Тег: rat

Reparacije

Prilično je zabavno što RF još uvek u punoj snazi pokušava ofanzivu, i dalje ima solidnu prednost u vazduhu, i dalje nastavlja da ubacuje nove ciljeve rata u informativni prostor – a na društvenim mrežama već u punom juri idu diskusije o tome kako će Rusija isplaćivati reparacije Ukrajini, vredi li se zastupati to i da li treba da ih plaćaju oni koji su od samog početka bili protiv rata.

Ubaciću i ja svoje mišljenje. Čini mi se da je odsustvo reparacija pre svega u interesu ukrajinskih libertarijanaca, ali i ruskih. S druge strane, etatisti sa obe strane bi trebalo da žarko podrže reparacije.

Stvar je u tome da su reparacije novac koji država plaća državi. Ali taj novac ona uvek prikuplja od svojih podanika. Kako je počeo uspon Moskovskog kneževstva? Time što je moskovski knez Ivan od ordinskog hana dobio privilegiju da plaća reparacije za sva ruska kneževstva. Tokom procesa prikupljanja, mnogo toga je ostalo u rukama, i Moskva je ojačala. Kada uslovni Leonid Volkov počne da prikuplja reparacije za Ukrajinu, Moskva će od toga takođe samo ojačati, jer kakva uopšte federalizacija i prenos ovlašćenja regionima, kada treba iscediti novac od ljudi i platiti ukrajinskom predsedniku?

Ali recimo da međunarodni fond za borbu protiv korupcije, pod vođstvom hrabrog Ivana Ždanova, uspe da pronađe i lobiše za zaplenu tolike imovine krupnih ruskih korupcionara da će to biti dovoljno za isplatu reparacija, i da neće biti potrebe za uvođenjem vanrednih poreza za ostale ruske građane. Šta će uraditi dobri ukrajinski predsednik, dobivši reparacije od dobrog ruskog predsednika? Počeće u ime države da naručuje određene radove na obnovi onoga što je uništeno tokom rata, ojačaće ukrajinsku državnu vojsku, policiju, carinu, poreske organe, dofinansiraće nacionalnu banku i sve to. Ukratko, ojačaće socijalnu državu. Da li je to dobro? Naravno da jeste, odgovoriće ukrajinskim libertarijancima državni činovnici koji će raspoređivati sav taj novac, kao i njihovi rođaci koji će, srećnom slučaju, dobijati državne ugovore.

Naravno, svaka neindiferentna osoba ima mnoštvo moralnih osnova za pomaganje Ukrajincima i u ratu, i u životu u emigraciji, i u obnovi uništenog privrede nakon povratka kući. Ali za to mu nije potrebna državna prisila, ona je pre sposobna da odmetne. Tako, države blokiraju bankovne kartice građanima RF (teže je donirati), stvaraju mnoštvo ograničenja za emigrante, što im otežava smestaj na novom mestu i ometa pružanje pomoći, a i u fazi posleratne pomoći će privatnu inicijativu sigurno opteretiti gomilom prepreka. Zato se ispostavlja korisnom partizanska aktivnost protiv svih država: protiv države Ukrajine, koja ometa deo izbeglica da je slobodno napuste; protiv države RF, kako bi se sabotirala regrutacija u vojsku, rad državnih ustanova, ometao vojni isporuke i demotivisali privatna lica da podrže rat; protiv ostalih država koje ometaju emigrante u zapošljavanju, smesteivanju i sprovođenju novčanih transakcija. Ali sve to nisu reparacije, ne pokušavajte da ulepšate tu sramnu reč.

P.S. Zaboravila sam da dodam još jedan važan stav. Najbolji ishod ovog rata je potpuno uništenje ruske države. Ali u tom slučaju definitivno neće biti nikakvih reparacija: nestaće subjekt od kojeg bi se one mogle uzeti. I to je još jedan veoma važan razlog zbog kojeg bi ukrajinski libertarijanci trebalo da sanjaju ne o reparacijama, već o daleko prijatnijem ishodu.

Naravno, odsustvo reparacija ne otklanja mogućnost krivičnog gonjenja privatnih lica i podnošenja im tužbi za konkretnu štetu.

Odakle reparacije? Alah daje!

Razmišljanja u vezi sa specijalnom operacijom

Ja, naravno, ne mislim na ono što se dešava u Ukrajini – tamo traje rat. Mislim na specijalnu operaciju koju je sprovela Ekaterina Šulman za evakuaciju u Nemačku „na stažiranju“.

Ekaterina Mihajlovna je dugo kategorički negirala mogućnost sopstvene emigracije, jer je ona politolog, stručnjak za ruski zakonodavni proces, i odlazak za nju znači napuštanje terena za istraživanja. Naravno, to su prilično smešni izgovori, jer je ona sama više puta izjavila da se uvek oslanja isključivo na otvorene izvore, a ne na neke mutne insajdere, a pristup otvorenim izvorima iz Berlina nije nimalo gori nego iz Moskve. Imamo klasičnu legendu za prikrivanje, kako neprijatelj ništa ne bi posumnjao dok ne bude prekasno.

Sada ona izjavljuje da stažiranje nije trajno, već traje samo godinu dana, a tada će ili šah crknuti, ili magarac, ili će kao rezultat stažiranja isplivati novi zanimljiv istraživački zadatak, na primer u Latinskoj Americi – ali ne sumnjajte, povratak u Rusiju je neizbežan, tako da rodbinu koja je ostala u Rusiji ne treba represirati, poštovni pripadnici organa.

Veoma molim one kojima je teško da se odluče na odlazak da usvoje iskustvo Ekaterine Šulman. Glavna stvar: ako vas toliko plaši emigracija, ne nazyvajte je emigracijom. Kao što je Šulman više puta izjavila, ljudi danas ne odlaze u ništavilo. Može se prebazirati u drugu zemlju, nastavljajući da održava podjednako bliske kontakte sa onima koji su ostali u Rusiji kao i pre odlaska. Može se nastaviti raditi za Rusiju na daljinu. Može se ne rasprodavati imovina, već jednostavno konzervirati stan ili ga iznajmiti. Može se pouzdanim ljudima ostaviti punomoćja koja im omogućavaju da, po potrebi, u vaše ime obavljaju bilo kakve transakcije. I najvažnije – može se odmah okvirno odrediti rok ili uslovi povratka. To je sve, vi jednostavno idete da promenite okolnosti, a ne bacate se u ponor neizvesnosti. Slažite se da to zvuči mnogo manje zastrašujuće.

Ipak, molim vas, ne budite previše površni. Istražite iskustvo zasićenih Moskovčana koji su pojurili iz zemlje kao opečeni i sa iznenađenjem otkrili da je u inostranstvu, naravno, prijatno i mirno, ali da je zapravo veoma teško probiti se. Mnoge veštine vredno stečene u Rusiji ispostavili su se kao nepotrebne, poslodavci ne stoje u redu da vas zaposle, a tu su još i sve one dosadne svakodnevne sitnice, poput neobične kuhinje ili nedovoljno bogatog kulturnog života.

Daleko od uobičajenog poslovnog i jezičkog okruženja, daleko od uobičajenog života i starih prijatelja može biti teško. Moraćete da dokažete mnoštvu ljudi, koji vas do sada nisu ni znali, da ste im dovoljno potrebni da vam plaćaju. Možda ćete morati da se bavite potpuno nekvalifikovanim radom, barem neko vreme. Možda će vas posećivati misli da sebe koristite potpuno neracionalno, jer je u Rusiji vaš rad bio mnogo efikasniji nego ovde, na novom mestu. Da, to može biti tako. Ali tamo je vaš rad koristio pre svega onima koji ubijaju ljude u Ukrajini. Zato je vaš odlazak podvig. To je vaš skromni doprinos porazu Putinovog režima. To nije jedini mogući put, ali je sasvim dostojanstven.

Umesto toga, može se u Rusiji završiti u zatvoru. Režim će vas hraniti, a regrutu će ostati manje hrane. Može se baviti propagandom i sabotažom. Režim će hranitiC hordu istražitelja kojima ćete obezbediti posao, a novčana primanja ruskih ugovornika će biti skromnija. Može se zarađivati u Rusiji i donirati ukrajinskoj vojsci ili drugim organizacijama koje vode rat protiv Rusije. Sve je to takođe dostojan izbor.

Nedostojnih izbora, zapravo, postoje samo dva. To je odlazak u unutrašnju emigraciju, kada živite u RF kao da se ništa ne dešava, zatvorenim za spoljne nadražaje. I to je podrška ruskom režimu. U prvom slučaju ste legitimna meta za ekonomske sankcije. U drugom slučaju ste takođe legitimna meta i za silovne akcije.

Vremenom ću malo razraditi poslednju tačku. Libertarijanci zapravo zastupaju zaštitu privatnog vlasništva. Ali ako vam padne na pamet da svoju privatnu imovinu označite istom simbolikom kojom se označava ruska vojna tehnika – vi sebe označavate kao metu za partizanski rat. Pritom, kao laku, loše čuvanu metu. Vi ste kombatant, član organizacije koja je inicirala nasilje protiv širokog kruga lica, i vaša imovina je sada opterećena zahtevima za reparacijama. Budite srećni ako vam samo probuše gume.

Rutinizacija košmara

Rat u Ukrajini je ušao u fazu izduživanja i polako počinje da ispada iz trenutnog dnevnog reda. Najneprijatnije u šta bi to moglo iscuriti je:

  • Front se stabilizuje, strane se utvrđuju, gubici postaju manji;
  • Ruska ekonomija polako degradira pod sankcijama, ali se politički sistem pokazuje dovoljno čvrstim i do raspada države ne dolazi;
  • Ukrajinska ekonomija polako degradira pod granatovanjem, u zemlji zapravo ostaju samo oni koji se bore i oni koji opslužuju rat, dok se veći deo ostalih ili rasipa dovoljno daleko od linije fronta ili napušta zemlju, a nakon odlaska polako navikavaju na novo mesto boravka;
  • Rusi, koji nisu uspeli da pobegnu iz Ruske Federacije u ranoj fazi rata, postepeno gube mogućnost da to učine: niko ih nigde ne želi, više nemaju novca za karte, a letova u inostranstvo više neće biti. Bilo kako bilo, oni zatežu pojas i počinju da preživljavaju;
  • Usput, što se tiče dopunjavanja ruske vojske ljudskim žrtvama u ovom scenariju ne treba brinuti: dovoljno je davati porodici regruta vojni paket hrane i odmah im ga oduzeti čim regrut desertira ili odazme. Sin u vojsci – roditelji siti. Mnogi bi bili spremni na ovakav dogovor.
  • I tako se nastavlja godinama.

U određenoj meri ovom scenariju može zasmetati otvaranje novih žarišta napetosti oko Rusije: ostatke ruskih trupa počeće da istiskuju iz Pridnestrovlja i sa Kavkaza, Ruska Federacija će pokušati da deluje na svim frontovima i ipak će se relativno brzo slomiti. Međutim, ne treba se nadati samo pomoći Azerbejdžana, Moldavije i Gruzije. Bolje je ipak nastaviti gurat Rusiju ka brzom vojnom porazu i političkom raspadu, pre svega snagama samih Rusa.

U početku sam predlagala isključivo „biljojedne“ mere poput paljenja vojnih regrutnih centara. To stvara haos u sistemu mobilizacije trupa, ne povlači prateće žrtve, izgleda efektno i deluje inspirativno na svakog pristalicu slobode. Sada, međutim, vidim da su mnogi otišli dalje: stižu informacije o sabotaži na železnicama. Opet, bez ljudskih žrtava. Uništavaju se relejni ormari koji, koliko sam razumela, služe za dispečering tereta. To znači da se propusni kapacitet pruge naglo smanjuje, ali vozovi ne ispadaju sa šina. Mrežom kruži mnoštvo drugih predloga za sabotažu različitog stepena domišljavosti, ali se većina svodi na provozirovanje zastoja u sistemu snabdevanja trupa.

Nas pak mnogo više zanima raspad zemlje. I tu mi je veoma teško da smislim bilo kakvu političku aktivnost u Rusiji koja bi omogućila libertarijancu da ostane „čist“. Predlagati pojednostavljenje vođenja biznisa i smanjenje poreza? Zagovarati olakšavanje prometa civilnog oružja? Pozivati na potpun prelazak na visoko profesionalnu ugovornu vojsku? Ozbiljno? Sada? U Rusiji? Iskreno, sada bi naprotiv imalo smisla podržati komuniste u svemu. Dajte potpunu nacionalizaciju industrije! Ograničenje cena! Ograničenje izvoza robe izvan regiona njene proizvodnje! Zamenimo Nabibulinu Glazjevom! IT-jevac za stanove! Šta oni to još žele? Neka dobiju. Inače će kasnije opet kriviti kapitalizam da je doveo zemlju do dna. Ne, neka se raspadne pod Glazjevom.

Tako da, za ime Boga, ne mogu danas da smislim plemenitiji cilj za ruske libertarijance od toga da što pre napuste Rusiju i ostave zemlju na rastrganje levjacima. Kao što je zapovetila Ayn Rand. Kao što je Navaljni predlagao libertarijancima. Ispravite ramena.

Izvinite zbog izbora ilustracije iz popularnog animea Attack on Titan…

Kako čak i mali vojni konflikt može dovesti do katastrofe

Voluntarist, Bitarh

Tokom invazije ruskih trupa na teritoriju Ukrajine dogodio se incident koji je mogao imati krajnje katastrofalne posledice. Reč je o događajima u Zaporižkoj nuklearnoj elektrani – najvećoj elektrani u Evropi. Detalji ovog događaja nisu toliko važni, glavno je to što su se oko same nuklearne elektrane odvijala borbena dejstva. Moguće je da je verovatnoća katastrofe bila krajnje niska, ali ipak nije bila nula. I da se to dogodilo – desetine miliona života bile bi ugrožene, jer bi to bilo mnogo gore od svima poznate nuklearne katastrofe u Černobiljoj elektrani. Takođe, sada su se pojavile informacije o biolaboratorijama koje se nalaze na teritoriji Ukrajine. SZO je preporučila Ukrajini da uništi opasne patogene kako bi se sprečio njihov mogući curenje.

Zar ovo ne treba da pokaže u čemu je problem nasilja kao metode rešavanja problema i postizanja ciljeva, i zašto se sa njim moramo boriti? Rat ili bilo koji drugi nasilni konflikt može dovesti do katastrofe, ako zahvati nuklearnu elektranu, skladište opasnih hemijskih supstanca ili biolaboratoriju sa uzorcima smrtonosnih virusa, naročito veštačkog porekla, koji su čuvani za strogo kontrolisane eksperimente i za koje nije poznato šta raditi ako iznenada procure napolje.

Kao što vidimo, nije čak ni potrebno namerno koristiti nuklearno, hemijsko, biološko ili bilo koje drugo oružje masovnog uništenja da bi se postiglo upravo to masovno uništenje. U savremenom svetu sa gomilom opasnih tehnologija i sredstava koja se koriste u različitim preduzećima i objektima, ono može postati samo slučajan rezultat čak i malog оруžanog sukoba, a kamoli tako razmernog konflikta kakav se sada dešava između Rusije i Ukrajine. Zbog toga su nasilje i rat krajnje nedopustivi, neophodno je boriti se protiv svih oblika nasilja odmah i svuda, u celom svetu. Oni koji se ne nalaze na teritoriji sukobljenih zemalja verovatno smatraju da su potpuno bezbedni. Ali to uopšte nije tako, jer u savremenom svetu niko nije bezbedan dokle god su mogući bilo kakvi nasilni konflikti.

Pozitivna agenda za međunarodnu politiku

Hajde da pričamo o nečemu dobrom.

Međunarodna zajednica je uspela da u najkraćem roku nanese veliki udarac ekonomiji RF. U principu, to je sasvim dovoljno da se sahrani trenutni režim u RF, ukoliko mu padne na pamet da nastavi da igra već izgubljeni rat. Ali to će a) oduzeti mnogo vremena, b) doneti ogromne gubitke za sve države i privatne kompanije koje su se pridružile sankcijama protiv RF, v) nimalo ne pomoći u principijalnom rešavanju problema agresije nuklearne sile protiv nenuklearne (KNR može sačekati dok vlade, koje su tako radosno uvodile sankcije protiv RF, budu srušene od strane opozicije koja obećava povratak normalnosti – i odmah nakon toga krenuti u obnavljanje svoje teritorijalne celovitosti preko sundera).

Kako rešiti problem brže, jeftinije i pouzdanije? Jednostavno koristite ne samo bat, već i šargarepu. Pa vi već pokušavate da primenite taj metod, nudeći ruskim pilotima da odvedu vojne avione u inostranstvo za nagradu, ali, priznajte, to je sitničavo, delujte razmernije. Objavite da su vaše sankcije samo protiv RF. Ako bilo koji teritorijalni entitet objavi odvajanje od RF, to da ne podržava invaziju RF na Ukrajinu i pridruži se sankcijama protiv RF, obećajte da ćete odmah priznati suverenitet te nove države, primiti je u UN, priznati njen nuklearni status ako se na njenoj teritoriji nalaze nuklearne bojeve glave – i, pošto ta država nije RF – na nju se ne odnose nikakve sankcije.

Rukovodstvo RF decenijama govori svom stanovništvu da kolektivni Zapad sanja kako bi raskomadao majku Rusiju. Pa sprovedite taj košmar u delo! Neka Vladimir, sakupljač ruskih zemalja, uđe u istoriju kao onaj koji je od Rusije ostavio kneževinu veličine moskovske oblasti. To bi bilo elegantno. To bi bilo poučno. To bi ukrotilo KNR.

Kompaktna država, čije se delovanje uglavnom svodi na obezbeđivanje rada infrastrukture i pravnih okvira – to je ono što čak i libertarijanci s određenim gađenjem pristaju da tolerišu. Pa da, to je zastareo interfejs, ali ga možda vredi privremeno sačuvati iz razloga kompatibilnosti, dok poslednji etatisti ne izumru prirodnim putem. Međutim, prostrana carstva su mračna prošlost, kojoj je mesto na smećnjaku istorije još pre sto godina, i jednostavno ne postoji nikakav razlog za očuvanje RF (ili KNR) u postojećim granicama. Ako čak ni ukrajinska kriza ne potakne ova carstva ka raspadu – strašno je zamisliti kolike će dimenzije krize ova carstva izazvati sledeći put.

Antiukrajinska objava

Kako su objavljivane serije objava usmerenih protiv države RF, oko četrdeset ljudi se odjavilo sa mog telegram kanala, a sada nameravam da pogoršam situaciju, proći se i po državi Ukrajini.

U Ukrajini traje Veliki otadžbinski rat. Nacionalni duh je jak, a džavelin-i brzi; samo još zona bezletenja i okupatori bi bili uništeni za nedelju dana, a bez nje će se zadatak razvući do leta, ako, naravno, ne odigra ulogu faktor tabakere. Država toliko veruje svojim građanima da im deli bojno oružje bez ikakvih dokumenata i zvanično je proglasila da ubistvo ruskih vojnika od strane privatnih lica nije krivično delo. Kao da kažu: partizanite, blagosilimo vas. U zemlju masovno dolaze strani dobrovoljci, jer je lov na čoveka najuzbudljiviji od svih lovova, o čemu smo mnogo čitali kod klasika. Na kraju svega, ukrajinska vlada dobija ozbiljne količine pomoći, ne samo u oružju i humanitarnim teretima, već i u novcu.

Postavlja se pitanje, kog đavola u Ukrajini i dalje postoji vojni poziv? Kog đavola muškarcima do 60 godina ne dozvoljavaju da napuste zemlju? Prvo, to je seksizam (pa, to sam tako, lagano prošla kroz aktuelne teme). Drugo, to je direktno državno robovlasništvo. Treće, to je jednostavno neefikasno. Ako je muškarac već stigao do granice, on sigurno nema nameru da se bori. Namerava da odvede svoju porodicu na sigurno mesto, a tamo, na tom sigurnom mestu, on barem više neće biti teret za ukrajinski državni sistem socijalne zaštite, neće uvećati statistiku gubitaka civilnog stanovništva, neće se vrteti ispred ruskih ambasada sa ukrajinskom zastavom – a potom, ko zna, možda će se čak i vratiti da se pridruži ratu – ali već dobrovoljno. To je sasvim verovatno, naročito s obzirom na činjenicu da Ukrajina može veoma velikodušno da plaća vojnicima, dok izbeglice mogu računati samo na sopstvene ušteđevine i pomoć lokalne rusko-ukrajinske dijaspore.

Postavlja se pitanje, kog đavola je Ukrajina uopšte zadržala graničare i naročito carinnike na zapadnoj granici? Zar država nema gde da smesti ljude? Zar država želi, u uslovima ekstremnog naprezanja snaga građanskog društva, da ometa slobodno kretanje robe? Zar je država potpuno poludela? Carinu je trebalo u celom sastavu poslati na front prvog dana rata, da tamo i poginu u celom sastavu. Ili barem ih otpustiti, ako već moramo biti blagi.

Kratko rečeno, veoma sam daleko od divljenja postupcima trenutnog ukrajinskog rukovodstva. Oni bi mogli da uništavaju Putinove okupatore ne manje efikasno, a da pritom ne tiraju sopstveni narod. To bi za svet bio daleko značajniji moralni primer nego što je držanje automatske puške od strane predsednika na njegovom radnom mestu. Eto, Lukašenko se takođe pozirao sa automatima, pravi vitez.

Radite, braćo!

Bukvalno juče sam imala sumorno i uopšte ne praznično raspoloženje, a danas od jutra skoro vrištim od oduševljenja: stigla je prva vest o spaljivanju vojnog regruta u Ruskoj Federaciji. To je upravo ono čemu sam pozivala u jednoj od svojih antiruskih objava. Vest je anonimno objavljena na ukrajinskom telegram kanalu, što je i razumljivo, ovakve stvari se ne prikazuju na prvom kanalu.

Cilj je izabran великолепno: zgrada koja stoji sama, zaključana za noć, bez ikakvih čuvara i drugih mogućih žrtava. Teren je seoski, a to znači da su regruti ovde registrovani najverovatnije siromašni ljudi koji nemaju mogućnosti da izbegnu regrutaciju, tako da im ovaj događaj može postati stvarna pomoć. Sada bih veoma želela da vidim dnevne fotografije koje pokazuju rezultat rada, ali tu već zavisi kako će biti.

Momče, bravo! Sada, nakon vatrenog iskušenja, sledi iskušenje slavy: da se ne pohvališ svojim herojskim postupkom i da ne padneš u ruke organima. Upravo nekažnjivost ovakvih akcija najbolje će doprineti njihovom ponavljanju širom Rusije. A sada je najbolje da sigurnije sakriješ dokaze i ne vadiš ih odatle do kraja rata ili do uspešne emigracije. U svakom slučaju, ogromno hvala!

Pozivam svoje čitaoce van Rusije da aktivno šire ovu vest, a u Rusiji – da je šalju prijateljima u privatne poruke. I sakupljajte hrabrost kako biste kreativno razvili ovu inicijativu. Kada dobro zaplame, može se početi paliti, pored vojnih regruta, i drugi zanimljivi objekti: policijske stanice i poreske kancelarije. Ali one su bolje čuvane, pa sa njima, molim vas, budite oprezniji. Opet, u policijskim stanicama su moguće sporedne žrtve, i ne samo među zaposlenima, tako da ovde treba tri puta sve odmeriti pre nego što se odlučite.

Šta misliš o mitinzima 6. u mesecu?

Vredi li izlaziti na njih, ili neće dovesti ni do čega? Zašto niko ne širi informacije o njima i ne poziva na izlaske?

nvi us (pitanje je pratio donat u iznosu od 1 ANCAPCHAN)

Ako baš ukratko, izlaziti na mitinge u Rusiji se ne isplati, to je neracionalna potrošnja snage. Javni nastup protiv režima se danas u Rusiji smatra izdajom domovine i kažnjava se zatvorom do petnaest godina. Ali, kao što je poznato, ako te obese zbog krađe jagnjeta, ukradi odmah ovcu. Kampanja građanske neposlušnosti podrazumeva nimalo više od samog izlaska na trgove. Ona podrazumeva totalni sabotažu države.

Može se, kao što sam ranije predlagala, paliti vojni centri. To su slabo zaštićeni ciljevi koji sadrže mnoštvo papirnih ličnih dosijea regrutovanih. Njihovo uništavanje bi ozbiljno otežalo mobilizaciju. Može se, radeći kao sistrad u ovom ili onom državnom organu, brisati, kvariti ili puštati u javni pristup baze podataka i druge važne informacije, ostavljajući na ekranu vizitkartu Anonimusa, neka misle da su hakeri. Može se pljačkati bilo koja državna imovina do koje se može doći, a čak i ako uhvate, za krađu se dobija manja kazna nego za izdaju domovine. Mogu se upućivati pozivi sa prijavama o postavljanju bombi.

Može se i treba uživati u svim pričama o sličnoj sabotaži, i širiti glasine o tome najširem krugu ljudi. Ako vatnik dobija samo informacije o tome da spolja uvode sve nove sankcije, on se može ujediniti oko zastave. Ali, ako dobija konstantan tok glasina o tome da u Rusiji traje partizanski rat protiv režima, da je građaninu A probušena guma zbog slova Z, a građaninu B razbijeno lice, da se republička administracija okupila na tajnom sastanku o izlasku iz sastava Rusije – tada će mu moralni duh biti podriven mnogo efikasnije.

Nema smisla pričati pristalicima režima o tome da je rat osudio neki Čičvarkin. On je ionako izdajnik, šta se od njega može očekivati. Zato je korisno pričati da su rat osudili ljudi poput Abramoviča. Tipa, vidi kako postupaju pametni ljudi: sami su pobegli daleko i iskupavaju grehe pred zapadom. A sutra će tako postupati malo manje pametni ljudi, koji nisu ukrali milijarde, već stotine miliona. A prekosutra će pobeći i tražiti politički azil načelnik gradskog odeljenja FSB-a. I samo najpotpuniji idiot će podržavati režim do kraja – njih će im imenovati za žrtve. Uostalom, idiot možda neće doživeti taj trenutak, jer će otići na front i tamo biti ubijen.

I takvi poraženački razgovori su daleko efikasniji od raznih glupih mitinga. Ostavite mitinge dijaspori, ona to može raditi mnogo bezbednije i sa mnogo pozitivnijim medijskim osvetljenjem. Evo, kod nas u Podgorici je sutra u 14:00 miting, ako ste već u Crnoj Gori i ako vam je nedelja neradan dan, dođite, u lokalnim četovima se narod aktivno organizuje, tako da ćete se snaći kako je najlakše doći.

Još jedan važan pravac napora za dijaspore je pomoć svima koji beže od rata. To je pre svega korisno čak i ne izbeglicama, već samim volonterima. Samo pomislite na to da će udeo Ukrajinaca među ruskojezičnim emigrantima naglo porasti, i svi ti ljudi će biti strašno besni. Ne dajte povoda da se taj bes usmeri na ruske ekspate. Hajde da shvatimo da je putinizam strogo ograničen onom teritorijom gde pasu Putinovi tenkovi, i da je nemoćan da prodre izvan nje. A ovde žive pravi Rusi, koji su tog Putina videli otprilike tamo gde je i ruski ratni brod.

Rat između Rusije i Ukrajine

Voluntarist, Bitarh

Sada možemo jasno videti gde vodi nasilje kao metod rešavanja problema i postizanja ciljeva. Bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa po pitanju konflikta na Donbasu, Donjecke i Luganske narodne republike, odnosa između Ukrajine i Rusije, stanja stvari u obe zemlje, ko je u pravu, a ko nije, u svim mogućim pozicijama upravo pokušaj da se nešto postigne nasilnim, u ovom slučaju vojnim putem, može se nazvati i primarnim uzrokom i faktorom koji pogoršava postojeće probleme.

Uostalom, čega možemo očekivati u svetu gde se vlade i države proglašavaju „monopolistima“ prava na „legalnu“ primenu nasilja u postizanju određenih ciljeva. I sada je vlada Rusije jednostavno iskoristila takvo „pravo nasilja“. Kao što će to iskoristiti i bilo koja druga vlada koja se oslanja na silni instrument, ako joj se to učini dovoljno profitabilnim.

Neko može opravdati ono što se dešava time da je to odgovor na nasilje vlade Ukrajine prema stanovnicima Donbasa koji ne žele da joj se pokore. Ali čak i ako je tako – mogu li se u ovom slučaju opravdati bilo koje silne mere, osim onih koji su isključivo zaštitne? Može li se opravdati invazija u mirne gradove sa pratećim ljudskim žrtvama? Ne i još jednom ne! I ako neko misli drugačije, ako neko smatra smrt ljudi adekvatnom i dopustivom cenom zarad postizanja određenih geopolitičkih ciljeva, onda se njegovo mišljenje može nazvati samo pozicijom nasilnika i psihopate kojeg nije briga za ljudski život. I već sam više puta rekao da pozicija koja dopušta silnu prisilu, nanošenje štete i ubijanje ljudi, jednostavno nema pravo postojanja.

Naravno, stvarnih nasilnika i psihopata u društvu je samo mizerni procenat, mnogo više ljudi takvu poziciju zastupa jednostavno iz svoje gluposti i nerazumevanja. Upravo je mizerni procenat ljudi bio odgovoran za nasilne napade u celoj istoriji čovečanstva, dok to ogromnoj većini ljudi nikada nije bilo potrebno – oni imaju svoje porodice, brige i ciljeve, a uopšte, oni jednostavno instinktivno osećaju odbojnost prema nasilju i nikada ne bi mogli sopstvenim rukama počiniti ubistvo.

Razumejući sve ovo, prvo moramo se boriti protiv nasilja kao pristupa postizanju bilo kakvih ciljeva, protiv postojanja bilo kakvih silnih struktura u društvu koje mogu imati prednost u svom potencijalu nasilja u odnosu na obične ljude, a najvažnije – protiv nasilnika kojima ubistvo ne predstavlja problem, i sa takvom pozicijom oni sasvim uspešno napreduju ili u silne strukture ili u vladine organe. Jer dok god neko ima mogućnost da slobodno vrši nasilje, on će to učiniti u težnji ka svojim ciljevima pri prvoj pogodnoj prilici. A ako neko zastupa nasilne stavove i poseduje vlast nad određenim silnim strukturama, opremljenim nasilnim ljudima, tada čak i rat prestaje da bude nešto iznenađujuće i neočekivano.

Borite se protiv nasilja i rata. I ostanite sa nama kako biste saznali više o tome kako možemo rešiti problem nasilja i postići slobodno nenasilno društvo.

Antiruski post 2

Kao što možete videti, što se tiče naslova, moja mašta nije bogata. Obično mi ih daruju autori pitanja, ne dozvoljavajući da otkrijem svoju jadnost.

U Podgorici je danas održan pohod u podršku braniocima Ukrajine. Ja, nažalost, radim bez slobodnih dana i nije bilo koga da me zameni, pa nisam prisustvovala, samo sam gledala snimke. Po mojim procenama, bilo je od petsto do hiljadu ljudi. S obzirom na to da sada nije turistička sezona, to znači da je došao veoma veliki deo ruskojezične dijaspore. U lokalnim ćaskalicama, nastupi onih koji odobravaju rat su bukvalno pojedinačni. Ljudi su se podelili na one koji diskutuju o tome kako pomoći žrtvama napada i one koji iznervirano frknu na diskusije o politici, prethodno osiguravši da, naravno, duboko saosećaju sa Ukrajincima, samo je tema za čet oftopik.

Nekoliko ljudi, koji su ranije već izrazili interesovanje za projekat Montelibero u duhu „trebalo bi leti svratiti kod vas u goste i pogledati“, sada su promenili ton na „hitno sakupljam dokumenta i krećem kod vas zauvek“. Preporučujem vam da što pre dopunite njihov broj. Potreban je pasoš, diploma ili svedočanstvo, potvrda o nekažnjavanju, kartica Tinkoff banke, kao i standardni covid set koji daje pravo na prelazak granica. Nema direktne veze između Rusije i Crne Gore, za sada je najpouzdanija ruta preko Istanbula. Ponesite sa sobom po mogućnosti evre u gotovini. Ako bude poteškoća sa tim (sasvim je moguće da u Rusiji sada postoje neopravdano veliki spreadovi pri kupovini valute) – ponesite bitkoine. Dolari ovde uopšte nisu potrebni.

Oseća se da je rusko rukovodstvo prilično zastrašilo ceo svet, a pod uticajem panike ljudi su skloni nepromišljenim postupcima. Pavel Durov je zamalo zatvorio ruski segment Telegrama. Evropske zemlje prestaju sa izdavanjem viza građanima RF. Kruže glasine o blokiranju ruskih novčanika od strane kripto berzi. Ukratko, u svakom čuvaru se budi želja da odmah zatvori neki ulaz ili izlaz, jer nešto mora da se uradi, pogledaite kakav se haos dešava.

Zato, ako ste do sada zanemarivali preporuke o čuvanju ušteđevine u ne-kastodijalnim bitkoin novčanicima, vrlo je verovatno da ste iznenada postali znatno siromašniji. Takođe, to znači da ako sada odjednom odjurite u inostranstvo, tamo ćete se zateći potpuno nepripremljeni. Ne ustručavajte se tražiti pomoć, ali nemojte ni smatrati da vam je neko dužan. Kao što sam više puta pisala o socijalnom u ankapu – glavno dostojanstvo siromašnih je da budu ljubazni i zahvalni.

Ako odlučite da ostanete u Rusiji – ovde mi je teško dati detaljne preporuke, već se loše snalazim u situaciji i ne znam gde je opasnije – u uslovnom Moskvi ili u uslovnom selu. Bio bih veoma iznenađen ako u Rusiji ne prođe talas vesti o miniranju raznih državnih ustanova, pa čak i odbrambenih preduzeća, kao i sajber napadi. Stvarni teroristički napadi su verovatniji u prigraničnom pojasu. Potrudite se da ne završite u vojsci, to je najgluplja stvar koju sada možete uraditi. Ako je vojni komsarijat pokazao interesovanje za vas, ne pokušavajte da tužite ili računate na alternativnu vojnu službu, jednostavno bežite, makar na nivou preseljenja u drugi rejon koji nije po prebivalištu. Sada verovatno neće biti ceremonija prema vama, tako da nemojte nepotrebno kontaktirati državu.

Završni pasus – za one koji žele da postanu heroji u ovom ratu. Palite vojne komsarijate. Teško je smisliti efikasniju mirnu antiratnu akciju. Recept za Molotovljev koktel je opštepoznat, vojni komsarijati se obično ne nalaze u stambenim zgradama, tako da je pri noćnom paljenju verovatnoća žrtava minimalna, a korist očigledna: uništavanje infrastrukture za regrutaciju podriva mogućnosti mobilizacije. Bukvalno sa par litara benzina i litrom ulja sposobni ste da spasite nekoliko stotina ljudskih sudbina. U najgorem slučaju, pokvarićete svoju sopstvenu, zato se potrudite da ne upadnete na glup način.