Izvinite što nisam otkazala odloženu objavu Bitara, potpuno mi je ispalo iz glave sa svim ovim događajima, publikacija je izašla pomalo neumesno. Sada hajde na temu.
U nedavnoj objavi o merkantilizmu navela sam da je to danas instrument ne za postizanje bogatstva, već za rat. Tržište je oruđe mirnih ljudi, a ekonomske sankcije su druga strana tog oruđa. Ako konkretno vi, čitaoče, uspete da pronađete bilo koji način kako da rusku državu učinite siromašnijom, biću drago ako ga primenite. Još više ću biti draga ako to uspete da uradite bez opasnosti po svoj život, i ako to ne udari previše po vašem sopstvenom novčaniku – ipak se resursi mirnog čoveka i države mnogo razlikuju, i bolje je izbegavati očigledno samoubijske akcije, osim ako ne smatrate da time možete postići neki cilj koji vam je zaista važan.
Ako izađete na ruske ulice da protestujete protiv rata, potrudite se da ne budete uhapšeni. Ako budete uhapšeni – barem kasnije ne plaćajte kazne. Ako postoji mogućnost da odmah emigrirate (na primer, imate udaljeni rad, niste opterećeni nekretninama, bolesnim rođacima i slično) – uradite to. Čak i ako nastavite da radite udaljeno za neko rusko preduzeće, barem nećete plaćati poreze na svoju potrošnju Rusiji. Ako ste opterećeni nečim poput odeće, mačaka ili studijama politologije, nadam se da ćete uskoro preispitati prioritete u svom životu, mada ste vi naravno u boljoj poziciji da to procenite.
Crna Gora za sada ostaje bezvizna za Ruse, te će stoga neko vreme još uvek biti moguće stići ovde relativno slobodno. Jedan od učesnika Montellibero-a je već objavio saopštenje da je spreman besplatno pomagati u dobijanju boravka svima koji budu primorani da odu u Crnu Goru iz Ukrajine i zatraže pomoć. Sličnu široku ponudu za sve one koji žele hitno da napuste Rusiju ja sa svoje strane ne mogu da formulišem, ali ću sigurno pomagati savetima oko smeštaja i organizacije.
Čak i ako ste oduševljeni time što će Putin konačno zgužvati ukrajinske naciste, i dalje se nadam da ćete otići iz Rusije, ali bi bilo dobro da odete što dalje od mene.
Uopšte, najbolje što može da se desi Rusima u narednim godinama jeste da potpuno izgube sopstvenu državnost i rasute se po svetu. Change my mind.
Ponovo sam pročitala napisano i vidim da je ispalo užasno suvo. Upravo zato volim tekstove. Može se napisati tri pasusa emocija i patosa, izdahnuti i obrisati.
Pre otprilike mesec dana, na kanalima Hype Coin News i Bitcoin Translated završeno je objavljivanje po poglavljima prevoda knjige Džonatana Bira Blocksize War. Čitala sam prevod tokom procesa, a kada se završio, odlučila sam da sastavim knjigu u epub formatu, kao što sam to već ranije uradila sa knjigom objavljenom na istom mestu Inventing Bitcoin. Započela sam rad, ali sam zaboravila da ga stavim na cloud, a zatim sam otputovala u Albaniju, što je rezultiralo dugom tehničkom pauzom. Bolje ikad nego nikad, pa sam knjigu sastavila po povratku, i sada je objavljujem.
Knjiga detaljno opisuje unutrašnju kuhinju bitkoin zajednice i daje uvid u to kako se donose odluke kada je sve decentralizovano. Štaviše, ovo je upravo uspešan case-study, gde je veoma težak i principijalan konflikt na kraju doveo do dobrog, balansiranog rešenja u kojem su svi morali malo da popuste. Stoga će knjiga biti zanimljiva ne samo tehnološkim entuzijastima (ja se ni približno ne smatram takvom), već i onima koje zanimaju mehanizmi samoupravljanja u složenim sistemima, što je za nas, ankapište, izuzetno važno.
Upd.: Dodala sam u predgovoru odeljak o mecenatima, jer je inače nepristojno prema ljudima koji su finansirali prevod. Izvinite što sam odmah zaboravila.
Između različitih jurisdikcija uvek je postojalo pitanje održavanja strateškog pariteta, odnosno jednakosti šansi za izlazak kao pobednik u slučaju nastanka vojnog sukoba. Bez toga nije moguće ni suzbiti potencijalni agresivni napad, ni odbiti ga u slučaju nastanka. Ali o kakvom strateškom paritetu može biti reči u slučaju prekomerne razlike u silnom potencijalu? I problem ovde ne leži samo u kvantitativnoj i kvalitativnoj razlici naoružanih sredstava, već i u razlici u nasilnim sklonostima kod ljudi. Međutim, rešenje postoji čak i u slučaju apsolutno pacifističkih društava, o čemu ćemo sada i govoriti.
Predstavimo Skandinaviju, gde iako nasilje nije potpuno iskorenjeno, međutim zbog određenih društvenih faktora kod većinskog dela stanovništva su se vremenom jasno učvrstila niska skloniost ka nasilju. Čak i kod državnih bezbednosnih službi nasilne sklonosti su tamo takođe relativno niske, barem nisu ni blizu nasilnih sklonosti analognih službi iz drugih zemalja, na primer Rusije. Ako pretpostavimo da će između država Skandinavije i Rusije izbiti vojni konflikt, poslednja će moći da ih zauzme skoro bez borbe. Neće pomoći ni sredstva masovnog uništenja, na primer nuklearno oružje ili virus 4. klase patogenosti, ako se oni iznenada nađu na raspolaganju Skandinavcima, jer zbog svog pacifizma teško da će se odlučiti na njihovu stvarnu primenu. A s obzirom na prilično pacifističku vojsku i nedostatak balansa potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) za neke ekstremno sklone nasilju snage bezbednosti, koje su ranije aktivno operisale na Donbasu i u Siriji, uopšte neće imati problem da prođu kroz celu teritoriju Skandinavije i lako reše bilo kakav mogući otpor na svom putu.
Ist problem se može preneti i na potencijalno slobodno bezgodišno društvo u kojem postoje različite ugovorne jurisdikcije. Zamislimo da u takvom društvu postoji jurisdikcija pacifista, u kojoj je nasilje potpuno iskorenjeno, a svi prekršaji se kažnjavaju neagresivnim metodama (ostracizmom ili finansijskim sankcijama). Ali, uporedo sa tim, postoji i nasilna jurisdikcija, u kojoj se svi problemi rešavaju grubom silom i surovim fizičkim kaznama (takvu jurisdikciju mogu stvoriti, na primer, neki konzervativci). Očigledno je da ni ovde nema nikakvog strateškog pariteta; red u drugom društvu doveo bi do učvršćivanja nasilnih sklonosti kod njegovih učesnika, dok bi u slučaju prvog društva te sklonosti bile maksimalno potisnute (učvršćuje se snažna varijanta Lorensovog mehanizma za inhibiciju nasilja). Mislim da je lako razumeti ko bi pobedio u slučaju direktnog vojnog sukoba.
Odlično rešenje problema održavanja strateškog pariteta od strane pacifističkijih jurisdikcija i društava jeste kreiranje genoterapije protiv nasilja. Ona može biti realizovana u obliku preparata koji će se isporučivati napadačkim agentima pomoću strele ispaljene u njih. U krajnjem slučaju moguća je realizacija i u obliku pandemijskog virusa (ova opcija nije odobrena). Naravno, ovo poslednje se suočava sa mnoštvom rizika, uključujući i onaj da će biti pogođeni nevin ljudi, neki od kojih mogu i stradati (čak i ako se uzme u obzir najkvalitetnija vakcinacija, ni nju ne podnose svi). Međutim, ipak takav „virus nenasilja“ nije tradicionalno sredstvo masovnog uništenja u smislu fizičkog uništenja napadača, on je namenjen samo prisilnom iskorenjivanju nasilja u vojsci agresora i time predstavlja najbolje moguće rešenje u okviru klasične doktrine odvraćanja putem masovnog oružja („MAD“ ili „Uzajamno garantovano uništenje“), koje se može smisliti ako ne postoje nikakve šanse da se agresor zaustavi direktnim otporom.
Kao i sa strelicama sa preparatom, tako će i pandemijski „virus nenasilja” (lično ne odobravam ovu opciju, ali mišljenja drugih o dopustivosti takvog „oružja” mogu se razlikovati) moći da iskoriste čak i žestoki pacifisti, uzimajući u obzir da nasilje u biološkom smislu takvo „oružje” ne inicira, pa će čak i osoba sa jakim varijantama Lorenzovog mehanizma moći da ga primeni. Oni će omogućiti suzbijanje potencijalnih agresora, jer će se oni plašiti da zbog napada na pacifiste izgube svoje nasilne sklonosti. Ali ako se neko ipak odluči na napad, tada ćemo doći do sledećih scenarija događaja:
1) Agresora na front šalje silovni agenti koji će biti izloženi pucnjima strelicama sa genoterapijom. I strelice će mnogo češće stizati do cilja nego što se sada metci ispaljuju, jer vojnici u svojoj prednosti ipak nisu nasilnici; oni se najčešće trude da simuliraju aktivnosti na frontu, da ne pucaju, a ako i pucaju, to ne pucaju u ljude sa druge strane fronta, već u vazduh, ponovo samo radi stvaranja iluzije obavljanja neke aktivnosti. Pravih nasilnika na ratu ima prilično malo, što potvrđuju istraživanja sa kojima se možete upoznati ovde. Ali svako će moći da ispali strelicu. I ako strelice budu precizno pogađale vojnike sa druge strane fronta, uključujući i one koji su zaista skloni nasilju, agresor će ubrzo ostati potpuno bez ljudi sposobnih da vode rat dalje.
2) Zaustaviti napad je nemoguće, čak ni koplja sa genoterapijom nisu dovoljna da se zadrže nadmoćne snage agresora. U tom slučaju, preko fronta se prebacuje pandemijski „virus nenasilja“. Nakon toga može biti dovoljno i nekoliko nedelja da snage agresora budu potpuno dezorganizovane, a da se vojnici pretvore u pacifiste nesposobne za napad. Rat se prilično brzo završava.
Vidite li sada koliko je genoterapija protiv nasilja dobro sredstvo za odvraćanje i zaustavljanje rata? U principu, to je jedina moguća spas za mirna i nenasilna društva od napada nasilnih agresora. Štaviše, u poređenju sa oružjem masovnog uništenja, koje se trenutno nudi kao sredstvo odvraćanja od agresivnog napada, ovo rešenje je izuzetno humano.
Inače, ovo rešenje je odličan odgovor na pitanje kako se slobodno društvo može zaštititi od agresije država koje ga okružuju u slučaju lokalnog, a ne svetskog dostignuća. Takođe je veoma korisno u samom procesu postizanja slobodnog društva – iste strelice sa genoterapijom mogu se uspešno lansirati u pripadnike snaga bezbednosti koji tuku i hapate mirne demonstrante. Obezbeđivanje ravnoteže potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) radi postizanja stanja u kojem se može eliminisati bilo koji agresor prilikom direktnog napada može biti prilično težak zadatak, dok kod strelica sa genoterapijom nije neophodno obezbediti svima – dovoljno je i mali broj aktivista koji su spremni da ih, u slučaju nečega, ispale čim vide još jednog pripadnika snaga bezbednosti (ovo je posebno efikasno ako se deanonimizuju pripadnici snaga bezbednosti, kao što se to sada radi u Belorusiji, tada ih može biti uhvatljivih čak i u svakodnevici). I to će aktivisti moći da urade čak i ako su manje nasilne osobe od pripadnika snaga bezbednosti, pa čak i ako su potpuni pacifisti, jer, ponovo, ovo nije sredstvo za nanošenje fizičke štete, pa čak i ubistvo drugog čoveka, već samo sredstvo za oduzimanje njegovih nasilnih sklonosti.
Kao što vidimo, radi održavanja strateškog pariteta strane pacifističkih društava i radi obezbeđivanja efikasne borbe mirnih demonstranata protiv sila državnih agenata, veoma je isplativo razviti genoterapiju protiv nasilja. Što je veoma važno za nas — to je isplativo čak i mnogim savremenim vladama, na primer, u Skandinaviji, i sasvim je verovatno da će želeti da nam pomognu. To će biti najbolje i najhumanije rešenje ovih problema koje se može zamisliti.
Bitarh (ovaj put u ulozi autora pitanja, a ne autora odgovora – napomena Ankap-čan)
U suštini, ovo pitanje se odnosi na deo društvenih normi kao što su zakoni i običaji ratovanja. Što je žestina konflikta veća, to je veća verovatnoća svesnog uništavanja neboraca.
Od čega zavisi žestina konflikta?
Daću malo paradoksalan odgovor. Konflikt će biti manje žestok što ga sve strane više doživljavaju kao neko prirodno stanje stvari. Upravo rutina rata tera ljude da prema njemu pristupaju polovično, da pokazuju revnost samo pred očima nadređenih, a redove sa suprotne strane fronta da doživljavaju kao iste nesrećnike koji su imali tu nesreću da uđu u ovo govno.
Jednog je pogodilo da se rodi kao Nemac, drugog kao Francuz, sada sede jedan protiv drugog u rovovima. Dosadno je, dođavola, možda da odigramo fudbal? Jednog je pogodilo da se rodi u SAD, drugog u SSSR-u, i sada prvi ima bunker u dvorištu, a drugi pored kapije fabrike. Proučavanje uništavajućih faktora nuklearne eksplozije je smrtna dosada, pa zašto prvi ne bi pročitao „Kapital“, a drugi ne bi pogledao neki holivudski akcioni film? Jednog je pogodilo da se rodi sa penisom, drugu sa vaginom, i sada im je ceo život pravo polje mina. Dakle, oni će se jebati, osećajući se kao špijuni u neprijateljskoj zemlji. Jedan je iz konzervativne porodice, drugi iz liberalne, i sada je njihova sudbina da se svađaju na društvenim mrežama. A onda ispostavi se da je o bejzbolu zanimljivije razgovarati, i da politika treba da ode u vetar.
Konflikt nije nestao, on je deo svakodnevnog života. Samo nije nimalo najvažniji deo. Zapravo, upravo je tako u SAD bilo prilično dugo vremena, a Tramp je svojom oštrom retorikom i grubom diplomatijom doprineo eskalaciji rata. Sada će konflikt neko vreme biti veoma žestok, i vest o isključenju sa respiratora vrlo lako može postati stvarnost. Za libertarijance to znači određeno polje mogućnosti, o čemu sam i navela u prethodnoj objavi.
Dakle, da li je iz perspektive libertarijanske etike dozvoljeno koristiti metode totalnog rata tokom žestokih konflikata? Da, dozvoljeno je. Ali nije baš pametno.
O situaciji u SAD već je napisano mnogo razmišljanja, od banalnih do vrlo dubokih, od strane prilično uvaženih ljudi. Pokušaću da pregledam stanje stvari malo sa strane.
Iz dva prethodna posta znate da je republika društvo ljudi koji su saglasni oko pitanja prava. U SAD trenutno nema ni približno saglasnosti oko pitanja prava, a to znači da ne može biti pravne procene ni za izborne procedure, ni za performans u Kapitolu, ni za naknadna čišćenja u info-polju. Ako obe strane sukoba ne priznaju jurisdikciju suda, onda sud ne obavlja funkciju rešavanja sukoba, a to znači da to uopšte nije sud, već manje-više ritualizovana odmazda. Ukratko, ja tumáčim stanje stvari u SAD kao građanski rat. U ratu izbori mogu samo da zabeleže koje će se tačno ličnosti naći na čelu dominantne grupe. To je i dalje legitimnija procedura od direktne vladavine vojnih komandanta, ali u stvarnosti, na federalnom nivou, izbori u SAD nisu bili između Trampa i Bajdena, već između Bajdena i Sandersa (sa republikanske strane izbora uopšte nije bilo). A nakon toga, pobednik na izborima Bajden je jednostavno preuzeo komandu nad vojskom tokom silovitog poraza republikanske strane sukoba.
U kom položaju se ankapovi nalaze u ovoj situaciji? U položaju trećeg koji se raduje. U sukobu žabe i poskokace, žaba je odnela pobedu, i sada se poskokaca privremeno nalazi na našoj strani. Savez između agorista, koji zastupaju slobodno tržište bez obzira na želje bilo kojih silovnih grupa, i onih koji nastavljaju da ponavljaju mantru o pravu i redu – to je potencijalno veoma snažna stvar. Jer sada će se govoriti o našem pravu i o našem redu.
Na primeru informacionog polja, to će značiti sledeće. Dobićemo ozbiljnu plaćenu potražnju za slobodnim društvenim mrežama, za slobodnim hostingom, za slobodnim registratorima domena, za slobodnim operativnim sistemima koji nam ne ometaju upravljanje korisničkim uređajima, za slobodan hardver bez hardverskih bekdoora, i za slobodan novac za plaćanje svega navedenog. Mrežni efekat – upravo ono što trenutno veoma nedostaje alatima slobode.
Danas je pitanje časti za svakog američkog republikanca – da proda sve svoje akcije Apple-a i Alphabet-a, a da ne govorimo o prokletom tviteru, uloži dobijeni novac u bitkoine, a na njih podržava one alate slobodnog tržišta koji će na najbolji način zadovoljiti njihovu klijentsku potražnju za slobodnom razmenom informacija, novca i robe, za samoodbranu, za izgradnju sveta i reda oko sebe, za uništenje imovine agresora, za provociranje razdora među njima, i za alate obezbeđivanja slepote države, bilo da je reč o anonimizaciji radnji na mreži ili paralizi volje nadzornika. Izvlačenje oka ciklopu – važan je deo strategije.
Fridman je problemu teritorijalne odbrane od agresora tipa „nacionalna država“ posvetio dva poglavlja Mehanike slobode, sa razmakom od četrdeset godina. U prvom delu procenjivao je šanse anarko-SAD da odpore nuklearnu agresiju Sovjetskog Saveza, i konstatovao da je, radi odbrane od tako ozbiljnog agresora, spreman da prihvati postojanje države. U drugom delu, kada je SSSR već bio pouzdano mrtav, olakšano je uzdahnuo i počeo da fantazira na temu kako se teritorijalna odbrana obezbeđuje bez države.
Po mom mišljenju, Fridman pridaje previše pažnje teritorijalnom aspektu problema. Na primer, kada odbacuje model finansiranja odbrane putem osiguranja, on pokušava da gura kolica ispred konja i pretpostavlja da će klijentima pokušavati da prodaju upravo nacionalnu odbranu (a oni će se nadati uštedi računajući na to da će je komšija kupiti). Ali klijentu nije potrebna nacionalna odbrana. Njemu je potrebno samopouzdanje da će, ako se njemu lično desi osiguravajući slučaj, dobiti novac. A da li će pritom biti na teritoriji u blizini mesta gde je kupio polisu ili na drugom kraju planete, nije mu važno. Takođe ga ne zanima kojim tačno sredstvima će kompanija smanjivati sopstvene rizike da će morati da isplati osiguranje, samo da ne vara.
Dakle, ako organizacija teritorijalne odbrane zaista smanjuje šanse napada spoljnog agresora tipa „država“, osiguravajuće kuće su u stanju da izračunaju koliko treba uložiti u nju da bi to ostalo isplativo, i kako sarađivati sa drugim osiguravajućim kućama kako bi podelile troškove, na primer, proporcionalno bazi klijenata.
Takođe, Fridman navodi zanimljivu tezu da samo po sebi odsustvo jedinstvene jurisdikcije nad nekom teritorijom nije garancija protiv zahteva agresora. I kada uslovni SSSR dođe u oblast u kojoj vlada ankap, dovoljno mu je da uništi jedan grad nuklearnom bombom i izjavi nešto poput: evo, pogledajte, ovde je bio Alderaan, više ga nema. Ako stanovnici Javina ne žele istu sudbinu, od njih se traži sto petsto miliona kredita prekosutra, i ne zanima nas što nemaju ni jednu administraciju, ni oporezivanje; ako žele da žive, nek se nekako dogovore.
U suštini, on podrazumeva da kada je sedentarnom banditima preskupo da proširuju teritoriju, on zadržava opciju da deluje u odnosu na nju kao nomadski bandit. Dalje, kao što razumete, sve zavisi od toga koliko će odgovor biti koordinovan. Ako zajednica može da postigne nivo koordinacije dovoljan za plaćanje velikog dazdinja, onda je razumno pretpostaviti da će i dalji otpor biti koordinisan na nivou koji je barem ne manji. A to znači da će druga zvezda smrti ipak biti uništena, a da ne ispali ni jedan jedini metak, za razliku od prve, kojoj je bilo potrebno čak tri.
Pri tome napomenimo da upravo slobodno tržište doprinosi najbržem naučno-tehnološkom napretku. I ako će u početnoj fazi ankapi, zahvaljujući razlici u veličini države, još uvek moći da pruže neki otpor mrežnim tržišnim strukturama, onda po završetku tranzicionog perioda tehnološko zaostajanje država postati će previše očigledno, i morat će da se fokusiraju više na to da zadrže ostatke vlasti nad sopstvenim podanicima.
Možda pod spoljnom politikom ankapa niste mislili na odbranu. Ali, pošto je za ankapu država ništa drugo do bandit, onda se i odnosi sa banditom svode ne više od držanja tog istog u odsustvu banditizma prema sebi, a ostala diplomatija se svodi upravo na taj aspekt. Vizni režim? To je da bandit ne napada putnike. Carinski režim? To je da bandit ne pljačka karovane. Regulatorni režim? To je da bandit ne meša u ugovore. Svi ovi pregovori će se svoditi na to da zainteresovani strana potroši novac na otkup. Dokle god će taj novac biti manji od novca potrebnog za uklanjanje bandita, on će imati šanse da preživi.
Obezbediti kvotu za devojčice? Odmah kažem da je ta glupost: recimo, „postavićemo ispravan sistem gde će selekcija biti nepristrasna“, ne funkcioniše, jer je trenutno „i ova selekcija nepristrasna“, a ipak se primarno primaju momci, i devojci je teško da tu upiše.
liberal
Napolju su anarhija, kapitalizam, vrućina, leto. Devojka podnosi zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde se uče efikasni načini ubijanja ljudi i uništavanja materijalnih vrednosti u sastavu organizovanih grupa i uz korišćenje raznovrsne specijalizovane tehnike. U suštini, to je isto obično događaj kao da je devojka podnosila zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde bi joj pričali istoriju o tome kako su ljudi efikasno ubijali druge ljude u sastavu naoružanih grupa i slično – odnosno na istorijski fakultet.
Koji interes vodi ustanovu kada prihvata njen zahtev? Ona računa na ostvarivanje profita. Koje načine ima za ostvarivanje profita od obuke studenata u odsustvu državnog finansiranja (zbog odsustva države)? Glavni načini su dva. Prvo, trgovina znanjem, odnosno obučavanje za novac svih koji su spremni da plate. Drugo, trgovina prestižom, odnosno sprovođenje stroge selekcije, pružanje maksimalno efikasnog znanja i veština, i računanje na to da će diplomci maksimalno uspeti u životu, a zatim iz zahvalnosti dopuniti endoument fond omiljenog univerziteta. Sama obuka pritom može čak biti i besplatna, jer univerzitet ovde zapravo nastupa kao ventur fond.
Ako razmatrana vojna visoka škola zarađuje prodajom znanja, devojka nema problema. Ona plati – dobije kupljeno. Ali, ako se visoka škola smatra prestižnom, onda devojka ima šansu da se suoči sa neproporcionalno ozbiljnim poteškoćama već prilikom upisa.
Počnimo od toga da je vojska istorijski bilo muško bratstvo, i ulazak žena u nju sam po sebi često je nanosio udarac na prestiž vojske (o tome zanimljivo govori istoričar Martin van Kreveld u svojoj knjizi Transformacija rata, toplo preporučujem). Ne znamo koliko će patrijarhalni snobovi činiti okosnicu organizovanih naoružanih formacija u uslovima ankap-a, i koliko će im biti principijelno da žene ne samo da ne ulaze u vojsku, već čak i da se ne uče vojnoj nauci. Smatram da je to malo verovatno, prosto zato što su trendovi promenjeni, u modi je inkluzivnost, a rad u vojsci sve manje podseća na brutalnu rvanju, a sve više na rad u servisima za dostavu ili drugim logističkim biznisima.
Drugo, vojska i dalje postavlja značajne zahteve vojnicima u pogledu fizičke pripreme, uključujući one koji se odnose na podizanje tereta i druge discipline u kojima su žene relativno slabije prosto zbog konstitucije. Teoretski to ne bi trebalo da postane prepreka prilikom upisa na univerzitet, jer bi u najgorem slučaju trebalo samo da suzi opseg dostupnih specijalizacija. Međutim, ako se fizička priprema na univerzitetu ispostavi kao jedan od kriterijuma upisa, onda naša hipotetička studentkinja ima očigledne, iako savladive poteškoće.
Dakle, vaši strahovi su sasvim opravdani, devojkama će u uslovima ankap-a verovatno teško biti mnogo lakše da postanu stručnjakinje u vojnoj sferi. Druga stvar je što sama ta sfera ne izgleda naročito perspektivno, tako da se ni ne bi previše i želelo.
Na kanalu „Zivot sa drugima“ pojavila se objava, u kojoj se progoni u SAD posmatraju iz perspektive koncentracije snaga. Ukratko ću preneti njenu poruku.
Progonioci su se okupili u masu, a protiv njih stoje pojedinci, od kojih svaki brani svoj deo imovine. Dok su pojedinci naoružani, ali ne svi, a progonioci imaju samo improvizovano oruđe, čuva se krhka mogućnost odbrane, jer, prvo, nema potrebe pljačkati baš zaštićenu tačku kada dalje niz ulicu postoji nezaštićena, a drugo, ipak niko ne želi da postane onaj nesrećnik koji će dobiti metak pre nego što masa rastrgne onoga ko ga je ispucao. Ali, ako i progonioci budu naoružani, položaj branilaca će postati bezizlazan, stoga to što u društvu ima malo oružja može pre više smanjiti masovno nasilje. Takođe se navodi da je pokušaj uzvratne koncentracije snaga od strane branilaca svoje imovine istorijski ključni faktor formiranja država.
Čini mi se da je pokušaj da se situacija koja se dogodila u velikoj državi analizira kao da ta država ne postoji – sumnjiva ideja. Progoni se uglavnom dešavaju u gradovima i državama koje pokriva Demokratska partija. To jest, upravo tamo gde su gradska vlada i policija države na strani progonilaca. Ako ustaneš sa oružjem braneći imovinu i niko ne napadne tebe – smatraj da si imao sreće. Ako kreneš u odbranu imovine i ubiju te progonioci, čak će se i u vestima truditi da se o tome ne izveštava, a na Fejsbuku će izbrisati pominjanje, kao što vidimo na primeru ubistva Dejvida Dorna. Ali, ako bi ipak odlučio, na primer, da organizuješ odbojnu jedinicu samopomoći, to će biti prihvaćeno kao stvaranje ekstremističke zajednice nekih belih suprematista, i vrlo je moguće da će se tada, niotkuda, materijalizovati policija koja se tokom samih progona trudila da ne privlači pažnju. Vlasnike pljačkanih biznisa u ovoj situaciji može tešiti samo to što se Demokratska partija protivi oružju, pa progonioci verovatno neće mahati vatrenim oružjem – u tom slučaju slika za rukovodstvo države više neće biti tako idilična.
U državama koje vode republikanci, sve je relativno tiho, a ako tamo postoje gradovi pod kontrolom Demokratske partije, onda se tamo šalje nacionalna garda, i to je dovoljno. U suštini, zaključak da su pogromi u SAD-u više instrument razaranja između dominantnih moći već izveli mnogi. Jednostavno zbog ekonomskog šoka izazvanog lokdautom (koji je, ponovo, bio jači u državama pod Demokratskom partijom), ove sukobe su ovog puta ispoljili posebno intenzivni.
Teoretičari panarhije pretpostavljaju da će najmirniji način rešavanja ovog bezizlaznog konflikta biti formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, gde će Demokrate imati svoju vladu, a Republikanci svoju, i građani će jednostavno živeti u okviru modela koji im je bliži. Naravno, u tom slučaju će konkurenata među vladama brzo postati mnogo više: trenutno su različite snage primorane da stanu pod jednu zastavu radi pobede na izborima, a u panarhiji će taj faktor koji podstiče udruživanje postati neaktuelan.
Ipak, takva opcija ostaje prilično malo verovatna. Pre će se neka Kalifornija (ili, naprotiv, Teksas) proglasiti secesijom, i tada će građani obe Amerike moći jednostavno efikasno da glasaju nogama. Današnje vreme nije kao ono nekadašnje, i u slučaju raskola zemlje u novi građanski rat radi jedinstva koje nikome nije potrebno, više niko neće imati snage.
Juče, nakon što sam završila uređivanje članka o neefikasnosti nasilja, odlučila sam da pogledam film „Pad crnog jastreba“, na koji sam naišla dok sam istraživala linkove oko članka. Film je posvećen epizodi pomenutoj u članku, kako su SAD bile prinuđene da se povuku iz Somalije nakon neuspeha onoga što su smatrali mirovnom operacijom – izgubivši za samo jedan dan skoro dvadeset specijalaca i ubivši oko hiljadu lokalnih stanovnika u gustoj gradskoj naseljenosti, ne razlikujući previše ko su kombatanti, a ko ne.
Godine 2001, kada je Jastreb izašao, više su me zanimale stvari poput tada izlazaka „Gospodara prstenova“ ili „Harija Pottera“, ali dobro je što sam barem sada stigla do njega, film je odličan. Međutim, ne želim da razgovaram o samom radnji ili o kvalitetu slike, već o bukvalno dva momenta koja su za mene lično u filmu bila ključna, i kojima sva ostala naracija, po mom mišljenju, služi samo kao ilustracija.
Prvi moment – otprilike na osamnaestom minutu. Rendžeri diskutuju o činjenici iz tankog brošure koja im je podeljena, „Sve o Somaliji“: ako jedan lokalac ubije drugog, njegov klan mora klanu ubijenog dati sto kamila. Na to jedan od vojnika primećuje da on ne bi mogao da plati ni jednu kameru, i da su verovatno svi lokalci sada u dugovima. A sada slušamo predavanje Vladimira Zolotoreva:
Dajem link upravo na onaj moment kada on priča kako je građanski rat u Somaliji zapravo zaustavljen presudom suda: ratujuće strane su smirile njihove sopstvene klane, jer su rođacima ubica dosadilo da plaćaju ogromne sume tuđih dugova.
Na taj način je u filmu genijalno prikazano koliko je skupa i besmisleno surova bila intervencija UN-a, i koliko malo značaja samozvani mirovotnici pridaju mehanizmu koji je zapravo zaustavio rat.
Druga važna stvar – već bliže kraju filma, otprilike u 1:45. Somalijac komunicira sa zarobljenim američkim pilotom i objašnjava: vi ste uzeli naše taocima, mi smo uzeli tebe. On odgovara: moja vlada neće pregovarati. OK, odgovara Somalijac, hajde da pregovaramo mi dvojica, kao vojnik sa vojnikom. Na to Amerikanac odgovara da on ništa ne odlučuje. Somalijac na to samo frkne: vi, kaže, imate pravo da ubijate, ali ne i da pregovarate, a ovde je rat – to su isti pregovori. Zato ovde nemate šta da tražite.
Veliko hvala Ridli Skotu koji nije snimio propagandni film, već je zaista uspeo da pokaže razliku između glupe i besmislene državne vojne mašine i anarhičkog društva. Posebno preporučujem film onima koji iznova i iznova postavljaju ista pitanja o tome kako će se Ankapistan braniti od invazije države.
Naravno, Somalija nije Ankapistan – tamo je situacija sa anarhijom prilično dobra, ali je znatno lošija sa kapitalizmom, naročito u trenutku prikazanom u filmu. Ipak, čak je i predkapitalističko bezdržavno društvo uspelo da pouči veliku lekciju najmoćniju supersilu na planeti. Državama je rizično da upadaju sa svojim pravilima u anarhičke poretke, a ako ti poredci budu podržani zaista jakom ekonomijom, ishod direktnog vojnog sukoba države i Ankapistana može se smatrati unapred određenim.
