Zamislimo sledeću situaciju koja se desila u imaginarnom ankapu. Po mom mišljenju, neko je nanio štetu mojoj imovini, a po mišljenju tog nekoga, on mi štetu nije nanio. I okolnosti ovog slučaja su takve da je on veoma i veoma sporan, objektivnoj strani je teško da utvrdi ko je u pravu. Usled toga, to se pretvara u situaciju kada na velikom uzorku različitih sudova polovina njih staje na moju stranu, a druga polovina na stranu koju ja optužujem. Na moje predloge da isplati barem deo od kompenzacije koju zahtevam ja (i sudovi koji su stali na moju stranu), protivnik kategorički odbija, jer, po njegovom mišljenju, štetu mojoj imovini nije prouzrokovao, a shodno tome mi ne duguje ni ikakav novac.
U uslovima države, takav problem se pouzdano rešava hijerarhijom sudova. Da, neko će ostati nezadovoljan, ali u tome je čitava suština institucije suda. U uslovima ankapa, pak dolazimo do složenog konflikta, kada moji sudski izvršitelji i obezbeđenje mog protivnika, praktično, moraju početi da ratuju jedni protiv drugih, jer su obe strane u sukobu podjednako u pravu. Koje rešenje ankap nudi za takve situacije? I kako ja lično treba da se ponaš u takvoj situaciji?
Funkcija suda je da pomogne stranama da reše svoj konflikt. Jedina mogućnost da se to uradi leži u tome da obe strane konflikta priznaju nad sobom jurisdikciju određenog suda u konkretnom slučaju. Ako je slučaj složen i zamršen, ne možemo unapred znati poziciju bilo kog konkretnog unapred određenog suda sve dok on ne završi postupak. Zato je sve što je potrebno stranama konflikta da pronađu sud koji ima dovoljno dobru reputaciju, koji im odgovara cenom i koji je spreman da preuzme postupak. Zatim obe strane zaključuju ugovor sa sudom da su spremne da izvrše njegovu presudu u tom slučaju, i tek nakon toga sud uopšte počinje da ulazi u temu.
Pošto je slučaj toliko mutan, verovatno će i konačna presuda suda biti prilično kompromisna, poput toga da jedna od strana dobije delimično zadovoljenje svojih zahteva, ali pritom isplaćuje drugoj strani određenu kompenzaciju. Ali, uostalom, to ne možemo znati unapred.
Naravno, svaka strana u sukobu će biti zainteresovana za nepristrasnost suda, pa će verovatno smatrati važnim da u ugovor unese klauzulu kojom zadržava pravo povlačenja iz procesa pre završetka postupka, ako dokaže činjenicu o pristrasnosti suda u određenom ishodu.
Ako se, pak, jedna od strana unapred odrekne prihvatanja bilo kakve presude osim one koja je potpuno oslobađa obaveza, time se ona zapravo odriče suda kao takvog, što znači da je namerava da nastavi otvoreni konflikt sa drugom stranom. U tom slučaju, strana koja je saglasna sa suđenjem može mahati tom svojom spremnošću, govoreći da ona nije ta koja razuzeva rat, već se samo brani, i time pridobijati nove saveznike, dok agresora polako guši sankcijama, primoravajući ga na miroljubive pregovore.
Inače, miroljubivi pregovori, bez ikakvog spoljnog arbitra, takođe su način rešavanja sukoba, tako da sud za to nipošto nije obavezna procedura.
Kao što su mnogi više puta primećivali, u međunarodnoj politici stanje stvari veoma podseća na ankap
Zastupnici autoritarnog vlasti ponekad zastrašuju libertarijance sistemima sa veštačkom inteligencijom (AI). Pokušavaju da nam dokažu da će nakon njihove implementacije sva naša borba postati besmislena, jer će država moći trenutno da otkrije i uguši u korenu svaku opozicionu aktivnost.
Samo što je AI, kao i svaka druga tehnologija, mač sa dve oštrice — kao što je statični bandit može koristiti protiv nas, tako je možemo koristiti i mi protiv vlasti. Korišćenje AI za deanonimizaciju pripadnika bezbednosnih snaga kroz projekte „Skener“ i „Ruski slon“ je samo jedan od mogućih primera.
Takođe, ovakvi sistemi imaju tendenciju ka lažnim alarmima (false positive). Ova neizbežna svojstva AI se mogu namerno koristiti postavljanjem lažnih ciljeva kako bi se preopteretio sistem. Ne same neuronske mreže, već istražnih organa i bezbednosnih snaga kojima će morati da troše napore na istraživanje nepostojećih slučajeva, propuštajući stvarne opozicionare. A ako se kao lažni ciljevi postavljaju političari, ceo sistem statičnog bandite će izbaciti iz takta.
Na primer, postoji velika amorfna zemlja na severu kontinenta, tamo je hladna klima, malo vrednih resursa, i živi slobodom voljan narod, gde skoro svaki ima AK ispod kreveta. Gradovi u Ankapistanu postoje, tamo red čuvaju privatne kompanije i mala privatna vojna kompanija za specijalne operacije. Odjednom u ovoj prelepoj zemlji pronađu neki vredan resurs. Pored nje se nalazi država Etatistan, obična država sa korupcijom i stalnim oružanim silama (takvim takvim). I Etatistan je odlučio da zauzme taj resurs. Tržišnim metodama nije uspeo (vlasnik zemlje nije prodao svoju zemlju, a ni ucenom je nije uspeo da dobije), i Etatistan proglašava rat Ankapistanu. I imam pitanje, kako se Ankapistan može odbraniti, tako da odbrani svoju nezavisnost i ostane Ankapistan. Kako će naoružan narod, koji ima mnogo vatrenog oružja i laganu oklopnu tehniku (poput džipova i BMP), moći da se suprotstavi vojsci sa vazduhoplovstvom i teškom tehnikom?
Pekar
Pitanje vise već dugo, bilo me je lenjo da odgovorim na njega, jer sam jednom već odgovorila na veoma slično. I onda izlazi post na kanalu Freedom pride, gde se dotiče srodna tema. Kako ne iskoristiti takvu priliku?
Kao što se lako može videti, tema direktnog vojnog sukoba nevladinog društva i državne vojne mašine zanima veoma mnogo ljudi, jer je rat istorijski najvažnija stvar koju je država morala da zna da radi ako je želela da preživi, i zahvaljujući svojim kompetencijama u vojnim poslovima, danas je praktično cela Zemlja podeljena između država, dok nevladina društva vode marginalno postojanje na marginama civilizacije.
Citirani Zolotorev stavlja naglasak na to da je ankap-zajednica, uz druge jednake uslove, nesumnjivo bogatija od države, zahvaljujući decentralizaciji može sebi priuštiti fleksibilniju taktiku, a troškovi implementacije države od nule na teritoriji Ankapistana koju je država osvojila biće za državu nesrazmerno veliki, odnosno, trud se neće isplatiti.
Freedom pride pokazuje zašto bi pojedinačnoj bandi u uslovima već uspostavljenog ankap-sistema bilo teško da preuzme vlast. Ali tamo se takođe govori i o tome da, kada bi to nije bila banda, već država, to bi postao problem.
Zato u zaključku želim da vam predložim da pročitate moj longread o doktrini odvraćanja, gde je upravo prikazano da, kako te država ne bi napala, sredstvo je već izmišljeno – to je pretnja garantovanog uništenja lidera države. Država je centralizovana, i to je njena najslabija tačka: dovoljno je demotivisati veoma mali krug ljudi za napad, i napad se neće dogoditi.
Dakle, naravno, AK pod jastukom je odlična sportska oprema, ali ključnu ulogu u sukobu igraće upravo ta mala privatna vojna kompanija (PMCs) za specijalne operacije koju ste opisali. Ova služba za rad sa teškim klijentima u osiguravajućem društvu će, u slučaju početka ratnih radnji, jednostavno locirati vrhovnog komandanta Etatistana i zategnuti mu testise sve dok on ne pristane da povuče vojsku i plati ugovornu kaznu. A ako ne uspeju da ga uhvate živog – znači, problem će biti rešen sa desetak Tomahawka ili nečim sličnim. To je znatno jeftinije od teške oklopne tehnike i drugih sredstava za uništenje velikih vojnih jedinica kojima Etatistan raspolaže.
Napomenem da Etatistan ne može odgovoriti simetrično, jer u Ankapistanu nema vlade. Čak će i sabotaža na vojnoj bazi PMCs dovesti samo do toga da će osiguravajuće društvo jednostavno morati da angažuje drugu PMCs negde drugde, ili će jednostavno odrediti solidnu nagradu za glavu diktatora Etatistana.
Iako mi je, iskreno govoreći, lično ne baš jasno zašto tržišnim sredstvima nije uspelo da se kupi nalazište. Sve ima svoju cenu, i ako se ponudi cena po akciji sa velikom premijom u odnosu na tržište, koja je svrha odbijanja? Ali pošto je to uslov zadatka, reč ide Tomahawkom, pošto su akcionari nalazišta spremni da za to plate.
Pretpostavimo da bi države i jednostavno bogati ljudi imali pristup ubilačnim pčelama. U tom slučaju rat Severa sa Jugom se ne bi dogodio i robovi na Jugu ne bi bili oslobođeni. Sa druge strane, Linkoln ne bi primenio pokvarenu praksu štampanja greenbacka, koja je dovela do Duge depresije, i možda bi svet na kraju izbegao sklonost levijaciji i i dalje bismo sedeli na zlatu (ah, snovi, snovi). Međutim, čak i danas bi se moglo otići u Konfederaciju i legalno tamo kupiti robicu za par zlatnika. Ili ne? U svakom slučaju, moje pitanje je: ko bi oslobodio robove, da je DS razvijen pre Građanskog rata u SAD?
анонимный вопрос
Tokom čitavog devetnaestog veka robovi su oslobađani širom Istočne Evrope, u Rusiji, a pred kraj veka i u Japanu. Vlada ih je oslobađala, ne čekajući revolucije i građanske ratove. Tome je bilo mnoštvo pretpostavki, pretežno ekonomskih. U Australiji se ekonomski bum takođe dogodio nakon napuštanja korišćenja robova u poljoprivredi, a tamošnja ekonomija je po strukturi bila prilično bliska ekonomiji južnih država SAD.
Čak i da su južne države uspele neko vreme da se odupru ovom trendu, robove bi u konačnici u 20. veku oslobodili traktori i kombajni za berbu pamuka.
Postoji mišljenje da bi se Unija i Konfederacija razvijale mnogo dinamičnije da između njih nije došlo do rata. Unija bi morala da smiri svoj protekcionistički žar, jer im je pored glave Konfederacija koja brani slobodno tržište. Konfederacija bi morala da ublažava položaj robova, orijentišući se otprilike na nivo imućnosti irskih imigranata na Severu, kako bi protok pobeglih zadržao manje-više prihvatljive razmere. I, naravno, obe zemlje ne bi pretrpele toliku ljudsku stradanja i ne bi toliko uništile svoje ekonomije. Uzeto u obzir, i transkontinentalne železnice bi u odsustvu rata odmah izgrađene dve.
Dakle, Linkoln je sasvim pravedno platio svoju nemar prema Ustavu.
Zato se danas na naslovnici posta zasluženo ističe Džon But, koji je oslobodio čovečanstvo ovog neprijatnog tirana
Znate da moj kanal nema nikakav politički karakter. Nemam pravo nikoga pozivati na barikade, pošto i sama čuvam anonimnost, veoma sam skeptična u pogledu perspektive učešća pojedinih pristojnih ljudi u legalnoj politici, u pogledu perspektive registracije par potencijalno neloših političkih partija – i tako dalje. Ali u onome što se dešava poslednjih dana, pojavilo mi se jasno lično interesovanje. Ruska vlast me lišava mogućnosti da slušam ljude koji su mi zanimljivi.
Na mesec dana mi je izgubljen vodeći popularne nedeljne emisije „Rusija budućnosti“ Aleksej Navaljni. Pokušaji kanala da pronađu adekvatnu zamenu još uvek ni blizu ne uspevaju. Na mesec dana sam ostala bez emisija Mihaila Svetova na SVTV – sada, umesto intervjua sa raznim zanimljivim ljudima, na kanalu uz dirljivu muziku prikazuju kako imperijalni jurišnici tuku mirne građane. Na mesec dana sam odbačena od najbolje nedeljne emisije o ekonomiji, koju je vodio Vladimir Milov. Čak je i kanal Jegora Žukova, koji je isporučivao prilično promišljen sadržaj o raznim temama – i on se sada zatvorio na još uvek nepoznat rok. Ovakvo kršenje mojih prava potrošača od strane države, naravno, ne povećava moju naklonost prema instituciji države uopšte, a posebno prema ruskom političkom režimu.
Ostalo mi je ne mnogo mogućnosti da na bilo koji način naštetim državi kao odgovor. Već ne plaćam porez na dohodak građana i razne druge lične poreze. Već se trudim da biram prodavnice koje ne plaćaju PDV (to se vidi po računima), a po mogućnosti se potpuno snabdevam na pijaci. Za državu ja praktično ne postojim.
Zato imam ovaj kanal i želela bih da ga iskoristim za što šire prenošenje jednostavne misli. Država je vaš neprijatelj. U otvorenom sukobu ona je jača, ali je veoma ranjiva pred gerilskim ratovanjem. Ne hranite državu svojim novcem. Ako ste primorani da radite za nju, radite loše. Posmatrajte sebe kao špijuna ili čak diverzanta u neprijateljskom okruženju. Rasprodajte državnu imovinu: u privatnim rukama će joj biti bolje (reč je, naravno, ne o raznim predmetima gradske infrastrukture, zašto da sami sebi pravimo problem). Izrežite od države svu socijalnu pomoć na koju vam je nepažljivo dozvolila da polagate. Nemojte se stideti da to činite i sa lažnim dokumentima, ako imate takvu mogućnost. Ukrašavanje grada letcima i grafitima o tome da je država neprijatelj je odlična ideja i klasika geriljske borbe. Ako poželite da ubijete policajca – tri puta razmislite.
Pre nego što se odlučite na stvari kojima se država protivi posebno oštro, savladajte konspiraciju. Bar osnove, poput toga da vaš pametni telefon nije samo neprocenjiv pomoćnik, već i špijun koji će pomoći državi da vas pronađe, a društvene mreže su samo gredle na kojima država uzgaja krivične zahteve. Razmišljajte ne samo o zadovoljenju sopstvene potrage za pravdom, već i o PR efektu. Bolje je da direktna šteta neprijatelju bude manja, ali da država u očima društva izgubi više. Na kraju krajeva, državu treba izbaciti upravo iz glava, i bilo bi lepo da je samo iz naših – moraćete da doprete do poslednje bake.
A što se tiče poslednjih inicijativa ruskih silovaka, veoma se nadam da će one poslužiti ujedinjenju opozicije. Za državu smo svi, bez obzira na nijanse naših predstavljanja o željenom društvu – podjednako neprijatelji. Hajde da ne budemo sami neprijatelji jedni prema drugima. Nadam se da će Gudkov dočekati Svetova na vratima posebnog pritvornog centra, da će se oni rukovati i zajedno krenuti da snimaju strim sa zatvorskim pričama i planovima zajedničkih akcija. Nadam se da će im se potom pridružiti Žukov sa buketom cveća, i njega će takođe rado primiti u društvo. Nadam se da Svetovu i Navaljnom prestati da se pripisuju razne stare sumnjive objave na LJŽ, a ako ih neko spomene, neko će mu prigovoriti. Nadam se da će Svetov početi da sarađuje sa Čajnim klubom. Ko je kome šta loše rekao i kako je pretio – uopšte više nije bitno, nismo u takvom položaju. Dobro je ako će istovremeno zatvaranje u poseban pritvorni centar doprineti ovom jednostavnom razumevanju kod ambicioznih lidera ruskog protesta.
Svaki put kada spomenemo doktrinu odvraćanja, to izaziva diskusiju. Prvi put smo razgovarali sa vodećim kanala Antidržava, a sada je zagrizla Aleksandra Jeleseva, voditelja kanala Dobroum. Dakle, ideja je sporna i vredi nastaviti da unosi jasnoću, ali ne predugo, kako čitalac ne bi dosadio.
Aleksandar daleko nije prvi koji iznosi ovaj prigovor: „Nameravate da ratujete sa državom, to je beskorisno, proglasiće vas teroristima i uništiti vas kao borce u Čečeniji“.
Međutim, doktrina odvraćanja nema nikakve veze sa ratom. Ako se ona može upotrebiti uz reč „rat“, to je samo kao „hladni“. Suprotstavljanje SSSR-a i SAD u XX veku, često nazivano „hladni rat“, zapravo je bilo ispoljavanje DO.
Rat je konflikt između nekoliko strana, čiji je cilj nametanje sopstvene volje protivniku. Rat se, po pravilu, vodi nasilnim sredstvima (čak i ako je to sajber rat, dolazi do narušavanja vlasništva). Rat se može voditi do zaključenja mirovnog sporazuma ili do potpune gubitka subjektivnosti jedne od strana.
Odvraćanje je takođe situacija konflikta, ali glavni cilj odvraćanja je da se protivniku učini neisplativa primena agresivnog nasilja. Samo po sebi, odvraćanje nije nasilje, već samo pretnja određenom štetom, možda čak i onom koja uopšte nije povezana sa nasiljem, ako je reč, na primer, o šteti po reputaciju. Na primer, možda vam se ne dopada što par gejeva šeta držeći se za ruke, i poželite da ih preplavite blatom. Ako su bezoružni, lako ćete to učiniti i dobićete moralno zadovoljstvo. Ali ako su naoružani, pored moralnog zadovoljstva imate nerealnu šansu da dobijete metak. Odmerivši koristi i troškove, vrlo je verovatno da ćete radije odlučiti da se ne mešate u tuđe poslove, i poslaćete pažljivo pripremljeno blato tamo gde mu je mesto: u kanalizaciju. Takođe, možda ćete odlučiti da ne stajete na put čak i bezoružnim gejevima, ako se ime prethodnog napadača sada na svakom ćošku pominje na najneprijatniji način. U tom slučaju, kao mehanizam odvraćanja radiće strah od nenasilne kazne.
Druga važna razlika između DS i rata: sve dok postoji odvraćanje, ovde ima pobednika, ali nema poraženih. Svi nastavljaju da žive svojim životom, bez nasilja i prisile na akciju, jer je odvraćanje prisila na neaktivnost. U slučaju o kojem diskutujemo, kada osoba vrši secesiju i jednostrano izlazi iz jurisdikcije države, ona ne svrgava vladu i ne poziva na njeno svrganje. Ona uopšte ne stupa u kontakt sa državom i nudi predstavnicima države da joj uzvrate istom merom.
Hajde da zamislimo ovu situaciju u obliku igre i nacrtamo jednostavnu matricu koja opisuje tu igru:
Ako službenik ne ometa secesiju, njegov poraz je minimalan: od blagog iritacije do otkaza. Ako uspešno ometa, dobitak je takođe minimalan: od blagog moralnog zadovoljstva do službenog priznanja. Ako se osoba ne brine o odvraćanju države, ali ne nailazi na otpor, njen dobitak je maksimalan. Ako mora da preduzme mere odvraćanja, a otpor se ne dogodi, dobitak se smanjuje. Konačno, ako je osoba pretrpela štetu od otpora države, ili je službenik pretrpeo štetu kao rezultat realizacije pretnje koju je osoba iznela, oni gube maksimalno, i to otprilike u istoj meri.
Šta možemo videti iz ove matrice?
Ako je igra jednokratna, onda osoba, želeći da maksimizuje dobitak, oslanja se na sreću i ne primenjuje nikakve mere odvraćanja države. Službenik će, želeći da maksimizuje dobitak, ometati secesiju i dobiti priznanje od nadređenih.
Ako se igra ponavlja iznova i iznova sa istim ili novim igračima, osoba sve češće snosi dodatne troškove i bira doktrinu odvraćanja, a službenik, sve više plašeći se te okolnosti, sve češće zatvara oči na secesiju, preferirajući mali poraz u odnosu na veliki.
Ipak, u društvu će i dalje ostati „besplatni vozači“ koji će radije izostati od preduzimanja bilo kakvih mera. Ako su službenici dovoljno uplašeni, blef će proći.
Primer slične igre je interakcija između građana koji imaju mogućnost skrivenog nošenja oružja i kriminalaca. Oružje služi kao instrument odvraćanja, i u društvu gde građanin ima pravo na naoružanu samoodbranu, nasilni zločini se smanjuju. Pritom neoružani putnici uživaju u takvoj pozitivnoj eksternaliji kao što je povećana bezbednost, ne trošeći pritom ništa na oružje – ali samo dok ih nema previše.
Cev je veoma kompaktan i praktičan instrument odvraćanja protiv pojedinca ili male grupe ljudi, ali ne protiv države. Upravo zato nudimo različite, manje ili više uspešne opcije zaštite od države, dostupne kako organizacijama poput EKU, tako i pojedincima.
Na osnovu teorijskih izlaganja koja nisu u suprotnosti sa istorijskim primerima, ukazujemo na to da je optimalna doktrina odvraćanja protiv države pretnja konkretnim funkcionerima koji donose odluke ili ih sprovode.
Pravedno nam ukazuju na to da, ako pretnja bude izgledala previše zastrašujuće, državni ljudi mogu prihvatiti rizik da neko vreme budu pod udarom i pokrenuti preventivna čišćenja, drugim rečima, započeti rat. Slično tome, oštar otpor niskim nivoima silovaca može izazvati osećaj solidarnosti sa poginulim saborcima. Da bismo minimizovali opasnost od takvog ishoda, predlažemo, prvo, da se izvršioci pretnji maksimalno anonimizuju, a drugo, da pretnje po mogućnosti budu neletoalne, sa fokusom na ismevanje i druge vrste poniženja, ili, u najgorem slučaju, na imovnu štetu. Ovde bi bilo veoma poželjno pozvati se na najavljeni nedavno od strane Aleksandra Litrejeva projekat sa veoma zvučnim nazivom Ruski slon. Aleksandar redovno deanonimizuje različite prestupnike u vlasti, i čini se da sada namerava da taj posao pretvori u sistem.
I, ako ćemo se potpuno udubiti u filozofska uopštavanja, takve maksime kao što su „živi sam i pusti druge da žive“, „ne čini drugima ono što ne bi želeo da tebi bude učinjeno“ – nisu samo dobre želje. To su redovi iz uputstva za bezbednost, napisani, kao što je to običaj, krvlju. To je ista takva životna mudrost kao „ne jedi žuti sneg“ (preoblikovana od strane domaćih meme-majstora u „ne jedi žuti snek“, sa očiglednom referencom na NAP) – i ta mudrost se pojavila upravo zato što ljudi tokom dugih vekova uspešno praktikuju doktrinu obuzdavanja.
Ako imate sveže i zanimljive ideje o tome kakve neagresivne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin bi mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.
Ako budeš izgledao dovoljno pretnjivo, niko se neće usuditi da te napadne. Ovo jednostavno razmišljanje rađa prilično složne spontane poretke. Vidimo ih u ponašanju ne samo čoveka, već i mnoštva drugih bioloških vrsta. Čak i biljke pokušavaju da predstavljaju nešto veoma opasno, čemu je bolje ne dodirivati. Tako i libertarijanci pokušavaju da na svoje zastave stave životinje koje su uspele u primeni doktrine odvraćanja, kao što su šapljiva zmija ili jež.
Vizuelna demonstracija doktrine odvraćanja u životinjskom svetu
U vojnoj teoriji, doktrina odvraćanja počela je da dobija na popularnosti u 19. veku i postala je dominantno viđenje nakon pojave nuklearnog oružja. Početno razmišljanje je bilo jednostavno. Potrebno je učiniti tako da vođenje rata postane unapred neisplativo. Pošto je, prema Klauzevicu, cilj rata mir bolji od onog ratnog, onda treba učiniti sredstva vođenja rata što užasnijim i masovnijim, kako nikome ne bi palo na pamet da zemlja može ostvariti ekonomsku dobit kao rezultat rata. Istina, uporedo se iznosilo i suprotno razmišljanje, da će rat, prvo, skrenuti mnoštvo radne snage na front, a drugo, obezbediti industriju vojnim narudžbinama, što znači da će radnici dobiti nagli porast plata, te stoga imaju sve razloge da žele veliki rat. I iako se tokom Prvog svetskog rata ispostavilo da, iz nekog razloga, umesto porasta blagostanja počinju glad i siromaštvo, to nije sprečilo da se ubrzo pojavi Kejns sa svojim idejama da u krizi treba trošiti više, jer je to najbolji put do postizanja bogatstva.
U međuratnom periodu, dobila je popularnost Duova doktrina o tome da se protivnička volja na otpor lako može slomiti neizbirivim strateškim bombardovanjem proizvodnih kapaciteta u pozadini, što znači da su, ponovo, kod vojnih teoretičara postojale misli o tome kako očigledna ekonomska besmislenost suprotstavljanja može sprečiti početak pokljanja. Ali Drugi svetski rat je jasno pokazao da gubici samo doprinose ujedinjenju, i da totalni rat počinje daleko izvan bilo kakvih ratnih racionalnih proračuna.
Nakon završetka Drugog svetskog rata, čovečanstvo je odmah pristupilo pripremama za novi rat, ovog puta nuklearni. Nuklearne sile su sprovodile aktivna ispitivanja novog oružja i sredstava za njegovu isporuku, razvijale doktrine njegove primene, gradile bunkere za zaklon državnih organa upravljanja i štabova. A zatim se, konačno, dogodilo najvažnije događaj 20. veka, po mom mišljenju: Karibski kriz. Prvi put u ljudskoj istoriji, dve sile koje su se potpuno opremile za rat, pustile na pun gas svoje propagandističke mašine i mobilizovale vojske koje imaju nerešive protivrečnosti u svojim doktrinama razvoja koje podrazumevaju potpuni poraz protivnika – nisu se odlučile da započnu rat, već su pokrenule deeskalaciju. Šta se dogodilo? Vlade obe zemlje su jasno shvatile da će, ako rat počne, one postale prva meta i biće uništene gotovo sa punom garancijom. Tog saznanja je bilo dovoljno.
Postalo je jasno šta tačno treba da postane osnova doktrine odvraćanja. Ne ekonomska blokada i sankcije, ne spremnost da se zemlja bombardiše do kamenog doba, već samo garancija uništenja rukovodstva. Sve dok vođa države može da žrtvuje svoje podređene, biće spreman da ratuje. Čim on sam postane figura na ovoj šahovskoj tabli, njegova motivacija za rat se naglo smanjuje.
Kao što je poznato, nova roba, koja ranije nije postojala, obično se najpre ispostavi kao predmet neopisive luksuzne potrošnje, ali postepeno, zahvaljujući svojoj privlačnosti i superprofitima koje donosi njena proizvodnja, privlači investicije, dobija sve veću masovnost, a njena cena opada. Na kraju, roba postaje praktično dostupna svima.
Roba „odvraćanje protivnika kroz garantovano uništenje njegovih lidera“ bila je veoma skupa, i na početku su je mogle priuštiti samo supersile. Međutim, vremenom su, s jedne strane, širio se krug nuklearnih sila, smanjivala se cena i rasle potrošačke kvalitete nuklearnog oružja, a s druge strane, smanjivala se tolerancija ljudi na vojne gubitke.
Dobra ilustracija ove tendencije postala je poslednja konvencionalna rat između civilizovanih zemalja – Falklandski sukob. On je zanimljiv po tome što su obe strane tokom rata manje-više pažljivo poštovale norme međunarodnog prava koje se odnose na zakone i običaje ratovanja, a sam sukob je bio jasno geografski lokalizovan oko sporne zone. Drugim rečima, strane više nisu mogle da sebi priušte totalni rat, morale su da se obuzdaju i brzo su prešle sa vrele faze sukoba na diplomatiju.
Kada se pojavilo visoko precizno oružje, velike sile su počele da ga koriste za uništenje lidera protivnika u slabije razvijenim zemljama. Međutim, to je, s druge strane, još više snizilo prag ulaska u krug zemalja koje mogu sebi da priušte doktrinu odvraćanja kroz pretnju liderima, jer sada za to čak nije bilo potrebno zaobilaziti ograničenja IAEA, kao što je u to vreme, prema nezvaničnim informacijama, učinio Izrael.
Međutim, napredak u odgovarajućim tehnologijama ne stoji u mestu, visoko precizno oružje nastavlja da postaje jeftinije, i sada nas plaši već nečim ovakvim:
Očigledno je da će rano ili kasno jeftino dalekosežno visoko precizno anonimno oružje postati dostupno veoma širokom krugu subjekata, uključujući i privatna lica. A to znači da se čovečanstvo približilo libertarijanskom snu – da obezbedi sebi garancije od napada sa strane države.
U februaru 2019. godine dogodio se prvi u istoriji čin punopravnog sistedinga. Par bitkoinera, Amerikanac Chad Elwartowski i Tajlandka Nadja Tepdet, postavili su malu stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Tajlanda, odnosno izvan teritorijalnih voda, ali unutar dvadesetominutne ekskluzivne ekonomske zone. U aprilu je mornarica Kraljevstva Tajland uništila platformu, što je prema morskom pravu ratna radnja protiv suverene države. Tako su države još jednom demonstrirale da morsko pravo funkcioniše samo između suverenih subjekata, a kojima su samo države, a ne ljudi.
A sada hajde da fantaziramo. Sistederi nastavljaju mirno da se bave svojim poslovima: Čad nastavlja da raduje javnost izjavama „Nadam se da će moj advokat uspeti da postigne razuman dogovor sa tajlandskom vladom“, Nadja čeka dobijanje političkog azila u SAD. A u međuvremenu mali dron ispušta bombu na kralja Rama X, nakon čega se u bitkoin blokčejnu pojavljuje zapis koji je ostavio neko nepoznat, u kojem se kaže da će na taj način biti uništen svaki glava države koji se usudi da ometa slobodne ljude da se naseljavaju van jurisdikcije države. Nekoliko meseci nakon tajlandske krize, institut sistedinga objavljuje da namerava da postavi stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Vijetnama…
Ne svaka država je spremna da zameni kralja za nekog zabavljača
Mislim da neće proći mnogo vremena pre nego što ljudi shvate da je postavljanje platformi u neutralnim vodama već dosadno, jer ih ima toliko gde su ih nabacali – i počeće da objavljuju secesiju svojih već smeštenih zemljišnih delova, predviđajući, u slučaju nepriznavanja svog suvereniteta, poučavajuću odmazdu šefu svoje države od strane anonimnih dobrotvoraca, kojima su ideje slobode jednostavno bliske, i zato su spremni da ih brane širom sveta…
Dalje ide još bolje. Ljudi shvataju da je suverena teritorija atavizam, da suverenitet može biti eksteritorijalan – i počeće da deklarišu svoju nezavisnost od države, čak i ne trudeći se da napuste njene granice. Osigurao se u anonimnom fondu za poučavanje etatista – i živi svoj život, bez poreza i represija. Dođe poreski agent – pokažeš mu polisu osiguranja, on promeni izraz lica, izvini se i ode. Sve je mirno, dostojanstveno, u ankap stilu.
Šta je potrebno da ovakve fantazije postanu stvarnost?
Jasno razumevanje da države počinju da govore jezikom prava samo sa onima za kojima vide silu.
Decentralizovana asimetrična odbrana. Teritoriju je nemoguće zaštititi od države, ne vredi ni pokušavati. Može se samo stvoriti pretnja licima koja donose odluke na strani protivnika, što je više, to bolje. Naravno, potrebno je vršiti moralni pritisak i na izvršioce, ali oštravanje njih je krajnje štetno: oni ne smeju da u vama vide smrtonosnog neprijatelja, inače rizikujete da dođete do totalnog rata umesto suzdržavanja. Oštrom protivniku nije potrebna čak ni propaganda, on vas lično mrzi i spreman je da vam otkinu grlo.
Udara na ključna lica države ne bi trebalo da dolazi od onih na koje država napada, već po mogućstvu anonimno.
Kojim tačno sredstvima se sprovodi suzdržavanje, u suštini nije važno, ako se poštuju ograničenja: oružje mora pružati minimalne rizike od sporednih gubitaka, imati pristojnu dometnost, biti maksimalno precizno i maksimalno jeftino. Ono čak i ne mora biti letalno, vaspitni efekat se može postići i bez takvih radikalnih mera kao što je ubistvo. To može biti i otkrivanje kritičnih ličnih podataka, poput adrese stanovanja porodice, i prebacivanje novca sa bankovnih kartica, i probušene gume, i kesa sa izmeta na glavu umesto bombe – samo koliko toga se može izmisliti kao analog ježa u modernom svetu!
Potrebna je široka reklama. Akcije u okviru doktrine suzdržavanja moraju se koloristički osvetljavati, biti pametno režirane, a idealno bi bilo stavljati objekte uticaja u maksimalno idiot poziciju. Upravo javni sramota najefikasnije deluje i protiv javnih izabranih figura i protiv diktatora koji se nadimaju osećajem sopstvenog značaja.
Moderne demokratije aktivno koriste razmuljivanje odgovornosti, kada se određeni nelegalni zakoni donose od strane kolektivnih organa. Međutim, ovde leži ne samo snaga, već i slabost. Jednog vrhovnog komandanta je relativno lako zaštititi, a pokušaj stalnog čuvanja celog bataljona parlamentaraca! Doktrina suzdržavanja suprotstavlja kolektivnim odlukama kolektivnu odgovornost.
Naravno, doktrina odvraćanja neće delovati na sve, uvek se može naći naročito tvrdoglav funkcioner kome su sva vaša upozorenja nebitna. Ovde će važiti ista taktika kao i kod društvenih kampanja: samo treba preći na nadređenog, kako bi on naredio prestanak radnji previše revnom podređenom. Uopšte, prilikom konstruisanja strategije odvraćanja protivnika, sva dostignuća u vođenju društvenih kampanja mogu se preuzeti gotovo u potpunosti.
Julija Latinina voli da ponavlja da je društvo organizovano isto kao i vojska, pri čemu jedno utiče na drugo. Nenamerna posledica toga kako će upravo civilno društvo odvraćati institucionalnog agresora biće određene promene u samoj strukturi društva. Maksimalno decentralizovani princip koordinacije i težnja da se ciljevi postižu indirektnim sredstvima – neizbežno će u društvu izrasiti sistem onih eksteritorijalnih ugovornih osiguravajućih jurisdikcija o kojima vam već toliko puta pričala na ovom kanalu. Spontani poredak upravo tako funkcioniše.
Najteži prigovor protiv doktrine odvraćanja je sledeći. Da, naravno, društvo može terorisati nesrešne, uplašene birokrate u vlažnim snovima evropskih hipstera. Samo što će ti hipsteri pevati sasvim drugačije kada uslovni kolektivci počnu da ih ubijaju noću – država ima daleko bogatiji arsenal sredstava, ne samo za zakonsko progonjenje, već i za proksi nasilje.
Da, zaista, država može veoma lako podići ulog u ovoj igri, i meko deterrence by denial sa svojim paketima govna i drugim pokušajima da obezbedi reputacionu štetu prestaje da funkcioniše (ako lider protivnika ne može da pobedi lepo, može se povući, a može i odlučiti da, ma neka ide, pobediće nepristojno), nakon čega će civilno društvo ipak morati da usvoji hardcore deterrence by punishment i primenjuje letalna sredstva. Ali ovde je važno ipak ne skliznuti u totalni rat, već voditi isključivo ciljane akcije i aktivno prenositi spoljnom svetu glasovima onih koji nisu umešani: šta to radite? Zašto dovodite ove nesrešne ljude do očaja? Da li vam je žao da napravite i najmanje ustupke? Zašto vam je uopšte potreban ovaj rat?
Sva poenta doktrine odvraćanja je u tome da protivnik odluči: igra ne vredi truda. Čak i u najtežim slučajevima, to je sasvim rešiv zadatak.
