Ne uzimam se u suđenje o detaljima još jednog kruga protesta u Rusiji koji se dogodio juče, ali drago mi je što je on kvantitativno porastao, i, čini mi se, ili su ljudi naučili da izbegavaju hapšenja, ili se moskovska vlast više ne usuđuje da toliko divlja. Kako god bilo, uhapšenih je manje nego pre nedelju dana, i na fotografijama se ne vidi naročito masovna surovost.
U Gruziji se svi sa kojima komuniciram, čim saznaju da sam iz Rusije, odmah interesuju šta se dešava u Moskvi, iz čega se može zaključiti da je protest u informacionom prostoru odavno prevazišao lokalne okvire. Pri čemu se to ne može pripisati pristrasnom izveštavanju situacije od strane gruzijskih medija: pitanja su mi postavljali turisti iz Turske, Rumunije, Holandije. Takođe ću napomenuti da ja ovde nisam na nekoj političkoj konferenciji – svuda su bezbrižni turisti, kao da ih to uopšte ne zanima.
Naravno, saosećanje svetske javnosti je na strani demonstranata. Uostalom, isto tako je na strani demonstranata u Hong Kongu, na strani žutih prsluka, venezuelanske opozicije i tako dalje. Kada su na jednoj strani dobrovoljci, a na drugoj oni koji su plaćeni, ljudi saosećaju sa dobrovoljcima. Čak i po kirgistanskim događajima, gde se naizgled radi o „žabi i poskoku“, sam činjenica da su ljudi spremni dobrovoljno da stanu uz bivšeg predsednika i bore se za njega protiv vlasti, već govori ljudima da se vlast, izgleda, uzalud zapustila u ovaj napad.
Takođe me stalno uveravaju da nemam čega da se bojim, da je odnos prema Rusima ovde i dalje isti, srdačan. Iskreno govoreći, to ponekad izgleda kao mantra za samoinformisanje. Dokazi suprotnog se takođe sreću. Neću ništa posebno govoriti, samo ću dati nekoliko fotografija.
Predlažu da se ne osećate kao kod kuće
Kvare dobre crteže zbog toga što je autor govornik ruskog jezika
Ali postoje i izjave koje bi potpisao bilo koji ruski patriota
Juče sam se smeštila u hotel, uveče smo sedeli sa vlasnikom i ćaskali. Rekao mi je:
da je prokleti Saakašvili započeo rat sa Rusijom, posvađao dve dobre zemlje, i do danas se još uvek ne mogu pomiriti.
da je za prokletog Saakašvilija policija ubijala i silovala, a sada je, konačno, prestala.
da se Saakašvili 2012. godine spremao da uzurpirat vlast nakon gubitka izbora, ali je polovina specijalnih jedinica odbila da se bori protiv naroda, pa je diktator morao da ode.
da su mnogi oficiri tokom rata sa Rusijom bacali oružje jer nisu želeli da se bore za režim, već su želeli da Gruzija postane ruska; kasnije su ih zatvorili na 10 godina, ali su ih pod novom vladom pustili.
da se za prokletog Saakašvilija LGBT zajednica potpuno razvlači i da su se u pravoslavnoj zemlji osećali kao kod kuće.
da taj klun nema, niti je ikada imao, podršku naroda.
A onda sam pogledala svež intervju Saakašvilija sa Aleksejem Romanovom, i tamo Saakašvili govori da režim Ivanišvilija nije legitiman, da više nema podrške naroda, i da će se uskoro početi sa odlučnim sukobima režima sa narodom.
Kakav bih zaključak želela da izvučem iz svega ovoga? Cenite sociološke podatke! Dok ste okruženi svojim saradnicima, vi ste u eho-sobi. Nemate pojma koliko su vaši stavovi popularni u društvu, i kada odlučite da organizujete protest ili učestvujete na izborima, mogu vas čekati neprijatna iznenađenja. S druge strane, ako je sprovođenje socioloških istraživanja iz nekog razloga nemoguće za vas, onda upravo masovne akcije postaju vaša sociologija. Ako uspete da izvedete na protest desetine hiljada pristalica – verovatno će za vas glasati stotine hiljada. Ako niste uspeli – onda se ne varajte, radite na prepoznatljivosti i borite se protiv niskog rejtinga (na primer, menjajući svog lidera).
A intervju pogledajte, on je zapravo uglavnom ne o Gruziji, već o Rusiji.
Sećam se da sam definisala kapitalizam kao društveno uređenje u kojem su dominantni oblik odnosa između ljudi robno-novčani. Klasičnija definicija, koja je bila u upotrebi u Sovjetskom Savezu, kaže da je kapitalizam društveno uređenje u kojem su sredstva proizvodnje u privatnoj svojini. Sasvim je očigledno da u devedesetim godinama u Rusiji nije bilo čistog kapitalizma prema nijednoj od ovih definicija, već se radilo o tranzicionom obliku društva, kada su stari socijalistički (ili despotički, u mom razumevanju) odnosi izumirali, a njih smenjuju kapitalistički (što se tiče crta feudalizma u Sovjetskom Savezu, one nisu nestale ni sa novim uređenjem i sačuvane su do danas).
Međutim, treba imati na umu da je termin „kapitalizam“, uopšte govoreći, više publicistički nego naučni, stoga, govoreći o postojanju kapitalizma u određenoj zemlji u određenom vremenu, govorimo više o usklađenosti društva u to vreme sa određenim vrednostima. To jest, govorimo o kapitalizmu više u Veberovom razumevanju (duh kapitalizma kao racionalnost i protestantska radna etika) ili Šumpeterovom (duh kapitalizma kao preduzetništvo i kreativna destrukcija).
Dakle, u Rusiji devedesetih godina prošlog veka, duh kapitalizma prema Šumpeteru bio je prisutan u izobilju. To je bilo vreme ogromnih mogućnosti i tog istog kreativnog uništenja. Što se tiče duha kapitalizma prema Veberu, njega nije ni bilo na vidiku. Kakav radni etos? Čovek čoveku vuk, hoćeš da živiš – moraš se okretati. Kapital je stvaran bio prvenstveno na razgrabljanju sovjetskog nasleđa, na tom istom kreativnom uništenju, na sposobnosti da se bolje od drugih prilagodi ostaci starog novim uslovima, a ne na sposobnosti da se mnogo trudi, pažljivo štedi i precizno investira.
Ovde želim da počnem sa proširenim citatom iz izvora na koji se ionako stalno pozivam – naše Politologija-tjan, Ekaterine Šulman:
Što se tiče stvarnog stanja stvari, generalno govoreći, Rus je spontani libertarijanac, ali on to ne zna i nikada sebe tako neće nazvati. Zapravo, on je veoma sklon libertarijanskim vrednostima, a to je: ne veruje državi, državnim institucijama, organima reda. On uopšte ne veruje nikome osim ličnim poznanicima. Sklon je da se oslanja samo na sebe i na svoje najbliže rođake. Shodno tome, želeo bi da mu se niko ne meša u život i da mu se dopusti da živi mirno i da mu se ne govori kako treba da živi. Dakle, te libertarijanske vrednosti su veoma snažne kod ruskog naroda.
Istovremeno, potpuno je opravdan i suprotan pogled: Rusija je zemlja ukorenjenih socijaldemokratskih vrednosti, i ideal države za većinu Rusa su skandinavske zemlje, sa niskim nivoom nejednakosti, sa komfornim zatvorima, sa službenicima na biciklima, sa širokom javnom raspravom o svim pitanjima, skraćeno, takva normalna sovjetska vlast kakva i treba da bude prema projektnoj dokumentaciji. Visoki porezi i stroge regulacije koje prate ovaj model, doživljavaju se kao sasvim opravdana cena za taj paternalistički raj.
I, konačno, bilo bi čudno ne pomenuti i taj stav da je Rus „lokš“ i „terpila“ (laka meta i žrtva), opterećen Štokholmskim sindromom i sindromom naučene bespomoćnosti. Njegov moto je „inicijativa je kažnjiva“, i to ne „kažnjiva nalogom da se izvrši inicijativa“, kao u idealnoj konfučijanskoj Kini, već, bukvalno, kažnjiva štapom po glavi, da se ne bi isticao. On nema iluzije u vezi sa dobrotom državne vlasti, ali opravdava postupke službenika time što bi i sam na njihovom mestu postupao isto.
Prva kategorija su naši prirodni saveznici. Oni možda neće pružiti aktivnu podršku jer su zauzeti svojim mirnim anarko-kapitalističkim poslovima, ali će barem u pravom trenutku okrenuti leđa i neće izdati ljude zbog njihovih mirnih anarko-kapitalističkih poslova.
Druga kategorija su naši prirodni saveznici. Oni razumeju važnost zajedničkog rešavanja lokalnih problema, sposobnost dogovaranja, težnju ka ujedinjenju oko zajedničkih interesa, a ne samo po principu „svoji protiv tuđih“.
Treća kategorija su naši prirodni saveznici. Postepeno im postaje jasno da službenik nije neka nemilosrdna sila, svemoguća i sveveduća. Službenik je smešno kreten, koji sam ne sme da napravi korak bez instrukcije, ali pritom postupa prema naredbama po principu „sačekaj da izvršiš – otkazali su“ i „možeš da baciš odgovornost – baci je“. Konačno, tim ljudima postaje jasno da službenik trenutno gubi sav svoj nadređeni ponos kada se nađe jedan na jedan sa masom. I tada službenike mogu mirno gađati snegom, kao u Volokolamsku, mogu im prirediti smeće-lustracije, kao u Ukrajini, ali ako postane baš kritično, može doći i do defenestracija, koje su tako volela da primenjuju braća Sloveni u Češkoj.
mm, lustracije!
Naravno, ponekad sa takvim saveznicima ne trebaju ni neprijatelji. Naravno, takve saveznike je previše lako namamiti komunističkim sloganima, i tada će ići da tuku liberalaste i buržojeve. Zato, koliko god to bilo neprijatno, mora se obaviti važan posao stvaranja ispravne slike neprijatelja u glavama tih ljudi. Upravo zbog toga Mihail Svetov, sa svojom propagandom mržnje prema nomenklaturi, takođe obavlja važan posao; ja to ne bih mogla, meni je mnogo prijatnije da pričam razne optimistične priče o tome kako ćemo se sami ureći.
