Mreža država. 5. Od nacionalnih država ka mrežnim državama.

Sistem mrežnih država polazi iz drugih pretpostavki nego sistem nacionalnih država (one su navedene u prethodnom poglavlju).

5.3.1. Šta je mrežna država?

Ranije smo davali opise mrežne države u jednoj rečenici, u hiljadu reči i u jednom eseju. Takođe smo pokazali kako verzija za milion ljudi izgleda na mapi (vidi gore). Evo još jednom definicije u jednoj rečenici:

Mrežna država je socijalna mreža koja karakterišu moralne inovacije, osećaj nacionalnog samosvesti, priznati osnivač, sposobnost za kolektivno delovanje, visok nivo uzajamne učtivosti, integrisana kriptovaluta, vlada ograničena socijalnim pametnim ugovorom koja deluje na osnovu konsenzusa, arhipelag fizičkih teritorija prikupljenih putem krandfandinga, virtuelni glavni grad i blockchain registar koji dokazuje postojanje dovoljno velike populacije, prihoda i ukupne površine nekretnina da bi se postiglo određeno diplomatsko priznanje.

Napomenaćemo da se ova definicija odnosi na konačni oblik diplomatski priznate mrežne države. Ali ne možemo odmah dobiti diplomatsko priznanje izmišljene zemlje, stoga ne možemo direktno osnovati mrežnu državu.

Umesto toga osniva se startap zajednica, u nadi da se ona pretvori u mrežnu državu koja će steći diplomatsko priznanje od strane već postojeće vlade, baš kao što se javna preduzeća ne osnivaju direktno, već se umesto toga stvaraju startap kompanije u nadi da ih se skalira u javno preduzeće koje će steći „diplomatsko priznanje“ od već postojeće berze, kao što je NASDAQ.

Štaviše, ako nastavimo analogiju, proces skaliranja startapa uključuje faze kao što su „seed startap“, „startap serije B“ i „jednorog“, koje prethode dostizanju statusa javne kompanije. Slično tome, može se izdvojiti najmanje dve tačke između startap zajednice i mrežne države: mrežni savez i mrežni arhipelag.

Pretvaranje startap zajednice u mrežni savez čini je digitalnom zajednicom sposobnom za kolektivna delovanja. Pretvaranje ovog mrežnog saveza u mrežni arhipelag širi ta kolektivna delovanja i u stvarni svet, jer zajednica prikuplja sredstva za fizičke objekte širom sveta i povezuje ih putem interneta. Na kraju, dovoljno impresivan mrežni arhipelag može postići diplomatsko priznanje od strane postojeće vlade, postajući time prava mrežna država.

5.3.1.1. Definicija

Dakle, skicirali smo proces prelaska u mrežnu državu. Sada hajde da dublje istražimo svaki deo definicije koju predlažemo.

• Društvena mreža. Stanovnici mrežne države formiraju svoju naciju onlajn. Osnovni organizacioni princip je društvena, a ne geografska bliskost. Ali ovo nije tipična društvena mreža poput Facebook-a ili Twitter-a; to je ono što nazivamo 1-mrežom, u kojoj postoji samo jedna kohezivna zajednica, a ne mnoštvo zasebnih zajednica kao na Facebook-u ili Twitter-u. To nije sasvim kompletni graf — nije neophodno da je svaki korisnik povezan sa svakim drugim čvorom — ali je ipak mnogo bliže tome nego tipična društvena mreža.
  Pristup ovoj društvenoj mreži je selektivan, ljudi mogu izgubiti prava svog naloga zbog lošeg ponašanja, i svako ko se tamo nalazi je izričito dao svoj pristanak podnošenjem zahteva za pridruživanje. Ovaj proces podnošenja zahteva može uključivati javni pristanak na pravila u pisanoj formi, istoriju karijere koja pokazuje zajedničke vrednosti, ili ulaganje vremena i energije u društvo radi dobijanja digitalnih imetaka. Pridruživanje mreži koja je u osnovi mrežne države je ne čisto ekonomski predlog, i ne nešto što se može kupiti samo novcem. To je konkretna verzija Rusovog društvenog ugovora kao bukvalnog pametnog ugovora koji svi potpisuju pre ulaska u njega – način da se apstraktni predlog pretvori u stvarnu naciju.
• Moralna inovacija. Mrežna država izrasta iz startap zajednice zasnovane na moralnim inovacijama, gde svi u društvu misle da je neki princip X dobar, dok ostatak sveta smatra da je loš, ili obrnuto. To je upravo onaj predlog na kojem je zasnovana nacija sa dobrovoljnim ulaskom. Na primer, moralna inovacija može biti tako trivijalna kao „šećer je zlo“ ili „internet 24/7 je zlo“, ili jednako značajna kao „ova tradicionalna religija je dobro“. Moralne inovacije privlače ljude. One daju društvu razlog postojanja, cilj koji je drugačiji od spoljnog sveta, univerzalistički dodatak partikularističkom osećaju nacionalne svesti, ideološku misiju kojoj će drugi klimati glavom, čak i ako je ne dele („dobro, razumem zašto neko može želeti društvo bez šećera ili zajednicu Benediktov izbor”).
  Razlog zbog kojeg moralnim inovacijama dajemo toliko visok prioritet jeste taj što misionarske zajednice potiskuju timove plaćenika ne samo u teoriji, već i u praksi. Na primer, istoričar Pol Džonson je jednom primetio da su komercijalne kolonije u Americi doživele neuspeh, ali da su religijske kolonije imale koheziju i odlučnost da prežive surove zime (vidi 11:00 ovde). Detaljno o tome diskutujemo u poglavlju posvećenom Jednoj Zapovesti.
• Osećaj nacionalnog samopoštovanja. Svi u mrežnoj državi osećaju se kao deo jedne zajednice, dele iste vrednosti i kulturu. Oni su nacija u smislu Renana… „koji su zajedno činili velika dela i žele da učine još više“. Ponovo, ovo više liči na potpuni graf nego na tipičnu društvenu mrežu, jer je skoro svaki čvor prijateljski povezan sa veoma velikim delom drugih čvorova.
• Priznati osnivač. Državi, kao i kompaniji, potreban je lider. Posebno u ranoj fazi. Ali istinski snažno liderstvo se postiže zahvaljujući saglasnosti i podršci, a ne propagandi ili sili. Stoga je važno imati priznatog osnivača kojem ljudi zaista slušaju i za kojim odlučuju da idu, pridružujući se zajednici.
  Može li ovaj osnivač odustati od potpune moći, deleći svoja ovlašćenja u okviru neke multi-potpisa? Naravno, baš kao što osnivač startap kompanije može odustati od mesta u upravnom odboru. Ali dati moć je lako, dok ju je konsolidovati mnogo teže, a ta moć je ponekad neophodna za donošenje teških, ali važnih odluka o kojima nema konsenzusa.¹⁵³ Evo zašto i američki establishment, i njegovi protivnici koriste akcije sa pravom glasa i bez prava glasa kako bi zadržali kontrolu.
  Kao u slučaju odustajanja od mesta u upravnom odboru korporacije, odustajanje od dela ovlašćenja može u nekom trenutku biti ispravna odluka za osnivača mrežne države. Ali u slučaju da se mrežna država pretvori u birokratiju – kao što to čine mnoge zrele organizacije – ključni deo modela mrežne države je taj što je ona, kao i svaki startap, izgrađena tako da uvek omogućava miran izlaz. Svako može u bilo kom trenutku osnovati novu startap zajednicu i pokušati da je skalira do nivoa mrežne države.
• Sposobnost kolektivnog delovanja. To je tesno povezano sa konceptom nacionalnog identiteta. To je kombinacija kolektivnog cilja (slično misiji kompanije, ali za zajednicu) i sposobnosti delovanja radi postizanja tog cilja.
  Prvo, hajde da razumemo ideju kolektivnog cilja, razmatrajući niz primera. Puritanci su želeli da izgrade „Grad na brdu“. Japanci su nakon Meidži restauracije zamenili svoju prethodnu misiju „Poštuj cara, izgoni varvare“ misijom „Obogati zemlju, ojačaj vojsku“, okrenuvši svoje društvo za 180 stepeni i time izgradivši prvu industrijsku silu van okvira bele rase. I, na kraju, Indija. Iako je proces sticanja nezavisnosti i razdvajanja Indije bio je neverovatno zamršen, s druge strane, kolektivni cilj nezavisnosti ujedinio indijski narod kao nikada pre. Stotine takozvanih „kneževina“ i bezbrojne etničke grupe sada su integrisane u jedinstvenu Indiju.¹⁵⁴
  Još jedan primer: Džon Kejnedi je jednom usmerio SAD ka zajedničkom cilju „do kraja ove decenije spustiti čoveka na Mesec i bezbedno ga vratiti na Zemlju“. To je bio kolektivni cilj, različit od cilja sa nultom sumom — pobede nad komunizmom — ali s njim povezan. Možda je to bio pretposlednji veliki uspeh SAD kao jedinstvene zemlje, dok je poslednji bio pad Sovjetskog Saveza.
  Ovi kolektivni ciljevi pomogli su u ujedinjavanju nacija koje su ih sledile. Ciljevi mogu biti nesavršeni, ali čim kolektivni cilj uopšte nestane, ljudi počinju da se pitaju ko su zapravo. „Ko smo mi?“ Ova bezciljnost vodi do onoga što vidimo u današnjim SAD, podeljenim u dva plemena, čiji je jedini „kolektivni cilj“ da pobede u igri sa nultom sumom jedno protiv drugog — igri u kojoj svako pleme misli da mora pobediti pre nego što bude moglo da krene ka obećanoj zemlji.
  Dalje, pretpostavimo da imamo kolektivni cilj. Kako bi izgledale kolektivne akcije za postizanje tog cilja? Evo zašto proces izgradnje mrežne države uključuje mrežni savez. Od samog početka, takav savez organizuje ljude za zajednički rad u korist zajednice koju su izabrali, putem im poznatog ekranog interfejsa. To se, opet, značajno razlikuje od današnjih „društvenih“ mreža, kao što je Twitter, koje daju individualne ocene za lajkove i pratioce, ali nemaju kontrolnu tablu, niti mogućnost postavljanja i postizanja opipljivih ciljeva cele grupe.
• Visok nivo međusobne učtivosti U 90-im i 2000-im godinama privlačilo je pažnju kada su ljudi bili izuzetno nepristojni jedni prema drugima na mreži, jer je to zabavno kontrastiralo sa uglavnom ljubaznim offline svetom. Sada je to jednostavno staro i više nije smešno. Štaviše, pojavile su se internet ideologije koje opravdavaju nasumičnu zlobu sloganima kao što su „ljubaznost je kontrola tona“ ili „toksičnost je socijalna odbrana“. Međutim, društvo u kojem svi neprestano pokazuju nepoštovanje prema svima ostalima ne liči na progresivno, duhovno društvo. A konzervativne SAD 1950-ih uspevale su da održavaju visok nivo samoodbrane jer su unutrašnje bile ljubazne. Dakle, bez obzira na to da li ste levi ili desni, ujedinjenje u društvo sa visokim nivoom poverenja znači visok nivo ljubaznosti prema drugim članovima zajednice, kako offline, tako i online. Visoko poverenje je, sa svoje strane, uslovljeno težnjom ka zajedničkom cilju i osećajem nacionalnog samopoštovanja.
• Integrisana kriptovaluta. To je digitalna osnova mrežne države. Ona služi za unutrašnje digitalne imovine, pametne ugovore, čitavu unutrašnju ekonomiju, izvore rođenja i braka, registre vlasništva, javno dostupnu nacionalnu statistiku i, suštinski, sve ostale birokratske procese kojima nacionalna država upravlja pomoću papira. Pošto je zaštićena šifrovanjem, može se koristiti za izvršavanje svih funkcija države izvan granica zastarelih nacionalnih država.
• Arhipelag fizičkih teritorija prikupljenih putem krandfandinga. To je fizički trag mrežne države. Umesto da se kupuje teritorija na jednom mestu ili pokušava unapred dogovoriti suverenitet, stvara se zajednica u oblaku, a zatim se putem krandfendinga otkupljuje fizička nekretnina na zemlji. Da, to su kancelarijski prostori, ali i kuće i prodavnice – oni su jednostavno raspršeni širom sveta u grupama, a ne koncentrisani na jednom mestu. Ovi klasteri se povezuju putem interneta u mrežni arhipelag, a da bi postali stvarniji, koriste se nove tehnologije. Na primer, može se podesiti tako da se zastava mrežne države prikazuje svima koji imaju naočare proširene stvarnosti i ispravan NFT, kao što je prikazano na ovoj slici. Takođe se može podesiti vrata da se otvore samo za članove zajednice, gde njihova ENS imena služe kao korisnička imena. Stvar je u tome što je mrežna država ne čisto digitalna stvar. Ona ima suštinski fizički komponent: sva pripadajuća joj postrojenja širom sveta finansiraju njeni učesnici.
• Vlada ograničena društvenim pametnim ugovorom, koja deluje na osnovu konsenzusa. I tako smo stigli i do vlade. Mnogi ljudi greše misleći da zakoni (ili zemlja) dolaze na prvo mesto prilikom stvaranja nove države, ali zakoni moraju proizaći ne pre, već tek nakon što se novi narod – mrežna nacija – organski formira. Stvar je u tome da se u zakone implicitno ugrađuje razumevanje ljudi. Protiv koncepcije prema kojoj „ne možete zakonski regulisati moral“, to je sve što i možete da uradite: kreirati zakone koji odražavaju moralni konsenzus ljudi u vezi sa onim što se podstiče i ne preporučuje, što je prihvatljivo i neobavezno, što je obavezno i što je zabranjeno.
  Kako se postiže ovaj moralni konsenzus? To može biti demokratija 51% (gde glasovi 51% ljudi mogu nadjačati glasove preostalih 49%) ili to može biti demokratija 100% (kada se 100% ljudi migriralo u sistem i može napustiti sistem u bilo kom trenutku), ili to može biti još jedan od milion metoda zadovoljenja preferencija opisanih u literaturi.
  Konkretnost nije toliko važna koliko etika. Vlada legitimaciju ne daje procesu, već njegovom sadržaju.¹⁵⁵ Uz prisustvo saglasnosti onih kojima se upravlja, bilo koji oblik vladavine je unutrašnje legitiman. Sada je pitanje samo da li će se smatrati legitimnim spolja, da li će svet u celini prihvatiti tu vladu – ali to je više empirijsko pitanje nego etičko.
  Drugim rečima, ako ljudi mogu da se bave bendi džampingom i skajdajvingom, ako je eutanazija legalna, onda eksperimentisanje sa sistemima samoupravljanja, koji se drastično razlikuju od postojećeg stanja stvari, još više treba da bude legalno. Mnogi od njih neće funkcionisati, ali mnogi projekti ne funkcionišu; to ne znači da ne treba da dozvolimo ljudima da pokušavaju.
  Sa jedne strane, tipičnog klijenta kompanije Ford apsolutno ne zanima kako izgleda unutrašnjost kompanije. Kupcu nije važno da li je Ford organizovan po proizvodima ili po funkcijama, da li njime upravlja samo generalni direktor ili na osnovu konsultacija sa upravnim odborom, da li tamo isplaćuju tržišnu platu ili aktivnije stimulišu radnike akcijama kompanije. Ford bi mogao biti holokratija ili kooperativ. Sve dok su svi saglasni da se potčinjavaju generalnom direktoru Forda, potpisivanjem ugovora o radu, i mogu da odu ako im taj ugovor više ne odgovara, unutrašnji mehanizmi Forda su sasvim etični.
  Ova logika funkcioniše sve dok možete potpuno da odustanete od Fordovog ekosistema. Evo vi – koliko dugo je poslednji put voza Ford? Teže je kada je u pitanju nešto poput Google-a, koji je toliko porastao da je ne-kineskom delu planete teško da potpuno odustane od njega. Tada ćete možda želeti da izrazite mišljenje o tome šta se dešava unutar te megakorporacije. Ipak, većina kompanija nije Google. Ako za sada ostavimo po strani ekstremni slučaj „neizbežne globalne sveprisutnosti“, imamo prilično čvrste etičke argumente u korist dopuštanja eksperimenata sa dobrovoljnim učešćem u korporativnom upravljanju, kao i u korist širokog pogleda na „pristanak upravljanih”.
  Sada ćemo proširiti ovu ideju na nekorporativno upravljanje, počevši od upravljanja monetarnom politikom pa sve do mrežnih država. Postavljaju se pitanja. Kako se taj pristanak daje? Kako bi drugi mogli da razumeju da je pristanak dat dobrovoljno? A šta ako neko poželi da povuče svoj pristanak, i to neposredno pre nego što bude izložen činu upravljanja koji mu se ne dopada?
  U praksi kažemo da je korisnik pristao na upravljanje od strane startap zajednice ako je potpisao društveni pametni ugovor, koji sistemskom administratoru daje ograničene privilegije nad digitalnim životom tog korisnika u zamenu za pristup startap zajednici. Ovaj sintetički termin spaja Rusoovu koncepciju „društvenog ugovora” sa blokčejn koncepcijom „pametnog ugovora”.
  Potpisivanje socijalnog pametnog ugovora veoma je slično uplati sredstava na centralizovanu berzu ili njihovo zaključavanju u pametnom ugovoru pomoću administratorskih ključeva — korisnik svesno preuzima rizik kupujući token na blockchainu u zamenu za pristup digitalnom ekosistemu. Zatim koristi svoj ENS¹⁵⁶ za „ulazak“ u startup zajednicu, pružajući joj time ograničene privilegije nad svojim nalogom koji se koristi za ulazak u tu startup zajednicu.
  Šta ovakav način ulaska u sistem omogućava? Najjednostavnija opcija je da se svoj ENS može koristiti za ulazak u informacione resurse startup zajednice. Složenija verzija koristi vaš ENS za ulazak u deo takozvanog „otvorenog metaversuma„, kojim upravlja startup zajednica. Ali najzanimljivija verzija je korišćenje ENS-a za ulazak na oflajn teritoriju koja pripada startup zajednici, kao u gorepomenutom primeru, kada traženi ENS otvara pametnu bravu, ili u primeru gde on omogućava da se vidi svetleći simbol u proširenoj stvarnosti. Možda će za fizički ulazak na teritoriju kojom upravlja startup zajednica možda biti potrebno ostaviti i depozit.
  Ovaj primer ulaska u sistem pomoću ENS-a može se radikalno ekstrapolirati u fizički svet. Pošto sve više fizičkih teritorija finansira startup zajednica, a sve više intelektualnih uređaja na tim teritorijama pripada zajednici, ona može vršiti usklađeno digitalno upravljanje na tim teritorijama za sve koji su pristali, potpisivanjem socijalnog pametnog ugovora. Na primer, ako se neko neprimereno ponaša unutar određene jurisdikcije koja pripada startup zajednici, nakon digitalnog suda u stilu Kleros njegovi depoziti mogu biti zamrznuti, a njegov ENS pristup svim vratima blokiran na određeni vremenski period kao kazna.
  Na prvi pogled, ovo liči na ono što se već dešava i na Zapadu i u Kini, gde se sredstva kanadskih kamiondžija zamrzavaju, a WeChat QR kodovi koriste kao alati digitalne kontrole… ali sa jednom ogromnom razlikom: ako budemo mogli da izgradimo mnoštvo različitih startup zajednica na izbor, tada saglasnosti sa strane upravljanih će biti mnogo više, jer će se pojaviti mnogo startap zajednica sa jasnim socijalnim pametnim ugovorima, iz kojih se može birati.
  U suštini, ključni zaključak je da će reč „vlada“ postajati sinonim za digitalnu vladu. Na bilo kojoj teritoriji pod kontrolom američkog establišmenta, vaš Google nalog će uskoro biti zamrznut zbog protivrečenja interesima američkog establišmenta. Na bilo kojoj teritoriji pod kontrolom KPK, vaš WeChat nalog može biti zamrznut zbog protivrečenja interesima KPK. Ali na bilo kojoj kriptoanarhističkoj teritoriji funkcionalnih digitalnih usluga možda uopšte neće ni biti. Dakle, ako neko želi društvo ograničeno kriptografijom, koncept „socijalnog pametnog ugovora“ je jedan od načina za postizanje konsenzusne, ograničene vlade – kako bi se ograničilo ono što vlada može da uradi, strogo definišući kakvu vrstu pristupa vašem digitalnom identitetu i resursima ima pravo da dobije. Isto tako, korisnik centralizovane berze može tačno kontrolisati koliko novca uplaćuje kao depozit.
  Na prvi pogled to zvuči dobro. Na drugi pogled već zvuči loše. Jer, ako se upravljanje ograniči isključivo na digitalnu sferu, samo na imovinu na blockchainu i pametne brave, kako će se startap zajednica nositi sa fizičkim kriminalcima? Kratak odgovor je da se tokom dužeg vremena neće nositi ni na koji način – ostavljajući taj problem na volju okolnog istorijski formiranog društva, baš kao što centralizovana kripto berza sarađuje sa tradicionalnim oflajn organima reda. Na kraju, ako i kada ta startap zajednica postane mrežna država – u smislu postizanja diplomatskog priznanja od strane starog suverena – tada će potencijalno moći da preuzme i fizičke obaveze održavanja reda i zakona.
  U međuvremenu, sama fizička działalnost sprovođenja zakona se postepeno pretvara u nešto što se vrši pomoću autonomnih robota – bilo da su to trkaći roboti psi, rotirajuće kamere ili leteći dronovi Zato se sve više aktivnosti sprovođenja zakona obavlja iz komandne linije. I ova tendencija se postepeno približava konceptu digitalnog sprovođenja zakona, koje sprovodi mrežna država.
  Sumirajući: kada kažemo da mrežna država ima „Vlast ograničenu društvenim pametnim ugovorom, koja deluje na osnovu konsenzusa“, mislimo na to da ona vrši vlast nad digitalnom (i, na kraju, fizičkom) sferom, koja se sastoji isključivo od onih ljudi koji su pristali na takvo upravljanje potpisivanjem društvenog pametnog ugovora svojim ENS imenima, skoro isto kao što bi mogli da „pristanu“ na pokornost pravilima centralizovane berze, uplaćujući novac tamo.
• Virtuelni glavni grad. Mrežna država je fizički distribuirana, ali se njeni građani i dalje okupljaju na jednoj digitalnoj platformi. Prvobitno, ova tačka okupljanja oblaka može biti nešto sasvim skromno, poput Discord kanala, ali će na kraju postati privatna podmreža otvorene metaverse. To znači okruženje u virtuelnoj stvarnosti (VR), čije delove se može lako projektovati u fizički svet pomoću naočara proširene stvarnosti (AR), kako bi se imala mogućnost viđenja digitalnih ljudi, zgrada ili objekata u stvarnom svetu, kao u ovom primeru. Pristup virtuelnom glavnom gradu mrežne države, kao i svemu ostalom u mrežnoj državi, vrši se putem Web3 prijave, dostupne samo građanima.
  Najambicioznija verzija ovog projekta omogućava članovima zajednice da se okupljaju na internetu radi kreiranja virtuelnih arhitektonskih projekata za nove fizičke čvorove mrežne države, kao što je opisano u tvitu. Razlog zašto je ovo izvodljivo leži u tome što arhitektura sve više prelazi u VR. To se može zamisliti kao verzija Minecraft-a sa mnogo većom rezolucijom, koja se materijalizuje u fizičkom svetu od strane izvođača finansiranog putem crowd-fundinga (ili članova zajednice koji imaju iskustvo u izgradnji). Setimo se scene iz „Fight Club-a“ , gde kamera rotira kroz prostoriju, prikazujući etikete sa cenama na svim predmetima, a zatim zamislimo da se to dešava u virtuelnoj stvarnosti, i da iznad svakog modela visi cena njegove materijalizacije u fizičkom svetu.
• Blockchain registar koji dokazuje postojanje dovoljno velike populacije, prihoda i ukupne površine nekretnina. Decentralizovanom društvu je potreban decentralizovan popis. Za razliku od popisa stanovništva u SAD, koji je više sličan izveštajima korisničke baze Facebook-a, popis u startap zajednici može se sprovoditi u realnom vremenu, a ne svakih deset godina. Ali skeptičan svet neće usvojiti ove brojke bez dokaza, s obzirom na to da mlada startap zajednica teže ka njihovom precenjivanju. Oni mogu verovati vladi SAD ili čak Facebook-u (javnoj kompaniji) u pogledu proverenog broja korisnika, ali ne nekim nepoznatim akterima koji nazivaju sebe startap zajednicom – svetu će trebati dokazi.
  Ali kako dokazati da određena startap zajednica zaista ima 10.000 stanovnika, milijardu dolara godišnjeg prihoda i 10 miliona kvadratnih metara površine nekretnina? Svaki od ovih elemenata može se utvrditi pomoću podataka na blockchainu. Već imamo metode za potvrdu identiteta, potvrdu prihoda (preko mrežnog računa) i potvrdu vlasništva nad nekretninama (preko tokenizovanih nekretnina ). Možemo ulaziti u tehničke detalje o tome kako rešiti „problem kripto-orakula“ putem pouzdane prenese podataka iz stvarnog sveta u blockchain, ali ukratko, može se jednostavno napraviti statistička korekcija na verovatnoću greške pojedinačnih orakula. Prikupljanjem podataka svih startup zajednica na hipotetičkom sajtu nationalrealestatepop.com, sličnom kao coinmarketcap.com, može se u realnom vremenu pratiti broj učesnika svake predstavljene startup zajednice, površina nekretnina u vlasništvu tih učesnika i njihov mrežni BDP.¹⁵⁷
• Postizanje određenog diplomatskog priznanja. I evo dolazi do glavnog događaja: diplomatskog priznanja. Diplomatsko priznanje od strane bilo koje već postojeće vlade je ono što razlikuje mrežnu državu od startup zajednice, baš kao što „diplomatsko priznanje“ od strane berze kao što je NASDAQ razlikuje javnu kompaniju od startupa.
  Diplomatsko priznanje zahteva da priznata država ima izvesan uticaj, a uticaj se, zauzvrat, utvrđuje putem javno dostupnog onlajn popisa stanovništva, prihoda i nekretnina kako bi se dokazalo, da je vaše rastuće društvo zaista onoliko veliko koliko se tvrdi. Zato je pomenuti popis važan.

Povezujući sve delove definicije, vidimo da se sve završava postizanjem diplomatskog priznanja od strane već postojeće vlade, što zahteva mnogo veću unutrašnju ispunjenost, organizovanost, prisutnost u fizičkom svetu i dugoročne obaveze nego tipično onlajn zajednica ili čak kriptovaluta. Možda je to i igra uloga, ali se ne vodi radi same igre.

5.3.1.2. Testiranje definicije

Sada možemo bolje razumeti zašto se naša definicija sastoji od toliko komponenti. Ako se oduzme bilo koji deo, dobićemo nešto što ne odgovara sasvim našoj intuitivnoj predstavi o tome kako bi sledeća verzija nacionalne države trebalo da izgleda. Hajde da to demonstriramo oduzimajući redom svaki deo kako bismo videli kako se definicija raspada.

• Nema društvene mreže. Ako nema društvenih mreža, nemate digitalne profile, nema razmene poruka, nema javnih foruma, nema medija i nema jednostavnog načina za zapošljavanje putem interneta. U suštini, to znači živeti život amisha, oslanjajući se na papirne zapise i druge oflajn naznake kako bi se odredilo ko je deo vaše nove države i kako ljudi međusobno komuniciraju. To neće doprineti uspehu nacionalne države.
• Nema priznatog osnivača. Bez priznatog lidera nestaje mogućnost donošenja kontroverznih odluka ili određivanja dnevnog reda.¹⁵⁸ Osnivač je najbolji tip lidera jer poseduje legitimitet povezan sa stvaranjem organizacije od nule. Osnivač nije diktator – njegova moć nije nametnuta građanima, i svako može otići u bilo kom trenutku. I za razliku od medijske oligarhije, autoritet osnivača ne proizilazi iz propagandnog bombardovanja, već iz slobodnog izbora.
• Nema nacionalnog samosvesti. Ako nema osećaja nacionalne samosvesti, onda nema ni nacije koja leži u osnovi mrežne države. To je samo gomila slučajnih ljudi koji nemaju ništa zajedničko.
• Nema sposobnosti za kolektivno delovanje. Grupa ljudi kojoj nedostaje sposobnost za kolektivno delovanje – kao i većina onlajn zajednica, iskreno govoreći – neće nigde stići.¹⁵⁹ Čak i ako imaju nacionalnu samosvest, bez sposobnosti organizacije (koja delom dolazi od lidera), oni naravno neće moći da izgrade državu.
• Nema uzajamne ljubaznosti. Grupa ljudi koja stalno napada jedni druge neće zajedno izgraditi čak ni toalet, a kamoli državu. Ako gledamo dublje, ljudi koji razbacuju slogane poput „ljubaznost je nametanje tona“ ili „ubijte svoje heroje“, zapravo učestvuju u beskrajnoj borbi za status, jer su odbacili trenutnu hijerarhiju, ali još nisu prihvatili novu. U funkcionalnoj, legalnoj hijerarhiji (vidi sliku) postoji mehanizam za rešavanje sporova koji ne zahteva okupljanje lincujuće gomile zbog svake uvredljive fraze.
• Nema integrisane kriptovalute. Nakon finansijskog deplatforminga zapadnih proletera i stranih elita, kanadskih kamionača i 145 miliona Rusa, postalo je jasno da su digitalne finansije oružje rata. Na taj način, bez suverene digitalne valute (i, u širem smislu, suverenog sistema evidencije), ne može biti suvereniteta.¹⁶⁰
• Ne postoji arhipelag fizičkih teritorija prikupljenih putem kravdfunda. Na internetu se može raditi mnogo toga, ali ne i sve. Bez fizičke teritorije neće biti moguće izgraditi zone slobodne od FDA, ili zone slobodne od NRC, ili keto-košer zajednicu, ili mnoge druge vrste stvarnih paralelnih zajednica. Neće biti moguće sastajati se, stvarati parove, komunicirati i raditi sve ostale stvari koje ljudi rade lično. I što je najvažnije, bez značajnog fizičkog prisustva, takva zajednica neće biti shvaćena ozbiljno kao naslednik nacionalne države. Pristup ujedinjavanja fizičke teritorije prikupljene kravdfundovanjem u mrežni arhipelag rešava ove probleme.
• Ne postoji virtuelni glavni grad. Mrežne države nisu gradovi-države. Gradovi-države su poraženi od nacionalnih država iz određenog razloga: oni su fizički centralizovani i imaju ograničen obim. Na taj način, partikularistički gradovi-države, naseljeni malim etničkim grupama, ujedinjuju se u univerzalističke nacionalne države (ili imperije) sa mnogim etničkim grupama.¹⁶¹
  Upravo iz tog razloga mrežna država ima virtuelni, a ne fizički glavni grad. To je nešto poput organizacije za rad na daljinu, samo primenjeno na društvo. U kompaniji koja radi na daljinu ništa zvanično ne postoji, osim ako se ne nalazi u mreži, u internom sistemu evidencije, kao što je GitHub. Isto tako i u udaljenoj zajednici ništa zvanično ne postoji, osim ako se ne nalazi u blockchain registru te zajednice.
  Drugim rečima: ako svesno ne učinite prestonicu svoje mrežne države virtuelnom, ona će biti fizička. A ako je to fizička prestonica, ona je koncentrisana na jednom mestu i može biti zauzeta od strane nacionalne države. Ali ako umesto toga postoji virtuelna prestonica, čiji je bekend šifrovan i nalazi se u blokčejnu, tada ćete — vremenom — moći da tamo smestite čitavo podprostorstvo metaverzuma, pod pretpostavkom da se blokčej prostor povećava kako se povećava propusni opseg.
• Ne postoji blokčej registar koji dokazuje postojanje dovoljno velike populacije, prihoda i ukupne površine nekretnina. Popis stanovništva SAD je uključen u Ustav SAD ne bez razloga; da bi vlada radila, ona mora nešto da zna o kojima upravlja. Ali za mrežnu državu problemi su drugačiji od onih sa kojima su se suočili Očevi osnivači.
  Najteže nije to kako prikupljati podatke; uz pomoć modernih tehnologija oni se mogu prikupljati i analizirati u realnom vremenu, a ne raditi to svakih deset godina na milionima listova papira. Ne, najteže je naterati ljude da veruju podacima, s obzirom na ogromne podsticaje za falsifikovanje brojki.¹⁶²
  To znači kreiranje kriptografski proverljivog lanca snabdevanja informacijama, transparentnog načina prikupljanja podataka za popis u mrežnoj državi. To znači da potrebno je pokazivati rad tako da ljudi ne bi morali da vam veruju, već da sami mogu da izvrše proračune.¹⁶³
  Zašto je ovo važno? Razmotrimo još jednom pojavu Bitkoina. Cena je bila signal, signal snage. Milioni transakcija na desetinama berzi dali su signal koji se pokazao dovoljno pouzdanim da kompanije i, na kraju, vlade mogu preduzeti mere. Cena je razlog zašto je Bloomberg dodelio Bitkoinu tiker 2013. godine. I upravo je cena razlog zbog kojeg je El Salvador priznao Bitcoin kao svoju suverenu valutu 2021. godine. Ovde ne govorimo o kratkoročnoj ceni koja je bila i jeste veoma volatilna, već upravo o dugoročnoj ceni — o vekovnom trendu.
  Isto tako, ako ljudi mogu sami da provere da postoji startap zajednica koja se pretvorila u mrežni arhipelag sa 10 miliona kvadratnih metara zemlje, sa više od 10 milijardi dolara godišnjeg prihoda i 100 hiljada učesnika, tada će ta zajednica početi da postaje dostojna diplomatskog priznanja.
• Nema određenog diplomatskog priznanja. Mnogi libertarijanci ne razumeju koncept diplomatskog priznanja, baš kao što mnogi progresivci ne razumeju poželjnost stvaranja novih država, pa vredi raspraviti o ovom pitanju.
  Šta se dešava ako nemate diplomatsko priznanje? Tada niste u klubu legitimnih država. To znači da bilo koja vlada može da izvrši invaziju na vas po svojoj volji, a ostali će samo da slegnu ramenima. To takođe znači da nemate pristup stvarima kao što su tržišta suverenog duga. Ne možete sklapati trgovinske ili vizne sporazume. Verovatno nećete moći da kupujete mnogo robe i usluga koje korporacije ili države prodaju samo drugim državama, jer ostatak tržišta vas ne smatra legitimnom vladom. I, naravno, ne možete pisati nova pravila za svoju jurisdikciju, jer drugi ne priznaju vašu legalnu vlast nad tom jurisdikcijom i mogu, ponovo, izvršiti invaziju na vašu jurisdikciju po svojoj volji.
  U suštini, bez diplomatskog priznanja vas ne smatraju stvarnim. Zato ideja o mikronacijama ne funkcioniše. Iza njih ne postoji prirodno izrasla zajednica, pa nemaju odgovor na pitanje „koja vojska će vas podržati?“ I što je još važnije, nemaju nikakav odgovor na pitanje „ko će vas podržati svojim legitimitetom?“
  Diplomatsko priznanje od strane već postojeće države može se smatrati „obavezom bez obaveze da se ne izvrši invazija“. Nakon priznanja, startap zajednica dobija mogućnost da piše zakone koji upravljaju fizičkim svetom na svom delu teritorije, ne izlažući se invaziji – barem od strane države koja je priznala tu zajednicu.¹⁶⁴ Zato je u definiciji mrežne države potrebno prisustvo diplomatskog priznanja.

Sve navedeno vam daje uvid u to zašto postoji svaki deo definicije. Mrežna država je barem jednako složen fenomen kao i nacionalna država, ali razlika je u tome što poslednja već postoji, pa uzimamo zdravo za gotovo način na koji funkcioniše.

Šta dalje? Čim stigne prvo diplomatsko priznanje i pojavi se prva prava mrežna država, usslediće i druge. To znači da moramo početi da razmišljamo o sistemu mrežnih država.

5.3.2. Šta je sistem mrežnih država?

U sledećem koraku izložićemo principe sistema mrežnih država. Ima smisla uporediti ih sa principima sistema nacionalnih država.

• Pre svega digitalni. Primarna je digitalna mreža, internet.
• Sastav. Mrežna država se sastoji od nacionalne mreže (ekvivalenta nacije) i mreže upravljanja (analoga države). Za razliku od tipične društvene mreže, nacionalna mreža sebe identifikuje kao naciju. Za razliku od tipične društvene mreže, mrežu upravljanja stvara ta nacionalna mreža kao legitimnu vladu digitalnog naroda.
• Terra incognita se vraća. Sistem mrežnih država podrazumeva da će mnogi delovi interneta postati nevidljivi za druge podmreže. Konkretno, male mrežne države mogu usvojiti strategiju nevidljivosti; ne može se pogoditi ono što se ne vidi.
• Terra nullius se vraća. Sistem mrežnih država takođe podrazumeva da nezahtevana digitalna teritorija uvek postoji – u vidu novih domena, kripto-imena korisnika, delova zemlje u metaverzumu, naloga na društvenim mrežama i naloga u novim servisima.
• Migracija ljudi „odozdo nagore”. Sistem mrežnih država podrazumeva nejasnu podelu interneta na različite suverene podmreže. To je probabilističko digitalno razgraničenje prema ljudima, a ne determinističko fizičko razgraničenje prema zemlji. Ljudi migriraju između mrežnih država u digitalnom i fizičkom obliku; državljanstvo je podjednako dinamično kao što je statična zemlja nacionalne države.
• N mreža po jednom stanovniku. Za razliku od sistema nacionalnih država, gde većina ljudi ima državljanstvo samo jedne države, u sistemu mrežnih država svaki čovek u principu može biti član više od jedne države, baš kao što može imati pasoše više od jedne zemlje ili posedovati više od jedne kriptovalute, ili biti korisnik više od jedne društvene mreže. Naravno, ljudi mogu provoditi veći deo svog vremena u jednoj mrežnoj državi.
• Legitimitet fizičke migracije i digitalnog izbora. Snaga mrežnih država ograničena je saglasnošću i kriptografijom. Prvo, podsetimo se da je upravljačka mreža date mrežne države analog države za tradicionalnu zemlju. Ova upravljačka mreža ima kontrolu samo nad onim digitalnim građanima (korisnicima mreže) koji su pristali, pojedinačno ili kolektivno, da postanu objekti upravljanja, baš kao što neko eksplicitno potpisuje ugovor o radu prilikom zapošljavanja u kompaniju ili indirektno potpisuje društveni ugovor prelaskom granice. Konkretna nacionalna mreža može izabrati upravljačku mrežu kao administratora, čime formira mrežnu državu ili joj se pridružuje, uz zapisivanje te kolektivne odluke u blokčejn. Ili se čovek može pridružiti mrežnoj državi samostalno. Kriptografija garantuje da će taj izbor biti eksplicitno slobodan i neprisiljan, jer nijedna država ne može lako preuzeti privatne ključeve čoveka. Kriptografija takođe garantuje osnovna prava, kao što su sloboda govora, slobodna migracija, privatna svojina, sloboda digitalnih okupljanja i slično, pod uslovom da svaki korisnik ima ekskluzivan pristup svojim privatnim ključevima.
• Decentralizovano upravljanje. Grupa ljudi koja upravlja mrežnom državom, koju nazivamo mrežom upravljanja, sastoji se od osnivača/izvršnog direktora i grupe inženjera. Oni pišu zakone u obliku koda, definišući šta je obavezno, šta se podstiče, šta se ne preporučuje i šta je zabranjeno. Ovi zakoni se interpretiraju od strane nepristrasnih servera i primenjuju pomoću kriptografije. U sistemu mrežnih država, svaka društvena podmreža može birati koja mrežom upravljanja je upravlja, što se određuje kako njenom fizičkom lokacijom, tako i mestom naloga njene digitalne imovine. Vremenom to znači pojavu policentričnog prava: ljudi u određenoj fizičkoj oblasti mogu da se prebacuju između mrežnih država (i, stoga, pružalaca usluga upravljanja) baš kao što se prebacuju između Ubera i Lyfta kao regulatora taksi ili između Bitcoina i Etherea kao monetarnih regulatora.
• Unutrašnji monopol na root pristup. Mreža upravljanja mrežne države ima root pristup administratorskom interfejsu, gde u okviru sprovođenja zakona jednostavno menja digitalne prekidače po potrebi radi održavanja ili obnavljanja unutrašnjeg reda, baš kao današnji sistemski administratori tehnoloških kompanija. Naravno, postavljanje pretpostavke o postojanju takvog interfejsa podrazumeva svet u kojem se svime — od novca do razmene poruka, od vrata do stambenih jedinica, od farmi do fabrika, od letećih dronova do hodajućih droida — može upravljati sa jednog računara — ali taj svet nije daleko, i danas malo toga ograničava digitalnu moć tehnoloških kompanija koje je sprovode. Sistem mrežnih država ograničava tu moć na dva načina: čuvanjem privatnih ključeva (kako strane države i korporacije ne bi mogle da se mešaju u unutrašnje poslove) i pružanjem mogućnosti izlaska (kako bi građani mogli, po potrebi, da izraze finansijske i izborne glasačkosti nepoverenja, kako pojedinačno, tako i grupno).
• Međunarodni suverenitet putem kriptografije. Za mrežnu državu, suverenitet su privatni ključevi. Ako je pristup gorepomenutom administratorskom interfejsu kontrolisan privatnim ključevima, a ne kombinacijom korisničkog imena i lozinke, onda iste metode šifrovanja koje otežavaju preuzimanje privatnih ključeva od strane trećeg lica mogu otežati krađu privatnih ključeva legitimne vlade od strane stranog konkurenta. Ovo je potpuno nov način zaštite suvereniteta, koji dopunjuje i/ili zamenjuje oružane snage.
• Digitalno diplomatsko priznanje. Mrežne države mogu priznavati jedna drugima na bilateralnoj osnovi (slično integraciji API-ja) ili na multilateralnoj osnovi (na primer, podrškom istim blockchain-ovima). Kada ljudi migriraju u druge mrežne države, bilo u digitalnom ili fizičkom obliku, oni sa sobom nose najvredniju imovinu u vidu privatnih ključeva. Neki od ovih ključeva daju pristup imovini u globalnim blockchain-ovima, drugi daju pristup fizičkim dobrima kao što su automobili i kuće, a treći daju pristup zapisima smeštenim u državnim blockchain-ovima, na primer, njihovom korisničkom profilu u mreži u onoj mrežnoj državi koju su upravo napustili. Diplomatsko priznanje je u tom slučaju povezano sa funkcionalnom interoperabilnošću: da li jedna mrežna država priznaje formate datoteka i zapise u blockchain-u koje koristi druga mrežna država?
• Blockchain-ovi su odgovorni za okvire saradnje. Javni blockchain-ovi su ekvivalent međunarodnog prava u sistemu mrežnih država. Oni olakšavaju ekonomsku i socijalnu saradnju između mrežnih država i njihovih građana, ali takođe ograničavaju ove države kriptografski validovanim kodom koji je obavezan za izvršenje.
• Pax Bitcoinica. Konačni garant izlaska, kao i čitavog sistema mrežnih država, jeste Bitcoin. Kako kriptovalute stiču na snazi, Bitcoin ili nešto slično postaje vlada nad vladama On stoji iznad svake države i sprečava je da štampa beskonačan broj novca, da nezakonito oduzima sredstva građana i da vodi večite ratove. Postupajući tako, on ograničava ono što nikada neće ograničiti samog sebe. I čak i ako Bitcoin protokol otkaže ili ako se u njegovoj kriptografiji pronađe greška, koncept kriptovalute i izbor koji on predstavlja neće nestati sa lica zemlje.

5.3.2.1. Pretpostavka: digitalno je primarno, fizičko je sekundarno.

Jedan momenat koji smo ranije pomenuli, a koji vredi ponoviti, jeste da sistem mrežnih država podrazumeva da je svet prvo postao prvenstveno digitalan: svi netrivijalni događaji koje je stvorio čovek počinju u oblaku, a zatim se, ako je to važno, „odštampavaju“ u fizičkom svetu.

Samo zamislite kako se to već sada dešava: sav kancelarijski rad, kao i većina komunikacije, odvija se onlajn. Sudovi i politike su dostupni onlajn. Isto važi i za novac. Isto je i sa poljoprivredom, proizvodnjom i pomorstvom. Telefon je zaista postao daljinski upravljač za ceo svet. Mnogi ranije autonomni uređaji — automobili, vrata, stolovi, vage, aparati za kafu pa čak i četkice za zube — sada se povezuju na mrežu. Čak i pejsmejkeri ostavljaju digitalni trag.

Fizičko, naravno, i dalje postoji. I dalje postoje fizički ljudi, i dalje postoje fizički delovi zemlje, i dalje postoje fizičke reke i planine. A za obavljanje određenih zakonskih i vojnih funkcija, mrežnoj državi će biti potrebni fizički roboti.

Ali u mrežnoj državi sve fizičko je uslovljeno redovima koda i obezbeđeno kriptografijom, baš kao što je u nacionalnoj državi sve fizičko uslovljeno papirima i obezbeđeno policijom i vojskom.

5.3.2.2. Pretpostavka: država se pretvara u interfejs za administraciju

Druga pretpostavka je da će, čim svaki interfejs postane digitalan, moći da se poveže na mrežu. A kada se nađe na mreži, u odsustvu privatnih ključeva, njime će se moći upravljati centralizovano.

Na taj način, sistem mrežnih država pretpostavlja, da će države poput SAD i Kine nastaviti da centralizuju moć svojih tehnoloških kompanija u jednoj svevidljivoj kontrolnoj tabli, sposobnoj da prati, banuje, zamrzava sredstva i izlaže sankcijama milione ljudi istovremeno ili bilo koga po svojoj volji. Ova digitalna moć se trenutno vrši na transnacionalnom nivou i bez pristanka onih kojima se upravlja. Oni ne mogu slobodno da izaberu svog administratora.

Sistem mrežnih država podrazumeva da ne možemo potpuno vratiti ovog džina nazad u boticu, ali ga možemo obuzdati. Konkretno, pretpostavljamo da će svakoj legitimnoj državi biti potrebna slična ovlašćenja za upravljanje svojom podmrežom iz istog razloga iz kojeg je bilo kojoj centralizovanoj službi potreban sistemski administrator sa root pristupom. Ali mi takođe gradimo decentralizovane servise koji nemaju jednog sistemskog administratora, i alate za fizički i digitalni izlaz građana.

5.3.2.3. Pretpostavka: podela će proći kroz mreže, a ne kroz zemlju 

Kao i u vestfalskom periodu, kada je Katolička crkva vršila transnacionalnu kontrolu, digitalna moć kojom raspolažu američka i kineska imperija, ukida legitimnost tradicionalnih predstava o suverenitetu. Ekvivalent Vestfalskom miru je sistem mrežnih država koji ograničava digitalnu moć država isključivo temi koji su dali svoj pristanak na to. Baš kao što su vestfalske nacionalne države imale suverenitet samo nad ljudima koji se nalaze na njihovoj teritoriji, Satoshičke mrežne države će imati suverenitet samo nad ljudima koji su pristali da se pridruže njihovoj mreži. Ovo je podela sveta prema mrežama, a ne prema zemlji.

5.3.2.4. Pretpostavka: pristanak i kriptografska ograničenja

Ukratko, u svetu mrežnih država, i građani i države su podjednako aktivni. Mrežne države imaju kontrolnu tablu sa punim pristupom svim digitalnim aspektima mreže kojom upravljaju. One su takođe zaštićene od spoljnog mešanja, jer se pristup ovim kontrolnim tablama vrši pomoću privatnih ključeva, a ne lozinki.

Međutim, ova ogromna digitalna moć obično se primenjuje nenasilnim putem (za razliku od postojećih država) i ima ograničenja u vidu mogućnosti kriptografskog i fizičkog izlaska, a ne u vidu pisanih zakona ili beznačajnih ugovora. To je ono što daje snagu građanima koji slobodno biraju da uđu ili izađu, kolektivno ili individualno.

Tako, legitimitet mrežne države ne proizilazi iz proklamacija odozgo nadole, već iz pristanka odozdo nagore, pošto je svaki korisnik mreže u nju ušao. Zaista represivna ili nekompetentna mrežna država gubi građane koji iz nje izlaze, ali pre svega neće sticati nove. I nijedna država neće biti dovoljno jaka da blokira konačni izlazak, koji obezbeđuje kriptovaluta.

5.3.3. Mrežna država kao termin

Termin „mrežna država” možemo razložiti na nekoliko korisnih i međusobno dopunjujućih načina.

1. Mreža je nacija. Organska, dobrovoljna nacija koja raste odozdo nagore i koja leži u osnovi države, formira se onlajn u mreži. Nacija može biti zasnovana na jeziku, kulturi, ideji ili nekoj njihovoj kombinaciji. Ona predstavlja digitalni lek za fenomen koji je Putnam identifikovao u knjizi „Bowling Alone“. 2000. godine živeli smo kao da igramo kuglanje sami, ali do 2020. godine razmena poruka je stvorila efekat zajedničkog delovanja. Covid-19 je ubrzao ovaj proces — ljudi su bili rasuti u fizičkom svetu, ali su se okupili zajedno onlajn.
2. Mreža je teritorija. VR još nije u potpunosti razvijen, ali kada se to dogodi, teritorija mrežne države moći će se definisati kao podmreža otvorenog metaverzuma. Ideja će postati jasnija ako pogledate domenska imena, društvene profile i ENS imena: digitalna „zemlja“ može se kreirati besplatno, ali pristup toj zemlji može postati veoma vredan (a ako se setimo mogućnosti deplatformiranja, i veoma kontroverzan). Analogija sa zemljom je veoma duboka — da bi se ona u potpunosti razumela, potrebno je poznavati teoriju grafova, ali ukratko, mape mreža se mogu kreirati koristeći bilo koju matricu susedstva grafova. A ako se kao mera udaljenosti koristi „broj stepeni razdvajanja u društvenoj mreži“, rezultat će se značajno razlikovati od mape koja se dobija na osnovu matrice geografskih udaljenosti.
3. Mreža je država. Kako mrežna država stvara zakone i obezbeđuje njihovo poštovanje? U digitalnom formatu. To je Lokkovo opravdanje države kao zaštitnika privatne imovine u obliku digitalnog registra. I to je Lessigova koncepcija „kod je zakon“, samo on-chain. Celokupan naš zastareli proces kontradiktornog donošenja papirnih zakona sa visokim ulozima u poslednjem trenutku, njihovo implementiranje za stotine miliona ljudi bez ikakvog testiranja, a zatim njihova nepredvidiva interpretacija od strane regulatornih tela i advokata, smatraće se bizarnim reliktom starijih vremena. Papirni zakoni će otići tamo gde i puderane perike.
4. Mreža je Leviatan. Ovde koristimo reč „Mreža“ velikim slovom, jer se koristi u kontekstu poglavlja „Bog, Država, Mreža . Mreža je ovde kandidat za titulu najmoćnije sile na svetu, jedan od Leviatana prema Hobsu, ali ta sila nije božanstvo (Bog) ili vojna moć (Država), već zajednica i kriptografija (Mreža). Sa te tačke gledišta, Mrežna Država se može posmatrati kao spoj Leviatana, slično kombinaciji Boga i Države u SAD-u sredine veka, gde su marinci borili za „Boga i Otadžbinu“ i gde su Amerikanci zaklinjali na vernost zastavi „pred Bogom”.

Dakle: u mrežnoj državi mreža su ljudi (nacionalna mreža), zemlja (podmreža metaverzuma), zakon (mreža upravljanja) i Levijatan (mreža Bitkoina) — i sve je to upakovano u jednu celinu. To su ljudi, digitalna teritorija koju zauzimaju, pravila koja ih povezuju i sila koja osigurava poštovanje tih zakona.

5.3.4. Mikromreže i multimreže

Ranije smo napomenuli da mikronacija zapravo predstavlja mikrodržavu, a mnoge „nacionalne države“ su zapravo multinacionalne imperije. Ovi koncepti se mogu generalizovati i na mreže.

Mikromrežu možemo zamisliti kao startap koji namerava da kreira društvenu mrežu, ali nema korisnike. Dakle, mikromreža je slična mikronaciji koja ističe zastavu, ali nema građana. Isto tako, multimreža, kao što je Facebook, predstavlja društvenu mrežu koja obuhvata milijarde ljudi, sa mnoštvom podmreža pod upravom jedne kompanije… baš kao i multinacionalno Rimsko carstvo, gde je mnoštvo različitih grupa bilo pod upravom jedne države. Možda Цук ne bez razloga divi Avgusta.

Ali analogija se prekida u jednom važnom aspektu.

5.3.4.1. Startapi kreiraju mreže, a nacije kreiraju države

U „mikromreži“, odnosno startapu, startap kreira mrežu kojom na kraju upravlja — kako pravima ljudi u toj mreži, tako i samim digitalnim domenom. Цук je došao prvi, zatim registrovao thefacebook.com; tek nakon toga su došli korisnici. Ali u slučaju stvarne nacije, narod i njegovo fizičko prisustvo prethode državi. Na primer, japanski narod i ostrva su se pojavili još pre današnje japanske vlade.

To je jedan od razloga zašto su mikronacije ispostavile da su pogrešna odluka. Ne mogu se tretirati kao običan startap, gde se može početi sa jednom osobom i kreirati anonimni proizvod! Budućem osnivaču mrežne države neophodno je od prvog dana razmišljati o „građenju nacije“. To nije samo izgradnja zajednice na steroidima — u idealnom slučaju, proces izgradnje nacije je zaista otkriće nacije. Drugim rečima, postoji zajednica kojoj na vrhu steka identiteta postoji neizraženi nacionalni identitet, oni žele zajednički da kupuju teritoriju i grade svoj decentralizovani Sion. Mrežna država će tada biti samo katalizator tog procesa.

5.3.4.2. Startapi kreiraju mreže, ali startapi nisu države

Druga analogija između startapa i države takođe se ispostavila pogrešnom — ideja da startapi mogu delovati na način države, ali bez prethodnog procesa legitimacije.

Pretpostavimo da pokušamo da izvedemo analogiju: „država se odnosi prema startapu isto kao što se nacija odnosi prema mreži“. To jest, baš kao što država upravlja nacijom i postavlja joj zakone, startapi poput ranih Facebook-a ili Twitter-a upravljaju društvenom mrežom i u potpunosti definišu njenu politiku.

To je funkcionisalo sve dok odjednom nije prestalo. Facebook i Twitter su imali uspeh koji je premašio sva očekivanja, međutim, oni nisu kreirani kao vlade. Ljudi nisu svesno potpisivali društveni ugovor da bi njima upravljali. Facebook i Twitter su počeli da kontrolišu veći deo ljudskih života, ali bez uvođenja pojmova o digitalnom vlasništvu. Zamrzavanje naloga i „shadow banovi“ nisu bili deo dogovora.

5.3.4.3. Startapi kreiraju centralizovane mreže, a blockchain kreira decentralizovane mreže

Postoje najmanje dva načina da se centralizovanim mrežama doda pravo izbora i, samim tim, legitimitet.

1. Učiniti backend slobodnim. Na slobodnom komadu zemlje može postojati nacija bez države koja njome upravlja. Isto tako, da imamo slobodan prostor u oblaku, mogli bismo imati mrežu bez startapa koji njome upravlja. Upravo to je uradio Satoshi: on ponovo otvorio frontir, darovao nam oblak bez korporacija. Pokazao nam je kako da kreiramo digitalne mreže bez bilo kakvog pojedinačnog centralizovanog organa. Jedna od ekspanzija ove ideje daje nam decentralizovane društvene mreže, osnovu za otvoreni metaverse. Dakle, to je jedan od načina rešavanja problema: izgraditi digitalnu zemlju koja neće biti pod kontrolom bilo kog startapa. Tada bi svaki stanovnik te digitalne zemlje mogao slobodno da bira između mreža upravljanja.
2. Učiniti ulaz slobodnim. Drugi put je modernizovati postojeću centralizovanu društvenu mrežu, obezbedivši ulaz u sistem putem Web3, kako bi korisnici mogli da se povezuju jedni sa drugima izvan servisa, a njihova korisnička imena ne bi bila vezana za sistem. Vredi obratiti pažnju da je ovo mnogo suštinskije nego samo dozvoliti korisnicima da „eksportuju svoje podatke“ — to više liči na mogućnost slanja poruka svojim pratiocima bez dozvole Facebook-a ili Twitter-a.

5.3.4.4. Samo decentralizovane mreže mogu rađati mrežne države

Bez jedne ili, idealno, obe ove funkcije (decentralizovani bekend i decentralizovan ulaz u sistem) mikromreža i dalje može prerasti u multimrežu, baš kao što se Facebook sa nulom korisnika pretvorio u Facebook sa 3 milijarde korisnika… ali ona neće imati legitimitet kroz mogućnost izlaska koju obezbeđuje prava mrežna država. Milionama ljudi na sadašnjim (i budućim) platformama mora biti pružena mogućnost da napuste sistem¹⁶⁵ sa svim svojim digitalnim vrednostima – tek tada se njihov boravak u sistemu može smatrati dobrovoljnim.

5.3.5. 0-mreže, 1-mreže, N-mreže

Znamo da multinacionalna carstva, po pravilu, propadaju iz istih razloga kao i micronacije: takve države zapravo ne predstavljaju odvojen narod i, stoga, ruše upravo iz tog razloga.

U tu svrhu, vredi uzeti preopterećen termin „društvene mreže“ i podeliti ga na koncepte 0-mreža, 1-mreža i N-mreža, baš kao što smo to uradili za mikronacije, nacionalne države i multinacionalne imperije.

Evo konkretnog primera:

• 0-mreža: Facebook u trenutku osnivanja, 1 osnivač, bez korisnika.
• 1-mreža: Facebook na Harvardu, mesec dana nakon osnivanja
• N-mreža: Facebook danas, 3+ milijarde korisnika

Evo osnovnih definicija koje se koriste u ovom primeru:

• 0-mreža: ambiciozni startap društvene mreže bez korisnika
• 1-mreža: kohezivna zajednica
• N-mreža: ogromna globalna mreža mreža.

Detaljnije:

0-mreža — to je startap koji teži da kreira veliku društvenu mrežu, mesindžer, dvosmerno tržište, kripto berzu ili drugi digitalni bunar oko kojeg se ljudi okupljaju i interaguju. Obratimo pažnju da ne odgovara svaki onlajn servis ovoj definiciji; neke aplikacije, kao što su Mathematica ili Photoshop, predstavljaju čiste utilitete.¹⁶⁶

N-mreža – ekvivalent multinacionalne imperije. To nije najbolja osnova za mrežnu državu iz jednostavnog razloga što ona ne predstavlja jednu naciju, grupu kohezivnih ljudi. Na primer, 300 miliona korisnika Twittera ili 3+ milijarde korisnika Facebooka ne spaja ništa više od želje za lajkovima. Naravno, neke podmreže N-mreže mogu imati dovoljno asabije (grupne solidarnosti) za formiranje mrežne države.

1-mreža — je osnova mrežne države, nešto poput tematskog subreddita, moderisane Facebook grupe, PHP BB foruma, velikog Telegram kanala ili grupe pretplatnika jednog uticajnog pojedinca na Tviteru. Naravno, ne biće svi subredditi 1-mreže, ali r/keto sa svojim intenzivnim nametanjem dijetačke kulture mnogo je bliži ovom konceptu nego globalni forum poput r/worldnews. 1-mreža obično ima određeni osnovni oblik moderacije (moderator vas može banovati, uticajna osoba vas može blokirati), neke norme koje zajednica poštuje i mehanizme za njihovo sprovođenje. Ona nema sve kriterijume nacije — zajednički jezik, običaje, istoriju i kulturu — ali liči na proto-naciju.

Grupa pretplatnika jednog velikog uticajnog influensera na YouTube-u ili Tviteru, verovatno će biti najbolji oblik 1-mreže kao proto-nacije za mrežnu državu, jer ima zajednički kontekst i istoriju, kao i očiglednog lidera koji može da rešava sporove.

5.3.6. Šta je (nacionalna) mreža?

Sada imamo nekoliko definicija:

• svojstva nacije
• ideja mrežne države kao kombinacije nacionalne mreže (naroda) i mreže upravljanja (države)
• i upravo predstavljeni koncept 1-mreže kao proto-nacije, embrionalne verzije nacionalne mreže koja leži u osnovi mrežne države.

Ranije smo takođe napomenuli, da je definicija nacije pomalo maglovita kako u rečničkom smislu, tako i prema mišljenju različitih mislilaca. Uzimajući u obzir ove prethodne napomene, sada ćemo izvesti odgovor na pitanje „šta je nacija?”

5.3.6.1. Verbalni opis

Tradicionalnu naciju se može redefinisati kao čvrsto povezan podgraf u društvenoj mreži. Zasnovano na određenim metrikama — kao što su jezička udaljenost, genomska udaljenost, ideološka udaljenost ili posedovanje kriptovaluta — čvorovi grafa poštene nacije bi trebalo da budu grupisani bliže jedni drugima nego sa drugim mrežama.

Sa matematičke tačke gledišta, nacije predstavljaju tesno povezane podgrafove globalne mreže u skladu sa jednom ili više mrežnih metrika distance, na primer:

• geografska distanca: rastojanje po velikom krugu na površini Zemlje
• mrežna distanca: stepeni razdvajanja u društvenoj mreži
• genetička distanca: na primer, Fst (indeks fiksacije) ili drugi pokazatelj
• lingvistička distanca: na primer, leksikostatistička merenja
• ekonomska distanca: na primer, 1 — kosinusna sličnost
• ideološka distanca: stepen sličnosti u uverenjima, izražen prostornom teorijom glasanja.

Prednost ove definicije je u tome što, iako je i dalje nejasna (koliko tačno tesno povezan podgraf treba da bude?), sada je podložna kvantitativnoj analizi. Ako posmatramo konkretnu mrežu, set metrika rastojanja i vrednosti određenih parametara, videćemo pojavu podgrafova. Prema takvoj definiciji, stvarna nacija će imati više unutargrupskih veza nego spoljnih, i više „unutrašnjih“ nego „međunarodnih“ poziva.

5.3.6.2. Računski pristup

Evo kako se to računarstvo zapravo može izvršiti.

• Počinjemo sa bilo kojom velikom N-mrežom, kao što je Twitter, sa K=300 miliona korisnika i N postuliranih podmreža. Ako imamo dostupne podatke, izračunavamo bilo koje ili sve sledeće metrike rastojanja između ljudi, koristeći definicije iz prethodnog odeljka.
  • dp​ (geografska distanca)
  • dn​ (mrežna distanca)
  • dg​ ( genetička distanca)
  • dl​ (lingvistička distanca)
  • de​ (ekonomska distanca)
  • di​ (ideološka distanca)
• Pretpostavimo da imamo šest takvih metrika. Izračunavamo ih za K ljudi kako bismo formirali tenzor distancija K×K×6.
• Takođe ćemo prikupiti trening set označenih ivica grafa, gde su dve osobe označene kao pripadajuće ili ne pripadajuće istoj 1-m mreži, označavajući za njih Y=1. Na primer, u jednu 1-m mrežu možemo spojiti dva englesko govorna bitkoinera koji poseduju oružje, pretplaćeni su na r/keto i prate se međusobno na Tviteru.
• Sada koristimo bilo koju metodu mašinskog učenja da procenimo P(Y=1∣d1..6​). Ovde bi moglo da posluži nešto poput Naivnog Bajesa ili nešto složenije.
• Na kraju, postavićemo prag, recimo P(Y=1∣d1..6​)>0,50. Svi tesno povezani podgrafovi koji se izdvoje kao rezultat ovog procesa su 1-m mreže.

Drugim rečima, imajući set postuliranih pokazatelja nacionalne sličnosti, malo trening podataka i izbor parametara, možemo klasterizovati veliku mrežu u podgrafove. Primenjeno na društvene mreže kontinentalnog razmera, kao što su Facebook i Twitter, moći ćemo da vidimo različite tipove klastera za različite opcije izbora parametara – to radi otprilike kao podešavanja laso u Photoshopu.

Pretpostavljajući da možemo dobiti pristup globalnom skupu podataka, na primer, da ga izvučemo iz mreža Facebook ili Twitter, možemo pretvoriti sve filozofske rasprave o tome šta je nacija u jednostavan skup parametara za izbor. Na taj način, nacija je podmreža u globalnom društvenom grafu.

5.3.7. Kako mrežna država izgleda na mapi?

Pre svega je potrebno razjasniti koju mapu imamo u vidu: mapu fizičkog sveta ili mapu digitalnog sveta?

5.3.7.1. Fizička mapa

U fizičkom prostoru, mrežna država izgleda kao arhipelag međusobno povezanih enklava. Kao što je prikazano na slici na početku poglavlja, korisnici mreže zajednički otkupljuju teritorije širom sveta, povezuju te delove u digitalnom obliku, a zatim koriste tehnologije kao što su Web3-login i proširena stvarnost, kako bi neprimetno povezali onlajn i oflajn svet.

Svaki takav čvor mrežne države predstavlja grupu digitalnih građana koji su odlučili da žive zajedno u fizičkom svetu. Kao što je prikazano na slici, stanovništvo, prihodi i nekretnine mrežne države sabiraju se kroz sve korisnike u svim čvorovima mreže. Kako država raste, ove brojke mogu vremenom postati uporedive sa veličinom teritorija tradicionalnih nacionalnih država, uključujući i površinu nekretnina.

Dakle, mrežna država je fizički distribuirana država, malo slična Indoneziji, ali sa delovima kopna koje razdvaja internet, a ne okean.

5.3.7.2. Digitalna mapa

U digitalnom prostoru, mrežna država izgleda kao gusto povezan podgraf velike društvene mreže. U našoj terminologiji to je 1-mreža, a ne N-mreža. Da biste dobili neku predstavu o digitalnom prostoru, važno je razumeti da se on značajno razlikuje od fizičkog prostora:

• Dimenzionalnost. Neće se moći ograničiti samo na dve dimenzije – širinu i dužinu. U složenoj društvenoj mreži, za korektno predstavljanje strukture grafa može biti potrebno N dimenzija.
• Plastičnost. Zamislite da se jednog dana pored Njujorka iznenada pojavila Južna Afrika, i da ih povezuje pešački most. To je slično tome kada Spotify sklopi dogovor sa Uberom; iznenada se dve ogromne mreže spajaju, i ljudi mogu početi da šetaju kroz obe. Ovakve stvari će postati mnogo izraženije, jer se podsistemi metaverzuma spajaju i razdvajaju od strane rukovodstva na osnovu diplomatskih odnosa između mrežnih država.
• Brzina. Važno je razumeti da je Facebook za samo nekoliko godina dostigao veću globalnu penetraciju nego Britanska imperija u vrhuncu svoje moći.
• Elastičnost Teško je stvoriti dodatnu zemlju (Dubai je uradio određeni posao u tom pravcu, takođe se mogu uzeti u obzir i krstarišni brodovi), ali je lako stvoriti dodatnu digitalnu zemlju — iako je teško učiniti je vrednom. Cena fizičke zemlje zavisi od lokacije, lokacije i još jednom lokacije, ali za digitalnu nekretninu to su povezanost, povezanost i još jednom povezanost.
• Nevidljivost. Smatramo samim sebi očiglednim da možemo videti francusko-nemačku granicu i znamo ko se nalazi na obe strane. Ali niko zapravo ne vidi granicu između Facebook-a i Twitter-a, odnosno između grupa korisnika koji imaju naloge na oba servisa, ali ih koriste oba otprilike 50% svog vremena na mreži. Granice između nacionalnih država su po defaultu dobro vidljive, granice između mreža su po defaultu nevidljive.

Ovaj poslednji trenutak je zaista dubok: vraćamo se u terra incognita, u terra nullius, u vremena tajnih društava, u vremena „Ovde borave zmajevi“. Otvorena mreža je već skrivena od svih osim Google-a, društvena mreža je već skrivena od svih osim Facebook-a, Twitter-a i ostalih, i iako će u novoj mreži postojati neki globalno transparentni delovi, veći deo nje će namerno biti privatan i šifrovan.

To nije loša stvar; u velikoj meri ono što smo uradili tokom poslednjih nekoliko decenija jeste učitavanje celog sveta u nešifrovanom obliku na internet. Nikada ranije nije postojala mogućnost da se neko tako uspešno progoni. Ponovno šifrovanje sveta počelo je taktičkim povlačenjem sa javnih društvenih mreža ka grupama na Signal-u, ali to će ići mnogo dalje.

Možda smo dostigli vrhunac otvorenosti mape. Kartografija u digitalnom prostoru, koji je mračniji i dinamičniji od dobro osvetljenog fizičkog sveta, postaje sve složenija. Kontinenti, jednom otkriveni, ne teže pomeranju pod nogama, ali internet nas vraća u vreme Pangee — milioni čvorova mogu istovremeno biti isključeni i ponovo povezani na drugom mestu ako to smatraju opravdanim, i novi superkontinenti sa više od 100 miliona povezanih korisnika, kao što je TikTok, mogu se pojaviti niotkuda.

Ukratko rečeno, naša predstavljanja o digitalnom prostoru se potpuno razlikuju od fizičkog prostora. Vratićemo se ovoj temi, ali priznajemo da je to zapravo fundamentalna razlika: dok je nacionalna država zasnovana na determinističkoj fizičkoj podeli zemlje na države, mrežna država je zasnovana na probabilističkoj digitalnoj podeli ljudi na podmreže.

5.3.7.3. Primer: fizički bliski, podeljeni u digitalnom svetu

Pogledajte ovaj tvit. Tamo je prikazano da su u fizičkom prostoru crveni i plavi delovi Sjedinjenih Država smešteni jedno pored drugog, ali u digitalnom prostoru se oni uopšte ne preklapaju. Dakle, SAD zapravo nisu „nacionalna“ država. Bar je to binacionalna država, ono što bismo nazvali 2-mreža, sa dva tesno povezana podgrafova koji grle jedan drugog u grlo. Ove dve nacije su upakovane u isto fizičko okruženje, ali su mentalno veoma udaljene.

Mrežna država nudi suprotan kompromis. To je grupa ljudi rasprostranjenih u fizičkom prostoru, ali tesno povezanih u digitalnom prostoru. To je 1-mreža, a ne N-mreža.

5.3.8. Kako se stvara mrežna država?

Upravo smo govorili o neophodnosti da osnova mrežne države bude 1-mreža, a ne N-mreža. 1-mreža je moderisana zajednica fokusirana na specifičan cilj, kao što je Ethereum Research, dok je N-mreža nešto poput Facebooka početkom 2020-ih sa N zajednica pod milijardom zastavica (gde je N veoma velik).

Ali pored potrebe za 1-mrežom, postoji još jedna prepreka koju treba prevazići za stvaranje mrežne države – to je zahtev realističnosti. Reći: „Osnivam mrežnu državu“ je isto što i reći: „Osnivam javnu kompaniju vrednu milijardu dolara“. To nije nemoguć cilj¹⁶⁷, ali je težak, a mi bismo želeli da izbegnemo razvodnjavanje termina i podstaknemo upravo realistične ambicije.

Kada razmišljamo o startap zajednici, možemo pozvati nekoliko definicija koje nam omogućavaju da govorimo o fazama njegovog razvoja. Postoje startap kompanije i tehnološke kompanije. Postoje angel investitori, venčer investitori i investitori rasta. Postoje samostalne kompanije i kompanije sa venčer finansiranjem. Postoje rani stadijumi razvoja, „jednorog“ kompanije vredne milijarde dolara i tehnološki giganti sa prometom od bilion dolara.

Hajde da uvedemo nekoliko definicija u istom duhu, koje će nam pomoći da skiciramo put ka mrežnoj državi.

Kao opšte termine koristićemo koncepte startap zajednica i paralelnih društava, koji su otprilike analogni startapima i tehnološkim kompanijama, respektivno. Poput startapa (i za razliku od malog biznisa), startap zajednica predstavlja malu grupu koja teži velikim dostignućima. Poput tehnološke kompanije (i za razliku od tradicionalnih korporacija), paralelno društvo predstavlja malu ili veliku grupu ljudi koja nudi barem jednu veliku inovaciju u poređenju sa tim kako se sve radilo ranije.

Govoreći o fazama razvoja, nazivat ćemo ih mrežni savezi, mrežni arhipelagi i mrežne države. Sa aspekta toga koliko je truda potrebno za njihovo stvaranje, oni su otprilike analogni seed kompanijama, kompanijama serije B i javnim kompanijama, respektivno. Mrežni savez je potpuno digitalan, ali je to stvarna organizacija sa novcem i ciljem, slična seed startapu koji više ne postoji samo na papiru, već ima svakodnevne zadatke i ljude koji nešto rade. Mrežni arhipelag je prikupio dovoljno novca za zajedničko otkupivanje fizičke teritorije, kao kompanija serije B koja je zaradila dovoljno novca da se prema njoj tretira ozbiljnije. A mrežna država je postigla diplomatsko priznanje od strane barem jedne tradicionalne države, poput javne kompanije koja je savladala sve neophodne prepreke da bi bila priznata na NASDAQ-u.

Ovo su grube definicije. Hajde da ih malo preciziramo.

5.3.8.1. Startap zajednice

Osnivač kreira upravo startap zajednicu, a ne mrežnu državu.

Startap zajednica je nova zajednica stvorena prvenstveno putem interneta, obično sa ciljem rešavanja konkretnog društvenog problema kroz dobrovoljno učešće. Podrazumeva se da je ova zajednica još uvek prilično mala.

Paralelno društvo je otprilike ekvivalentno startap zajednici, ali može biti mnogo veće po obimu. To je opšti termin za označavanje mrežnog saveza, mrežnog arhipelaga ili mrežne države.

I sada imamo mogućnost da započnemo razgovor o putevima izgradnje mrežne države već na realističnoj osnovi. Startap zajednica se zasniva. Ona počinje kao mrežni savez, možda se odvija krafdfunding teritorije koja će postati mrežni arhipelag i koja bi jednog dana mogla izrasti u mrežnu državu. Sve je to tipovi paralelnih društava.

Tako da postoje različiti putevi ka mrežnoj državi i različite (ali potpuno važeće) međustepenice — baš kao što možete voditi mali biznis, uključujući i onaj povezan sa stilom života, sprovoditi spajanja/preuzimanja ili „jednostavno“ osnovati kompaniju jednoroga, umesto da izađete na berzu i dostignete procenu od trilijun dolara na javnim tržištima.

Procenio bih težinu stvaranja mrežne države sa populacijom od 1 milion ljudi koja će dobiti diplomatsko priznanje u bar jednom gradu, državi ili zemlji, otprilike na nivou težine stvaranja društvene mreže od 10 miliona korisnika ili kompanije vredne milijardu dolara. Zašto? Zato što male zemlje, kao što su Tuvalu, El Salvador itd., već potpisivale sporazume o razvoju poslovanja sa startapima, tako da to već nije nešto neuobičajeno — iako je teško.

Međutim, čak i ako je krajnji cilj osnivača jednorog, on ne počinje rečima: „Stvaram jednoroga“. On kaže da osniva startap.

Analogno tome, šta se može reći umesto „Osnivam mrežnu državu“? Najbliže bi nekada bilo reći: „Stvaram decentralizovanu autonomnu organizaciju“ (DAO). To je bolje nego „Pokrećem društvenu mrežu“, jer DAO, barem, ima implicitni koncept nacionalnog identiteta u obliku zajedničkog vlasništva nad novčićima. U društvenoj mreži toga nema , jer većina društvenih mreža, kao društveni alati, brzo prolaze fazu 1-mreža i u slučaju uspeha postaju N-mreže. Ipak, reputacija DAO-a je narušena i sa strane tržišta i sa strane politike: u svetu ima dovoljno i spekulanata jednodnevaca i beskorisnih birokratskih rituala.

Dakle, ako na kraju krajeva želite da izgradite mrežnu državu, trebalo bi da počnete rečima: „Osnivam startap zajednicu“.

5.3.8.2. Paralelna društva

Takođe koristimo termin „paralelno društvo“. Ono je otprilike ekvivalentno startap zajednici, ali može biti mnogo veće po obimu. To je opšti termin za označavanje mrežnog saveza, mrežnog arhipelaga ili mrežne države. On naglašava da imate, možda, ogromno društvo koje postoji paralelno sa društvom u kojem je smešteno, barem, i koje ima barem jednu suštinsku razliku od okolnog sveta.

Razgovarali smo o paralelnim zajednicama u Delu 2.

5.3.8.3. Mrežni savez

Mrežni savez je društveni graf organizovan u obliku strukture stabla sa liderom, ciljem, kripto-finansijskim sistemom i sistemom razmene poruka, kao i svakodnevnim pozivom na akciju. To je osnova nove nacije koja stoji iza mrežne države. U takvom savezu formiraju se guste peer-to-peer veze, a ne samo veza između lidera i sledbenika. I to navikava njegove članove na zajednički rad kao društva radi postizanja zajedničkog cilja.

Taj cilj ga razlikuje od društvenih mreža kao što su Twitter, subreddit ili čak DAO. Cilj nije trošenje vremena ili besciljno spekulisanje tokenima. To je promovisanje kolektivnih interesa svojih članova putem svakodnevnih akcija koje organizuje lider mrežnog saveza.

Taj zajednički cilj stvara kulturu i postepeno pretvara grupu ljudi u 1-mrežu, mrežu sa nacionalnom svesnošću, u osnovu mrežne države. Presudite sami: ako ljudi čak i ne dolaze da glasaju onlajn, nije ih briga za zajednicu. I obrnuto, ako su uspeli da zajedno učine velika dela u okviru mrežnog saveza, moći će da urade i više.

I to je, suštinski, definicija nacije, data Renan:

Zajedno postići velika dela, želeti da se učini više — to su najvažniji uslovi za formiranje naroda… Čovek nije rob svoje rase, svog jezika ili svoje religije.

Vidi takođe raniji članak o mrežnim savezima, pre nego što zaostrimo neke definicije.

5.3.8.4. Javna demonstracija uzajamnog slaganja

Mrežni savez ne vrši samo privatne radnje radi kolektivne koristi svojih članova. On takođe sprovodi javne akcije koje pokazuju celom svetu koliko su organizovani, složni, nesebični i sposobni za saradnju članovi mrežnog saveza. Takve javne demonstracije uzajamnog slaganja mogu se smatrati nečim poput pristojnije varijante, osuđivane u američkom društvu, javne demonstracije privrženosti.

Kao motivaciju možemo se prisetiti mnogih filmova u kojima se tango na ekscentričan, ali ozbiljan način interpretira. Sviraju dramatične muzike, dok muškarac i žena gledaju jedno drugom u oči pre nego što započnu seriju složenih pirueta. Plesni podijum formira krug i svi se zaustavljaju da gledaju. Cela sala sada posvećuje pažnju tom paru, čak i ako ih ranije nisu poznavali.

Ovo je primer pažnje sa pozitivnim sumom: pošto su ova dvojica obraćala pažnju jedno drugom javno i sinhronizovano, drugi su im upućivali njih poštujuću pažnju. Taj par bi trebalo da se veoma voli — ili, barem, da se veoma mnogo vežba — i njihova usklađenost zaslužuje divljenje. Čak i onaj posmatrač koji ne voli previše ples, morao bi nevoljno da klimne glavom.

Mogu se navesti i drugi primeri takve pažnje sa pozitivnim sumom: orkestri, parade, dobri flasmobi, košarkaške utakmice i vrste gimnastičkih vežbi tipične za studentske fudbalske šove na poluvremenu, gde navijačke grupe formiraju visoke ljudske piramide, koje zahtevaju potpuno poverenje u ljude u njihovom temelju.

Sve ovo su primeri društvene multilateralne koordinacije, kada ljudi zajedno stvaraju umetnost u društvu visokog poverenja. Koordinacija raduje oko. Ali to takođe ukazuje publici da su učesnici već ranije vežbali, da postoji slaganje, da oni ne sviraju samo one note koje žele, u bilo koje vreme, već da postoje određeni unapred dogovoreni kompromisi. Javni prikaz pažnje sa pozitivnim sumom pokazuje da dve ili više osoba mogu raditi zajedno kao jedan tim.

Postoji i obrnuto: pažnja sa negativnom sumom. Kada se dve osobe, koje bi trebalo da budu solidarne, javno svađaju, kada zaposleni korporacije poput Washington Posta svađaju se na Tviteru ili kada čitava zemlja svakodnevno emituje svoj beskrajni unutrašnji konflikt celom svetu, reakcija očevidaca je već drugačija. To nije divljenje i poštovanje prema bliskoj koordinaciji. Naprotiv. Konflikt dovodi do smanjenja statusa svih uključenih strana. Fraza „tim rivala“ privlači našu pažnju jer rivali ne mogu činiti tim. Organizacija kojoj su karakteristični javni sukobi nije organizacija, već povod da uzmete kokice ili sažalite.

Dve primedbe pre nego što pređemo na glavno.

Prvo, tip javnog konflikta koji se opaža u upornoj igri NBA lige ili u debatama po oksfordskim pravilima, razlikuje se jer gledalac može otići sa poštovanjem kako prema pobedniku, tako i prema gubitniku. Zašto? Ovaj tip konflikta nastaje između jasno razgraničenih strana i u okviru određenih pravila koja istovremeno zabavljaju i ograničavaju. Očekuje se da je ovo ritualni konflikt. Gubitniku se često plaća samim činjenicom učešća. Dakle, to nije tuča u kojoj obe strane gube, niti crtani obračun u baru.

Drugo, nemoguće je upravljati organizacijom dovoljnih razmera bez određenog stepena unutrašnjeg neslaganja. Nemoguće je steći 500 miliona prijatelja, a da pritom ne steknete nekoliko neprijatelja. Uvek postoji neko ko gaji ogorčenost — ljubomoran, nezadovoljan, otpućen. Oni mogu započeti borbu kako bi postigli ono što nisu mogli postići drugim načinama. Naknadni gubitak statusa, koji prati javna borba, sličan je gubitku kapitalizacije koji prati loš izveštaj o prihodima. To je neželjena, ali izuzetno živa praksa.

Da bi se nadoknadio gubitak novca, moraćete dalje da radite vrednije. Ali da bi se nadoknadio gubitak statusa, lider pravi pauzu i smišlja kako da ponovo ujedini svoju organizaciju i pokaže svetu jedinstven front. Jednom rečju, potrebna je javna demonstracija uzajamnog slaganja.

Političari konstantno javno demonstriraju svoje uzajamno slaganje. Oni uništavaju jedni druge tokom primcesa, a zatim podržavaju pobednika primcesa na izborima. Oni ostavljaju svoje nesuglasice iza sebe kako bi izgradili jedinstven front. Države takođe rade isto — u tome je suština mirovnih sporazuma, pakata o međusobnoj odbrani, zajedničkih vojnih vežbi i međunarodnih organizacija. Prizor zastava koje zajedno vijore pokazuje drugima da su oni koji su se pod njima okupili jedno celo.

I to nas dovodi do koncepta javne demonstracije uzajamnog slaganja u mrežnom savezu. Važno je početi sa organizovanjem mrežnog saveza radi obavljanja privatnih zadataka od kojih grupa kao celina ima koristi. Ali na kraju će morati da se pokaže spoljnom svetu da ovaj mrežni savez može da čini impresivne javne stvari kao jedinstvena grupa.

Dakle, šta predstavlja digitalna verzija parade ili grupe koja peva u unisonu, kao Estonska pevačka revolucija? To može biti nešto poput kripto-Vikipedije ili nekog kolektivnog umetničkog dela u virtuelnoj stvarnosti, na primer, Minecraft ili r/place na Redditu. Možda će biti potrebno koristiti dokaz o prisustvu čoveka kako bi gledaoci znali da u ovom digitalnom umetničkom delu učestvuju stvarni ljudi.

Ali kako god bilo, javna demonstracija uzajamnog pristanka je za mrežni savez način ne samo da neprimetno pruža korist svojim članovima (kao što i treba da bude), već i da javno pokaže svetu da je to dobro koordinisana grupa — i da je vredna posmatranja kao takva. Dokazati svetu da vaš mrežni savez može da koordinuje svoje akcije kao organski izrasla nacija, to je prvi korak na dugom putu ka mogućem diplomatskom priznanju.

5.3.8.5. Nova tokenomika – to je formiranje nacije

U 2000-im godinama, većinu onih koji su bili angažovani u tehnološkoj sferi nije previše je bilo briga o tome kako nacionalne valute funkcionišu. Izbor parametara valute interesovao je samo rukovodstvo centralnih banaka. Kolika je kamatna stopa? Da li je to deflaciona ili inflaciona valuta? A možda čak i sa demerežom? Koji učesnici imaju root pristup sistemu i pod kojim okolnostima mogu biti lišeni tog pristupa? I tako dalje.

Ali svi ovi i mnogi drugi detalji postali su važni za ljude koji kreiraju nove valute. Na taj način je nastao koncept poznat kao „tokenomika“: kreiranje finansijskih i društvenih podsticaja nove kriptoekonomije uzimajući u obzir interese korisnika i organizacija koje su u nju uključene.

Isto tako, svi ranije skriveni detalji o tome kako su se formirali narodi i države, ponovo su postali aktuelni za osnivače mrežnih saveza. Kao i u sferi kriptoekonomije, u pitanjima formiranja nacije postoji čitav lavirint ideja. Prvo pitanje na koje svaki osnivač mrežnog saveza mora odgovoriti: kakva je moja strategija formiranja nacije?

5.3.8.6. Put ka mrežnoj državi

Sada možemo definisati put ka mrežnoj državi:

1. Mrežni savez. Potpuno digitalna organizacija, organizovana u vidu društvene stablo-strukture, koja učestvuje u kolektivnim akcijama u ime svojih članova. Kolektivne akcije su ključ za izgradnju organizacionog mišića.
2. Mrežni arhipelag. Mrežni savez koji počinje da stiče i povezuje u mrežu imovinu u fizičkom svetu. Fizička interakcija je ključ za jačanje poverenja.
3. Mrežna država Mrežno arhipelago koje je dobilo diplomatsko priznanje od najmanje jedne pune nacionalne države. Diplomatsko priznanje je ključ za postizanje suvereniteta.

Naravno, granice između ovih kategorija su zamagljene. Na primer, mrežno arhipelago sa populacijom od preko 100 hiljada ljudi, milijardama godišnjeg kolektivnog prihoda i velikim fizičkim prisustvom širom sveta može se smatrati senkom mreže države. Biće bolje organizovano od većine bezdržavnih nacija, jer će zapravo imati državu i zemlju, ali ne na jednom mestu. Jedino što će mu nedostajati jeste priznanje.

Uprkos određenoj zamagljenosti, ovo je stvarni put od osnivača jednog mrežnog saveza do nečega zaista velikog.

5.3.8.7. Pokretač učitavanja

Prvu vladu koja priznaje mrežnu državu možemo uslovno nazvati pokretačem učitavanja, po konceptu iz kompjuterskih tehnologija o „pokretačkom“ sistemu koji učitava već osnovni sistem.

Pokretač učitavanja će za mrežnu državu biti isto što i El Salvador za Bitcoin: formalno prihvatanje novog sistema od strane starog sistema radi formiranja nečeg jačeg od bilo kojeg od njih pojedinačno.

Svako mrežno arhipelago koje želi da postane mrežna država mora imati predstavu o tome ko će postati njegov pokretač učitavanja. Najverovatnije će to biti postojeća država sa mnogo „dvoјnih državljana“ koji imaju formalno pravno državljanstvo svoje postojeće nacionalne države, ali su mentalno već emigrirali i smatraju sebe takođe građanima svoje nove mrežne države. Istorijska analogija su oni koji su sebe identifikovali kao Izraelce ili Indijce još pre nego što su njihove države postale formalno nezavisne.

Primetićemo da, iako pokretač učitavanja prvobitno mora biti nacionalna država, u prisustvu velikog broja velikih mrežnih država, takve mrežne države mogu pokrenuti priznanje drugih mrežnih država.

5.3.8.8. Digitalno građansko društvo

Mrežni savezi, mrežne zajednice i drugi oblici digitalnog građanskog društva imaju vrednost sami po sebi, a ne samo kao međufaze.

Na primer, ozbiljan projekat otvorenog koda može imati povezan sa njim mrežni savez koji promoviše kolektivne interese, recimo, gildu ReactJS programera, bez ikakve potrebe za kupovinom zemlje.

Ili, recimo, veliki fitnes influenser može pretvoriti svoju onlajn zajednicu u mrežni arhipelag koji obiluje teretanama širom sveta, i organizovati za svoje članove nabavku keto-dijetske hrane uz popust.

Verovatno se mogu smisliti i druge slične strukture. Opšta ideja je da se izgradi digitalno građansko društvo, sve one društvene organizacije koje neće biti ni država odozgo, ni izolovan čovek odozdo, već će postati neka vrsta nepolitičkih dobrovoljnih udruženja koja su nekada izgradila Ameriku, prema rečima Tocquevillea:

Ne želim da govorim o ovim političkim jedinstvima… Ovde je reč samo o udruženjima koja nastaju u građanskom životu i imaju cilj koji ni na koji način nije politički… Amerikanci svih uzrasta, svih stanja, svih umova neprestano se udružuju. Oni imaju ne samo trgovačka i industrijska udruženja u kojima učestvuju svi, već takođe imaju hiljade drugih vrsta: religiozna, moralna, ozbiljna, beskorisna, veoma opšta i veoma privatna, ogromna i veoma mala; Amerikanci koriste udruženja da bi organizovali proslave, osnivali seminarišta, gradili hotele, podizali crkve, širili knjige, slali misionare antipodima; na taj način oni stvaraju bolnice, zatvore, škole. Čak i ako je reč o tome da se osvetli istina ili razvije osećaj, podržavajući ga divnim primerom, oni se udružuju. Gde god na čelu novog poduhvata vidite vladu u Francuskoj ili velikog lorda u Engleskoj, očekujte da ćete u Sjedinjenim Državama videti udruženje.

Prema rečima Putnama, do 2000. godine oni su nestali:

Patnem se oslanja na dokaze, uključujući skoro 500.000 intervjua tokom poslednje četvrtine veka, kako bi pokazao da potpisujemo manje peticija, dolazimo na sastanke manjeg broja organizacija, manje poznajemo svoje komšije, ređe se viđamo sa prijateljima, pa čak i ređe komuniciramo sa svojim porodicama. Čak i u kuglanju igramo sami.

Mrežni savez i mrežni arhipelag su sami po sebi vredni. Oni nam ocrtavaju put kako da stvorimo digitalno građansko društvo kako bismo počeli da delujemo onlajn zajedno, ciljano i suštinski, udaljavajući se od ometajuće entropije društvenih mreža i novinskih medija i prebacujući se na zajednice koje imaju svesne ciljeve. I iz tih mrežnih saveza i mrežnih zajednica formiraćemo mrežne države.

5.3.8.9. Priznajemo, zašto nam je priznanje potrebno

Upravo smo opisali zašto mrežnim državama treba nešto više od same zajednice, pa čak i više od čistog ekonomskog jedinstva — njima je potrebno osećaj nacionalne svesti i kolektivnog cilja, koji obezbeđuje mrežni savez. Sada hajde da razgovaramo o tome zašto nam je priznanje potrebno.

Zabavno je, što je kriptovaluta učinila progresivce libertariančijim, a libertarijance progresivnijim. Progresivci su otkrili da se novac može stvarati bez države. Libertarijanci su otkrili da je potom neophodno obnoviti nešto poput države: identitet, reputaciju, borbu protiv prevara, bezbedno čuvanje, poverenje, zajedničko delovanje i slično.

Mislimo da će mrežne države imati sličnu dinamiku. Ako ideja uspe, to će progresivcima pokazati drugi put ka političkim inovacijama — umesto da se muče sa nezahvalnim zastarelim sistemom, moći će da iskoriste svoje organizacione sposobnosti kako bi pomogli u pokretanju novog.

Ali libertarijanski osnivači mrežnih saveza će takođe morati da preuzmu par scena iz progresivističke drame. Dok libertarijance privlače mrežne države iz istog razloga zbog kojeg su zainteresovani za konkurentnu vladu, sistejding i mikro-nacije, libertarijanska literatura potcenjuje neophodnost diplomatskog priznanja.

Diplomatsko priznanje je podjednako važno za mrežnu državu kao što su listing na berzi i podrška novčanicima za kriptovalute. Novac ima tehničke aspekte, ali je on takođe po svojoj suštini društveni fenomen. To se može uporediti sa avionom koji će leteti bez obzira na to šta neko misli.

Isto tako, iako mrežni savez može početi od jedne osobe i čak kupiti zemlju i postati mrežni arhipelag kako bi premostio jaz, potreban mu je plan za dobijanje diplomatskog priznanja — prelazak sa „nepopularnog, ali ostvarivog“ na „popularno i važno“.

Odsustvo priznanja ograničava suverenitet. U izvesnom smislu, diplomatsko priznanje je delimično, neobavezno, ali ipak značajno obavezivanje tradicionalne države da poštuje unutrašnji suverenitet nove mrežne države, da je prihvati u porodicu nacija i otvori niz različitih mogućnosti za trgovinu i institucionalne inovacije.

Postizanje ovoga znači da osnivači mrežnog saveza koji želi da postane mrežna država ne mogu biti ljudske netrpeljivi niti čak izolacionistički po mentalitetu. Mentalitet „živi i pusti druge da žive“ neće biti dovoljan; moraćete da okupljate ljude koji pobeđuju i pomažu da se pobedi. Jer, za razliku od imperije, krajnji cilj mrežne države nije svetska dominacija, već svetsko priznanje.

5.3.9. Zašto da osnujemo mrežnu državu?

Ali zašto? Zašto nam je potrebna mogućnost da osnujemo mrežnu državu? Zašto ne možemo jednostavno reformisati jednu od najboljih zemalja na planeti?

Prvo, te zemlje nisu naročito dobre. Baš kao što je bilo lakše kreirati novu digitalnu valutu nego reformisati FED, možda je lakše kreirati novu državu nego reformisati svoju.

Drugo, potrebne su nam nove zemlje iz istog razloga iz kog su nam potrebni čisti listovi papira, novi delovi zemlje ili novi startapi: da počnemo iznova, bez tereta starog.

I treće, za određene vrste tehnologija — posebno za transformativne biotehnologije kao što je produžavanje života — potrebne su nam nove jurisdikcije sa temeljno drugačijim nivoima tolerancije na rizik i jasnom saglasnošću svih koji su u njih ušli.

Ovde ima posla i za inženjere i za aktiviste – kako za tehnološke inovatore, tako i za političke progresivce.

5.3.9.1. Mrežne države za tehnološke inovatore

Zašto bi se oni kojima su tehnologije važne uopšte mešali u politiku?

• Naučni progres. Fred Ersam je pisao da su mirne inovacije u upravljanju važnije za tehnički progres nego što mislimo. Na kraju krajeva, kada bi katolička crkva, spaljujući pristalice heliocentrizma na lomačama, zadržala svoje uticaje, ne bi izumela svemirske šatlove. A Sovjetski Savez je zabranjivao fotokopir aparate; on sigurno ne bi dozvolio internet. Danas vidimo da se u San Francisku zabranjuje sve, od električnih trotineta do slamčica, ali ne možemo videti ono što nije uspelo da postane čak ni garažni startap.
• Fizički svet. Država kontroliše fizički svet. Uz dovoljno pristanka, bilo koji zakon se može promeniti, a svaka regulacija se može ukinuti ili ponovo uvesti. Upravo tako „biti“ otključavaju inovacije u „atomima“: formiramo onlajn zajednice kako bismo otključali oflajn inovacije.
• Ekonomija. Novac nije panaceja, ali je od presudnog značaja za stvaranje nečega održivog. Znamo da su zastarele regulative taksi sprečile pojavu stotina milijardi dolara u obliku Uber/Lyft/Grab/Didi, da su finansijske regulative sprečile pojavu jednog triliona dolara u obliku Bitcoina/Ethereum-a, a da je komunizam učinio kineski narod siromašnijim za deset triliona dolara (što je trenutna veličina kineske ekonomije).
• Podaci. Zagovornici tehnologije mogu posmatrati nove dobrovoljne države kao eksperimente. Baš kao što nas je mogućnost kreiranja novih valuta prebacila iz posmatračke makroekonomije u empirijsku, sposobnost kreiranja novih zemalja izlazi nas iz oblasti politologije — proučavanja onoga što jeste — u političku tehnologiju, projektovanje onoga što može biti.
• Platforma Državu možemo smatrati našom najvažnijom platformom, čak i važnijom od Apple-a ili Amazona, mestom gde se čuva veći deo naših vitalnih podataka. Upravo sada ne možemo da unapredimo državu. A šta ako bismo mogli?
• Etika. Baš kao što mnoge stvari postaje lakše kreirati uz prisustvo prijateljskog centralizovanog servera, mnoge druge stvari postaju jednostavnije uz prisustvo prijateljske centralizovane države. Mrežna država gradi društvo koje svima pruža široku podršku tehnološkim inovacijama. Inovatorima je potrebna zemlja u kojoj ljudi gledaju prenose iz Centra za kontrolu leta, a ne zvižde Masku i Bizosu, i sada imamo priliku da je izgradimo.

Naravno, mrežne države ne odgovaraju svakom zagovorniku visokih tehnologija. One koje su prvenstveno zainteresovane za kompajlere ili programske jezike, zadovoljiće i trenutne okolnosti. Onima čiji je vrhunac snova stabilna plata u velikim tehnološkim kompanijama, mrežna država je potpuno kontraindikovana. Ali za one koji su zabrinuti za ubrzanje inovacija u fizičkom svetu, konačno se pojavio odgovor.

5.3.9.2. Mrežne države za političke progresivce

Zašto bi politički progresivci trebalo da žele da osnivaju nove gradove i zemlje?

• Mladi političari možda neće želeti da čekaju dok ne naprave 70 godina da bi dali svoj doprinos i ostavili svoj trag.
• Organizatorima zajednica mrežni savezi će omogućiti učešće u organizovanju digitalnih zajednica, i iako oni ponekad mogu biti usmereni protiv država i korporacija, oni takođe deluju u interesu projekata otvorenog koda kojima pripadaju učesnici, kao i biznisa i konsultantskih kompanija.
• Zastupnicima bezdržavnih nacija, kao što su Katalonci ili Kurdi, mrežni savezi i, na kraju krajeva, mrežne države otvaraju novi put ka priznanju tih nacija.
• Političkim tehnologima mrežne države će omogućiti sprovođenje etičkih eksperimenata u oblasti politike uz učešće dobrovoljaca koji su podjednako zainteresovani za inovacije u upravljanju. Oni će moći da eksperimentišu sa digitalnom demokratijom, novim oblicima vladavine i drugim stvarima koje im se učine zanimljivim.
• Idealistima mrežne države vraćaju dobrovoljne komune Amerike iz sredine 1800-ih godina, gde su ljudi mogli po svom izboru da grade svoje sopstvene utopije.
• Anarhistima mrežni savezi nude koncept horizontalne saradnje uz odsustvo tradicionalnog upravljanja i prisile.
• Urbanistima će mrežna društva omogućiti da dobiju podršku i zajednički prikupe sredstva za realizaciju svojih predstava o dobru.

Ukratko, za one koji žele da eksperimentišu sa reformama ili potpuno novim oblicima vladavine, u konceptu mrežnih saveza, mrežnih društava i mrežnih država sigurno će naći nešto prikladno.

Štaviše, ove strukture su mnogo demokratičnije od struktura prisilnog upravljanja u okviru starog sistema, jer su sve one dobrovoljne. 100% članova mrežnog saveza ili mrežne države se samostalno pridružili, a ne tako da je 51% nametalo svoju volju suprotstavljenih 49%. Mrežne države su modeli 100-procentne demokratije, a ne neke 51-procentne demokratije.

Pri tome, koncept mrežne države nije panaceja. Mnoge političke progresivce će privlačiti postojeće vlade iz jednog veoma jednostavnog razloga: one već postoje i već poseduju socio-ekonomsku moć. Njima nije potrebno da kreiraju sve ispočetka.

Ali za idealiste i ambiciozne ljude koji su uzbuđeni mogućnošću da urade upravo to, nema ničeg zanimljivijeg u smislu politike od nove države.

5.3.10. Kako se mrežna država širi i skuplja?

Mrežne države daju državama potpuno novi način širenja. One mogu mirno rasti u digitalnom svetu umesto nasilnog širenja u fizičkom svetu. Proces formiranja mrežne države može početi od jednog uticajnog osnivača i skalirati se do fizičke zajednice milionskih razmera.

Možemo izdvojiti osnovne vektore rasta na sledeći način:

1. Demografski. Sasvim je očigledno da mrežna država (ili njen prethodnik, na primer mrežni savez ili mrežni arhipelag) može povećati svoju bazu korisnika putem regrutacije i reprodukcije. U potonjem slučaju, rastućoj državi će biti potrebna određena politika koja omogućava priznavanje novih članova porodice mrežnim građanima, na primer, jus sanguinis.
2. Geografski. Kako se populacija mrežne države povećava, ona može početi sa krandfandingom novih teritorija u fizičkom svetu. To je mirni mehanizam teritorijalne ekspansije. Napomenaćemo da ove kupovine ne moraju nužno biti izvršene direktno od suverenih država, iako mogu biti.
3. U digitalnom svetu. Dopuna geografskom rastu je digitalni rast: više domenskih imena, kriptografskih korisničkih imena i naloga na društvenim mrežama u vlasništvu mrežnih građana i mrežne države.
4. Ekonomski. Stanovnici mrežne države će ostvarivati prihode i investirati on-chain. Ovi brojevi ili neki agregirani pokazatelji mogu biti objavljeni putem kripto-orakula, čime se demonstrira kriptografski dokaziv rast BDP-a i sopstvenog kapitala.
5. Ideološki. Pošto je mrežna država po svojoj prirodi nacija zasnovana na ideji, ona neprestano propagira svoja uverenja. Ali za razliku od meke sile tradicionalne nacionalne države, koja nije direktno povezana sa imigracionom politikom, ovde je evangelizacija jasno povezana sa privlačenjem ljudi.
6. Tehnološki . Zašto izdvajati ovu stavku posebno? Tehnološki progres je definišuća karakteristika mrežne države čak i u većoj meri nego što je bio karakterističan za njenog prethodnika – nacionalnu državu. Za mrežnu državu je očigledno da će u odsustvu inovacija njeni građani po sopstvenoj volji otići u razvijenije jurisdikcije, baš kao što su ljudi napustili Blockbuster zbog Netflixa. Ali pošto su tehnološke inovacije igra sa nultom sumom, nepopustljiv konkurentski pritisak na mobilne građane znači da sistem mrežnih država ima pozitivnu sumu, što se veoma razlikuje od teritorijalne borbe sa nulom u sistemu nacionalnih država.

Sistem mrežnih država nije borba za granice, već za povratne veze (u opštem smislu). Mnoge stvari zbog kojih su se države tradicionalno borile sada se mogu apstraktovati i pretvoriti u ekonomsku igru. To je korak napred iz istog razloga iz kog je ogroman progres bio kada su zemlje počele da se oslanjaju na trgovinu, a ne na osvajanja, kako bi dobile pristup prirodnim resursima jedni drugih.

U osnovi nove dinamike mrežnih država leži njihovo inherentno odsustvo oskudice digitalnih teritorija, vraćanje neiskorišćenih zemalja statusu terra nullius, ponovo otkriveni front. Kao što ćemo diskutovati kasnije, upravo je taj front, taj prostor za eksperiment, pre svega izgradio Ameriku. Pravo glasa je bilo važno, ali podjednako važno i pravo izbora.

Tako, slično tehnološkoj kompaniji ili društvenoj mreži, mrežna država omogućava glatko putovanje od jedne osobe sa kompjuterom i bez ikakvih drugih resursa do globalne mreže sa milion ljudi. Sada je moguć stalni, nenasilni rast – ne putem osvajanja ili prisile, već putem volje i inovacija.

5.3.11. Šta nije mrežna država?

Kao i u slučaju nacionalnih država, korisno je navesti primere koji se približavaju mrežnim državama, ali se ne uklapaju sasvim u njihovu definiciju. Prvo ćemo razmotriti konceptualno udaljene primere; zatim niz mnogo bližih struktura koje mogu postati mrežne unije, mrežne zajednice i mrežne države.

Prvo, hajde da diskutujemo o nekim entitetima koji su zapravo prilično daleko od mrežnih država, ali se često diskutuju u istom ključu. Svaki od njih ima neke važne sličnosti (društvena mreža, globalno fizičko prisustvo), ali nema ključnu dimenziju.

1. Vaš startap. Kao što je ranije diskutovano, nepravilno je govoriti o pokretanju mrežne države. Možete tvrditi da kreirate mrežnu uniju i gradite zajednicu sposobnu da sprovodi kolektivne akcije na internetu. Zatim morate pokrenuti krvađfanding teritorije i pretvoriti svoju internet zajednicu u mrežni arhipelag sa fizičkim prisustvom. Na kraju, ako se sve kockice poklope, dobićete diplomatsko priznanje, i tek tada ćete sa punim pravom moći proglasiti svoju zajednicu mrežnom državom. Znam, ovo može zvučati pomalo nalik marksističkom insistentnom tvrdnji o razlici između socijalizma i komunizma, ali kontrapunkt je u tome što su nacije ve već dobile svoju zemlju i diplomatsko priznanje — i mi ističemo da je to suštinski — imati i jedno i drugo. One to jednostavno nisu uradile baš na taj način koji mi predlažemo. Zato nam trebaju zasebni termini za mrežnu uniju, mrežni arhipelag i mrežnu državu.
2. Twitter, društvena mreža. Twitter je mešavina konkurentskih i neprijateljskih klanova, od kojih mnogi ne govore istim jezikom i (što je još važnije) ne dele iste vrednosti. U našoj terminologiji to je pre N-mreža nego 1-mreža. Ne mogu tačno reći koliko pravih nacionalnih mreža postoji na Twitteru (to bi zavisilo od parametara našeg računarskog algoritma za nacionalnu destilaciju), ali samo u SAD ih ima najmanje dve, a možda i mnogo više.
3. WeWork, mreža ko-radnih prostora Uprkos problemima kompanije WeWork, oni su kreirali koristan proizvod. Ali to je više izgledalo kao komunalno preduzeće nego kao prava zajednica, više kao Starbucks nego kao mali grad. Procenite sami: u kovorkingu može postojati kožni kauč i veoma pristojan kafa, ali tamo nećete ostaviti svoj laptop van vidokruga, jer su oko vas stranci. Da biste slobodno komunicirali, morate izaći u salu za sastanke; da vam ne bi gledali u monitor, moraćete da koristite paravane; ukratko, to nije zona visokog poverenja. To nije prava zajednica.
4. Google, kompanija. Kompanija Google ima veliko globalno fizičko prisustvo i još veće digitalno prisustvo: milione kvadratnih metara i milijarde korisnika širom sveta. Ona takođe svakodnevno donosi mnoštvo odluka o digitalnom upravljanju. Ali njegovi korisnici nisu zajednica i, u suštini, ne smatraju Google legitimnom vladom. I obrnuto, iako zaposleni u kompaniji nazivaju sebe gajglerima, oni o svom poslodavcu razmišljaju kao o kompaniji, a ne kao o državi u embrionalnoj fazi. I zapravo, oni su veoma daleko od faze u kojoj bi želeli da vredno rade na izgradnji nove nacije.
5. Bitcoin, kriptoprotokol. Širom sveta postoji stotine miliona vlasnika bitcoina, a Satoshijeve ideje leže u osnovi modernog razmišljanja u oblasti digitalnog upravljanja. Ipak, Bitcoin radi samo jednu stvar: omogućava nekontrolisane novčane transakcije. Može se posmatrati kao meta-vlada, jer ograničava i mreže i nacionalne države, ali se ne bavi hiljadom drugih stvari koje bi, prema mišljenju čak i minarkiste, vlada trebalo da radi. Štaviše, uprkos određenoj zajedničkoj osećajnosti među bitcoinera, postoje i snažne razlike: maksimalisti su samo deo zajednice. U celini, sličnost između držalaca bitcoina je više slična sličnosti govornika engleskog jezika, nego, recimo, japanskog. Oni mogu razumeti jedni druge ili, barem, razumeti premise jedni drugih, ali imaju različite predstave o dobru. Ukratko, digitalna valuta je obavezan uslov za digitalnu zemlju, ali one nisu ekvivalentne.

Dalje ćemo proći kroz neke stvari koje su bliske mrežnoj državi u smislu da se mogu transformisati u (potpuno digitalni) mrežni savez ili (digitalni + fizički) mrežni arhipelag, ali trenutno ne spadaju u to.

1. Politička partija. Politička partija je već blizu. Ona ima zajednicu, ima predstavu o svojim i tuđim, ima viziju upravljanja ako dođe do vlasti, i tako dalje. Ono što joj nedostaje jeste „senkasta“ struktura koja joj omogućava da upravlja životima svojih članova, čak i ako partija nije deo formalne vlade. Partije takođe, po pravilu, ne poseduju imovinu i formalno ne podstiču mešanje i migraciju svojih članova. Ali sve to se može raditi 24 sata dnevno, bez ijednog slobodnog dana bez potrebe za osvajanjem glasova na opštim izborima, tako da stvaranje mrežnih saveza može postati zanimljiv put za svaku partiju manjine.
2. Mreža hakerskih kuća. Ako svi ljudi u ovoj mreži poznaju jedan drugog dovoljno dobro da mogu ostaviti svoj laptop na kauču sa sigurnošću da ga niko neće ukrasti, onda je to zajednica sa dovoljno visokim nivoom poverenja da postane mrežni proto-arhipelag. Možda će biti potrebno ojačati upravljanje.
3. r/keto. Subreddit posvećen dijeti, kao što je r/keto, ima zajednicu, strukturu upravljanja putem moderatora i zajednički cilj. Ne smejte se — stroga pravila ishrane su vekovima bila važna za religijsku praksu i predstavljaju odličan slogan za članstvo u grupi. Da bi stvorili mrežni savez, članovima r/keto bi bile potrebne neke kolektivne akcije koje učesnici sprovode zajedno (na primer, masovna kupovina keto proizvoda ili recenzije keto knjiga). Da bi ga pretvorili u mrežni arhipelag, možda će morati da otvore keto klubove i restorane i povežu ih (mrežna fizička teritorija). Vrlo je verovatno da će se ograničiti na kohezivno društvo, a ne na sveobuhvatnu državu; njihov mrežni arhipelag može biti deo mrežne države koja je odbacila ne samo piramidu ishrane Ministarstva poljoprivrede SAD, već i šeme finansijske piramide FED-a SAD.
4. Pretplatnici CEO-a ili influensera. Popularni kreator sadržaja ili generalni direktor su dobri kandidati za stvaranje mrežnog saveza. Postoji usklađenost, postoji postojeća grupa i postoji liderstvo. Ali morat će definisati cilj svoje zajednice (ako je reč o influenseru) ili cilj koji prevazilazi čisto komercijalni (ako je reč o CEO). To će biti lakše za aktiviste i direktore tehnoloških kompanija, a teže za autore zabavnog sadržaja i čiste prodavce.
5. DAO i NFT zajednice. Kao što je ranije napomenuto, one su takođe prilično bliske mrežnim savezima, ali moraju osigurati da imaju članove koji rade radi dugoročnih ciljeva, a ne radi kratkoročnog pumpanja cene tokena. Ako je to slučaj, oni mogu početi da ujedinjuju zajednice radi postizanja ciljeva kroz kolektivne akcije.
6. Grad-država. O ovome takođe treba pomenuti: grad-država nije mrežna država. Zašto? Zato što je grad-država fokusiran na jednom mestu i može biti zauzet od strane jače sile, dok je mrežna država geografski decentralizovana i šifrovana. U nju je nemoguće fizički izvršiti invaziju bez zauzimanja svih njenih teritorija (mnoge od kojih možda nisu na spisku ili predstavljaju bukvalno apartman sa jednim stanovnikom), što bi politički bilo rizično i podrazumevalo kampanju koja uključuje više jurisdikcija. Takođe joj nije moguće izvršiti digitalnu invaziju bez hakovanja šifrovanja koje štiti osnovni blockchain mrežne države. Stoga se mrežnu državu može posmatrati kao treću verziju države koja kombinuje aspekte velikih nacionalnih država 20. veka sa brzim gradovima-državama koje su im prethodile. Ona poseduje potencijal ogromnog obima i sigurnosti nacionalne države sa milijardu stanovnika, zadržavajući pritom inovativnost i konsenzus male zajednice koja se složila sa učešćem. To je slično tome kako Bitcoin spaja aspekte zlata (nivo 1) sa Fedwire-om (nivo 2) kako bi stvorio sistem trećeg nivoa.

Ukratko, da bi se imalo šanse za izgradnju mrežne države, potrebna je jaka zajednica. Twitter generalno nije to, Google Inc nije to, Bitcoin nije to — oni nemaju ni jedinstvenu naciju sa nacionalnim samosvešću, ni funkcionalno upravljanje, ni jedno i drugo.

Politička partija – bliža cilju. Veoma ujedinjena NFT zajednica ili influenseri/CEO – još bliže. Da bi krenuli putem mrežnih država, oni prvo moraju da povećaju digitalnu moć kroz mrežni savez, zatim da dodaju fizičku teritoriju kroz mrežni arhipelag, a potom da dobiju diplomatsko priznanje kao prava mrežna država.

5.3.12. Koji tehnološki razvoji omogućavaju stvaranje mrežnih država?

Vencur investitori vole da postavljaju preduzetnicima pitanje „zašto baš sada“. Zašto danas možemo razmišljati o stvaranju mrežnih država, a pre 5, 10 ili 20 godina nismo mogli? Šta se promenilo u svetu?

Zapravo, mnogo toga se promenilo. Evo nekih od ključnih faktora koji omogućavaju mogućnost stvaranja mrežnih država:

1. Internet za SAD je isto što i Amerika za Veliku Britaniju. Naravno, internet omogućava sve ovo. Ali vredi diskutovati o tome na koji način on omogućava rad mrežne države. Internet se može predstaviti kao oblaks kontinent, svojevrsna digitalna Atlantida koja je sišla s neba negde oko 1991. godine i smestila se negde iznad Tihog okeana. Svakog dana svako ko provodi, recimo, 8 sati na mreži, vrši ekvivalent leta do tog oblaka iz Menlo Parka ili Tokija iz poslovnih razloga ili radi zadovoljstva, a zatim se vraća dole. Tamo vidi nešto novo, upoznaje nove ljude i ponekad se bori sa njima. Do sada, ono što smo opisali, u velikoj meri podseća na naseljavanje Amerike između 1492. i 1890. godine, ali postoje najmanje dve ključne razlike. Prvo, naravno, u oblaku nema Indijanaca. Drugo, za razliku od ogromne, ali ograničene teritorije Amerike, u oblaku se može stvarati nova digitalna zemlja u beskraj. Kao što ćemo kasnije diskutovati, otkriće frontira menja sve. To znači da je internet za SAD isto što i Amerika za Veliku Britaniju: prostrana otvorena teritorija koja je na kraju rodila nove države i nove načine razmišljanja.
2. Bitcoin ograničava tradicionalne države. Bitcoin je sledeća po važnosti pretpostavka mrežne države. Budući kao vlada nad vladama, on garantuje suverenitet kako pojedinačnog građanina, tako i samog mrežnog države. Nijedan od njih ne može dozvoliti da njihova sredstva budu ukradena od strane jedni drugih ili neprijateljske treće strane. Bitcoin je takođe stvorio novo bogatstvo izvan okvira papirnog sistema, pokazao da takvi moćni instituti kao što je FED, mogu biti zamenjeni za nekoliko decenija, i postao pionir potpuno novog načina razvoja veb-servisa na decentralizovanoj bazi.
3. Web3 omogućava kreiranje novih blockchainova, decentralizovanih identiteta i zajednica otpornih na cenzuru. Pomoću web3 možemo konfigurisati blockchain kao osnovu za svaku mrežnu državu. To je interni blockchain kojem ima korenski pristup administracija koju je imenovala vlada, kao dodatak javnom blockchainu, kao što su Bitcoin ili Ethereum, koji služi kao spoljni sistem kočnica i uzdržavanja. Možemo kreirati decentralizovane identifikatore, slične ENS i SNS, koji će služiti kao digitalni pasoši mrežne države, definišući državljanstvo na osnovu jedinstvenog sistema pristupa servisima mrežne države. I možemo omogućiti ne samo komunikaciju otpornu na cenzuru, već i zajednice otporne na cenzuru, dobrovoljna okupljanja ljudi koji mogu postojati van mešanja ili nadzora tradicionalnih država.
4. Remote i Starlink otvaraju mapu. U trenutku kada se nešto postavi na internet, ono postaje dostupno za daljinski pristup. I sve se dešava na internetu. Štaviše, „daljinski“ sada ne znači samo „iza ugla“, to znači „širom sveta“. Starlink i satelitski širokopojasni internet generalno proširuju mogućnosti daljinskog pristupa, čineći ogromne delove mape ekonomski ispljivim. Sada ništa ne sprečava dovoljno motivisanu digitalnu zajednicu da kreira sopstveni analog Burning Mana usred pustinje, osim što je to sada za stalni boravak, i sa ciljem na ujedinjenje takvih gradova-zajednica. Ovo dopunjuje našu prethodnu misao: preko interneta ponovo otkrivamo front i činimo ranije od Boga zaboravljene oblasti mape mnogo privlačnijim. Za razliku od prošlih era, više ne moramo biti pored luke ili rudnika da bismo izgradili grad; jednostavno treba da budemo blizu internet konekcije.
5. Mobilni telefon nas čini mobilnijim Sadržaj zakona se određuje širinom i dužinom, pa oni koji mogu lako promeniti svoju širinu i dužinu mogu promeniti i zakon po kojem žive. Zato je najvažnija dugoročna posledica korišćenja pametnog telefona Tibov sortiranje. To jest, sve pretpostavke iz čuvenog članka Šarla Tibua iz 50-ih godina postaju ostvarive uz dovoljno napredne telefone. Pomoću pretraživača za digitalne nomade, kao što su „teleport.org“ i „nomadlist.com“, neki ljudi mogu birati kako žele da izgledaju, dok se drugi pomeraju tamo gde žele.
6. VR gradi prestonicu u oblaku, AR je reflektuje na zemlji. Virtualna stvarnost (i, u širem smislu, otvoreni metaverse) je još jedan način za kidanje obaveznih veza sa zemljom. Sada možemo graditi pune dvorce na nebu, a zatim pomoću proširene stvarnosti projektovati ih na zemlju. Za mrežni arhipelag ili mrežnu državu, ovo je moćan način da se raspoređene fizičke teritorije povežu u jednu celinu.
7. Društvene mreže su učinile medije nepotrebnim posrednikom. Opet, ovo je nešto više od očiglednog, ali su društvene mreže omogućile bilo kome da pronađe ogroman broj pratilaca na internetu, eliminisale su posredovanje zastarelih medija i (u kombinaciji sa mesindžerima i odgovarajućim alatima) učinile kontakte praktično prenosivim između platformi.
8. Velike tehnološke kompanije su nam pokazale šta je moguće, startapi/venčur kapitalisti su nam pokazali kako je to moguće. Ništa u web3 svetu ne bi bilo moguće bez web2 i web1 svetova. Google nam je pokazao šta se može uraditi u garaži. Facebook nam je pokazao šta se može izgraditi iz sobe u studentskom domu. Cela industrija startapa nam je pokazala da se velike stvari mogu postići uz minimalne troškove. Bez kompanija sa prometom od trilion dolara i mreža sa milijardama korisnika, ne bismo osetili da možemo izgraditi mrežne države sa milionima ljudi. Konkretno, kao što je primetio Gila Babinea, čim vidite delimični prenos suvereniteta u digitalnom svetu, razumećete šta se može dogoditi i nešto više. Od poštanske službe do Gmail-a, od taksi žetona do Uber-a i Lyft-a, od banaka do Bitkoina, od papirnih mapa do Google Maps-a, od Federalne komisije za komunikacije do WhatsApp-a, od sudova do moderatora — zastarele države kontrolišu sve manje, a digitalne mreže sve više. Naravno, prve nedostaje tehnička kompetentnost, a drugima demokratski legitimitet, i upravo taj problem rešava mrežna država.

Oltre toga, evo nekoliko stvari koje će biti korisne za mrežne države, ali nisu kritično važne za njihovu izgradnju:

1. Zemlja postaje elastična. Kao što je jednom rekao Will Rogers: „Kupujte zemlju, više je ne proizvode“. A ako se proizvodi? Sistemari i proizvođači veštačkih ostrva u Dubaiju, pokazuju da je ponuda zemlje možda elastičnija nego što mislimo. Takođe znamo da se mogu graditi krstariški brodovi. Dakle, sasvim je moguće da bismo mogli ponovo početi da otkrivamo frontijer fizički, a ne samo u digitalnom formatu. To je potpuno kompatibilno sa džordžizmom, koji tvrdi da posledica nelastične ponude zemlje mora biti jedini porez — porez na zemlju; to samo znači da ponuda nije apsolutno nelastična. Ako spojimo ova dva koncepta, ako se proizvodnja vrednosti seli iz fizičkog sveta u internet, dobićemo mogućnost (a) da štampamo više zemlje i (b) delimično pretvorimo postojeće nacionalne države u robu, čineći ih snabdevačima zemlje i prirodnih resursa.
2. Udaljeno prisustvo menja prirodu imigracije. Sledeći korak nakon jednostavnog povezivanja na AR-avatar je uspostavljanje veze sa robotom na drugom kraju sveta i početak šetnje. Teorijski bi to trebalo biti izvodljivo kombinovanjem (a) hodaćih robota kompanije Boston Dynamics, (b) razvoja kompanije DoubleRobotics sa udaljenim prisustvom putem iPada na točkovima, (c) Oculus Quest slušalica i (d) svesmerne trake za trčanje. Ova kombinacija uređaja može obezbediti potpuni efekat prisustva u obliku humanoidnog robota bilo gde na planeti.
3. Bitovi otvaraju nove mogućnosti za inovacije u atomima . Inovacije u oblastima kao što su biomedicina, robotika i energetika ne dovode do pojave mrežnih država, već će one više biti posledica njihovog pojavljivanja. Mrežne države rešavaju problem koji su postavili Til, Koen i Dž. Stors Hol. Koristimo bitove da ponovo pokrenemo inovacije u atomima, jer su inovacije u atomima blokirane pravilima koja, zauzvrat, kreira američki establishment i izvozi širom sveta putem harmonizacije regulativa. Mrežna država koristi digitalne tehnologije da u oblaku okupi dovoljno voljnih da stvore zajednicu, sprovedu krandfanding teritorije i, na kraju, dobiju priznanje kao suverena država. Čim to učinimo, moći ćemo da vratimo progres fizičkom svetu.

Nacionalna država je postala moguća zahvaljujući mapama sveta, alatima za širenje zakona i oružju za osiguravanje njihovog poštovanja. Mrežna država postaje moguća zahvaljujući stvaranju novog sveta (interneta), softvera za kodiranje i prenošenje normi i procedura, kao i kriptografiji za njihovo poštovanje.

---

¹⁵³ Ben Gorovic o hrabrosti: „Na prvi pogled se čini da je, ako je odluka teška, mnogo bezbednije ići sa masom. Zapravo, ako upadnete u tu zamku, masa će uticati na vaše razmišljanje i učiniti da odluka 70/30 izgleda kao odluka 51/49. Zato je hrabrost od presudnog značaja“. Ali sama hrabrost nije uvek dovoljna — potrebna je dovoljna kontrola da bi se imala mogućnost da se izvrši ta hrabra odluka. Upravo tu dolazi do izražaja kontrola koju ima osnivač.

¹⁵⁴ Pomoću ove i ove mape može se steći uvid u to kako je Indija izgledala pre sticanja nezavisnosti. To je veoma slično mapi Centralne Evrope pre Bismarcka.

¹⁵⁵ Postoji tendencija da se „izbori“ izjednačavaju sa legitimitetom, ali Saveti su sprovodili mnoštvo izbora , a komunističke države teže da sebe proglase demokratskim republikama svega i svačega, ne radeći ovo i ono. Zapravo nam nije to potrebno, već saglasnost upravljanih i neki način za njeno merenje, na primer dokazi u blockchainu.

¹⁵⁶ ENS znači „Ethereum Name System“. Imena se mogu proveriti na ens.domains. Postoje i drugi kriptografski sistemi imena, kao što je SNS (Solana Name System); U trenutku pisanja knjige, ENS je bio lider po primeni.

¹⁵⁷ Iste metode koje mrežna država koristi za on-chain potvrdu svoje sopstvene brojnosti, mogu se koristiti za kreiranje takozvane „senke statistike“, koja menja zvaničnu statistiku tradicionalnih vlada. Na primer, u slučaju nesvestice u cifre vlade SAD o inflaciji, može se uraditi nešto poput objave na thenetworkstate.com/inflation, sa zahtevom za kreiranje alternativnog online panela za praćenje inflacije.

¹⁵⁸ Ovo deluje očigledno loše, ali pošto je lakše podeliti moć nego je konsolidovati, razbijanje moći stalno dovodi do neuspeha – u vjetokratiji San Francisca, u poljskom sejmu, u javnim kompanijama sa prevelikim brojem članova upravnog odbora, u birokratskim DAO ili, recimo, u kooperativama.

¹⁵⁹  To je takođe razlog zašto su ultralibertarijanske startap zajednice sklone propasti. Oni su u pravu u pogledu poželjnosti stvaranja novih zajednica, ali greše u svojoj proceni koliko je saradnje i samopoświęćenja potrebno za izgradnju takvih zajednica. Suštinski, libertarijanac je ispravno kalibrisan u pogledu toga koliko je glupo podsticati „društvenu saradnju“ u društvu opadajućeg poverenja, kao što su današnje SAD, gde etablisment u suštini izмамuje od svojih podanika njihove životne ušteđevine (putem inflacije) i njihove živote (putem invazija u druge zemlje). Ali libertarijanac često preterano koriguje situaciju, ne shvatajući da, iako je nisko poverenje optimalna strategija za insolventnu državu, prelepo društvo budućnosti sa visokim nivoom poverenja zahteva za svoju izgradnju već postojeće visoko poverenje. Drugim rečima, da biste jednostavno živeli u insolventnoj državi, potreban je jedan način razmišljanja, a da biste gradili startap zajednicu – drugi.

¹⁶⁰ Napomenimo da ovo nije antiteza Bitcoinu, već dodatak njemu. Baš kao što bilo koji investitor može ili posedovati akcije korporacije, ili ih prodati za dolare, sada takođe može izabrati: držati dolare ili ih zameniti za bitkoine. Na isti način, investitori će moći da izaberu držanje suverene kriptovalute integrisane u mrežnu državu ili izlazak iz nje u bitkoine, ako počnu da sumnjaju da će kurs valute mrežne države rasti brže od BTC-a.

Na primer, oni mogu pretpostavljati da će globalna bitkoinska ekonomija rasti svega 5% godišnje počev od 2035. godine, ali da će godišnji prihod takve mrežne države rasti za 50% godišnje. Rast kursa, naravno, nije jedini razlog za kupovinu i držanje kriptovalute mrežne države – postoji i razlog potrošnje/patriotizma. Na primer, želite da ta mrežna država bude uspešna jer želite da se pojavi svet bez potrošačkih regulacija ili društvo keto-kašruta.

Izdavanje nove digitalne fiat valute za novu državu ne znači nastavak kretanja „u zatvorenom krugu“. To je spiralna teorija istorije , gde se u nekim dimenzijama dešava ciklus, a u drugima napredak. To se može smatrati finansijskim sistemom 3.0: prvo verzija 1 sa lošim fiat dolarima, zatim verzija 2 samo sa bitcoinima, i, na kraju, verzija 3 sa novim dobrovoljnim fiat valutama, ograničenim snagom Bitcoina.

¹⁶¹ San Marino — izuzetak koji potvrđuje pravilo: jedina preživela gradska država koja se nije utopila u univerzalističku imperiju 20. veka.

¹⁶² Samo zamislite koliko ljudi želi da njihov proizvod bude u top-30 novčića na Coinmarketcap-u, na vrhu Substack liste lidera ili na listi jednoroga. Slažem se sa Tилom da je cilj često izbeći konkurenciju. Ali konkurencija ponekad može biti i korisna, jer podstiče ljude da vrednije rade kako bi pobedili. I konkurencija za pretvaranje startap zajednica u mrežne države sa većom populacijom, prihodima i površinom nekretnina može biti dobra… ako je od samog početka podesimo sa ciljem mogućnosti kriptografske revizije.

¹⁶³ Koliko god to bilo paradoksalno, organizacija koja zahteva poverenje može dobiti manje, dok organizacija koja demonstrira svoj rad, time ne zahtevajući poverenje, dobija više. To je racionalno: ako stranac može nezavisno da potvrdi svaku tvrdnju koja se može razumno proveriti, imaće više razloga da organizaciji pruži prednost, tumačeći sumnje u njenu korist u vezi sa tvrdnjama koje se ne mogu na taj način proveriti.

¹⁶⁴ Ovde postoji mnogo međuformas. Nazovimo dve od njih. Prvo, već postojeća vlada koja prva prizna mrežnu državu – „pokretač učitavanja“ – možda ne može biti član UN-a. Na primer, to može biti grad ili provincija. Setimo se da je Vajoming usvojio zakon o DAO, a gradonačelnik Majamija je primao platu u bitcoinima, dugo pre nego što je vlada SAD-a generalno zvanično priznala kriptovalute. Čak i pozitivan saopštenje grada o mladoj startap zajednici daje joj podršku, postepeno je gurajući ka konačnom cilju – priznanju od strane suverenih država i, na kraju, članstvu u UN-u (ili onoj entiteti koja će doći kao zamena).

Drugo, diplomatsko priznanje su pregovori, a ne kart-blanš. Suverena država koja priznaje drugu državu može povući to priznanje ako ona počne da legalizuje heroin ili postane baza za terorizam. Ili može jednostavno delovati, kao da povlači priznanje, ne čineći to formalno.

¹⁶⁵ Podsetimo se razlike između zaposlenih u Facebook Inc i korisnika društvene mreže Facebook. Prvi mogu napustiti kompaniju, zadržavajući primljenu platu i kapital, i stoga im odgovara činjenica da će Cuk imati potpunu kontrolu kao generalni direktor. Poslednji su zaključani, ne mogu da izađu, odnoseći svoju digitalnu imovinu sa sobom, i ne razumeju u potpunosti koliko im je njihova digitalna svojina vredna.

¹⁶⁶ Ipak, čim označimo proizvod kao čistu korisnu stvar, vredi odmah razmisliti o tome da li bi bilo korisno izgraditi društvenu mrežu oko tog alata, baš kao što imamo zajednice vodoinstalatera i električara.

¹⁶⁷ Zaista, cilj ove knjige je da pokaže da mrežne države mogu biti moguće i poželjno, ali nisu neizbežne. Da bismo stvorili budućnost koju želimo, moraćemo da radimo.