Автор: Битарх

Kako politika lišava nauku i medicinu mogućnosti razvoja

Zamislite – naučnici aktivno istražuju novi pristup lečenju različitih psihičkih poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost, alkoholizam i čak agresivnost. Postižu dobre rezultate koji ukazuju na to da ovaj pristup ima značajan potencijal. Ali tada političari, oslanjajući se na lične interese i razmišljanja, a ne na naučne podatke, strogo zabranjuju ovaj pristup kao nešto izuzetno opasno i nedopustivo, često ne dozvoljavajući čak ni naučna istraživanja u ovom pravcu iza zatvorenih vrata laboratorija. Istovremeno, druge podjednako rizične stvari oni iz nekog razloga ne žure da zabrane tako strogo. Mislite da je ovo izmišljotina ili zaplet nekog romana? Međutim, upravo se takva priča već desila u stvarnom životu.

Sredinom 20. veka, psihedelne supstance kao što su LSD i psilocibin aktivno su istraživane u naučne i medicinske svrhe. Naučnici su u njima videli ogroman terapijski potencijal, što potvrđuju i brojni savremeni studije sprovedene poslednjih godina. Međutim, između onih i ovih istraživanja postoji ponor dug skoro pola veka. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan – psihedelne supstance su počele da se povezuju sa nizom stvari koje nisu bile po volji političara.

Pre svega, u poteri za senzacijama, mediji su počeli svakako da ih ocvrljavaju, aktivno šireći informacije o mogućim rizicima: psihozama, zavisnosti, socijalnoj degradaciji i opasnosti po mlade. Naravno, takve rizike ne može se potpuno negirati, ali su oni bili izuzetno preuveličani. Tvrdnje o visokoj zavisnosti ili masovnim socijalnim posledicama praktično nisu imale ubedljive dokaze, a naučna baza na koju su se u takvim tvrdnjama pozivali bila je veoma ograničena.

Takođe, širenje takvih tvrdnji poklopilo se sa rastom kontrkulturnih pokreta, naročito u SAD-u i Zapadnoj Evropi. Psihedelici su počeli da se povezuju sa hipijima, protestima protiv rata i širim kulturnim promenama. Kao rezultat toga, narkotička politika je počela da se posmatra ne samo kao pitanje javnog zdravlja, već i kao instrument socijalne kontrole. Ne može se, naime, očekivati od stacionarnog bandita da neće želeti da zabrani sve što je povezano sa pokretima koji se protive njegovoj politici. I psihedelici su tako bili pogođeni.

Svoju ulogu je odigrao i geopolitički kontekst Hladnog rata. SSSR i druge zemlje Istočnog bloka u svojoj propagandi su aktivno koristili temu narkotika kao argument protiv zapadnih društava, prikazujući ih kao moralno degradirane. Naravno, kao odgovor, zapadne države su odlučile da pokažu da su sposobne da kontrolišu problem narkotika i zaštite javno zdravlje.

Pored svega rečenog, jednostavno nije bilo nikoga ko bi zaštitio psihedelike. Malo ko će osporiti da duvan, alkohol, kao i mnogi sedativi i stimulansi nose ne manje rizike po zdravlje ljudi. Međutim, njihova proizvodnja imala je snažnu podršku industrije i država. To im je pomoglo da izbegnu najstroža ograničenja. Psihedelici, naprotiv, nisu imali moćne ekonomske ili političke lobiste, proizvodio ih je privatni sektor, što je političarima omogućilo da preduzmu strože mere.

Kao rezultat, međunarodna politika u odnosu na psihedelike formirana je daleko od toga da bude zasnovana na naučnim podacima o rizicima. Tim više što su uvođene stroge zabrane ne samo za njihovu privatnu distribuciju i upotrebu, već i za njihovo proučavanje. Tako je u SAD-u istraživanje psihedelika dozvoljeno samo pod strogim nadzorom regulatornih organa, čime je ta mogućnost zapravo zatvorena za većinu laboratorija, dok su vlade Francuske i SSSR-a u jednom trenutku uopšte zastupale potpunu međunarodnu zabranu čak i ograničenog naučnog istraživanja psihedelika. Politika strogih zabrana prema psihedelikima formirana je pod uticajem kulturnih strahova, političke borbe i institucionalnih interesa. Upravo je tako nauka i medicina na dugo vremena izgubile mogućnost razvoja perspektivnog pravca u lečenju mnoštva poremećaja.

Voluntarista, Bitarh

Zašto državu nazivamo Stacionarnim Banditom?

Mnogi od naših pratilaca i libertarijanci uopšte verovatno su već dobro upoznati sa akronimom „SB“ ili terminom „stacionarni bandita“. Ali uprkos tome što su nama uobičajeni, većina ljudi se još uvek nije naročito susrela sa njima. To važi i za nove učesnike našeg resursa, koji često ne razumeju šta to zapravo znači. Možda je neko od vas slučajno naišao na repost, ušao da pročita i sada se pita: „Zašto oni državu stalno nazivaju nekim banditom? Kakva je to teorija zavere?“.

Odmah ćemo napomenuti da ovakav termin nije samo neka fantazija ankapa, napisana na kolenu u podrumu. To je potpuno mejnstrim, klasična teorija o poreklu države Mansura Olsona, koja je priznata i poštovana u zvaničnoj akademskoj nauci. Ali šta ova teorija podrazumeva i kako je uopšte nastala?

Dakle, zamislite rani srednji vek. Gusta šuma, malo selo, seljaci mirno obrađuju zemlju, odgajaju decu i prasiće. Odjednom iz šume izleće banda naoružanih ubica. U akademskim radovima ih nazivaju nomadskim banditima. Oni pokolje polovinu sela, spaljuju kuće, uzmu 100% žita, odvedu stoku i nestanu u zalasku sunca. Ali postoji jedan mali problem. Kada se ista ta banda vrati nakon godinu dana, neće biti ničega da se pljačka! Seljaci su ili umrli od gladi ili pobegli. Kao biznis model – to je potpuni neuspeh, jer ovakvo ponašanje ne donosi nikakav dugoročni profit.

I tada jedan od vođa bandita, momak sa preduzetničkom žilom i dovoljnim nivoom inteligencije (nazovimo ga, recimo, Rurik ili neki vođa Franka), počinje da razmišlja: „A šta ako nigde ne odemo? Šta ako ovde ostanemo?“. Umesto da zakolje gusku koja nosi zlatna jaja, ovaj genije kriminalne misli nudi seljacima „dogovor“. On se proglasi kraljem (ili Vojvodom, knjazem, još nečim) i drži govor: „Od sada mi ne dajete sve, već samo 20% vašeg žita. Zauzvrat vas jednostavno neću ubijati. Štaviše, ako iz šume dođu drugi nomadski banditi, ja ću vas od njih braniti. Jer vi ste sada moja krava, koju smem da muzem samo ja!“

Upravo u tom trenutku na istorijskoj sceni rađa se Stacionarni Bandit.

Vremenom on shvata: da bi mogao da uzima više, ekonomija mora da raste. Počinje da gradi puteve (kako bi lakše prikupljao poreze i prebacivao ratnike), uvodi sudove (jer seljak koji pogine u tuči ne plaća porez) i, što je najvažnije, smišlja ideologiju (kako bi ljudi manje razmišljali o tome u kakvom su položaju završili). I nakon nekoliko generacija, on više nije reketiraš koji je vlast prisvojio silom, već „božji pomazanik“, „otac nacije“ ili „garant ustava“.

Zašto je ova koncepcija popularna među libertarijancima? Ona briljantno skida sve romantične maske sa lica Levijatana! Svima nam od školskog doba peru mozak pričama o „društvenom ugovoru“. Navodno su se jednog dana mudri ljudi okupili na trgu i dobrovoljno odlučili da osnuju državu. Da, naravno, možda možete pokazati gde sam ja lično to potpisao? A naročito to nisu potpisali oni koji su potčinjeni vojnim putem (setimo se da su granice država na mapi istorijski formirane upravo ratovima).

Državu nazivamo stacionarnim banditom jer se po svojoj suštini ne razlikuje od mafijaškog „pokrića“. Ona pokušava da nametne svoj monopol na nasilje na određenoj teritoriji. A porezi su samo legalizovan danak za to da vas jednostavno ne bace u kavez.

Naravno, za mnoge je spoznaja ove činjenice kao onaj trenutak u detinjstvu kada saznaju da Deda Mraz ne postoji, samo sto puta bolnije. Navikli smo da verujemo u dobroćutnost i brižnost države. Ali razumeti istinu je neophodno, jer tek skidanjem ružičastih naočara možemo početi da postavljamo prava pitanja. S kog razloga se neko meša u moj privatni život? Zašto grupa birokrata odlučuje šta smem da gledam na internetu, s kim da trgujem i koliko mog novca da uzmu za „važne projekte“ (tj. beskonačno prelepljivanje pločnika, palate ili još jedan krvavi obračun sa susednim SB)?!

Voluntarist, Bitarh

Paločni sistem ili zašto policajci toliko vole „ zločine“ bez žrtava

Zašto policija voli da te uhvati u pušenju na nedozvoljenom mestu ili zbog reposta pesme na „VKontakte“, ali ne žuri da potraži ukradeni bicikl ili razreši stvarni zločin? Sve je jednostavno: za sve je kriva ozloglašena „paločna sitem“ (KPI).

Zamisli: policajac mora da sakupi određeni broj „palica“ – razrešenih zločina, kazni, zapisnika. Ako tokom kvartala ne sakupi potreban broj, nadređeni će biti nezadovoljni: nema premije, nema unapređenja, a mogu ga čak i ozbiljno opomenuti. Pri tome, svake godine mora da poboljša rezultate, takmičeći se sa samim sobom iz prošlosti (to se zove princip „APPG+1“: analogni period prošle godine + jedna palica više). To je neka vrsta večnog trčanja u krug, gde je svaka naredna godina još gora od prethodne.

Kao rezultat toga, pravi zločini su često teški za razrešenje, a neki čak i kvare statistiku. Ukrali su ti telefon ili su čak počinili težak zločin? Srećno u pokušaju da nateraš na registraciju prijave, jer je to istražiti teško i zamorno, jednostavnije je pretvarati se da zločin nije postojao. Posebno nerado preuzimaju teške zločine bez jasnih dokaza – jer oni samo povećavaju procenat nerazrešenih predmeta, što znači da pogoršavaju statistiku. Policija preferira da se hvati za „zločine“ bez žrtava – na njima je najlakše zatvoriti izveštaj. Uhvaćen si na ulici sa pivom ili si prekršio neku ludačku zabranu „propagande“ – odlična palica za izveštaj! I policajac je zadovoljan, i statistika cveta.

Pritisak da se plan ispuni po svaku cenu gura neke zaposlene na direktno falsifikovanje. Ako nema dovoljno stvarnih zločina, statistika se mora „praviti“. Jer za ispunjenje i preispunjivanje planova, nadređeni ne samo da hvale, već redovno isplaćuju premije i nagrade zaposlenima. To mogu biti novčani bonusi, dodatni godišnji odmori ili čak ubrzano napredovanje u karijeri. Priča se da „uspešnim“ policajcima ponekad čak dodeljuju i stanove. Paločni sistem se podstiče na svim nivoima, stvarajući ogroman mamac da se jure sitni „prestupici“ bez oštećenih i čak fabriciraju predmeti.

Na Zapadu, s druge strane, takav sistem se u principu smatra divljštinom i lošim tonom. U 26 američkih saveznih država zakonski su uopšte zabranjene bilo kakve „kvote“ za hapšenja i kazne. U ostalim državama takve prakse zvanično nisu podstaknute i pod strogom su društvenom kontrolom, jer se smatraju formom korupcije.

Naravno, ne idealizujemo zapadne zemlje – i tamo je država takav isti stacionarni bandit. I u nekim mestima dolazi do preterivanja. Na primer, u Kanadi postoji neobjavljena statistika, i odatle redovno stižu vesti o sličnim progonima zbog raznih „zločina“ bez žrtava. Ali ipak se često može primetiti razlika između motivacije činovnika i pripadnika sigurnosnih službi na Zapadu i onoga kako se to dešava kod nas, što ima ogroman uticaj na živote običnih ljudi.

Što je najtužnije – ovaj paločni sistem bukvalno motiviše policiju na represije protiv mirnih ljudi. Kada je potrebno hitno ispuniti plan, lako je fabricirati predmet ili kazniti zbog neke gluposti, čak i ako niko nije nastradio od tvojih postupaka. Zato imamo toliko „zločina bez žrtava“, gde ljudi sede bez krivice, dok pravi kriminalci šetaju slobodno.

Voluntarista, Bitarh

Podeli, vladaj i… smej se svim zubima!

Obično razgovaramo o nasilju u fizičkom smislu. Ali postoji još jedna vrsta agresije koja je sa biološke tačke gledišta mnogo elegantnija. To nije palica neandertalca, već hirurški skalpel. Ili, preciznije – slatki otrov. Pre nekoliko dana je o tome u Psychology Today objavljen odličan članak Winifred Rule. Ona pokreće temu o tome kako upravo psihopatske ličnosti razbijaju socijalne veze. Ako na tržište ljudskih odnosa gledamo kao na slobodnu razmenu vrednosti, onda je psihopata prevarant-monopolista. A njegova glavna valuta je zbunjenost. Hajde sada da razmotrimo ovaj problem po stavkama.

Kao prvo, psihopate koriste šarm kao kamuflažu. Rule piše: „Za psihopate je šarm njihov šljokice“. Biološki gledano, to je mimikrija. Psihopata ne može da oseća empatiju, zato je simulira. Primer: vidite harizmatičnog lidera koji govori prave stvari. Vaš mozak, podešen na traženje „alfe“, vrišti: „O, njega možemo pratiti!“. A u stvarnosti to je predator koji je jednostavno naučio u kom tonu treba da prede.

Kao drugo, oni pribegavaju taktici „Klina“. U članku je naveden jeziv primer: majka (psihopata) kaže ćerki preko telefona: „Govori, draga, sami smo, ovo je privatno“. Ćerka izliva dušu. A u to vreme majka namiguje drugoj sestri, koja sedi pored i sve sluša. Zašto? Da bi stvorila veštački deficit informacija i poverenja. Dok se vi međusobno grizete, ne gledate onoga ko vuče konce. Klasika upravljanja državom, prenesena u kuhinju.

Kao treće, oni „hakuju“ hijerarhiju. Istraživanja Paula Babiaka (autora knjige „Snakes in Suits“) pokazuju: u korporacijama psihopate unapređuju. Zašto? Zato što savršeno probijaju vertikalne sisteme upravljanja. Šefu „prodaju“ samopouzdanje i laskanje (psihopate ne osećaju anksioznost, pa izgledaju super-kompetentno). A kolege i podređene terorišu, sabotiraju i potvaraju. Ishod: gore vide „efikasnog menadžera“, dole – spaljenu zemlju. Dok informacija stigne do vrha, psihopata je već ostvario svoju korist i prešao u drugi odeljenje.

Zašto je evolucija ostavila takve ličnosti među nama (oko 1% populacije)? To je strategija parazitizma. Ako svi oko sebe sarađuju i veruju (kooperativna strategija), onda se pojavljuje jedinka koja može eksploatisati to poverenje sa maksimalnom koristi za sebe. Bez trošenja resursa na savest, refleksiju ili strah. Čist profit.

Kako ne postati hrana? Autorka članka naglašava: glavni marker toga da je pored vas psihopata je vaš osećaj „ludim“. Ako vam osoba A u tajnosti govori ružnosti o osobi B, a zatim vidite kako se on sa njom grli – javlja se kognitivna disonanca. Počinjete da sumnjate u sopstvenu adekvatnost.

I šta onda raditi? Gledajte u dela, a ne u šljokice: harizma je jeftina, reputacija i poštovanje ugovora su skupi. Zato decentralizujte proveru činjenica. Ako vam kažu: „Ceo odeljenje misli da si idiot“, ne verujte na reč. Idite i razgovarajte sa odeljenjem direktno. Psihopate se plaše direktne komunikacije žrtava kao vatre, jer laž živi samo u mraku. Zato čuvajte svoje neurone i svoje granice. Sloboda počinje tamo gde prestaju manipulacije!

Voluntarist, Bitarh

Kako država i veliki biznis pritiskaju privatno farmerstvo

Nedavno je izbio ogroman skandal: na mreži su se pojavili brojni video snimci na kojima veterinarske službe oduzimaju i uništavaju stoku farmerima i vlasnicima privatnih gazdinstava u različitim regionima Rusije. Ljudi pokušavaju da blokiraju puteve i protestuju, jer je za mnoge porodice to jedini izvor prihoda. Formalno se kao razlog navodi izbijanje infektivne bolesti, međutim, farmeri tvrde da im se ne pokazuju rezultati analiza i da im dijagnoza nije objašnjena, a državni veterinari dolaze kod njih bez ikakvih dokumenata. Istovremeno, analogne mere se ne primenjuju na velika poljoprivredna preduzeća, čak i kada se ona nalaze u epicentru navodne epidemije.

Naravno, ovo je sama po sebi veoma uznemirujuća situacija. Međutim, mnogo je važnije to što ona dobro ilustruje širi trend: u mnogim zemljama državni zakoni i prakse usmereni su na totalno uništavanje privatnog farmerstva i malih gazdinstava.

Jedan od najčešćih instrumenata je regulisanje semena. Na primer, u Rusiji su poljoprivrednici obavezni da unose podatke o kupljenom i korišćenom semenu u specijalne državne registre i da poštuju brojne zahteve u vezi sa njihovim poreklom i kvalitetom. Formalno se ovo objašnjava borbom protiv falsifikata i biljnih bolesti. Ali u praksi, takav sistem stvara neizdrživ birokratski teret za mala farmerstva koja, za razliku od velikih agroholdinga, ne mogu sebi priuštiti održavanje celog pravnog odeljenja. Takođe postoje ograničenja za uvoz i upotrebu semena, koja farmerima jednostavno ostavljaju veoma malo mogućnosti i izbora u razvoju svojih gazdinstava, što ih ponovo čini nesposobnim da konkurišu velikim igračima.

Slična logika važi i u Evropi. U okviru zakonodavstva EU, mnoge vrste semena koje se prodaju ili distribuiraju moraju proći zvaničnu sertifikaciju i proveru kvaliteta. To znači da postaje praktično nemoguće uzgajati i trgovati nesertifikovanim sortama. Štaviše, čak i u sopstvenom vrtu upotreba sopstvenog semena može biti zabranjena i kažnjiva, a seme za to će morati kupovati po trostruko višoj ceni od dobavljača licenciranih od strane države. Takođe vredi se setiti neizdrživih ekoloških zahteva i glasnog slučaja iz Holandije, kada se nakon uvođenja novih ekoloških normi 2022. godine ispostavilo da mala farmerstva jednostavno neće moći da ih izdrže i da će morati da se zatvore.

Takvi zakoni imaju očigledan ekonomski efekat. Veliki agroholdingovi se lako prilagođavaju novim zahtevima: oni imaju pravnike, laboratorije i pristup sertifikovanom sadnom materijalu. Čak i ako im neki zakoni ipak malo otežaju život, treba razumeti da će oni za mala gazdinstva biti potpuno smrtonosni, jer ova potonja nemaju ogromne prihode i ušteđevine. Upravo zato svaki novi regulativ, licenca ili zahtev nesrazmerno pogađa mala gazdinstva. Za korporacije to je samo još jedna stavka u budžetu, dok je za porodičnu farmu pitanje opstanka.

Kao rezultat, poljoprivredno tržište se postepeno koncentriše u rukama sve većih igrača. To je rezultat tipične simbioze države i velikog biznisa. Državna birokratija dobija mogućnost da sve drži pod svojom kontrolom, pošto na tržištu ostaje samo veoma ograničen broj agenata, a stanovništvo u svojoj masi postaje nesposobno čak i da se samostalno prehrani. A velike kompanije dobijaju mogućnost da postanu monopolisti, što znači da mogu manipulisati kvalitetom, količinom i cenom proizvoda kako žele, i pripisati sve moguće prihode od poljoprivredne aktivnosti samo sebi.

Što je više regulacija oko hrane, to manje ljudi može samostalno da je proizvodi. A to znači da moć nad hranom i samim ljudima sve više dospeva u ruke stacionarnog bandite i velikih korporacija. Upravo zato je pravo na uzgoj sopstvene hrane ne samo poljoprivredna tema, već direktno pitanje ekonomske i lične slobode.

Voluntarist, Bitarh

Misija „Serenity“ – može li bio-pojačanje morala da nas uništi?

U filmu pod nazivom Serenity, čiji se događaji odvijaju u univerzumu serije Firefly, glavni junaci otkrivaju planetu sa milionima poginulih stanovnika. Ispostavilo se da je na ovoj planeti sproveden eksperiment sa raspršivanjem preparata protiv agresivnosti. Međutim, on je istovremeno potisnuo i samu želju za životom, a kod 10% stanovništva je izazvao nuspojavu sa suprotnim efektom – potpuno uklanjanje etičkih barijera i pretvaranje u krvožedne predatore.

protivnici ideje bio-pojačanja morala, koja se sastoji u poboljšanju moralnih kvaliteta ljudi pomoću biomedicinskih tehnologija, mogu iskoristiti zaplet ovog filma kao još jednu priliku da je kritikuju. Uostalom, oni su već iznosili različite argumente protiv takve prakse. Ali definitivno ne bi trebalo da žure sa tim, jer se na sve njihove strahove može odgovoriti. Upravo to je uradila filozofkinja Barbara Stok u jednom od svojih članaka, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

Prvi problem sastoji se u nemogućnosti donošenja opšte definicije morala, jer različite moralne teorije nude različite odgovore na pitanja o dobrom i lošem. Međutim, kao što Stok primećuje, to nije potpuno tačno, pošto ipak postoje određene opšteprihvaćene vrednosti. Ako pogledamo primer iz filma, iako su glavni junaci krijumčari koji krše zakon (naravno, mi kao libertarijanci u tome ne vidimo ništa loše), oni nisu lišeni osnovnih moralnih principa, kao što su briga jedni o drugima, pravda prema ranjivima i spremnost da rizikuju zarad drugih.

Drugi problem ukazuje na to da sve može završiti loše, kao što se desilo u zapletu filma. Ali treba razumeti – u filmu se prikazuje krajnje nepromišljeno mešanje – bez kliničkih ispitivanja, bez etički dopustivih procedura, bez razumevanja rizika uopšte. Naravno, niko neće osporiti da realni istraživači moraju uzeti sve to u obzir u svim svojim postupcima.

Treći problem proizilazi iz toga što moral nije neka zasebna crta, već složen sistem međusobno povezanih kvaliteta i motiva. Međutim, to je takođe pitanje pravilnog pristupa realizaciji ideje. Potrebno je orijentisati se na intervencije koje su minimalne i koje uzimaju u obzir takve međusobne odnose. Dodajmo takođe Stokinom argumentu činjenicu da u stvarnosti nije neophodno potiskivati baš agresiju – potrebno je samo ojačati inhibicione mehanizme kada ih čoveku nedostaje.

Četvrti problem sastoji se u opasnosti i represivnosti primoravanja na prolazak biomedicinskih procedura. Mi, naravno, znamo da je totalno primoravanje etički nedopustivo. Ali šta je sa umerenim društvenim metodama pritiska na prolazak procedure (i obaveznim bio-pojačanjem morala samo za one koji su već počinili nasilne akte)? Štaviše, čak i sada se javljaju situacije kada učenici i radnici pribegavaju upotrebi nootropika kako bi poboljšali svoju budnost i pažnju, i time se nosili sa zadacima koji im je zadati. I bio-pojačanje morala, koje omogućava nasilnom pojedincu da se izbori sa tim da drugi ljudi u njemu ne vide pretnju i ne isključe ga iz društvenih interakcija, u tom smislu se ne razlikuje od pitanja drugih oblika poboljšanja čoveka.

Poslednji problem je podrivanje slobode i autonomije čoveka. Postoje tvrdnje da je moral sposobnost biranja između dobra i zla, i da, ako čovek ne može izabrati činjenje zla, njegovi moralni postupci gube svaki smisao. Ali Stok ispravno primećuje da bilo koji trenutni predlozi za bio-pojačanje morala ne sastoje u pretvaranju ljudi u mehaničke robote bez izbora, već samo u pomeranju njihovih sklonosti ka onima koje su moralnije. I uopšte, možemo li poštovati autonomiju, na primer, osobe koja direktno preti da će izvršiti nasilje nad nama? Teško da biste to sami činili!

Naravno, ideja bio-pojačanja morala zahteva oprez i detaljnu razradu. Ona zaista može nositi niz ozbiljnih rizika. Ali ti rizici nisu neprevazivna prepreka koja zahteva kategoričko odbacivanje takve ideje. Oni sasvim mogu biti uzeti u obzir i razrađeni.

Voluntarist, Bitarh

Kada državni grantovi nestanu: čime finansirati nauku u eri mrakobesa

Država voli da se predstavlja kao „jedini spasitelj“ nauke. Novac iz budžeta deluje kao nešto pouzdano, ali to traje samo dok na vlast ne dođe sledeći ljubitelj „istinskog znanja“. I to je to – vaš odeljak nauke odmah bude proglašen „neprijateljem naroda“ i, u najboljem slučaju, jednostavno bude lišen sredstava.

Sećate li se kako je Donald Tramp jednim potezom pera odrezao finansiranje klimatologije i istraživanja u oblasti obnovljive energije? Naučnici su godinama prikupljali znanje, pisali članke, računali na obećane grantove, a onda – bum – finansiranje se pretvorilo u bundevu. Zato što „ne verujem“ i „ne dopada mi se“. Nauka nije Holivud: nastavka možda neće biti ako novac iznenada nestane. A naučnicima preostaje ili da sami traže sponzora, ili da tužno prekinu istraživanja.

I tu na scenu stupaju alternativni izvori finansiranja, od kojih su mnogi kroz istoriju već više puta dokazali svoju održivost.

1) Još od epohe renesanse, ljudi umetnosti i nauke živeli su od bogatih pokrovitelja. Savremeni filantropi, kao što su Bil Gejts, Ilon Mask ili čak (ko bi pomislio!) Pavel Durov, izdvajaju milione dolara za obrazovanje, istraživanja u oblasti medicine, veštačke inteligencije, pa čak i istraživanja svemira. Zašto? Jednostavno im se dopada. Ili žele da čovečanstvo prestane da bude tako dosadno i jednobrazno. Ko zna! U Rusiji je primer bio fond Dmitrija Zimina „Dinastija“, koji je udahnuo novi život mnogim talentovanim mladima, dok država iznenada nije odlučila da je to „strani agent“. Ali sama ideja nije umrla – pojavili su se fondovi „Trajektorija“, „Evolucija“ i druge inicijative. Ukratko, čak i kod nas je nauka na privatni novac realnost.

2) Ne smejte se – ponekad je tražiti novac od naroda mnogo efikasnije nego od strogih gospodnika iz Ministarstva obrazovanja. Ljudi sa zadovoljstvom podržavaju neobične projekte, bilo da je to satelit „Majak“, koji su lansirali ruski studenti, ili istraživanja mikroflore creva koja su prikupila više od 350 hiljada dolara na Kickstarter-u. Da, creva su se pokazala daleko harizmatičnijim nego što su eksperti mislili. To funkcioniše jednostavno: napraviš efektna prezentaciju, objasniš ljudima zašto je to važno (ili barem zabavno), i narod glasa novcem.

3) Ako vaše istraživanje ima makar malo komercijalnog potencijala, vredi razmisliti o venture kapitalu i biznisu. Primera ima mnoštvo: od Bell Labs-a i IBM-a, koji su svetu dali tranzistore i lazere, do SpaceX-a, koji je privatnu kosmonautiku učinio realnošću. Da, to nije „čista nauka radi nauke“, ali upravo biznis može dati potisak tehnologijama koje bi inače ostale samo u izveštajima na polici.

4) Nagrade i konkursi. Nekada je preduzetnik Piter Diamandis objavio nagradu od 10 miliona dolara onome ko prvi dva puta za dve nedelje poleti u svemir privatnim brodom. Na kraju je pobednik potrošio skoro 25 miliona na pripreme, ali poenta nije u tome. Konkurs je stvorio čitavu industriju privatnog svemirskog transporta.

5) Za one potpuno napredne: DAO i kripto-nauka. DAO (decentralizovane autonomne organizacije) omogućavaju ljudima da se ujedine i finansiraju nauku preko blokčejna. Primer je VitaDAO, koja je uspešno prikupila milione dolara za istraživanja u oblasti produženja života. Šta ako kripto-entuzijasti glasaju tokenima za vašu ideju?

6) Pretplata na rezultate: ljudi i kompanije plaćaju kako bi prvi dobili pristup vašim naučnim podacima i otkrićima. Što je vaše istraživanje zanimljivije i važnije – to više pretplatnika. Gotovo kao Netflix, samo što su umesto serija tu vaša otkrića.

7) Zamislite berzu predviđanja, gde investitori ulažu na naučne ideje i rezultate. Ako vaš projekat izgleda ubedljivo – dobićete finansiranje od onih koji veruju u vaš uspeh i žele da zarade na tačnom predviđanju.

Voluntarist, Bitarh

„Dark rizz“: Zašto se zaljubljujemo u tirane i glasamo za psihopate

Možda je neko od vas već video na zapadnim društvenim mrežama pojam kao što je „Dark Rizz“ (Tamni riz). Ako niste, iza ovog pojma se krije prilično jeziva, ali zanimljiva psihologija. Nedavno je u Psychology Today objavljen odličan članak na ovu temu, nakon čitanja kojeg će vam u glavi kružiti samo jedna misao: „Dođavola, pa ovo je idealan opis odnosa građanina i države!“. Zato hajde da detaljnije razmotrimo kako to funkcioniše, zašto naš mozak popada na manipulacije i zašto je razumevanje svega ovoga važno sa tačke gledišta libertarijanizma.

U osnovi „Tamnog riza“ nalazi se klasična „Tamna trijada“: narcisizam (ja sam centar univerzuma), makijavelizam (cilj opravdava sredstva, a ljudi su pioni) i psihopatija (nema ni straha ni savesti). Ljudi sa ovakvim skupom osobina često poseduju čudan, toksičan magnetizam. Oni uopšte nisu dobri niti brižni, ali je nemoguće skinuti pogled s njih jer zrače izuzetno privlačnim samopouzdanjem.

Znači li vam ovo nešto? Samo uključite televizor ili pogledajte predizborne debate. Onaj političar koji viče najglasnije, obećava da će „uvesti red“ i gleda protivnike kao prljavštinu – to je to. Često njihovu neustrašivost zamenjujemo za kompetentnost, a njihovu drskost za snagu lidera. Ali zašto popadamo na to? Psiholozi to nazivaju intermitentnim (prekidnim) potkrepljenjem. Zamislite da komunicirate sa osobom (ili živite u državi) koja se ponaša nepredvidivo. Danas je hladna, ignoriše vas ili uvodi novu glupost od zabrane. A sutra – posvećuje vam pažnju, spušta kamatnu stopu za stambeni kredit ili vas jednostavno ne tuče. Ovaj kontrast izaziva dopaminski eksploziju. Da vam svakodnevno daju kolač, navikli biste se. Ali kada se kolač daje slučajno, nakon nedelje biča – počinjete da žudite za tim trenutkom. Postajete zavisni.

U međuljudskim odnosima to se zove „emocionalne njihalice“. U politici se to zove populizam i etatizam. Stacionarni bandit stvara problem (hladnoća), vi patite, a zatim on malo popusti stisak (toplina). I tada osećate zahvalnost. „Hvala Vam što ste nam dozvolili da dišemo parnim danima, naš veliki vođo!“

Autor članka, dr Džon Gruda, odlično opisuje ovaj problem: „Smireni, emocionalno stabilni ljudi retko postaju heroji drama“. Iz ovoga proizilazi da su zdravi odnosi (i zdravo društvo) dosadni. Kao i obična tržišna ekonomija. Ideš u pekaru, plaćaš novac, dobijaš hleb. Pekar ti ne pravi gaslajting, ne nestaje na nedelju dana i ne zahteva obožavanje. To je poštena trgovina. A „Tamni riz“ je kinematografski. To je napetost i drama. Političari sa „tamnom harizmom“ nam prodaju taj šou. Oni stvaraju haos da bi ga kasnije herojski rešavali. Oni nas teraju da se osećamo malim kako bi oni sami izgledali veliki.

Kako prepoznati zamku? Psiholozi savetuju da se zapitate: „Da li se osećam bolje ili gore nakon komunikacije sa ovom osobom?“. Zdrava harizma (i zdravo društvo) daje osećaj sigurnosti i autonomije. „Tamna harizma“ se hrani vašim strahom i nesigurnošću. Ako lider (ili partner) zahteva lojalnost kroz strah, izbegava odgovornost i konstantno menja pravila igre – to nije „jaka ruka“, već jednostavno manipulacija.

Šta libertarijanci treba da rade sa ovim znanjem? Naravno, potrebno je zapamtiti granice. Tamni riz funkcioniše samo kada su vam lične granice zamagljene. U politici to su granice samopripadnosti i privatnog vlasništva. I ako neko prelazi preko njih, njega jednostavno treba poslati dođavola. Takođe, vredi ceniti dosadu. Stabilnost ugovora, nepovredivost ličnosti i slobodno tržište ne izazivaju adrenalinski nalet. I to je divno! Ne živimo u akcionom filmu, nama je jednostavno potrebno normalno živeti i raditi. I konačno, ne sme se kontrola mešati sa harizmom. Ako neko pokušava da kontroliše svaki vaš korak, prikrivajući se „nacionalnim interesima“ ili „opštom bezbednošću“ – to nije liderstvo. To je zlostavljanje, naduvano do razmera jedne države.

Voluntarist, Bitarh

Pavle – nije nikakav apostol, već pravi uzurpator

Istorija pitanja, jednostavnim rečnikom: živeo je jednom Savle iz Tarsa, žestoki progonitelj prvih hrišćana. Nešto kao srednjovekovni Roskomnadzor – progonio je, zatvorio, čak je učestvovao i u ubistvima. Ali odjednom, na putu za Damask, navodno mu se javlja vaskrsli Hrist (što, naravno, niko nije mogao proveriti). I taj jučerašnji „lovac na ekstremiste“ naglo postaje glavni „apostol“ i počinje da izdaje instrukcije ljudima koji su lično hodali sa Isusom.

Zamislite da sutra bivši saobraćajac odjednom objavi da je sada libertarijanac broj jedan i počne sve učiti slobodi. Bili biste veoma iznenađeni, zar ne? Ali najsmešnije je što rani hrišćani nisu naročito povukli na takav trik. Mnogi su Pavla smatrali, blago rečeno, šarlatanom. Na primer, ebioniti, jedna od prvih hrišćanskih zajednica, uopšte su ga nazivali odstupnikom i smatrali da je potpuno izobličio Isusovo učenje, u čemu su bili sasvim u pravu!

Pavle je stvorio sopstvenu religiju u kojoj se, umesto jednostavne i jasne poruke ljubavi i slobode koju je Isus nosio, u centru našlo obožavanje patnje i smrti. Hrist je učio „voleti neprijatelje“ i ne vezivati se za materijalno, a Pavle – pokorno se potčiniti vlastima, ženama da ćute, a robovima da se ne žale. Ako se razmisli, to je genijalno praktična religija za bilo koju vlast: „trpi, Bog je trpeo i nama je zapovedio“. A Pavlova fraza „nema vlasti koja nije od Boga“ uopšte je postala hit kod svih diktatora. U 18. veku su je aktivno koristili britanski monarsi protiv američkih kolonista, a u 20. veku su čak i nacisti pozivali nemački narod na pokornu poslušnost, pozivajući se na Pavla. Zar nije prelepo?

Idemo dalje. Žene? „Neka ćute u crkvama“. Robovi? „Neka služe gospodarima kao Hristu“. Pavle je bukvalno legalizovao i učvrstio u hrišćanstvu najstrožu hijerarhiju i patrijarhat. Umesto jednakosti i bratstva, izgradio je čitav sistem stroge poslušnosti i dogmatizma. Vredi napomenuti da se nekada čak i Tomas Džeferson – jedan od očeva osnivača SAD – toliko ognjevio zbog toga da je Pavla nazvao „prvim korumpiranjem religije“. I zaista, čovek koji nije bio lično upoznat sa Isusom napisao je polovinu Novog zaveta i pritom uspeo da iskrivi celo prvobitno učenje do neprepoznatljivosti.

Sa filozofske tačke gledišta, Pavle je kao neka religijska verzija Lenjina: navodno je revolucioner, ali je umesto obećane slobode doneo represije, dogmatizam i strogu kontrolu nad ličnošću. Umesto duhovnog traganja – formule, dogme, kazne za odstupanje. Idealna religija za bilo koju državu! Filozof Nicaj je uopšte govorio da je Pavle „raspeo Hrista drugi put“, pretvorivši živu poruku u instrument za potiskivanje. Teško je ne saglasiti se: zahvaljujući Pavlu, crkva se pretvorila u pravu mašinu moći, gubeći slobodu koju su imali prvi hrišćani.

A sada malo ličnog. Zamislite da ste običan čovek u Pavlovo vreme. I evo da čujete o novom učenju koje kaže: „svi ste jednaki, volite jedni druge, živite po savesti“. A onda se pojavi neki Pavle i saopšti: „jednaki ste, naravno, ali nemojte previše da se pravite važni, slušajte nadređene, ne protivite se mužu, a ako si rob – utoliko više ne pravi probleme“. Koji biste izbor napravili?

Zabavno je, ali istorija se ponavlja iznova i iznova. Svaki put kada se pojavi neko sa jednostavnim idejama slobode i bratstva, za njim dođu ljudi poput Pavla koji te ideje pretvaraju u strogi sistem upravljanja. Ovde se može postaviti pitanje – znate li zašto u Bibliji ima toliko poslanica Pavla, a ne pravih učenika Isusa? Jednostavno, Pavle je bio dobar organizator i urođeni političar: nije se ustezao da promoviše sopstvene stavove, potiskujući stvarne svedoke Isusovog života u drugi plan. Evo kakav je to „politički preokret“ u religiji!

Dakle, vredi dva puta razmisliti pre nego što nazovete Pavla „apostolom“, jer se on jednostavno ispostavio kao „apostol imperije i potčinjenosti“, pre nego kao glasnik slobode i istine.

Voluntarista, Bitarh

Zašto je finansijska anonimnost osnovno ljudsko pravo, a ukidanje valutne kontrole ključ prosperiteta celog društva

Sigurno su mnogi već umorni od toga što moraju da dokazuju banci, poreskoj upravi, pa čak i nekom nasumičnom činovniku, da nisu kamila i da je njihov novac zarađen „zakonito“. Poznata situacija, zar ne? Mislim da se svako barem jednom susreo sa ponižavajućim osećajem kada sopstveni, pošteno zarađeni novac odjednom postane sumnjiva supstanca, i da kako bi ga dobili, moraju da sakupe gomilu papira debelu kao roman „Rat i mir“.

I bilo bi u redu da su samo porezi. Mnogi ljudi žive u paradigmi „plati i spavaj mirno“ (iako je san pri pogledu na poreske stope pre više nervozan). Problem je u drugom – čak i ako si spreman da daš stacionarnom banditi „njegov deo“, on ne pristaje uvek tako jednostavno na taj dogovor, i često moraš da izgubiš još desetine procenata prihoda na apsolutno beskorisnom proceduru „legalizacije“. Neko je primoran da izmišlja ugovore sa nepostojećim preduzetnicima, neko kupuje fiktivne usluge, a neko čak daje do polovine zarade za „podizanje keša“ (u nekim „razvijenim“ zemljama to više nije preterivanje) – samo da bi mogao da koristi sopstveni novac.

Zašto se to dešava? Države zahtevaju „svoj deo“, ali istovremeno se plaše da izgube kontrolu, naročito zbog pojave finansijski nezavisnih ljudi koji mogu da finansiraju i opoziciju, pa zato guše svaki pokušaj slobodnog korišćenja novca. I ova priča, nažalost, nije samo o Rusiji, već i o svim ostalim državama.

Važno je razumeti: novac je jednostavno tvoj trud, talenat i vreme, pretvoreni u cifre na računu. Oduzimajući čoveku mogućnost da raspolaže zarađenim, država ga, u suštini, lišava dela slobode. Presumpcija nevinosti? Zaboravi. Sada je presumpcija ovakva: ako imaš novca, onda si automatski ili lopov, ili prevarant, ili jednostavno lukav, dok ne dokažeš suprotno.

Takođe, države se bore protiv gotovine i pokušavaju da svakog pojedinca uguraju u transparentan elektronski svet, gde će svaki rubalj ili dolar biti potpuno vidljiv. U Nemačkoj ili Velikoj Britaniji već sada mogu trenutno blokirati račun ako pokušaš da podigneš svega nekoliko hiljada evra u gotovini. Zašto se to radi? Navodno, da bi se borili protiv terorizma i kriminala. Ali rezultat je žaloban: kriminal je ostao kakav je i bio (gotovo sav kriminalni novac se pere – efikasnost borbe je praktično nula), a obični ljudi pate u birokratskom paklu.

Tu na scenu stupaju kriptovalute i tehnologije finansijske anonimnosti. Vlasti ih mrze, nazivaju prljavim i opasnim. Ali u stvarnosti – to je jedino ostrvo finansijske slobode koje preostaje u svetu totalne kontrole. Dok god imaš kripto – ti zaista poseduješ svoj novac, a ne ga iznajmljuješ od banke ili poreske uprave (naravno, ako ga čuvaš na svom novčaniku, a ne na berzi ili kod drugih posrednika). Naravno, kripto nije idealan, a država pokušava da oduzme i ovaj alat, srećom, za sada neuspešno. Ali sama njegova popularnost pokazuje – ljudima je potrebno mesto gde njihov novac ostaje samo njihov novac, bez stalnih opravdanja i ponižavajućih procedura.

Takođe, kontrola valuta značajno smanjuje ekonomsku aktivnost. Mnogi ljudi imaju gotovinu ili kripto za kupovinu stana, automobila, zemljišta, ali preferiraju da žive „kao svi“ i da ne privlače pažnju. To nije samo neprijatnost za pojedinačne građane – to nanosi štetu celoj ekonomiji. Kada ljudi ne investiraju i ne troše svoj pošteno zarađeni novac, pati ceo ekonomski lanac: potražnja opada, proizvodnja se smanjuje, zaposlenost i prihodi opadaju. Ishod je ekonomski zastoj i gubitak ogromnog potencijala za rast i blagostanje za sve.

Uzgred, argumenti protiv kontrole valuta mnogo lakše prolaze kod široke publike nego, na primer, argumenti za ukidanje poreza. Ljudima je teško da zamisle kako bi se bez poreza obezbedila socijalna dobra, ali zbog ukidanja kontrole valuta niko ne gubi – naprotiv, svi dobijaju zahvaljujući rastu ekonomije i slobodi preduzetništva!

Voluntarista, Bitarh