Автор: Битарх

VPN u Rusiji 2026: vodič za one koji ne žele da žive u digitalnom GULagu

Trenutna situacija sa internetom u Rusiji podseća na vic: „Imamo slobodu govora, ali nemamo slobodu nakon govora“. Samo što ovo više nije vic, već svakodnevica. RKN je blokirao preko 800 VPN servisa, TSPU je naučio da prepozna protokole za nekoliko sekundi, a od marta 2026. čak su i u Moskvi počeli da testiraju „bele liste“ – to je kada je dozvoljeno samo ono što je odobreno odozgo. Dobrodošli u suvereni internet! Ali mi nismo od onih koji odustaju, zar ne? Zato hajde da analiziramo šta zapravo radi.

Zašto NordVPN i ExpressVPN više nisu opcija? Ukratko: masovni komercijalni VPN-ovi u Rusiji su mrtvi. OpenVPN se detektuje za sekunde po prvom bajtu paketa. WireGuard – po UDP strukturi. L2TP, PPTP, SOCKS5 – blokirani su od decembra 2025. Klasični Shadowsocks se otkriva entropijskom analizom. Šta radi? Protokoli nove generacije: VLESS + Reality (imitira običan HTTPS ka legitimnom sajtu), AmneziaWG (modifikovani WireGuard sa mimikrijom), Hysteria2 (baziran na QUIC), xHTTP (fragmentira saobraćaj, zaobilazeći TCP Freezing). Ali kog VPN provajdera onda da izaberemo?

1) Mullvad (Švedska) – apsolutni standard privatnosti. Ne zahteva e-mail – generiše nasumični broj naloga. Prihvata gotovinu u koverti (da, bukvalno stavite evre u kovertu i pošaljete u Švedsku), Monero, Bitcoin. Godine 2023. švedska policija je sprovela pretres na zahtev Nemačke – i nije pronašla ni jedan bajt korisničkih podataka. To je najbolji dokaz „no-logs“ politike koji možete zamisliti. Naravno, postoji minus: RKN namerno blokira Mullvad IP adrese, pa je potrebno isprobavati servere. Aplikacija je uklonjena iz ruskog App Store-a.

2) IVPN (Gibraltar) – najbliži konkurent Mullvad-u po nivou paranoje (u dobrom smislu). Takođe bez e-maila, nasumični Account ID. Gotovina, Monero (imaju sopstveni Full Node – bez eksternih platnih gateway-a), Bitcoin. Sprovedena je Cure53 bezbednosna revizija. V2Ray obfuskacija (VMESS/QUIC i VMESS/TCP) ugrađena je u sve klijente. Etalon split tunneling-a – i direktni i invertovani. Idealan za one kojima je potrebno istovremeno da pristupaju Gosuslugama i čitaju blokirane medije.

3) Proton VPN (Švajcarska) – Stealth protokol, četiri Securitum revizije, odbio je sve pravne zahteve za podatke. Postoji besplatan plan sa neograničenim saobraćajem. Ali: zahteva e-mail (može anonimni ProtonMail registrovan preko TOR-a), Monero ne prihvata direktno, RKN pokušava aktivno da ga blokira. Lajfhak: ručno učitavanje WireGuard konfiguracija često radi kada aplikacija ne može da se poveže.

Napomenimo da je od maja 2026. Ministarstvo digitalizacije obavezalo velike platforme da blokiraju pristupe preko VPN-a. Rešenje: split tunneling – pustite banke i državne servise mimo tunela, sve ostalo – preko VPN-a. Takođe postoji napredna šema protiv „belih lista“: Klijent → Ruski VPS (na beloj listi) → strani server. TSPU vidi unutrašnji ruski saobraćaj i ne dira ga.

Zašto nikada neće biti kazne za samu činjenicu korišćenja VPN-a?! To je omiljena strašilica propagandista, ali ona se ruši pred realnošću. Prvo, TSPU fizički ne može sa 100% tačnosti da razlikuje VPN saobraćaj od običnog HTTPS-a – na tome su izgrađeni VLESS i Reality. Kazniti za „sumnjiv saobraćaj“? Sa koliko bi ljudi i na osnovu čega uopšte morali da se sude. Drugo, VPN je kičma legalnog biznisa. Svaka banka, svaka korporacija, svaki zaposleni na daljinu koristi VPN svakodnevno. I treće: uvođenje odgovornosti za „činjenicu korišćenja VPN-a“ odmah bi dovelo do toga da milioni ljudi počnu da se povezuju preko tuđih Wi-Fi mreža. Dobili bismo milione krivičnih postupaka protiv 80-godišnjih baka čiji je ruter „koristio VPN“. Zamislite naslove: „Penzionerka iz Saratova kažnjena zbog zaobilaska blokada“. Nijedna vlast ne može sebi priuštiti takav nivo apsurda – to je političko samoubistvo. Zato je strategija države drugačija: ne kažnjavati korisnike, već učiniti VPN maksimalno neudobnim. A naš zadatak je da budemo korak ispred. Jer sloboda nije ono što se daje, već ono što se uzima!

Voluntarista, Bitarh

Mit o „sebičnoj prirodi“: kako je nauka pokazala da su ljudi od prirode velikodušni

Sigurno ste se bar jednom u životu našli u raspravi sa ljubiteljima „čvrste državne ruke“ ili amaterskim cinicima koji su sa pametnim izrazom lica tvrdili: „Čovek je po svojoj prirodi krajnje sebičan. Pogledajte malu decu, oni se ponašaju kao egoisti i sociopate dok ih još uvek nisu naučili da se prilagode društvu“. Navodno, upravo zato nam je potreban Levijatan sa njegovim porezima i regulacijama, inače bismo svi jedni drugima zagrizli grla zbog dodatnog komada hleba.

Eto, sledeći put ih možete slobodno uputiti na jedno odlično istraživanje, o kojem je nedavno pisao časopis Developmental Science. Naučnici su odlučili da provere da li smo zaista rođeni kao sebičnjaci fokusirani samo na sebe, i testirali su naj„nevaspitanije“ ljude, slobodne od društvenih obrazaca – todlere (decu uzrasta od godinu i po do dve godine).

U čemu je bila suština eksperimenta? Zamislite scenu: u laboratoriju pozivaju 134 deteta. Svako od njih sedi za stolom (roditelji su, inače, sedeli pored, ali sa slušalicama i zatvorenim očima kako ne bi imali nikakav uticaj). Naspram njih je sedeo naučnik, a pored njega plišani igračka-majmun. Prvo je detetu data činija poslastica – krekera u obliku ribica. Zatim je počela igra sa majmunom, koji je takođe „veoma voleo ribice“. Deci su nuđeni različiti scenariji u nasumičnom redosledu:

1) Da posmatraju kako naučnik hrani majmuna.
2) Da daju majmunu „tuđi“ kreker (iz tajnih zaliha naučnika).
3) Da uzmu još jedan kreker za sebe.
4) Da podele svoj sopstveni kreker iz svoje činije (u nauci se ovo naziva „troškovni altruizam“).

Važno je napomenuti još jedan momenat: naučnici nisu samo posmatrali ko je pokazao pohlepno ili velikodušno ponašanje. Oni su takođe snimali lica dece na video, kako bi kasnije nezavisni eksperti, koji nisu znali cilj eksperimenta, na skali od 7 bodova ocenili njihov nivo sreće i iskrenost osmeha.

I šta mislite? Deca su se radovala i bukvalno zračila srećom kada su častila plišanog majmuna. Ali najzapanjujuće je: nivo njihove sreće je dostigao vrhupak upravo tada kada su davale svoj sopstveni kreker! Radost od dobrovoljne dobrotvornosti bila je statistički značajno viša od radosti običnog dobijanja poslastica „za džabe“.

Skeptici će odmah napasti: „O, oni su se samo radovali što su ispunili naredbu odrasle osobe, deca vole da udovolje!“ Ali stvar uopšte nije u tome. Kada je naučnik rekao: „A sada uzmi kreker sebi“, deca su to radila sa potpunim ravnodušnošću. Nikakve radosti od poslušnosti.

Neko bi takođe mogao reći: „Onda su jednostavno kopirali emocije radosnog majmuna!“ I ponovo, pogrešili su. Majmun se „radovao“ potpuno jednako u svim scenarijima, ali deca su se iskreno smejala samo kada su sama bila u ulozi darivatelja. Nije bilo emocionalnog zarazanja – radost je proistekla upravo iz same činjenice dobrog dela.

Zašto je ovo važno sa tačke gledišta libertarijanizma? Suština je u tome da solidarnost, uzajamna pomoć i velikodušnost nisu veštačke nadgradnje koje treba utiskivati štapom odozgo. Čovek je bukvalno biološki programiran da oseća zadovoljstvo od dobrovoljne saradnje i pomaganja bližnima. Evolucija nas je učinila empatičnima jer je dobrovoljno, uzajamno korisno supostojanje najefikasniji način za uspeh.

Problem počinje upravo tamo gde se u ovaj predivan prirodni proces grubo umeša treća sila, tj. kada stacionarni bandit dođe i kaže: „Tako, sada je dobrotvornost obaveza. Odzećemo tvoje krekere pod pretnjom kazne ili zatvora i sami odlučićemo kom majmunu ćemo ih dati“ (spojler: polovinu krekera će pojesti činovnici dok budu nosili).

Prisila jedubije ubija samu suštinu čovečnosti. Kada vam silom oduzimaju vaše zarađene resurse, ne osećate radost, već prigušeno iritiranje (i snažnu želju da guglate šeme za izbegavanje poreza). Država nas ne čini ljubaznijim – ona samo atomizuje društvo, terajući ljude da razmišljaju: „A zašto bih ja doprineo pomoći komšiji ili popravci ulice, ako sam za to već platio gigantske poreze?“.

Voluntarist, Bitarh

Kako psihologija predviđa podršku ratu

Sporevi o ratu često se vrte oko pitanja morala, prava ili geopolitike. Međutim, veoma zanimljiv momenat otkrivaju savremena psihološka istraživanja: odnos čoveka prema ratu u velikoj meri ne određuju argumenti, već njegove lične osobine. Tako je nedavno u Britaniji sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da je podrška ratu tesno povezana sa određenim stabilnim psihološkim karakteristikama, a ne samo sa racionalnom procenom situacije.

Pre svega, primetićemo da važnu ulogu igra takozvana orijentacija na socijalnu dominaciju (SDO) – sklonost ka uverenju da društvo treba da bude hijerarhijsko i da određene grupe ljudi zaslužuju moć nad drugima. Ispostavilo se da ljudi sa visokim SDO pokazateljima češće podržavaju ratne akcije, jer svet doživljavaju samo kao arenu konkurencije i borbe za moć. Nasuprot tome, ljudi sa niskim SDO pokazateljima skloni su egalitarnijim pogledima: oni češće smatraju sve ljude jednakima i stoga su manje skloni opravđavanju nasilja kao instrumenta politike.

Na šta još vredi obratiti pažnju, jeste zlostavljanje u detinjstvu. Kao što je poznato, postoji veza između iskustava proživljenih u detinjstvu i stava prema pitanju nasilja u odraslom dobu. Shodno tome, utvrđeno je da su ljudi koji su u detinjstvu bili izloženi i emocionalnom i fizičkom abjuzu od strane članova porodice mnogo skloniji da istupe u podršku ratu.

Nećemo zapostaviti ni spremnost na pokoravanje autoritetu. Ljudi koji poseduju izrazito pokoran tip ličnosti skloni su da se pridruže agresivnoj politici države, uključujući vođenje ratova. Po njihovom shvatanju, nije dozvoljeno istupati protiv autoriteta i sejati beskorisne sumnje u misli ljudi. Nasuprot tome, ljudi sa niskim pokazateljima pokornosti autoritetu i koji podržavaju slobodu istupanja protiv njega nisu skloni izjašnjavanju u korist rata.

Konačno, ne zaboravimo na mračne crte ličnosti. Ispostavilo se da je sadizam veoma jako povezan sa podrškom ratu. Ljudi sa ovom crtom uživaju u okrutnosti i nanošenju štete drugima, i stoga su izuzetno skloni zastupanju nasilja kao metode rešavanja konflikata. Takođe, podrška ratu karakteristična je za ličnosti sa psihopatijom, budući da su oni emocionalno distancirani od drugih ljudi i ne osećaju ništa loše u vezi sa vršenjem nasilja.

Sve ovo pokazuje da izbor „za“ ili „protiv“ rata nije objašnjiv samo racionalnom procenom situacije od strane čoveka. U praksi se često dešava obrnuto: čovek prvo ima određenu psihološku postavku, a tek potom se biraju argumenti koji će se u nju dobro uklopiti. Određene crte ličnosti dovode do toga da čovek počne da racionalizuje vojnu agresiju, preuveličavajući argumente koji su za to pogodni i ignorišući sve ostalo.

Sa tačke gledišta libertarijanizma ovo je posebno važno, jer ako je podrška ratu povezana sa ličnim crtama kao što su težnja za dominacijom ili psihopatija, to dovodi u pitanje samu ideju predaje „monopola na nasilje“ stacionarnom banditu. Jer, u tom slučaju odluke o ratu neće odražavati objektivnu potrebu, već psihološke distorzije onih kojima je data moć da ih donose.

Zanimljivo je i to što su ovakve postavke tesno povezane sa odnosom prema slobodi i kontroli uopšte. Ljudi koji prihvataju nasilnu hijerarhiju kao normu češće opravdavaju ne samo spoljnu agresiju, već i unutrašnja ograničenja – od jačanja policijskih struktura do potiskivanja građanskih prava. Postojanje takvih ljudi u društvu je veoma korisno državi, jer joj daje mogućnost da bez prepreka uvodi autoritarne poretke.

Zato bilo koje debate o ratu nisu samo spor oko argumenata, već i sudar psiholoških tipova. A to znači da za postizanje mira i slobode nije dovoljno samo „ubediti“. Potrebno je razumeti koje psihološke postavke čine ljude sklonim opravđavanju nasilja i raditi upravo na njima. Jer, sve dok u društvu postoji dovoljan broj ljudi koji su psihološki spremni prihvatiti rat, povod za njegov početak će se uvek naći.

Voluntarist, Bitarh

Zašto siti gladnom nije drug, već tehnologije guraju oni kojima gori dupetina

Znate šta povezuje udobnu stolicu na Stanfordu, patent za narednih 20 godina i doživotni grant NSF-a? Tačno – želju da se ništa ne menja. A zašto da? Hleb i puter su već namazani, sa kavijarom odozgo, konkurenti su potisnuti autorskim pravima i NDA ugovorima, a svaka nova ideja je rizik da tvoj lepi višegodišnji rad postane zastareo i pre nego što izađe u časopisu Nature. Zato, kada neki zasićeni profesor namršti nos na novu tehnologiju – to nije „promišljen naučni skepticizam“, već jednostavno instinkt za očuvanjem udobnog mesta.

Slučaj koji treba istetovirati na čelu svakog skeptika: EUV-litografija. Sredinom 1980-ih, japanski inženjer Hiroo Kinoshita iz NTT-a prvi put na svetu kreirao je sliku ekstremnim ultraljubičastim zracima i 1986. godine izvestio o tome na skupu Japanskog društva za primenjenu fiziku. Reakcija sale? Citiramo samog Kinoshitu: „Publika je bila izuzetno skeptična. Međutim, moje uverenje se nije promenilo“. U istom periodu u Bell Labs-u, Aubert Wood i Bill Silfvast pokušali su da proture istu ideju u SAD-u – i dobili su od recenzenata „izuzetno negativnu reakciju“: navodno, čak i ako se svaki komponent sastavi, sistem će biti toliko složen da će njegovo vreme rada biti „zanemarljivo malo“. A sada pogledajmo 2026. godinu. Svaki čip u vašem pametnom telefonu, svaka grafička kartica, svaki AI akcelerator – sve je to napravljeno na mašinama koje koriste upravo tu EUV-litografiju, iz koje su se mejnstrimnici smejali. A šta bi bilo da je Kinoshita poslušao „uvažene kolege“ i otišao da predaje optiku studentima prve godine?

Sada pređimo na ukrajinske rovove. Sećate li se kako su još 2020. ozbiljni gospodnici iz vojnih akademija podmehivali ideju o FPV-dronovima? „Igračke za decu“, „neozbiljno oružje“, „pravi rat su tenkovi i artiljerija“. Vojna nauka je uopšte jedna od najkonzervativnijih močvara na planeti – tamo se karijere grade decenijama i za „neozbiljne ideje“ se definitivno ne dobija pohvala. Ali 2022. godine, kada je pred OSU stalo pitanje fizičkog preživljavanja, iznenada se ispostavilo da jeftini FPV-dron sa kumulativnim bojevim glavom uništava tenk od milion dolara. I konzervativni vojnici, kojima je još juče sve to bilo „protiv regulative“, za godinu i po dana pretvorili su sam pravljene letelice entuzijasta u čitav rod vojske. Zato što je alternativa bila smrt. A smrt je odličan motivator da se odbaci korporativni ponos i uzme ono što radi.

Zakonitost je jednostavna: tehnologije ne pokreću oni kojima je „sve u redu“. Tehnologije pokreću oni koji imaju izbor između toga da „prihvate novo“ ili da „crknu“ (metaforički ili bukvalno). Zato hajde da nabrojimo neke kategorije ljudi kojima je zaista hitno:

– Startaperi bez novca. Nemaju šta da izgube osim svojih prevelikih obećanja. Zato upravo garažni timovi, a ne R&D odeljenja IBM-a, rađaju ono što menja industrije.
– Vojske slabije strane u ratu. Ukrajina sa dronovima, mudžahedini sa „stingerima“, Finci sa Molotovljevim koktelima. Jaka strana uvek ima iskušenje da „pobraće masom“, dok slaba strana ima na raspolaganju samo mozak.
– Naučnici iz „pogrešnih“ zemalja i instituta. Kada ne možeš dobiti grant od NSF-a jednostavno zato što nisi iz „pravne“ laboratorije, primoran si da napraviš proboj kako bi te uopšte primetili. Polovina Nobelovih nagrada u poslednjih 30 godina pripada ljudima koje je mejnstrim prvo poslao do đavola.
– Pacijenti sa neizlečivim bolestima. Najočajniji pokretači biohakinga i DIY-medicine. Oni bukvalno nemaju šta da izgube, zato prvi testiraju gensku terapiju iz garaže.
– Žrtve porodičnog i domaćeg nasilja u zemljama trećeg sveta. Kada nemaš opciju da se obratiš policiji ili socijalnoj službi zbog oca nasilnika, skrivito dodavanje u hranu preparata za pojačanje inhibitora nasilja više ne deluje kao neka luda ideja.

Zaključak? Ako želite da vidite budućnost – gledajte one koji nemaju izbora. Oni su pravi pokretač progresa. A „uvaženi eksperti“ će stići za 15 godina – kada će na toj tehnologiji već biti moguće odbraniti još jednu disertaciju i mirno dočekati penziju.

P.S. Hiroo Kinoshita je, inače, doživeo to. I nadajmo se da se ponekad lukavo osmehuje dok čita godišnje izveštaje ASML-a.

Voluntarist, Bitarh

Strategija „Bogatog Siromaha“: kako prevariti državu i sačuvati kapital

Zamislite dvojicu momaka. Prvi vozi sjajni Ferrari, obučen je u Brioni odelo i objavljuje slike ostriga na Instagramu. Ima gomilu dugova, nesanicu i hladan znoj svaki put kada stigne pismo iz poreske uprave. Drugi ide metroom u nenapadnom dresu bez logotipa, jede šaurmu na uglu i uzdiše u razgovoru sa komšijom o tome kako su komunalije opet poskupele. A u njegovoj glavi je seed-fraza od novčanika na kojem leže stotine bitkoina. Ko od njih je zaista slobodan? Odgovor je, za svakog agoristu koji sebe poštuje, očigledan.

Mi živimo u eri u kojoj se država pretvorila u ogromnog Tyrannosaurus Rex-a. A kao što se sećamo iz „Juraškog parka“, vid tiranosaurusa se zasniva na kretanju. U našim realijama – on se zasniva na hvalisanju. Ako želite da živite slobodno, gradite svoj kapital i ne privlačite pažnju „druga majora“, poreske inspekcije ili jednostavno kriminalnih elemenata, morate ovladati najvećom umetnošću 21. veka – biti „siromašni“ bogataš.

Pre svega, treba sve iznajmljivati, a ne kupovati u vlasništvo. Znate šta znači kupovina luksuzne kuće ili automobila na svoje ime? To je dobrovoljno pričvršćivanje ogromne mete na leđa sa natpisom: „Tu sam! Muljite me!“. To je idealna imovina za konfiskaciju, zaplenu ili nametanje ogromnih poreza. Iznajmljujte smeštaj i transport. U idealnom slučaju – čak i ne na svoje ime, već preko poverenika, kooperativa ili anonimnih kompanija, ako razmer to dozvoljava. Možete živeti u penthausu i voziti Bentley, ali po papirima ste samo prolaznik.

Takođe je važno odreći se luksuza: Roleksi, Birkin torbe, Gucci kaiševi – to je porez na nesigurnost u sebe. U agorizmu je vaša odeća kamuflaža. Oblačite se uredno, ali tako da vas bude nemoguće zapamtiti. Steve Jobs i Mark Zuckerberg nisu popularizovali osnovne majice bez razloga. Kada na sebi nemate etikete, ljudi (i činovnici) vas ne mogu „proceniti“. Stopite se sa masom.

Naravno, ne smete pričati o svojoj imovini! Prijatelji će početi da traže pozajmice (i uvrediću se ako odbijete). Poznanici mogu slučajno probrbljati o vašem bogatstvu u baru gde sedi neko ko ne bi trebalo. Novac voli tišinu, a kripto – grobnu tišinu. Za sve ostale morate biti onaj lik koji „nešto tamo radi na internetu, kao da mu stiže za hranu“.

Ne bi bilo loše naučiti se profesionalno predstavljati siromašnim. U našem društvu uspešnim ljudima se zavidi, a siromašnih se žale i ostavljaju na miru. Žalite se na inflaciju, uzdišite kada plaćate račun u kafiću, uvek tražite popuste i promo-kodove, cenjkanje na pijacama. I ovde nije stvar u ušteđenih 5 dolara – stvar je u kreiranju alibija. Kada konstantno pokazujete da brojite sitnice, nikome vam neće ni pasti na pamet da vas mogu „razkulčiti“.

Još jedan savet – obrišite dođavola Instagram, ili bar prestanite da objavljujete slike iz biznis klase. Društvene mreže su otvorena baza podataka za poreske inspektore i prevarante. Vaš profil treba da izgleda kao da odmor provodite u bakinoj kući na selu, a ne na Maldivima.

Osim toga, investirajte svoj novac u ono što se ne može oduzeti. Umesto zlatnih lanaca, ulažite u svoje zdravlje (najbolja medicina, kvalitetna ali jednostavna hrana, biohacking) i u znanje. A strani pasoši i boravišne dozvole (o kojima, naravno, nikome nećete reći) su najbolje osiguranje, nevidljivo za komšije.

I na kraju, koristite keš i P2P. Ako svuda plaćate imenovanim bankovnom karticom, vaš profil potrošnje je vidljiv kao na dlanu. Plaćajte svakodnevne troškove gotovinom gde god je to moguće, jer papirni novac ne ostavlja tragove.

Na kraju treba reći da agorizam nije samo filozofija slobodnog tržišta, već svakodnevna špijunska igra. Stacionarni bandit želi da budete transparentni, predvidivi i vezani za jedno mesto. Ali možete živeti tako da ćete se samo smeškati gledajući kako sistem pokušava da vas zgrcne za vrat, a njegovi prsti hvataju prazninu. Jer za sistem vi jednostavno nećete postojati, bićete duh. Veoma imućan, slobodan i neuranjiv duh.

Voluntarist, Bitarh

Kako politika lišava nauku i medicinu mogućnosti razvoja

Zamislite – naučnici aktivno istražuju novi pristup lečenju različitih psihičkih poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost, alkoholizam i čak agresivnost. Postižu dobre rezultate koji ukazuju na to da ovaj pristup ima značajan potencijal. Ali tada političari, oslanjajući se na lične interese i razmišljanja, a ne na naučne podatke, strogo zabranjuju ovaj pristup kao nešto izuzetno opasno i nedopustivo, često ne dozvoljavajući čak ni naučna istraživanja u ovom pravcu iza zatvorenih vrata laboratorija. Istovremeno, druge podjednako rizične stvari oni iz nekog razloga ne žure da zabrane tako strogo. Mislite da je ovo izmišljotina ili zaplet nekog romana? Međutim, upravo se takva priča već desila u stvarnom životu.

Sredinom 20. veka, psihedelne supstance kao što su LSD i psilocibin aktivno su istraživane u naučne i medicinske svrhe. Naučnici su u njima videli ogroman terapijski potencijal, što potvrđuju i brojni savremeni studije sprovedene poslednjih godina. Međutim, između onih i ovih istraživanja postoji ponor dug skoro pola veka. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan – psihedelne supstance su počele da se povezuju sa nizom stvari koje nisu bile po volji političara.

Pre svega, u poteri za senzacijama, mediji su počeli svakako da ih ocvrljavaju, aktivno šireći informacije o mogućim rizicima: psihozama, zavisnosti, socijalnoj degradaciji i opasnosti po mlade. Naravno, takve rizike ne može se potpuno negirati, ali su oni bili izuzetno preuveličani. Tvrdnje o visokoj zavisnosti ili masovnim socijalnim posledicama praktično nisu imale ubedljive dokaze, a naučna baza na koju su se u takvim tvrdnjama pozivali bila je veoma ograničena.

Takođe, širenje takvih tvrdnji poklopilo se sa rastom kontrkulturnih pokreta, naročito u SAD-u i Zapadnoj Evropi. Psihedelici su počeli da se povezuju sa hipijima, protestima protiv rata i širim kulturnim promenama. Kao rezultat toga, narkotička politika je počela da se posmatra ne samo kao pitanje javnog zdravlja, već i kao instrument socijalne kontrole. Ne može se, naime, očekivati od stacionarnog bandita da neće želeti da zabrani sve što je povezano sa pokretima koji se protive njegovoj politici. I psihedelici su tako bili pogođeni.

Svoju ulogu je odigrao i geopolitički kontekst Hladnog rata. SSSR i druge zemlje Istočnog bloka u svojoj propagandi su aktivno koristili temu narkotika kao argument protiv zapadnih društava, prikazujući ih kao moralno degradirane. Naravno, kao odgovor, zapadne države su odlučile da pokažu da su sposobne da kontrolišu problem narkotika i zaštite javno zdravlje.

Pored svega rečenog, jednostavno nije bilo nikoga ko bi zaštitio psihedelike. Malo ko će osporiti da duvan, alkohol, kao i mnogi sedativi i stimulansi nose ne manje rizike po zdravlje ljudi. Međutim, njihova proizvodnja imala je snažnu podršku industrije i država. To im je pomoglo da izbegnu najstroža ograničenja. Psihedelici, naprotiv, nisu imali moćne ekonomske ili političke lobiste, proizvodio ih je privatni sektor, što je političarima omogućilo da preduzmu strože mere.

Kao rezultat, međunarodna politika u odnosu na psihedelike formirana je daleko od toga da bude zasnovana na naučnim podacima o rizicima. Tim više što su uvođene stroge zabrane ne samo za njihovu privatnu distribuciju i upotrebu, već i za njihovo proučavanje. Tako je u SAD-u istraživanje psihedelika dozvoljeno samo pod strogim nadzorom regulatornih organa, čime je ta mogućnost zapravo zatvorena za većinu laboratorija, dok su vlade Francuske i SSSR-a u jednom trenutku uopšte zastupale potpunu međunarodnu zabranu čak i ograničenog naučnog istraživanja psihedelika. Politika strogih zabrana prema psihedelikima formirana je pod uticajem kulturnih strahova, političke borbe i institucionalnih interesa. Upravo je tako nauka i medicina na dugo vremena izgubile mogućnost razvoja perspektivnog pravca u lečenju mnoštva poremećaja.

Voluntarista, Bitarh

Zašto državu nazivamo Stacionarnim Banditom?

Mnogi od naših pratilaca i libertarijanci uopšte verovatno su već dobro upoznati sa akronimom „SB“ ili terminom „stacionarni bandita“. Ali uprkos tome što su nama uobičajeni, većina ljudi se još uvek nije naročito susrela sa njima. To važi i za nove učesnike našeg resursa, koji često ne razumeju šta to zapravo znači. Možda je neko od vas slučajno naišao na repost, ušao da pročita i sada se pita: „Zašto oni državu stalno nazivaju nekim banditom? Kakva je to teorija zavere?“.

Odmah ćemo napomenuti da ovakav termin nije samo neka fantazija ankapa, napisana na kolenu u podrumu. To je potpuno mejnstrim, klasična teorija o poreklu države Mansura Olsona, koja je priznata i poštovana u zvaničnoj akademskoj nauci. Ali šta ova teorija podrazumeva i kako je uopšte nastala?

Dakle, zamislite rani srednji vek. Gusta šuma, malo selo, seljaci mirno obrađuju zemlju, odgajaju decu i prasiće. Odjednom iz šume izleće banda naoružanih ubica. U akademskim radovima ih nazivaju nomadskim banditima. Oni pokolje polovinu sela, spaljuju kuće, uzmu 100% žita, odvedu stoku i nestanu u zalasku sunca. Ali postoji jedan mali problem. Kada se ista ta banda vrati nakon godinu dana, neće biti ničega da se pljačka! Seljaci su ili umrli od gladi ili pobegli. Kao biznis model – to je potpuni neuspeh, jer ovakvo ponašanje ne donosi nikakav dugoročni profit.

I tada jedan od vođa bandita, momak sa preduzetničkom žilom i dovoljnim nivoom inteligencije (nazovimo ga, recimo, Rurik ili neki vođa Franka), počinje da razmišlja: „A šta ako nigde ne odemo? Šta ako ovde ostanemo?“. Umesto da zakolje gusku koja nosi zlatna jaja, ovaj genije kriminalne misli nudi seljacima „dogovor“. On se proglasi kraljem (ili Vojvodom, knjazem, još nečim) i drži govor: „Od sada mi ne dajete sve, već samo 20% vašeg žita. Zauzvrat vas jednostavno neću ubijati. Štaviše, ako iz šume dođu drugi nomadski banditi, ja ću vas od njih braniti. Jer vi ste sada moja krava, koju smem da muzem samo ja!“

Upravo u tom trenutku na istorijskoj sceni rađa se Stacionarni Bandit.

Vremenom on shvata: da bi mogao da uzima više, ekonomija mora da raste. Počinje da gradi puteve (kako bi lakše prikupljao poreze i prebacivao ratnike), uvodi sudove (jer seljak koji pogine u tuči ne plaća porez) i, što je najvažnije, smišlja ideologiju (kako bi ljudi manje razmišljali o tome u kakvom su položaju završili). I nakon nekoliko generacija, on više nije reketiraš koji je vlast prisvojio silom, već „božji pomazanik“, „otac nacije“ ili „garant ustava“.

Zašto je ova koncepcija popularna među libertarijancima? Ona briljantno skida sve romantične maske sa lica Levijatana! Svima nam od školskog doba peru mozak pričama o „društvenom ugovoru“. Navodno su se jednog dana mudri ljudi okupili na trgu i dobrovoljno odlučili da osnuju državu. Da, naravno, možda možete pokazati gde sam ja lično to potpisao? A naročito to nisu potpisali oni koji su potčinjeni vojnim putem (setimo se da su granice država na mapi istorijski formirane upravo ratovima).

Državu nazivamo stacionarnim banditom jer se po svojoj suštini ne razlikuje od mafijaškog „pokrića“. Ona pokušava da nametne svoj monopol na nasilje na određenoj teritoriji. A porezi su samo legalizovan danak za to da vas jednostavno ne bace u kavez.

Naravno, za mnoge je spoznaja ove činjenice kao onaj trenutak u detinjstvu kada saznaju da Deda Mraz ne postoji, samo sto puta bolnije. Navikli smo da verujemo u dobroćutnost i brižnost države. Ali razumeti istinu je neophodno, jer tek skidanjem ružičastih naočara možemo početi da postavljamo prava pitanja. S kog razloga se neko meša u moj privatni život? Zašto grupa birokrata odlučuje šta smem da gledam na internetu, s kim da trgujem i koliko mog novca da uzmu za „važne projekte“ (tj. beskonačno prelepljivanje pločnika, palate ili još jedan krvavi obračun sa susednim SB)?!

Voluntarist, Bitarh

Paločni sistem ili zašto policajci toliko vole „ zločine“ bez žrtava

Zašto policija voli da te uhvati u pušenju na nedozvoljenom mestu ili zbog reposta pesme na „VKontakte“, ali ne žuri da potraži ukradeni bicikl ili razreši stvarni zločin? Sve je jednostavno: za sve je kriva ozloglašena „paločna sitem“ (KPI).

Zamisli: policajac mora da sakupi određeni broj „palica“ – razrešenih zločina, kazni, zapisnika. Ako tokom kvartala ne sakupi potreban broj, nadređeni će biti nezadovoljni: nema premije, nema unapređenja, a mogu ga čak i ozbiljno opomenuti. Pri tome, svake godine mora da poboljša rezultate, takmičeći se sa samim sobom iz prošlosti (to se zove princip „APPG+1“: analogni period prošle godine + jedna palica više). To je neka vrsta večnog trčanja u krug, gde je svaka naredna godina još gora od prethodne.

Kao rezultat toga, pravi zločini su često teški za razrešenje, a neki čak i kvare statistiku. Ukrali su ti telefon ili su čak počinili težak zločin? Srećno u pokušaju da nateraš na registraciju prijave, jer je to istražiti teško i zamorno, jednostavnije je pretvarati se da zločin nije postojao. Posebno nerado preuzimaju teške zločine bez jasnih dokaza – jer oni samo povećavaju procenat nerazrešenih predmeta, što znači da pogoršavaju statistiku. Policija preferira da se hvati za „zločine“ bez žrtava – na njima je najlakše zatvoriti izveštaj. Uhvaćen si na ulici sa pivom ili si prekršio neku ludačku zabranu „propagande“ – odlična palica za izveštaj! I policajac je zadovoljan, i statistika cveta.

Pritisak da se plan ispuni po svaku cenu gura neke zaposlene na direktno falsifikovanje. Ako nema dovoljno stvarnih zločina, statistika se mora „praviti“. Jer za ispunjenje i preispunjivanje planova, nadređeni ne samo da hvale, već redovno isplaćuju premije i nagrade zaposlenima. To mogu biti novčani bonusi, dodatni godišnji odmori ili čak ubrzano napredovanje u karijeri. Priča se da „uspešnim“ policajcima ponekad čak dodeljuju i stanove. Paločni sistem se podstiče na svim nivoima, stvarajući ogroman mamac da se jure sitni „prestupici“ bez oštećenih i čak fabriciraju predmeti.

Na Zapadu, s druge strane, takav sistem se u principu smatra divljštinom i lošim tonom. U 26 američkih saveznih država zakonski su uopšte zabranjene bilo kakve „kvote“ za hapšenja i kazne. U ostalim državama takve prakse zvanično nisu podstaknute i pod strogom su društvenom kontrolom, jer se smatraju formom korupcije.

Naravno, ne idealizujemo zapadne zemlje – i tamo je država takav isti stacionarni bandit. I u nekim mestima dolazi do preterivanja. Na primer, u Kanadi postoji neobjavljena statistika, i odatle redovno stižu vesti o sličnim progonima zbog raznih „zločina“ bez žrtava. Ali ipak se često može primetiti razlika između motivacije činovnika i pripadnika sigurnosnih službi na Zapadu i onoga kako se to dešava kod nas, što ima ogroman uticaj na živote običnih ljudi.

Što je najtužnije – ovaj paločni sistem bukvalno motiviše policiju na represije protiv mirnih ljudi. Kada je potrebno hitno ispuniti plan, lako je fabricirati predmet ili kazniti zbog neke gluposti, čak i ako niko nije nastradio od tvojih postupaka. Zato imamo toliko „zločina bez žrtava“, gde ljudi sede bez krivice, dok pravi kriminalci šetaju slobodno.

Voluntarista, Bitarh

Podeli, vladaj i… smej se svim zubima!

Obično razgovaramo o nasilju u fizičkom smislu. Ali postoji još jedna vrsta agresije koja je sa biološke tačke gledišta mnogo elegantnija. To nije palica neandertalca, već hirurški skalpel. Ili, preciznije – slatki otrov. Pre nekoliko dana je o tome u Psychology Today objavljen odličan članak Winifred Rule. Ona pokreće temu o tome kako upravo psihopatske ličnosti razbijaju socijalne veze. Ako na tržište ljudskih odnosa gledamo kao na slobodnu razmenu vrednosti, onda je psihopata prevarant-monopolista. A njegova glavna valuta je zbunjenost. Hajde sada da razmotrimo ovaj problem po stavkama.

Kao prvo, psihopate koriste šarm kao kamuflažu. Rule piše: „Za psihopate je šarm njihov šljokice“. Biološki gledano, to je mimikrija. Psihopata ne može da oseća empatiju, zato je simulira. Primer: vidite harizmatičnog lidera koji govori prave stvari. Vaš mozak, podešen na traženje „alfe“, vrišti: „O, njega možemo pratiti!“. A u stvarnosti to je predator koji je jednostavno naučio u kom tonu treba da prede.

Kao drugo, oni pribegavaju taktici „Klina“. U članku je naveden jeziv primer: majka (psihopata) kaže ćerki preko telefona: „Govori, draga, sami smo, ovo je privatno“. Ćerka izliva dušu. A u to vreme majka namiguje drugoj sestri, koja sedi pored i sve sluša. Zašto? Da bi stvorila veštački deficit informacija i poverenja. Dok se vi međusobno grizete, ne gledate onoga ko vuče konce. Klasika upravljanja državom, prenesena u kuhinju.

Kao treće, oni „hakuju“ hijerarhiju. Istraživanja Paula Babiaka (autora knjige „Snakes in Suits“) pokazuju: u korporacijama psihopate unapređuju. Zašto? Zato što savršeno probijaju vertikalne sisteme upravljanja. Šefu „prodaju“ samopouzdanje i laskanje (psihopate ne osećaju anksioznost, pa izgledaju super-kompetentno). A kolege i podređene terorišu, sabotiraju i potvaraju. Ishod: gore vide „efikasnog menadžera“, dole – spaljenu zemlju. Dok informacija stigne do vrha, psihopata je već ostvario svoju korist i prešao u drugi odeljenje.

Zašto je evolucija ostavila takve ličnosti među nama (oko 1% populacije)? To je strategija parazitizma. Ako svi oko sebe sarađuju i veruju (kooperativna strategija), onda se pojavljuje jedinka koja može eksploatisati to poverenje sa maksimalnom koristi za sebe. Bez trošenja resursa na savest, refleksiju ili strah. Čist profit.

Kako ne postati hrana? Autorka članka naglašava: glavni marker toga da je pored vas psihopata je vaš osećaj „ludim“. Ako vam osoba A u tajnosti govori ružnosti o osobi B, a zatim vidite kako se on sa njom grli – javlja se kognitivna disonanca. Počinjete da sumnjate u sopstvenu adekvatnost.

I šta onda raditi? Gledajte u dela, a ne u šljokice: harizma je jeftina, reputacija i poštovanje ugovora su skupi. Zato decentralizujte proveru činjenica. Ako vam kažu: „Ceo odeljenje misli da si idiot“, ne verujte na reč. Idite i razgovarajte sa odeljenjem direktno. Psihopate se plaše direktne komunikacije žrtava kao vatre, jer laž živi samo u mraku. Zato čuvajte svoje neurone i svoje granice. Sloboda počinje tamo gde prestaju manipulacije!

Voluntarist, Bitarh

Kako država i veliki biznis pritiskaju privatno farmerstvo

Nedavno je izbio ogroman skandal: na mreži su se pojavili brojni video snimci na kojima veterinarske službe oduzimaju i uništavaju stoku farmerima i vlasnicima privatnih gazdinstava u različitim regionima Rusije. Ljudi pokušavaju da blokiraju puteve i protestuju, jer je za mnoge porodice to jedini izvor prihoda. Formalno se kao razlog navodi izbijanje infektivne bolesti, međutim, farmeri tvrde da im se ne pokazuju rezultati analiza i da im dijagnoza nije objašnjena, a državni veterinari dolaze kod njih bez ikakvih dokumenata. Istovremeno, analogne mere se ne primenjuju na velika poljoprivredna preduzeća, čak i kada se ona nalaze u epicentru navodne epidemije.

Naravno, ovo je sama po sebi veoma uznemirujuća situacija. Međutim, mnogo je važnije to što ona dobro ilustruje širi trend: u mnogim zemljama državni zakoni i prakse usmereni su na totalno uništavanje privatnog farmerstva i malih gazdinstava.

Jedan od najčešćih instrumenata je regulisanje semena. Na primer, u Rusiji su poljoprivrednici obavezni da unose podatke o kupljenom i korišćenom semenu u specijalne državne registre i da poštuju brojne zahteve u vezi sa njihovim poreklom i kvalitetom. Formalno se ovo objašnjava borbom protiv falsifikata i biljnih bolesti. Ali u praksi, takav sistem stvara neizdrživ birokratski teret za mala farmerstva koja, za razliku od velikih agroholdinga, ne mogu sebi priuštiti održavanje celog pravnog odeljenja. Takođe postoje ograničenja za uvoz i upotrebu semena, koja farmerima jednostavno ostavljaju veoma malo mogućnosti i izbora u razvoju svojih gazdinstava, što ih ponovo čini nesposobnim da konkurišu velikim igračima.

Slična logika važi i u Evropi. U okviru zakonodavstva EU, mnoge vrste semena koje se prodaju ili distribuiraju moraju proći zvaničnu sertifikaciju i proveru kvaliteta. To znači da postaje praktično nemoguće uzgajati i trgovati nesertifikovanim sortama. Štaviše, čak i u sopstvenom vrtu upotreba sopstvenog semena može biti zabranjena i kažnjiva, a seme za to će morati kupovati po trostruko višoj ceni od dobavljača licenciranih od strane države. Takođe vredi se setiti neizdrživih ekoloških zahteva i glasnog slučaja iz Holandije, kada se nakon uvođenja novih ekoloških normi 2022. godine ispostavilo da mala farmerstva jednostavno neće moći da ih izdrže i da će morati da se zatvore.

Takvi zakoni imaju očigledan ekonomski efekat. Veliki agroholdingovi se lako prilagođavaju novim zahtevima: oni imaju pravnike, laboratorije i pristup sertifikovanom sadnom materijalu. Čak i ako im neki zakoni ipak malo otežaju život, treba razumeti da će oni za mala gazdinstva biti potpuno smrtonosni, jer ova potonja nemaju ogromne prihode i ušteđevine. Upravo zato svaki novi regulativ, licenca ili zahtev nesrazmerno pogađa mala gazdinstva. Za korporacije to je samo još jedna stavka u budžetu, dok je za porodičnu farmu pitanje opstanka.

Kao rezultat, poljoprivredno tržište se postepeno koncentriše u rukama sve većih igrača. To je rezultat tipične simbioze države i velikog biznisa. Državna birokratija dobija mogućnost da sve drži pod svojom kontrolom, pošto na tržištu ostaje samo veoma ograničen broj agenata, a stanovništvo u svojoj masi postaje nesposobno čak i da se samostalno prehrani. A velike kompanije dobijaju mogućnost da postanu monopolisti, što znači da mogu manipulisati kvalitetom, količinom i cenom proizvoda kako žele, i pripisati sve moguće prihode od poljoprivredne aktivnosti samo sebi.

Što je više regulacija oko hrane, to manje ljudi može samostalno da je proizvodi. A to znači da moć nad hranom i samim ljudima sve više dospeva u ruke stacionarnog bandite i velikih korporacija. Upravo zato je pravo na uzgoj sopstvene hrane ne samo poljoprivredna tema, već direktno pitanje ekonomske i lične slobode.

Voluntarist, Bitarh