Автор: Анкап-тян

Još malo o narodnim plesovima

Na prethodnu objavu stiglo je nekoliko primedbi. Uglavnom su ignorisale činjenicu da je objava bila odgovor na pitanje „šta mislim o ideji maskiranja obuke za vojni posao raznim bezopasnim imitacijama?“ i pretpostavljale su da odgovaram na pitanje „kako tajno od države stvoriti armiju“ ili „kako tajno od države unaprediti veštine personalne samoodbrane“. Moj odgovor se svodio na to da, ako se već praktikuje nešto takvo, onda treba barem maskirati savremeni vojni posao, a ne tehnike od preprošlog veka, a kamoli još arhaičnije.

Najpoznatiji slučaj kada je narod, u uslovima zabrane naoružavanja, maskirao vojnu obuku narodnim plesovima, od Evropljana je dobio naziv „pobuna boksera“. Pobuna je bila umereno efikasna protiv sopstvene vlade, ali ne i protiv naprednih stranih sila koje su intervenisale u sukob.

Niko ne sumnja u to da će mala dobrovoljačka armija, čak i veoma visoko motivisana, biti potpuno bespomoćna u poljnim bitkama protiv bilo kako kompetentno delujućih državnih trupa koje poseduju teško naoružanje, naročito ono sa velikim dometom, naročito precizno, posebno ako tim trupama bude svejedno nanošenje kolateralne štete. Ali ovde uopšte nije reč o armijama, već o pojedincima.

Kao prvo, onaj ko je savladao veštine upotrebe različitih vrsta dronova već je u stanju da vodi svoj personalni gerilski rat sa ličnim neprijateljima, bilo da su to državni službenici ili privatna lica. Eksplozivni uređaji pogodni za bacanje sa dronova ili za pričvršćivanje na FPV, u malim količinama su dostupni za kupovinu na darknetu ili drugim načinima kojima ih lokalne bande nabavljaju za svoje obračune. Ime savremenog Gavrila Principa možda banalno ne bismo ni saznali, jer on nema potrebu da priđe na udaljenost prepoznavanja kako bi primenio svoje oružje.

Kao drugo, u situaciji kada odlučite da pomognete državi koja se brani od spoljne invazije, šta ćete radije odgovoriti u regrutnom centru gde dođete da se zapišete kao dobrovoljac? „Ja sam dobar strelac“ ili „ja sam dobar operator dronova“? Koji odgovor će vam omogućiti da živite duže i donesete više koristi?

Nema spora, narodni plesovi su lepi, i čak pomalo korisni, ali su previše rasipnički

U istoriji čovečanstva bilo je ne malo slučajeva kada je neslobodan deo društva pretvarao radne alate u oružje, a zabranjene treninge maskirao pod ritualne plesove. Šta Ankap-ćan misli o ovoj praksi u primeni na naše vreme i zabranjivačke zakone o oružju?

Moskvich

Ne postoji danas korisniji „naoružani“ hobi za libertarijance svih uzrasta od krugova za avio-modelizam, takmičenja u pilotiranju dronova i sličnih potpuno bezopasnih stvari. U Monteliberu se već vode razgovori o tome da je streljački klub, naravno, prijatan hobi, ali šta reći o tome da se decu nauči letenju. Deca se, naravno, već tome uče, ali ne dovoljno sistematično, potrebno je doraditi ritualne plesove.

Druga korisna vrsta ritualnih plesova je kreativna primena tako zgodnog poljoprivrednog pribora kao što je veštačka inteligencija. Kada leteća zujalica autonomno pretražuje planine, pronalazi tamo čoveka koji leži u neprimetnoj pukotini i pažljivo mu spušta nešto korisno, recimo, prvu pomoć ili flašicu rakije, kako bi se mogao привести u red i izdržati do dolaska spasilaca – to je izuzetno traženo za Crnu Goru. A zašto autonomno? Zato što u planinama ne možete osigurati stabilan prijem radio-signala, padine rade ne slabije od nekog uređaja za elektronsko ratovanje, eto kakav je problem.

A stroge olimpijske discipline poput bacanja koplja, koje su nam ostale u nasleđe od predaka – to ćemo ostaviti etatistima, neka se i dalje pripremaju za prošli rat.

Ova tjan loše pleše, treba gledati u ekran, ne u drona

Libertarianska teorija rata, odeljak 2.2. Ulazimo u rat

Nakon veoma duge pauze, nastavljam rad na knjizi Libertarijanska teorija rata (hvala za inspiraciju kanadskoj mačkoj-devojci). Novi odeljak Ulazimo u rat posvećen je pregledu razloga za ulazak u rat i razloga za izbegavanje istog. Kao i obično, na stranicama knjige duhovi se igraju zajedno sa ekonomskom analizom.

U sledećem poglavlju bi, po ideji, trebalo da počne ono najbitnije, jer su pripreme za glavni akciono deo malo predugo trajale.

Prevod knjige Erika Maka „Libertarijanstvo“ je završen

Prevod poslednjeg poglavlja je objavljen na mom sajtu. U ovom poglavlju analizira se skup prigovora protiv libertarijanizma od strane dobronamernih ljubitelja one divne atmosfere saradnje i jednakosti, koju toliko cenimo u malim zajednicama ujedinjenim zajedničkim ciljem. Kontrargumenti Erika Maka svedu se na to da pokušaj primene modela malih ideološki homogenih zajednica na globus raznolikog čovečanstva vodi ka pucanju tog modela: gube se upravo one vrednosti zbog kojih se ljudi drže tih malih zajednica.

Sada je ostao čisto tehnički zadatak – da se prevod složi u epub format za lakše čitanje. Zainteresovani mogu koristiti tekst za izdavanje tiraže štampanih kopija prevoda na papiru. Meni će odgovarati ako se pritom navede odakle je tekst preuzet i ako bude data veza za one koji žele da doniraju prevodiocu.

Erik Mak. Libertarijanstvo. Prevod pretposlednjeg poglavlja, o kritici prava svojine Mafija i Negelea

Nakon dugog, strašno dugog prekida, počinjem da zatvaram svoje nekada započete projekte prevoda. Danas je to predposlednje poglavlje iz Libertarijanizma Erika Maka, u kojem autor razmatra kritiku libertarijanizma od strane nekih meni nepoznatih Merfija i Nagela. Glavna poenta njihove kritike je u tome da prirodna prava ne postoje, već da su sva prava konvencija. I, budući da se postojeći sistem prava svojine uspostavlja putem države koja se finansira iz poreza, besmisleno je govoriti o nepravičnosti oporezivanja, jer je oporezivanje neraskidivo povezano sa samim postojanjem prava svojine. Zanimljiv sud, od kojeg bi svakog libertarijanca trebalo da počne „peći“. Način na koji im Erik Mak odgovara, naravno, neće zadovoljiti ove etatiste, ali će možda malo smiriti libertarijanski bes.

Dok je prevod bio na pauzi, zagonetne tehnologije drevnih su potpuno zaboravljene, tako da neće biti slika sa progress-barom.

Dejvid Fridman. Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od našeg. Objavljujem svoj prevod

Prevod knjige započeo je Dima Kovalenko pod uredništvom Vladimira Zolotoreva. Zatim sam nekoliko poglavlja preveo samostalno. Na kraju je prevod završen po nalogu izdavačke kuće Socium. Na sajtu izdavača možete nabaviti kako štampanu, tako i elektronsku verziju teksta. Od izdanja prevoda prošlo je oko pola godine – sasvim dovoljno vremena da se proda određeni broj primeraka i isplati projekat. Stoga sada kod sebe objavljujem originalnu verziju prevoda, pre nego što ju je izdavač uredio. Prevod je dostupan za čitanje onlajn, neću praviti epub verziju pošto je verzija za preuzimanje već u prodaji.

Knjiga nije o libertarijanizmu, već o konkurenciji pravnih sistema, i o tome da idealan pravni sistem ne postoji – postoje najrazličitiji konflikti koji se dešavaju u najrazličitijim okolnostima, a radoznala ljudska misao izmišlja veoma zanimljive načine za njihovo rešavanje.

Takođe podsećam da mi je ostalo još par projekata prevoda: „Libertarijanizam“ Erika Maka i „Praktična anarhija“ Stefana Molinjua. Mislim da je vreme da se ovi tekstovi završe, a najbolji način da se proces ubrza su vaše donacije. Uzgred, film Stefana Molinjua prikazan je na pre-party MTL-festa 2024, a nakon njegovog završetka gledaoci su imali priliku da malo razgovaraju sa autorom, a zainteresovani mogu pogledati snimak tog razgovora na kanalu MTL-TV.

Please provide the title you would like me to translate.

Upoznala sam se sa intervjuom Havijera Mileja Aleksu Fridmanu. Naravno, momci su mnogo pričali o fudbalu)))

Veoma mi se dopala fraza o tome da se utakmica ne može dobiti vikama sa tribina, to ću primeniti. Ova okolnost mi je već odavno jasna, zato ne eruptiram tako često tim istim vikama povodom tuđih pobeda ili uspešnih poteza. Sopstvene pobede i uspešni potezi su daleko važniji.

Ali uspešnost poteza se određuje kroz to koliko on približava cilju. Za ocenu sopstvenih uspeha potrebno je imati u glavi predstavu o tome šta se postiže i u okvirima koje igre (odnosno kojim pravilima se ograničavaš).

A još tako, igra je najprirodnije i najpoželjnije stanje za čoveka. Bez drugih briga, čovek praktično samo i igra (ovo već nije Milej, već Rozov). Dakle, ako se već igra, onda treba izvući zadovoljstvo iz toga (o tome i Milej govori).

Idem dalje da igram sopstveni ekonomski prosperitet, u okvirima igre u prosperitet svojih prijatelja, u okvirima igre u izgradnju ankap-a…

Šta da radi libertarijanac u emigraciji?

Ovu temu sam predložila Mihailu Svetovu da je razradi u svom nastupu na MTL-Festu 2023, ali on je više voleo da priča o tome da treba razmišljati o globalnim stvarima i graditi libertarianski internacional. Prilikom pripreme MTL-Festa 2024, predložila sam Mihailu Požarskom temu „Šta da radi libertarijanac u Rusiji“, ali on je pričao o tome zašto je emigracija svinjac i kako svaki ko pobegne iz zemlje pogoršava situaciju za one koji su u njoj ostali. Verovatno je bolje da ja sama razmislim o ovoj temi, nego da dalje gnjavim istaknute blogere, oni su već rekli ono što su želeli.

U razmišljanjima oba Mihaila postoje zajedničke note. Svetov podseća na to da je politički emigrant izbeglica, da je obično siromašan, da je sve izgubio u otadžbini i da ne treba da se oseća sigurno na novom mestu, već naprotiv, treba da se drži percepcije „ja sam u ratu“, kako bi bio u tonusu, bio ljut, bio spreman da se drži svojih i sveti račune neprijateljima. Požarski govori o izgubljenim emigrantima koji, preselivši se u drugu zemlju, nastavljaju da žive na cringy način starim političkim agendom, kako bi sebi pružili makar neki osećaj potrebnosti i makar neki smisao svog života.

Krajnje mi se ne sviđa ni način na koji Požarski opisuje emigrante, ni to kime Svetov želi da oni budu. U mojim predstavama, libertarijanac je osoba sa razvijenim osećajem sopstvenog dostojanstva, koja ume organski da se uklopi u tržište, ceni dobrovoljnu saradnju i zna da upravo preduzetnici guraju svet napred. Funkcija libertarijanca je da mirno napreduje, čuva svoje bogatstvo i bude primer svima koji takođe žele da postanu dostojna osoba.

Čak i bežeći iz stare zemlje u novu u žurbi i bez imovine, libertarijanac ne sme to da oseća kao „ja sam žrtva, sve sam izgubio“. Ne, on je uspešno zatvorio neperspektivan projekat i odmah pristupio realizaciji novog, uzimajući u obzir stečeno iskustvo. Da li treba potpuno da se zatvori u svoje uređenje? Ako je to neophodno, u najodgovornijoj fazi svog novog životnog projekta – da. Čim se pojavi mogućnost, važno je odmah podići glavu iznad trenutnih briga, razgledati se, uspostavljati ili osvežavati prijateljske i poslovne kontakte, osmišljavati svoj novi položaj u širem kontekstu.

Treba li potpuno odbaciti sve što je ostalo u Rusiji ili drugoj zemlji iz koje je emigrant došao? Opet, ne odbaciti, već preispitati. Može se, recimo, ne samo pratiti kako stvari stoje u rusko-ukrajinskom ratu, već izabrati konkretnu brigadu, donirati joj za opremu, i već sa ponosom pričati bliskima, recimo, gledajte kako moja brigada hrabro se bori. Ili, recimo, umesto učešća u jadnim izbornim kampanjama negde na kraju sveta, jednostavno imenovati sebe za poslanika upravo ovde, u dijaspory, i sticati iskustvo u realnim poslovima, zarađivati realan autoritet. Država je negde tamo, a društvo – evo ga, ovde. Svi smo mi individualisti, mi formiramo društvo, a ne idemo na поклон državi, kao neki jadni kolektivisti.

Nostr, privremeni rezultati

Pre oko godinu i po dana na mom kanalu je prvi put pomenut Nostr protokol – prvo kao osnova za engine rekurentnih lightning plaćanja, a zatim su date već detaljnije impresije o protokolu kao sredstvu za decentralizovane publikacije. Šta se od tada promenilo?

Nažalost, ne previše. Prihvatanje Nostra ide prilično sporo, i čak u Monteliberu ga zapravo niko ne koristi (iako Sondre iz Liberštada čak piše sopstveni softver za Nostr, mi ga ne primenjujemo). Isprobala sam nekoliko klijenata i odlučila sam se za Amethist za Android i Gossip za Windows. Veb-servisi su svi užasni, nijedan se nije primio. Velika većina Nostr klijenata kopira Twitter, samo što nema ograničenja u broju znakova – otuda potpuni nedostatak mogućnosti za objave sa ljudskim formatiranjem. U principu, to je logično: čak i ako neki klijent razume objavu sa formatiranjem, drugi se neće opterećivati time. Decentralizacija doprinosi određenom primitivizmu.

Brauzerska aplikacija Alby dugo je podrazumevala korišćenje kustodijalnog lightning novčanika, ali uskoro njegova podrška prestaje, i sada se onima koji žele nudi da postave sopstveni čvor (node), od istog proizvođača, ili da iznajme gotov. U celini je to razumno, ali pošto nemam pojma kako da postavim čvor na server, morala sam ga instalirati jednostavno na svom laptopu, i sada, koliko razumem, donacije za objave mogu biti poslate samo kada je čvor onlajn. Možda će uspeti da se to uradi pametnije, ali iskreno, ovaj zadatak nema najviši prioritet, ionako obično stiže prava sitnica. Ja, sa svoje strane, koristim te satoshije kako bih nagradila tuđe objave, tako jedan jednostavan krug zahvalnosti u blogosferi.

A da bi Nostr počeo dovoljno široko da se uvodi u Monteliberu, čini se da nam trebaju baš ozbiljna proganja slobode govora, bez toga niko neće dobrovoljno napustiti Telegram. Potpuno razumem)))

A kako pri ankapu..?

Stalno dobijam slična pitanja: kako će se u ankapu realizovati ova ili ona stvar koja se sada realizuje ili direktno od strane države, ili od strane privatnika, ali u uslovima stroge državne regulacije. Prilično često ovakva pitanja imaju granični uslov: ne svi imaju novca da kupe tu stvar na slobodnom tržištu, što zapravo i izaziva interesovanje onoga ko pita: kako obezbediti neimućnima skupu stvar, ako ne putem pljačke.

Naravno, može se dugo govoriti o tome da će u uslovima slobodnog, neregulisanog konkurentnog tržišta ta strašno potrebna stvar biti jeftinija i kvalitetnija nego danas, ali takvi argumenti ne mogu potpuno otkloniti gorepomenuti granični uslov: novac za nju i dalje neće imati svi, i uključujući to, ostaće mogućnost da novca za nju neće imati neki od onih kojima je ona hitno potrebna. Ko će im pomoći da je kupe?

Imam jednostavan odgovor: to ćete uraditi lično vi, oni koje ovo pitanje toliko brine. Jer je lično vama važno da potreban ljudi dobiju tu stvar (inače vas ovo pitanje ne bi toliko brinulo). A takođe, lično za vas to neće biti naročito naporno, jer ćete biti dovoljno bogati da priuštite taj mali trošak. Zašto? Zato što možete upravo sada kupiti bitkoin. Čak i ako nije ceo bitkoin, već neki deo. A do trenutka kada na zemlji nastupi ankap, ova današnja nabavka će već biti toliko vredna da ćete takvu malu dobrotvornost lako priuštiti.

Delujte)))