Автор: Анкап-тян

Bori se! Bori se! Bori se!

Trump je pustio Ulbrichta. Tokom prvog mandata je to odbio da uradi, izjavivši nešto u tom smislu da je i vaš bitkoin prevara, i Ulbricht vaš kriminalac, i uopšte ostavite me na miru, nisam ja za to.

Šta se promenilo za 8 godina? Da li je libertarianska partija postala uticajnija i uspela da pritisne Trampa jače nego pre njegovog prvog mandata? Naravno da ne. Uporedite rezultate kandidata za predsednika libertarianske partije 2016. i 2024. godine. Sve je potpuno obrnuto. Širom sveta je uticaj političkih partija opao, a uticaj memova porastao. Naravno, organizacione strukture znače mnogo, ali danas im nije potreban vekovni koren, vladaju startapi. Mileja nije doveo na mesto predsednika libertarianska partija, već mem o čoveku sa motornom testerom. Trump nije lider Republikanske partije, već Donald Graditelj Zida, Donald Isušivač Močvare, Donald mirotvorac, Donald Besmrtni, i naravno, Donald Fašista takođe.

Čovek koji za nekoliko dana stvara kapitalizaciju od 15 milijardi dolara za svoj lični memcoin, više ne može ostaviti Ulbrichta u zatvoru.

U knjizi o libertarianskoj teoriji rata, koju sa velikim trudom pišem već ko zna koliko vremena, posvećujem veliku pažnju misaonim subjektima (naročito kolektivnim), koje radi kratkoće nazivam duhovima. Duhovi izražavaju zajednicu koja nastaje između ljudi, opisuju motive koji ih ujedinjuju – ukratko, koriste se kao pomoćno sredstvo da se složene motivacije svakog učesnika grupe svedu na jednostavne modele. Ne „Vaća je hteo uzbuđenje, Petar se pravio važan pred Mašom, Nikola je planirao pljačku, Oleg se pridružio iz društva“, već „obuzeo ih je duh slobode“.

Memovi vladaju. Onaj ko pametno koristi memove, oseća duh vremena. Forsirajte prave memove, vežite za njih one od kojih mnogo zavisi, neka ih memovi podržavaju, a neka oni, zauzvrat, postanu zavisni od njih.

Ankapi ne moraju da jebu decu. Ali da podrže šalu o tome – to je njihov sveti duž. Ankapi ne moraju upravo sada da se bore za svoju slobodu. Ali misao o tome da treba znati ne samo da beže za slobodu, skrivaju se za slobodu i lažu za slobodu, već i da se za nju bore, treba da ih ispuni trepetom. To znači da se duh slobode ukorenio i da njegovi zahtevi rastu. Jednog dana će zahtevati i borbu. Prvo kupite Trampov memcoin, a zatim otkrijete da poziv Fight! Fight! Fight! nije prazan zvuk.

Moralni filozof i deca

Ovde se na Tviteru dogodio zanimljiv spor između dva libertarijanca koja veoma poštujem.

S jedne strane nastupio je @dobroum sa univerzalnom moralnom filozofijom, jedan od zaključaka koje je izvela je tvrdnja o nedopustivosti bilo kakvog nasilja prema deci, kao i prilično banalno „bolje je biti bogat i zdrav, nego siromašan i bolestan“, odnosno porodica treba da bude potpuna, u porodici svi treba da vole jedni druge, otac treba da zarađuje dovoljno da izdržava celu porodicu, a majka treba pre svega da voli da odgaja potomstvo, pa tek onda bilo koji drugi hobi. A razvodi, vrtići i samke majke nanose štetu deci.

Protiv njega je nastupio @VoiceInTwit, koji tvrdi da univerzalne metode vaspitanja ne postoje, da je nasilje od strane dece sasvim dopustivo presecati takođe nasilnim sredstvima, a takođe da u stvarnom svetu moramo imati posla sa neidealnim situacijama, i ako moralna filozofija sa svojim univerzalnim principima ne ume da obradi takve situacije, onda njena vrednost nije velika.

Već po mom prepričavanju nije teško razumeti na čijoj sam strani u ovom sporu. Međutim, napomenuću da, iako ovo izgleda kao sukob teoretičara Dobrouma i praktičara Voysa, zapravo je situacija obrnuta: praktičar Dobroum (ima decu, vaspitava ih nenasilno) protiv teoretičara Voysa (nema svoju decu). Sudovi sa moje strane će, zbog nedostatka dece, patiti od istog nedostatka.

Ipak, pojedinačni slučaj nenasilnog vaspitanja dece dokazuje samo neistinitost teze „nenasilno vaspitanje je nemoguće“, ali ta teza se u sporu i ne iznosi. Umesto toga se iznosi teza „nenasilno vaspitanje nije uvek prikladno“, i tu praktičar već mora preći na polje teorije kako bi odbranio suprotnu tvrdnju „nasilno vaspitanje je uvek neprikladno“.

Nažalost, pokušaj da se opravda neprimena nasilja prema deci univerzalnim NAP-om nailazi na dve prepreke. Prvo, kao što Voys primećuje, u situaciji kada dete krši NAP, ono gubi zaštitu principa neagresije. U suprotnom, NAP ispadne neuniverzalan (nasilje se može primeniti za presecanje nasilja, ali ako nasilje primenjuje dete, onda već ne može). Drugo, u punom sjaju se pojavljuje problem nejasnih granica: ne budući pravno sposoban od rođenja, novorođenče prilično dugo ostaje bezvoljni objekat manipulacije od strane odraslih, inače ne bi preživelo. Jasna granica između manipulacije bez pitanja i nasilja — ne postoji. Novorođenčeta se može svući bez pitanja, a odraslog — to je obično krivično delo. U međuvremenu, univerzalni principi morala bi trebalo da rade, zar ne? Nažalost, sa decom je neizbežno korišćenje „štaka“: kako god okrenuli, oni pravni subjektivitet stiču samo postepeno.

U ovoj fazi spora, onaj ko zastupa nenasilno ophodjenje prema deci mora skinuti šešir moralnog filozofa i ponovo postati praktičar, navodeći utilitarnije argumente o tome da su oni koji su preživeli traumu iz detinjstva statistički, do odraslog doba, gluplji i nesrećniji, nakon čega se može do volje uroniti u diskusiju o tome koliko je statistika primenljiva na pojedinačne slučajeve. I tu sve karte ostaju u rukama onoga ko se skeptično odnosi prema igrama sa statistikom, jer upravo istim statističkim argumentima su nas hranili pre prisilne vakcinacije protiv kovida, kao i pri oduzimanju prava na oružje.

Vaspitanje deteta je sfera odgovornosti onoga ko se time bavi. A time se bave svi nasumično, od roditelja do tvoraca crtaća i slučajnog prolaznika koji detetu iznosi svoj moralni sud. Roditelj ne može i ne treba da zaklanja dete od svakog nepovoljnog uticaja. Takođe, roditelj ne može polagati pravo ni na ekskluzivno pravo da sa svojim detetom radi sve što mu padne na pamet — slučajni prolaznik se možda neće ograničiti na iznošenje moralnog suda, već može primeniti i silu, ako to smatra potrebnim.

Dakle, o primeni sile. Iskreno se nadam da čak i najnenasilniji moralni filozof ipak uči svoje devojčice da je primenjuju. Uključujući i objašnjavanje u kojim situacijama je prikladno primeniti silu, čak i ako se prema tebi lično u ovom trenutku ne primenjuje. Inače postoji opasnost da se odgajaju pacifistkinje ili bespomoćne žrtve, a ne zaštitnice slobode. Uostalom, to nije tako velika opasnost, pošto roditelj nikada nije jedino odgovoran za vaspitanje. I to je dobro.

2024, rezultati

Bot za statistiku je poslao uobičajenu čestitku o tome kako napreduje kanal. Vidi se da je malo porastao, što je povezano sa nekoliko akcija uzajamne promocije koje je organizovao časopis Fronda, hvala mu na tome. U tom časopisu pišem autorsku kolumnu i nadam se da će to za nekoga biti povod da se prijavi. Druga saradnja koja se nastavlja ove godine je pisanje članaka za tematske zbornike u časopisu „Yozh„.

Ove godine sam završila dva dugo započeta projekta – prevod knjige Davida Fridmana „Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od našeg„, kao i Erika Maka „Libertarijanizam“ (i još „Mrežna država“ Baladži Šrinivasana, koja po mojim merilima nije stigla da postane „dugostroj“, iako se prevod dosta odužio). U 2025. godini planiram da završim poslednji dugi projekat – „Praktičnu anarhiju“ Stefana Molinjua, i još ću tri puta razmisliti da li da preuzmem nešto novo. Svoju knjigu „Libertarianska teorija rata“ pišem užasno sporo, i kraj se još uvek ne nazire na horizontu.

Personalno otkriće godine za mene je bio sajt „Anarhonomikon„, koji vodi jedna kanadska „catgirl“, paganka, bela rasistkinja i ljubiteljka nasilnih metoda rešavanja problema – sve ono što mi, libertarijanci, cenimo i čime se inspirišemo. Indirektan rezultat toga je bio otvaranje mog naloga na Substack-u, mada tamo za sada samo čitam, ne usuđujem se da pišem i komentarišem.

U Montelibero-u pomažem u promociji ideja decentralizacije, učestvujući u pokretu za privlačenje P2P investicija u lokalne biznise, kao i u organizaciji Tihog Omuta – libertarianskog kluba koji pripada njegovim članovima. Moje učešće u dopunjavanju decentralizovanog imenika https://monte.wiki/ i u decentralizovanoj društvenoj mreži BSN za sada je potpuno nedovoljno, ali se nadam da ću ga vremenom povećati. Takođe, polako nanosim Crnu Goru na OSM mape.

Nadam se da sam ove godine bila dobra devojka i zaslužila malo poklona.

Čestitam svim čitaocima godinu u kojoj bi u svetu jasno trebalo da se nazna okret u pravcu veće slobode. Budite u trendu, pridružujte se perspektivnim počecima, promovišite sopstvene projekte, bogatite se i ostvarujte sebe. Uspešnoj ideologiji – uspešni nosioci!

Još malo o narodnim plesovima

Na prethodnu objavu stiglo je nekoliko primedbi. Uglavnom su ignorisale činjenicu da je objava bila odgovor na pitanje „šta mislim o ideji maskiranja obuke za vojni posao raznim bezopasnim imitacijama?“ i pretpostavljale su da odgovaram na pitanje „kako tajno od države stvoriti armiju“ ili „kako tajno od države unaprediti veštine personalne samoodbrane“. Moj odgovor se svodio na to da, ako se već praktikuje nešto takvo, onda treba barem maskirati savremeni vojni posao, a ne tehnike od preprošlog veka, a kamoli još arhaičnije.

Najpoznatiji slučaj kada je narod, u uslovima zabrane naoružavanja, maskirao vojnu obuku narodnim plesovima, od Evropljana je dobio naziv „pobuna boksera“. Pobuna je bila umereno efikasna protiv sopstvene vlade, ali ne i protiv naprednih stranih sila koje su intervenisale u sukob.

Niko ne sumnja u to da će mala dobrovoljačka armija, čak i veoma visoko motivisana, biti potpuno bespomoćna u poljnim bitkama protiv bilo kako kompetentno delujućih državnih trupa koje poseduju teško naoružanje, naročito ono sa velikim dometom, naročito precizno, posebno ako tim trupama bude svejedno nanošenje kolateralne štete. Ali ovde uopšte nije reč o armijama, već o pojedincima.

Kao prvo, onaj ko je savladao veštine upotrebe različitih vrsta dronova već je u stanju da vodi svoj personalni gerilski rat sa ličnim neprijateljima, bilo da su to državni službenici ili privatna lica. Eksplozivni uređaji pogodni za bacanje sa dronova ili za pričvršćivanje na FPV, u malim količinama su dostupni za kupovinu na darknetu ili drugim načinima kojima ih lokalne bande nabavljaju za svoje obračune. Ime savremenog Gavrila Principa možda banalno ne bismo ni saznali, jer on nema potrebu da priđe na udaljenost prepoznavanja kako bi primenio svoje oružje.

Kao drugo, u situaciji kada odlučite da pomognete državi koja se brani od spoljne invazije, šta ćete radije odgovoriti u regrutnom centru gde dođete da se zapišete kao dobrovoljac? „Ja sam dobar strelac“ ili „ja sam dobar operator dronova“? Koji odgovor će vam omogućiti da živite duže i donesete više koristi?

Nema spora, narodni plesovi su lepi, i čak pomalo korisni, ali su previše rasipnički

U istoriji čovečanstva bilo je ne malo slučajeva kada je neslobodan deo društva pretvarao radne alate u oružje, a zabranjene treninge maskirao pod ritualne plesove. Šta Ankap-ćan misli o ovoj praksi u primeni na naše vreme i zabranjivačke zakone o oružju?

Moskvich

Ne postoji danas korisniji „naoružani“ hobi za libertarijance svih uzrasta od krugova za avio-modelizam, takmičenja u pilotiranju dronova i sličnih potpuno bezopasnih stvari. U Monteliberu se već vode razgovori o tome da je streljački klub, naravno, prijatan hobi, ali šta reći o tome da se decu nauči letenju. Deca se, naravno, već tome uče, ali ne dovoljno sistematično, potrebno je doraditi ritualne plesove.

Druga korisna vrsta ritualnih plesova je kreativna primena tako zgodnog poljoprivrednog pribora kao što je veštačka inteligencija. Kada leteća zujalica autonomno pretražuje planine, pronalazi tamo čoveka koji leži u neprimetnoj pukotini i pažljivo mu spušta nešto korisno, recimo, prvu pomoć ili flašicu rakije, kako bi se mogao привести u red i izdržati do dolaska spasilaca – to je izuzetno traženo za Crnu Goru. A zašto autonomno? Zato što u planinama ne možete osigurati stabilan prijem radio-signala, padine rade ne slabije od nekog uređaja za elektronsko ratovanje, eto kakav je problem.

A stroge olimpijske discipline poput bacanja koplja, koje su nam ostale u nasleđe od predaka – to ćemo ostaviti etatistima, neka se i dalje pripremaju za prošli rat.

Ova tjan loše pleše, treba gledati u ekran, ne u drona

Libertarianska teorija rata, odeljak 2.2. Ulazimo u rat

Nakon veoma duge pauze, nastavljam rad na knjizi Libertarijanska teorija rata (hvala za inspiraciju kanadskoj mačkoj-devojci). Novi odeljak Ulazimo u rat posvećen je pregledu razloga za ulazak u rat i razloga za izbegavanje istog. Kao i obično, na stranicama knjige duhovi se igraju zajedno sa ekonomskom analizom.

U sledećem poglavlju bi, po ideji, trebalo da počne ono najbitnije, jer su pripreme za glavni akciono deo malo predugo trajale.

Prevod knjige Erika Maka „Libertarijanstvo“ je završen

Prevod poslednjeg poglavlja je objavljen na mom sajtu. U ovom poglavlju analizira se skup prigovora protiv libertarijanizma od strane dobronamernih ljubitelja one divne atmosfere saradnje i jednakosti, koju toliko cenimo u malim zajednicama ujedinjenim zajedničkim ciljem. Kontrargumenti Erika Maka svedu se na to da pokušaj primene modela malih ideološki homogenih zajednica na globus raznolikog čovečanstva vodi ka pucanju tog modela: gube se upravo one vrednosti zbog kojih se ljudi drže tih malih zajednica.

Sada je ostao čisto tehnički zadatak – da se prevod složi u epub format za lakše čitanje. Zainteresovani mogu koristiti tekst za izdavanje tiraže štampanih kopija prevoda na papiru. Meni će odgovarati ako se pritom navede odakle je tekst preuzet i ako bude data veza za one koji žele da doniraju prevodiocu.

Erik Mak. Libertarijanstvo. Prevod pretposlednjeg poglavlja, o kritici prava svojine Mafija i Negelea

Nakon dugog, strašno dugog prekida, počinjem da zatvaram svoje nekada započete projekte prevoda. Danas je to predposlednje poglavlje iz Libertarijanizma Erika Maka, u kojem autor razmatra kritiku libertarijanizma od strane nekih meni nepoznatih Merfija i Nagela. Glavna poenta njihove kritike je u tome da prirodna prava ne postoje, već da su sva prava konvencija. I, budući da se postojeći sistem prava svojine uspostavlja putem države koja se finansira iz poreza, besmisleno je govoriti o nepravičnosti oporezivanja, jer je oporezivanje neraskidivo povezano sa samim postojanjem prava svojine. Zanimljiv sud, od kojeg bi svakog libertarijanca trebalo da počne „peći“. Način na koji im Erik Mak odgovara, naravno, neće zadovoljiti ove etatiste, ali će možda malo smiriti libertarijanski bes.

Dok je prevod bio na pauzi, zagonetne tehnologije drevnih su potpuno zaboravljene, tako da neće biti slika sa progress-barom.

Dejvid Fridman. Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od našeg. Objavljujem svoj prevod

Prevod knjige započeo je Dima Kovalenko pod uredništvom Vladimira Zolotoreva. Zatim sam nekoliko poglavlja preveo samostalno. Na kraju je prevod završen po nalogu izdavačke kuće Socium. Na sajtu izdavača možete nabaviti kako štampanu, tako i elektronsku verziju teksta. Od izdanja prevoda prošlo je oko pola godine – sasvim dovoljno vremena da se proda određeni broj primeraka i isplati projekat. Stoga sada kod sebe objavljujem originalnu verziju prevoda, pre nego što ju je izdavač uredio. Prevod je dostupan za čitanje onlajn, neću praviti epub verziju pošto je verzija za preuzimanje već u prodaji.

Knjiga nije o libertarijanizmu, već o konkurenciji pravnih sistema, i o tome da idealan pravni sistem ne postoji – postoje najrazličitiji konflikti koji se dešavaju u najrazličitijim okolnostima, a radoznala ljudska misao izmišlja veoma zanimljive načine za njihovo rešavanje.

Takođe podsećam da mi je ostalo još par projekata prevoda: „Libertarijanizam“ Erika Maka i „Praktična anarhija“ Stefana Molinjua. Mislim da je vreme da se ovi tekstovi završe, a najbolji način da se proces ubrza su vaše donacije. Uzgred, film Stefana Molinjua prikazan je na pre-party MTL-festa 2024, a nakon njegovog završetka gledaoci su imali priliku da malo razgovaraju sa autorom, a zainteresovani mogu pogledati snimak tog razgovora na kanalu MTL-TV.

Please provide the title you would like me to translate.

Upoznala sam se sa intervjuom Havijera Mileja Aleksu Fridmanu. Naravno, momci su mnogo pričali o fudbalu)))

Veoma mi se dopala fraza o tome da se utakmica ne može dobiti vikama sa tribina, to ću primeniti. Ova okolnost mi je već odavno jasna, zato ne eruptiram tako često tim istim vikama povodom tuđih pobeda ili uspešnih poteza. Sopstvene pobede i uspešni potezi su daleko važniji.

Ali uspešnost poteza se određuje kroz to koliko on približava cilju. Za ocenu sopstvenih uspeha potrebno je imati u glavi predstavu o tome šta se postiže i u okvirima koje igre (odnosno kojim pravilima se ograničavaš).

A još tako, igra je najprirodnije i najpoželjnije stanje za čoveka. Bez drugih briga, čovek praktično samo i igra (ovo već nije Milej, već Rozov). Dakle, ako se već igra, onda treba izvući zadovoljstvo iz toga (o tome i Milej govori).

Idem dalje da igram sopstveni ekonomski prosperitet, u okvirima igre u prosperitet svojih prijatelja, u okvirima igre u izgradnju ankap-a…