Kako je država ugušila 23andMe i ubija biotehnologiju budućnosti

Nekada je test kompanije 23andMe bio kao iPhone u svetu DNK: pljuvačka u epruvetu – i za par nedelja znaš koje te bolesti ugrožavaju, koji gen zavisnosti od kofeina imaš i ko su tvoji preci. Za 99 dolara, bez lekara i bolnica, što je bilo revolucija. Nakon pokretanja kompanije 2007. godine usledio je neverovatan uspeh, svi su bili oduševljeni, kupovali su testove u velikim količinama, a kompanija je dobila i ogromne investicije. činilo se da je to pobeda.

Ali tada na scenu stupa američki regulator FDA i kaže: „Čekajte. Gde su dokazi da su vaši testovi tačni? Šta ako ljudi pogrešno razumeju rezultate svojih testova i naškode sebi?“ Kao rezultat – 2013. godine 23andMe-u je zabranjeno prikazivanje izveštaja o zdravlju, ostavljajući samo dosadne podatke i genealogiju. Zamislite to kao da je Netflix ostao bez serija – samo sa spiskovima glumaca. Kompanija pokušava da preživi i „pleše“ sa birokratijom: dobija odobrenje za testove jedan po jedan, čeka godinama, prepisuje interfejse. 2017. joj je konačno dozvoljeno da vrati deo funkcija – ali više ne za 254 bolesti kao ranije, već samo za 10. I cena testa više nije 99, već 199 dolara.

Očigledno je da za potrošača to više ne izgleda nimalo tako privlačno. Naravno, nade su još uvek postojale, i 2021. godine 23andMe je izašla na berzu sa procenom od 6 milijardi dolara. Ali već 2024. godine dolazi do pada od 98%, pretnji delistovanjem, otpuštanjima. Takođe je došlo do hakerskog napada, milioni genetskih profila procureli su na darknet. Finalni akord – bankrot 2025. godine.

A sada pitanje za razmišljanje: gde je u celoj ovoj priči bio potrošač? Da li je želeo da zna o rizicima od Alchajmerove bolesti? Želeo je. Da li je mogao adekvatno da razume brojke? Možda. Ali država je odlučila da on nije spreman, da je rano, da je to opasno. I zategla je šrafove, jer je „tako bezbednije“. I problem nije samo u FDA-i. U Evropi, konkretnije u Nemačkoj i Francuskoj, direktni genetski testovi su uopšte zabranjeni, što znači da sami nemate pravo da saznate svoj DNK bez lekara. Baš kao u stara vremena, kada je biblioteka bila zaključana i sa vratarom.

Kompanija 23andMe nije bila idealna. Da, eksperimentisala je, monetizovala podatke, pravila greške. Ali nije je dokrajila konkurencija, niti tržište, već regulatorna mašina koja je kočila svaku inovaciju, zahtevala dokaze tamo gde je napredovao progres i onemogućavala milione ljudi da saznaju više o sebi. A moglo je biti drugačije – moglo se verovati čoveku. Davati informacije sa napomenom „nije dijagnoza“, kao što rade Google i Vikipedija. Moglo se stvoriti tržište sa konkurencijom, sa rejtingima, sa razvojem. Umesto toga – strah, zabrane i „još uvek ne može“.

Sve ovo se ne odnosi samo na 23andMe. Ovo je priča o budućnosti bioteha. Preparati genske terapije, personalizovana medicina, prevencija putem DNK – sve to zahteva slobodu delovanja i fleksibilno upravljanje koje pomaže, a ne guši. Za sada je, nažalost, realnost takva: tehnologije jure napred, a regulatori stoje sa zastavicama „stop“.

Zamislite svet u kojem možete unapred saznati svoje slabe tačke i na vreme preduzeti mere. Gde lekar ne leči simptome, već uzroke, oslanjajući se na vašu jedinstvenu genetiku. Gde bolesti ne treba samo lečiti, već sprečavati. To je budućnost koja je već mogla nastupiti, da je „stacionarni bandit“ malo popustio stisak. Umesto toga, živimo u svetu gde prolomi stalno nailaze na birokratski zid. Startapi i inovacije su primorani godinama da dokazuju očigledno, dok tehnologije zastarevaju, a novac investitora nestaje.

I za kraj. Čije su to informacije – geni čoveka? Ko treba da odlučuje da li čovek sme znati o svojim rizicima, mutacijama, šansama? Sam čovek ili činovnik u kravati koji smatra da „građanin neće razumeti“?

Priča o 23andMe nije samo pad jednog startapa. To je podsetnik: sloboda, uključujući i genetsku, ne dolazi lako, za nju se takođe mora boriti. U suprotnom rizikujemo da ostanemo u svetu gde tehnologije postoje, ali se ne smeju koristiti. U svetu gde se budućnost stalno odlaže zbog beskonačnih „ne sme“. Hajde da ne dozvolimo da to postane naša stvarnost!

Voluntarista, Bitarh

O neobaveznosti libertarianske metafizike

Nedavno je na kanalu „Klasični liberal“ objavljena objava „O neophodnosti libertarianske metafizike„, koja me je pomalo pogodila. Autor optužuje savremene libertarijance da su odstupili od čiste i jasne koncepcije prirodnih prava datih od Boga i počeli da razvijaju neku ateističku nominalističku zbrku, ali pošto njihova ideologija počiva na tako nestabilnom temelju kao što je nominalizam (odnosno poricanje realnog postojanja ideja i tvrdnja da se svet sastoji od jedinstvenih objekata, a da su sva generalizovanja samo termini) – onda libertarijanci nikome ništa ne mogu dokazati.

Naravno, ideja prirodnih prava datih od Boga potpuno se ruši jednostavnim prigovorom: ne, meni je Odin dao prirodna prava jer ga poštujem, a takođe mi je dao pravo da te opljačkam i uzmem u ropstvo, tebi on nije dao nikakva prava jer ti ne umeš ni mač da držiš.

Nominalizam leži u samom srcu naučnog metoda. Posmatrajući bezbroj jedinstvenih objekata i pojava (preciznije, jednostavno primajući signale od čula), čovek primećuje obrasce, iznosi hipotezu o prirodi posmatranog zakonitosti, testira tu hipotezu, ugrađuje je u teoriju; teorije postoje u okvirima naučne paradigme, ali proces posmatranja sveta ne prestaje, što znači da će se pojaviti nove hipoteze, teorije i paradigme koje će preciznije opisivati i objašnjavati posmatrano.

Libertarianizam kao ideologija postoji onoliko dugo koliko postoji vlast čoveka nad čovekom i, shodno tome, želja da se izbegne vlast nad sobom. A pojmovi kojima se ova ideologija opisuje razlikuju se u različitim vremenima i u različitim društvima. Može se samo uslovno pratiti da se, recimo, u 18. veku pojavio pojam samopripadnosti, a u 20. veku svima omiljeni NAP, a ko zna, možda će za još dva veka među tadašnjim libertarijancima biti aktuelan neki drugi modni princip.

Izgradnja sistema logički ispravnih zaključaka iz postulata koji nisu kontradiktorni nije tako težak zadatak. Preuređivanje sistema u skladu sa time da je neki od korišćenih pojmova redefinisan takođe nije problem. Problem je u tome kako učiniti ovaj sistem opšteprihvaćenim, ili barem dominantnim, ili barem autoritativnim, ili barem poznatim. Stara teorija ima mnoštvo prednosti u odnosu na novu: ona takođe objašnjava svet, ona takođe predviđa činjenice, i uz to već pripada dominantnoj paradigmi. Nova tek treba da dokaže da su joj i opisna i prediktivna moć veće, i da se bolje uklapa sa drugim teorijama. Kako ona to čini? Obično prilično jednostavno: jednostavno preživi dok nosioci stare paradigme fizički ne izumru (pozdrav Odinu).

Zato libertarijanci i ne moraju ništa da dokazuju svojim protivnicima. Njihov zadatak je da očuvaju i postepeno prošire jezgro pristalica, akumuliraju iskustvo primene svojih teorija, prikupljaju korisne tehnologije koje rade u okvirima libertarianizma a zataču u okvirima drugih ideologija… I, naravno, da fizički ne izumru pre svojih oponenata.

A to kako će se definisati pojam „čovek“ do trenutka kada libertarianizam postane dominantan, to je pitanje isključivo praktičnosti primene. Nekome će odgovarati „dvonožni bez perja“, nekome „predstavnik vrste homo sapiens“, a nekome će pojam „čovek“ već delovati previše usko, pa će operisati nekim „pravnim subjektom“. I neka bude tako.

Bitaka naučnih paradigma

Pročitaj i umri: kako dugi ugovori kradu tvoj život

Znaš šta je zajedničko tvom stambenom kreditu, licencnom ugovoru za pametni telefon i đavoljem ugovoru sa sitnim slovima od banke? Tačno, nemoguće ih je pročitati i razumeti, a da se ne žrtvuju nekoliko godina života i neuronske ćelije. Recimo otvoreno: to nije slučajnost. To je krađa tvog vremena i prava na svesan izbor!

Danas običan ugovor sa bankom izgleda kao Jokrov zlikovcački plan: hiljadu stranica, komplikovan jezik, „zvezdice“, sitna slova. Ubeđuju te da je „tako potrebno“, a zatim se prave zbunjeni: „Zar nisi pročitao na 843. stranici da je kamata varijabilna i da može porasti tri puta?“ A sećaš li se hipotekne krize 2008. godine? Milioni ljudi su potpisali ugovore sa „varijabilnom kamatom“. Većina čak nije ni predstavljala šta to znači. I šta je rezultat? Kada je referentna kamata naglo skočila, porodice su se našle na ulici, a svetska ekonomija je potonula u najtežu depresiju.

A znaš li šta je najstrašnije? Prema neformalnim anketama, znatan broj ljudi misli da ako je kamata za kredit 20%, to znači da će stan biti skuplji samo za 20%, a ne za 20% svake godine. I ako takve elementarne stvari mnogima nisu jasne, kako se uopšte može očekivati da oni savladaju ugovor od hiljadu stranica, koji čak i stručnjaci čitaju sa poteškoća?

Drugi primeri nepravednih ugovora:

– Osiguranje gde ti skoro ništa nije pokriveno jer na 58. stranici piše o „izuzecima“.
– Licenca za softver koja daje kompaniji pravo da prati tvoje aktivnosti na uređaju.
– Mobilna tarifa sa „neograničenim internetom“, kod koje brzina pada skoro na nulu nakon prvih 10 GB.
– Ugovori o radu koji ti zabranjuju da radiš u istoj oblasti nakon otkaza, kako ne bi stvarao nepotrebnu konkurenciju.

Hajde da imenujemo stvari svojim imenom: to nije dobrovoljni sporazum. To je prevara prikrivena pravnim jezikom. Isto kao da su ti prodali auto koji sam od sebe eksplodira nakon godinu dana. Samo zato što je negde na 287. stranici sitnim slovima pisalo: „Pažnja, može eksplodirati!“.

Predlažem jednostavno pravilo: svaki ugovor duži od 4 hiljade reči ili napisan jezikom koji prosečan čovek ne razume iz prve – ništav je. Sve je jednostavno. Ako ne možeš da staneš u razumljiva dva ekrana – znači da želiš nešto da sakriješ. Sakrio si? Ugovor ne važi. To važi za sve – čak i za banke, čak i za hipotekne kredite. Zamisli, banka odluči da lukavo ubaci tačku o povećanju kamate na 999. stranici? Čestitamo, stan je tvoj, više ne moraš da plaćaš. Sam si kriv – hteo si da prevariš čoveka koristeći njegovo vreme i živce, sada plaćaš po pravdi!

Usput, čak i sada u mnogim zemljama sa nezavisnim sudskim sistemom postoji šansa da se stvori presedan o ništavnosti bilo kog ugovora, čak i hipoteknog. Može se pozvati upravo na krađu vremena i prevaru, jer je banka svesno podmetnula ugovor koji običan čovek bez stručnog obrazovanja ne bi mogao da razume čak i uz svu želju.
Ideja za budućnost: kreirati zajednicu auditora koji izdaju „znake jednostavnosti“ (analogni SSL sertifikatu). Video si takav znak – budi siguran da je ugovor jasan i da ne sadrži skrivene zamke.

Sve će to biti povratak suštini dobrovoljne razmene: ljudi moraju razumeti na šta pristaju. Ako čovek troši pola života da razume na šta pristaje, to više nije slobodno tržište, već legalizovana reketa. Svet će se nakon toga promeniti samo na bolje. Banke i kompanije će početi da se takmiče u jasnosti i transparentnosti ugovora. Tržište će se očistiti od parazita koji se hrane nejasnim papirima. I konačno, ljudi će povratiti pravo na svesan izbor, a samim tim i slobodu!

Voluntarist, Bitarh

Libertarianska teorija rata, odeljak 3.1.1.

Počela sam da pišem treći deo knjige o libertarianskoj teoriji rata. Za sada nije spremno čak ni poglavlje, već samo jedan odeljak, i stil je malo mutirao u poređenju sa prva dva dela, tako da želim vaše mišljenje o tome koliko on harmonira sa sadržajem. Pored toga, ipak sam popustila modnom trendu i sada ilustrujem tekstove pomoću neuronskih mreža. Ova knjiga će imati ilustracije u duhu crvenofigurnog grčkog slikarstva na vazama. Postepeno ću dodati slike i u druge poglavlja.

Kako država pomaže hakerima da kradu naše podatke

Nekome se može činiti da je regulacija bezbednosti neophodna stvar za društvo. Međutim, u stvarnosti, zbog postupaka regulatora sve se dešava potpuno obrnuto – beskonačne provere i izveštaji o bezbednosti, koji bi zapravo trebalo da nas štite, zapravo rade upravo suprotno. Kompanije troše ogromne sume novca i mnogo vremena kako bi izgledale zaštićeno pred činovnicima. A za pravu zaštitu podataka više ne ostaje ni snage, ni živaca, ni budžeta. Rezultat? Još jedan hak, još jedno curenje podataka.

Na primer, setimo se 23andMe. Sjajni momci rade DNA testove kako bi saznao da si 3% Mongol, 5% Šveđanin, a 92% – običan čovek koji jednostavno nema šta da radi u petak uveče. Činilo bi se da podatke moraju čuvati kao Fort Knox. Samo što su prepre prošle godine hakeri izvukli skoro polovinu svih korisničkih podataka, i sada milioni genetskih profila šetaju internetom.

Mislite da je to izuzetak? Ne, to je pre pravilo. Uzmimo naš Sber. Činilo bi se, velika banka, zakoni su postali stroži, neophodno je stalno izveštavati. I tu – bam, curenje podataka 52 miliona klijenata. I to samo iz programa lojalnosti „Spasibo“. Očigledno su klijenti rekli hvala banci, ali je neko odlučio da „na zdravlje“ znači da su njihovi podaci razleteli se po darknetu.

Ali to nije sve. Sećate se „Yandex.Ede“? Tamo je bio potpuno anegdotski slučaj: dostavili su picu nekome u tajni stan zaposlenog FSB-a. Curenje podataka iz servisa otkrilo je adrese poznatih ljudi i zaposlenih u bezbednosnim strukturama. Tako je država nenamerno sama sebi nagazila na rep. Ispalo je čak i smešno, ali ne onima čije su adrese postale javno dostupne.

Zašto se to dešava? Zato što regulatori vole da štikliraju polja. Oni obožavaju papire i izveštaje. Uslovni Vaća iz sektora bezbednosti troši 70% vremena na izveštavanje, i samo 30% na borbu protiv stvarnih pretnji. I tada hakeri probiju zaštitu koju niko nije stigao da ojača dok je Vaća pokušavao da shvati kako da popuni još jedan formular za Roskomnadzor. Dobija se začarani krug: hakovani su → kazna → još više izveštaja → ponovo hakovani.

A država samo podtacuje vatru. Sećate se „Jarovljevog paketa“? Telekomunikacione kompanije su primorane da čuvaju gigantske količine podataka, trošeći milijarde rubalja. A sada pogodite ko cvoka gledajući u ove ogromne mase podataka? Tačno – hakeri. Jer sakupiti sve to na jednom mestu je kao da postavite ogroman sef usred grada i okačite papirić: „Dragi lopovi, ovde su vrednosti, ne čuvamo ih jer je novac otišao na kupovinu sefa“.

Naravno, u SAD je slika otprilike ista. Curenje medicinskih podataka tamo je već postalo narodni sport. Prošle godine je procurelo toliko zapisa da se svakom Amerikance može pokloniti po nekoliko komada. Hakovanje Equifax-a, giganta za kreditne istorije – to je uopšte „klasika žanra“. 147 miliona zapisa završilo je u rukama kriminalaca, a kompanija je dobila kaznu od 700 miliona dolara. Zamislite koliko bi se bezbednost mogla poboljšati da je taj novac unapred uložen u posao, a ne u papire i kazne? Pouka je jednostavna: što više stacionarni bandid silom „štiti“ naše podatke, to češće ti podaci nestaju.

Dakle, šta uraditi? Verovatno, manje primoravati kompanije da troše snage na besmisleno popunjavanje papira. Umesto stotina obaveznih provera, neka bude jedan jasan standard: „Zaštiti podatke ili plati, ali ne izveštajima, već novcem“. I kompanije će same pronaći najbolji način. Inače sada dobijamo anegdotu o slonu u prodavnici porcelana: država luta nogama, porcelan se razbija, a kriv je, naravno, slon. Zato je neophodno držati se samo jednostavnih i jasnih pravila. Regulatori ionako dolaze i odlaze, a naši podaci iz nekog razloga zauvek ostaju da šetaju mrežom!

Voluntarista, Bitarh

Koje moralne vrednosti psihopate skloniji su da odbace

Prema definiciji psihologa Džonatana Hajdta, moral je međusobno povezani skupovi vrednosti, vrlina, normi, praksi, identiteta, institucija, tehnologija i evolutivno razvijenih psiholoških (neurobioloških) mehanizama koji rade zajedno kako bi ograničili ili regulisali lične interese i omogućili kooperativne zajednice. Takođe, Hajdt izdvaja pet različitih moralnih osnova:

1) Šteta/briga — ova osnova predstavlja zabrinutost u vezi sa nasiljem i patnjom drugih, uključujući saosećanje i brigu;
2) Pravda/recipročnost — predstavlja norme uzajamnih odnosa, jednakosti, prava i pravde;
3) Grupna orijentacija/lojalnost — obuhvata moralne obaveze povezane sa pripadnošću grupi, kao što su lojalnost, izdaja i preferentni odnos prema članovima unutrašnje grupe u poređenju sa članovima spoljnih grupa;
4) Autoritet/poštovanje — predstavlja moralne obaveze povezane sa hijerarhijskim odnosima, kao što su poslušnost, dužnost, poštovanje nadređenih i zaštita podređenih;
5) Čistoća/svetost — predstavlja moralni ideal uzvišenog, plemenitog i manje telesnog života, zasnovan na intuiciji o božanstvenosti, osećaju moralnog gađenja, čistoći tela, razuma i duše.

Prve dve osnove se mogu nazvati individualizujućim, jer su usmerene na zaštitu dobra i interesa pojedinačnih individua. Ostale osnove su povezujuće, jer su prvenstveno usmerene na određeni grupni interes. I ono što je sada važno znati jeste kako se psihopate odnose prema različitim moralnim osnovama, konkretnije — pojedinci koji imaju povišene pokazatelje primarne psihopatije, sastavljene od crta kao što su bezdušnost, ravnodušnost i nedostatak empatije prema drugim ljudima, sklonost manipulaciji i nanošenju štete drugima u potrazi za sopstvenim interesima.

Ako govorimo o vezi povezujućih osnova sa psihopatičnim predispozicijama, istraživanja obično pokazuju ili pozitivnu vezu ili njeno potpuno odsustvo, što nije jednoznačan rezultat. Ali ono što se sigurno može reći o psihopatičnim pojedincima jeste da imaju relativno veću preferenciju prema povezujućim moralnim osnovama nego prema individualizujućim. U osnovi individualizujućih moralnih osnova leži empatička motivacija. A psihopatični pojedinci, naravno, imaju problema sa njom — malo ih zanimaju stvari kao što su nanošenje štete i patnje ljudima, recipročnost odnosa i slično. Shodno tome, istraživanja pokazuju da povišenim psihopatičnim predispozicijama sledi smanjenje preferencije pojedinca prema individualizujućim osnovama.

Ovo je veoma važno uzeti u obzir prilikom promovisanja ideja usmerenih na proširenje ljudskih sloboda i smanjenje nanošenja štete ljudima, na primer, libertarijanizma. Od psihopatičnih pojedinaca se sa manjom verovatnoćom može očekivati prihvatanje takvih ideja, ili ako budu prihvaćene, onda samo u krajnje izopačenim oblicima koji dopuštaju, u potrazi za određenim interesima (prvenstveno sopstvenim), vršenje nasilnih napada na ljude, namerno nanošenje štete i kršenje njihovih prava. Ponovo, psihološki ih ne brine naročito problem nanošenja štete ljudima, i njihov moral će biti izgrađen na taj način, dopuštajući takvo ponašanje.

Izvori:

  1. Kirrane, M., Farqan, A., Cloak, E. (2024). Exploring a paradox: Psychopathy, Morality and Organisational Citizenship Behaviour.
  2. Glenn, A. L., Iyer, R., Graham, J., Koleva, S., Haidt, J. (2009). Are All Types of Morality Compromised in Psychopathy?
  3. Esser, M. (2022). An Investigation into whether psychopathic traits negatively contribute to moral judgements.

Voluntarist, Bitarh

Pravo prolaza

Poslušala sam debate o temi koje su se održale 10. avgusta na kanalu „Gorbushka istorii“. Diskutovali su Boris Strannik, koji je branio koncept prava prolaska koji je sam izumeo, i njegov opozitor Aleksej Šerstnjov.

Odmah priznajem svoju pristrasnost. Borisa volim. Kada je proveo nekoliko meseci u Crnoj Gori, viđali smo se, živeo je kod mene u kući nedelju dana, stvar nije išla dalje od poljubaca, ali je on, ipak, ostavio kod mene najpozitivniji utisak. Alekseja ne volim naročito. Ranije je bio grub i bezapelativan, pa sam ga prilično brzo uklonila iz svoje „eho-komore“, naročito jer u njegovim pogledima nije bilo idejne novine, što znači da nije bilo razloga da trpim njegov ton. Zato se neću izjašnjavati o tome ko je i koliko bio ubedljiv na debatama.

Zatim želim da napomenem jedan trenutak u debatama, jednostavno zato što su me tamo spomenuli. Jedan od slušalaca je pitao protivnike šta je to pravo. Aleksej je prilično konfuzno formulisao predstavljanje o pravu kao spontanom poretku ljudske interakcije, očigledno preuzeto od Zolotoreva (ja radije koristim užu definiciju prava kao spontanog poretka rešavanja konflikata, kako bih ga odvojila od morala kao spontanog poretka ulaska u konflikte). Boris je pak počeo da govori ne o pravu, već o pravima, i citirao je moju definiciju „prava su pretenzije sa kojima su se pomirili“. Samo što je on to izgovorio u jednini. I, naravno, kada je voditelj rezimirao svoje utiske o debatama, rekao je da ga je zaprepastilo što je Boris, umesto definicije, izneo neki nerelevantan slogan. Ovde imamo banalno nesporazume, povezano sa specifičnostima ruskog jezika u kojem se „right“ i „law“ izražavaju istom rečju „pravo“. Debitanti su pitanje razumeli različito, a voditelj uopšte nije shvatio šta se dešava. Pa, dešava se, šta će.

Više neću govoriti o debatama, možete ih poslušati sami i formirati sopstveni utisak. Radije ću razmišljati o samom konceptu prava prolaska.

Boris je nakon Crne Gore posetio još nekoliko zemalja i sada trenutno živi u Južnoj Americi. U Urugvaju je video bezbrojne latifundije ograđene bodljikavom žicom i shvatio da, iako zemlja nije mala, zapravo se može šetati samo putevima, bez ikakvih prijatnih staza kroz polja i šumarke. Počeo je da razmišlja o tome u duhu libertarianske ideologije i došao je do određenih zaključaka.

Prvobitno je sva površina zemlje bezvlasna. Kada neko, prema principu homesteadinga, prisvoji komad zemlje kako bi njime koristio, on stiče pravo na onaj resurs koji koristi za svoju privrednu delatnost – ali ne i apsolutno pravo vlasništva nad svime što se nalazi u prostoru ograničenom zracima iz centra Zemlje koji prolaze kroz granice zemljišta i idu u beskonačnost (upravo takav čisto geometrijski pristup određivanju granica zemljišnog vlasništva na debatama je zastupao Aleksej Šerstnjov). Ali, stičući pravo da kopa po zemlji, on time ne stiče automatski pravo da zabrani bilo kome da se kreće tom zemljom. Maksimalno može insistirati na određenoj odšteti za uništavanje useva i slične konkretne merljive troškove. Pravo na kretanje u prostoru ima svaka osoba prema istom tom principu homesteadinga – jednostavno po činjenici da to voli, ume, praktikuje i ne može bez toga ostvariti svoju samopripadnost. Zabrana kretanja se tradicionalno naziva oduzimanjem slobode, pa se postavlja pitanje zašto neki latifundista oduzima ljudima slobodu? To su otprilike argumenti u korist postojanja bezuslovnog prava prolaska.

Koje predloge Boris dalje iznosi, nakon što je izneo argumente u korist postojanja takvog prava? U suštini, reč je o promeni podrazumevanih postavki. Ako postojeći pravni sistemi, koji predviđaju privatno vlasništvo nad zemljom, po defaultu pretpostavljaju pravo vlasnika da zabrani kretanje po svom vlasništvu, a zatim navode određene izuzetke kada vlasnik ipak mora omogućiti pravo prolaska – sada se predlaže obrnuta šema. Po defaultu, vlasnik zemlje nema pravo da zabrani prolaz kroz svoju teritoriju, međutim, može izneti određene razloge zašto je baš u nekom konkretnom slučaju zabrana ipak opravdana.

Boris je prilično radikalan, izjavljujući otprilike sledeće: da, neki vlasnik zemlje može se fizički ograditi zidom, ali time ne može ukrasti drugim ljudima pravo da prođu kroz prostor ograđen zidom: oni mogu preći preko zida i nastaviti kretanje. Ako je prostor pokriven krovom, onda je još bolje, putnik će se jednostavno kretati po krovu, tako da njegovo pravo prolaska nije ugroženo. A ono što je pod krovom, to je već potpuno privatno. Uopšte govoreći, upravo takav pravni sistem je postojao davno u neolitskom naselju na mestu današnjeg Çatalhöyüka: kuće su građene jedna uz drugu, krovovi kuća su bili javni prostor. Na taj način, Borisova pravna intuicija pronalazi direktan odraz u istoriji.

Naravno, svoje argumente imaju i zagovornici punog privatnog vlasništva: pravo prolaska je previše lako zloupotrebiti. Dovoljno je dopustiti mogućnost kretanja tuđom teritorijom bez pitanja i bez nadoknade, i već sutra se može organizovati flešmob na travnjaku ispred kuće neprijatnog tipa, izgaziti cvetnjake i tako dalje, a da ne govorimo o konstantnom tupkanju po krovu. No, pošto su prava (pretenzije sa kojima su se pomirili) samo generalizacija principa koji omogućavaju realizaciju prava (spontanog poretka rešavanja konflikata), između onih koji brane pravo na zabranu trespasinga i onih koji brane pravo prolaska, u stvarnosti su sasvim mogući konstruktivni kompromisi. Oni se svode na to da se vlasnik zemlje složi sa ograničenim pravom prolaska ako oni koji prolaze minimiziraju neprijatnosti koje stvaraju vlasniku, a možda ih i kompenzuju. On će, zauzvrat, preduzeti mere za olakšavanje prolaska svojom zemljom: napraviće staze. Zašto? Prvo, staza organizuje protok ljudi, smanjujući opterećenje ostatka teritorije. Drugo, appeal vlasnika na činjenicu uređenja staze predstavlja snažan moralni zahtev u korist ograničavanja prolaska baš na stazu, a u nekim slučajevima i u korist naplate prolaska (češće prolaska vozilom).

Međutim, da bi se takve prakse šire širile, zaista je neophodna promena presumpcije, sa „po defaultu ne može“ na „po defaultu može“, i tu je Boris verovatno u pravu. Dodajem da promena presumpcija u tom pravcu takođe priprema teren za budući ankap, kada apsolutno sva zemlja postane privatna. Kao što ukidanje državne socijalne pomoći primorava ljude da odgovornije pristupnu pitanjima prevencije životnih poteškoća, tako će i ukidanje koncepta državne zemlje za opštu upotrebu primorati ljude da svesnije pristupnu pitanjima slobode kretanja.

Prestanite da se plašite meteorita!

Zamislite osobu koja je u vrel dan leta obukla skijački kostim, zato što „šta ako slučajno padne sneg?“. Da, bezbednost je važna, ali ako se previše osiguravate stalno i svuda, rizikujete da izgledate u najmanje čudno, a u najviše – da izgorite od pregrevanja. Naravno, mi kao libertarijanci obožavamo slobodu izbora i ličnu odgovornost. Ali kada dođe do dizajniranja proizvoda, politike ili još jednog „revolucionarnog“ startapa, mnogi se odjednom pretvaraju u apostole osiguranja od sveopšteg potopa, bukvalno vičući: „A šta ako udari meteorit? Hajde hitno da utroistimo budžet za titanijumsku kupolu!“.

A hajde da pokušamo! Problem? Resursi su konačni. Ubaciš sve u jedan parametar – ostali mršave kao student pred ispite. Kao u klasičnoj priči o tvrđavi: možeš graditi zidove debele dva metra, možeš iskopati rov, a možeš držati garnizon. Uraditi sve i odjednom? Samo ako imaš bankovni račun Saudijske Arabije. Ostali imaju neizbežan izbor samo jedne opcije.

Evolucija je odavno objasnila pravilo ravnoteže. Pogledajte pauna: rep je glamurozan, ali on leti kao vreća krompira. Paun je uložio „evolucione poene“ u marketing, a ne u R&D avijacije za migracije. Ili noj: odrekao se krila lovaca, zato trči kao bolid Formule 1. Svako svoje, ali niko od njih nije pokušao da bude istovremeno Betmen i Supermen – to je previše skupo.

Sada se prebacimo iz savane u moderni svet. Uzmimo na primer državne strukture koje vole da se „previše osiguravaju“. U poteri za totalnom bezbednošću i kontrolom, oni stvaraju glomazne zakone i regulative, pretvarajući život u birokratski pakao. Kakav je ishod? Ekonomija „teži“, postaje neprilagodljiva, a građani nesrećni. Svi resursi odlaze na borbu protiv zamišljenih i retkih rizika, a startapi beže u susedne jurisdikcije gde je dozvoljeno grešiti – i rasti.

U biznisu je ista pesma. Kompanije koje se plaše rizika i troše svu snagu i novac na osiguranja i preosiguranja, skoro nikada ne postaju lideri tržišta. Pretiču ih oni koji umeju da preuzmu razumne rizike i razumeju da je nemoguće pripremiti se za sve odjednom. Želiš apsolutni uptime servera? Ulaži novac u redundansu, kao u „pronalažak“ NFT-ova zimi 2021. Ali budi spreman da za UX, marketing i plate više neće ostati ništa.

Dok vi gradite bunker za slučaj zombi apokalipse, vaši konkurenti mirno osvajaju tržište. I ako se apokalipsa ipak desi, ona sasvim može izgledati drugačije nego što ste očekivali. A i do đavola s tim – neka zombiji sada brinu kako će se nositi sa preduzetnicima koji su navikli da rizikuju i adaptiraju se brže od svih!

Naravno, ne sme se „ignorisati rizici“. Izračunavati ih i uzimati u obzir je veoma važno. Ali ne postanite robovi jednog jedinog košmara. Paradoks: što se jače držiš za „worst-case“ (najgori scenario), to bliže pliva „second-worst“ (drugi po opasnosti scenario), za koji nije bilo ni vremena ni živaca. Glavno je pamtiti balans. Priprema za najgori scenario je korisna i možda čak i neophodna, ali ako se kladiš samo na to – postoji velika šansa da propustiš mnoštvo mogućnosti i ostaneš ni s čim. Život, ekonomija, evolucija – sve su to igre sa ograničenim resursima. Uspeh čeka one koji razumeju da je nemoguće biti spreman apsolutno na sve.

Tako da ne vredi nositi kacigu od folije, bolje je proveriti vremensku prognozu, izabrati umerenu kremu za sunčanje i kreni – gradi. Da, može vas prsnuti prva bara. Ali alternativa je život u skafandru, gde ne možete ni popiti kafu. I ako sutra ipak padne meteorit… barem smo proživeli dan bez nepotrebnog titanijuma na glavi.

Voluntarist, Bitarh

Kapitalistička transutopija

Aleks Rozov, autor Meganezijskog ciklusa, u svom ŽŽ-u počeo je sa pripremnim pitanjima o tome kako da spretnije napiše kapitalističku transutopiju, odnosno realističnu pozitivnu sliku čistog kapitalizma, procesa koji su do njega doveli i procesa koji ga čine stabilnim. Imam velike sumnje u to da će mu uspeti, jer mi njegova shvatanja tržišta ne deluju potpuno adekvatno. Grubo rečeno, on će biti sklon da razmišlja o tržištu više po Marksu nego po Mizesu. Publika koja mu se okuplja u komentarima verovatno može samo da pogorša njegove probleme, jer je tamo, kao i obično, puno odabranih hobbesovaca koji smatraju čovečanstvo potpuno pokvarenim i u potrebi za snažnim regulatorom, bez kojeg bi ljudi, naravno, jedni druge pojeli.

Zanimljiv je takođe i ovaj pasus, koji je izneo jedan od njegovih komentatora, a s kojim se autor u celosti složio:

„Profesionalni“ pristalice kapitalizma (koji pišu u popularnim analitičkim medijima) – ulepšavaju realni kapitalizam.

„Neprofesionalni“ (koji učestvuju u mrežnim holyvarima) zamišljaju lukosovski kapitalizam, tačnije ne kapitalizam uopšte, već neki prizračni feudalizam u koji su utkani farmeri, zanatlije i trgovci sa primitivno organizovanim porodičnim biznisom.

Realni kapitalizam (u kojem su glavni igrači velike kompanije sa piramidom birokratije, složenim odnosima vlasništva, neformalnim dogovorima top-menadžera i većinskih akcionara, i još složenijim odnosima sa finansijsko-bankarskim i državnim sistemima) neprihvatljiv je za „neprofesionalce“. Takav kapitalizam im se (iznenada) čini kao „levističko iskrivljenje kapitalizma“.

Kratko rečeno, država se kod njih smatra neizbežnim i neodvojivim atributom kapitalizma, što shodno tome čini sve ankap ideje nekim lukosovskim slikama koje ne mogu imati nikakve veze sa stvarnošću.

Nekada je Mihail Svetov obećao da će napisati knjigu o libertarijanizmu i odustao je. Morao sam da preuzmem i napišem svoje. Vladimir Zolotorev se žalio na nedostatak libertarijanske teorije rata, pa sam morao početi da razmišljam i u tom pravcu. Sada, čini se, moraću da sastavim i neki umetnički tekst o tome kako izgleda jedno od mnoštva mogućih otelovljenja ankapa. Trenutno sam u fazi pregovaranja: pa, možda treba malo sačekati i sen Aleks će ipak napisati nešto pristojno, on je plodan autor, napisao je čak i o čistaču kanalizacije pri komunizmu, šta mu košta da reši i ovaj novi zadatak, pa ja neću morati da se hvatam za ono što slabo umijem.

Ali za slučaj da Rozov ne „izbaci“ ništa, ili ako rezultat bude u skladu sa mojim trenutnim niskim očekivanjima, počinjem već da razmišljam o tome kako da uradim nešto svoje. Moje jake strane su osećaj za stil, konciznost i sposobnost analize. Slabe strane su poteškoće sa zadržavanjem širokog zamisla u glavi i prosečna mašta, zato moje stvaralaštvo predstavlja kratke teme o konkretnim pitanjima koja ja nisam zadao. Međutim, ovde je potreban prilično obiman umetnički tekst.

Najverovatnije će pristojno rešenje biti ciklus priča. Neki Monteliberski ciklus kao protivteža Meganezijskom. Ne znam. Ne želim još uvek o tome da razmišljam. Strah me je da zakoračim u te vode.

Stefan Molynieu, Praktična anarhija, prevod poglavlja 24

Gotova je finalna verzija prevoda još jednog poglavlja Praktične anarhije autora Stefana Molinju, ovog puta o zdravstvenoj zaštiti. U principu, struktura poglavlja je već prilično uobičajena: analiza trenutne etatističke slike, a zatim opis toga kako će sve to izgledati u bezdržavnom tržišnom društvu. Za razliku od situacije sa putevima i sličnim infrastrukturnim pitanjima, ovde je već moralo biti dodato malo socijalizma u obliku dobrotvornosti, bez koje bi čisto komercijalna zdravstvena zaštita mogla pružiti ružne slike siromašaka koji umiru pored ograde. Uostalom, dobrotvornost ne treba državu, tako da to ne narušava skladnost konstrukcije.