Po nalogu @mysery_tg uradio sam prevod jednog od poglavlja „Večeri u ulici Sen Lazar“ Gustava de Molinarija (1849. god.). Autor je sredinom 19. veka osmislio i popularizovao ideju koju danas poznajemo kao ankep, a u tekstu koji vam predstavljam izlaže argumente u korist ovog sistema društvenog uređenja u zamišljenom dijalogu sa konzervativcom i socijalistom.
Da li ste ikada primetili kako velike sile odjednom postaju „humanisti“ kada je reč o oružju i metodama ratovanja? Na papiru sve izgleda lepo: „zabranjujemo hemijsko oružje, biološko oružje, nuklearno oružje, jer smo dobri“. Ali hajde da pogledamo celu ovu stvar bez ružičastih naočara. Zar vam se ne čini da ovakve zabrane uopšte nisu briga o čovečanstvu, već lukav trik kako bi se očuvala svetska hijerarhija? Kao da je svetski šampion u boksu zabranio svim protivnicima da koriste levu ruku. Zašto? Zato što mu je tako lakše da pobeđuje!
Uzmimo samo Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Pet zemalja (SAD, Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija) zvanično je dobilo pravo da poseduju nuklearne arsenale. Ostalima je rečeno: „Ne smete! To je opasno!“. Zašto? Zato što kada imaš atomsku bombu, niko ne rizikuje da te dira. Setimo se sudbine Libije: Kadafi je odustao od nuklearnog programa, a zatim je njegov režim potpuno razoran. Severna Koreja je, s druge strane, odlučila da to izbegne, i sada Kim Džon Un ima nuklearno oružje, i jednim čudom ga niko ne bombarduje. Ili eto, hemijsko oružje. SAD su decenijama žmurili pred hemijskim napadima saveznika Sadama protiv Irana, ali su odjednom se setili tih zločina kada Irak više nije bio prijatelj. Liči na selektivnu amneziju.
Ali još zanimljivije je sa pravilima vođenja rata. Prema međunarodnim zakonima, pobunjenicima je zabranjeno da se skrivaju među civilima. To zvuči razumno: manje žrtava među mirnim stanovništvom. Ali šta da radi jadni partizan ako neprijatelj ima dronove, satelite, tenkove i avione? Da izađe na polje sa otvorenim vizirom? To je garantovana karta u jedan pravac. Ispada da velike sile govore slabima: ili ratujte po pravilima i garantovano izgubite, ili ratujte kako možete i bićete proglašeni teroristima.
Uzgred, zanimljivo je da „zakoniti teror“ postoji samo kod države. Tepih bombardovanje Drezdena u Drugom svetskom ratu, nuklearni udar na Hirošimu, pogodaci NATO raketa u beogradske mostove i TV centar 1999. godine – to nije terorizam, već „vojna neophodnost“. Ali jedna eksplozija pobunjenika je već strašan greh. Naravno, ovde niko ne opravdava nasilje protiv mirnih stanovnika, ali zašto država može to da radi, a pobunjenik ne?
Setimo se i humanitarnog prava u konfliktima poput Avganistana ili Iraka. Zapadne zemlje uvek naglašavaju da se bore „čisto“ i po pravilima. Ali čim pravila smetaju, ona se lako zaboravljaju. Sećate se Abu Gurejba? Mučenje i zlostavljanje zarobljenika koji su bili „nezakoniti kombatanti“. Pravila kao da postoje, ali ih na vas ne primenjujemo jer „niste obučeni po uniformi“.
Postoji i psiho-hemijsko oružje – supstance koje treba selektivno i privremeno da deluju na mozak, ne nanoseći dugoročnu štetu zdravlju protivnika. Tipičan primer je inkapacitant BZ, sa kojim su SAD eksperimentisale tokom Vijetnama. Zvanično, to je „neletalno sredstvo potiskivanja“, ali u velikoj dozi ono čoveka pretvara u bespomoćnog zombija. Ili uzmemo hibride opioidov koji su primenjeni 2002. u „Nord-Ostu“: taoci su uspavani aerozolom na bazi fentanila – 130 ljudi se ugušilo, međutim, formalno to nije „borvena otrovna supstanca“, već specijalno sredstvo. Praktično je: kada jakom treba magični prah, to je „antiteroristički gas“, a ako isto pokuša slabiji – momentalno postaje kršilac svih konvencija.
Zagovornici humanitarnog prava govore: „Da, pravila nisu savršena, ali barem postoje neki standardi“. Ali ako pravila rade samo u jednom pravcu, na kraju se javlja pitanje: a možda su ona stvorena uopšte ne za zaštitu slabih, već kako bi se očuvao balans snaga u korist jakih?!
P.S. Kada autoritariji nazivaju libertarijance „parazitima“, tipa mi zahtevamo da se svi „besplatno“ slože sa našim „željama“ (poštuju NAP), trebalo bi da razmisle da neometavanje u njihov sistem nervnih ćelija, na primer, pomoću preparata za prisilno pojačanje inhibitora nasilja – to je samoomograničenje i poslednji pokušaj mirnog uspostavljanja dijaloga, a ne tehnička nemogućnost!
Verovatno ste se često susretali sa pitanjem rasta oligarhata i koncentracije kapitala. Takođe se moglo postaviti pitanje da li je ovaj problem rešiv pomoću decentralizacije i deregulacije tržišta. Naravno, odmah ćemo napomenuti da ovde niko ne može ponuditi čudesno i magično rešenje za sve probleme čovečanstva. Ali hajde ipak da pogledamo kako upravo slobodno tržište i prava konkurencija mogu olakšati, ako ne potpuno rešiti, ovu staru bolest ekonomije.
Suština oligarhije je jednostavna – kapital privlači kapital. Novac ide novcu, kako se kaže. Što više bogateite, to vam postaje lakše da dalje bogatite. Pre ili kasnije, sav veliki biznis počinje da liči na zatvoreni klub, gde je ulaz običnom smrtniku zabranjen. Mnogima će se činiti da je sve jasno – potrebno je strogo regulisati aktivnosti bogataša i oduzeti deo njihovih sredstava. Ali ako zakopamo dublje, državne regulacije im češće pomažu. One ne samo da se ne bore protiv oligarhata, već stvaraju staklenik za njegov procvat. Zašto? Zato što velike kompanije imaju resurse da zaposle armiju pravnika, računovođa i lobista koji vešto zaobilaze sve barijere. S druge strane, mali preduzetnici tonu u birokratskim džunglama.
Pa zašto onda deregulacija može pomoći? Zamislite: tržište je ogroman okean. Državne regulacije su veštačke prepreke, grebeni i ostrva oko kojih je zgodno graditi lična kraljevstva. Ako se oni uklone, ogromni okean postaće mnogo teže podeliti na udobne „uglove“. Slobodna konkurencija je kao oluja koja konstantno razbija sve monopole i ne dopušta im da se učvrste. Konkurirati znači živeti, stajati u mestu znači tonuti. Setite se kako je internet uništio tradicionalne monopole: taksiste, medije, maloprodaju. Pojavili su se novi igrači – Uber, YouTube, Amazon – i okrenuli sve naglavačke. Da, oni su sada novi giganti, ali su se pojavili upravo zato što stare regulacije nisu stigle za tehnologijama.
Decentralizacija je još jedan instrument zaštite od oligarhije, novi nivo. To nije samo ukidanje pravila, već prenos kontrole nad resursima i imovinom od grupe „izabranih“ u ruke mnoštva učesnika na tržištu. Setite se kriptovaluta i blockchain tehnologija. Njihova glavna ideja je: zameniti centralizovanu kontrolu transparentnim pravilima koja se ne mogu menjati za nekoga konkretnog. Kao rezultat, gradi se sistem u kojem nijedan učesnik ne može dobiti prednost samo zahvaljujući položaju ili vezama u vladi. Decentralizacija uništava samu osnovu za oligarhat. Nemoguće je izgraditi imperiju na kontroli onoga što nikome ne pripada.
Ali to nije idealna pilula, a slobodno tržište i decentralizacija nisu apsolutni lekovi protiv pohlepe i nepoštenja. Neki ljudi će i dalje pokušavati da stvaraju kartele, zavere i prevarantske šeme. Ali bez državnog pokroviteljstva, bez birokratskih „mirnih luka“, biće im mnogo teže. Konstantna otvorena konkurencija sama postaje regulator.
Da sumiramo: da, deregulacija i decentralizacija nisu idealne. Ali one sigurno oduzimaju oligarhiji njen glavni adut – podršku države. One ne leče samo simptome, već uklanjaju sam izvor bolesti. Slobodno tržište je neprekidna bitka ideja, proizvoda i talenata, gde niko ne može da miruje na lovorovim grančicama. Naravno, odluka je na vama – šta izabrati. U svakom slučaju, zanimljivije je živeti u svetu gde svako ima šansu da pobedi, a ne samo oni koji sede bliže državnom koritu.
Konačno sam uspeo da odslušam najavljene duge i naporne debate između Maksima Františkova i Alekseja Kamendanta o problemima utemeljenja libertarianske teorije.
Tome je prethodio razgovor Bogdana Litvina sa pomenutim Maksimom Františkovim, gde je ovaj izложиio kako vidi propuste u libertarianskoj teoriji.
Glavna teza Maksima iz ovog prvog razgovora bila je da samovlasništvo nije toliko neophodan koncept, čija se direktna primena sudara sa brojnim graničnim slučajevima i kolizijama, kao što je pravna analiza odnosa roditelja i dece – a ako prihvatimo mogućnost nekažnjenog kršenja prava dece zasnovanih na samovlasništvu od strane roditelja u ime njihovog sopstvenog dobra, to bukvalno u jednom koraku opravdava paternalizam u svim sferama, i etatizam kao njegov najviši oblik. U mojoj knjizi su slični problemi ukratko razmatrani, međutim, u licu Maksima Františkova (barem u ova dva razgovora) imamo ne toliko teoretičara, koliko erudita koji je detaljno proučio teorijske radove Mizeza-Rotbarda-Hoppea i uveren je da je na poslednjem libertarianska teoretska misao stala, i da sada svi libertarijanci samo slepo slave ovo trojstvo, ne pomerajući svoja istraživanja dalje.
Zatim Maksim pokazuje da ne postoji nikakvo pravo osim prava jačeg, a libertarianska razmišljanja o etici i pravu su samo ideologija slabih. Jaki uzima ono što želi, a slabi se buni, pitajući se po kom pravu, ali trpi i ne podiže pobune. U zaključku, on predlaže libertarijancima da prihvate ovaj zaključak kao činjenicu i da postupaju polazeći od tih razmatranja. Treba reći da se ovo u nekim aspektima poklapa sa mojom definicijom prava kao zahteva sa kojima su se pomirili, međutim, libertarianska ideologija, po mom mišljenju, neće biti dovoljno održiva ako bude organski odgovarala samo svetonazoru ljudi u slaboj poziciji, jer čim osoba postane dovoljno jaka, počeće sa prezirem odbacivati svaki libertarianizam. Upravo u demonstraciji toga da libertarianski pristupi mogu poboljšati život i jakima, sastoji se naš zadatak ideološke ekspanzije.
Što se tiče debata sa Kamendantom, format mi se uopšte nije dopao; moderator je mogao barem nekako zaustaviti Maksima kada je odlazio u oftopike, izlazeći iz svih razumnih vremenskih okvira. S druge strane, Maksim je na samom početku izjavio da libertarijanci uvek izlaze na debate samo da bi izgubili, i odmah je naočigledno demonstrirao da za dominaciju u debatama nije bitan kvalitet argumentacije, već pritisak. Žanr je takav, navodno, zato proučavajte borbe bez pravila, možda nekoga i pobedite.
Ipak, dopale su mi se dve teze. Jedna od Kamendanta, kada je rekao da kako pravni sistem postaje univerzalniji i kako se pojedinačni lokalni pravni sistemi spajaju, lokalne specifičnosti iz njih nestaju, a osnova koja ostaje je upravo prirodno pravo. A libertarianska ideologija se može odlično osloniti na to samo prirodno pravo.
Druga teza bila je Maksima, o tome da etički sistem libertarianizma nema nikakvu potrebu da se opravdava kroz drugi etički sistem, na primer, utilitarizam; sistem treba da bude zatvoren u okviru sopstvenih vrednosti. U principu, nešto slično je pisao i Rotbard kada je, analizirajući poziciju Mizeza, primetio da će za libertarijanca sloboda biti poželjnija, čak i ako bi se na neki neverovatan način uspela konstruisati funkcionalna verzija komunizma koja bi efikasnije uvećavala materijalno blagostanje ljudi od slobodnog tržišta. Dakle, libertarijanac može biti srećan što su zakoni ekonomije na njegovoj strani, ali njegova etička pozicija ne sme se oslanjati na tu okolnost, već mora biti ukorenjena u fundamentalnijim stvarima.
Tako da, na kraju, slušanje ovih razgovora na ubrzanjoj brzini od put i po nije bio potpuno uzaludan gubitak vremena, ali u budućnosti ću preferirati nekoga ko nije toliko pričljiv.
Kada čujemo reč „transhumanizam“, mašta obično crta slike robota, letećih automobila i drugih fantastičnih dostignuća naučnog progresa. Ali šta ako zakopamo dublje i kažemo da koreni transhumanizma sežu mnogo dalje od pametnih telefona i dronova?
Zamislite Englesku u 17. veku. Kišovito, sumorno, čaj još nije uvezen, a naučnici i filozofi već pokušavaju da shvate kako da život učine mrvicu boljim i mrvicu dužim. Jedan od takvih sanjara bio je Francis Bekon. On je razmišljao o tome kako da radikalno produži ljudski život i pojača mogućnosti čoveka pomoću nauke. Istina je da su vremena bila takva da je bilo opasno to glasno izjaviti: crkva je smatrala da je čovek Božje vlasništvo i da su svi pokušaji da se čovek poboljša bogohulstvo. Šta je Bekon uradio? Napisao je „Novu Atlantidu“, svojevrsni filozofski „roman sa ključem“, gde mudraci iza lepe alegorije tajno rade na pobedi nad starenjem i bolestima. Kao da kaže: nije to ja, već su moji likovi iz knjige tako progresivni!
Ali Bekon nije bio jedini koji je odlučio da nadmudri vreme i crkvu. Sledeći u redu za istoriju bio je Džon Lok. On je predložio ideju koja je bila revolucionarna za njegovo vreme: čovek pripada samo samom sebi, a samim tim ima pravo da raspolaže sopstvenim telom i životom. I upravo je ovaj princip samopripadnosti i lične slobode postao ključ za libertarianizam i budući transhumanizam.
Ova smela ideja nije dala samo filozofski poticaj, već je bukvalno promenila svet: zahvaljujući njoj pojavila se prva sekularna država – SAD, i revolucionarni slogani poput „Sloboda, jednakost, bratstvo“. Ideja o potpunoj autonomiji ličnosti nije bila samo lepa fraza za filozofe, već stvarno moćan pogon društvenog progresa. Tako se postepeno formirala filozofska tradicija u kojoj su se Bekonove ideje o prevazilaženju ljudskih ograničenja stopile sa Lokovim verovanjem u potpunu slobodu čoveka. I ove protolibertarijanske misli, poput perli na niti, nanizivale su se na fundamentalnu filozofiju transhumanizma.
Danas su tehnologije sustigle snove filozofa iz prošlosti, pa ih čak i pretekle. Ono o čemu je Bekon sanjao i ono na šta je Lok stidljivo nagoveštavao, danas postaje sasvim realno: biotehnologija, genetski inženjering, veštačka inteligencija. Čini se da stojimo na pragu ne samo nove ere, već bukvalno nove verzije čoveka.
Ali tu se pojavljuje i novi talas kritičara koji ne žure da se raduju tehničkom progresu. Neko se plaši produbljivanja socijalnog nejednakosti, tvrdeći da će bogati živeti večno, dok će siromašnima ostati samo mrvice. Neko brine o gubitku ljudskog identiteta. A neki se uopšte plaše da ćemo slučajno stvoriti novu klasu tehnološke elite koja će upravljati svima ostalima.
Pa, svaka velika ideja se uvek suočava sa kritikama, ali upravo diskusija je čini živom i aktuelnom. Transhumanizam nije samo tehnologija i nauka, to je izazov samom našem predstavljanju o čovečnosti, to je šansa da preispitamo sve što smo navikli da smatramo nepromenljivim: život, smrt, svest i čak to ko smo mi zapravo.
Na kraju krajeva, sviđalo nam se to ili ne, transhumanizam već utiče na naše društvo, primoravajući nas da postavljamo neprijatna, ali veoma važna pitanja. I ko zna – možda ćemo doživeti vreme kada će ova pitanja postati stvarnost, a ne samo stranice filozofskih knjiga. I tada će, možda, neko napisati roman o nama – samo, nadamo se, već bez ezopovog jezika!
A dok čekamo, posmatraćemo, postavljati pitanja i sanjati o tome šta nam donosi sutrašnji dan, po mogućnosti lično učestvujući i pomažući entuzijastima biohakerima. Jer, ko zna, možda upravo sada pravimo prve korake ka svetu koji su Bekon i Lok videli samo u svojim najsmelijim fantazijama.
Mojim čitaocima odavno nije tajna da mi se deo autorskog prava, kao što je kopirajt, čini entitetom koji je beznadežno zastareo i krajnje skup u smislu primene (enforcement-a), te će stoga odmah izumreti čim država prestane da sprovodi taj isti enforcement. Međutim, sa pojavom velikih jezičkih modela pojavili su se svi razlozi da se veruje da će kopirajt izumreti čak i znatno ranije od države.
U odbranu kopirajta postoje različiti argumenti. Postoji utilitarni: ako će svi besplatno uzimati tuđi sadržaj, nestaće stimulansa za kreiranje tog sadržaja, a to je kraj progresa. Postoji objektivistički: čovek ima pravo na proizvod svog razuma, i tačka, jer tako je rekla Ayn Rand. Postoji etički: rad mora biti plaćen.
A zatim se ispostavlja da je za obuku nove, naprednije verzije velikog jezičkog modela potrebno „nahraniti“ ga apsolutno svim korpusima tekstova koje je čovečanstvo ikada kreiralo, a on će to pojesti i tražiti još. Ako se to ne uradi, perspektivni pravac razvoja informacionih tehnologija udariće u zid. One koji obučavaju model ne zanimaju umetničke vrednosti teksta. Za njih su i Biblija i fan-fik o Hari Potteru jednostavno tekst koji poseduje ključni kvalitet: napisan je od strane čoveka. Poznavanje Biblije je za jezički model važnije, ali samo iz razloga što je ona, prvo, obimnija, a drugo, reference na nju se mnogo češće pojavljuju u drugim tekstovima i korisničkim upitima.
I to je to, odmah smo izgubili utilitarni argument, jer je upravo zarad progresa potrebno nahraniti neuronsku mrežu tekstovima. Zauzvrat smo dobili veoma bogate lobiste za ukidanje kopirajta, jer kompanije koje razvijaju velike jezičke modele sasvim mogu da se mere po veličini kapitala sa digitalnim izdavaštvima. Uz to, čak i ako vlasnici prava nad posebno popularnim tekstovima uspeju da odbrane pravo da LLM-ovi ne budu upoznati sa njima, ko će profitirati od toga što će četbot na zahtev „prepričaj određenu priču Stivena Kinga“ odgovoriti „ne znam nijedno delo ovog autora, hajde da vam bolje prepričam određenu priču Dejvida Fridmana“. Sigurno neće profitirati izdavači Stivena Kinga, niti sam Stiven King od takve situacije.
Kako će se pribavljati sadržaj za trening neuronskih mreža? Vrlo jednostavno. Sadržaj je uglavnom već fizički prisutan na mreži u besplatnom pristupu, samo što ima etiketu „piratski“, i zbog toga zakonite kompanije moraju da se pretvaraju da on ne postoji. Međutim, to je previše krhka ograda i ona neće zaustaviti one koji smatraju da imaju pravo da je preskoče. Neuronskoj mreži neće biti dostupan samo neki Rodion Belkovič, jer on u principu ne objavljuje svoje knjige na mreži, čak ni za novac))) To je ogroman gubitak za buduće sagovornike inteligentnih četbotova, ali šta se može, čovečanstvo je tokom svoje istorije izgubilo mnogo vrednih tekstova, shit happens.
„Kraj svega ovog gnusnjavanja“ Stivena Kinga je upečatljiva distopija koja nas upozorava na klasičnu zamku dobrih namera, kojima je put popločan, znate već, kuda. Ali hajde da pogledamo dublje i trezveno procenimo glavne greške likova i kako ih je bilo moguće izbeći.
Glavni junak, Robert, otkrio je da voda u gradiću La Plata poseduje jedinstvena hemijska svojstva koja potiskuju agresiju i sklonost ka nasilju. Vođen sasvim iskrenim i razumljivim snom da oslobodi čovečanstvo nasilja, on odlučuje da rasprši sličnu supstancu širom sveta, koristeći vulkansku erupciju kao sredstvo dostave. Eksperiment u početku deluje uspešno – nivo nasilja u svetu opada na nulu. Međutim, ubrzo se otkriva užasan sporedni efekat: supstanca izaziva ireverzibilno smanjenje inteligencije, postepeno pretvarajući ljude u bespomoćna bića, nesposobna da se brinu o sebi i sačuvaju civilizaciju.
Kao što vidimo, Robert je grdno zabrljao. Umesto da razumno i oprezno testira svoju ideju, on je jednostavno raspršao slabo proučeni preparat na celo čovečanstvo odjednom, „zalivši“ planetu nepoznatom hemijom preko vulkana. To je otprilike kao da u garaži pronađete stari kanister i bez ikakvih provera odmah sipate njegov sadržaj u novi Mercedes. Prirodno je da su posledice bile katastrofalne: agresija je nestala, ali su i mozgovi otukli odmah za njom.
Glavna Robertova greška nije bila u želji da promeni „ljudsku prirodu“, već u nedostatku elementarnog opreza i zdravog razuma. U razvijenom društvu niko ne bi primenio radikalne metode bez dugoročnih istraživanja, a uopšte – „prisilna terapija“ za celo čovečanstvo protivreči samom duhu libertarijanizma. Prisila je dopustiva samo u odnosu na one koji su već prekršili NAP, počiniv nasilje. Upravo sa takvim ljudima je trebalo započeti oprezne, postepene i pažljivo kontrolisane eksperimente.
Kako bi to moglo izgledati u praksi? Umesto da pretvori celu planetu u laboratorijske zečeve, mogao je početi sa malim grupama posebno opasnih kriminalaca. Ako društvo u nekim zemljama dopušta smrtnu kaznu za teške zločine, zašto onda ne pokušati prvo sa daleko humanijom i perspektivnijom alternativom – preparatima za pojačanje inhibitora nasilja? Moglo se postepeno, godinama, pratiti efekat preparata, beležiti sporedni efekti, unapređivati formulu i tek nakon potpune sigurnosti proširiti primenu. I čak i tada, obavezno i bez prava izbora, to bi trebalo da se odnosi isključivo na one koji su već inicirali nasilje.
Postoji čitav set alata za smanjenje katastrofalnih rizika koje je naš junak potpuno ignorisao. Na prvom mestu su to faznost i postepenost – treba početi od malog, posmatrati i korigovati. „Sedam puta meri, jednom seci“, a ne obrnuto. Zatim sledi ciljana primena – primena treba biti ograničena isključivo na agresore, a ne raspršivati „sreću“ na sve nasumično. To je banalno etičnije i efikasnije. Dalje sledi nezavisna kontrola i transparentnost – naučnici, etičari, nadzorni saveti kao sistem kočnica i ravnoteže, kako bi se isključile greške jednog genija (koliko god on iskreno želeo svima dobro). I na kraju, reverzibilnost – mogućnost povlačenja izmena ili minimiziranja štete pri prvim znacima problema. Na kraju krajeva, transhumanizam nije igra ruske ruleta mozgom, već kontrola biologije radi proširenja slobode.
Robertov problem nije bio u tome što je pokušao da hakuje ljudsku prirodu, već u tome što je to radio nepažljivo i ishitreno. Kada je reč o tako moćnim alatima kao što su biohakovanje ili biotehnologija, važni su odgovornost i svest o posledicama. Ovde važi princip „prvo ne škodi“ sa korekcijom za progres: menjaj šta god želiš, ali usput nemoj polomiti celu planetu. I zaključak ovde treba da bude jednostavan: hakovati „ljudsku prirodu“ se može i čak treba, naročito ako to donosi više slobode i manje patnje, ali to se mora raditi pametno, kako se umesto prekrasnog novog sveta ne bismo našli u zamci sopstvene samouverenosti.
Kada neko govori o piratstvu, obično isplivaju slike iz piratskih filmova – drvena noga, flaša ruma i papagaj. Ali u digitalnom svetu sve je malo drugačije. Tamo pirat nije tip koji otima „bogatstva“ od siromašnih autora. To je pre momak ili devojka koji drže vrata ogromne digitalne biblioteke otvorenim za sve.
Zamislite Nintendo. Legendarna kompanija je objavila više od 1500 igara u poslednjih 40 godina. Mnoge od njih sada leže negde u prašnjavim kutijama na tavanima ili su odavno istrunile na smećniku, jer korporacijama nije isplativo održavati stari sadržaj. Ali ko je sačuvao te igre za istoriju? Tačno tako, upravo oni „pirati“. U digitalno doba oni su svojevrsni volonteri koji pažljivo čuvaju kulturno nasleđe. Piratstvo danas je garancija da sutra nećemo izgubiti neprocenjivu kulturu.
Ali zar to nije krađa? Tu dolazi zanimljiv momenat. Krađa je kada nekome nešto otmete i ta osoba to više nema. Preuzimajući film, pesmu ili knjigu, vi ne otimate to od autora. Fajl ostaje tamo gde je i bio, u izvornom obliku. Nema stvarnog gubitka – osim, možda, iluzija nosioca prava o svojim hipotetskim prihodima.
Dobro, ali zar autori ne treba da dobiju novac za svoj trud? Naravno da treba. Ali za prvi primerak proizvoda koji su kupci dobrovoljno nabavili, novac je već plaćen. A sve ostalo je već veštački monopol, nametnut od strane države (tj. privilegija stacionarnog bandite, kako su se patenti ranije otvoreno nazivali).
Važno je još razumeti da nam savremeni sistem autorskih prava (nazovimo ga kopirajzm radi lakšeg snalaženja) ne omogućava da u potpunosti posedujemo čak ni ono za šta smo već platili. Kupili ste igru? Odlično, ali ona je vezana za desetinu DRM zaštita koje vas proveravaju kao graničar na aerodromu. Kupili pretplatu na Netflix? Niste vlasnik filmova, već samo privremeni zakupac. Pretplata je istekla – zbogom, omiljene serije. Kopirajzm je kult kontrole, gde je korisnik uvek pod sumnjom. Postali smo ne vlasnici, već zakupci sopstvene kulture. Slažite se, to uopšte nije tržišno.
Izgubljena prodaja je mit. Kompanije veoma vole da računaju virtuelne gubitke: navodno, preuzeli ste 10 000 kopija našeg albuma, što znači da smo izgubili 10 000 prodaja! Ne, drugari, izgubili ste maksimalno šansu da ga prodate nekoliko desetina ljudi. Ostalih 9950 verovatno nikada ne bi kupili vaš proizvod da nisu mogli besplatno da ga preuzmu. A znate šta je smešno? Najaktivniji pirati troše na muziku i filmove više nego prosečni potrošači! Jer piratstvo je više kao probni primerak, a ne pljačka.
Piratstvo takođe pomaže u slučajevima kada nosilac prava sam ne želi ili ne može da pomogne. Sećate se kako je HBO nemilosrdno brisao omiljene serije sa servera kada je zatvarao HBO Max? Spasili su ih upravo pirati. Kada je neka knjiga zabranjena cenzurom, jedina nada da se pročita su ponovo piratski sajtovi. Oni bukvalno održavaju slobodu informacija.
Besplatno ne znači amoralno! Libertarianska etika je jednostavna: nasilje je loše. I kada napravite kopiju digitalnog fajla, vi nikome ništa ne otimate. Ali državne racije na servere, milionkske kazne studentima i krivični postupci protiv „pirata“ – to je pravo nasilje. Ako je autor talentovan, zahvalni slušaoci, čitaoci i gledaoci će ga dobrovoljno podržati. To je pravedno i slobodno, a pre svega – nenasilno.
Šta možemo da uradimo? Zagovarati ukidanje kopirajzma. Ne plašiti se reći naglas: kopiranje je saradnja i širenje znanja, a ne krađa. Nismo obavezni da se osećamo krivim zbog toga što jednostavno želimo slobodno da raspolažemo svojim fajlovima i kulturom, koja je odavno postala deo zajedničkog nasleđa. I poslednje: držite torrent klijent pri ruci. Jer dok korporacije igraju monopol, pirati su jedini koji zaista brinu o očuvanju kulture!
Pojam ankap se pojavio u okvirima libertarianske filozofije. Međutim, pored libertarianizma, postoje i druge filozofije slobode, na primer, objektivizam ili klasični liberalizam. Stiče se utisak da svaka intelektualna tradicija usmerena ka postizanju slobode ima svoju varijantu blisku ankapu.
Pitanje od Dmitrija
Upravo sada prevodim zanimljiv članak u kojem se prate anarhistički koreni ankapa (smešno, ali mnogi smatraju ankape nepravim anarhistima) od Prudona, koji je zapravo prvi proglasio sebe kao anarhizam. Ali do završetka rada ima još nekoliko dana, a do tada ću radije razmišljati o tome koliko je principijelno za anarho-kapitalističko društvo da u svojoj osnovi ima baš libertarianske principe – samopripadnost i ostale NAP-ove.
Zamenimo samopripadnost sa „svi smo mi Gospodnjev alat“ ili „mi smo samo treća tema u muzici Ainur“. To je jednostavno premeštanje lokusa kontrole. Pa, ok, sada je on spoljašnji. Da li će ovo premeštanje smetati u izgradnji ankapa? Ne naročito. Gospod je u svojoj milosti dao ljudima zapovesti. Elfi su ostavili ljudima svoj moćni ep, ispunjen moralnim porukama. Uzmi, koristi. U pesmama ćeš pročitati o vernosti zakletvama ili zapovest zahteva od tebe da ne svedočiš lažno – tako ili drukčije spoznaćeš ideju ugovora i obaveza prema njemu, a znači to da bazu za kapitalizam imamo.
Može li se zaobići princip nenagresije? Da niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja? Ne, neko ima. Hoće li to smetati izgradnji ankapa? Pa, zavisi ko je baš bio srećan izuzetak od ovog principa. Na primer, ako proglasimo da nekažnjeno nasilje mogu inicirati ludi, mala deca i žene sa PMS-om, to nam nimalo neće smetati da izgradimo anarho-kapitalističko društvo. A ako proglasimo da pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja poseduje neki specijalni viteški red, koji se zakleo da čuva mir i spokoj u Galaksiji – biće teže, mada ni tada situacija nije beznadežna, ali ćemo kritično zavisiti od procedura koje regulišu ulazak u taj red i izbacivanje iz njega.
U kojoj meri ankap može biti izgrađen na principima klasičnog liberalizma? Gustov de Molinari je to opisao veoma jasno. On nije znao za nikakve zvučne libertarianske specifične termine poput NAP-a i samopripadnosti, već je jednostavno opisao kako će konkurentno tržište sigurnosnih usluga dati bolje rezultate od monopolističkog.
Šta je sa objektivizmom? Egoizam je vrlina. Razum je vrlina. Zahtevati od ljudi da se žrtvuju za tebe – fuj. Zašto to ne bi bila baza za ankap? Principi zvuče podjednako neobično kao appeal na Silmarillion umesto na Bibliju kao izvor morala, ali, u suštini, realizujući principe objektivizma, dobićemo isti taj ankap, samo sa intelektualnom svojinom. I, da, države pritom neće biti, šta god Ayn Rand pisala o tome, jer prinudno uzimanje poreza znači zahtevati žrtve od poreskih obveznika, a prisiljavanje državnih činovnika da rade besplatno znači zahtevati žrtve od njih. Ali, naravno, ako je dobrovoljno samoupravljanje, koje koordiniraju volonteri o svom trošku ili putem donacija – država, onda ok, neka bude država, ali za nas, libertarijance, to je jednostavno ankap.
Znate li koja je razlika između dobrih namera i stvarnog rezultata? Naravno, u broju uništenih sudbina. Kada su EU i SAD uveli GDPR i CCPA regulative za zaštitu personalnih podataka, sve je zvučalo lepo: „Zaštitićemo vaše podatke od zlonamernih korporacija!“ Rusija je sa svojim FZ-152 takođe pratila trend sa idejom da zaštiti građane od digitalnih razbojnika i zapadnih agenata. Zamisao je izgledala dobro, ali šta je na kraju ispalo?
Prvi paradoks: vaši podaci i dalje šetaju mrežom kao mačka po krovovima u proleće. Curenja? Svake godine biju rekorde! Samo zamislite, sa GDPR-om u Evropi se dogodilo više od 160 hiljada curenja u prve godinu i po dana. U Rusiji je situacija uopšte anegdotna: podaci skoro svih odraslih građana su već procureli na mrežu. I o kakvoj zaštiti ovde govorimo?
Drugi paradoks: zakoni su kao da su protiv tržišnih giganata, ali upravo oni su izvukli korist. Google i Facebook su nakon uvođenja GDPR-a zapravo videli rast udela na tržištu oglašavanja. Zašto? Oni jednostavno imaju dovoljno novca za armiju pravnika i tehničara, što drugi ne mogu priuštiti. A usklađivanje sa GDPR-om ili CCPA-om postalo je noćna mora za mala preduzeća i startape; mnogi to jednostavno nisu mogli da izdrže i zatvorili su se.
Treći paradoks: umesto rasta poverenja, dobili smo samo iritaciju zbog beskonačnih banera o kolačićima i zahteva za dozvolom za svaki korak. Ljudi ne čitaju – samo kliknu „Slažem se“. To je kao oni bankarski uslovi koje niko ne čita, a onda se iznenadi: „Kako to da dugujem 5 hiljada rubalja mesečno za održavanje računa?“.
Još jedan neprijatan momenat je lokalizacija podataka. U Rusiji zakon zahteva čuvanje podataka građana na lokalnim serverima, navodno radi zaštite informacija od zapadnih obaveštajnih službi. Rezultat? Umesto Google-a ili LinkedIn-a, Rusi su dobili lokalne analoge sa sumnjivom sigurnošću i niskim kvalitetom usluge. To je kao da vas teraju da kupujete hleb samo u jednoj prodavnici, obrazlažući to time da je „bezbednije“. Ali kada nema izbora, kvalitet obično opada, a cena raste.
Postoje i zabavni primeri: mnogi američki sajtovi su jednostavno blokirali pristup iz EU nakon GDPR-a, odlučivši da su evropski korisnici „previše skupi“ za održavanje. Zamislite, želite da posetite omiljeni resurs, a on vam kaže: „Izvinite, vi ste previše skup klijent, do viđenja!“ Absurd? Da, ali to je nova realnost zaštite podataka.
Šta onda da radimo? Libertarianski pristup, umesto gušeće državne regulative, nudi zdrav razum i tržišne mehanizme. Pre svega, to su dobrovoljni standardi umesto birokratije. Neka biznis sam razvije efikasna pravila zaštite podataka. A ako se potrošači nečim ne zadovolje – oni će otići kod konkurencije koja poštuje privatnost. Jer, ako kompanija greši – tržište će je kazniti, klijenti će otići, a profit će pasti. To radi efikasnije od bilo koje provere Roskomnadzora i kazni.
Ali ono što će najviše pomoći je korišćenje tehnoloških rešenja umesto papirnog haosa. Na primer, end-to-end enkripcija, gde pristup vašim porukama i fajlovima imaju samo pošiljalac i primalac. Čak i ako podaci dospeju u tuđe ruke, haker će videti samo besmislen skup simbola. Još jedan važan pristup je minimizacija prikupljanja podataka. Zašto prikupljati sve podatke redom, ako je dovoljno dobiti samo minimalno neophodne?! Za većinu servisa na mreži dovoljni su samo korisničko ime i lozinka. Što manje podataka, to manje rizika. I još nešto – decentralizovano čuvanje. Umesto jedne velike baze podataka koja mami hakere, informacije se mogu rasporediti po mnogim nezavisnim tačkama, što zlonamernicima višestruko otežava život. Ukratko, tehnologije omogućavaju zaštitu privatnosti mnogo efikasnije nego državni zakoni i beskonačne provere.
Kao što vidimo, dobra namera nije isto što i dobar zakon. Činovnici su hteli najbolje, ali su dobili kao i obično. Bolje hajdemo verovati ljudima i biznisu, a ne birokratima i uputstvima koja nam nameću!
