Moje upoznavanje sa Maksimom Františkovim

Konačno sam uspeo da odslušam najavljene duge i naporne debate između Maksima Františkova i Alekseja Kamendanta o problemima utemeljenja libertarianske teorije.

Tome je prethodio razgovor Bogdana Litvina sa pomenutim Maksimom Františkovim, gde je ovaj izложиio kako vidi propuste u libertarianskoj teoriji.

Glavna teza Maksima iz ovog prvog razgovora bila je da samovlasništvo nije toliko neophodan koncept, čija se direktna primena sudara sa brojnim graničnim slučajevima i kolizijama, kao što je pravna analiza odnosa roditelja i dece – a ako prihvatimo mogućnost nekažnjenog kršenja prava dece zasnovanih na samovlasništvu od strane roditelja u ime njihovog sopstvenog dobra, to bukvalno u jednom koraku opravdava paternalizam u svim sferama, i etatizam kao njegov najviši oblik. U mojoj knjizi su slični problemi ukratko razmatrani, međutim, u licu Maksima Františkova (barem u ova dva razgovora) imamo ne toliko teoretičara, koliko erudita koji je detaljno proučio teorijske radove Mizeza-Rotbarda-Hoppea i uveren je da je na poslednjem libertarianska teoretska misao stala, i da sada svi libertarijanci samo slepo slave ovo trojstvo, ne pomerajući svoja istraživanja dalje.

Zatim Maksim pokazuje da ne postoji nikakvo pravo osim prava jačeg, a libertarianska razmišljanja o etici i pravu su samo ideologija slabih. Jaki uzima ono što želi, a slabi se buni, pitajući se po kom pravu, ali trpi i ne podiže pobune. U zaključku, on predlaže libertarijancima da prihvate ovaj zaključak kao činjenicu i da postupaju polazeći od tih razmatranja. Treba reći da se ovo u nekim aspektima poklapa sa mojom definicijom prava kao zahteva sa kojima su se pomirili, međutim, libertarianska ideologija, po mom mišljenju, neće biti dovoljno održiva ako bude organski odgovarala samo svetonazoru ljudi u slaboj poziciji, jer čim osoba postane dovoljno jaka, počeće sa prezirem odbacivati svaki libertarianizam. Upravo u demonstraciji toga da libertarianski pristupi mogu poboljšati život i jakima, sastoji se naš zadatak ideološke ekspanzije.

Što se tiče debata sa Kamendantom, format mi se uopšte nije dopao; moderator je mogao barem nekako zaustaviti Maksima kada je odlazio u oftopike, izlazeći iz svih razumnih vremenskih okvira. S druge strane, Maksim je na samom početku izjavio da libertarijanci uvek izlaze na debate samo da bi izgubili, i odmah je naočigledno demonstrirao da za dominaciju u debatama nije bitan kvalitet argumentacije, već pritisak. Žanr je takav, navodno, zato proučavajte borbe bez pravila, možda nekoga i pobedite.

Ipak, dopale su mi se dve teze. Jedna od Kamendanta, kada je rekao da kako pravni sistem postaje univerzalniji i kako se pojedinačni lokalni pravni sistemi spajaju, lokalne specifičnosti iz njih nestaju, a osnova koja ostaje je upravo prirodno pravo. A libertarianska ideologija se može odlično osloniti na to samo prirodno pravo.

Druga teza bila je Maksima, o tome da etički sistem libertarianizma nema nikakvu potrebu da se opravdava kroz drugi etički sistem, na primer, utilitarizam; sistem treba da bude zatvoren u okviru sopstvenih vrednosti. U principu, nešto slično je pisao i Rotbard kada je, analizirajući poziciju Mizeza, primetio da će za libertarijanca sloboda biti poželjnija, čak i ako bi se na neki neverovatan način uspela konstruisati funkcionalna verzija komunizma koja bi efikasnije uvećavala materijalno blagostanje ljudi od slobodnog tržišta. Dakle, libertarijanac može biti srećan što su zakoni ekonomije na njegovoj strani, ali njegova etička pozicija ne sme se oslanjati na tu okolnost, već mora biti ukorenjena u fundamentalnijim stvarima.

Tako da, na kraju, slušanje ovih razgovora na ubrzanjoj brzini od put i po nije bio potpuno uzaludan gubitak vremena, ali u budućnosti ću preferirati nekoga ko nije toliko pričljiv.

Transhumanizam poreklom iz XVII veka: o čemu su sanjali Bekon i Lok?

Kada čujemo reč „transhumanizam“, mašta obično crta slike robota, letećih automobila i drugih fantastičnih dostignuća naučnog progresa. Ali šta ako zakopamo dublje i kažemo da koreni transhumanizma sežu mnogo dalje od pametnih telefona i dronova?

Zamislite Englesku u 17. veku. Kišovito, sumorno, čaj još nije uvezen, a naučnici i filozofi već pokušavaju da shvate kako da život učine mrvicu boljim i mrvicu dužim. Jedan od takvih sanjara bio je Francis Bekon. On je razmišljao o tome kako da radikalno produži ljudski život i pojača mogućnosti čoveka pomoću nauke. Istina je da su vremena bila takva da je bilo opasno to glasno izjaviti: crkva je smatrala da je čovek Božje vlasništvo i da su svi pokušaji da se čovek poboljša bogohulstvo. Šta je Bekon uradio? Napisao je „Novu Atlantidu“, svojevrsni filozofski „roman sa ključem“, gde mudraci iza lepe alegorije tajno rade na pobedi nad starenjem i bolestima. Kao da kaže: nije to ja, već su moji likovi iz knjige tako progresivni!

Ali Bekon nije bio jedini koji je odlučio da nadmudri vreme i crkvu. Sledeći u redu za istoriju bio je Džon Lok. On je predložio ideju koja je bila revolucionarna za njegovo vreme: čovek pripada samo samom sebi, a samim tim ima pravo da raspolaže sopstvenim telom i životom. I upravo je ovaj princip samopripadnosti i lične slobode postao ključ za libertarianizam i budući transhumanizam.

Ova smela ideja nije dala samo filozofski poticaj, već je bukvalno promenila svet: zahvaljujući njoj pojavila se prva sekularna država – SAD, i revolucionarni slogani poput „Sloboda, jednakost, bratstvo“. Ideja o potpunoj autonomiji ličnosti nije bila samo lepa fraza za filozofe, već stvarno moćan pogon društvenog progresa. Tako se postepeno formirala filozofska tradicija u kojoj su se Bekonove ideje o prevazilaženju ljudskih ograničenja stopile sa Lokovim verovanjem u potpunu slobodu čoveka. I ove protolibertarijanske misli, poput perli na niti, nanizivale su se na fundamentalnu filozofiju transhumanizma.

Danas su tehnologije sustigle snove filozofa iz prošlosti, pa ih čak i pretekle. Ono o čemu je Bekon sanjao i ono na šta je Lok stidljivo nagoveštavao, danas postaje sasvim realno: biotehnologija, genetski inženjering, veštačka inteligencija. Čini se da stojimo na pragu ne samo nove ere, već bukvalno nove verzije čoveka.

Ali tu se pojavljuje i novi talas kritičara koji ne žure da se raduju tehničkom progresu. Neko se plaši produbljivanja socijalnog nejednakosti, tvrdeći da će bogati živeti večno, dok će siromašnima ostati samo mrvice. Neko brine o gubitku ljudskog identiteta. A neki se uopšte plaše da ćemo slučajno stvoriti novu klasu tehnološke elite koja će upravljati svima ostalima.

Pa, svaka velika ideja se uvek suočava sa kritikama, ali upravo diskusija je čini živom i aktuelnom. Transhumanizam nije samo tehnologija i nauka, to je izazov samom našem predstavljanju o čovečnosti, to je šansa da preispitamo sve što smo navikli da smatramo nepromenljivim: život, smrt, svest i čak to ko smo mi zapravo.

Na kraju krajeva, sviđalo nam se to ili ne, transhumanizam već utiče na naše društvo, primoravajući nas da postavljamo neprijatna, ali veoma važna pitanja. I ko zna – možda ćemo doživeti vreme kada će ova pitanja postati stvarnost, a ne samo stranice filozofskih knjiga. I tada će, možda, neko napisati roman o nama – samo, nadamo se, već bez ezopovog jezika!

A dok čekamo, posmatraćemo, postavljati pitanja i sanjati o tome šta nam donosi sutrašnji dan, po mogućnosti lično učestvujući i pomažući entuzijastima biohakerima. Jer, ko zna, možda upravo sada pravimo prve korake ka svetu koji su Bekon i Lok videli samo u svojim najsmelijim fantazijama.

Voluntarist, Bitarh

Kako gledaš na to da se neuronetima hrani sav sadržaj sa interneta, zanemarujući autorska prava i bez nečije saglasnosti?

M1inki

Mojim čitaocima odavno nije tajna da mi se deo autorskog prava, kao što je kopirajt, čini entitetom koji je beznadežno zastareo i krajnje skup u smislu primene (enforcement-a), te će stoga odmah izumreti čim država prestane da sprovodi taj isti enforcement. Međutim, sa pojavom velikih jezičkih modela pojavili su se svi razlozi da se veruje da će kopirajt izumreti čak i znatno ranije od države.

U odbranu kopirajta postoje različiti argumenti. Postoji utilitarni: ako će svi besplatno uzimati tuđi sadržaj, nestaće stimulansa za kreiranje tog sadržaja, a to je kraj progresa. Postoji objektivistički: čovek ima pravo na proizvod svog razuma, i tačka, jer tako je rekla Ayn Rand. Postoji etički: rad mora biti plaćen.

A zatim se ispostavlja da je za obuku nove, naprednije verzije velikog jezičkog modela potrebno „nahraniti“ ga apsolutno svim korpusima tekstova koje je čovečanstvo ikada kreiralo, a on će to pojesti i tražiti još. Ako se to ne uradi, perspektivni pravac razvoja informacionih tehnologija udariće u zid. One koji obučavaju model ne zanimaju umetničke vrednosti teksta. Za njih su i Biblija i fan-fik o Hari Potteru jednostavno tekst koji poseduje ključni kvalitet: napisan je od strane čoveka. Poznavanje Biblije je za jezički model važnije, ali samo iz razloga što je ona, prvo, obimnija, a drugo, reference na nju se mnogo češće pojavljuju u drugim tekstovima i korisničkim upitima.

I to je to, odmah smo izgubili utilitarni argument, jer je upravo zarad progresa potrebno nahraniti neuronsku mrežu tekstovima. Zauzvrat smo dobili veoma bogate lobiste za ukidanje kopirajta, jer kompanije koje razvijaju velike jezičke modele sasvim mogu da se mere po veličini kapitala sa digitalnim izdavaštvima. Uz to, čak i ako vlasnici prava nad posebno popularnim tekstovima uspeju da odbrane pravo da LLM-ovi ne budu upoznati sa njima, ko će profitirati od toga što će četbot na zahtev „prepričaj određenu priču Stivena Kinga“ odgovoriti „ne znam nijedno delo ovog autora, hajde da vam bolje prepričam određenu priču Dejvida Fridmana“. Sigurno neće profitirati izdavači Stivena Kinga, niti sam Stiven King od takve situacije.

Kako će se pribavljati sadržaj za trening neuronskih mreža? Vrlo jednostavno. Sadržaj je uglavnom već fizički prisutan na mreži u besplatnom pristupu, samo što ima etiketu „piratski“, i zbog toga zakonite kompanije moraju da se pretvaraju da on ne postoji. Međutim, to je previše krhka ograda i ona neće zaustaviti one koji smatraju da imaju pravo da je preskoče. Neuronskoj mreži neće biti dostupan samo neki Rodion Belkovič, jer on u principu ne objavljuje svoje knjige na mreži, čak ni za novac))) To je ogroman gubitak za buduće sagovornike inteligentnih četbotova, ali šta se može, čovečanstvo je tokom svoje istorije izgubilo mnogo vrednih tekstova, shit happens.

Hakuj mozak agresora, a ne čovečanstvo: greške distopije Stivena Kinga

„Kraj svega ovog gnusnjavanja“ Stivena Kinga je upečatljiva distopija koja nas upozorava na klasičnu zamku dobrih namera, kojima je put popločan, znate već, kuda. Ali hajde da pogledamo dublje i trezveno procenimo glavne greške likova i kako ih je bilo moguće izbeći.

Glavni junak, Robert, otkrio je da voda u gradiću La Plata poseduje jedinstvena hemijska svojstva koja potiskuju agresiju i sklonost ka nasilju. Vođen sasvim iskrenim i razumljivim snom da oslobodi čovečanstvo nasilja, on odlučuje da rasprši sličnu supstancu širom sveta, koristeći vulkansku erupciju kao sredstvo dostave. Eksperiment u početku deluje uspešno – nivo nasilja u svetu opada na nulu. Međutim, ubrzo se otkriva užasan sporedni efekat: supstanca izaziva ireverzibilno smanjenje inteligencije, postepeno pretvarajući ljude u bespomoćna bića, nesposobna da se brinu o sebi i sačuvaju civilizaciju.

Kao što vidimo, Robert je grdno zabrljao. Umesto da razumno i oprezno testira svoju ideju, on je jednostavno raspršao slabo proučeni preparat na celo čovečanstvo odjednom, „zalivši“ planetu nepoznatom hemijom preko vulkana. To je otprilike kao da u garaži pronađete stari kanister i bez ikakvih provera odmah sipate njegov sadržaj u novi Mercedes. Prirodno je da su posledice bile katastrofalne: agresija je nestala, ali su i mozgovi otukli odmah za njom.

Glavna Robertova greška nije bila u želji da promeni „ljudsku prirodu“, već u nedostatku elementarnog opreza i zdravog razuma. U razvijenom društvu niko ne bi primenio radikalne metode bez dugoročnih istraživanja, a uopšte – „prisilna terapija“ za celo čovečanstvo protivreči samom duhu libertarijanizma. Prisila je dopustiva samo u odnosu na one koji su već prekršili NAP, počiniv nasilje. Upravo sa takvim ljudima je trebalo započeti oprezne, postepene i pažljivo kontrolisane eksperimente.

Kako bi to moglo izgledati u praksi? Umesto da pretvori celu planetu u laboratorijske zečeve, mogao je početi sa malim grupama posebno opasnih kriminalaca. Ako društvo u nekim zemljama dopušta smrtnu kaznu za teške zločine, zašto onda ne pokušati prvo sa daleko humanijom i perspektivnijom alternativom – preparatima za pojačanje inhibitora nasilja? Moglo se postepeno, godinama, pratiti efekat preparata, beležiti sporedni efekti, unapređivati formulu i tek nakon potpune sigurnosti proširiti primenu. I čak i tada, obavezno i bez prava izbora, to bi trebalo da se odnosi isključivo na one koji su već inicirali nasilje.

Postoji čitav set alata za smanjenje katastrofalnih rizika koje je naš junak potpuno ignorisao. Na prvom mestu su to faznost i postepenost – treba početi od malog, posmatrati i korigovati. „Sedam puta meri, jednom seci“, a ne obrnuto. Zatim sledi ciljana primena – primena treba biti ograničena isključivo na agresore, a ne raspršivati „sreću“ na sve nasumično. To je banalno etičnije i efikasnije. Dalje sledi nezavisna kontrola i transparentnost – naučnici, etičari, nadzorni saveti kao sistem kočnica i ravnoteže, kako bi se isključile greške jednog genija (koliko god on iskreno želeo svima dobro). I na kraju, reverzibilnost – mogućnost povlačenja izmena ili minimiziranja štete pri prvim znacima problema. Na kraju krajeva, transhumanizam nije igra ruske ruleta mozgom, već kontrola biologije radi proširenja slobode.

Robertov problem nije bio u tome što je pokušao da hakuje ljudsku prirodu, već u tome što je to radio nepažljivo i ishitreno. Kada je reč o tako moćnim alatima kao što su biohakovanje ili biotehnologija, važni su odgovornost i svest o posledicama. Ovde važi princip „prvo ne škodi“ sa korekcijom za progres: menjaj šta god želiš, ali usput nemoj polomiti celu planetu. I zaključak ovde treba da bude jednostavan: hakovati „ljudsku prirodu“ se može i čak treba, naročito ako to donosi više slobode i manje patnje, ali to se mora raditi pametno, kako se umesto prekrasnog novog sveta ne bismo našli u zamci sopstvene samouverenosti.

Voluntarist, Bitarh

Ako kupovina nije posedovanje – onda kopiranje nije krađa

Kada neko govori o piratstvu, obično isplivaju slike iz piratskih filmova – drvena noga, flaša ruma i papagaj. Ali u digitalnom svetu sve je malo drugačije. Tamo pirat nije tip koji otima „bogatstva“ od siromašnih autora. To je pre momak ili devojka koji drže vrata ogromne digitalne biblioteke otvorenim za sve.

Zamislite Nintendo. Legendarna kompanija je objavila više od 1500 igara u poslednjih 40 godina. Mnoge od njih sada leže negde u prašnjavim kutijama na tavanima ili su odavno istrunile na smećniku, jer korporacijama nije isplativo održavati stari sadržaj. Ali ko je sačuvao te igre za istoriju? Tačno tako, upravo oni „pirati“. U digitalno doba oni su svojevrsni volonteri koji pažljivo čuvaju kulturno nasleđe. Piratstvo danas je garancija da sutra nećemo izgubiti neprocenjivu kulturu.

Ali zar to nije krađa? Tu dolazi zanimljiv momenat. Krađa je kada nekome nešto otmete i ta osoba to više nema. Preuzimajući film, pesmu ili knjigu, vi ne otimate to od autora. Fajl ostaje tamo gde je i bio, u izvornom obliku. Nema stvarnog gubitka – osim, možda, iluzija nosioca prava o svojim hipotetskim prihodima.

Dobro, ali zar autori ne treba da dobiju novac za svoj trud? Naravno da treba. Ali za prvi primerak proizvoda koji su kupci dobrovoljno nabavili, novac je već plaćen. A sve ostalo je već veštački monopol, nametnut od strane države (tj. privilegija stacionarnog bandite, kako su se patenti ranije otvoreno nazivali).

Važno je još razumeti da nam savremeni sistem autorskih prava (nazovimo ga kopirajzm radi lakšeg snalaženja) ne omogućava da u potpunosti posedujemo čak ni ono za šta smo već platili. Kupili ste igru? Odlično, ali ona je vezana za desetinu DRM zaštita koje vas proveravaju kao graničar na aerodromu. Kupili pretplatu na Netflix? Niste vlasnik filmova, već samo privremeni zakupac. Pretplata je istekla – zbogom, omiljene serije. Kopirajzm je kult kontrole, gde je korisnik uvek pod sumnjom. Postali smo ne vlasnici, već zakupci sopstvene kulture. Slažite se, to uopšte nije tržišno.

Izgubljena prodaja je mit. Kompanije veoma vole da računaju virtuelne gubitke: navodno, preuzeli ste 10 000 kopija našeg albuma, što znači da smo izgubili 10 000 prodaja! Ne, drugari, izgubili ste maksimalno šansu da ga prodate nekoliko desetina ljudi. Ostalih 9950 verovatno nikada ne bi kupili vaš proizvod da nisu mogli besplatno da ga preuzmu. A znate šta je smešno? Najaktivniji pirati troše na muziku i filmove više nego prosečni potrošači! Jer piratstvo je više kao probni primerak, a ne pljačka.

Piratstvo takođe pomaže u slučajevima kada nosilac prava sam ne želi ili ne može da pomogne. Sećate se kako je HBO nemilosrdno brisao omiljene serije sa servera kada je zatvarao HBO Max? Spasili su ih upravo pirati. Kada je neka knjiga zabranjena cenzurom, jedina nada da se pročita su ponovo piratski sajtovi. Oni bukvalno održavaju slobodu informacija.

Besplatno ne znači amoralno! Libertarianska etika je jednostavna: nasilje je loše. I kada napravite kopiju digitalnog fajla, vi nikome ništa ne otimate. Ali državne racije na servere, milionkske kazne studentima i krivični postupci protiv „pirata“ – to je pravo nasilje. Ako je autor talentovan, zahvalni slušaoci, čitaoci i gledaoci će ga dobrovoljno podržati. To je pravedno i slobodno, a pre svega – nenasilno.

Šta možemo da uradimo? Zagovarati ukidanje kopirajzma. Ne plašiti se reći naglas: kopiranje je saradnja i širenje znanja, a ne krađa. Nismo obavezni da se osećamo krivim zbog toga što jednostavno želimo slobodno da raspolažemo svojim fajlovima i kulturom, koja je odavno postala deo zajedničkog nasleđa. I poslednje: držite torrent klijent pri ruci. Jer dok korporacije igraju monopol, pirati su jedini koji zaista brinu o očuvanju kulture!

Voluntarist, Bitarh

Da li je moguć anarho-kapitalizam koji nije zasnovan na libertarijanskim principima?

Pojam ankap se pojavio u okvirima libertarianske filozofije. Međutim, pored libertarianizma, postoje i druge filozofije slobode, na primer, objektivizam ili klasični liberalizam. Stiče se utisak da svaka intelektualna tradicija usmerena ka postizanju slobode ima svoju varijantu blisku ankapu.

Pitanje od Dmitrija

Upravo sada prevodim zanimljiv članak u kojem se prate anarhistički koreni ankapa (smešno, ali mnogi smatraju ankape nepravim anarhistima) od Prudona, koji je zapravo prvi proglasio sebe kao anarhizam. Ali do završetka rada ima još nekoliko dana, a do tada ću radije razmišljati o tome koliko je principijelno za anarho-kapitalističko društvo da u svojoj osnovi ima baš libertarianske principe – samopripadnost i ostale NAP-ove.

Zamenimo samopripadnost sa „svi smo mi Gospodnjev alat“ ili „mi smo samo treća tema u muzici Ainur“. To je jednostavno premeštanje lokusa kontrole. Pa, ok, sada je on spoljašnji. Da li će ovo premeštanje smetati u izgradnji ankapa? Ne naročito. Gospod je u svojoj milosti dao ljudima zapovesti. Elfi su ostavili ljudima svoj moćni ep, ispunjen moralnim porukama. Uzmi, koristi. U pesmama ćeš pročitati o vernosti zakletvama ili zapovest zahteva od tebe da ne svedočiš lažno – tako ili drukčije spoznaćeš ideju ugovora i obaveza prema njemu, a znači to da bazu za kapitalizam imamo.

Može li se zaobići princip nenagresije? Da niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja? Ne, neko ima. Hoće li to smetati izgradnji ankapa? Pa, zavisi ko je baš bio srećan izuzetak od ovog principa. Na primer, ako proglasimo da nekažnjeno nasilje mogu inicirati ludi, mala deca i žene sa PMS-om, to nam nimalo neće smetati da izgradimo anarho-kapitalističko društvo. A ako proglasimo da pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja poseduje neki specijalni viteški red, koji se zakleo da čuva mir i spokoj u Galaksiji – biće teže, mada ni tada situacija nije beznadežna, ali ćemo kritično zavisiti od procedura koje regulišu ulazak u taj red i izbacivanje iz njega.

U kojoj meri ankap može biti izgrađen na principima klasičnog liberalizma? Gustov de Molinari je to opisao veoma jasno. On nije znao za nikakve zvučne libertarianske specifične termine poput NAP-a i samopripadnosti, već je jednostavno opisao kako će konkurentno tržište sigurnosnih usluga dati bolje rezultate od monopolističkog.

Šta je sa objektivizmom? Egoizam je vrlina. Razum je vrlina. Zahtevati od ljudi da se žrtvuju za tebe – fuj. Zašto to ne bi bila baza za ankap? Principi zvuče podjednako neobično kao appeal na Silmarillion umesto na Bibliju kao izvor morala, ali, u suštini, realizujući principe objektivizma, dobićemo isti taj ankap, samo sa intelektualnom svojinom. I, da, države pritom neće biti, šta god Ayn Rand pisala o tome, jer prinudno uzimanje poreza znači zahtevati žrtve od poreskih obveznika, a prisiljavanje državnih činovnika da rade besplatno znači zahtevati žrtve od njih. Ali, naravno, ako je dobrovoljno samoupravljanje, koje koordiniraju volonteri o svom trošku ili putem donacija – država, onda ok, neka bude država, ali za nas, libertarijance, to je jednostavno ankap.

Previše skupa privatnost: kako dobre namere činovnika uništavaju internet

Znate li koja je razlika između dobrih namera i stvarnog rezultata? Naravno, u broju uništenih sudbina. Kada su EU i SAD uveli GDPR i CCPA regulative za zaštitu personalnih podataka, sve je zvučalo lepo: „Zaštitićemo vaše podatke od zlonamernih korporacija!“ Rusija je sa svojim FZ-152 takođe pratila trend sa idejom da zaštiti građane od digitalnih razbojnika i zapadnih agenata. Zamisao je izgledala dobro, ali šta je na kraju ispalo?

Prvi paradoks: vaši podaci i dalje šetaju mrežom kao mačka po krovovima u proleće. Curenja? Svake godine biju rekorde! Samo zamislite, sa GDPR-om u Evropi se dogodilo više od 160 hiljada curenja u prve godinu i po dana. U Rusiji je situacija uopšte anegdotna: podaci skoro svih odraslih građana su već procureli na mrežu. I o kakvoj zaštiti ovde govorimo?

Drugi paradoks: zakoni su kao da su protiv tržišnih giganata, ali upravo oni su izvukli korist. Google i Facebook su nakon uvođenja GDPR-a zapravo videli rast udela na tržištu oglašavanja. Zašto? Oni jednostavno imaju dovoljno novca za armiju pravnika i tehničara, što drugi ne mogu priuštiti. A usklađivanje sa GDPR-om ili CCPA-om postalo je noćna mora za mala preduzeća i startape; mnogi to jednostavno nisu mogli da izdrže i zatvorili su se.

Treći paradoks: umesto rasta poverenja, dobili smo samo iritaciju zbog beskonačnih banera o kolačićima i zahteva za dozvolom za svaki korak. Ljudi ne čitaju – samo kliknu „Slažem se“. To je kao oni bankarski uslovi koje niko ne čita, a onda se iznenadi: „Kako to da dugujem 5 hiljada rubalja mesečno za održavanje računa?“.

Još jedan neprijatan momenat je lokalizacija podataka. U Rusiji zakon zahteva čuvanje podataka građana na lokalnim serverima, navodno radi zaštite informacija od zapadnih obaveštajnih službi. Rezultat? Umesto Google-a ili LinkedIn-a, Rusi su dobili lokalne analoge sa sumnjivom sigurnošću i niskim kvalitetom usluge. To je kao da vas teraju da kupujete hleb samo u jednoj prodavnici, obrazlažući to time da je „bezbednije“. Ali kada nema izbora, kvalitet obično opada, a cena raste.

Postoje i zabavni primeri: mnogi američki sajtovi su jednostavno blokirali pristup iz EU nakon GDPR-a, odlučivši da su evropski korisnici „previše skupi“ za održavanje. Zamislite, želite da posetite omiljeni resurs, a on vam kaže: „Izvinite, vi ste previše skup klijent, do viđenja!“ Absurd? Da, ali to je nova realnost zaštite podataka.

Šta onda da radimo? Libertarianski pristup, umesto gušeće državne regulative, nudi zdrav razum i tržišne mehanizme. Pre svega, to su dobrovoljni standardi umesto birokratije. Neka biznis sam razvije efikasna pravila zaštite podataka. A ako se potrošači nečim ne zadovolje – oni će otići kod konkurencije koja poštuje privatnost. Jer, ako kompanija greši – tržište će je kazniti, klijenti će otići, a profit će pasti. To radi efikasnije od bilo koje provere Roskomnadzora i kazni.

Ali ono što će najviše pomoći je korišćenje tehnoloških rešenja umesto papirnog haosa. Na primer, end-to-end enkripcija, gde pristup vašim porukama i fajlovima imaju samo pošiljalac i primalac. Čak i ako podaci dospeju u tuđe ruke, haker će videti samo besmislen skup simbola. Još jedan važan pristup je minimizacija prikupljanja podataka. Zašto prikupljati sve podatke redom, ako je dovoljno dobiti samo minimalno neophodne?! Za većinu servisa na mreži dovoljni su samo korisničko ime i lozinka. Što manje podataka, to manje rizika. I još nešto – decentralizovano čuvanje. Umesto jedne velike baze podataka koja mami hakere, informacije se mogu rasporediti po mnogim nezavisnim tačkama, što zlonamernicima višestruko otežava život. Ukratko, tehnologije omogućavaju zaštitu privatnosti mnogo efikasnije nego državni zakoni i beskonačne provere.

Kao što vidimo, dobra namera nije isto što i dobar zakon. Činovnici su hteli najbolje, ali su dobili kao i obično. Bolje hajdemo verovati ljudima i biznisu, a ne birokratima i uputstvima koja nam nameću!

Voluntarist, Bitarh

Vaše mišljenje o arapsko-izraelskom konfliktu?

Da budemo konkretniji, da li se slažete sa mišljenjem da se Izrael u modernoj istoriji branio od agresije suseda i da je bio više žrtva nego agresor (koliko uopšte državu može smatrati žrtvom)? Koje je najoptimalnije i politički izvodljivo rešenje koje može zaustaviti konflikt u regionu, i šta sprečava njegovu realizaciju?

Pitanje od Zigoter

Počevši da pišem knjigu o libertarianskoj teoriji rata, sa određenim zaprepašćenjem sam shvatila da, uprkos svom metodološkom individualizmu, nikako ne mogu da kreiram korektne opise bez korišćenja takvih fiktivnih entiteta kao što su kolektivni subjekti. Ove misaone subjektivnosti sam nazvala duhovima.

Jevrejski narod je veoma star i uspeo je da preživi hiljadama godina jer je imao i pažljivo čuvao veoma jak duh izabranosti naroda. Ništa nije moglo potresti vernost Jevreja svom duhu, ali 19. vek im je doneo snažno iskušenje: rodili su se duhovi nacionalizma – fenomen koji je dobio naziv Proleće naroda. Iz veze duha izabranosti i duha nacionalizma rodio se duh cionizma. Opsednuti ovim duhom preduzeli su napore da stvore nacionalnu jevrejsku državu koja bi mogla postati dom za svakog predstavnika izabranog jevrejskog naroda.

Država Izrael u ranoj fazi svog postojanja na duhovnom planu predstavljala je veoma čudnu kombinaciju: stari jevrejski duh izabranosti, novi jevrejski duh cionizma, novi svetski duh socijalizma, zreli evropski duh individualne slobode, i još duh naroda-žrtve rođen tokom Holokausta. Ovi duhovi su u nečemu podržavali jedni druge, ali su se u mnogo čemu sukobljavali. Dobila se dinamična ekspanzivna država koja ne samo da je uobičajeno preživljavala u neprijateljskom okruženju, kao što je jevrejski narod preživljavao u neprijateljskom okruženju vekovima, već je i aktivno proširivala svoje granice, stvarajući unutar apsorbovanog prostora zonu prilično dobre bezbednosti.

Sada je u Izraelu duh naroda-žrtve potpuno iscrpeo svoj potencijal, a pozicije duha socijalizma su nešto oslabile, dok je u ostalom slika ostala ista. Sve dok okruženje Izraela ostane neprijateljsko, odustajanje od ekspanzije za njega znači rizik od uništenja: pasivna odbrana u uslovima tehnološkog progresa ne omogućava efikasno sdržavanje neprijatelja.

A zašto je, zapravo, okruženje Izraela toliko neprijateljsko prema njemu? U početku su se Izraelu suprotstavili duhovi nacionalizma, a oni su u arapskom svetu prilično slabi. Zato je Izraelu bilo dovoljno da odnese ubedljivu vojnu pobedu nad onom ili ovom koalicijom država kako bi se situacija primetno smirila. I tek je duh islama, koji je dobio značajnu snagu krajem 20. veka, učinio situaciju zaista složenom, jer ovaj duh ima snažnu podršku u nižim slojevima, što ga zapravo i čini pravim duhom, a ne propagandističkom izlogom, kao što je recimo pravoslavlje u RF.

Završivši sa istorijom, pređimo na libertarianske recepte. Pre svega, retorika „nanosimo preventivne udarce jer će nas u suprotnom uništiti“ već teško prolazi kod potrošača propagande, čak i ako je istinitna. Zato je upravo sada u usponu retorika „sloboda dolazi“, grehota je ne iskoristiti. Spolja Izrael ne treba da se obraća duhu svoje izabranosti, on će delovati samo na jevrejsku dijaspru, i to slabo. Niti na Holokaust, koji kao informativni povod više ne „prolazi“ (sada umesto njega već mora da se koristi 7. oktobar). I pogotovo ne na socijalizam, grešno je ponositi se sopstvenim unutrašnjim bolestima. Ali slogan „Proširujemo prostor slobode“ – to je ne samo dostojanstveno, već i efikasno. „Ne uništavamo terorističke režime u Gazi, Siriji, Libanu i Iranu zato što su protiv Izraela, već zato što su teroristički. Oni su usmereni protiv svih slobodnih ljudi, bilo unutar zemalja kojima kontrolišu, bilo izvan njih. Islam nije religija ropstva. On je sasvim kompatibilan sa idejama slobne trgovine. I one političke režime koji su spremni na trgovinu, a ne na rat, i u kojima sopstveni građani uživaju u slobodi, Izrael pozdravlja.“

Naravno, ne treba mešati slobodu sa demokratijom, ta greška je USA skupo koštala, nema potrebe da se ponavlja. Važno nije kako je politički lider došao na funkciju, niti da li on uopšte postoji, već koliko su ljudi slobodni u okviru tog političkog režima, tačka. Ali, naravno, takva retorika nameće ograničenja i unutrašnjoj politici Izraela, što je, uostalom, samo na bolje.

Sindikati mogu biti kul – ako su dobrovoljni

Sindikati se obično povezuju sa sumornim kancelarijama, nametnutim članarinama i sumnjivim likovima koji pre šetaju hodnicima moćnika nego po pogonima i skladištima. A zapravo je ideja prvobitno bila sasvim drugačija! Pravi sindikati nisu klub činovnika, već udruženja slobodnih ljudi koji dobrovoljno štite jedni druge. Bez države, bez nasilja, bez „dužan si meni, inače ćemo te otpustiti“.

Mislite da je to utopija? Pa nije! Istorija poznaje mnoštvo slučajeva kada su upravo dobrovoljni sindikati, bez ikakvih državnih privilegija i prisile, ostvarili stvarne uspehe. Uzmimo, na primer, londonski štrajk lučkih radnika 1889. godine. Sto hiljada ljudi je mirno i spokojno obustavilo rad, zahtevajući povećanje plate. Vlasti, naravno, nisu pomagale: radnici su jednostavno marširali gradom sa trulom ribom na štapovima, naočigled pokazujući nadređenima kako žive. I, iznenađujuće, uspeli su u povećanju plate. Bez nasilja, bez lobiranja za zakone, jednostavno na osnovu solidarnosti i osećaja pravde.

Ili uzmimo američke berače grožđa u 1960-im, kojima je predvođao legendarni Sezar Čaves. Umesto da nešto pale ili razbijaju, ljudi su jednostavno organizovali bojkot grožđa širom Amerike. Zamislite: milioni Amerikanaca prestali su da kupuju grožđe u solidarnosti sa farmerima! Nakon nekoliko godina, vlasnici plantaža jednostavno nisu izdržali i zaključili su sa radnicima prve kolektivne ugovore u istoriji. Opet – bez državne pomoći i nasilja, na čistoj dobrovoljnoj uzajamnoj pomoći.

A koliko vredi poljska „Solidarnost“ u 1980-im? Radnici su samostalno srušili komunističku vlast, jednostavno se ujedinivši u gigantski nezavisni sindikat. Država ih je hapsila, zabranjivala, gurala tenkovima, a oni su pobedili – mirno, uporno i dobrovoljno.

Zašto onda sada sindikati često izgledaju tako sumorno? Odgovor je jednostavan: država voli da „pomaže“. A kada činovnici „pomažu“, obično svima postane gore, osim samim činovnicima. Državna monopola nad sindikatima lišava ih konkurencije i motivacije, obavezne članarine stvaraju „prisilne putnike“, a privilegije čine lidere sindikata običnim činovnicima, dalekim od radnika. Stacionarni bandit pruža privilegije određenim sindikatima, uključujući obavezne članarine od svih zaposlenih, monopolno predstavljanje svih radnika preduzeća (čak i onih koji ne žele da uđu u sindikat) i oslobađanje od odgovornosti za štetu nanetu tokom štrajkova. Kao rezultat, sindikati više liče na birokratske organe nego na nezavisna udruženja radnika. Paradoksalno, ali je činjenica: što više država pokušava da „zaštiti“ radnike, to radnici imaju manje realnih mogućnosti da se sami zaštite.

Uzgred, setite se nedavne istorije Amazona u SAD-u. Obični radnici u skladištima, kojima je dosta bilo rada u teškim uslovima, odlučili su da osnuju nezavisni sindikat. Kompanija Amazon – ogromna, uticajna, a pre svega ne želeći organizaciju sindikata, trošila je milione dolara kako bi sprečila njegovo osnivanje. Ali ljudi su se jednostavno sami organizovali i pobedili na glasanju. Tako su obični zaposleni bez resursa i veza uspeli da dokažu da snaga dobrovoljne solidarnosti radi i danas.

Rešenje je ovde jednostavno i libertariansko: vratiti sindikatima dobrovoljnost i slobodu konkurencije. Ako ljudima ne odgovara sindikat – moraju imati mogućnost da mirno izađu ili osnuju drugi. Ako sindikat loše štiti svoje članove – ljudi će jednostavno otići i izabrati onoga ko će to raditi bolje.

Istorija pokazuje da upravo dobrovoljna udruženja radnika, bez nametnutih državnih pravila, privilegija i birokratije, postižu najimpresivnije uspehe. Solidarnost i uzajamna pomoć ne trebaju državni „krov“ – one se uvek rađaju prirodnim putem tamo gde postoji sloboda. A dobrovoljnost i sloboda udruživanja nisu neki luksuz, već jedini realan način da se zaštite prava onih koji rade!

Voluntarist, Bitarh

Smisao života kao višnjica na torti neuromrežnih glitčeva

U komentarima prethodne objave zamolili su me da detaljnije ispričam o govoru koji je održao poštovani Atomic Cherry tokom nedeljnog razgovora sa Kirilom Grebnevom na Obrazovnom rizortu.

Kiril je dotakao pitanje smisla života. Za mene je pojam smisla po definiciji retrospektivan: uvek se osmišljava prošlost, putem refleksije o onome što je bilo planirano, šta je postignuto, kojim sredstvima, i shodno tome, da li je bilo smisla i u čemu je on bio. Zato se o smislu u budućnosti može govoriti samo hipotetički. Kao da praksa pokazuje da je činiti određene stvari smisleno, pa stoga u trenutnoj situaciji ima smisla primeniti određenu taktiku. Da li će u njenoj primeni zapravo biti smisla — saznaćemo po činjenicama. Isto važi i za smisao života. Osmišljava se već proživljeni odsečak istog. Dosadno, instrumentalno, nema o čemu raspravljati.

Što se tiče Višenke, on se dugo nije mešao u razgovor, a zatim je, snažno zapušivši lulu, započeo polusatno predavanje, u veoma živom tempu, kako ga niko ne bi prekinuo. Reprodukujem onoliko koliko sam uspeo da uhvatim.

Mnoge životinje sposobne su za razvijenu grupnu interakciju. Majmuni poseduju veoma razvijenu inteligenciju koja im omogućava da koriste alate, primenjuju skretanje pažnje, napadaju iz zasede i sklapaju alianse. To ume i rod Homo. Međutim, sva ova čuda socijalnog ponašanja nailaze na Danbarov broj. Za kolektive veće veličine više nema dovoljno neuronskih resursa mozga, emocionalna povezanost slabi.

Kromanjonac je ovaj problem rešio putem emocionalne povezanosti sa fetišima i konstruisanjem misaonih subjekata, uključujući i kolektivne (vidi kod mene o duhovima u Libertarianskoj teoriji rata). Sada za njega „svoji“ nisu samo oni sa kojima provodi ceo život i udara strance po glavi, već uopšte svi koji su potomci iste totemne životinje, koji veruju u iste bogove i razbijaju jaje sa iste strane. Upravo je ova sposobnost apstrakcije povezanosti omogućila čoveku da okuplja saveze plemena, zahvaljujući čemu je potpuno potisnuo neandertalce. A dalje — države, svetske religije, konspiracijske teorije i ostali neuronski otpad.

Stvar je u tome što čovek ne može proizvoljno da isključi ovu sposobnost apstrakcije u sebi. On traži obrasce i pronalazi ih, uvek. Svaka neuronska mreža halucinira. Na primeru velikih jezičkih modela vidimo to najjasnije, ali nismo ništa bolji. Naša svest, sa svim njenim potragama za višim smislom — to su upravo te neuronske halucinacije. Želiš apstraktno mišljenje — dobijaš apstraktne halucinacije.

Apstraktno mišljenje ima primenjenu vrednost — ono služi biološkoj potrebi čoveka da se potvrdi nadmoćnošću nad velikim kolektivima. Ako uklonimo sposobnost apstrakcije, vratićemo čoveka samo na nivo interakcije primitivnih plemena. A ako uklonimo težnju za potvrđivanjem nad drugima, dobićemo čistu halucinirajuću neuronsku mrežu, lišenu praktične primene, a samim tim potopljenu u besplodne duhovne potrage.

Da, potreba za potvrđivanjem nad drugim ljudima može se sublimirati kroz kreativnost, potvrđivanje nad silama prirode i slične izazove. Ali bez respekta i priznanja od strane drugih ljudi, ove aktivnosti za čoveka gube smisao.