Grad Diaspar – kako preterana kontrola pretvara utopiju u zastoj

U romanu Artura Klarka „Grad i zvezde“ (1956) opisan je veličanstveni grad Diaspar – poslednje utočište čovečanstva u dalekoj budućnosti. Njegovi stanovnici žive u luksuzu i sigurnosti, praktično večnim životom. Ali za ovu stabilnost plaćena je visoka cena. Grad je potpuno zatvoren u sebi: niko ne napušta njegove zidove, ništa zaista novo se ne dešava. Diaspar je „visokotehnološki spomenik stagnaciji“, gde milioni godina prolaze bez promena, a duh avanturizma i otkrića je izgubljen. Zvuči kao naučna fantastika. Ali, ne čini li vam se da se naš savremeni svet kreće u istom pravcu? Hajde da analiziramo kako se to manifestuje u različitim sferama našeg društva.

Prvo ćemo razmotriti aspekt komfora i tehnologije. U Diasparu su potrebe stanovnika u potpunosti zadovoljene (hrana, smeštaj, zabava); pristup visokotehnološkim zabavama i „virtuelnim svetovima“ je praktično neograničen; ljudi žive skoro večno zahvaljujući regeneraciji iz „skladišta memorije“. U razvijenim zemljama savremenog sveta takođe postoji visok nivo životnog komfora – stabilne isporuke hrane, usluga, medicinska pomoć, stambeni uslovi; digitalno okruženje (društvene mreže, virtuelna stvarnost, kompjuterske igre) može čoveka „zatvoriti“ u njegovu sopstvenu informacionu „mehurić“ stvarnost; naučnici rade na tehnologijama za produžetak života. Naravno, visokim tehnologijama i komforu treba težiti, međutim, ne sme se zaboraviti da odsustvo suočavanja sa izazovima spoljašnje sredine ometa čoveka u razvijanju izdržljivosti i fleksibilnosti.

Važno je obratiti pažnju na strah od promena i samoizolaciju. Stanovnici Diaspara su uvereni da iza zidina grada nema ničega, a ako i ima, to je sigurno neprijateljsko; istraživanja spoljašnjeg sveta su prekinuta; na nivou društvene svesti postoji tabu oko samog čina izlaska iz granica grada. U savremenom društvu takođe je prilično rasprostranjen strah od „stranog“ (zbog imigracije, kulturnih i političkih protivurečnosti, terorizma i sl.); u nizu slučajeva države ili zajednice podižu „informacione“, ekonomske i političke barijere, težeći da sačuvaju unutrašnju stabilnost; ponekad pretervena težnja ka sigurnoj i „sterilnoj“ sredini vodi do odbijanja otvorenosti, fleksibilnosti i dijaloga. Ali kada društvo počne da doživljava celokupnu spoljašnju sredinu kao pretnju, ono se zatvara i gubi kreativni impuls za razvojem.

Još je važnije razmotriti faktor gubitka rizika. U Diasparu je praktično sve pod kontrolom: od klime do ljudskih života (besmrtnost, regeneracija); socijalni i lični „rizici“ su svedeni na minimum: svaka greška može biti „ponovo zapisana“, svaka opasnost je unapred isključena. U savremenom društvu sve više sfera se automatizuje; društvo sve češće teži da se osigura od svih rizika – složena pravna baza, mere bezbednosti, cenzura potencijalno „traumatizujućih“ tema, pri čemu se gubi element izazova i prevazilaženja, koji su nekada bili neizostavni deo rasta i razvoja. Zajednički momenat je sledeći: težeći „nultom riziku“, može se propustiti sama suština ljudskog iskustva – sposobnost izlaska iz granica poznatog.

Opasan će takođe biti faktor „mehurića“ samodovoljnosti i globalnih izazova. Diaspar se zatvorio u sebe, ljudi čak i ne predstavljaju kakvi resursi ili pretnje mogu biti izvan granica. U savremenom svetu mnoge ljude ne brinu globalni problemi (demografski kolaps, pogoršanje ekologije), sve dok je u njihovoj „lokalnoj zoni komfora“ sve u redu. Na taj način, živeći u „mehuriću“ stabilnosti, društvo postaje ranjivo na iznenadne krize, jer prestaje da posmatra stvarnost u njenoj punini.

Lična sloboda i odgovornost – najbolji su recept protiv stagnacije. Ako se ljudima da više samostalnosti, mnogi će postupati razumno i kreativno. Da, sloboda je rizik, haos mogućnosti. Zauzvrat, i razvoj i energija života idu ruku pod ruku sa rizikom. Diaspar je izabrao apsolutnu sigurnost po cenu stagnacije. Mi pak možemo izabrati slobodu i kretanje napred. Svet ne mora nužno biti ili komforan ili živ – balans je moguć ako ne zaboravimo vrednost slobode.

Voluntarista, Bitarh

Anarhistička praksa pedagogije

U kanalu Ogurizam pojavio se link ka predavanju o anarhističkoj teoriji pedagogije, koje mi se učinilo veoma zanimljivim. Tamo se govori o učenju jednog veoma mudrog Hrvata, koji je delovao kao katolički sveštenik i, kao što priliči normalnom katoličkom svetcu, redovno sramotio đavola, u čijoj ulozi su nastupali različiti obrazovni činovnici.

Pored banalne kritike dominantnog obrazovnog sistema, koji je samo lenji ne kritikovao zbog lude ritualizacije procesa i zanemarivanja mišljenja onih koji bi formalno trebali biti naručioci obrazovanja, naš katolik je dosta pažnje posvetio i konstruktivnom delu, a predavač je nešto od tog konstruktiva prepričao, dopunjujući ga svojim razmišljanjima. U mnogim aspektima ovaj konstrukt odjekuje sa Fridmanovim razmišljanjima o tome kako pripremati decu (bacati knjige u njih i posmatrati koje „zalepe“), iako posvećuje nešto više pažnje neposredno tehnologiji podučavanja.

U međuvremenu, ovog vikenda smo vodili privatni vrtić, kojem s vremena na vreme pomagam u sitnicama, na obrazovni rizort. Vlasnik imanja se specijalizovao za izmišljanje mozgalica i, radi zabave, stvorio je oko sebe inspirativno okruženje. Pored novčanih donacija, od mene i mojih saputnika uzeo je „naknadu“ u vidu razgovora o smislu života, libertarianizmu, Frajdu i Franklu, neuronskim mrežama i evolucionoj biologiji, i ostao je zadovoljan. Deca su pak, u prekidima između bazena i posmatranja paunova, redovno istraživala mozgalice i razne zanimljive rukotvorine razbacane svuda, tako da su neizbežno razvijala svoj mozak.

Hajde da smatramo da je sva ova ne baš povezana priča bila jedan zdravica, i popijmo za to da teorija ne odstupa od prakse!

Kako investiciona ograničenja učvršćuju moć i bogatstvo elita

Zamislite da ste talentovana, pametna i, što je najvažnije, vredna osoba. Možda ste čak i finansijski potkovani: čitate knjige o Buffetu, pratite nekoliko blogera investitora i čak znate po čemu se obveznica razlikuje od akcije. Ukratko, vi ste sjajni i spremni da uzmete od života sve.

Ali tada vam država nežno tapne po ramenu i kaže: „Hej, druže, stani-stani! Previše si siromašan da bi investirao u zanimljive stvari. Bolje položi novac u banku pod 4% i ne pravi probleme“. Znaño? Dobrodošli u svet ograničenja za „nekvalifikovane investitore“.

Šta se zapravo dešava? U mnogim zemljama (SAD, Rusija, EU) važi približno ista šema: vlasti dele investitore na dve kaste – „kvalifikovane“ (oni koji imaju mnogo novca i potrebne papire) i „nekvalifikovane“ (svi ostali). Kvalifikovani mogu investirati bilo gde: ventura startapi, hedž fondovi, IPO, kriptovalute, složeni derivati – ukratko, bilo koji ukusni zalogaj sa potencijalom rasta od stotine procenata.

A običnom čoveku, čak i ako ima IQ viši od mnogih milionera, put tamo je zatvoren. Istina je da su u nekim slučajevima ljudi pronašli zaobilazne puteve preko kriptovaluta: zahvaljujući njima je moguće investirati u startape i projekte koji bi inače bili potpuno nedostupni zbog formalnih ograničenja. Država nas, obične smrtnike, štiti od rizika. Kao da kaže: „šta ako izgubimo novac i postanemo još siromašniji?“.

Ali evo paradoksa: kazina i kladionice – izvolite. Lutrija – uvek im je drago! Krediti pod 25% godišnje – „dragi, uđi, dobro sidošao!“. A startap tvog poznanika – e, ne, to je previše rizično, pa ti nisi milioner da bi u to investirao! Ironično, zar ne?

Takva ograničenja dovode do banalnog finansijskog aparthejda: bogati dobijaju pristup najprofitabilnijim investicijama i postaju još bogatiji, dok su srednja klasa i siromašni primorani da se zadovolje mrvicama – depozitima i obveznicama sa niskim prinosom. U SAD, na primer, samo 13% domaćinstava spada u kategoriju akreditovanih investitora. Upravo oni dobijaju pristup ventura poslovima koji od 1000 dolara prave milion. A prosečan Džon Smit mora tužno posmatrati uspeh drugih, zadovoljavajući se dosadnim ETF-ovima na S&P 500.

Rusija je otišla još dalje: „nekvalifikovanima“ uopšte nije dozvoljeno investirati u strane akcije. Tesla, Apple, Nvidia? Zaboravi! Tvoj udeo su akcije „Gazproma“, depozit sa prinosom nižim od inflacije i državna penzija. Ukratko, sedi mirno i sanjaj o povišici plate u fabrici. A Evropa? Tamo su regulatori uopšte odlučili da ljudi „nemaju legitimnu potrebu“ da investiraju u kriptoderivate ili koriste visok kreditni poluga (leverage). To je kao reći čoveku: „Ti nemaš legitimnu potrebu da zarađuješ više“. Hvala, baš ste brižni!

Kome je to isplativo? Zamislite: ako čovek mnogo zarađuje od investicija, on postaje finansijski nezavisan. Više se ne plaši šefa, otkaza, krize. Dobija novac, vreme i ono najstrašnije za vlast – mogućnost da razmišlja o politici. Vlasti uopšte nije u interesu da srednja klasa brzo obogati i prestane da zavisi od plate i države. Jer, dok od jutra do mraka rabiš na poslu koji ne voliš, otplaćuješ kredite i pokušavaš da spojiš kraj s krajem, sigurno nemaš vremena za mitinge i proteste. Nemaš vremena da razmišljaš ko tamo gore krade budžet – moraš nahraniti porodicu i platiti hipoteku! Na taj način, investiciona ograničenja idu u prilog ne samo super-bogatima (koji zadržavaju ekskluzivne investicione mogućnosti), već i državama kojima je lakše upravljati umornim i ekonomski zavisnim stanovništvom.

Šta raditi i kako živeti dalje? Problem nije u tome što su investicije opasne. Problem je u tome što je država odlučila da ste vi dete, nesposobno da samo donese odluku o sopstvenom novcu. Ako sutra pojawi se novi Apple ili Google, saznaćete za to poslednji, kada akcije već izađu na berzu i porastu desetine puta. A do tada, slatke mrvice će pokupiti oni isti „kvalifikovani“. Vreme je da se vrati pravo na rizik!

Voluntarist, Bitarh

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 23

Današnje poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinjua nije, za razliku od prethodnog, dugačko i temeljno. I ne bi smelo biti drugačije, jer je posvećeno temi kojoj je posvećen mnoštvo memova – putevima pri ankapu.

Prvo autor objašnjava da je najbolji način da se razume zašto bi na slobodnom tržištu odjednom neko želeo da plati novac za izgradnju i održavanje puta – zamisliti sebe kao developera koji dolazi kod investitora. Zatim analizira razne tipične strašilice. I za kraj upućuje završni udarac iz srodne sfere, koja se takođe odnosi na javna dobra.

RPM

Broj eksperimenata koji se sprovode u društvu u određenom trenutku vremena, ili uslovna „revolucionarnost“, ima dobru analogiju sa automobilskim motorom. Na engleskom jeziku čak i nazivi koincidiraju – sigurno ste primetili skraćenicu RPM na tahometru, što znači „Revolutions Per Minute“ (obrtaja u minuti). Ako je kazaljka na nuli – auto se uopšte neće pomeriti s mesta, preniski RPM znači slabu trakciju i motor može da stane, a ako je u „crvenoj zoni“ – motor besno riči i veoma brzo otkazuje. Samo u uskom opsegu oko 2K RPM obezbeđuje se stabilan rad motora, kada on istovremeno obezbeđuje dobru trakciju, a ne otkazuje prebrzo.

Poprošćeno se može reći da je „revolucionarnost“ pokazatelj entropije u sistemu: što je ona viša, razvoj je brži, ali je takođe veća verovatnoća da će ovaj sistem „izmaći kontroli“ i samouništi se. Pri nultom pokazatelju „revolucionarnosti“ razvoj prestaje, a za svaki živi sistem to znači smrt.

Odličan primer je planirana ekonomija SSSR-a. Citat iz jednog članka sa pregledom razloga njenog kolapsa:

„Mobilizaciona ekonomija sovjetskog tipa podrazumeva, iznenada, neki zadatak radi kojeg se mobilizacija i sprovodi. Ranije su ovi ciljevi bili dovoljno očigledni – razviti industriju kao kod kapitalista, odneti pobedu u Velikom otadžbinskom ratu, stvoriti nuklearnu bombu. Dalje je bilo složenije: ekonomija u razvoju zahteva traženje kreativnih rešenja za dalji rast životnog standarda stanovništva/povećanje produktivnosti rada/traženje novih izvora energije i slično. Na tržištu ovo pitanje rešava svaki agent individualno na sopstveni rizik, i od hiljadu neuspešnih naći će se par-tri tačna rešenja. U planiranoj ekonomiji sa jednim centrom donošenja odluka, eksperimentisanje je teže.“

Ovde leži maksimalno licemerna pozicija mnogih autoritarnih konzervativaca: oni se izjašnjavaju protiv bilo kakvih eksperimenata u društvu, ali istovremeno iz nekog razloga besno kritikuju SSSR. Iako, ako se pogleda sa strane, upravo su sovjetski komunisti sa Gosplanom bili otelovljenje idealnog sveta konzervativaca, u kojem su svi eksperimenti bili maksimalno ograničeni, što daje osećaj „ reda“ i smanjenje entropije. A to da je nulta entropija zapravo smrt, odlično je pokazao SSSR 1991. godine, prestavši da postoji. Što je još gore, licemerje autoritaraca proteže se na celu planetu: oni otvoreno izražavaju želju da globalno zabrane bilo kakve eksperimente (ovde se mogu pomenuti američke konzervativne organizacije poput ADF-a, koji teži kriminalizaciji homoseksualizma ne samo u SAD, već i u drugim zemljama), iako istovremeno konstantno kritikuju savremene globaliste poput Sorosa i Schwaba.

Voluntarista, Bitarh

Rat pri ankapu

Nedavno sam naišao na intervju koji je Evgenij Volnov dao Marku Soloninu.

Ukratko: opisuje se organizacija poslovnog procesa decentralizovane volonterske proizvodnje potrošnog materijala za snabdevanje vojske. Pred kraj, Solonin neizbežno razmišlja o libertarianizmu, pa i ja treba malo da razmislim o tome.

Pitanje koje me muči: da li ankap zajednica već može da obezbedi sve neophodne sastojke za vođenje punog规模 rata?

Volonteri su u stanju da masovno kupuju na slobodnom tržištu i dostavljaju na mesto borbe sve što je potrebno za logistiku, ishranu i svakodnevni život. Proizvodnja streljačkog oružja i eksploziva su razvijene civilne oblasti. U nedostatku državnih porudžbina one neće propasti, a na povećanje potražnje, u uslovima kada država ne smeta, sposobne su da reaguju povećanjem proizvodnje. Distribuirana proizvodnja, slična onoj opisanoj u intervjuu, može zasićiti vojsku lakim borbenim mehanizmima. Teži specijalizovani mehanizmi takođe mogu biti proizvedeni od strane volontera, samo što za to više neće biti potrebni 3D štampači na balkonu, već male radionice – ukrajinski rat nam pokazuje da to takođe nije problem. U takve mehanizme spadaju i dronovi dugog dometa, uključujući i one brzinske.

Komunikacije i satelitske obaveštajne podatke privatnici već odlično umeju da obezbede.

Šta je sa ljudima? Volonterske jedinice se odlično pokazuju na frontu i, u poređenju sa državnim analogima, pokazuju mnogo manje problema u pronalaženju onih koji žele da im se pridruže. Što je reputacija odreda bolja, to je konkurencija veća.

Koordinacija između jedinica takođe pokazuje rezultate koji su najmanje jednaki državnim lancima komandovanja, a autoritativni komandanti su sposobni da brzo prošire sferu svog uticaja, preuzimajući odgovornost za sve veće delove posla.

Ono što privatni dobavljači danas nisu spremni da obezbede jeste pilotirano borbeno avijacije. Međutim, danas je borbeni avion de facto platforma za podizanje radara i raketa u nebo, a zatim obezbeđivanje da pilot vidi podatke sa radara i u skladu sa njima lansira rakete. Pilot više nije potreban da izvodi akrobacije tokom vazdušne borbe između aviona. Uz stabilan kanal komunikacije, pilot uopšte može biti na zemlji, a stabilan kanal komunikacije se može obezbediti ako ima mnogo aviona u vazduhu i ako oni formiraju relejnu mrežu. Radar aviona je stvar čija je složenost uporediva sa Starlink terminalom – i on mora da prati множество satelita i nekako se snađe u haosu signala. To znači da ga privatnik može proizvesti po ceni koja nije previše astronomska. U konačnici, borbeni avion u ankapu izgleda kao zdepast propelni nosač nekoliko raketa i mnoštva dronova, koji lete u jatu, koji lebde u vazduhu non-stop, analiziraju situaciju nekoliko stotina kilometara od perimetra jata i čiste sve zanimljivo što tamo pronađu – a kako im ponestane goriva i/ili municije, lete u automatskom režimu u bazu, unapred pozivajući svoju zamenu. Ipak, to je za sada još uvek nerealizovana fantazija.

Ostala su još dva pitanja.

Prvo, motivacija. Države su rasadnici patriotizma, a patrioti su upravo oni koji čine gorivo rata. Da li će ankap zajednica biti dovoljno patriotska da organizuje krupnoscale otpor državi? Primer početka invazije na Ukrajinu pokazuje da su šanse za to prilično velike: primarni otpor iznenadnom napadu u onim oblastima gde borbe nisu trajale od 2014. godine bio je uglavnom volonterski, i najmanje je osučio blicekrieg.

Drugo, ekonomske sankcije. Sankcije su nasilje nad prirodom slobodnog tržišta. Njih uvode države, i države ih paze da se poštuju, dok tržište doprinosi tome da sankcije loše funkcionišu. Može se prilično sigurno tvrditi da će sankcije kao instrument uticaja na protivnika u ankapu imati krajnje slab uticaj, predstavljajući pojedinačne primere odbijanja poslova iz moralnih razloga. Jednima će se aktivno donirati i za njih će se raditi iz ideje, a drugima će se usluge pružati samo za dobar novac. Pošto svaka od strana može imati prilično raznolik sastav, i ovde i tamo će biti i volontera i plaćenika. A pobeda će biti na strani koja bude efikasnija u ovom resursnom sukobu. Ali na duge staze, efikasnost će biti određena time koliko će idejnih i talentovanih ljudi raditi na pobedu jedne ili druge strane. A to će, zauzvrat, zavisiti od toga na čijoj se strani, po mišljenju većine, nalazi pravda.

Nasilje u detinjstvu – traume za ceo život

Hajde da pričamo otvoreno: surovo vaspitanje nije samo loša ideja, već pravi zločin protiv slobode i sreće deteta. Naravno, neko može tvrditi da „remen gradi karakter“. Ali hajde da pogledamo istini u oči – remen pre gradi psihološke traume nego snagu duha.

Nekada smo već govorili da fizička kažnjavanja ne rade. I to nisu samo reči – to su rezultati ogromne analize 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece. Ishod je jednostavan i tužan: remen ne čini decu poslušnim, već ih čini nesrećnim. Takva deca kasnije imaju lošije pamćenje, niži IQ i veću agresivnost. Ali ako vam se čini da su to stare vesti – sačekajte, dalje je još zanimljivije.

Nedavno istraživanje Univerziteta u Mičiganu, sprovedeno na 6500 Amerikanaca, dokazuje da nas traume iz detinjstva prate celog života. Zamislite, čak i u godinama pred 80, ljudi nastavljaju da osećaju depresiju, usamljenost i fizičke bolove zbog nasilja proživljenog u detinjstvu. Takva trauma nije ogrebotina koja će zarasti, već dubok ožiljak koji vremenom boli samo jače.

Još jedno upečatljivo otkriće: ispostavilo se da roditeljska surovost čini decu „zlim genijima“. Istraživanje Univerziteta u Teksasu na 524 studenta pokazalo je da abuzivno vaspitanje razvija zlonamernu kreativnost. Umesto da stvaraju mirne i odgovorne građane, roditelji bukvalno treniraju lukave manipulatore, profesionalne lažove i majstore sitnih pakosti, koji poseduju nisku savesnost. A to, blago rečeno, nije ono što društvo čini boljim.

Zašto se to dešava? Sve je u mozgu. Istraživanja pokazuju da kod dece koja su bila sistematski traumirana od strane roditelja dolazi do poremećaja u razvoju ključnih zona mozga, kao što su amigdala i hipokampus, koji su odgovorni za emocije i pamćenje. Zamislite mozak kao računar koji stalno puca i koči zbog virusa unetih nasiljem. Takođe je zanimljivo primetiti da su čak i kod majmuna koji su doživeli nasilje u detinjstvu primećeni poremećaji u serotoninskim i dopaminskim sistemima mozga. A to su već veoma ozbiljni poremećaji koji utiču na sreću, pa čak i na želju za životom.

Nažalost, to nije sve. Dugoročne posledice takvog „vaspitanja“ uključuju povećanu verovatnoću razvoja zavisnosti od alkohola i narkotika, poteškoće u stvaranju stabilnih odnosa, pa čak i sklonost kriminalu. Jer osoba koja je odrasla u atmosferi straha i nasilja često smatra agresiju normom ponašanja i prenosi je u svoj odrasli život. To je začarani krug koji se može prekinuti samo radikalnom promenom pristupa vaspitanju.

Postoje efikasnije i mnogo humanije metode vaspitanja koje detetu ne oduzimaju dostojanstvo i slobodu. Nauka potvrđuje da empatija, ljubav i razumevanje doprinose razvoju snažne i stabilne ličnosti. Upravo tako možemo pomoći deci da postanu ne samo uspešni, već i srećni ljudi, sposobni za stvaranje i samostalnost. Deca zaslužuju poštovanje, priznanje njihove slobode i autonomije. Roditelji treba da postanu mentori, a ne nadzornici, omogućavajući deci da sami donose izbore i preuzimaju odgovornost za njih.

Roditeljska surovost je nespojiva sa idealima slobode ličnosti. Moramo odlučno odbaciti abuzivno „vaspitanje“. Jer, pošteno rečeno, ili vaspitavate slobodnog čoveka, ili je bolje uopšte nikoga ne vaspitavati. Zato hajde da budemo slobodni ne samo u rečima, već i u delima – počevši od poštovanja slobode dece!

Voluntarist, Bitarh

Hoće li libertariansko društvo izdržati pritisak naslednog nejednakosti?

Zamislite: jedan čovek uporno radi ceo život, gradi biznis od nule – a drugi je rođen sa „zlatnom kašikom“ u ustima i dobija milione, a da se ni jednom nije naprezao. Prođe par generacija – unuci magnata uživaju u luksuzu, dok potomci vrednika jedva spajaju kraj s krajem. Nepravedno? Naravno. I sa svakom novom generacijom jaz samo raste.

Naravno, čovek ima pravo i slobodu da raspolaže svojim radom i imovinom. Ali treba razumeti i one u kojima ključa osećaj nepravde. Zamisli: trudiš se, radiš naporno, a pored tebe neki bogataši žive od kamata sa bakinog kapitala i gledaju ostale svisoko. Teško je, zar ne? I iako život uopšte nije obećao da će biti pravedan, ipak se želi da svako ima šansu, a ne samo oni kojima je sreća donela rođenje u bogatoj porodici. Pitanje je ozbiljno: kako osigurati stabilnost društva pri akumuliranju nejednakosti – a pritom ostati veran principima slobode?

Za početak, malo optimizma. Često se kaže: „prva generacija zarađuje, druga troši, treća siromašuje“. Često tako i ispadne: deda je stekao bogatstvo, sin je sve protrolčio – i unuku više nema šta da nasledi. Bogatstvo bez rada isklizne kroz prste, tako da se deo akumulirane nejednakosti vremenom sam od sebe razine.

Ali nadati se samo tome je slaba uteha. Da, mnogi „zlatni klinci“ pre ili kasnije ostanu bez ičega. Ali postoje i porodice poput Rokfelera, kojima polazi da ostanu na vrhu već mnogo generacija. Kažu da je njihov sekret jednostavan: teraju svakog novog naslednika da radi ne manje od prethodnog. Nema besplatnog ručka – želiš da koristiš kapital porodice, uvećaj ga. Takav pristup pomaže da se bogatstvo sačuva dugo vremena.

Šta nam, kao društvu, činiti? Želi se i sloboda sačuvati, i više mogućnosti za sve. Kako to postići?

Kao prvo, poštena konkurencija i jednaka pravila za sve. Ako bogati naslednik loše vodi poslove, on mora bankrotirati kao i bilo ko drugi – bez posebnih privilegija i monopola od strane države. Bez prijateljski nastrojenih činovnika, čak ni ogromno nasledstvo nije zaštićeno od bankrota. I obrnuto, talentovan i vredan čovek, čak i bez veza, moći će da uspe ako mu se ne stavljaju prepreke. Konkurencija je najbolji izjednačivač kada je zaista slobodna.

Kao drugo, jednakost mogućnosti. Talentovano dete iz siromašne porodice mora imati mogućnost da uči i razvije svoj potencijal, a ne da zauvek ostane siromašno samo zbog okolnosti rođenja. Društvo, putem privatnih fondova, stipendija i mentorstva, može tome doprineti. Na kraju će svi biti dobitnici: pojaviće se više talentovanih i produktivnih ljudi. Inače, mnogi bogati to razumeju i ulažu u obrazovanje i startape – investiraju u budućnost.

Kao treće, kultura odgovornosti. Sloboda ide ruku pod ruku sa odgovornošću. Ako si rođen u bogatstvu – to nije tvoja zasluga, ali nije ni razlog za lenčarenje. Smatraj to avansom koji treba opravdati. Mnogi naslednici to i čine: umesto praznog hoda, otvaraju sopstveni biznis ili se bave naukom – trude se da ostave svoj trag.

Konačno, socijalni liftovi – mogućnosti da se uspe „odozdo“. Srećom, slobodno tržište redovno daje šanse talentovanim i energičnim. Primer je osnivač WhatsApp-a Jan Kum: došao je u SAD kao siromašan imigrant, a nakon par decenija prodao svoje детище za milijarde. Nisu bili potrebni ni titule ni posebne veze – samo ideja i upornost. Takvih priča je mnogo i one inspirišu: čak i bez ikakve „zlatne kašike“ može se uspeti u životu.

Dakle, recept za stabilnost uz slobodu je sledeći: paziti da „igralište“ ostane pošteno i otvoreno za sve. Da, neko na početku igre ima prednost – bogati roditelji su se potrudili. Ali partija nije izgubljena dok ostali imaju mogućnost da odigraju svoj potez. Najopasnije je ako pravila igre počnu da se pišu za izabrane. To se nikako ne sme dopustiti!

Voluntarist, Bitarh

Kako će privatne vojne kompanije delovati pri anarho-kapitalizmu?

Mauser

Anarho-kapitalizam je slobodno tržište plus decentralizacija moći. Privatna vojna kompanija u ankapu je kompanija koja na slobodnom tržištu rešava vojne zadatke, odnosno zadatke koji nastaju tokom konflikata u kojima su ljudi spremni da ubijaju.

Vrlo lako je zamisliti delovanje privatnih vojnih kompanija tokom oslobodilačkog rata društva protiv države. Nešto slično tome kako to izgleda moglo se primetiti u početnoj fazi ruske invazije na Ukrajinu, na onim deonim gde je država praktično bila neaktivna, a zadaci odbrane su ipak rešavani. Šta je karakteristično za takav rat? Pojava i decentralizovana koordinacija brojnih startapa fokusiranih na tri tipa zadataka: direktne borbene operacije, snabdevanje onih na frontu, kao i k crowdsourcing za finansiranje prva dva. Ako se rat produži, zadatak snabdevanja postaje složeniji i u njemu se izdvaja zasebna grana za razvoj novih sredstava ratovanja.

Ali kada ankap već dominira u svetu, sva ta cvetočasta složenost postaje herojska prošlost. Dedovi su ratovali. Vojni zadaci postaju mnogo lokalniji, a trajanje i učestalost vojnih konflikata opadaju. Tako će privatne vojne kompanije u ankapu funkcionisati u režimu preživljavanja. Moraće da ulažu značajne marketinške napore kako bi nekako opravdale to što uopšte i dalje postoje, a mnogi će umesto toga radije izabrati likvidaciju, jer na tržištu postoji mnoštvo mirnih zadataka koji će doneti daleko veći prihod uz mnogo manje truda.

Verujte mi, ne biste želeli da radite kao zaposleni u privatnoj vojnoj kompaniji u ankapu. Nema romantike, nema heroizma, ekstremno malo je realnih zadataka, postojanje je samo formalnosti, u uslovima gde vas drugi gledaju popreko i pitaju zašto uopšte postojite, i ne želite li slučajno da stvorite novu državu, jer ste pomalo agresivni, možda vam treba neka injekcija. Tako da sasvim je moguće da u ankapu praktično neće ostati skoro nijedna vojna kompanija. Biće gejmera. Biće rekonstruitora. Biće nekog brutalnog sporta. Biće fanova koji se organizuju u timove kako bi izbacili agresiju jedni na druge pod izgovorom podrške sportskim timovima. Biće raznih knjigovnih teoretičara koji zamišljaju kakav bi rat mogao biti u trenutnim materijalno-tehničkim uslovima.

Proizvodnja specijalizovane vojne opreme će neizbežno biti obustavljena. Stare zalihe će se postepeno reciklirati, a one koje nema smisla reciklirati će s vremenom ionako postati neupotrebljive. Jeftine masovne stvari za civilno tržište mogle bi se po potrebi prilagoditi ratovanju pomoću plave izolir trake, ali se time, a naročito počinjanjem proizvodnje ozbiljnijeg vojnog instrumentarijuma, baviće se samo u slučaju stvarnog rata čije trajanje prevaziđe barem par meseci. A odakle će taj stvarni rat doći?

Za masovni rat u ankapu biće potrebna kombinacija dva faktora. Prvo, pojava dovoljnog broja razmažene letnje dece koja su ubeđena da je rat zabavan festival hrabrosti. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, čak je i neizbežno. A drugo, potreban je talentovan psihopata koji će ih ubediti da je svet potpuno truo, da je društvo izgubilo cilj i da je došlo vreme da se protresu ove prežderane svinje kako bi vrištale od užasa. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, ne može se pored svakog psihopate postaviti Bitarka.

A šta će biti dalje, to je zapravo jasno. Biće zbunjenosti. Biće nepoverenja prema kanalima vesti, uz tvrdnje da prave hajp ni iz čega. Biće bespomoćnih pokušaja protivdelovanja od strane servisnih službi koje se bave održavanjem reda i bezbednosti. Zatim će sve više ljudi shvatiti da se protiv njih zapravo ratuje. Uglavnom će jednostavno bežati daleko od opasnog mesta, nakon što dobiju osiguranjem isplate (ako polise još uvek podrazumevaju osiguranje rizika od građanskih nereda). Ali pojaviće se i oni preduzetnici koji će početi da rešavaju nastali problem. A dalje će tržište uraditi svoje i to će biti čas slave privatnih vojnih kompanija. Pojaviće se niotkuda, privući sve potrebne resurse, rešiti rat i ponovo nestati.

Eto, takva je to dosadna priča.

Problem sa „gvožđem“ „softverom“ se ne rešava

Kada vam naduje kondenzator na matičnoj ploči, vi ga ponovo zalemite, a ne pokušavate da rešite problem promenom neke promenljive u Windows registru. Kada vašem automobilu otkaže amortizer, sigurno nećete pokušati da reprogramirate elektronsku kontrolnu jedinicu u nadi da će se problem uspeti rešiti bez „prljavog posla“. Ali iz nekog razloga, kada je reč o neispravnostima u ljudskom „hardveru“, mnogi pogrešno misle da se ti problemi mogu rešiti čisto „softverski“ (filozofijom, religijom, društvenim institucijama), bez terapeutske intervencije u defektne sisteme organizma.

Ova zabluda je posebno primetna u razgovorima o inhibitoru nasilja. Ali zapravo, to je potpuno isti hardverski sistem (hardware), kao i elementi procesora poput ALU-a i registara. Ako procesor ima fizičke defekte ili je degradirao, nikakva promena firmware-a neće pomoći — ovu tužnu lekciju dobro su savladali vlasnici poslednjih generacija „čipova“ od Intela. Isto je i u slučaju degenerisnog nasilnika, nikakvo ubeđivanje neće pomoći — problem je čisto „hardverski“, nalazi se u njegovoj „glavi“. Vreme je da se prizna istina i odustane od iluzija: hardverski (fizički) problemi zahtevaju odgovarajuće hardversko rešenje (delovanje u stvarnom svetu)!

Voluntarista, Bitarh