Danas je prevedeno sasvim kratko poglavlje iz Praktične anarhije Stefana Molinjua. Poglavlje se zove Kontrola tenkova i brzo razmatra par tema – o tome kako će se u društvu bez države vršiti prevencija ponašanja koje je potencijalno opasno za komšije na sopstvenom privatnom posedu, i o tome kako će izgledati situacija sa kontrolom oružja, s obzirom na to da su mišljenja ljudi o ovoj temi polarizovana – jedni smatraju da svuda prisutno nošenje oružja povećava bezbednost, drugi – da je smanjuje.
Nema velikih otkrića niti plodne zemlje za prepire, autor je jednostavno povezao konce završavajući drugi deo knjige.
Zamislite ovakvu situaciju: vi ste talentovani inženjer u tehnološkom gigantu. Volite svoj posao, gorite idejama, želite da pomerite industriju napred. I odjednom odlučite da promenite posao kako biste nastavili da rastete i išli u korak sa vremenom. Ali tu sledi iznenađenje – vaš ugovor vam zabranjuje da radite ono što najbolje znate. Kako je to moguće?
Nedavna vest o zaposlenima u Google DeepMind-u u Velikoj Britaniji, kojima se, ispostavilo, nakon otkaza zabranjuje rad za konkurenciju godinu dana – odličan je povod da razgovaramo o tome zašto su „non-compete“ ugovori, blago rečeno, veoma loša ideja. I ne samo loša, već nehumana i protivrečna osnovnim principima slobode.
Šta je non-compete? To je ugovor prema kojem se vi, odlazeći iz kompanije, obavezujete da neko vreme nećete raditi za njene konkurente. Štaviše, tokom tog perioda vam mogu nastaviti isplaćivati platu. Zvuči gotovo kao san, zar ne? Ali nije sve tako jednostavno. Zapravo, šalju vas u „zlatni kavez“: plata se isplaćuje, ali vi profesionalno degradirate. Posebno u industrijama koje se brzo menjaju, poput IT-a i AI-a, gde godina mirovanja može koštati karijeru.
Zašto je ovo neprihvatljivo sa tačke gledišta libertarijanizma? Glavna vrednost libertarijanske filozofije je lična sloboda i pravo vlasništva nad samim sobom. Kada poslodavac ograničava vašu slobodu da se bavite omiljenim poslom, on napada vaše fundamentalno pravo – pravo da raspolažete sopstvenim radom i talentima. Pored toga, ovakvi ugovori su u suprotnosti sa univerzalnim ljudskim pravima. Oni idu protiv osnovnih humanističkih principa, ograničavajući slobodu i primoravajući talentovane ljude ili da „sede na klupi“, ili da pređu u drugu sferu, gubeći veštine i motivaciju.
Dobra vest je da daleko da nisu svi sudovi podržavaju ovakve sporazume. Na primer, u SAD-u je Vrhovni sud Kalifornije već odavno priznao većinu non-compete ugovora kao nezakonite, jer oni „nepravedno ograničavaju mogućnost građanina da zarađuje za život“. Godine 2021, Vrhovni sud Ilinojsa odbio je da prizna non-compete za radnike u restoranima, smatrajući da ne postoje pravedni osnovi za zabranu konobarasima da pređu u konkurentske objekte.
Drugi primeri nehumanih ugovora:
– 2017. godine britanski sud je proglasio nezakonitim ugovor koji je zabranjivao medicinskim sestrama da daju otkaz u državnoj bolnici i pređu u privatne klinike – sud je to smatrao napadom na slobodu rada. – Američki sud je poništio sporazume prema kojima su zaposleni u Amazonu bili obavezni da nadoknade troškove obuke kompaniji ako bi dali otkaz pre vremena – to je priznato kao oblik dugovnog ropstva. – 2019. godine nemački sud je poništio ugovor fudbalskog kluba koji je igraču u slučaju odlaska zabranjivao nastup za konkurentske klubove u istoj ligi. Sudija je obrazložio: „Čovek nije roba“.
Zašto je ovo važno sada? Svet se menja munjevitom brzinom. Veštačka inteligencija, blokčejn, biotehnologije – ove industrije se razvijaju toliko brzo da gubitak čak i nekoliko meseci može rezultirati potpunom profesionalnom nesposobnošću. Zar smo zaista spremni da dozvolimo korporacijama da kontrolišu ne samo našu sadašnjost, već i budućnost, diktirajući gde i kao ko smemo da radimo sutra?
Libertarijanski pogled je širi: sloboda ugovaranja je dobra, ali sloboda ne sme da se pretvori u lance. Jer sloboda ugovora prestaje tamo gde počinje ograničavanje fundamentalnih ljudskih prava. Ne može se prodavati ili kupovati pravo na nečiju budućnost! I autoritarijanci koji se sa ovim ne slažu, a spremni su da silom nameću takav poredak drugima, moraju razumeti da će odricanje od univerzalnih ljudskih prava neizbežno raditi i protiv njih, na primer, kroz odricanje od nenametanja u njihov nervni sistem bez saglasnosti, što se sada percipira kao nešto podrazumevano, ali je zapravo nečija dobra volja i želja za poštovanjem konvencija, a ne zakoni fizike.
Hajde da zapamtimo: ljudi nisu resursi. Talent nije vlasništvo kompanije. A sloboda čoveka da raspolaže svojim životom i karijerom je svetinja.
Sondre Bjellos, aktivista dve zajednice, norveškog Liberstada i crnogorskog Montelibera, koji ima bogato iskustvo u izgradnji decentralizovanih sistema, pokreće startap Nostria, a do 31. maja svi zainteresovani mogu investirati u njega u pre-seed fazi pod prilično povoljnim uslovima. Za učesnike tokenomike Montelibera postoji mogućnost da se ujedine u investicioni pul kako bi ostvarili veću kontrolu nad projektom.
Sada detaljnije
Nostr je protokol za decentralizovanu razmenu „beleški i ostalih stvari“ putem releja. Ja ga koristim već prilično dugo za objavljivanje svojih beleški, vidim u njemu veliki potencijal i uvek se radujem kada se neko odluči da ga razvija.
Ideja Nostr protokola je u tome što releji čuvaju sadržaj svojih korisnika u json formatu i prosleđuju ga na zahtev drugim relejima. Takav sadržaj može biti i Bitcoin platna transakcija preko Lightning protokola, čime su Bitcoin plaćanja nativno integrisana u Nostr, što omogućava decentralizovano obezbeđivanje i monetizaciju sadržaja i monetizaciju njegovog skladištenja (upravo u oblasti monetizacije, recimo, leži slaba tačka najbližeg analoga Nostra, protokola ActivityPub).
Kreirati mrežu od nekoliko releja na različitim mestima u svetu kako bi se korisnicima osigurali brz ping i širok kanal (brzina rada je mana decentralizovanih sistema)
Promovisati na nivou protokola ideju specijalizovanih releja za čuvanje samo metapodataka korisnika, što će omogućiti rasterećenje velikih releja, ravnomernijom raspodelom korisnika, kao i drastično ubrzati prikupljanje svih poruka koje se odnose na određeni nalog i njihovo prosleđivanje klijentima.
Monetizovati svoj servis putem premium usluga, nudeći korisnicima namenske releje, pristup namenskom Lightning čvoru, čitljivo ime povezano sa javnim ključem, skladištenje medijskog sadržaja i druge pogodnosti.
Oni kojima je zgodniji tekst nego video mogu pogledati pdf .
Za sada je srednjoročni cilj Nostrie da stigne i pretekne slabog Bluesky-ja. Ali u dužoj perspektivi treba da dobijemo decentralizovano rešenje na koje ne bi bilo sramote preći i sa Telegrama, kada Durov konačno izjavi da je za njega bezbednost država neuporedivo važnija od udobnosti i bezbednosti korisnika.
Za pokretanje MVP-a, do 31. maja traje pre-seed faza prikupljanja investicija. Prevedeno na običan jezik: Sondre želi do kraja maja prikupiti 30 hiljada dolara, a zatim tokom leta trošiti po deset hiljada mesečno na puštanje projekta u komercijalnu eksploataciju. Prvi mesec – postavljanje hardvera. Drugi – doterivanje softvera. Treći – marketing. U jesen, kada projekat bude dostojan prezentacije ozbiljnijim investitorima, prikupljanje sredstava za globalnu ekspanziju će se nastaviti, a oni koji su investirali u preliminarnoj fazi imaće preferentno pravo na dodatno ulaganje kako bi zadržali svoj udeo u projektu, a njihova ulaganja u preliminarnoj fazi biće uračunata u akcionarski kapital sa koeficijentom 1,15.
Podrazumevano, investicije se privlače u Bitcoin-u koristeći servis za decentralizovani k crowdsourcing Angor. Sondre je takođe objavio poseban video u kojem pokazuje kako se vrši investiranje.
Važno: prikupljena sredstva osnivač projekta može otključati tek nakon što potvrdi završetak deklarisane faze razvoja. Do tog trenutka investitor u bilo kom trenutku može zahtevati povrat svojih investicija. Sve ove mogućnosti su realizovane preko onog relativno jednostavnog mehanizma kreiranja pametnih ugovora koji postoji u Bitcoin-u i ne zahtevaju intervenciju treće poverljive strane.
Međutim, trenutno je prag ulaska u ove investicije prilično visok: minimalni iznos od kojeg počinju bilo kakvi bonusi je 1000 dolara. Zbog toga se nameće rešenje: učesnici tokenomike Montelibera mogu prikupiti pul malih investicija i zajednički investirati veći iznos. Ja želim da formiram takav pul. Moje koristi: dobiću različite naturalne bonuse poput pretplate na premium nalog. Koristi suinvestitora, pored novčanog povrata od investicije: preko mene (a ako se dogovorimo, i direktno) imaće zgodnu povratnu informaciju sa programerima, što znači uticaj na buduće funkcionalnosti kao Nostrie, tako i indirektno celog Nostr protokola.
Zato sam otvorio potpuno nov Stellar nalog, na njemu je izdat token NostriaPre i kreiran nalog za njegovu prodaju za EURMTL. Imate vremena do kraja maja da kupite ovaj token, nakon čega ću i ja kupiti onoliko koliko mogu, zatvoriti nalog za prodaju i proslediti sve prikupljene EURMTL-ove Sondreu. U jesen će Sondre otvoriti zvanični Stellar nalog svog startapa i kreirati nalog za prodaju zvaničnih tokena za NostriaPre tokene po kursu 1,15. Kada startap počne da ostvaruje prihod od održavanja premium naloga, profit koji se deli među vlasnicima tokena će se mesečno obračunavati proporcionalno broju tokena.
Da biste nabavili NostriaPre token, prvo morate otvoriti liniju poverenja (trustline) prema njemu. Vaš Stellar novčanik bi trebalo da ima tu opciju. Naziv tokena je NostriaPre. Javni ključ emitenta: GABAZTSE4DOD4JKFPWQYK5QPUSW57QNZBJBREU2K2UFSGWPHBHNYF46A
Evo kako, na primer, izgleda dijalog za otvaranje linije poverenja u novčaniku Sunce
Uskoro će liniju poverenja biti moguće otvoriti i putem direktnog linka.
Ne želim da opteretim objavu detaljnim uputstvima o korišćenju različitih vrsta Stellar novčanika, jer pretpostavljam da će u pul odlučiti da uđu oni koji već učestvuju u tokenomiki Montelibera (uputstvo mi stoji na sajtu, ali je veoma zastarelo, sve ne mogu da se organizujem da ga ažuriram). Ali ako želite da upadnete od nule u režimu „Shut up and take my money“, pitajte u komentarima ili u privatnoj poruci.
Jednom je filozof Tomas Hobs samouvereno izjavio da je prirodno stanje čovečanstva beskonačni „rat svih protiv svih“. Zvuči poznato, zar ne? Ovaj koncept se toliko ukorenio da ponekad zaboravimo da proverimo da li je istinit. Ali zapravo se ispostavlja da ljudi nisu toliko krvožedni po prirodi, kao što nam pokušavaju predstaviti.
Uzmimo, na primer, poznatu priču o antropologu Napoleonu Šanjonu, koji je tvrdio da su ubice među Indijancima plemena Janonom bili uspešniji u reprodukciji. Ideja je jasna i zastrašujuća: ubijaj više — i imaćeš tri puta više dece! Zvuči previše grubo da bi bilo istina, i zapravo se kasnije ispostavilo da je Šanjon malo „preterao“ — poredio je starije ubice sa mladima koji nisu ubice. A nezavisna istraživanja su pokazala da se ubice u plemenskim društvima uopšte ne razmnožavaju brže od ostalih, a iskreno govoreći, manje im dece preživi.
I uopšte, ko je rekao da su ratovi norma? Poznati mit Stivena Pinkera glasi ovako: 15% predistorijskog stanovništva konstantno je ginulo u ratovima, sve dok se nisu pojavile države i uvele red. Odlična reklama za državu, zar ne? Samo što arheologija pokazuje nešto sasvim drugo: nasilnih smrti u dokulturnim društvima nije bilo više od 2%. Štaviše, pojava država uopšte nije smanjila nivo nasilja. Naprotiv, prve velike strukture su često raspirivale konflikte i povećale procenat ubistava na približno 5%.
Vredi napomenuti da antropolozi mogu nesvesno pojačavati predstave o neizbežnosti rata. Na primer, istraživači „zapisuju“ kao ratoborne one grupe koje zapravo skoro i nisu ratovale, jednostavno zbog prisustva prikaza oružja na stenskim slikama. Ali ovi prikazi ne svedoče nužno o stvarnoj agresiji: oružje je moglo biti korišćeno za lov ili simbolične ceremonije. Kao rezultat toga stvara se pogrešan utisak da su drevni ljudi konstantno ratovali.
Veoma su pokazateljni i podaci o takozvanim „jednostavnim“ društvima lovaca-sakupljača. Uprkos tome što ih u mnogim radovima prikazuju kao okrutne i uvek spremne za borbu, zapravo se upravo oni odlikuju krajnje niskim nivoom agresije i nasilja. Pravi rat za njih je retkost, a ne norma. S druge strane, društva sa složenom socijalnom strukturom i razvijenijom hijerarhijom češće postaju učesnici konflikata i ratova. Zanimljivo, zar ne? Ispada da što je društvo složenije, to više konflikata i agresije generiše.
Pri tome mnogi pristalice Hobsove perspektive sasvim priznaju ovu činjenicu, ali se trude da ne naglašavaju pažnju na nju, ozbiljno proučavajući samo slučajeve „složenih“ društava, kao što je, na primer, učinio Lorens Kili u radu „Rat pre civilizacije: mit o mirnom divljaku“. Ili jednostavno mogu svrstati „složena“ društva u „jednostavna“, nakon čega ova druga označavaju kao ratoborna.
Uopšte, mirno supostavljanje je norma za mnoge narode. Tako je istraživanje 590 kultura iz celog sveta pokazalo odsustvo ratova kod čak 64% njih. Naravno, mogli su se braniti od napada, ali samo izvođenje napada je ono čime se bavi manjina kultura.
Pa zašto onda i dalje verujemo u mit o ljudskoj prirodi osuđenoj na večni rat? Možda je problem ovde u navici — ovo uverenje se prenosilo s generacije na generaciju bez kritičkog promišljanja. Ili možda neko namerno održava ovaj mit kako bi opravdao postojanje jake i moćne države koja nas „spasava“ od nas samih.
Priznajmo sebi: ideja da su ljudi po svojoj prirodi skloni miru i saradnji zvuči mnogo realističnije, optimističnije i privlačnije. Možda je vreme da prestanemo da smatramo mir utopijom i počnemo da ga vidimo kao prirodan deo ljudskog života. Jer, kao što pokazuju istorija i istraživanja, mirne zajednice nisu izuzetak, već pre pravilo. Pa vredi li dalje držati se mračnih Hobsovih slika? Verovatno ne. Vreme je da prestanemo da dozvolimo strahovima da diktiraju naš pogled na čovečanstvo i počnemo više da verujemo jedni drugima!
Pisanje novog poglavlja moje knjige o ratu, sasvim slučajno, poklopilo se sa još jednom godišnjicom završetka evropske faze Drugog svetskog rata, kao i sa vib-ovima završetka trenutnog rusko-ukrajinskog rata koji lebde u vazduhu. Poglavlje je ispalo nekako zamišljeno-lirično. Takođe, tokom njegovog stvaranja, povremeno me je mučio sindrom impostora: koje pravo imam da pišem o takvim stvarima, a da nemam vojnog iskustva. Neka me oproste oni koji ga imaju, a još bolje — neka prokomentarišu moje diletantske fantazije iz svoje ekspertske perspektive.
Ovim se završava glavni, teorijski, drugi deo knjige. U trećem delu se očekuju praktične primene teorije.
Kroz celu istoriju ljudi su eksperimentisali i sprovodili različite procedure nad sobom. Probali su raznu hranu i medicinska sredstva, prolazili kroz raznovrsne rituale i slično. U nekim slučajevima, ovakvo eksperimentisanje je čak imalo značajnu naučnu vrednost. Tako, u jednom članku navodi se 465 primera kada su istraživači proveravali uzročnike bolesti, testirali nove preparate ili sprovodili neke druge procedure na sebi. I mada je 8 od ovih slučajeva završilo letalnim ishodom, što govori o prisustvu određenog rizika u ovakvim eksperimentima, velika većina njih (89%) dovela je do pozitivnih rezultata – potvrde ranije iznetih hipoteza ili dobijanja vrednih podataka.
Naravno, danas postoji negativan stav prema ovakvom eksperimentisanju, kao i uopšte prema samostalnom mešanju u telo i zdravlje čoveka. Ogromnu ulogu u tome je odigrala državna regulacija, koja postavlja stroga ograničenja tome čime se čovek sme baviti, a čime ne, često insistirajući i odlučujući umesto običnih ljudi da će tako navodno biti bezbednije. Država je učinila sve kako sprovođenje biomedicinskih eksperimenata i procedura ne bi bilo izvan granica odobrenih ustanova.
Uпрочем, sve to nije sprečilo postojanje biohakovanja. Pre svega, primetićemo da su mnoga sredstva za njegovu realizaciju veoma rasprostranjena i nikako nisu regulisana, budući da su jednostavno bioaktivni suplementi. Niko vam ne može zabraniti da, oslanjajući se na aktuelna istraživanja ili knjige o biohakovanju, nabavite određene vitamine ili nootropike i uzmete ih u navedenim dozama i na naveden način, a naročito ne i da modifikujete svoj način života ili ishranu, oslanjajući se na eksperimentalne podatke ili čak hipotetičke pretpostavke. Uzgred, prilično dobra zbirka korisnih sredstava i praksi može se naći u knjizi Darje Babkine „Biohakovanje mozga: kako upravljati neurohemijom, emocijama i inteligencijom“, koja je izašla ove godine.
Međutim, na tome se stvar ne završava. Savremene tehnologije omogućavaju organizovanje čak i celih genetičkih laboratorija u kućnim uslovima, i već postoje gotova rešenja za to. Na primer, za samo 3000 dolara može se nabaviti kućna laboratorija sa svim dodacima za bioinženjering od „The Odin“-a (a edukativni setovi za najjednostavnije eksperimente koštaju svega stotine dolara). Za uputstvima o tome šta tačno raditi sa takvom laboratorijom takođe ne treba ići daleko – može se jednostavno korak po korak reprodukovati ono što je urađeno u različitim istraživanjima. Upravo je to uradio jedan biohaker, čiji video možete pogledati ovde, kako bi ispravio svoju netoleranciju na laktozu – on je jednostavno ponovo kreirao preparat za gensku terapiju iz eksperimenta na miševima i isprobao ga na sebi. Rezultat je bio odličan – samo jedna pilula omogućava slobodan unos mlečnih proizvoda više od godinu dana, bez ikakvih negativnih posledica.
S obzirom na to koliko je savremena nauka zaglavila u bezbrojnim regulacijama i potrebi da se čeka državno odobrenje, ponekad čak decenijama, biohakovanje može dati impuls progresu u sferi biotehnologije, naročito ako govorimo o rešenjima koja su ljudima potrebna ovde i sada, za lečenje njihovih bolesti i različitih stanja koja donose nelagodu, a za koja još uvek ne postoji dovoljno efikasno rešenje među onima koja je državni regulator odobrio i pustio na tržište.
Postoji li u tome opasnost? Naravno, među onima koji se bave biohakovanjem ponekad će doći do nepoželjnih ishoda. Ali ljudi imaju puno pravo da dobrovoljno preuzmu takav rizik, a pokušaj uvođenja totalne zabrane samoeksperimentisanja ne bi bio opravdan, a u velikoj meri ni izvodljiv. Čak i sada postoje potpuno prihvatljive vrste aktivnosti koje nose ogromne rizike, na primer, ekstremni sportovi. I ako čovek može izabrati da se bavi bejsdžampingom, planinarenjem ili motokrosom, zašto onda ne može izabrati da kontroliše biohemijske procese svog organizma, ili čak da edituje svoj genom?
Zabluda da je u sferi izvršenja sudskih odluka državna sila nepremostiva za nedržavne zajednice, izuzetno je duboko ukorenjena u glavama, uprkos redovnim praktičnim opovrgavanjima.
Niko i ništa ne može biti jako u svemu, a država ima dovoljno tačaka slabosti. S jedne strane, država je prilično centralizovana organizacija. S druge – potpuno decentralizovani mentalni parazit. Slabost centralizacije je u dugom putovanju naređenja kroz hijerarhijski lanac, pomnoženo sa izobličenjem naređenja na svakom koraku. Slabost decentralizacije je u mogućnosti prikrivenog nezavisnog napada na bilo koji čvor.
Država je instrument institucionalizovanog nasilja. Međutim, nije jedini mogući. Bilo koji lovac na glave, krvni osvetnik ili duelista je potpuno isti takav instrument institucionalizovanog nasilja, samo iz drugog „lor-a“ (sveta pravila). Ali ako nas je postmodernizam nečemu naučio, to je konstruisanju takvih svetova i prebacivanju između njih.
I sada, zamislite sudar dva sveta: etatizma, sa njegovim zakonima koje pišu birokrati, usvajaju političari i sprovode slabo plaćeni službenici pod komandom birokrata koji se guraju u politiku – i ankapa (anarhokapitalizma), sa njegovim decentralizovanim pluralističkim pravnim sistemom, u čijoj osnovi leži pravo na nadoknadu štete, i koji sprovode svi zainteresovani. U dobro uređenom etatističkom sistemu, mesto drugog sveta je negde na marginama svesti, gde žive likovi iz avanturističkih romana. A u etatističkom sistemu u fazi pucanja?
Ovde ćemo ostaviti teorisanje i preći na praktičan primer.
Postoji država RF, koja ratuje sa državom Ukrajina. Rat je duboko antipravna aktivnost. Radi njegovog vođenja, država grubo gazi prava sopstvenih podanika koja je sama postavila. Podanici koji u običnoj situaciji slušaju jednostavno iz navike (što je najenergetski efikasniji način potčinjavanja), u uslovima kada se od njih zahtevaju vanredne stvari, slušaju zahvaljujući jačim stimulansima, na primer, ozbiljnoj nagradi i/ili jakom strahu. I novac i strah sa svakom dozom gube svoju vrednost kao stimulans, stoga se, radi očuvanja upravljivosti, doze moraju povećavati. Ljudi na koje se primenjuju tako jaki stimulansi za potčinjavanje, savladavaju veštinu serijskog ubijanja ljudi koje ne poznaju.
Uzmimo u obzir još par faktora. Prvo, evidencija oružja u uslovima rata neizbežno postaje krajnje zapuštena, i ono preplavlja crno tržište. Drugo, protivnik, građanin Ukrajine, kulturno je blizak, savršeno vlada ruskim jezikom i bez problema komunicira sa bilo kojim podanikom RF. Ovi faktori dovode do toga da na teritoriji RF konstantno eksplodiraju neki vojni objekti ili visoki zvaničnici. Izvršilac može biti ukrajinski diverzant, idejni ruski disident, ili obični ruski plaćenik za koga je to manje opasna i sigurnija zarada nego trunuti u šancu čekajući dron.
I upravo u tom kontekstu ankap dobija ozbiljnu šansu da se ugradi u glave ne samo kao teorija otuđena od stvarnosti, već i kao sasvim funkcionalna praksa.
Izvršilac iz Čuvašije Mishshi Orešnikov preseli se u Ukrajinu, naoružava se narativom prema kojem Čuvašija nikada dobrovoljno nije ušla u sastav RF, već je okupirana teritorija, konstatuje da je do formiranja državnih pravnih institucija buduće slobodne Čuvašije sasvim prikladna upotreba normi običnog prava – i jednostavno počinje da nudi usluge suda. Prvenstveno – nad onima sa kojima je najbesmislenije procesirati u državnim sudovima, odnosno nad državnim činovnicima. U zoni najvećeg rizika ovde se nalaze činovnici srednjeg ranga – oni koji donose neke odgovorne odluke, ali kojih je previše da bi država svima mogla obezbediti barem donekle sigurnu zaštitu.
U intervjuu sa Sotom, Mishshi detaljnije otkriva mehanizme rada suda i svoje motivacije, dok voditelj pokazuje neke aspekte svog razumevanja ovog fenomena.
Koje još specifičnosti anarho-kapitalističkog pravnog mehanizma na teritoriji okupiranoj od strane države možemo primetiti?
Sudova ima nekoliko, ulaz na tržište je formalno otvoren, ali su mehanizmi prijema u asocijaciju neformalni. Pri tome, tačan broj sudova u sistemu je principijelno nepoznat, a određeni deo javno označenih organizacija koje učestvuju u pokretu su samo plejsholderi, lažne mete. Deklariše se mogućnost žalbe na odluku jednog suda asocijacije drugom sudom asocijacije. U praksi, u slučaju sudova nad državnim činovnicima, to verovatno neće biti potrebno.
Prikupljanje sredstava za izvršenje sudskih odluka vrše nejavne organizacije putem kriptovaluta. Tehnički, lavlji deo budžeta mogu činiti sredstva iz države Ukrajina, ali to je potpuno nebitno.
Izvršioci presuda su nejavne organizacije koje formalno nemaju nikakvu vezu sa sudovima. Tehnički, izvršioci mogu biti profesionalni ukrajinski diverzanti, ali to je potpuno nebitno.
Inicijator pokreta nalazi se van domašaja direktnih pretnji vojske i policije RF, budući da se između njega i pripadnika RF snaga nalazi ukrajinska vojska. Tako da on može biti uništen samo slučajno tokom napada ili kao rezultat diverzije. Neznano je koliko ljudi može preuzeti zastavu u slučaju njegovog uklanjanja. Tehnički, time se može baviti neki profesionalni ukrajinski oficir, ali to je potpuno nebitno.
Presude državnim činovnicima i, što je mnogo važnije, sprovođenje tih presuda, je pre svega reklama. Činovnik čini zločin u okviru posla, te stoga teško da će ozbiljno razmatrati mogućnost isplate nadoknade oštećenima iz svojih ličnih sredstava. Zato je na njemu zgodno demonstrirati šta se dešava sa onima koji odbijaju isplatu nadoknada. Nakon nekoliko takvih demonstracija, sud se već može pustiti u „produkciju“, za rešavanje konflikata između privatnih lica. Tamo je već mnogo verovatnije pojavljivanje tuženog na sudskom ročištu i njegova potpuna odbrana, te su stoga verovatne i oslobađajuće presude, i odbijanje zahteva u delovima, i zapravo isplate nadoknada, i ostalo bogatstvo primene prava.
Međutim, čak i ako ovaj konkretan model sudova ne napreduje dalje od ritualizovanog obračuna sa članovima organizovane kriminalne grupe „Država“, to je i dalje značajan korak u promovisanju ideja ankapa u život.
Na nekoliko mesta naglašavam da nam je potpuno nebitno u kojoj meri imamo suprotstavljanje ankapa i države, a u kojoj – suprotstavljanje država. Pošto je reč o borbi ideja o uređenju sveta, država koja imitira mehanizme ankapa zapravo radi u korist ankapa.
Sveže prevedeno poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinju posvećeno je problemu kolektivnog ludila. Ako neka zajednica, sa tačke gledišta spoljnog posmatrača, odluči da poludi i počne da se pridržava idiotskih pravila, ko će je zaustaviti u anarhističkom društvu?
Argumentacija autora ide u dva pravca.
Kao prvo, on se razumno pita: na osnovu čega smo odlučili da ovaj problem uopšte treba rešavati? Sve dok je neka whim-ija dobrovoljna, ljudima je svojstveno da ostave one koji je praktikuju na miru.
Kao drugo, šta ako određene moralne postavke ne dozvoljavaju ljudima da ostave na miru one koji praktikuju neku dobrovoljnu whim-iju? Ovde autor pokazuje da proaktivni pravni sistem, koji se meša u odnose trećih lica bez njihovog zahteva, banalno košta previše. I ako će finansiranje tog pravnog sistema biti dobrovoljno, pojavljuje se snažan ekonomski stimulan da se to finansiranje izbegne. Na početku, ljudi možda mogu veoma ne voleti zavisnike i, po staroj etatističkoj navici, nekako se ujediniti protiv njih. Zatim će ubrati sve „nisko viseće plodove“, uveriti se da zavisnici više ne leže u svakom prolazu, i da ih još treba pokušati pronaći — a potraga košta novca — i smiriti se. Nastaće određeni dinamički kompromis: jedni neadekvatni ljudi neće uvrediti pogled svojim opijenim telima u javnim prostorima, drugi neadekvatni ljudi neće uvrediti sluh skandalima o toj temi. I tako u odnosu na sve moralne temelje.
Ovde treba odati priznanje autoru, socijalni teoretičar je pobedio moralnog filozofa u njemu, evo šta ekonomija čini!
supstance koje imaju antiagresivno dejstvo ne mogu biti samo sintetisane u laboratorijama, već se mogu pronaći i u različitim prirodnim sredstvima. Jedna od kategorija takvih sredstava su eterična ulja. Iako su se tradicionalno široko koristila za poboljšanje psihološkog stanja čoveka, pitanje njihovog uticaja na nervni sistem još uvek nije dovoljno istraženo, naročito ako se pokrene tema agresivnog ponašanja. Uпрочем, postojeća istraživanja sprovedena na životinjama, pa čak i na ljudima, ukazuju na ogromne perspektive izučavanja ovog pravca.
Prvenstveno ćemo obratiti pažnju na istraživanje uticaja supstance linaloola, koja se nalazi u sastavu ogromnog broja eteričnih ulja (pomorandže, nerolija, petitgraina, ruže, lavande, citronele, limuna, geranijuma i drugih), na miševe. Ono je pokazalo da inhalacija (udisanje isparenja) ove supstance značajno smanjuje broj i trajanje napada na nepoznate pripadnike iste vrste, pri određenim koncentracijama supstance skoro potpuno ih eliminišući. Pri tome, kao što je pokazano u drugim eksperimentima, ovakav efekat se ne može objasniti opštim smanjenjem aktivnosti miševa, jer se to prilikom inhalacije linaloola ne dešava.
Drugo istraživanje sprovedeno je na borbenim ribicama ili betama, čiji su mužjaci poznati po svom izuzetno agresivnom ponašanju prema svojim pripadnicima, zbog čega moraju biti držani strogo odvojeno. U eksperimentu je korišćeno ili eterično ulje lavande ili čist linalool, koji su u različitim koncentracijama dodavani u posudu sa vodom. Ispitivani primerak je stavljen u tu posudu, ostavljeno je dva minuta za aklimatizaciju, nakon čega je pored te posude postavljena posuda sa drugim primerkom, tako da postoji vizuelni kontakt. Na kraju, dok su primerci iz kontrolne grupe (bez preparata) pokušavali aktivno da vrše napade kako tokom aklimatizacije, tako i nakon nje, primerci pod uticajem i eteričnog ulja lavande i čistog linaloola praktično nisu pokazivali takvo ponašanje – njihova želja za napadom je nestala. Štaviše, iako se agresivnost primeraka vremenom vratila, ona ipak nije revenula na nivo pre testiranja sa eteričnim uljem čak ni tri meseca nakon toga. Shodno tome, možemo konstatovati ograničen konstantni antiagresivni efekat ulja lavande.
Ali da li je sve ovo primenljivo na čoveka? Postoje ozbiljni razlozi za verovanje da jeste, budući da je sprovedeno dosta eksperimenata o antiagresivnom dejstvu eteričnih ulja na ljude sa kognitivnim poremećajima. Meta-analiza 15 istraživanja sa 693 učesnika pokazala je da, iako je potrebno sprovesti dodatna istraživanja radi određivanja efikasnih doza i neželjenih efekata, generalno upotreba eteričnih ulja u terapijskim procedurama vrši značajno antiagresivno dejstvo.
Iako mehanizam ovakvog dejstva eteričnih ulja još uvek nije dovoljno istražen, ipak je poznato da njihovi molekuli preko nazalne šupljine i mirisnih ćelija mogu dospeti u hipokampus, limbički sistem i amygdaloidno telo mozga. Vredi napomenuti da linalool i druge supstance iz eteričnih ulja deluju kao agonisti 5-HT1A receptora (aktiviraju ih), a ovakvo dejstvo je poznato po svom selektivnom antiagresivnom efektu (uklanjanju napadačke agresije, bez uticaja na zaštitničko ponašanje i drugu aktivnost), koji se postiže kroz jačanje mehanizma inhibicije nasilja. Pored toga, pri ulasku u krv, na primer preko kože, eterična ulja mogu uticati na različite fiziološke reakcije. Konačno, određenim uticajem na rad holinergičkih sinapsi, ona mogu sprečiti neurodegenerativne procese.
Kratko: garancije slobode govora pri libertarijanizmu su iste kao i pri liberalizmu.
A sada detaljnije.
U početku, pojam „sloboda govora“ je liberalna doktrina koja podrazumeva da građani uskraćuju državi pravo da progoni svoje građane zbog njihovih izjava. Obično se sloboda govora propagira u vezi sa slobodom verskog uverenja, štampom i sličnim stvarima, budući da građani, shvatajući da će država sigurno pronaći rupe u opštoj zabrani, posebno definišu sfere u kojima država ne sme samo da ne progoni građane, već da im to uopšte nije dozvoljeno. Šta garantuje slobodu govora prema liberalnim doktrinama? Naravno, podela vlasti. Izvršna vlast napada slobodu govora, zakonodavna opisuje koja su tačno ograničenja izvršne vlasti, a sudska tumači ono što je zakonodavna izmislila; kao rezultat, grane vlasti se zapliću u sopstvene noge, a ako odjednom počnu da koračaju u korak, građani imaju pravo na ustanak, koje se tumači kao pravo na ponovno konstituisanje vlade ako je prethodna, putem dugog niza zloupotreba, potpuno diskreditovala sebe kao nosioca liberalnih vrednosti.
Libertarijanizam podrazumeva da je jedina dopustiva funkcija vlade zaštita prava privatne svojine (pošto ne veruju svi u to da se i bez vlade prava privatne svojine mogu efikasno zaštititi na decentralizovan način).
Može li libertarijanska vlada progoniti svoje građane zbog izjava? Da, lako. Na primer, neki građanin kleveta drugog građanina, i taj zbog toga trpi gubitke. Postoji gubitak – postoji razlog za tužbu. Sud može dodeliti osobi oštećenoj klevetom kompenzaciju na račun klevetnika, i to se, nesumnjivo, može tumačiti kao kršenje slobode govora. Drugi primer – prevara. Nema klevete, naprotiv, proizvod se hvali tako da pljuva curi, samo što stvarna svojstva proizvoda daleko zaostaju za opisom. Može li sud smatrati ovu izjavu kršenjem prava privatne svojine, ako je transakcija izvršena, a zatim osporavana? Može.
Konačno, postoje bezbrojni primeri kada ljudi slobodu govora ne razumeju sasvim ispravno, već kao pravo da nekažneno iznose bilo kakve izjave na bilo kojoj privatnoj platformi, ako je ta platforma u principu namenjena tome da se na njoj iznose izjave. Može li vlasnik platforme banovati onoga ko mu ometa razvoj biznisa? Naravno, to je njegova privatna svojina. Hoće li libertarijanska vlada podržati ovakav napad na slobodu govora? Obavezna je da podrži. A ako platforma pripada članu vlade? E, tu je očigledna pravna kolizija.
Šta sledi iz svih ovih razmišljanja? Da, libertarijanska vlada ima manje ovlašćenja od liberalne. Ali ona ima ovlašćenja da napadne slobodu govora. Može li početi da zloupotrebljava ta ovlašćenja? Može. Šta ostaje građanima kao krajnja mera? Pa, isto to sveto pravo na ustanak.
Ne zaboravite da zalivate gredicu uljem.
Paradajzi, unuco, možda i uvenu, ali mitraljez neće zarđati
