garažni revolucionari: kako slobodni ljudi menjaju nauku

Znate šta imaju zajedničko avioni, personalni računari, bitkoin i insulini proizvedeni u kućnim uslovima? Sve ove stvari su nekada bile „apsolutno nemoguće“ sa tačke gledišta zvanične nauke. A takođe, sve su one počele bukvalno u garažama, podrumima i na kuhinjskim stolovima entuzijasta kojima nije bilo stalo do odobrenja akademika i činovnika.

Zašto je to tako važno? Zato što se upravo u takvim garažama rađaju pravi proboji. Uzmite braću Rajt: prestižni New York Times je pisao da do prvog leta čoveka ima još hiljadu godina. I nakon par meseci, dvojica momaka, za koje su smatrali da su gradski lude, dokazali su suprotno. I danas imamo slične priče. Na primer, insulin – u SAD su farmaceutski giganti podigli cene toliko da dijabetičari moraju bukvalno da biraju između hrane i leka. A nekoliko momaka i devojaka iz Oklenda, kojima je to dosadilo, odlučilo je da kreira projekat Open Insulin, kako bi ga jednostavno pravili sami, bez ogromnih nadcena i birokratije. Profesori su vrteli prstom pored slepoočnice, govoreći da je to nemoguće. Ali ovi ljudi su već postigli ozbiljne uspehe i uskoro bi mogli radikalno da promene celo tržište. Ne zato što imaju dozvolu ili podršku države, već zato što im je jednostavno stalo.

Ili uzmimo dijabetičare iz pokreta OpenAPS, koji su uzeli stare insulinske pumpe, senzore glukoze i napisali kod, kreirajući „veštačku pankreas“ kod kuće. Regulatori su upozorili: „Opasno je, nema FDA odobrenja!“ A desetine hiljada ljudi su odgovorile: „Nemamo vremena za čekanje, želimo da živimo normalno upravo sada“. Danas su čak i farmaceutske kompanije primorane da ponavljaju njihove ideje kako ne bi izgubile tržište.

Mislite da je to samo medicina? A Stiv Voznjak i Stiv Džobs, koji su sastavljali prvi Apple u garaži? Veliki šefovi su tada izjavljivali: „Personalni računari nikome ne trebaju“. Danas to zvuči kao anegdota, a njihove ideje su zaista smatrane glupošću. Ili bitkoin – izum koji nijedna država ne bi zvanično odobrila. Prva reakcija ekonomista? „To je mehurić, detski vrt“. Danas se kapitalizacija bitkoina procenjuje u trilione dolara i postao je simbol slobode od državnih i bankarskih monopola.

Još neverovatnija je priča Copenhagen Suborbitals – danskih momaka koji su odlučili da pošalju čoveka u svemir, jednostavno prikupljajući novac putem kraudfandinga. Iako je neuspeo lansirni prvi rakete zbog kvara izazvao podsmehe, godinu dana kasnije su uspešno lansirali sledeću. Bez milijardi iz budžeta, jednostavno zato što su želeli da dokažu da mogu. A šta kažete na priču 14-godišnjeg Tejlora Vilsona? Dečko je napravio nuklearni reaktor u garaži. Akademici: „To je nemoguće!“ Stvarnost: on je demonstrirao funkcionalni reaktor i sastao se sa predsednikom SAD.

Ove priče ne samo da inspirišu, one dokazuju da birokratija, regulatori i zvanične strukture često postaju ne pomagaji, već barijere. Zahtevati od entuzijasta publikacije u zvaničnim časopisima je otprilike isto što i tražiti od trkača u vrećama da se takmiči sa atletima. Naravno, zvanična nauka i peer-review su dobri, ali ne smeju postati jedino merilo istine. Grigorij Perelman je dokazao matematičku Poincareovu hipotezu uopšte bez zvaničnih publikacija – i dobio je ekvivalent Nobelove nagrade. Njegov rad su proverili sami matematičari, i to se ispostavilo kao dovoljno.

Moramo podržati garažnu nauku, DIY laboratorije i otvorene zajednice. Ljudi moraju imati mogućnost da slobodno eksperimentišu, stvaraju i dele otkrića bez obiranja za činovnike i korporativne monopole. Na kraju krajeva, nauka ne pripada institucijama, već ljudima. Svaka garaža može postati laboratorija, svaka kuhinja pogon inovacija. Upravo ta sloboda stvaranja čini svet boljim. Zato, ne bojmo se da stvaramo ono što je zvanično „nemoguće“. Jer upravo tako, na spoju slobode i sna, rađa se budućnost!

Voluntarist, Bitarh

Pitanje Georgija Nemova o nepridruživanju ugovornim jurisdikcijama

Simulirajmo situaciju:

Formiraju se teritorijalne i eksteritorijalne kontraktne jurisdikcije, kao i decentralizovani kros-arbitražni mehanizam koji ih povezuje. Prirodno pravo nastavljaju da podržavaju samo religijske ili etičke organizacije, u čijem razumevanju je garant prava Bog/karma. Na taj način, ove organizacije ostaju jedini koji garantuju život i slobodu čoveka na teritorijama sa stanovništvom koje nije stupilo u kontraktno pravo. Možda su ti ljudi marginalizovani, razdvojeni, siromašni ili jednostavno veoma udaljeni od ideja ankapa. I ti ljudi se okupljaju pod zaštitu takvih religijskih organizacija.

1. Kako misliš, da li je takva situacija moguća?
2. Ako jeste, da li je ovaj proces zakonomeran i da li predstavlja pravnu objektivizaciju čoveka?
3. Ako se to dogodilo, kako treba da postupi naš savez kontraktnih jurisdikcija? Da li to treba posmatrati kao pretnju i kako se boriti? Ili, naprotiv, podržati?

Odgovor Ankap-tjan

1. Zapravo, opisuje se prilično uobičajen slučaj tribalizma. Dok neki ljudi u slučaju pravnih kolizija računaju na organizacije koje su dužne pružiti pomoć po kontraktu, drugi jednostavno računaju na pomoć istovernika/istomišljenika. U tome nema ničeg čudnog, trenutno u svetu postoji mnoštvo izuzetno decentralizovanih zajednica interesovanja, od autostopera i mačevalaca do libertarijanaca i krišnaita. Oni već sada po pravilu pružaju svojim članovima primarnu pravnu pomoć, naročito lokalci onima koji dolaze izdaleka. Ne vidim zašto bi u našem modelnom svetu sa većom decentralizacijom prava ovi mehanizmi suddenly izgledali drugačije.

2. Svesna sam toga da mi modelnu situaciju tumačimo različito. Vi više posmatrate „jurisdikcije“ kao organizacije kojima je čovek pravno vezan, a onaj ko nije vezan nalazi se kao da je van zakona. Ja više posmatram jurisdikcije kao „oblasti nametanja normi“, u koje čovek može potći kako prema kontraktima, tako i izvan njih. A pošto u modelnoj situaciji države, kao organizacije opšte jurisdikcije na svojoj teritoriji, odlaze sa scene, pojavljuje se ogroman broj situacija u kojima jurisdikcija unapred nije poznata. Ako jedem seks u automobilu parkiranom naspram crkve, čija je to jurisdikcija? Vlasnika parkinga? Crkve? Žene onoga s kim jedem seks? Sve zavisi od konteksta. Ako je automobil pogrešno parkiran, vlasnik parkinga rešava stvar sa nama. Ako je vlasnik parkinga crkva, njen zaposleni nam može predložiti da jedem seks na drugom mestu i da ne odvlačimo vernike od pobožnih misli. Ako žena mog partnera ima dogovor s njim da se među njima to tako ne radi, onda je zahtev da od mene dobije informacije o tome koliko sam bila svesna njegove zauzetosti – potpuno u njenoj jurisdikciji. Ali neka univerzalna jurisdikcija, koju interesuje sve i koja može diktirati svoje norme u bilo kojoj sferi – to je već mračna etatistička prošlost, u našoj modelnoj situaciji ovi dinosauri su odavno i beslavno uginuli.

3. Razmotrimo ipak situaciju kada, recimo, u nekoj lokalnosti neki pri konfliktu zovu svoju osiguravajuću kuću, a drugi pišu u tematski čet „alarm, tuku naše!“, i iz okoline počinju da pristižu pojedinci spremni da brane interese člana svoje zajednice. Da li ovakvo treba posmatrati kao pretnju? To zavisi od toga koje interese zajednica zastupa u konfliktu. Ako je nastrojena da po svaku cenu u svakom konfliktu zaštiti svoje, onda je to očigledna pretnja, i uslovnoj osiguravajućoj kući je u takvim slučajevima važno biti spremna na rat sa tom bandom. A ako je nastrojena da ugasi konflikt, onda nema nikakvih problema, to je jedna od najvažnijih funkcija zajednica. Čoveku je u njima prijatno, ali da bi bio njihov član, on prihvata to da druge članove zajednice brine njegovo ponašanje. U ovoj situaciji, sa tačke gledišta osiguravajuće kuće, zajednica nastupa kao „osiguravajuća kooperativa“ i može se posmatrati kao ravnopravan kontrahent.

Korporativna psihopatija – uzrok svetske ekonomske krize

Postoji teorija koju je razvio istraživač Klajv Bodi, prema kojoj su psihopate koji su radili u korporacijama, posebno finansijskim, igrali značajnu ulogu u nastanku svetske ekonomske krize 2008. godine. Kao što je poznato, daleko da nisu svi menadžeri skloni da rade za korist kompanije koja ih je zaposlila. Deo njih su disfunkcionalni lideri koji svojim postupcima bukvalno uništavaju kompaniju. Jedan od važnih tipova takvih lidera su psihopatične ličnosti, o čemu ćemo sada detaljnije govoriti.

Kao što znamo, psihopatima se u literaturi nazivaju ličnosti koje imaju probleme sa iskazivanjem empatije i simpatije prema drugim ljudima, ponašaju se hladno i nemilosrdno prema njima, ne poseduju savest i ne osećaju krivicu zbog nanošenja štete bilo kome. Sa svoje strane, korporativni psihopate su ličnosti sa sličnim karakteristikama koje se bave organizacionim aktivnostima. Obično se predstavljaju kao prijatni, privlačni i uspešni pojedinci, ali u stvarnosti samo manipulišu svima oko sebe, obično im na štetu, kako bi ostvarili isključivo lične ciljeve.

Takvi pojedinci često dobijaju brze unapređenja i postaju lideri zbog svog šarma i samopouzdanja, pri čemu su skloni da ignorišu potrebe drugih, obmanjuju ih, ili se čak mogu baviti zlostavljanjem. Pored toga, postoje dokazi da su u nekim kompanijama, uključujući međunarodne finansijske korporacije, psihopate čak namerno birali za rukovodeće pozicije, zbog ubeđenja da su upravo takve ličnosti najadekvatnije za takav posao.

Obično su takvi pojedinci donosili kratkoročne uspehe kompanijama putem masovnog rezanja troškova i otpuštanja radnika. Međutim, oni se nimalo nisu brinuli o potencijalnoj dugoročnoj šteti odabranih strategija, već su generalno težili isključivo sopstvenim koristi, odbacujući svoje obaveze i odgovornost, trudeći se da dobiju što više ličnih „bonusa“, dok su svi ostali bili usred finansijskih sporova. Od postupaka takvih „efikasnih menadžera“ sasvim se može očekivati da će na kraju dobiti ček na veliku sumu za svoje napore u „spasavanju“ kompanije, nakon čega će ona jednostavno bankrotirati.

A sada zamislite šta će se desiti ako, zbog određenih globalnih promena u korporativnom okruženju, kao što su sve češća spajanja kompanija, tendencija zaposlenih da češće menjaju mesto rada i prelaze u kompanije koje im su ranije bile potpuno nepoznate, promena tehnološkog okruženja i drugih faktora koji su postali uobičajeni u predvečerje svetske krize, psihopatične ličnosti dobiju mnogo više mogućnosti da zauzmu visoke pozicije, koristeći ne svoje stvarne radne veštine, već manipulaciju i političke sposobnosti? U takvoj situaciji rasta korporativne psihopatije može se očekivati korporativna i društvena katastrofa, o čemu su, zapravo, autori koji proučavaju ovaj problem upozoravali u svojim materijalima još 2005. godine.

Takvom problemu do sada nije posvećena dovoljna pažnja, zbog čega je ugrožena čak i sama budućnost kapitalizma. Naravno, ovaj problem nije jedini u pitanjima ekonomije, ali zaslužuje detaljnije proučavanje i primenu odgovarajućih mera.

Voluntarist, Bitarh

„Anti-Lorenc“ je nemoguć u praksi

Nekada smo već razmatrali pitanje zašto upotreba određenog preparata koji potiskuje rad inhibitora nasilja kod čoveka (ili kako smo ga još nazvali, „Anti-Lorenc“ sredstva), ima malo praktične koristi i efikasnosti, a zato može dovesti do ozbiljnih problema. Međutim, to je predstavljeno sa tačke gledišta društvenih procesa, dok ćemo se sada više udubiti u biološku suštinu ovog pitanja.

Kao što znamo, za inhibitor nasilja odgovara serotoninski sistem mozga, konkretno 5-HT1A i 5-HT1B receptori, kao i proteini MAO-A, TPH2 i SERT povezani sa njihovim radom, koje kodiraju odgovarajući geni (za jednostavnosti, sve ćemo to nazvati „promenljivama“). I možemo pretpostaviti da samo određena, prilično uska kombinacija ovih promenljivih stvara visok rizik od razvoja disfunkcije inhibitora nasilja kod konkretnog pojedinca. Jer samo mizerna količina populacije (ne više od 1–2%) ima povišene psihopatske predispozicije u bilo kojoj populaciji.

Uticaj na makar jednu od ovih promenljivih „na gore“ sasvim može značajno ojačati funkciju inhibitora (ukloniti sposobnost iniciranja nasilja). Tako, u eksperimentima na životinjama i ljudima, samo aktivacija 5-HT1A ili 5-HT1B receptora, ili jačanje serotoninske funkcije kroz uticaj na aktivnost SERT-a, selektivno su uklonili nasilno ponašanje. Pritom, uticaj na neku od promenljivih „na dole“ ne daje garanciju slabljenja inhibitora (obnavljanja sposobnosti iniciranja nasilja), kao što je, na primer, bilo pokazano blokiranjem 5-HT1A i 5-HT1B receptora kod životinja.

S druge strane, postoje utemeljne razloge za verovanje da pokušaji aktivnog vršenja ovakvog uticaja mogu izazvati ozbiljne psihičke poremećaje – povećanu anksioznost, depresiju, suicidalne misli i druge patologije povezane sa serotoninskim sistemom. Kod psihopatskih ličnosti takvi problemi u početku često nisu naročito izraženi samo zato što se neophodna uska kombinacija „promenljivih“ održava evolutivno (sa buketom poremećaja oni jednostavno ne bi imali reproduktivni uspeh). Zapravo, prema istraživanjima, sama disfunkcija inhibitora nasilja predstavlja „tačkni“, a ne opsežan poremećaj u radu mozga.

Zašto je sve ovo važno u praksi? U zadacima jačanja i slabljenja inhibitora nasilja postoji ogroman disparitet u složenosti. Jednostavnije rečeno – čak i pri uspešnom pokušaju slabljenja inhibitora nasilja kroz potiskivanje bilo koje „promenljive“, neće se moći garantovati da taj efekat neće biti reverzibilan ako neko primeni sredstva za jačanje neke „promenljive“ na osobu koja je to uradila. Zato se sasvim mogu garantovati ozbiljne nuspojave. U jednom od eksperimenata na pacovima, pomoću neurotoksina 5,7-DHT koji utiče na serotoninski sistem, iako je uspelo povećati njihovu agresivnost, ovaj efekat je povučen uvođenjem malih doza serotonina u mozak. Sličan neurotoksični uticaj vrši, na primer, i metamfetamin, koji je pri visokom intenzitetu upotrebe sposoban da poveća psihopatičnost čoveka. Ali najverovatnije je i ovaj efekat reverzibilan na isti način, i ishod slabljenja inhibitora „metom“ u takvom slučaju biće odsustvo rezultata i nanošenje ozbiljne štete zdravlju.

A šta ako agresor ne zna konkretno vreme kada će imati praktičnu mogućnost da primeni nasilje? Morao bi konstantno uzimati mnoštvo preparata za slabljenje svih „promenljivih“. Ali konstantno održavati takav balans „promenljivih“ tako da istovremeno: 1) bude dovoljno za slabljenje inhibitora nasilja, 2) još uvek ne bude dovoljno da izazove neurofiziološke poremećaje, 3) bude dovoljno da nadjača uticaj sredstava za jačanje inhibitora – to je u realnom životu verovatno uopšte nemoguće.

U konačnici, pokušaj slabljenja inhibitora nasilja će samo dovesti do ozbiljnih neurofizioloških i psihičkih poremećaja, ali neće dati nikakvu garanciju da on neće biti ojačan pri odgovarajućem uticaju. Efikasna u praksi i bezbedna „Anti-Lorenc“ sredstva ispostavljaju se jednostavno kao naučna fantastika.

Voluntarist, Bitarh

Iznenadna porcija novosti iz Montelibera

Juče je prestao sa radom Montelibero Space, odnosno Prvi klub Montelibero, o čemu je njegov osnivač pisao na svom blogu. Zašto je stanodavac raskinuo ugovor? Zato što su kod njega došli policajci. Zašto su došli policajci? Zato što je imao pravnu povezanost sa MTL-City. Zašto je imao tu povezanost? Zato što je nekretnine u Crnoj Gori mnogo jeftinije оформления (uobličiti/registrovati) preko Crnogoraca. Zašto Montelibero ima poteškoće sa registracijom nekretnina? Zato što je to zona totalne korupcije: niko ne može da uradi po zakonu, ali svi mogu neformalno. Zašto je policija zakačila baš Montelibero? Zato što je morala da obradi jedan infovod. Zašto je nastao baš taj infovod, iako je Crna Gora bukvalno prepuna Rusa koji imaju daleko izraženije veze sa ruskim vlastima od onih koje su uspeli da pripišu Monteliberu u članku? Zato što je jedna od polaznih koncepcija Montelibera podrazumevala otvorenu interakciju sa crnogorskim medijima i političkim silama u cilju zagovaranja libertarijanskih vrednosti. Novinar koji je postavljao pitanja, do samog izlaska članka, doživljavan je kao idejno bliski pristalica liberalnih vrednosti. Međutim, kao što nas su naučili nedavni svetski događaji, ne treba mešati liberalne vrednosti i USAID grantove.

Ako bismo figurativno sumirali prvi pasus, Montelibero je otišao u rat, ali se opremio kao za paradu. Napravljena je ista greška kao i kod Putina u februaru 2022, kada je on iz nekog razloga pretpostavljao da će stanovništvo njegovu armiju oslobodilaca dočekati cvećem. Činjenica da se Montelibero zaista pripremao za ulogu oslobodilaca nema taktički značaj. Bilo je nepromišljeno zanemariti to što je država naš neprijatelj, a njeno oporezivano stanovništvo i medijska pratnja u masi stoje na strani crnogorske države.

Koje zaključke treba izvući i koje korake preduzeti?

Kao prvo, treba postati skromniji. Mi nismo avangarda sila slobode, već izbeglice od diktature koja je daleko strašnija od crnogorske. Ovde imamo izbeglice iz takvih totalitarnih državnih tvorevina kao što su Rusija, Ukrajina, Izrael, Norveška i Nemačka. I ovde smo zato što se ovde malo lakše diše, i zato što je manja verovatnoća da će nas odavde izbaciti negde dalje.

Kao drugo, „lakše se diše“ i „slobodno se diše“ nisu sinonimi. Ovde postoje očigledne opasnosti kojih ne treba zanemariti. Imamo ranjive tačke koje treba zakrpiti. Koje su to ranjive tačke? Pre svega, sve ono za šta država može da nas zgrabi. Da, država može da zgrabi za bilo šta, kao što neki HIMARS može pogoditi bilo koji cilj u radijusu svojih raketa. Ali rakete su skupe, zato su najbolje mere protiv njih raširenje i diskrecija. Svako od nas mora izgledati kao jeftin cilj na kojeg ne vredi trošiti trud. Jednostavno neki nasumični mali biznismeni i frilanseri koji se poznaju površno. I nikakvih strojeva na trgu, poput MTL-Festa. To više nije lepa, inspirativna slika, već primamljiva meta na čije uništenje protivnik neće žaliti trud.

Kao treće, svakog Crnogorca treba posmatrati kao agenta države. I policajac i onaj koji pomaže u rešavanju problema sa policijom — oboje su benefisijari postojećeg sistema, i oboje će nas predati državi čim im to postane isplativo, ili čim ih to jednostavno zamole, ili jednostavno kako bi izbegli probleme, kao što se desilo sa stanodavcem kluba. Oni neće odbiti državu iz ideoloških razloga, jer su ideološki na njenoj strani, a ne na našoj.

I šta, čak ni lične kontakte sa lokalcima ne treba uspostavljati? Naravno da treba. Voditi svakodnevne razgovore, čestitati praznike, častiti čudnim ruskim slatkišima. Ali. Simpatija konkretnog Crnogorca prema tebi se nikako neće proširiti na tvoje prijatelje. Zamoliš za pomoć konkretnog prijatelja — šanse postoje. Ali bože sačuvaj da umesto toga preventivno pokušaš da kupiš crnogorsku „zaštitu“ — iz kategorije prijatelja odmah prelaziš u kategoriju naivaca. Čim zaštita postane neophodna, izdaće te.

Dakle. Za spoljni svet moramo izgledati kao bezopasni samotnjaci: prijatni, druželjubivi, sa gomilom poznanika, bez problema. Među sobom je važno nastaviti osećati zajedništvo. Manje se pozivati na njega, više ga pokazivati. Fiksirati li odnose u blockchain-u? Opasnosti od toga su za sada veće od potencijalne koristi. Blockchain je dobar upravo za tokenomiku, kada su tvoje obaveze merljive i prenosive. Ali da li su dva naloga u srodstvenoj vezi — to je više plod za iskopavanje gospodina majora. Svoj i tako znaju, a tuđi možda i ne treba da znaju.

Uopšte, surovi uslovi stimulišu deljenje sveta na svoje i tuđe. I vreme je da naučimo jasno da povlačimo takve granice, uprkos celom univerzalizmu naše libertarijanske ideologije.

Pravilo neprijateljskih jurisdikcija

U svetu gde su različite države podeljene u blokove koji su međusobno antagonistički, postoji jedna zanimljiva mogućnost obezbeđivanja sopstvene bezbednosti za agoriste, opozicionare i sve ostale koji zastupaju bilo koje stavove ili se bave bilo kojom aktivnošću koju njihovi sopstveni stacionarni banditi ne odobravaju i za koju mogu zapretiti kaznom. To se može nazvati „pravilom neprijateljskih jurisdikcija“.

Suština ove ideje je jednostavna – ako se fizički nalazite na teritoriji države koja pripada jednom bloku, potrebno je koristiti servise, hosting sajtova, tražiti klijente, čuvati i menjati novac, registrovati kompanije i koristiti usluge posrednika iz država koje pripadaju drugom bloku. Na primer, živite u Rusiji. U tom slučaju možete koristiti VPN iz Švedske ili SAD-a, klijenta za e-poštu u Švajcarskoj, kripto-karticu u Litvaniji, prividnu kompaniju u Estoniji i ne brinuti o svojoj bezbednosti. A ako živite u Evropi, tada će za vas biti mnogo bezbednije koristiti „podmenutovane“ VK i Mail.ru, nego Facebook i Gmail.

Mnogi servisi otkrivaju lične informacije korisnika na zahtev državnih organa iz prijateljskog bloka. To je neizbežno, što znači da se morate prilagoditi geopolitičkim realnostima. Zapravo, treba se plašiti samo u slučaju da servis preda informacije baš vašem stacionarnom banditu. Pri tome, stanovniku RF-a je svejedno šta će neki servis otkriti o njemu bezbednosnim službama iz SAD-a. Kao što je i stanovniku SAD-a svejedno šta će o njemu saznati bezbednosne službe iz RF-a. Sve dok nije reč o izvršavanju masovnih terorističkih akata sa stotinama žrtava, čime se ionako ne bi bavio nijedan normalan čovek, malo je verovatno da će nastati rizik od bilo kakve saradnje između jurisdikcija iz neprijateljskih blokova.

Slično su odavno shvatili razni prevaranti. Tako su, na primer, ruski hakeri u prošlosti namerno izbegavali korisnike iz Rusije, već su ciljali Amerikance ili Britance, zbog čega su veoma lako izbegavali kaznu. Sada analogno postupaju ukrajinski prevaranti koji zovu Ruse sa ponudom da prebace novac na neki „bezbedni račun“, a potom ih primoravaju da izvršavaju različite „zadatke“ navodno radi povraćaja novca, pošto im ionako niko ništa ne može učiniti. Naravno, mi smo apsolutno protiv takvih prevara, međutim, ovi slučajevi pokazuju da pravilo neprijateljskih jurisdikcija funkcioniše.

Voluntarista, Bitarh

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 20

Gotov je prevod novog poglavlja Praktične anarhije. Ovo poglavlje sa dugačkim nazivom Bezdržavna diktatura: kako slobodno društvo sprečava ponovno stvaranje države učinilo mi se slabim. U njemu su navedeni kontraargumenti za poznatu tvrdnju da će u toku slobodne tržišne konkurencije jedna zaštitna agencija neizbežno početi da dominira ostalima i formira novu državu, samo više bez ikakvih kočnica i ravnoteže u vidu podele vlasti, već jednostavno kao poslovno preduzeće za pljačkanje lokalnog stanovništva, poput neke ili druge Istočnoindijske kompanije.

Slabost Molinjueve argumentacije je u tome što on preuveličava nivo neizbežnosti korišćenja centralizovanih servisa – u anarhičkom svetu – i mogućnost horizontalne koordinacije između mnoštva agencija u okviru izvršavanja jednog zajedničkog zadatka. Zamislite samo, preti se u svetu bitkoina, dronova i 3D štampe tako smešnim merama kao što su bankovne blokade, kontrola širenja oružja i sličnim totalitarizmima. Jasno je da su sve ove tehnologije u trenutku pisanja knjige, ako su i postojale, bile u začetnom stanju, ali ako se vaše prognoze ruše bukvalno jednom decenijom tehničkog progresa, koliko one zapravo vrednu? Što se tiče njegove hipoteze o besprekornoj koordinaciji nezavisnih ekonomskih subjekata oko strateškog cilja uprkos perspektivama trenutne tržišne koristi (onaj koji je banovan na jednom mestu biće spreman da malo više plati na drugom mestu) – to je poznati problem kartelskih dogovora. Oni su nestabilni.

Molinjue bi trebalo da se fokusira na razjašnjavanje upravo decentralizovanih mehanizama protivdelovanja pokušajima ponovnog stvaranja sistema organizovanog pljačkanja. U mojoj knjizi oni su označeni prilično površno, jer knjiga nije sasvim o tome. U celini, može se reći otprilike ovako. Ako je anarhija spuštena odozgo, i jednostavno preko table „Ust-Perdujski okružni sud“ nacrtano „Ust-Perdujska ORS“, onda se ispod table možda ništa posebno neće promeniti u poređenju sa mračnim vremenima etatizma. Ali ako je ankap sazreo odozdo, a država zaista odumrla zbog nepotrebnosti, onda upravo ona ljudska svojstva koja su ubila državu neće dozvoliti da izraste nova. Ankap nije samo društvo bez države. To je društvo sa imunitetom na državu.

AML/KYC kao reinkarnacija staležnih privilegija

U prošlosti, kada je bila epoha feudalizma, status čoveka u društvu je praktično uvek zavisio od njegovog porekla. Ako ste rođeni u „plemićkoj“ porodici plemića, grofova, vojvoda, lordova, dobijali ste od kralja različite privilegije koje nisu bile dostupne običnim „kmetovima“ pod bilo kojim uslovima, i mogli ste voditi potpuno drugačiji život. Pristup stvarima kao što su sticanje obrazovanja za određene profesije (lekar, pravnik, arhitekta) ili vođenje velikog biznisa bio je zatvoren za predstavnike nižih slojeva. Činilo bi se da sada živimo u drugim vremenima, i ako je neko talentovana osoba, sposobna da smisli kako da obezbedi sredstva za postizanje svojih ciljeva, za njega su sva vrata otvorena. Ali u stvarnosti sve nije tako jednostavno.

Svakog dana sve veće zastupiają AML/KYC procedure, koje se sastoje od identifikacije izvora porekla sredstava i ličnih podataka pojedinaca koji ih koriste. To je posebno primetno pri korišćenju kriptovaluta – mnoge menjačnice i kripto-menjačnice mogu lako blokirati sredstva bilo kog korisnika ako se tokom provere pronađe bilo kakva veza sa novčanicima primećenim u „neodobrenim“ aktivnostima, ili čak ako uopšte ne bude pronađen odobren izvor porekla sredstava (na primer, njihova kupovina na nekoj od poznatih menjačnica). U tom slučaju od korisnika će se tražiti dokazi o legalnosti porekla sredstava i prolazak kroz „foto-sesiju“ sa licem i pasošem u rukama, na osnovu čega će se odlućivati o sudbini njegovih sredstava.

Naravno, još ranije su se provere porekla i legalnosti sredstava pojavile u običnim bankarskim operacijama. I mnoga skupa dobra, kao što su automobil iz salona ili stan od investitora, više ne može se kupiti jednostavno donoseći gotovinu sa sobom. U Evropskoj uniji je nedavno uopšte doneta odluka da se zabrani sprovođenje bilo kakvih novčanih operacija u gotovini iznad 10 hiljada evra, a prodavci skupih dobara su obavezani da pažljivo proveravaju identitet svojih klijenata i poreklo njihovih sredstava, i da prijave vlastima bilo kakve sumnje. U mnogim zemljama više nije moguće otvoriti ni sam bankovni račun bez inicijalnog depozita potkrepljenog dokumentima o njegovom poreklu.

Kao rezultat, imamo to da novac, u zavisnosti od toga koje poreklo ima, kao i od toga ko njime raspolaže, može imati različit „rejting“. Ali gde ovde dolaze plemićke privilegije? Zamislite da ste potomak „plemenite“ krvi i da ste svoj kapital nasledili od dede Rokefelera. U vezi sa ovim sredstvima nikada i niko neće postaviti pitanja, i sa njima se može raditi šta god se želi – zaključivati milijardarske poslove, finansirati aktivnosti bilo kojih organizacija, nabavljati bilo kakvu imovinu, koliko god ona bila skupa, i tako dalje. Vaša sredstva će jednostavno biti ocenjena najvišim rejtingom. Sada zamislite da ste običan biznismen koji je svoj kapital stekao stvaranjem i vođenjem neke preduzetničke aktivnosti. Vaša sredstva će takođe imati visok rejting, ali vam je ulaz u „više krugove“ zatvoren i ne možete izbeći detaljne provere od strane državnih organa i ispunjavanje niza regulacija, iako ćete nakon njihovog prolaska moći slobodno da trošite. Kod običnog radnika stvari su još gore – pri pokušaju kupovine dobara koja „ne odgovaraju“ njegovoj plati, probleme sa stacionarnim bandidom ne može izbeći. A ako se na kraju ispostavi da su ona zarađena na neki „nelegalan“ način, onda će taj čovek, pored kazne, najverovatnije biti „stavljen na crnu listu“ državnih organa i struktura koje im potčinjavaju (bankama, menjačnicama, platnim sistemima), i još dugo neće moći da kupuje ništa osim osnovnih životnih potreba. Novac iz njegovih ruku će imati „nulti“ rejting.

Sve ovo nije neka fantastika, budući da već možemo posmatrati zahtev za prolaskom AML/KYC procedura u mnogim sferama. A planovi država širom sveta u vezi sa uvođenjem digitalne valute (CBDC) će samo doprineti svemu tome. U konačnici imamo reinkarnaciju slojevitih privilegija u modernom svetu.

Voluntarist, Bitarh

Projekat nomadi

Kanal Nomads project kreiran je mesec dana nakon početka ruske invazije na Ukrajinu kako bi se digitalnim nomadima pružile aktuelne informacije o tome gde da beže. Prvobitno se tamo uglavnom pisalo o Jermeniji i Gruziji, ali su se vidici autora postepeno širili, a zatim su od jednostavnog informisanja prešli na proaktivnije akcije.

26. marta na kanalu je objavljena objava o tome da projekat planira da otvori vizni centar u Albaniji. Ideja je da se u albanskom Ministarstvu spoljnih poslova lobiira za program prijema digitalnih nomada pod što ljudskijim uslovima. Dalje je pomalo smešno: povodom toga planiraju da u Tirani organizuju konferenciju sa učešćem albanskih birokrata i onih koji se nadaju da će koristiti njihove birokratske usluge. Smešno je to što se konferencija održava na teritoriji Albanije, za ulazak u koju je upravo potrebna viza. Kao da su ljudi spremni da uložnu jednokratan napor da uđu u zemlju u nadi da će ubediti domaćine da ubuduće puštaju goste pod blažim uslovima. Ideja je plemenita, možda će i uspeti.

A danas je projekat objavio post o izdavanju tokena NMPR u okviru tokenomike Montelibera. Tokeni su kreirani još sredinom marta, i pola meseca pre početka zvanične prodaje, monteliberski insajderi su успеli da otkupe oko hiljadu. A sada pokušavaju da ih promoviraju na širokom tržištu. Nadam se da će ciljna grupa projekta, odnosno digitalni nomadi, biti dovoljno napredni u digitalnim tehnologijama da nabave malo tih tokena i time upadnu u tokenomiku Montelibera, što nam je, zapravo, i potrebno.

Želim ovim nepoznatim entuzijastima sreću i strpljenje. Ne znam kako se na albanskom kaže polako, ali će im sigurno trebati da nauče tu reč. A ako im zaista uspe da učine Albaniju lakšom za život ruskih ekspata, tada će imati moje iskreno faleminderit.