Agresor se nikome neće požaliti ako mu se pojača inhibitor nasilja

Prema brojnim istraživanjima, psilocibin je sposoban da pojača inhibitor nasilja tokom veoma dugog, pa čak i trajnog perioda, kao i da oslabi sklonost ka autoritarnim pogledima, i to već nakon par doza ekvivalentnih 5-10 gramima osušenih gljiva. Treba odmah napomenuti da je ovaj preparat klasifikovan od strane vlasti RF i mnogih drugih zemalja kao zabranjeno psihotropno sredstvo. Ali ovakva zabrana može dovesti do jednog zanimljivog scenarija, gde agresivni degenerat, u slučaju pojačanja njegovog inhibitora nasilja, jednostavno neće imati kome da se žali!

Zamislite situaciju da je nekom degeneratu-silovniku neko podmetnuo iste te „gljive“, on to sazna i odluči da odjavi. Dođe u policiju… a tamo, umesto prihvatanja prijave i potrage za nekim borcima protiv nasilja, pokrenu administrativni postupak protiv samog degenerata zbog upotrebe narkotika, sa svim pratećim posledicama – upis u evidenciju kod narkologa, oduzimanje vozačke dozvole svih kategorija, zabrana obavljanja određenih funkcija (lekara, pravnika, činovnika), a na kraju čak i otkaz na poslu.

Degenerat će malo razmisliti o tome i odlučiti: „Bolje je ćutati kao u grob, čak i prijateljima ne govoriti, jer ako se to sazna, neću više videti normalan život! A ionako nikoga neće to brinuti, ja sam i sam više puta ponavljao da „šerifa ne zanimaju problemi Indijanaca“ i zagovarao sam „strogu odgovornost“, a nisam uopšte pretpostavljao da se ona može odnositi i na mene samog.“

Takav scenario je sasvim očekivan, jer kako uopšte silovnik namerava da dokaže svoju pravu?! A i u mnogim jurisdikcijama sumnjivo je da će to nekoga brinuti – preko njega će verovatno pokušati samo da ispune kvotu, naročito u slučaju da se već u prošlosti pojavio zbog vršenja nasilja.

Voluntarista, Bitarh

Društveni pokreti kao provodnici mračnog ega i antisemitizam

Različita istraživanja pokazuju, da društveni i aktivistički pokreti različitih vrsta, uključujući eko-aktiviste, feminističke pokrete, pa čak i pokrete protiv seksualnog nasilja, pate od jednog problema – često ih predstavljaju pojedinci sa određenim mračnim crtama ličnosti. Posebno treba istaći grandiozni narcisizam, koji karakteriše pojačan osećaj nadmoći i sopstvene važnosti, kao i opsesivna potreba za priznanjem. Pored toga, takvi pojedinci često pate i od psihopatije – nedostatka empatije prema drugim ljudima, odsustva osećaja krivice zbog nanošenja štete drugima i slično. U celini se pretpostavlja da su ljudi sa mračnim crtama ličnosti skloni da „otmu“ prosocijalne pokrete kako bi ih koristili kao sredstvo za zadovoljenje svojih ličnih egoističkih potreba.

Jedan od primera toga, koji smo već više puta razmatrali u prethodnim materijalima, jeste preuzimanje liderstva u društvenim i političkim pokretima od strane psihopata. Ovaj proces dobro opisuje psihijatar Andrzej Lobachevski u knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla u primeni na politiku“. Psihopatične ličnosti, nalazeći se na dnu pokreta na početku svoje karijere, obavljaju za njega prljav posao za koji se drugi ne bi prihvatili, stiču reputaciju, penju se po hijerarhiji koristeći različite vrste manipulacija i istiskuju sve ostale sa liderskih pozicija. A kada ove ličnosti dobiju stvarnu moć u društvu, one neizbežno stvaraju katastrofe velikih razmera, kao što su represije, genocid i ratovi.

U jednom od aktuelnih istraživanja na ovu temu odlučeno je da se razmotri problem antisemitizma. Ovakva ideologija takođe često služi kao sredstvo za mračni ego. Učesnici ovog istraživanja bili su 3981 osoba iz SAD-a i Britanije. Oni su prošli različite testove na mračne crte ličnosti, kao i sklonost ka mračnim potrebama, kao što su agresivnost, želja za dominacijom nad drugima, potraga za jakim senzacijama, lažna vrlinost (javno demonstriranje moralne vrline bez istinske moralne ubeđenosti) i egoizam (odsustvo altruizma). Takođe su popunili nekoliko upitnika o pripadnosti različitim oblicima antisemitizma, počev od sklonosti predrasudama prema Jevrejima (na primer, posmatranje njih kao nepoštenih i pohlepnih ljudi) pa sve do radikalnih antisionističkih stavova koji opravdavaju nasilje.

Na kraju je utvrđeno da antisemitizam ima tesnu povezanost sa mračnim crtama ličnosti – više od 94% pokazatelja ovih crta bilo je pozitivno povezano sa njim. Posebno jaka veza sa antisemitizmom primećena je kod ranije pomenutog narcisizma i psihopatije. I to se odnosi na sve ispitivane oblike antisemitizma, od tradicionalnih do radikalnih. Pored toga, sa antisemitizmom je takođe bila povezana prisutnost mračnih potreba kod pojedinca.

Istraživači smatraju da su bilo koja ideologija, predrasude i aktivizam koji mogu pomoći u zadovoljenju mračnih potreba privlačni ljudima sa visokim pokazateljima mračnih crta ličnosti. Na primer, prema podacima istraživanja, i levi i desni autoritarizam su sa njima povezani. Pritom to koja konkretna ideološka sredstva koriste ljudi sa mračnim egom zavisi od toga sa kojim idejama i narativima dolaze u kontakt u svojim konkretnim životnim okolnostima i da li priznaju mogućnost zadovoljenja svojih mračnih potreba.

Voluntarist, Bitarh

Stefan Molinju, prevod „Praktične anarhije“, poglavlje 19

Kao što je ranije navedeno, moj poslednji preostali dugotrajni projekat prevoda sada više ne može da izbegne, i vašoj pažnji se predstavlja prevod poglavlja 19 iz knjige Stefana Molinjua Praktična anarhija. Poglavlje nosi naziv Ovi kavezi su samo za zveri. Ranije, opisujući sistem koji on predlaže, u kojem umesto savremenih sistema sprovođenja prava deluju organizacije za rešavanje sporova (ORS), Molinju je istakao koliki moćan efekat može imati na pojedinca koordinisani aktivni bojkot. U ovom istom poglavlju, shvatajući da je preterao i uneo toliko straha da bi totalitarna anarhija mnogima mogla izgledati manje poželjnim rešenjem od postojećih državnih modela, Molinju, naprotiv, objašnjava da su i protiv ORS-a predviđeni brojni kočnice i ravnoteže, te da zbog toga neće moći da čine šta im je volja i postanu novo izdanje države.

Diskusija o tome da li plaćati obezbeđenje

Moj pratilac mi je poslao tekst svog članka sa predlogom da ga doradim i objavim. Meni se to učinilo kao loša ideja, jer mi kreacije neuronskih mreža nisu ni prijatne za čitanje, a uređivanje mi uopšte nije po ukusu. Tako sam jednostavno bacila članak na teletype, kako bi zainteresovani mogli da se upoznaju sa njim, i razmisliću o temi koja je u njemu navedena.

Ukratko, u članku se objašnjava zašto onaj kome je potrebna bezbednost ne bi trebalo da tu bezbednost kupuje, već da je sam sebi obezbedi. Kao obrazloženja navedeni su prilično standardni protekcionistički argumenti o tome da podela rada nije uvek blago, jer će proizvođač neophodnih usluga sigurno želeti da dominira na tržištu, što će u slučaju usluga bezbednosti neizbežno staviti potrošača tih usluga pod potpunu kontrolu proizvođača.

Kao prvo, čini mi se nepravilnim predlagati čitaocu da postupi polazeći od pretpostavke kao da trenutno ne postoje enkorseri koji teže monopolu, već da postoji slobodno tržište i da treba samo pokušati ne pokvariti trenutni blago stanje ankap-a. Zapravo, već imamo situaciju prisilnog naplaćivanja proizvoljnih iznosa od svih do kojih država može da dopre, pod prevarantskim izgovorima, među kojima je i argument da država, navodno, obezbeđuje zaštitu. To jest, članak zapravo predlaže ljudima, koji su već završili u krokodilovim vilicama, da budu oprezniji i da ne šetaju po Africi.

Kao drugo, isti argumenti koji se navode protiv podele rada u sferi bezbednosti, bez promena se prenose i na druge sfere. Zar dobavljač hrane ne bi želeo da bude monopolni dobavljač, potpuno moćan nad tvojom gladnom smrću? Hajde da se bavimo prirodnim gazdinstvom kako bismo izbegli ovu strašnu opasnost.

U stvarnosti, u slučaju državne bezbednosti, nemamo prekomernu, već nedovoljnu podelu rada. Država teži da se bavi svim aspektima bezbednosti koji joj padnu na pamet birokratu koji donosi nove norme. U međuvremenu, upravo praksa obraćanja različitim uskim specijalistima za svako usko pitanje protivdeluje potencijalnom prisilnom spajanju tih specijalista u jedan jedinstveni centar za obezbeđivanje svega. Čim država dobije tržišnog konkurenta u bilo kojoj sferi, pozicije države u njoj postaju nestabilnije. Naravno, mnogi u početku preferiraju opciju koja je već plaćena porezima i stoga ne zahteva dodatne troškove, umesto da plate privatniku za kvalitetnije rešenje. Međutim, privatna rešenja ipak postepeno probijaju put, prvo u premium segmentu, a zatim i u masovnom.

Zato ću radije formulisati suprotan poziv: platite za zaštitu. Kupujte sve proizvode i usluge koje će vam prodati jeftinije i/ili kvalitetnije nego ako se time bavite sami. I samo ako vas izbor na tržištu ne zadovoljava, ima smisla udružiti napore sa partnerima i sami proizvesti proizvod koji nedostaje.

Doktor Semmelweis: sloboda misli protiv konzervativnih dogmi

Zamislite lekara koji u bukvalnom smislu zahteva od kolega da peru ruke – i zbog toga postaje izopštenik. Zvuči anegdotično, ali upravo se to dogodilo mađarskom doktoru Ignacu Zemeljvajsu sredinom XIX veka.

Beč, 1840-te godine: u jednoj porodilišnoj sali lekari muškarci uporno slede tradiciju, prelazeći direktno sa obdukcije leša na prijem porođaja bez ikakve higijene. Istovremeno, pored se nalazi odeljenje babica, gde se to ne dešava. Rezultat je šokirao Zemeljvajsa: smrtnost porodilja u prvom slučaju dostigla je 18%, dok je kod babica bila oko 2%. Razlika je bila kao između pakla i raja, i mladog lekara je zanimalo zašto je to tako?

Zbunjen, Zemeljvajs je započeo svoju istragu i ispitao sve verzije, počevši od prenatrpanosti sala pa sve do položaja meseca – dok ga jedan tragičan slučaj nije naveo na rešenje. Jedan od doktora posekao se skalpelom tokom obdukcije i ubrzo preminuo od istih simptoma kao kod puerperalne groznice. Eureka! Zemeljvajs je shvatio da se nevidljivi ubica prenosi rukama lekara sa leševa direktno do porodilja. Rešenje je bilo obeshrabrujuće jednostavno: pranje ruku i instrumenata hlorovnom vodom. Po današnjim merilima to je banalnost, ali tada je to bila revolucija čistih ruku.

Sada zamislite: na čelu sale stoji Zemeljvajs sa koritom hlornog kreča, zahtevajući od poštovanih doktora da sastružu smrt sa svojih prstiju. činilo se da bi kolege trebalo da ga nose na rukama (čistim!) zbog spasavanja stotina života. Smrtnost je naime pala na nivo odeljenja babica. Ali umesto nagrada i počasti, na inovatora su sletele podsmehe i bes. Medicinski autoriteti tog vremena prihvatili su ideju kao ličnu uvredu: ispostavilo se da su njihove sopstvene ruke ubijale pacijente. Ponos i dogme su pobedile logiku. Umesto da priznaju grešku, rukovodstvo bolnice je radije otpusilo nepopustljivog lekara i držalo se uobičajene teorije miazama – nevidljivih „isparenja“ koja navodno izazivaju groznicu. Jednostavnije rečeno, Zemeljvajsovi kolege odbacili su njegovo otkriće iz straha od novog, a slobodoumnost doktora smatrali su opasnom drskošću.

Priča o Zemeljvajsu je jasan primer toga kako konzervativno razmišljanje i strah od novih ideja koče progres. Postoji čak i pojam „Zemeljvajs refleks“ – automatsko odbacivanje novih znanja samo zato što su u suprotnosti sa ustaljenim normama. U slučaju bečkog doktora, ovaj refleks je koštao mnogostruko života. Njegova tragična sudbina (završio je svoje dane u azilu za mentalno bolesne, tako što nije doživeo priznanje) pokazuje cenu koju društvo plaća zbog tvrdoglavih dogmi.

Nažalost, sličan strah od novog nije samo relikt prošlosti. I danas dogme i birokratija često stoje kao betonski zid na putu inovacija. Primeri ne budu dugo čekani: poricanje da bakterije Helicobacter pylori izazivaju gastritis i čir na želucu, a ne stres i začinjena hrana; poricanje veće bezbednosti nuklearnih elektrana u poređenju sa drugim tehnologijama za proizvodnju električne energije; poricanje koristi psilocibina pri lečenju PTSP-a i depresije; poricanje prava pacijenta da isproba eksperimentalno lečenje.

Priče poput one koja se desila Zemeljvajsu pokazuju da progres rađa se iz slobode da se misli drugačije. Nove ideje često izgledaju zastrašujuće ili jeretički onima koji su navikli na stare paradigme. Naravno, skepticizam je zdrava osobina, ali zaslepljeni dogmatizam je opasan. On može naterati razumne ljude da odbace činjenice koje su im bukvalno pred očima, na njihovim rukama (u slučaju Zemeljvajsa – u bukvalnom smislu, na neopranim rukama). Svaka nova hipoteza zaslužuje poštenu proveru, a ne trenutnu osudu samo zato što je u suprotnosti sa udžbenicima.

Sećajući se doktora Zemeljvajsa, vredi zapitati se: da li postoji danas pored nas neko sličan, čije ideje ispredjače svoje vreme, ali tonu u blatu birokratije i predrasuda? Istorija nas uči da budemo hrabriji i da otvorimo vrata novom, čak i ako zbog toga moramo se suočiti sa neprihvatanjem. Jer upravo sloboda traženja istine i izazivanje dogmi na kraju gura čovečanstvo napred.

Voluntarista, Bitarh

Nenasilni narod Semai

Semai su polunomadni narod od oko 50 hiljada ljudi koji žive u centru poluostrva Malaka u Maleziji. Ovaj narod je poznat po svom apsolutnom nenasilju. Sada ćemo se, oslanjajući se na radove antropologa Roberta Dentona, upoznati sa nekim zanimljivim osobinama života predstavnika ovog naroda.

Semai se u početku predstavljaju kao nenasilni ljudi. U svojim rečima o nenasilju ne govore kao o idealu kojeg treba dostignuti, već kao o nečemu što je već ostvareno. Na primer, umesto da kažu da je udaranje ljudi loše i zabranjeno, oni će jednostavno reći „mi ne bijemo ljude“. Naravno, u stvarnosti Semai mogu biti ljuti jedni na druge i imati konflikte među sobom. Ali direktni aktovi agresije za njih su velika retkost. Čak i kada su pod uticajem alkohola, postaju veoma pričljivi, bučni, ali nikada nasilni.

Veoma je važno napomenuti da se kod predstavnika ovog naroda osuđuje fizičko kažnjavanje dece. U razgovorima o tome, oni će najverovatnije reći nešto poput „a kako biste se vi osećali da dete umre“, čime običan udarac priređuju ubistvu. Neželjeno ponašanje dece uglavnom sprečavaju određenim pretnjama i zastrašivanjem, na primer, često pričaju deci o zlim duhovima koji će ih pojesti, ili mogu zapretiti udarcem (ali to zapravo neće uraditi). Čak i ako dete udari odraslog, taj će verovatno početi da mu se smeje ili da ga plaši, a ne odgovoriti nasiljem. Decu se čak i ne primorava na nešto protiv njihove volje; Semai veruju da će njihova deca sama naučiti sve što je potrebno, bez prisile. Na taj način, oni su jednostavno lišeni posmatranja samog modela nasilnih međuljudskih odnosa.

Važan koncept kod Semai je „punan“, što znači tabu. Ako osoba uradi nešto što smanjuje zadovoljstvo i blagostanje druge osobe, to će biti „punan“ i primiće se kao da je ta osoba povećala šanse druge osobe da zadobije fizičku povredu. Onaj ko je učinio nešto takvo mora se izvinuti i materijalno nadoknaditi prouzrokovane neprijatnosti. U slučaju odbijanja, žrtva ima pravo da oduzme stvari prekršilaca, na primer, da uzme njegovu odeću dok se on kupa, a zatim ga jednostavno obavesti da je to uzeo kao kompenzaciju.

Ako se konflikt ne može rešiti, za pomoć se mogu obratiti starešinama. Ali treba napomenuti da se njihove odluke ne sprovode prinudno; kod Semai je jednostavno običaj da se oni poštuju. Takođe, važnu ulogu u takvom sistemu, gde ima veoma malo moći i ograničenja, igra javno mnjenje. Strane u konfliktu pokušavaju da dobiju podršku i pomoć drugih ljudi. Naravno, u takvom slučaju verbalne veštine postaju važne, i obično su najuticajniji predstavnici Semai dobri govornici. Ipak, s druge strane, Semai se prema previše dobrim govorima odnose s oprezom, pa onaj ko želi da dobije podršku ne sme previše pritiskati publiku.

Konačno, važno je napomenuti da kod Semai nisu predviđene nikakve sankcije za ubistvo, jednostavno iz razloga što se ubistva kod njih nikada ne dešavaju. Čak je i ubijanje životinja u svrhu ishrane za Semai stvar koju obavljaju sa velikim trudom, a ubijanje čoveka je za njih nešto apsolutno nezamislivo.

Nenasilni način života Semai je veoma zanimljiv i pokazuje da ljudi mogu živeti u potpunom miru jedni s drugima, čak i ako između njih ipak dolazi do konflikata. Nulta tolerancija na nasilje, čak i kao metod postizanja određenih ciljeva ili vaspitanja dece – evo čemu bi svi mogli naučiti od Semai.

Kako milijarderi izbegavaju pritisak države

U nastavku prethodne objave o stopi rađanja kod milijardera.

U prethodnoj objavi smo analizirali zašto milijarderi i veliki bogataši imaju dobru stopu rađanja u poređenju sa ostatkom stanovništva – oni uspešno izbegavaju problem državne regulacije koja guši psihu. Ostali ljudi, živeći kao u kavezu pod nadzorom „činovnika-dresera“, počinju da se ponašaju kao progonjene zveri kojima je nestao instinkt za opstankom roda.

Zašto onda milijarderi uspešno zaobilaze ovaj problem? Zato što imaju protivotrov za državni pritisak – novac i uticaj. Velikim bogatstvom kupuju neprivrsivost i mir koji su običnim smrtnicima nepoznati. Ono što je za nas neizbežna obaveza, za njih je rešiv organizacioni problem uz par telefonskih poziva.

Evo kako se elita oslobađa problema koji guše ostale:

1) Armija pravnika: Kod bogate osobe svaki pravni okršaj sa državom završava se pre nego što uopšte počne. Kazne će osporiti i poništiti, pronaći će pravne praznine. Milijarderi se ne plaše zakona – oni ih okreću u svoju korist. Ako treba zaobići glupu regulaciju – unajmiće najbolje advokate, lobićesu za potrebne amandmane.

2) Lični asistenti: Bogataše nećete sresti u redovima u domovima zdravlja ili administrativnim centrima. Oni imaju asistente koji će umesto njih obaviti sav papirni posao. Birokratska rutina je prebačena na plaćene ljude. Stres od birokratije za njih je nula – oni se u to ne uranjaju sami.

3) Privatni avioni i vozači: Njima ne preti oduzimanje dozvole zbog prekoračenja brzine – imaju lične vozače koji će sami rešiti stvari sa policijom. Ne stoje u gužvama u autobusima i ne guše se u metrou. Privatni avion ih oslobađa ponižavajućih kontrola na granici. Ne osećaju na sebi „pastirski bič“ kojim nas stacionarni banditi teraju u svakodnevnom životu.

4) Privatne škole i medicina: Njihova deca uče u elitnim školama i na fakultetima, van sistema obaveznih standarda kojima su svi ostali potčinjeni. Ne moraju da brinu da će državna škola loše uticati na dete – oni jednostavno prelaze u privatni sektor. Isto važi i za medicinu: svaki problem se rešava novcem u privatnoj klinici, zaobilazeći redove i nizak kvalitet državnih bolnica.

5) Minimizacija poreza: Dok se sa vaše plate automatski odbija porez na dohodak, velike korporacije i njihovi vlasnici kriju profit u ofšor zonama i koriste poreske olakšice.

6) Milijarder plaća državi relativno manje nego vi, u procentu u odnosu na svoje prihode – iako bi, na prvi pogled, trebalo da bude obrnuto. Ali on ima najbolje knjigovođe, finansijske konsultante i mogućnost da premesti biznis tamo gde je porez niži. U konačnici, superbogati često izbegavaju veći deo poreskog tereta, prebacujući ga na srednju klasu.

7) Privatno obezbeđenje: Mnogim milijarderima jednostavno nije potrebna državna policija – imaju ličnu službu bezbednosti. Obezbeđenje često ima pristup oružju, specijalnim sistemima kontrole, visokim tehnologijama nadzora (od video nadzora do sredstava praćenja na internetu). U rezultatu, milijarder može sam postavljati pravila u svojim posedima (vilama, korporativnim kampusima, „zatvorenim“ naseljima), često ignorišući državne zakone.

8) Uticaj i veze: Konačno, najlukaviji postavljaju i smenjuju vladare. Ako im zakon smeta – obezbediće njegovu izmenu. Ako regulator pritiska njihovu industriju – pronaći će pristup pravom ministru. Država služi velikom kapitalu, a ne komanduje njime. U određenom smislu, milijarderi sami drže državu na kratkom povocu, koristeći je u svojim interesima.

Sve zajedno, to daje zapanjujući efekat: na superbogate većina državnih ograničenja praktično ne utiče. Oni žive kao da su van države – ili iznad nje. Pravila su napisana za vas, a ne za njih. Zato su njihove ruke slobodne tamo gde ste vi svezani rukama i nogama.

P.S. Posebno za autoritarno-desne koji u ovome ne vide problem: 12 dece Ilona Muska nikako ne kompenzuje nula dece miliona običnih ljudi.

Voluntarista, Bitarh

Država guši natalitet: zašto se milijarderi množe, a običan narod izumire

Najbogatiji ljudi na planeti uopšte ne izumiru – naprotiv, oni imaju više dece nego prosečan građanin. Istraživanja pokazuju da je među milijarderima prosečan broj dece po porodici oko 3.2, dok kod običnih ljudi u razvijenim zemljama on jedva prelazi 1.5, i to daleko da nije svuda. Jednostavnije rečeno, mnogi milijarderi imaju po 3–4 deteta ili više, dok se prosečan poreski obveznik s труdom odlučuje čak i za drugo. Pogledajte primere: Ilon Mask – najbogatiji preduzetnik na svetu – otac je najmanje 12 dece. Osnivač Amazona, Džef Bezos, ima četvoro dece. Kreator Facebook-a, Mark Cukerberg, nedavno je po treći put postao otac. Mnogi najveći preduzetnici imaju porodice koje su daleko veće od prosečnih.

Odakle takva plodnost? Zato što to mogu sebi priuštiti! Finansijski – naravno, ali stvar nije samo u novcu kao takvom. Stvar je u slobodi koju im kapital daje. Milijarderi mogu „kupiti“ sebi slobodu od mnogih ograničenja koja koče ostale. I pre svega – slobodu od pritiska države. Oni su zapravo iskupili indulgenciju od sistema koji guši sve ostale. Dok vi trošite najbolje godine na borbu sa birokratijom i plaćanje poreza, oni su se ogradili od tog pritiska i mirno odgajaju svoje dinastije. Sloboda rađa bogatstvo i decu – to je formula elite.

A šta je sa običnim ljudima? Zašto je za njih višedetčnost postala luksuz? Pogledajte svakodnevnu stvarnost prosečnog građanina: ona podseća na život zveri u kavezu. Nas i vas okružuju konstantni stisak sistema. I svaki dan pod tim pritiskom ne prolazi bez traga. Paklena birokratija, porezi i takse, regulacije na svakom koraku, kazne za svaku sitnicu, licence i dozvole za sve i svašta, zabrane mnogih vrsta aktivnosti i modela ponašanja – svaki od ovih faktora dodaje anksioznost i pritisak. Na kraju, običan građanin živi sa konstantnim osećajem da nešto duguje državi, da je pod nadzorom i zabranama.

Takav hronični stres nije najbolja atmosfera za rađanje dece, zar ne? Pokušajte da zasnovate veliku porodicu kada vam je glava puna poreskih prijava, a zbog neplaćene kazne vam mogu blokirati račun. Organizam reaguje na konstantnu napetost predvidivo: libido se potiskuje, hormonski balans se narušava. Priroda „razume“ da u stanju opasnosti i stresa nije vreme za razmnožavanje.

I to nisu prazne reči. Čak su i u zoološkim vrtovima odavno primetili očigledno. Životinje u zatočeništvu pod hroničnim stresom prestaju da se razmnožavaju ili naglo smanje svoju fertilnost. Mnoge životinje ne daju potomstvo dok tomlje u kavezima, sve dok im se ne poboljšaju uslovi. Kod geparda i belih nosorogova u zatočeništvu libido praktično nestaje i stopa rađanja opada.

Kod ljudi, kao što istraživanja pokazuju, stres, anksioznost i depresija takođe smanjuju fertilnost. I upravo odsustvo nametnutog stresa omogućava milijarderima da mirno imaju onoliko dece koliko požele, ne obazirući se na birokratske prepreke i finansijske omčice.

Šta uraditi ako zaista želimo da podignemo stopu rađanja, ne samo među bogatašima? Neki socijalisti imaju spreman odgovor: hajde da oduzmemo novac milijarderima i podelimo ga siromašnima, uvedemo nove dodatke, materijalni kapital, olakšice i slično. Ali to je pogrešno rešenje. Državna redistribucija neće dovesti do baby-booma, ali će sigurno dovesti do još veće kontrole nad građanima. U mnogim zemljama vlasti su uvodile velikodušne „pro-natalističke“ dodatke i isplate, ali stopa rađanja zbog toga skoro nije porasla, a nakon nekog vremena je uopšte opala. Zauzvrat je porasao poreski teret na zaposlene građane. Analiza svetskog iskustva jasno pokazuje: skoro svuda gde je država pokušala administrativno da poveća rađanje, ti pokušaji su doživeli potpuni neuspeh.

Umesto da se pojačava državni nadzor nad porodicom, potrebno je uraditi upravo suprotno: ukloniti državne barijere i dati ljudima slobodu da sami odlučuju koliko dece će rađati. Ukinuti upravo one poreze i regulacije koji guše život čoveka. Uklonimo stacionarnog bandita – i ljudi će ponovo početi da se razmnožavaju prirodnim putem.

Voluntarista, Bitarh

Svetov

Postoji nešto ponižavajuće u tome što reagujete na informativni okvir koji zadaju drugi ljudi, čiji uticaj daleko prevazilazi njihovu korisnost, zato je ova objava pojavila se sa određenim zakašnjenjem, kada su se svi koji su želeli već izrazili. Formalni povod za pojavu ovog teksta bilo je pitanje pretplatnika koji se predstavio kao tata Tidvik:

Podelite, molim vas, vaše mišljenje o poslednjem tekstu Svetova o odricanju od idealizma i milosrdnoj vlasti. Da li je to odstupanje od libertarianskih ideala i prelazak u cinični real-politiku? Ili jednostavno razočaranje i priznanje bespomoćnosti opozicije? I šta ovde ima veze sa Hoppeom?

5. marta Mihail Svetov je objavio tekst Oproštaj od idealizma (o milosrđu vlasti), koji je okarakterisao kao „svoj najbolji tekst od vremena država su anarhija“ (na taj snimak nisam želela da reagujem i tada sam uspela da se zakrijem iza odgovora na pitanje pretplatnika).

U snimku „Država su anarhija“, Svetov napada ideju o prirodnim pravima i objašnjava njeno pojavljivanje time što su ljudi tek ubili boga i bili očarani materijalizmom. U novom članku, Svetov se, naprotiv, kaje što je bio idealista (istina, on govori „mi“ umesto da govori za sebe, i o toj temi se dobro prošetao njegov bivši partijski kolega).

Uopšte, meni više imponira kada osoba konstatuje: ranije sam govorio tako i tako, određene činjenice su me naterale da promenim poziciju, sada smatram ovako. Svetovu nedostaje samo da doda „zbog svoje greške naneo sam štetu određenim ljudima, izvinjavam se, spreman sam da to nekako nadoknadim, ako bude moguće“. Uostalom, do takvih visina svesnosti nije uspeo dorasti ni Navaljni. Ali i ovako je već bolje nego klasično „preoblačenje u letu“, kada promena diskursa uopšte ne komentariše, a podsećanja na prethodne stavove se dočekuju zaprepašćenjem, u duhu „Jesam li ja to rekao? Ne mogu da verujem. Sledeće pitanje“.

Kao i obično, Svetov uvodi čudne definicije termina. Ako je ranije anarhiju definisao kao stanje rata svih protiv svih (tako on od 2019. više ne može sebe nazvati ankapom), sada je vlast definisao kao mogućnost postizanja željenog ponašanja od ljudi. Na taj način, vlast ima i dobar reklamista čiji proizvod ljudi kupuju, i dobar govornik čija agenda dopire do masa, i silovatelj koji žrtvu vuče u žbunje, i činovnik koji izdaje nalog za rušenje kuće. I, naravno, tiranin koji odlučuje čime da namaže gaće svom političkom protivniku. Ovakva definicija ne daje libertarijancu mogućnost da razlikuje kojoj vlast treba težiti, a kojoj ne, zato Mihail sada može samouvereno tvrditi da „ne postoji scenario prema kojem principi mogu počivati na nečemu drugom osim na vlasti“. Naravno da bi postojao, kada toliko ružno proširimo definiciju vlasti da ona uključuje apsolutno svaki uticaj.

Svetovlje objavu je prilično srdačno primio Centar za republikanska istraživanja. Posvetili su joj čak dve recenzije različitih autora – Darje Kormanovskej i Andreja Bistrova. Mihailu su čestitali što mu se pozicija približava republikanskoj, savetovali su mu literaturu, primetili sitne nedostatke – generalno, zapravo su ga pozdravili u svojim redovima.

Takođe, kaže se da je njegovu objavu srdačno primila i zvanična ruska propaganda, ali, srećom, ja nisam obavezna da je pratim, pa uopšte nisam upoznata sa detaljima.

Među oštrim kritičarima Svetova izdvojila bih Majkla Nakija, koji je podvukao najvažnije što nedostaje Mihailovom delovanju: ono je već odavno daleko od bilo kakve prakse. Poslednji praktični projekat Mihail Svetova bio je pokojni moskovski klub Nova iskrenost. Ali od trenutka emigracije potpuno se fokusirao na održavanje svog informativnog resursa, a to je po današnjim vremenima beznačajno, blogera ima kao vrana na žici, sama ta delatnost je znatno obezvređena, osim ako bloger ne troši svoju zaradu na nešto praktično, kao što Majkl Naki organizuje prikupljanje sredstava za VSU. I tako ispada da je Svetov u ovom svom Oproštaju od idealizma jednostavno izjavio da vi, navodno, sve radite pogrešno, ali nije zacrtao nove orijentire za svoje potencijalne pristalice. Nije iznenađujuće što su mnogi čitaoci doneli zaključak: Svetov predlaže da se preda i prepusti milosti vlasti, jer je ona, navodno, milosrdnija nego što o njoj pišete.

Mislim da se Svetov ne bavi praktičnim radom jednostavno zato što mu to ne polazi dobro. Sve društvene organizacije u kojima je bio član, on je raspao. Ofline biznis je otvoren u očigledno pogrešno vreme i sasvim zakonski je ubila milosrdna vlast. I tako se on prepušta onim aktivnostima prema kojima još uvek oseća privlačnost: prati vesti, komentariše ih i ponekad reflektira o uzaludnosti postojanja. Možda jednostavno pustiti dedku da odmori u penziji, umesto da zahtevamo akciju?

I za kraj nešto pozitivno, kako se ne bismo uporedili sa Mihailom Svetovom. Ako želite akciju, u uslovima kada milosrdna vlast vredno čupa bilo kakve javne organizacije, onda akcija mora biti partizanska. Smatrate da je važnije oslabiti Putina – vaš put je u Rospartizan. Smatrate da je važnije ojačati sebe i steći tu silu bez koje nema prava – vaš put je agorizam. Upravo se ja bavim implementacijom različitih agorističkih praksi.