Ammus i Hoppe protiv Mileja i Netanjahua

U 2023. godini, Havijer Milej je postao nova nada libertarijanizma, pošto je uspeo da se, uz otvorenu anarho-kapitalističku retoriku, izabere za predsednika veoma levog i veoma problematičnog države. Od tada je pod pažljivim nadzorom libertarijanaca, i postepeno oni počinju da mu okreću leđa. To je neizbežno. Probleme minarhizma kao pristupa političkom nametanju libertarijanizma od strane države, označio sam u odgovarajućem poglavlju moje knjige o ankapu. Ali ovde imamo nešto drugačiju situaciju: libertarijanci okreću leđa Mileju ne zato što je previše radikalan, već zato što nije dovoljno radikalan. Svaki kompromis rađa razočaranje pristalica, a neki od njih počinju da razmišljaju i o tome da je on od početka bio „poslat“, i da je Milej postavljen kako bi se libertarijanizam diskreditovao.

Među ove poslednje spada takav majstor austrijske ekonomske škole kao što je Saifeddin Ammus, autor knjiga „Bitcoin standard„, „Fiatni standard“ i još jedne koja nije dobila prevod na ruski. Njegov nedavni tvit u kojem razotkriva Milejevu politiku bio je preveden od strane izdanja SVTV i i dalje se diskutuje u ruskoj libertarijanskoj zajednici. Ranije se od Mileja okrenuo drugi istaknuti libertarijanski teoretičar, Hans-Herman Hope. Verovatno ću morati da istražim šta se zapravo dešava u Argentini, i da li već treba da počnem da se pravdam pred socijalistima da je to bio pogrešan libertarijanizam, kao što su počeli da čine Ammus i Svetov.

Imam malo insajderskih informacija o Argentini: jedni govore da je postalo malo bezbednije, drugi se žale da je postalo primetno skuplje, treći tuguju što je imigrantima postalo teže da se naturalizuju. Zato je sproveden ispitivanjem ChatGPT-a. Željni mogu pogledati stenogram ovog razgovora, a ja odmah prelazim na svoja razmišljanja.

Šta se ispostavilo kao neprijatno iznenađenje za mene?

  • Budžetski suficit, toliko reklamiran u hvalisavim člancima, nije baš suficit. Država prikuplja više poreza nego što troši na činovnike, državne zaposlene, vojsku, infrastrukturu i tako dalje, ali s obzirom na neophodne isplate po starim zajmovima, i dalje je u minusu, pa zato ponovo zajačuje.
  • Milej zaista povećava troškove za vojsku. Da, iz pozicije minarhista, nacionalna odbrana je isključivo državna prerogativa, međutim, u uslovima kada komšije ne prete državi, ovo povećanje troškova je potpuno neblagovremeno. Mogu samo pretpostaviti da je to diktirano željom da organizuje drugi Folklendski rat, ako bude hitno potrebno da podigne svoju popularnost pred kampanju za drugi mandat.
  • Inflacija zaista ponovo ubrzava.
  • Migraciona politika se zaista pooštrava, i u velikoj meri je ekonomski besmislena.

Ključni napad Hopea i Ammusa na Mileja, o tome da nije zatvorio centralnu banku, sličan je prebacima da nije skinuo mesec sa neba. Sam Milej nije imao takva ovlašćenja. Ovlašćenja je imao parlament, ali on nije usvojio taj zakon. Šta treba da rade svetski libertarijanski autoriteti u ovom slučaju? Sigurno ne da ga optužuju za to da uopšte nije nameravao ništa da zatvara. Tim više što on, iako nije uspeo da zaustavi štampanje pesoa, je barem svojim dekretom dozvolio korišćenje bilo kojih valuta i robe u privatnim ugovorima. Tako da Ammus može biti miran: Argentinci imaju pravo da slobodno pređu na bitcoin standard u privatnim obračunima, a samo za obračune sa državom da kupuju državne papiriće.

U celini, Milej po mom mišljenju veoma efikasno koristi priliku koja mu se pružila da Argentinu u nekim stvarima učini slobodnijom, međutim, trebalo bi da se pobrine i za to da u budućnosti bude teško bilo kom njegovom oponentu, ako zauzme predsedničku stolicu, da poništi ove promene. Čisto tehnički, proširujući ovlašćenja izvršne vlasti, Milej zapravo, naprotiv, olakšava mogućnost ukidanja većeg dela svojih reformi jednostavnom serijom dekreta. Već sada je jasno da na predstojećim parlamentarnim izborima neće dobiti većinu, što znači da je za njega važno posvetiti maksimalnu pažnju PR-u. Dobijene slobode moraju izgledati društvu toliko potrebnim i prirodnim da njihovo oduzimanje deluje nezamislivo. U principu, nešto slično je uspelo Saakašviliju. Gruzijski san je zategao šrafove u sferi politike, poslao Saakašvilijeve pristalice u zatvore, ali se plaši da dira ekonomske slobode, a u nekim stvarima je čak oprezno nastavio liberalizaciju.

Po čudnoj slučajnosti, i Hope i Ammus su jednoglasni u kritici postupaka izraelske države prema Palestincima, dok Milej naglašeno stoji na strani Izraela. Zadržavam snažnu sumnju da je upravo taj faktor uzrok njihove želje da kritikuju Mileja, a kada postoji predrasuda, argumenti se uvek mogu pronaći.

Oba kritika tvrde da Palestinci imaju pravo da vode rat protiv Izraela, pošto su prekršena prava svojine Palestinaca na njihovu zemlju. Međutim, palestinski Arapi u celini nikada nisu imali naročito legitimna prava svojine na tu zemlju sa stanovišta libertarijanaca. Njihovi preci su osvojili Palestinu, uključujući i od Jevreja. Zatim su njih osvojili Turci. Zatim su Turci izgubili Prvi svetski rat, i njihovo nasledstvo su raspodelili Britanci.

Konkretan Palestinec uvek može odbraniti svoje pravo svojine na konkretnuParcelu zemlje koja je pripadala njegovom dedi i koju je oduzela država Izrael. Ako je saglasan da mirno živi na toj svojoj zemlji, koji su problemi? Međutim, ovaj Palestinec odbija analogično pravo Jevrejima, čak i ako su njihovi dedovi kupili svoje konkretne parcele zemlje u okviru dobrovoljnih tržišnih transakcija. A to znači, prema principu estopela, da ne može insistirati ni na povraćaju sopstvene zemlje, jer priznaje pravo jednog naroda da silom protera drugi narod sa njegove zemlje.

Izraelski Jevreji i prijateljski im izraelski Arapi imaju u mojim očima potpuno pravo da isele neprijateljske palestinske Arape u bilo koju državu koja pristane da ih primi. Naravno, za to je poželjno raspoređivati palestinske Arape u malim grupama, naseljavati ih razdvojeno, i ni u kom slučaju im ne dozvoliti da se okupljaju u geta, odnosno osigurati im potpuno pravo na rad i poslovanje, ali im ne davati nikakvu socijalnu pomoć, osim male sume za početak. To je, nesumnjivo, etničko čišćenje (de facto ideološko, jer sama pripadnost Arapima još uvek ne čini čoveka neprijateljem Jevreja). I to je, nesumnjivo, poželjnije od genocida. Ali ako je svetska javnost protiv etničkog čišćenja, šta se može učiniti, biće genocida.

Zašto Milej podržava Izrael? Nadam se da u tome ima više pragmatizma (potencijalne ekonomske veze sa Izraelom i SAD, podrška jevrejskoj dijaspory u Argentini, distanciranje od retorike prethodne argentinske vlade) nego emocija, ali ne mogu isključiti ni to da je ta podrška njegova greška, pošto je dobio mandat pre svega za spasavanje sopstvene zemlje, a ne za pomoć stranoj državi. Nadam se da će pristalice Hopea i Ammusa ih smiriti pre nego što njihova slepa mržnja prema Mileju počne da nanosi opipljivu štetu argentinskim liberalnim reformama, i da će Milej sam umeriti stepen svoje javne podrške Izraelu kada oseti da to ugrožava njegovu politiku.

U celini, argentinske reforme jasno pokazuju da se samo politikom ne može izgraditi libertarijansko društvo. Milej radi svoj deo posla, ali ne može uraditi sve. Libertarijanci ne smeju zaboraviti svoj deo. I to nije samo, i ne toliko, konstruktivna kritika lokomotive reformi. Mnogo je važnije isticati njegova stvarna dostignuća pri svakoj pogodnoj prilici na svakom javnom prostoru, odbraniti pravo ljudi na slobodu, carajo! – i živeti u skladu sa svojim predstavljenjem o tom pravu.

Hvala svima na pažnji, tema je ispala složena. Italik je onaj deo teksta bez kojeg se verovatno moglo i zaobići, ali nekako nije išlo. Neka ostane za generisanje svađa.

Tehnologije se rađaju u garažama, a ne u kasarnama: istina o ulozi VPK

Hajde da pričamo o raširenom mitu koji je sigurno svako čuo: „bez vojnih razvoja sedeli bismo bez interneta, pametnih telefona i GPS-a“. Drugim rečima, smatra se da su rat i odbrana glavni pokretači tehničkog progresa. Ali da li je to zaista tako?

Uzmimo isti taj internet. Govori nam se da ga je navodno izumeo Pentagon u slučaju nuklearnog rata, ali činjenice to ne potvrđuju. Zapravo, ARPANET (preteča modernog interneta) je prvobitno bio civilni projekat kojim su se bavili različiti američki univerziteti, samo što je bio finansiran iz vojnog budžeta. Vojnici su dali novac, a sav posao uradili su univerzitetski naučnici i programeri. A slavni HTTP protokol, preko kojeg sada zajedno čitamo ovu objavu, uopšte su smislili fizičari iz CERN-a u Evropi – isključivo radi lakše razmene naučnih članaka. Vojska ovde uopšte nema nikakve zasluge!

Šta je sa GPS-om? Da, ovde su zaista vojnici lansirali satelite kako bi rakete preciznije pogađale metu. Ali zašto je GPS postao dostupan svima? Zato što su civili od vojne igračke napravili „narodnu“ tehnologiju. Predsednik Regan otvorio je GPS za sve nakon tragedije sa korejskim avionom, kako bi povećao bezbednost letova, i na kraju su civilni developeri pretvorili navigacioni sistem iz vojne tajne u popularnu aplikaciju za pronalaženje najbliže picerije.

A znate li ko je stvorio prvi mikroprocesor? Ne, nisu generali niti tajne službe – razvila ga je kompanija Intel za kalkulator. U međuvremenu je vojska imala svoje zatvorene razvojne projekte koje bi svet video tek za 30 godina, da nije bilo civilnih inženjera. Dok su vojnici razmišljali kako da ne otkriju tajne, tržište je već uveliko koristilo komercijalne procesore.

Svemir? Činilo bi se da su baš ovde vojnici ispred svih. Da, rakete su prvo kreirane kao borbene, ali stvarna kosmička dostignuća desila su se uglavnom zahvaljujući civilnim programima NASA-e, a danas privatnim kompanijama poput SpaceX-a i Blue Origin-a. Dok vojska raspravlja o tome kako najbolje pucati iz svemira, Ilon Mask je već lansirao raketu koja se sama vraća nazad.

Zašto vojnici nisu uvek najjači inovatori? Zato što je vojnicima glavni prioritet pouzdanost. Oni preferiraju proverene tehnologije i izbegavaju rizike. Pokušajte da ponudite generalu eksperimentalnu tehniku na bojnom polju – pogledao bi vas kao ludaka. Međutim, preduzetnici i naučnici se ne plaše rizika, i upravo zato se većina pravih prodora dešava u garažama Silikonske doline, laboratorijama i univerzitetima, a ne u tajnim podrumima tajnih službi.

Istorija SSSR-a je jasan primer kako oslanjanje isključivo na odbranu vodi do tehničke zaostalosti u svakodnevnom životu. Sećate li se šale: sovjetska mikrotalasna je toliko pouzdana da se u nju možete sakriti tokom nuklearnog udara – jer je to tajni odbrambeni uređaj težine pola tone. Civilna ekonomija bolje se nosi sa inovacijama jer konkurencija i sloboda stvaraju snažne stimulanse za prodore. Vojne tehnologije obično samo stižu iza onoga što su već kreirali civili.

Usput, ako mislite da vojska finansira fundamentalnu nauku, ponovo grešite. Vojnicima su potrebna zagarantovana rešenja ovde i sada, a ne istraživanja koja će dati rezultat za 30 godina, i to nije sigurno da će biti primena u borbi. Fundamentalnim istraživanjima bave se univerziteti i privatne laboratorije. Upravo oni daju svetu kvantne računare, nove lekove i materijale budućnosti. A vojska jednostavno uzima gotove tehnologije sa police.

Još jedan primer: IBM, Apple i Google svake godine registruju hiljade patenata, dok odbrambeni resori to rade u malom broju. Komercijalne kompanije se takmiče u inovacijama, dok je konkurencija kod vojnika često ograničena na budžetske tendere, gde nije glavni kvalitet, već prijateljstvo sa pravim ljudima u ministrstvima. Zato, kada vam neko kaže da progres nije moguć bez rata, podsetite ga: prava pokretačka snaga čovečanstva su mirna radoznalost, kreativna sloboda i normalna tržišna konkurencija, a ne rakete i tenkovi.

Voluntarist, Bitarh

Surovo bugarsko libertarijanstvo

Miši Orešnikov, o kome sam jednom imao prilike pisati u vezi sa njegovim eksperimentima po anarhičkom law enforcement-u protiv državnih činovnika, predložio je da prokomentarišem članak iz mini kanala, koji vodi među mnogim drugima kako bi stvorio privid masovne podrške etničkom separatizmu u Rusiji.

Članak, uostalom, nema veze sa etničkim separatizmom, već je posvećen čak i tradicionalnim vrednostima. Zapravo, on je deo političkog programa Bugarske Konfederacije.

Tekst o pacovima i majmunima daje čitaocu do znanja da, ako je nekome potrebne duhovne vrednosti i dobra demografija – onda treba da ide kod surovih seoskih libertarijanaca, a da nam, Bulgarima, ti megapolis nisu potrebni, jer se tamo prirodno formiraju legla kulturnog marksizma.

Ne pomislite ništa loše, autor se ne zalaže za bilo kakvo prisilno iseljavanje iz gradova – već samo za zabranu redistribucije poreza između lokacija. Neka veličinu naselja određuje vrednost koju ono generiše, a ne količina vrednosti koju je u stanju da opljačka. O tome on govori u drugim poglavljima programa.

Uglavnom, pozivam zainteresovane da se upoznaju sa surovim bugarskim libertarianskim programom. U Rusiji su postojale dve libertarianske partije, a ovde se, ispostavlja, pojavila treća, lokalna. Formalni status joj je u svakom slučaju potpuno isti kao i prvih dve: za državu one sve ne postoje.

Kako je država ugušila 23andMe i ubija biotehnologiju budućnosti

Nekada je test kompanije 23andMe bio kao iPhone u svetu DNK: pljuvačka u epruvetu – i za par nedelja znaš koje te bolesti ugrožavaju, koji gen zavisnosti od kofeina imaš i ko su tvoji preci. Za 99 dolara, bez lekara i bolnica, što je bilo revolucija. Nakon pokretanja kompanije 2007. godine usledio je neverovatan uspeh, svi su bili oduševljeni, kupovali su testove u velikim količinama, a kompanija je dobila i ogromne investicije. činilo se da je to pobeda.

Ali tada na scenu stupa američki regulator FDA i kaže: „Čekajte. Gde su dokazi da su vaši testovi tačni? Šta ako ljudi pogrešno razumeju rezultate svojih testova i naškode sebi?“ Kao rezultat – 2013. godine 23andMe-u je zabranjeno prikazivanje izveštaja o zdravlju, ostavljajući samo dosadne podatke i genealogiju. Zamislite to kao da je Netflix ostao bez serija – samo sa spiskovima glumaca. Kompanija pokušava da preživi i „pleše“ sa birokratijom: dobija odobrenje za testove jedan po jedan, čeka godinama, prepisuje interfejse. 2017. joj je konačno dozvoljeno da vrati deo funkcija – ali više ne za 254 bolesti kao ranije, već samo za 10. I cena testa više nije 99, već 199 dolara.

Očigledno je da za potrošača to više ne izgleda nimalo tako privlačno. Naravno, nade su još uvek postojale, i 2021. godine 23andMe je izašla na berzu sa procenom od 6 milijardi dolara. Ali već 2024. godine dolazi do pada od 98%, pretnji delistovanjem, otpuštanjima. Takođe je došlo do hakerskog napada, milioni genetskih profila procureli su na darknet. Finalni akord – bankrot 2025. godine.

A sada pitanje za razmišljanje: gde je u celoj ovoj priči bio potrošač? Da li je želeo da zna o rizicima od Alchajmerove bolesti? Želeo je. Da li je mogao adekvatno da razume brojke? Možda. Ali država je odlučila da on nije spreman, da je rano, da je to opasno. I zategla je šrafove, jer je „tako bezbednije“. I problem nije samo u FDA-i. U Evropi, konkretnije u Nemačkoj i Francuskoj, direktni genetski testovi su uopšte zabranjeni, što znači da sami nemate pravo da saznate svoj DNK bez lekara. Baš kao u stara vremena, kada je biblioteka bila zaključana i sa vratarom.

Kompanija 23andMe nije bila idealna. Da, eksperimentisala je, monetizovala podatke, pravila greške. Ali nije je dokrajila konkurencija, niti tržište, već regulatorna mašina koja je kočila svaku inovaciju, zahtevala dokaze tamo gde je napredovao progres i onemogućavala milione ljudi da saznaju više o sebi. A moglo je biti drugačije – moglo se verovati čoveku. Davati informacije sa napomenom „nije dijagnoza“, kao što rade Google i Vikipedija. Moglo se stvoriti tržište sa konkurencijom, sa rejtingima, sa razvojem. Umesto toga – strah, zabrane i „još uvek ne može“.

Sve ovo se ne odnosi samo na 23andMe. Ovo je priča o budućnosti bioteha. Preparati genske terapije, personalizovana medicina, prevencija putem DNK – sve to zahteva slobodu delovanja i fleksibilno upravljanje koje pomaže, a ne guši. Za sada je, nažalost, realnost takva: tehnologije jure napred, a regulatori stoje sa zastavicama „stop“.

Zamislite svet u kojem možete unapred saznati svoje slabe tačke i na vreme preduzeti mere. Gde lekar ne leči simptome, već uzroke, oslanjajući se na vašu jedinstvenu genetiku. Gde bolesti ne treba samo lečiti, već sprečavati. To je budućnost koja je već mogla nastupiti, da je „stacionarni bandit“ malo popustio stisak. Umesto toga, živimo u svetu gde prolomi stalno nailaze na birokratski zid. Startapi i inovacije su primorani godinama da dokazuju očigledno, dok tehnologije zastarevaju, a novac investitora nestaje.

I za kraj. Čije su to informacije – geni čoveka? Ko treba da odlučuje da li čovek sme znati o svojim rizicima, mutacijama, šansama? Sam čovek ili činovnik u kravati koji smatra da „građanin neće razumeti“?

Priča o 23andMe nije samo pad jednog startapa. To je podsetnik: sloboda, uključujući i genetsku, ne dolazi lako, za nju se takođe mora boriti. U suprotnom rizikujemo da ostanemo u svetu gde tehnologije postoje, ali se ne smeju koristiti. U svetu gde se budućnost stalno odlaže zbog beskonačnih „ne sme“. Hajde da ne dozvolimo da to postane naša stvarnost!

Voluntarista, Bitarh

O neobaveznosti libertarianske metafizike

Nedavno je na kanalu „Klasični liberal“ objavljena objava „O neophodnosti libertarianske metafizike„, koja me je pomalo pogodila. Autor optužuje savremene libertarijance da su odstupili od čiste i jasne koncepcije prirodnih prava datih od Boga i počeli da razvijaju neku ateističku nominalističku zbrku, ali pošto njihova ideologija počiva na tako nestabilnom temelju kao što je nominalizam (odnosno poricanje realnog postojanja ideja i tvrdnja da se svet sastoji od jedinstvenih objekata, a da su sva generalizovanja samo termini) – onda libertarijanci nikome ništa ne mogu dokazati.

Naravno, ideja prirodnih prava datih od Boga potpuno se ruši jednostavnim prigovorom: ne, meni je Odin dao prirodna prava jer ga poštujem, a takođe mi je dao pravo da te opljačkam i uzmem u ropstvo, tebi on nije dao nikakva prava jer ti ne umeš ni mač da držiš.

Nominalizam leži u samom srcu naučnog metoda. Posmatrajući bezbroj jedinstvenih objekata i pojava (preciznije, jednostavno primajući signale od čula), čovek primećuje obrasce, iznosi hipotezu o prirodi posmatranog zakonitosti, testira tu hipotezu, ugrađuje je u teoriju; teorije postoje u okvirima naučne paradigme, ali proces posmatranja sveta ne prestaje, što znači da će se pojaviti nove hipoteze, teorije i paradigme koje će preciznije opisivati i objašnjavati posmatrano.

Libertarianizam kao ideologija postoji onoliko dugo koliko postoji vlast čoveka nad čovekom i, shodno tome, želja da se izbegne vlast nad sobom. A pojmovi kojima se ova ideologija opisuje razlikuju se u različitim vremenima i u različitim društvima. Može se samo uslovno pratiti da se, recimo, u 18. veku pojavio pojam samopripadnosti, a u 20. veku svima omiljeni NAP, a ko zna, možda će za još dva veka među tadašnjim libertarijancima biti aktuelan neki drugi modni princip.

Izgradnja sistema logički ispravnih zaključaka iz postulata koji nisu kontradiktorni nije tako težak zadatak. Preuređivanje sistema u skladu sa time da je neki od korišćenih pojmova redefinisan takođe nije problem. Problem je u tome kako učiniti ovaj sistem opšteprihvaćenim, ili barem dominantnim, ili barem autoritativnim, ili barem poznatim. Stara teorija ima mnoštvo prednosti u odnosu na novu: ona takođe objašnjava svet, ona takođe predviđa činjenice, i uz to već pripada dominantnoj paradigmi. Nova tek treba da dokaže da su joj i opisna i prediktivna moć veće, i da se bolje uklapa sa drugim teorijama. Kako ona to čini? Obično prilično jednostavno: jednostavno preživi dok nosioci stare paradigme fizički ne izumru (pozdrav Odinu).

Zato libertarijanci i ne moraju ništa da dokazuju svojim protivnicima. Njihov zadatak je da očuvaju i postepeno prošire jezgro pristalica, akumuliraju iskustvo primene svojih teorija, prikupljaju korisne tehnologije koje rade u okvirima libertarianizma a zataču u okvirima drugih ideologija… I, naravno, da fizički ne izumru pre svojih oponenata.

A to kako će se definisati pojam „čovek“ do trenutka kada libertarianizam postane dominantan, to je pitanje isključivo praktičnosti primene. Nekome će odgovarati „dvonožni bez perja“, nekome „predstavnik vrste homo sapiens“, a nekome će pojam „čovek“ već delovati previše usko, pa će operisati nekim „pravnim subjektom“. I neka bude tako.

Bitaka naučnih paradigma

Pročitaj i umri: kako dugi ugovori kradu tvoj život

Znaš šta je zajedničko tvom stambenom kreditu, licencnom ugovoru za pametni telefon i đavoljem ugovoru sa sitnim slovima od banke? Tačno, nemoguće ih je pročitati i razumeti, a da se ne žrtvuju nekoliko godina života i neuronske ćelije. Recimo otvoreno: to nije slučajnost. To je krađa tvog vremena i prava na svesan izbor!

Danas običan ugovor sa bankom izgleda kao Jokrov zlikovcački plan: hiljadu stranica, komplikovan jezik, „zvezdice“, sitna slova. Ubeđuju te da je „tako potrebno“, a zatim se prave zbunjeni: „Zar nisi pročitao na 843. stranici da je kamata varijabilna i da može porasti tri puta?“ A sećaš li se hipotekne krize 2008. godine? Milioni ljudi su potpisali ugovore sa „varijabilnom kamatom“. Većina čak nije ni predstavljala šta to znači. I šta je rezultat? Kada je referentna kamata naglo skočila, porodice su se našle na ulici, a svetska ekonomija je potonula u najtežu depresiju.

A znaš li šta je najstrašnije? Prema neformalnim anketama, znatan broj ljudi misli da ako je kamata za kredit 20%, to znači da će stan biti skuplji samo za 20%, a ne za 20% svake godine. I ako takve elementarne stvari mnogima nisu jasne, kako se uopšte može očekivati da oni savladaju ugovor od hiljadu stranica, koji čak i stručnjaci čitaju sa poteškoća?

Drugi primeri nepravednih ugovora:

– Osiguranje gde ti skoro ništa nije pokriveno jer na 58. stranici piše o „izuzecima“.
– Licenca za softver koja daje kompaniji pravo da prati tvoje aktivnosti na uređaju.
– Mobilna tarifa sa „neograničenim internetom“, kod koje brzina pada skoro na nulu nakon prvih 10 GB.
– Ugovori o radu koji ti zabranjuju da radiš u istoj oblasti nakon otkaza, kako ne bi stvarao nepotrebnu konkurenciju.

Hajde da imenujemo stvari svojim imenom: to nije dobrovoljni sporazum. To je prevara prikrivena pravnim jezikom. Isto kao da su ti prodali auto koji sam od sebe eksplodira nakon godinu dana. Samo zato što je negde na 287. stranici sitnim slovima pisalo: „Pažnja, može eksplodirati!“.

Predlažem jednostavno pravilo: svaki ugovor duži od 4 hiljade reči ili napisan jezikom koji prosečan čovek ne razume iz prve – ništav je. Sve je jednostavno. Ako ne možeš da staneš u razumljiva dva ekrana – znači da želiš nešto da sakriješ. Sakrio si? Ugovor ne važi. To važi za sve – čak i za banke, čak i za hipotekne kredite. Zamisli, banka odluči da lukavo ubaci tačku o povećanju kamate na 999. stranici? Čestitamo, stan je tvoj, više ne moraš da plaćaš. Sam si kriv – hteo si da prevariš čoveka koristeći njegovo vreme i živce, sada plaćaš po pravdi!

Usput, čak i sada u mnogim zemljama sa nezavisnim sudskim sistemom postoji šansa da se stvori presedan o ništavnosti bilo kog ugovora, čak i hipoteknog. Može se pozvati upravo na krađu vremena i prevaru, jer je banka svesno podmetnula ugovor koji običan čovek bez stručnog obrazovanja ne bi mogao da razume čak i uz svu želju.
Ideja za budućnost: kreirati zajednicu auditora koji izdaju „znake jednostavnosti“ (analogni SSL sertifikatu). Video si takav znak – budi siguran da je ugovor jasan i da ne sadrži skrivene zamke.

Sve će to biti povratak suštini dobrovoljne razmene: ljudi moraju razumeti na šta pristaju. Ako čovek troši pola života da razume na šta pristaje, to više nije slobodno tržište, već legalizovana reketa. Svet će se nakon toga promeniti samo na bolje. Banke i kompanije će početi da se takmiče u jasnosti i transparentnosti ugovora. Tržište će se očistiti od parazita koji se hrane nejasnim papirima. I konačno, ljudi će povratiti pravo na svesan izbor, a samim tim i slobodu!

Voluntarist, Bitarh

Libertarianska teorija rata, odeljak 3.1.1.

Počela sam da pišem treći deo knjige o libertarianskoj teoriji rata. Za sada nije spremno čak ni poglavlje, već samo jedan odeljak, i stil je malo mutirao u poređenju sa prva dva dela, tako da želim vaše mišljenje o tome koliko on harmonira sa sadržajem. Pored toga, ipak sam popustila modnom trendu i sada ilustrujem tekstove pomoću neuronskih mreža. Ova knjiga će imati ilustracije u duhu crvenofigurnog grčkog slikarstva na vazama. Postepeno ću dodati slike i u druge poglavlja.

Kako država pomaže hakerima da kradu naše podatke

Nekome se može činiti da je regulacija bezbednosti neophodna stvar za društvo. Međutim, u stvarnosti, zbog postupaka regulatora sve se dešava potpuno obrnuto – beskonačne provere i izveštaji o bezbednosti, koji bi zapravo trebalo da nas štite, zapravo rade upravo suprotno. Kompanije troše ogromne sume novca i mnogo vremena kako bi izgledale zaštićeno pred činovnicima. A za pravu zaštitu podataka više ne ostaje ni snage, ni živaca, ni budžeta. Rezultat? Još jedan hak, još jedno curenje podataka.

Na primer, setimo se 23andMe. Sjajni momci rade DNA testove kako bi saznao da si 3% Mongol, 5% Šveđanin, a 92% – običan čovek koji jednostavno nema šta da radi u petak uveče. Činilo bi se da podatke moraju čuvati kao Fort Knox. Samo što su prepre prošle godine hakeri izvukli skoro polovinu svih korisničkih podataka, i sada milioni genetskih profila šetaju internetom.

Mislite da je to izuzetak? Ne, to je pre pravilo. Uzmimo naš Sber. Činilo bi se, velika banka, zakoni su postali stroži, neophodno je stalno izveštavati. I tu – bam, curenje podataka 52 miliona klijenata. I to samo iz programa lojalnosti „Spasibo“. Očigledno su klijenti rekli hvala banci, ali je neko odlučio da „na zdravlje“ znači da su njihovi podaci razleteli se po darknetu.

Ali to nije sve. Sećate se „Yandex.Ede“? Tamo je bio potpuno anegdotski slučaj: dostavili su picu nekome u tajni stan zaposlenog FSB-a. Curenje podataka iz servisa otkrilo je adrese poznatih ljudi i zaposlenih u bezbednosnim strukturama. Tako je država nenamerno sama sebi nagazila na rep. Ispalo je čak i smešno, ali ne onima čije su adrese postale javno dostupne.

Zašto se to dešava? Zato što regulatori vole da štikliraju polja. Oni obožavaju papire i izveštaje. Uslovni Vaća iz sektora bezbednosti troši 70% vremena na izveštavanje, i samo 30% na borbu protiv stvarnih pretnji. I tada hakeri probiju zaštitu koju niko nije stigao da ojača dok je Vaća pokušavao da shvati kako da popuni još jedan formular za Roskomnadzor. Dobija se začarani krug: hakovani su → kazna → još više izveštaja → ponovo hakovani.

A država samo podtacuje vatru. Sećate se „Jarovljevog paketa“? Telekomunikacione kompanije su primorane da čuvaju gigantske količine podataka, trošeći milijarde rubalja. A sada pogodite ko cvoka gledajući u ove ogromne mase podataka? Tačno – hakeri. Jer sakupiti sve to na jednom mestu je kao da postavite ogroman sef usred grada i okačite papirić: „Dragi lopovi, ovde su vrednosti, ne čuvamo ih jer je novac otišao na kupovinu sefa“.

Naravno, u SAD je slika otprilike ista. Curenje medicinskih podataka tamo je već postalo narodni sport. Prošle godine je procurelo toliko zapisa da se svakom Amerikance može pokloniti po nekoliko komada. Hakovanje Equifax-a, giganta za kreditne istorije – to je uopšte „klasika žanra“. 147 miliona zapisa završilo je u rukama kriminalaca, a kompanija je dobila kaznu od 700 miliona dolara. Zamislite koliko bi se bezbednost mogla poboljšati da je taj novac unapred uložen u posao, a ne u papire i kazne? Pouka je jednostavna: što više stacionarni bandid silom „štiti“ naše podatke, to češće ti podaci nestaju.

Dakle, šta uraditi? Verovatno, manje primoravati kompanije da troše snage na besmisleno popunjavanje papira. Umesto stotina obaveznih provera, neka bude jedan jasan standard: „Zaštiti podatke ili plati, ali ne izveštajima, već novcem“. I kompanije će same pronaći najbolji način. Inače sada dobijamo anegdotu o slonu u prodavnici porcelana: država luta nogama, porcelan se razbija, a kriv je, naravno, slon. Zato je neophodno držati se samo jednostavnih i jasnih pravila. Regulatori ionako dolaze i odlaze, a naši podaci iz nekog razloga zauvek ostaju da šetaju mrežom!

Voluntarista, Bitarh

Koje moralne vrednosti psihopate skloniji su da odbace

Prema definiciji psihologa Džonatana Hajdta, moral je međusobno povezani skupovi vrednosti, vrlina, normi, praksi, identiteta, institucija, tehnologija i evolutivno razvijenih psiholoških (neurobioloških) mehanizama koji rade zajedno kako bi ograničili ili regulisali lične interese i omogućili kooperativne zajednice. Takođe, Hajdt izdvaja pet različitih moralnih osnova:

1) Šteta/briga — ova osnova predstavlja zabrinutost u vezi sa nasiljem i patnjom drugih, uključujući saosećanje i brigu;
2) Pravda/recipročnost — predstavlja norme uzajamnih odnosa, jednakosti, prava i pravde;
3) Grupna orijentacija/lojalnost — obuhvata moralne obaveze povezane sa pripadnošću grupi, kao što su lojalnost, izdaja i preferentni odnos prema članovima unutrašnje grupe u poređenju sa članovima spoljnih grupa;
4) Autoritet/poštovanje — predstavlja moralne obaveze povezane sa hijerarhijskim odnosima, kao što su poslušnost, dužnost, poštovanje nadređenih i zaštita podređenih;
5) Čistoća/svetost — predstavlja moralni ideal uzvišenog, plemenitog i manje telesnog života, zasnovan na intuiciji o božanstvenosti, osećaju moralnog gađenja, čistoći tela, razuma i duše.

Prve dve osnove se mogu nazvati individualizujućim, jer su usmerene na zaštitu dobra i interesa pojedinačnih individua. Ostale osnove su povezujuće, jer su prvenstveno usmerene na određeni grupni interes. I ono što je sada važno znati jeste kako se psihopate odnose prema različitim moralnim osnovama, konkretnije — pojedinci koji imaju povišene pokazatelje primarne psihopatije, sastavljene od crta kao što su bezdušnost, ravnodušnost i nedostatak empatije prema drugim ljudima, sklonost manipulaciji i nanošenju štete drugima u potrazi za sopstvenim interesima.

Ako govorimo o vezi povezujućih osnova sa psihopatičnim predispozicijama, istraživanja obično pokazuju ili pozitivnu vezu ili njeno potpuno odsustvo, što nije jednoznačan rezultat. Ali ono što se sigurno može reći o psihopatičnim pojedincima jeste da imaju relativno veću preferenciju prema povezujućim moralnim osnovama nego prema individualizujućim. U osnovi individualizujućih moralnih osnova leži empatička motivacija. A psihopatični pojedinci, naravno, imaju problema sa njom — malo ih zanimaju stvari kao što su nanošenje štete i patnje ljudima, recipročnost odnosa i slično. Shodno tome, istraživanja pokazuju da povišenim psihopatičnim predispozicijama sledi smanjenje preferencije pojedinca prema individualizujućim osnovama.

Ovo je veoma važno uzeti u obzir prilikom promovisanja ideja usmerenih na proširenje ljudskih sloboda i smanjenje nanošenja štete ljudima, na primer, libertarijanizma. Od psihopatičnih pojedinaca se sa manjom verovatnoćom može očekivati prihvatanje takvih ideja, ili ako budu prihvaćene, onda samo u krajnje izopačenim oblicima koji dopuštaju, u potrazi za određenim interesima (prvenstveno sopstvenim), vršenje nasilnih napada na ljude, namerno nanošenje štete i kršenje njihovih prava. Ponovo, psihološki ih ne brine naročito problem nanošenja štete ljudima, i njihov moral će biti izgrađen na taj način, dopuštajući takvo ponašanje.

Izvori:

  1. Kirrane, M., Farqan, A., Cloak, E. (2024). Exploring a paradox: Psychopathy, Morality and Organisational Citizenship Behaviour.
  2. Glenn, A. L., Iyer, R., Graham, J., Koleva, S., Haidt, J. (2009). Are All Types of Morality Compromised in Psychopathy?
  3. Esser, M. (2022). An Investigation into whether psychopathic traits negatively contribute to moral judgements.

Voluntarist, Bitarh

Pravo prolaza

Poslušala sam debate o temi koje su se održale 10. avgusta na kanalu „Gorbushka istorii“. Diskutovali su Boris Strannik, koji je branio koncept prava prolaska koji je sam izumeo, i njegov opozitor Aleksej Šerstnjov.

Odmah priznajem svoju pristrasnost. Borisa volim. Kada je proveo nekoliko meseci u Crnoj Gori, viđali smo se, živeo je kod mene u kući nedelju dana, stvar nije išla dalje od poljubaca, ali je on, ipak, ostavio kod mene najpozitivniji utisak. Alekseja ne volim naročito. Ranije je bio grub i bezapelativan, pa sam ga prilično brzo uklonila iz svoje „eho-komore“, naročito jer u njegovim pogledima nije bilo idejne novine, što znači da nije bilo razloga da trpim njegov ton. Zato se neću izjašnjavati o tome ko je i koliko bio ubedljiv na debatama.

Zatim želim da napomenem jedan trenutak u debatama, jednostavno zato što su me tamo spomenuli. Jedan od slušalaca je pitao protivnike šta je to pravo. Aleksej je prilično konfuzno formulisao predstavljanje o pravu kao spontanom poretku ljudske interakcije, očigledno preuzeto od Zolotoreva (ja radije koristim užu definiciju prava kao spontanog poretka rešavanja konflikata, kako bih ga odvojila od morala kao spontanog poretka ulaska u konflikte). Boris je pak počeo da govori ne o pravu, već o pravima, i citirao je moju definiciju „prava su pretenzije sa kojima su se pomirili“. Samo što je on to izgovorio u jednini. I, naravno, kada je voditelj rezimirao svoje utiske o debatama, rekao je da ga je zaprepastilo što je Boris, umesto definicije, izneo neki nerelevantan slogan. Ovde imamo banalno nesporazume, povezano sa specifičnostima ruskog jezika u kojem se „right“ i „law“ izražavaju istom rečju „pravo“. Debitanti su pitanje razumeli različito, a voditelj uopšte nije shvatio šta se dešava. Pa, dešava se, šta će.

Više neću govoriti o debatama, možete ih poslušati sami i formirati sopstveni utisak. Radije ću razmišljati o samom konceptu prava prolaska.

Boris je nakon Crne Gore posetio još nekoliko zemalja i sada trenutno živi u Južnoj Americi. U Urugvaju je video bezbrojne latifundije ograđene bodljikavom žicom i shvatio da, iako zemlja nije mala, zapravo se može šetati samo putevima, bez ikakvih prijatnih staza kroz polja i šumarke. Počeo je da razmišlja o tome u duhu libertarianske ideologije i došao je do određenih zaključaka.

Prvobitno je sva površina zemlje bezvlasna. Kada neko, prema principu homesteadinga, prisvoji komad zemlje kako bi njime koristio, on stiče pravo na onaj resurs koji koristi za svoju privrednu delatnost – ali ne i apsolutno pravo vlasništva nad svime što se nalazi u prostoru ograničenom zracima iz centra Zemlje koji prolaze kroz granice zemljišta i idu u beskonačnost (upravo takav čisto geometrijski pristup određivanju granica zemljišnog vlasništva na debatama je zastupao Aleksej Šerstnjov). Ali, stičući pravo da kopa po zemlji, on time ne stiče automatski pravo da zabrani bilo kome da se kreće tom zemljom. Maksimalno može insistirati na određenoj odšteti za uništavanje useva i slične konkretne merljive troškove. Pravo na kretanje u prostoru ima svaka osoba prema istom tom principu homesteadinga – jednostavno po činjenici da to voli, ume, praktikuje i ne može bez toga ostvariti svoju samopripadnost. Zabrana kretanja se tradicionalno naziva oduzimanjem slobode, pa se postavlja pitanje zašto neki latifundista oduzima ljudima slobodu? To su otprilike argumenti u korist postojanja bezuslovnog prava prolaska.

Koje predloge Boris dalje iznosi, nakon što je izneo argumente u korist postojanja takvog prava? U suštini, reč je o promeni podrazumevanih postavki. Ako postojeći pravni sistemi, koji predviđaju privatno vlasništvo nad zemljom, po defaultu pretpostavljaju pravo vlasnika da zabrani kretanje po svom vlasništvu, a zatim navode određene izuzetke kada vlasnik ipak mora omogućiti pravo prolaska – sada se predlaže obrnuta šema. Po defaultu, vlasnik zemlje nema pravo da zabrani prolaz kroz svoju teritoriju, međutim, može izneti određene razloge zašto je baš u nekom konkretnom slučaju zabrana ipak opravdana.

Boris je prilično radikalan, izjavljujući otprilike sledeće: da, neki vlasnik zemlje može se fizički ograditi zidom, ali time ne može ukrasti drugim ljudima pravo da prođu kroz prostor ograđen zidom: oni mogu preći preko zida i nastaviti kretanje. Ako je prostor pokriven krovom, onda je još bolje, putnik će se jednostavno kretati po krovu, tako da njegovo pravo prolaska nije ugroženo. A ono što je pod krovom, to je već potpuno privatno. Uopšte govoreći, upravo takav pravni sistem je postojao davno u neolitskom naselju na mestu današnjeg Çatalhöyüka: kuće su građene jedna uz drugu, krovovi kuća su bili javni prostor. Na taj način, Borisova pravna intuicija pronalazi direktan odraz u istoriji.

Naravno, svoje argumente imaju i zagovornici punog privatnog vlasništva: pravo prolaska je previše lako zloupotrebiti. Dovoljno je dopustiti mogućnost kretanja tuđom teritorijom bez pitanja i bez nadoknade, i već sutra se može organizovati flešmob na travnjaku ispred kuće neprijatnog tipa, izgaziti cvetnjake i tako dalje, a da ne govorimo o konstantnom tupkanju po krovu. No, pošto su prava (pretenzije sa kojima su se pomirili) samo generalizacija principa koji omogućavaju realizaciju prava (spontanog poretka rešavanja konflikata), između onih koji brane pravo na zabranu trespasinga i onih koji brane pravo prolaska, u stvarnosti su sasvim mogući konstruktivni kompromisi. Oni se svode na to da se vlasnik zemlje složi sa ograničenim pravom prolaska ako oni koji prolaze minimiziraju neprijatnosti koje stvaraju vlasniku, a možda ih i kompenzuju. On će, zauzvrat, preduzeti mere za olakšavanje prolaska svojom zemljom: napraviće staze. Zašto? Prvo, staza organizuje protok ljudi, smanjujući opterećenje ostatka teritorije. Drugo, appeal vlasnika na činjenicu uređenja staze predstavlja snažan moralni zahtev u korist ograničavanja prolaska baš na stazu, a u nekim slučajevima i u korist naplate prolaska (češće prolaska vozilom).

Međutim, da bi se takve prakse šire širile, zaista je neophodna promena presumpcije, sa „po defaultu ne može“ na „po defaultu može“, i tu je Boris verovatno u pravu. Dodajem da promena presumpcija u tom pravcu takođe priprema teren za budući ankap, kada apsolutno sva zemlja postane privatna. Kao što ukidanje državne socijalne pomoći primorava ljude da odgovornije pristupnu pitanjima prevencije životnih poteškoća, tako će i ukidanje koncepta državne zemlje za opštu upotrebu primorati ljude da svesnije pristupnu pitanjima slobode kretanja.