Nažalost, naši skeptici možda i dalje ne razumeju u čemu je uopšte poenta ideje o potrebi za razvojem borbenih sredstava za pojačanje inhibitora nasilja. Oni predlažu da se „ne bavi glupostima“, već da se razvija klasična vojska i ulaže u tradicionalno letalno oružje. Ali hajde da analiziramo po stavkama zašto nisu u pravu.
1) Povećanje mobilizacionog potencijala za nekoliko redova veličine – za razliku od onoga što se tipično opaža kod većine vojnika naoružanih letalnim oružjem, niko neće pucati strelicama sa takvim sredstvom u nebo, čak ni oni koji od rođenja poseduju jaku varijantu inhibitora nasilja! I ovo je čak relevantnije za opozicione snage nego za državne vojske, jer među anti-autoritaristima će definitivno biti manje psihopatskih ličnosti spremnih da lako ubijaju nego u državnim silnim strukturama koje štite status kvo.
2) Veća društvena podrška kod sebe i manje ogorčenosti zbog okrutnosti od strane simpatizera protivnika, što je posebno važno za slabiju stranu.
3) Mogućnost primene inhibitornih sredstava u civilnom životu protiv domaćih nasilnika, za razliku od potpune beskorisnosti klasičnog naoružanja poput tenkova i artiljerije u mirnom vremenu (na čiju proizvodnju, održavanje i obuku posada godišnje odlaze milijarde iz poreza, a društvu to ne donosi nikakvu korist, i posebno je teško za slobodnija društva u poređenju sa autoritarnim društvima).
4) Bezbednost proizvodnje za same proizvođače – inhibitorni preparati ne mogu slučajno eksplodirati tokom procesa proizvodnje, transporta ili skladištenja, čak ni slučajno dospevanje u organizam radnika im neće naškoditi.
5) Čak i OMP (oružje masovnog uništenja) može biti humane. Replikabilni („zarazni“) vektorski vakcini su već testirani na životinjama i njihova efikasnost je priznata, što znači da ne postoje tehnološke prepreke za razvoj „zarazne“ genoterapije za pojačanje inhibitora nasilja. Naravno, takvo rešenje je veoma rizično, ali verujte, bilo ko bi pre izabrao da dobije „novu prehladu“ nego da postane žrtva klasičnih vrsta OMP-a kao što su nuklearno oružje ili gas VX.
6) Izuzetno niska cena i jednostavnost proizvodnje doze inhibitornog preparata. Naravno, razvoj prve doze može koštati milijarde i zahtevati složenu opremu, ali troškovi reprodukcije svake naredne biće na nivou trenutne cene doze popularnih vektorskih vakcina. Potreba za opremom i materijalima za reprodukciju nije ni blizu potrebnim opremama za proizvodnju klasičnog naoružanja (oprema lako staje u stan, dok fabrike za proizvodnju artiljerijskih granata ili tenkova zauzimaju kvadratne kilometre i lako su ranjive za udare iz vazduha).
7) Izuzetno mala težina „bojevog dela“ i nije potrebno mnogo energije za uspešno pogađanje (dovoljno je samo probiti kožu na bilo kom delu tela). Teoretski je moguće kreirati drona veličine pčele, što je već realna tehnologija, a ne fantastika!
8) Humane mine-zamke bez problema sa razminiranjem – nakon rata klasične mine mogu ostati opasne za civilno stanovništvo decenijama, dok se inhibitorni preparati u zamkama brzo neutrališu pod uticajem faktora životne sredine.
Za kraj – zašto ne tranquilizeri za privremeno uspavljivanje protivnika? Zaista, u naučnoj fantastici se često sreće zaplet gde se umesto letalnog oružja koriste strelice sa tranquilizerima. Ali u stvarnom životu, a naročito u borbenim uslovima, to je teško izvodljivo, jer previše mala doza bilo kog tranquilizera neće dati efekat, a previše velika će biti letalna, pri čemu dozu treba računati individualno za svaku osobu, pre svega uzimajući u obzir njenu telesnu masu. S druge strane, za većinu inhibitornih preparata će terapeutski prozor (takav „dinamički opseg“ kada doza već daje efekat, ali još uvek nije letalna) biti maksimalno širok i može se slobodno primeniti jedna doza za bilo koju osobu.
Malo ko bi osporio da je tema praćenja aktivista od strane tajnih službi putem mobilnih telefona veoma važna. Godina je 2025, ali sve je kao i pre: vlasti gotovo svih država ne vole slobodu i spremne su da se potrude kako bi zavirile u vaš pametni telefon. Čak i ako ste super-konspirator, nabavili „jednokratni“ telefon sa sim karticom na neko strano ime i sedite kod kuće, pažljivo pišući objave na Telegramu ili koristeći taj uređaj kao pristupnu tačku za internet – ostaje rizik da vam jednog dana zakuca na vrata čovek u uniformi.
Kako je to moguće, pitaćete se? Jednostavno: postoji stari dobri metod „triangulacije“. Ako je telefon povezan na mrežu, čak i bez GPS-a i Wi-Fi-ja, tajne službe mogu izračunati približnu lokaciju uređaja na osnovu nivoa signala sa najbližih baznih stanica. To se ne dešava trenutno, ali se postepeno zona pretrage može suziti do ulaza u zgradu, ili čak do konkretnog stana. Sećate li se kako su locirali Džohara Dudajeva u Čečeniji? Pa evo, otprilike tako, samo što sada to radi još brže i jeftinije.
Ali bez panike! Postoji jedno jednostavno rešenje: Faradejev kavez za telefon. Zvuči futuristički, zar ne? U stvarnosti, to je samo futrola ili torba od specijalne tkanine koja ne propušta nikakve radio-signale i prodaje se na svim online prodavnicama. Telefon unutar takve stvari kao da nestaje iz realnosti: nikakve mobilne mreže, Wi-Fi, GPS ili Bluetooth ga više ne vide. Zamislite „režim leta“, samo stoprocentno pouzdan.
I ovde je najvažniji deo: ako držite telefon u Faradejevom kavezu veći deo vremena (kada se ne koristi), lociranje njegove pozicije je gotovo nemoguće. Jer nijedna vlada sveta neće trošiti ogromne resurse na konstantnu triangulaciju nekog običnog aktiviste. Takav luksuz tajne službe priuštaju samo vođama pobunjenika, a obični aktivisti sigurno nisu na VIP listi za stacionarnog bandita.
Naravno, nakon kupovine obavezno treba proveriti Faradejevu futrolu! Kvalitet ne odgovara uvek opisu. Za proveru se koristi isključivo vaš lični telefon, kako ne biste kreirali lanac veza sa svojim anonimnim uređajem za tajne službe. Stavite lični telefon u torbu i pokušajte da ga pozovete sa drugog telefona (na primer, telefonom prijatelja ili roditelja, ali ne svojim anonimnim telefonom). Ako poziv ne prođe, znači da je futrola dobra!
Još jedan savet – uvek vredi koristiti plaćeni VPN sa visokim rejtingom privatnosti, kako na telefonu, tako i na računaru, čak i ako se telefon koristi kao pristupna tačka za internet. VPN će pomoći da sakrijete stvarni IP i otežaće zadatak onima koji žele da prate vaše aktivnosti na mreži. Takođe je važno redovno proveravati podešavanja privatnosti telefona i aplikacija. Ne zaboravite da isključite geolokaciju, Bluetooth i Wi-Fi ako vam u tom trenutku nisu potrebni. To će pomoći da se izbegnu slučajna curenja podataka i učiniti uređaj manje primetnim za prikupljanje informacija. Zapamtite da moderni telefoni, čak i u režimu spavanja, nastavljaju periodično da šalju zahteve i povezuju se sa baznim stanicama i mrežama. Ne treba zaboraviti ni na fizičku bezbednost: ne smete nositi telefon koji koristite za aktivizam na stvarne sastanke, a ako ga ipak morate premestiti – treba ga unapred isključiti i staviti u Faradejevu futrolu. Zapamtite, bezbednost nije samo skup tehničkih radnji, već navika i način života.
Naravno, nijedna tehnologija ne može učiniti čoveka apsolutno nevidljivim. Ali uz dovoljan oprez, možete postati toliko dosadni i nezanimljivi za nadzorne organe da će oni radije utrošiti snagu na nešto zabavnije. Čuvajte se i ostanite slobodni!
Savetovali su mi da u poslednje vreme uopšte ne pričam o Monteliberu. To nije sasvim tačno, jednostavno obično pišem o nekim konkretnim problemima, ali opštih pregleda stanja u projektu zaista dugo nije bilo. Ispravljam se.
Pregled
Vizit karta projekta dugo je bio MTL-Siti. To ga je i izložilo. Jednom se pojavio lokalni novinar koji je od pojedinih, slabo povezanih činjenica izveo zaključak da je Montelibero Putinov projekat, stvoren radi još jednog pokušaja državnog udara u Crnoj Gori, slično onom koji se dogodio 2016. godine. Kao rezultat toga, država je, primivši takvu javnu dojavu, zainteresovala se baš za aktivnosti DOO Montelibero, pravnog lica u čije ime je kupljeno zemljište u Sitiju. Pokrenut je krivični postupak za nezakonu gradnju, pa je u krajnjim posledicama izgradnja svih kapitalnih objekata zamrznuta na vreme istrage. Pa dobro, sada se tamo skupljaju samo modularne kućice koje, budući da su privremeni objekti, ne zahtevaju nikakve dozvole za postavljanje. Međutim, nedovršena gradnja ne izgleda baš lepo, a da ne govorimo o novcu koji je bačen u prazno.
Ipak, u Sitiju žive ljudi, petkom se održavaju javni doručci – za one koji žele da se upoznaju sa učesnicima projekta – plus se dešavaju neki kreativni večeri i drugi kulturni događaji. Međutim, ljudima koji su tek stigli u Crnu Goru i žele da se „naselimo u tu vašu komunu“, savetujem da ne skaču na tu ideju bez detaljnog prethodnog upoznavanja. U Sitiju odnos troškova i komfora nije previše optimalan, a izbor smeštaja je praktično nikakav. Ova situacija će se poboljšavati kako se budu puštali u rad novi modularni domovi za iznajmljivanje – ali ne previše brzo.
Glavna monteliberska zajednica, kao i ranije, boravi u gradu Baru, prilično ravnomerno raseljavajući se po gradu, neko u iznajmljenom smeštaju, a neko već u kupljenom. Oni imaju mogućnost da se okupljaju u Prvom klubu Montelibero (u proleće su izbačeni iz prostorija, ali se nedavno otvorio na novom mestu), u Tihom Omutu (leti su izbačeni iz prostorija, ali se skoro odmah otvorio na novom mestu), kao i u nekoliko nemonteliberskih ruskih barova, gde se najprirodnije odvija presecanje monteliberaca sa ostatkom ruske dijaspore. U Budvi je monteliberska aktivnost praktično utihnula, a u drugim gradovima nije ni počela.
Tokenomika se u lokalnoj monteliberskoj zajednici koristi već bez entuzijazma neofita, već jednostavno kao razumljiv i odavno poznat alat. EURMTL i EUROMUT se primenjuju za bezgotovinske uplate. USDM uglavnom služi kao pomoćni token za valutne razmene (ja, na primer, povlačim dolare sa kripto berze u USDM, a zatim ih menjam za mulke). Neki biznisi fiksiraju dugove u sopstvenim tokenima. Blockchain Social Network i dalje nema zgodan pregledač i editor, pa ostaje duboko marginalna. Stellar novčanici koje razvijaju članovi zajednice, Montelibero Wallet i posebno Sunce, postepeno postaju praktičniji. Fond MTL je naglo smanjio svoju javnu aktivnost i zapravo je sada zanimljiv samo svojim akcionarima, i to ne svim. Asocijacija Montelibero de facto je postala glasnogovornik projekta u celini, pa o njoj malo detaljnije.
Naravno, strepnje paranojika da je Asocijacija stvorena samo da bi se liste članova organizovane kriminalne zajednice predale „drugu majoru“, imaju približno isti odnos prema stvarnosti kao i razmišljanja onog crnogorskog novinara o tome da je Montelibero izmislio Putin kako bi uništio crnogorsku demokratiju. Sve je mnogo dosadnije. Aktivisti projekta su samo prerasložili nameštaj u sobi. Nadam se da im je postalo udobnije. Asocijacija podrazumeva likvidnu demokratiju, sekretarijat i mali budžet za svoje redovne troškove. Ova „unutrašnja kuhinja“ malo utiče na život okoline (što je dobro), ali odvlači neke resurse na sebe (što je loše).
Srećom, aktivisti Asocijacije se takođe bave i periodičnim kontaktima sa spoljnim svetom, što je potencijalno najkorisnije za uklapanje Montelibera u svetski libertarianski pokret. Nažalost, retko imam snage da to pratim. Tako, poslednjih meseci održani su javni pozivi i privatni pregovori sa predstavnicima Cosmos blockchain ekosistema (oni imaju svoja bogata iskustva sa DAO), sa projektom MetaState (stvaraju sistem nedržavnih elektronskih pasoša), sa projektom za lobiranje olakšanog viznog i preduzetničkog režima za relokante u Albaniju, sa volontarskim vatrogasnim organizacijama u Crnoj Gori, fondom slobodnih privatnih gradova, i sigurno sa još nekim, gde ih sve možeš spomenuti.
U Asocijaciju ulaze i korporativni članovi, među kojima su već pomenuti MTL-fond i Prvi klub. Pored njih, manje-više je primetan Green Zyland, proizvođač modularnih kućica za iznajmljivanje (imali su biznis još u Rusiji, a sada se šire na još tri zemlje). U novembru planiraju da održe festival u Gruziji, od crnogorskih monteliberaca će otići nekoliko ljudi, ja finansijski ne mogu. Drugi aktivni učesnik je grupa MTL Alert. Oni se pripremaju za zombi apokalipsu, to je zabavan hobi, ali mi je iz nekog razloga teško da ga shvatim ozbiljno.
Asocijacija se deli na frakcije, ali manje-više javno je aktivna samo frakcija panarhista. Dva njena člana, Stas i Ved, oboje vode veoma korisne tematske kanale.
Ranije najavljeno preusmeravanje napora Montelibera na Argentinu još uvek nije dovelo do formiranja tamo ruskojezike libertarianske zajednice koja je u kontaktu sa ostatkom projekta. Jedina vest iz tih krajeva je da je delegat iz Montelibera nastupio na nekoj argentinskoj libertarianskoj konferenciji i predao pismo Mileju. Šta je bilo u tom pismu i kakav je efekat izazvalo, istorija ćuti.
Zaključci i prognoze
Na početku su učesnici Montelibera delovali strašno neracionalno i napravili mnoštvo grešaka. Kako se toga moglo izbeći? Na primer, sačekavši sa početkom gradnje i ostalim glasnim aktivnostima, kako bi umesto toga pažljivije istražili situaciju, i tek onda odlučili šta i kako raditi. Da li je bilo realno delovati po racionalnijem scenariju? Ne. Montelibero je pokret, a ne organizacija. Upravo je taj drive pionira i njihovo entuzijastično pravljenje grešaka privuklo u projekat mnoštvo novih učesnika. Bez svega toga, prilično jaka libertarianska zajednica u Crnoj Gori možda uopšte ne bi sastavljena, kao što se nije sastavila u Srbiji, Gruziji, Tajlandu ili čak Argentini. Tako da još jednom konstatujem: centralizovano planiranje gubi, tržište odlučuje.
Ipak, veoma mnogi poduhvati u okviru Montelibera su uspešno utihnuli, a mnogi ranije aktivni učesnici projekta su u najboljem slučaju umerili ili potpuno izgubili interes za njega, a u najgorem slučaju prešli u otvorenu opoziciju, smatrajući projekat besmislenim „info-ciganstvom“.
Posebno ću morati reći i o ekonomskom delu projekta. Ovde se proračun pokazao fatalnim. Jedna stvar je kada od deset startapa devet propadne, a jedan poleti. To se dešava zahvaljujući žestokoj konkurenciji koja bira zaista najbolje. Sasvim druga stvar je kada od deset startapa devet propadne, a deseti balansira na ivici nulte tačke. To se dešava zahvaljujući odvratnom investicionom klimatu, u kojem uopšte ne treba ulagati ozbiljan tržišni kapital, baš kao što ga ne treba ulagati u neki Donbas. Čak i ako nešto poleti, to neće biti zahvaljujući visokoj korisnosti za klijente, već na primer zahvaljujući vezama sa vlašću. A libertarijancima je obično ipak sramota da na tome zarađuju novac.
Zato se sada o Monteliberu može dati sledeća prognoza. Ovaj projekat neće učiniti Evropu ili bar samo Crnu Goru slobodnim. Ali on je omogućio onima koji su u njega poverovali da stvore slobodno društvo oko sebe, kao i da postane platforma za isprobavanje zanimljivih ideja i tehnologija pogodnih za primenu na drugim mestima.
Libertarianski prijatelji, hajde da pričamo otvoreno: tajno glasanje nije zaštita slobode, već prilično udoban paravan za one koji žele da potomu provuku svoje želje na račun drugih. A ako si već odlučio da kroz izborni list protisneš nove poreze, zabrane i druge „poklone“ društvu, budi ljubazan i ne skrivaj se iza anonimnosti i odgovaraj u potpunosti.
Zamislite svet u kojem glasanje više nije tajno. Želiš da kroz izborni list protisneš zakon o povećanju poreza za komšiju – izvoli, ali budi spreman na njegovu reakciju, koja za tebe može loše da se završi. Da, zvuči pomalo zastrašujuće, ali to je pošteno. Jer izborni list nije bezopasna šljokica, već oružje pomoću kojeg država primenjuje nasilje nad onima koji se ne slažu sa vašim mišljenjem. Onaj ko je spreman da brani svoju poziciju, mora biti spreman i na reputacione troškove. Glasaš za zatezanje šrafova – izvoli, svi znaju ko je autor ovih novih lanaca. Komšije okreću leđa, prijatelji prestaju da te zovu na pivo, kolege te popreko gledaju u kancelariji – pravda!
Uzgred, ljubitelji obaveznog AML/KYC-a pri kupovini kriptovaluta – evo vam argument milion: ako smatrate normalnim da otkrijete identitet pri svakoj transakciji od par stotina dolara, zašto bi onda izbori – mnogo opasnija stvar koja može dovesti do dolaska otvoreno tiraničke vlasti – morali biti anonimni? Tiranin na tronu je daleko opasniji od par momaka koji menjaju bitkoin za USDT bez pasoša. Ozbiljno, da li je iko čuo za genocid koji je napravila „sena ekonomija“? A države širom sveta imaju čitave tomove takvih priča!
Neko može reći: „A šta ako mi poslodavac bude pretio otkazom?“. Ali, ako je reč samo o jednom poslodavcu, postoji još mogućnost da pomisliš: „a možda da ga pustim?“. A uz rizik da mu okrene leđa, ili čak počne da mu se osveća celo okruženje, on će pre više želeti da uopšte ne pravi nikakav politički izbor i da uopšte ne glasa. I to je fantastično! Zašto? Zato što manje glasača znači manje legitimnosti vlasti. Vlast koju niko nije izabrao izgleda jadno i bespomoćno, i teže joj je da ograničava naše slobode novim idiotnim zakonima. Što manje ljudi glasa, to vlast ima manje slobode delovanja. Upravo toga se libertarijanci i bore!
Neki ljudi lome glavu nad još jednim pitanjem: kako Švedska, zemlja sa takvim kosmičkim porezima, uspeva da ostane gotovo primerom lične slobode? A trik je ovde jednostavan, iako neočekivan – „poluotvoreno“ glasanje, koje u Švedskoj je postojalo sve do 2019. godine. Zamislite sliku: dođete na glasanje, a tamo gomile izbornih listića leže pravo pred svima. Uzmeš listić običnih umerenih partija – i ceo grad već zna tvoje preferencije. Odlučiš da se drsko posegneš za papirom ultra-levih ili ultra-desnih? Budi spreman da osetiš popreko poglede celog reda. U rezultatu, u Švedskoj se nisu pojavili lokalni „Trampi“ ili „Orbani“. Slobode tamo ima toliko da je dovoljno i u privatnom životu, čak i uz visoke poreze u ekonomiji.
Dobija se zanimljiva stvar: otvorenost izbora sa jasnim reputacionim posledicama je kao dobra kočnica na klizavom putu. Drži ceo sistem dalje od radikalnog skretanja u autoritarizam! To znači da otvoreno glasanje nije korak unazad, već gigantski skok ka slobodi. Ko se boji otvorenosti, neka sedi kod kuće i ne maše izbornim listićem kao palicom nad drugima. A ko je spreman da otvoreno podrži određene pozicije, naročito one koje napadaju slobode njegovih komšija, neka, kao odrasla osoba, snosi odgovornost za svoj izbor. U suprotnom, on uopšte nema šta da radi na glasanju i treba da se bavi nečim korisnijim!
Čitaoci znaju da se u poslednje vreme više nego obično interesujem za fenomen kao što je rat. To je neizbežno pomerilo i akcenat mog percepcije nedavnog glasnog ubistva u SAD. Šta je u tome čudno?
To što u SAD smatraju političke protivnike legitimnim vojnim ciljevima? To je rutina. U SAD postoji najbogatija tradicija političkih ubistava, gde su ciljevi bili bilo ko, od aktivista na niskim nivoima do predsednika. To što je meta bio čovek koji je principijelno težio deeskalaciji konflikta? Upravo to ga čini prioritetnom metom, jer jastrebovi obe strane konflikta dobijaju njegovom smrću, čak i ako nisu umešani u nju. To što je ubijen jednim pucnjem u grlo sa dvesta metara? Pa, to je srednja distanca, a on je predstavljao zgodnu nepomičnu metu. Ne. Najčudnije u celoj ovoj priči je to što je strelac izabrao poziciju na otvorenom krovu.
Razumete, pišemo 2025. godinu. Čovek planira da počini ubistvo tokom obezbeđenog skupa i uređuje svoju strelačku poziciju tako da je ona savršeno vidljiva odozgo. To je po gluposti uporedivo sa napadom gustim kolonama pešadije početkom 20. veka. Tada bi kolona bila uništena mitraljeskom vatrom. Sada će strelca uništiti ili barem otkriti dron. Računati na to da obezbeđenje desetHilbertilnog skupa neće imati dron je otprilike kao računati na to da branitelji poljskih utvrđenja početkom 20. veka neće imati mitraljez.
Kao sredstvo nadzora, dron može priuštiti skoro svako. A u SAD je pre samo godinu dana bio pokušaj atentata na predsedničkog kandidata, gde je strelac isto tako zauzeo poziciju na otvorenom krovu. I nakon toga službe obezbeđenja masovnih skupova nisu uvele u svoje sigurnosne protokole barem obavezni monitoring iz vazduha? Već ih ne može nazvati ne 겁rim idiotima, jer su uplašeni. Ali neobučivima — to bi verovatno bilo više nego prikladno.
Mislim da ovde postoji neka simetrija razmišljanja. Preti nam potencijalni napad sa puškom, znači raspoređujemo obezbeđenje sa puškama. U tom slučaju, dronove obezbeđenja na sličnim događajima nećemo videti u vazduhu pre nego što se dogodi prvi atentat pomoću drona.
Oni to nazivaju odgovarajućom strelačkom pozicijom…
Zamislite da ste zaglavljeni u liftu sa strancem koji veruje da je zatvaranje ljudi u zatvor na što duži period odlična ideja za rešavanje svih društvenih problema. On smatra da ljudi treba da žive u strahu od takvog ishoda, i tada kriminala neće biti. Vi, prevrćući očima, odgovarate: „Da, naravno, to jako pomaže, naročito ako ti je potreban novi kriminalni prijatelj ili besplatan kurs preživljavanja u okruženju gde su svi oko tebe vukovi“.
A sada iznenađenje: sve više ljudi počinje da razmišlja isto kao i vi. Na primer, kao što pokazuje novo istraživanje Univerziteta u Cincinatiju, Amerikanci koji su decenijama verovali da je zatvor najbolje sredstvo protiv kriminala, konačno su prestali da budu fanovi masovnog zatvaranja. Istraživanje potvrđuje: većina građana SAD-a preferira da nenasilne prestupnike uputi na programe rehabilitacije, lečenje ili društveno korisne radove.
Sada Amerikanci ne žele da grade više zatvora i mnogi od njih smatraju zatvorski sistem nepravednim. Da, upravo oni ljudi koji su nekada glasali za zakone tipa „Tri upozorenja – i ideš u doživotni zatvor“, sada priznaju da masovno zatvaranje nije kul, skupo je i potpuno neefikasno.
A kako je u drugim zemljama? Još bolje! Pogledajte Holandiju. Tamo su u poslednjih 20 godina zatvoreni oko 20 zatvora. Holanđani bukvalno više ne znaju šta da rade sa praznim zatvorima. Tamo otvaraju hotele i kreativne prostore. Zamislite: tura kroz bivši zatvor uz koktele i savremenu umetnost. Zašto se to dešava? Zato što su shvatili: slanje čoveka u zatvor zbog sitne krađe ili narkotika je otprilike isto što i gašenje vatre benzinom. Retko ko nakon zatvora postane svetac. Najčešće zatvor ne ispravlja čoveka, već ga potpuno pokvari.
U Nemačkoj se već većina prekršaja kažnjava novčanim kaznama. Nemci razmišljaju jednostavno: zašto trošiti novac poreskih obveznika na izdržavanje sitnih prekršilaca? Bolje je da prekršilaci pune budžet kaznama nego da odsednu iza rešetaka na naš račun. A skandinavske zemlje su otišle još dalje. Tamo zatvore nazivaju „školama života“: zatvorenici dobijaju pomoć pri socijalizaciji, obrazovanje i posao, a kada kriminalnost opadne, zatvori se jednostavno zatvaraju.
Kod nas je, naravno, specifična atmosfera. Istorijski gledano, zatvaranje je bilo česta pojava u Rusiji. Godine 2000. imali smo više od 700 zatvorenika na 100 hiljada stanovnika – rekordni nivo za razvijenu zemlju. Srećom, do 2023. godine taj pokazatelj je opao na 300. To je već bolje, mada je i dalje veoma mnogo!
Zašto društvo okreće leđa zatvorima? Razloga ima mnogo. Na primer, zatvori koštaju ogromne sume novca. Mnogo je jeftinije i razumnije investirati sredstva u obrazovanje i prevenciju kriminala. Takođe, zatvor ne ispravlja ljude, već ih češće pretvara u recidiviste. Čovek izlazi sa uništenim biografijom, poremećenom psihom i kriminalnim poznanstvima. To nije baš rezultat koji je potreban društvu. Pored toga, važan razlog je humanizam – ljudi su shvatili da je i prestupnik čovek i da ga ne treba mučiti u zatvoru. Kazna ne treba da bude osveta, već mogućnost da se nešto ispravi.
Koje alternative postoje? Dobrih rešenja ima mnogo. Na prvom mestu je restorativna pravda – prestupnik direktno nadoknađuje štetu žrtvi. To radi bolje od zatvora i košta manje. Takođe vredi razmotriti probaciju i društveno korisne radove – osoba je pod strogim nadzorom, ali ostaje u društvu. Tako ne ispada iz života i češće se ispravi. Pored toga, odlična alternativa bi bilo lečenje – čak ni nasilni prestupnici ne zaslužuju nehumno tretiranje, i umesto represivnog pristupa, mnogo efikasnije bi bilo terapeutskim metodama ispraviti disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, čime bi se potpuno isključio recidiv.
Zatvori već izgledaju kao staromodna kazna iz prošlih vekova. Trošiti milijarde da bismo dobili gomilu ogorčenih ljudi nazad? Čak i bivši žarki zagovornici kaznenih mera počinju da razumeju: da bi se pobedio kriminal, nije dovoljno samo zaključati ljude i zaboraviti na njih!
U glavi 3.1 knjige o libertarianskoj teoriji rata dopisani su odeljci „Individ protiv grupe“ i „Individ protiv države“. Sledeća dva poglavlja će biti po sličnom šablonu, tako da se nadam da će ići lakše.
Ideja da ilustrujem knjigu u stilu crvenofigurnih grčkih vaza mi je od nekako postala manje privlačna, za sada ostavljam tu zamisao, pa ćemo videti.
U 2023. godini, Havijer Milej je postao nova nada libertarijanizma, pošto je uspeo da se, uz otvorenu anarho-kapitalističku retoriku, izabere za predsednika veoma levog i veoma problematičnog države. Od tada je pod pažljivim nadzorom libertarijanaca, i postepeno oni počinju da mu okreću leđa. To je neizbežno. Probleme minarhizma kao pristupa političkom nametanju libertarijanizma od strane države, označio sam u odgovarajućem poglavlju moje knjige o ankapu. Ali ovde imamo nešto drugačiju situaciju: libertarijanci okreću leđa Mileju ne zato što je previše radikalan, već zato što nije dovoljno radikalan. Svaki kompromis rađa razočaranje pristalica, a neki od njih počinju da razmišljaju i o tome da je on od početka bio „poslat“, i da je Milej postavljen kako bi se libertarijanizam diskreditovao.
Među ove poslednje spada takav majstor austrijske ekonomske škole kao što je Saifeddin Ammus, autor knjiga „Bitcoin standard„, „Fiatni standard“ i još jedne koja nije dobila prevod na ruski. Njegov nedavni tvit u kojem razotkriva Milejevu politiku bio je preveden od strane izdanja SVTV i i dalje se diskutuje u ruskoj libertarijanskoj zajednici. Ranije se od Mileja okrenuo drugi istaknuti libertarijanski teoretičar, Hans-Herman Hope. Verovatno ću morati da istražim šta se zapravo dešava u Argentini, i da li već treba da počnem da se pravdam pred socijalistima da je to bio pogrešan libertarijanizam, kao što su počeli da čine Ammus i Svetov.
Imam malo insajderskih informacija o Argentini: jedni govore da je postalo malo bezbednije, drugi se žale da je postalo primetno skuplje, treći tuguju što je imigrantima postalo teže da se naturalizuju. Zato je sproveden ispitivanjem ChatGPT-a. Željni mogu pogledati stenogram ovog razgovora, a ja odmah prelazim na svoja razmišljanja.
Šta se ispostavilo kao neprijatno iznenađenje za mene?
Budžetski suficit, toliko reklamiran u hvalisavim člancima, nije baš suficit. Država prikuplja više poreza nego što troši na činovnike, državne zaposlene, vojsku, infrastrukturu i tako dalje, ali s obzirom na neophodne isplate po starim zajmovima, i dalje je u minusu, pa zato ponovo zajačuje.
Milej zaista povećava troškove za vojsku. Da, iz pozicije minarhista, nacionalna odbrana je isključivo državna prerogativa, međutim, u uslovima kada komšije ne prete državi, ovo povećanje troškova je potpuno neblagovremeno. Mogu samo pretpostaviti da je to diktirano željom da organizuje drugi Folklendski rat, ako bude hitno potrebno da podigne svoju popularnost pred kampanju za drugi mandat.
Inflacija zaista ponovo ubrzava.
Migraciona politika se zaista pooštrava, i u velikoj meri je ekonomski besmislena.
Ključni napad Hopea i Ammusa na Mileja, o tome da nije zatvorio centralnu banku, sličan je prebacima da nije skinuo mesec sa neba. Sam Milej nije imao takva ovlašćenja. Ovlašćenja je imao parlament, ali on nije usvojio taj zakon. Šta treba da rade svetski libertarijanski autoriteti u ovom slučaju? Sigurno ne da ga optužuju za to da uopšte nije nameravao ništa da zatvara. Tim više što on, iako nije uspeo da zaustavi štampanje pesoa, je barem svojim dekretom dozvolio korišćenje bilo kojih valuta i robe u privatnim ugovorima. Tako da Ammus može biti miran: Argentinci imaju pravo da slobodno pređu na bitcoin standard u privatnim obračunima, a samo za obračune sa državom da kupuju državne papiriće.
U celini, Milej po mom mišljenju veoma efikasno koristi priliku koja mu se pružila da Argentinu u nekim stvarima učini slobodnijom, međutim, trebalo bi da se pobrine i za to da u budućnosti bude teško bilo kom njegovom oponentu, ako zauzme predsedničku stolicu, da poništi ove promene. Čisto tehnički, proširujući ovlašćenja izvršne vlasti, Milej zapravo, naprotiv, olakšava mogućnost ukidanja većeg dela svojih reformi jednostavnom serijom dekreta. Već sada je jasno da na predstojećim parlamentarnim izborima neće dobiti većinu, što znači da je za njega važno posvetiti maksimalnu pažnju PR-u. Dobijene slobode moraju izgledati društvu toliko potrebnim i prirodnim da njihovo oduzimanje deluje nezamislivo. U principu, nešto slično je uspelo Saakašviliju. Gruzijski san je zategao šrafove u sferi politike, poslao Saakašvilijeve pristalice u zatvore, ali se plaši da dira ekonomske slobode, a u nekim stvarima je čak oprezno nastavio liberalizaciju.
Po čudnoj slučajnosti, i Hope i Ammus su jednoglasni u kritici postupaka izraelske države prema Palestincima, dok Milej naglašeno stoji na strani Izraela. Zadržavam snažnu sumnju da je upravo taj faktor uzrok njihove želje da kritikuju Mileja, a kada postoji predrasuda, argumenti se uvek mogu pronaći.
Oba kritika tvrde da Palestinci imaju pravo da vode rat protiv Izraela, pošto su prekršena prava svojine Palestinaca na njihovu zemlju. Međutim, palestinski Arapi u celini nikada nisu imali naročito legitimna prava svojine na tu zemlju sa stanovišta libertarijanaca. Njihovi preci su osvojili Palestinu, uključujući i od Jevreja. Zatim su njih osvojili Turci. Zatim su Turci izgubili Prvi svetski rat, i njihovo nasledstvo su raspodelili Britanci.
Konkretan Palestinec uvek može odbraniti svoje pravo svojine na konkretnuParcelu zemlje koja je pripadala njegovom dedi i koju je oduzela država Izrael. Ako je saglasan da mirno živi na toj svojoj zemlji, koji su problemi? Međutim, ovaj Palestinec odbija analogično pravo Jevrejima, čak i ako su njihovi dedovi kupili svoje konkretne parcele zemlje u okviru dobrovoljnih tržišnih transakcija. A to znači, prema principu estopela, da ne može insistirati ni na povraćaju sopstvene zemlje, jer priznaje pravo jednog naroda da silom protera drugi narod sa njegove zemlje.
Izraelski Jevreji i prijateljski im izraelski Arapi imaju u mojim očima potpuno pravo da isele neprijateljske palestinske Arape u bilo koju državu koja pristane da ih primi. Naravno, za to je poželjno raspoređivati palestinske Arape u malim grupama, naseljavati ih razdvojeno, i ni u kom slučaju im ne dozvoliti da se okupljaju u geta, odnosno osigurati im potpuno pravo na rad i poslovanje, ali im ne davati nikakvu socijalnu pomoć, osim male sume za početak. To je, nesumnjivo, etničko čišćenje (de facto ideološko, jer sama pripadnost Arapima još uvek ne čini čoveka neprijateljem Jevreja). I to je, nesumnjivo, poželjnije od genocida. Ali ako je svetska javnost protiv etničkog čišćenja, šta se može učiniti, biće genocida.
Zašto Milej podržava Izrael? Nadam se da u tome ima više pragmatizma (potencijalne ekonomske veze sa Izraelom i SAD, podrška jevrejskoj dijaspory u Argentini, distanciranje od retorike prethodne argentinske vlade) nego emocija, ali ne mogu isključiti ni to da je ta podrška njegova greška, pošto je dobio mandat pre svega za spasavanje sopstvene zemlje, a ne za pomoć stranoj državi. Nadam se da će pristalice Hopea i Ammusa ih smiriti pre nego što njihova slepa mržnja prema Mileju počne da nanosi opipljivu štetu argentinskim liberalnim reformama, i da će Milej sam umeriti stepen svoje javne podrške Izraelu kada oseti da to ugrožava njegovu politiku.
U celini, argentinske reforme jasno pokazuju da se samo politikom ne može izgraditi libertarijansko društvo. Milej radi svoj deo posla, ali ne može uraditi sve. Libertarijanci ne smeju zaboraviti svoj deo. I to nije samo, i ne toliko, konstruktivna kritika lokomotive reformi. Mnogo je važnije isticati njegova stvarna dostignuća pri svakoj pogodnoj prilici na svakom javnom prostoru, odbraniti pravo ljudi na slobodu, carajo! – i živeti u skladu sa svojim predstavljenjem o tom pravu.
Hvala svima na pažnji, tema je ispala složena. Italik je onaj deo teksta bez kojeg se verovatno moglo i zaobići, ali nekako nije išlo. Neka ostane za generisanje svađa.
Hajde da pričamo o raširenom mitu koji je sigurno svako čuo: „bez vojnih razvoja sedeli bismo bez interneta, pametnih telefona i GPS-a“. Drugim rečima, smatra se da su rat i odbrana glavni pokretači tehničkog progresa. Ali da li je to zaista tako?
Uzmimo isti taj internet. Govori nam se da ga je navodno izumeo Pentagon u slučaju nuklearnog rata, ali činjenice to ne potvrđuju. Zapravo, ARPANET (preteča modernog interneta) je prvobitno bio civilni projekat kojim su se bavili različiti američki univerziteti, samo što je bio finansiran iz vojnog budžeta. Vojnici su dali novac, a sav posao uradili su univerzitetski naučnici i programeri. A slavni HTTP protokol, preko kojeg sada zajedno čitamo ovu objavu, uopšte su smislili fizičari iz CERN-a u Evropi – isključivo radi lakše razmene naučnih članaka. Vojska ovde uopšte nema nikakve zasluge!
Šta je sa GPS-om? Da, ovde su zaista vojnici lansirali satelite kako bi rakete preciznije pogađale metu. Ali zašto je GPS postao dostupan svima? Zato što su civili od vojne igračke napravili „narodnu“ tehnologiju. Predsednik Regan otvorio je GPS za sve nakon tragedije sa korejskim avionom, kako bi povećao bezbednost letova, i na kraju su civilni developeri pretvorili navigacioni sistem iz vojne tajne u popularnu aplikaciju za pronalaženje najbliže picerije.
A znate li ko je stvorio prvi mikroprocesor? Ne, nisu generali niti tajne službe – razvila ga je kompanija Intel za kalkulator. U međuvremenu je vojska imala svoje zatvorene razvojne projekte koje bi svet video tek za 30 godina, da nije bilo civilnih inženjera. Dok su vojnici razmišljali kako da ne otkriju tajne, tržište je već uveliko koristilo komercijalne procesore.
Svemir? Činilo bi se da su baš ovde vojnici ispred svih. Da, rakete su prvo kreirane kao borbene, ali stvarna kosmička dostignuća desila su se uglavnom zahvaljujući civilnim programima NASA-e, a danas privatnim kompanijama poput SpaceX-a i Blue Origin-a. Dok vojska raspravlja o tome kako najbolje pucati iz svemira, Ilon Mask je već lansirao raketu koja se sama vraća nazad.
Zašto vojnici nisu uvek najjači inovatori? Zato što je vojnicima glavni prioritet pouzdanost. Oni preferiraju proverene tehnologije i izbegavaju rizike. Pokušajte da ponudite generalu eksperimentalnu tehniku na bojnom polju – pogledao bi vas kao ludaka. Međutim, preduzetnici i naučnici se ne plaše rizika, i upravo zato se većina pravih prodora dešava u garažama Silikonske doline, laboratorijama i univerzitetima, a ne u tajnim podrumima tajnih službi.
Istorija SSSR-a je jasan primer kako oslanjanje isključivo na odbranu vodi do tehničke zaostalosti u svakodnevnom životu. Sećate li se šale: sovjetska mikrotalasna je toliko pouzdana da se u nju možete sakriti tokom nuklearnog udara – jer je to tajni odbrambeni uređaj težine pola tone. Civilna ekonomija bolje se nosi sa inovacijama jer konkurencija i sloboda stvaraju snažne stimulanse za prodore. Vojne tehnologije obično samo stižu iza onoga što su već kreirali civili.
Usput, ako mislite da vojska finansira fundamentalnu nauku, ponovo grešite. Vojnicima su potrebna zagarantovana rešenja ovde i sada, a ne istraživanja koja će dati rezultat za 30 godina, i to nije sigurno da će biti primena u borbi. Fundamentalnim istraživanjima bave se univerziteti i privatne laboratorije. Upravo oni daju svetu kvantne računare, nove lekove i materijale budućnosti. A vojska jednostavno uzima gotove tehnologije sa police.
Još jedan primer: IBM, Apple i Google svake godine registruju hiljade patenata, dok odbrambeni resori to rade u malom broju. Komercijalne kompanije se takmiče u inovacijama, dok je konkurencija kod vojnika često ograničena na budžetske tendere, gde nije glavni kvalitet, već prijateljstvo sa pravim ljudima u ministrstvima. Zato, kada vam neko kaže da progres nije moguć bez rata, podsetite ga: prava pokretačka snaga čovečanstva su mirna radoznalost, kreativna sloboda i normalna tržišna konkurencija, a ne rakete i tenkovi.
Miši Orešnikov, o kome sam jednom imao prilikepisati u vezi sa njegovim eksperimentima po anarhičkom law enforcement-u protiv državnih činovnika, predložio je da prokomentarišem članak iz mini kanala, koji vodi među mnogim drugima kako bi stvorio privid masovne podrške etničkom separatizmu u Rusiji.
Članak, uostalom, nema veze sa etničkim separatizmom, već je posvećen čak i tradicionalnim vrednostima. Zapravo, on je deo političkog programa Bugarske Konfederacije.
Tekst o pacovima i majmunima daje čitaocu do znanja da, ako je nekome potrebne duhovne vrednosti i dobra demografija – onda treba da ide kod surovih seoskih libertarijanaca, a da nam, Bulgarima, ti megapolis nisu potrebni, jer se tamo prirodno formiraju legla kulturnog marksizma.
Ne pomislite ništa loše, autor se ne zalaže za bilo kakvo prisilno iseljavanje iz gradova – već samo za zabranu redistribucije poreza između lokacija. Neka veličinu naselja određuje vrednost koju ono generiše, a ne količina vrednosti koju je u stanju da opljačka. O tome on govori u drugim poglavljima programa.
Uglavnom, pozivam zainteresovane da se upoznaju sa surovim bugarskim libertarianskim programom. U Rusiji su postojale dve libertarianske partije, a ovde se, ispostavlja, pojavila treća, lokalna. Formalni status joj je u svakom slučaju potpuno isti kao i prvih dve: za državu one sve ne postoje.
