Gorivo nasilja: skrivena istorija etiliranog benzina

Zamislite – neko izumi ssupstancu koja je korisna u praksi, ali je takođe izuzetno toksična i izaziva ozbiljne negativne efekte na ljude, uključujući zdravstvene probleme, psihičke poremećaje, pa čak i agresivnost. Međutim, tvorac te supstance, uprkos potpunoj svesti o takvim posledicama, odlučuje da sakrije ove informacije i time otrova ceo svet. Priča zvuči fantastično, ali to je ono što se nekada zapravo dogodilo.

Godine 1921. inženjer Tomas Midžli otkriva da se supstanca pod nazivom tetraetol olovo (TEL) može koristiti kao antidetonator za značajno poboljšanje svojstava goriva. Nakon toga, najveće američke korporacije „General Motors“ (za koju je Midžli radio), „DuPont“ i „Standard Oil“ osnivaju zajednički poduhvat za proizvodnju i prodaju antidetonatora sa TEL-om, koji dobija jednostavno ime „Etil“. I u narednih nekoliko decenija, glavni deo transporta u SAD i širom sveta počinje da koristi takozvani etilizovani benzin.

Činilo se da je svet dobio odlično gorivo i da svi od toga treba da profitiraju. Samo što su od javnosti odlučili da sakriju važnu činjenicu – TEL je izuzetno toksičan za ljudski organizam. Već 1924. godine dogodio se incident kada je u jednom od preduzeća u roku od nekoliko dana poginulo 5, a 35 radnika postalo invalid zbog trovanja. Štaviše, iste godine se otrovao čak i sam Midžli, zbog čega je morao ići na dugi odmor. Međutim, odlučio je da sakrije ovu činjenicu i javno izjavljivati da je kontakt sa TEL-om potpuno bezbedan i da ne nanosi nikakvu štetu organizmu.

Naravno, s vremenom je opasnost postajala sve očiglednija za javnost. Prvi je alarm podigao geohemičar Kler Paterson, koji je 1940-ih otkrio da je apsolutno cela površina Zemlje, uključujući vazduh, oba pola i vode svetskog okeana, zagađena proizvodima sagorevanja TEL-a. Kasnije je takođe prikupio podatke da se sadržaj olova u organizmima ljudi povećao desetine i stotine puta u poređenju sa nivoom primećenim u ostacima onih koji su umrli pre masovne upotrebe TEL-a.

Razumeljivo je da je, nakon mnoštva istraživanja koja dokazuju ozbiljnu opasnost etilizovanog benzina, on postepeno povučen iz proizvodnje širom sveta. Međutim, katastrofalne posledice su se još dugo osećale. Tokom 1970-ih, istraživač Herbert Nidlman otkrio je da je povišen nivo olova u organizmu dece povezan sa nižim akademskim uspehom. Proizvođači TEL-a su pokušavali na sve načine da ga diskredituju, dovodeći u pitanje naučnost njegovih istraživanja, ali je s vremenom njegova reputacija očišćena.

Iako je olovo toksično za mnoge organe ljudskog tela, posebna pažnja je posvećena njegovom uticaju na mozak. I ovde nije reč samo o smanjenju inteligencije i psihičkim poremećajima. Istraživači su primetili značajan rast nivoa nasilja u industrijalizovanom svetu, i na kraju su čak razvili olovnu teoriju kriminaliteta. Otkriveno je da je kriva nasilnog kriminaliteta praktično pratila krivu upotrebe etilizovanog benzina sa zakašnjenjem od 22 godine. Zaključak je bio jednostavan – toksično dejstvo olova u detinjstvu dovodi do vršenja nasilja u odraslom dobu, i upravo se to dogodilo tokom popularnosti etilizovanog benzina.

Svega ovoga bi se moglo izbeći da nije bilo drske i amoralne laži proizvođača TEL-a, uključujući Midžlija, koji je i sam ozbiljno stradao kao rezultat svojih postupaka, ali je odlučio to da sakrije. Ovo nas još jednom podseća koliko su važni transparentnost i nezavisne ekspertize. Pored toga, savremeni istraživači bi sigurno ovakvu priču ocenili kao rezultat korporativne psihopatije, kada su ličnosti sa psihopatskim predispozicijama spremne svesno naneti bilo kakvu štetu drugim ljudima, pa čak i celom svetu, radi sopstvenog profita. To je opasnost o kojoj svi treba da budu svesni, kako bi je na vreme primetili i efikasno joj se suprotstavili.

Voluntarist, Bitarh

Dok se činovnici plaše, geni se lome: zašto je deregulacija bioteha pitanje opstanka celog čovečanstva

Zamisli da voziš autoputom u starom automobilu i odjednom shvatiš da kočnice već dugo ne rade. Isprva se čini da je sve u redu: samo mirno kliziš, brzina nije prevelika, vreme je lepo, vetrić ti duva u lice. Ali ispred tebe je ogromni betonski zid, i sa svakim metrom on je bliže. Otprilike tako trenutno izgleda situacija sa ljudskom genetikom.

Nekada je prirodna selekcija nemilosrdno otsecala štetne mutacije – strogo, naravno, ali efikasno. Ako su tvoji geni bili baš loši, verovatno nisi imao dece. Tako je čovečanstvo vekovima održavalo zdravlje generacija. Potom smo izgradili civilizaciju, stvorili medicinu i uradili divnu stvar: sada prežive skoro svi. Ali ova divna medalja ima drugu stranu – genetski teret. Svaka generacija akumulira sve više sitnih mutacija koje priroda ranije jednostavno ne bi propustila. Sada se sve one mirno prenose dalje. To nećeš primetiti odmah: deca se za sada rađaju sasvim zdrava. Ali statistika već beleži spor, ali siguran rast naslednih bolesti.

Na primer, pre sto godina dijabetes tipa 1 bio je presuda, danas je samo neprijatnost. Divno, zar ne? Da, ali geni odgovorni za bolest sada slobodno šetaju u našim potomcima. Mutacije rastu sa svakom generacijom kao snežna lopta. Za sada to nije kritično, ali za sto-dvesta godina može se doći do toga da svaki novi život postane lutrija sa lošim šansama. Zaplet filma „Idiokratija“ postaće stvarnost.

Pogledaj rasne pse – primer degeneracije je uočljiv i tužan. Kada su ljudi odlučili da „isključe“ prirodnu selekciju i pozabavili se selekcijom prema spoljašnjem izgledu, zdravlje rasa je propalo. Buldogi se guše, taksama se leđa lome pri minimalnom opterećenju, a labradori pate od artritisa i gojaznosti. Trebalo bi da razmislimo da li želimo takvu budućnost za čovečanstvo.

Postoji li rešenje? Naravno da postoji. Genetski inženjering i biotehnologije su već spremni da nam pomognu. Genska terapija više nije fantastika, već stvarnost. Pomoću nje se već danas spasavaju deca od najređih smrtonosnih bolesti, kao što su spinalna mišićna atrofija i srpasta anemija. I to je samo početak: potencijalno, pomoću genoterapije može se ispraviti desetine naslednih bolesti direktno u ćelijama osobe koja već živi. Ali ako gledamo dalje u budućnost, najperspektivniji pravac je editovanje gena embriona. Zamisli da se ne može samo lečiti bolest kod pojedinca, već potpuno isključiti iz genfonda zauvek. Jedna precizna ispravka u zarodšu – i više neće biti problema ni kod deteta, ni kod njegovih potomaka. Takve tehnologije se već uspešno testiraju na životinjama i tehnički su potpuno spremne za primenu na čoveku.

Ali tu u igru stupa država, ili, kako je treba pravilno nazvati, „stacionarni bandit“. Država je odlučila: ne, prijatelji, ne žurite. Hajde da postavimo deset hiljada zabrana, regulacija, licenci i birokratskih filtera na sve biotehnologije. Želite da se lečite? Dobijte lekove po milion dolara po injekciji, čak i ako je trošak njegove proizvodnje zanemarljiv. Želite da ispravite genetsku grešku unapred, u fazi zarodša? Ma ne, istrpite, to je „neetično“, nije vreme za to. Dobija se apsurd: čovečanstvo juri ka zidu, ali jedini mehaničar sposoban da popravi kočnice zaključan je u garaži pod desetNkratkih katanaca. Umesto da nauci i biznisu da slobodu, država bira da se previše osigura. Samo da ne bude gore. Iako već svake godine postaje gore.

Zašto moramo da čekamo decenijama dok birokrati i činovnici dozvole naučnicima da koriste genetske tehnologije za dobro svih nas? Zašto pristajemo na to da jedini arbitar naše budućnosti bude beskonačna komisija za etiku, koja čak nema ni sopstvenu viziju budućnosti? Šta ako nešto krene naopako? Ali zar nije nečinjenje najgore rešenje?!

Voluntarist, Bitarh

Ekonomija, pravo i nejroslop

Zbog zapošljavanja trenutno nemam previše slobodnog vremena, ali ipak malo ostaje za zabavu. Pošto me za deo tih zabava mole da ih reklamiram, mislim da podelim planove za naredni mesec.

3. novembra odvajam za Čitanja Adama Smitha. Tradicionalno će tog dana, umesto dugačkih objava, biti mnogo malih beleški tokom nastupa. Sigurno ću ih objavljivati na Telegramu, a za Huitter i Nostr ćemo videti zavisno od okolnosti. Organizatori obećavaju devet govornika. Favoriti po pitanju očekivanja eksplozivnih i nebanalnih nastupa su mi Kapeljušnikov i Vatoadmin, od Morozova ću verovatno biti iznerviran, od Baženova mi će se verovatno spavati, tema Alinog nastupa izgleda kao da je uzeta samo radi forme, tema Kyneva izgleda kao priča o nekom alternativnom univerzumu, Salnikova i Troparevskog ne znam. Anglojezičkog govornika neće dovesti, što je razumljivo, Mordor je za orkove. U celini, moja očekivanja su prilično visoka. Nadam se da na ruskoj strani neće biti prekida interneta.

7. novembar je značajan datum za sve ekstremiste, zato ga odvajam za ekstremistički događaj: konferenciju Asocijacije arbitražnih sudova, na kojoj će sudovi uključeni u Asocijaciju, između ostalog, potpisati memorandum o okvirima saradnje. Tamo me je pozvao organizator celog ovog pompoma, pošto mi je u javnom pristupu već neko vreme izložena ponuda mog sopstvenog suda. Već imam iskustva u suđenju u okviru Asocijacije, tako da ćemo razvijati saradnju.

A još, čisto teoretski, 27. novembra u Podgorici treba da se održi MTL-fest, ali prema njemu trenutno imam veoma čudan stav. Prvi je bio u MTL-Sitiju, i njegov glavni zadatak je bio da se pohvali kako ankapovi umeju da grade puteve. Drugi je bio u Baru, i njegov glavni zadatak je bio da dovede Požarskog da nastupi, pošto su na prvi fest doveli Svetova. Treći će biti u Podgorici, na engleskom jeziku, i njegov glavni zadatak će biti da pokaže da je Montelibero samo još jedna bezopasna NVO, i da ga ne treba brutalno gazić državnom papucom. Nije mi sasvim jasno koliko mi je potrebno da budem tamo, i koliko sam ja potreban tamo. Ali ipak držim to u glavi.

I nije sve samo prazno pričanje. Valera me je zamolio da pomenem njegov medijski projekat RoninRoker, gde objavljuje pesme različitih žanrova na temu slobode. To su, naravno, neuronska kreiranja, ali definitivno nisu sramotniji od Bitarkovih članaka. Za svaku pesmu postoji tri varijante: ruska, engleska i srpska. Valera to izvodi i uživo, čime dodatno briše granicu između ljudskog i mašinskog stvaralaštva. Po raspoloženju, sa dolaskom sezone kiša, najbliža mi se čini „Neonska sloboda“, nju ću ovde priložiti kao ilustraciju.

Judkovskijev Hari Poter je sloboda od tradicija i mistike

Ako vam odjednom prvi put kažu: „Pročitaj fanfik o Hari Poteru“, možda ćete skeptično pristupiti toj ideji, naročito ako imate malo vremena za čarobne štapiće i zakljatje. Ali otvorivši prve stranice „Hari Potera i metoda racionalnog razmišljanja“ Eliezera Judkovskog, verovatno ćete shvatiti: to je upravo ono što mi je nedostajalo.

Zamislite šta bi bilo da Harija nisu vaspitavali maglovi konformisti, već pravi naučnici. Ovde je magija zagonetka koju je moguće razrešiti metodom naučnih eksperimenata, umesto „magija se dešava jednostavno zato što je tako rekla Džoan Roling“. Umesto pokornosti autoritetima – zdrav skepticizam i želja da se samostalno dođe do istine. Ovo nije samo prepričavanje poznate priče, već duboka i duhovita kritika tradicionalnog razmišljanja, birokratije i slepog potчиnjavanja pravilima.

Šta je ovde libertariansko, pitate se? Pa skoro sve!

Racionalnost ovde deluje protiv mistike i autoriteta, a glavni junak knjige, Hari-naučnik, konstantno postavlja neprijatna pitanja. „Zašto ovo pravilo funkcioniše?“, „Odakle znate da je to istina?“ i, najvažnije, „Mogu li ja to sam da proverim?“ Takva pitanja su noćna mora za svaki autoritarni režim. Jer kada ljudi počnu sami da razmišljaju, mnogo je teže manipulisati njima. Judkovski ovde podseća na Ajn Rend, koja je upozoravala: „Tamo gde vlada misticizam, uvek dominira tiranija“. Hari nam bukvalno pokazuje da magijsko razmišljanje (čak i u bukvalnom smislu!) rađa pokornost i stagnaciju.

Hari iz ovog dela se ne slaže sa tim kako mu govore da razmišlja i deluje. On deluje individualno i autonomno, sam bira s kim će se družiti, koje ideje podržavati i kojim pravilima slediti. A kada mu kažu da „to ne može da se promeni, tako je uvek bilo“, Hari odgovara: „A šta ako ipak može?“ To je čist libertarianski san – čovek koji odbija da živi po nametnutim šablonima. On je kao lik iz romana Ajn Rend – ne „sekundarni“, već tvorac sopstvene stvarnosti.

A sećate li se Ministarstva magije? U ovoj knjizi je ono još gore nego u originalu. Ovde vlada nije samo neefikasna – ona je okrutna, konzervativna i praktično antiljudska. Hari je šokiran postojanjem Azkabana i dementora. Njegova reakcija nije pomirenje, već pronalaženje načina da promeni situaciju. Kao da se Lisander Spuner našao u Hogvortsu i odlučio da svrgne lokalnu vladu jednostavno zato što ona krši prirodna prava čarobnjaka.

Judkovski takođe nemilosrdno ismeva besmisleno poštovanje tradicije. Čarobni svet u knjizi je toliko vezan za ustaljene običaje da Hari redovno oseća mešavinu zbunjenosti i iritacije. Zašto pisati perom po pergamentu ako postoje hemijske olovke? Zašto se moraju poštovati smešna pravila ako su očigledno zastarela? To podseća na staru dobru šalu: „Tako se oduvek radilo“ – najgori mogući argument.

A najjasnija i najhrabrija tema knjige je borba protiv smrti. Čarobnjaci su vekovima mirili sa tim da ljudi umiru, iako su bukvalno u rukama imali lek protiv smrti. Hari ne prihvata taj poredak stvari i planira da iskoristi kamen filozofa kako bi svima podario besmrtnost. To je baš kao moderni tehno-libertarijanci koji veruju u tehnologije oslobađanja – od bolesti, nasilja, pa čak i od države.

Zašto vredi pročitati? Judkovski nam daje moćan manifest intelektualne slobode, racionalnosti i kritičkog razmišljanja. Da, formalno je to fanfik. Ali u suštini – to je klasičan roman prosvetiteljstva, maskiran u fantaziju. To je priča u kojoj racionalnost, sloboda i individualizam pobeđuju dogmatizam, birokratiju i autoritarizam. Kao što je rekao Milton Fridman: „Koncentrisana moć je opasna, čak i ako su se njeni tvorci vodili najboljim namerama“. Hari Poter Judkovskog nam to pokazuje na primeru magijskog sveta koji je predugo živeo u iluziji tradicije i pokornosti.

Voluntarist, Bitarh

Hrana protiv nasilja: kako ispraviti domaćeg tirana preko stomaka

Nekome može biti poznata sledeća situacija: on (ili ona, ovde nema diskriminacije) dođe s posla, lice kao od kamena, traži povod za svađu. I sitnica je dovoljna da u kući već nakon 10 minuta vlada pravi pakao. Ko je kriv? Stres, umor, karakter, traume iz detinjstva? Okej, moguće. A šta ako je sve mnogo… banalnije? Na primer, u tanjiru.

Obratimo pažnju na „kukuruznu teoriju“ zločina. Još 70-ih istraživači Entoni Mouson i Kit Džejkobs iznenadili su naučnu zajednicu jednostavnim, ali jezivim zapažanjem: u društvima gde se ljudi previše oslanjali na kukuruz, primećen je bio viši nivo ubistava. Suština problema je jednostavna: u ishrani gde je kukuruz glavni proizvod, nedostaje triptofan. Nema triptofana – nema serotonina. Nema serotonina – nema raspoloženja, javljaju se impulsivnost i disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja.

Danas znamo više. Savremena velika istraživanja potvrđuju da problemi sa raspoloženjem, razdražljivost i agresivnost često kucaju na vrata osnovnih nutrijenata. Omega-3, vitamini B kompleksa, vlakna – i evo, umesto režanja u kući ponovo su ugodnost, razgovori, pa čak i osmesi.

Kako to funkcioniše u praksi? Zamisli da kod kuće imaš takvog skrivenog tiranina koji svaku sitnicu pretvara u dramu. Možeš potrošiti godine na ubeđivanja, terapiju, pa čak i hipnozu. A možeš… lukavije. Jednostavno spremaj „pravu hranu“. Bez glasnih izjava i dosadnih predavanja.

Evo tajnog oružja protiv domaćeg nasilja i agresije:

1) Masna riba (losos, skuša, sardine). Omega-3 u njoj deluje skoro magično, smanjujući razdražljivost. Pokušaj da zameniš jednu ili dve večere nedeljno nečim od ribe. Možeš reći da je to radi tvog zdravlja, tako će biti manje sumnji!

2) Jaja i mlečni proizvodi sa oznakom „bogato omega-3/DHA“. Skriveni dodatak za koji niko neće posumnjati. Idealna varijanta ako riba izaziva otpor.

3) Meleze, ovsene pahuljice, čia semenke. Što više vlakana – to je bolje bakterijama u crevima koje proizvode triptofan, a samim tim i bolje čoveku. Ozbiljno, crevna mikrobiota snažno utiče na naše raspoloženje, pa čak i na psihičko zdravlje.

4) Orasi. Idealna grickalica. Jednostavno stavi činiju sa orasima na sto. Baš uz seriju. Radi nepogrešivo.

5) Ugljeni hidrati sa niskim glikemijskim indeksom (integralni hleb, mahunarke, bobice), koji pomažu u izbegavanju skokova šećera, a time i skokova raspoloženja.

A šta ne treba davati? Puno šećera i brzih ugljenih hidrata (slastičari, beli hleb), previše alkohola (tu nema potrebe za objašnjenjem), i naravno, monotonu „kukuruznu“ ishranu ili bilo kakve monodijete.

Da li ovo zaista radi? Aktuelna istraživanja pokazuju da čak i jednostavno uzimanje suplemenata sa omega-3 može smanjiti nivo kako reaktivne (impulsivne), tako i proaktivne (namerne) agresije za 30%, pri čemu to radi kod predstavnika svih grupa ljudi. Slično je i sa triptofanom – prema podacima istraživanja, on smanjuje neprijateljstvo i agresivnost, a povećava poverenje i velikodušnost.

A šta sa ljubiteljima slatkiša i brzom hranom? Nije neophodno potpuno odustati, ali se šprdno može zameniti štetno zdravijim: domaćim desertima sa minimalno šećera, voćem umesto bombona, gorkom čokoladom sa visokim sadržajem kakaoa. Najvažnije je obezbediti dovoljno povrća, voća, ribe, mleka i mesa u ishrani.

Ovakav pristup je takođe potpuno kompatibilan sa libertarianskom filozofijom. Vidi, niko nikoga ne prisiljava. Ti jednostavno stavljaš prave jedila na sto i daješ slobodu izbora. Žele – jedu, ne žele – ne jedu. Bez nasilja i pritiska. Ovo nije opomena „šta da jedeš da ne budeš psihopata“. Ovo je tih, neprimetan i nenametljiv način da se promeni atmosfera u porodici. A dalje – izbor je svakoga.

Dakle, sledeći put kada se na horizontu zamajli domaća svađa, pokušaj prvo da ispržiš ribicu, a tek onda izvadi svoje diplomatske talente. Ko zna, možda najbolja prevencija nasilja nisu policija, država, pa čak ni psihoterapeuti, već jednostavno tanjir ukusne i prave hrane.

Pa šta kažete, da proverimo?

Voluntarist, Bitarh

Emigracija i brak

Razmišljajući o emigraciji, temu braka sam potpuno izostavio, jer je emigracija posmatrana kao isključivo personalni projekat. Sada želim da razmislim o tome kako emigracija utiče na sve što se tiče braka.

Pod brakom se može podrazumevati različit stepen zbližavanja. Za nekoga se brak svodi na prednostno pravo na seks, za nekoga podrazumeva manje ili više zajedničko domaćinstvo, a za mnoge su to pre svega odnosi potvrđeni zvaničnim dokumentom državnog obrasca.

Institucionalni pritisak podstiče ljude ka sve zvaničnije formiranom braku. Stalni partner obezbeđuje veću naklonost komšija nego njihova stalna smena. Tipski stanovi su obično predviđeni za dvoje odraslih, pa je život u njima u samoći nesrazmerno skup, a pri zajedničkom stanovanju u troje — primetno manje udobno. Konačno, posedovanje venčanice može smanjiti agresivni pritisak države ili čak doneti neke privilegije od nje same.

Ako se osoba na ovaj ili onaj način prilagodila ovim faktorima i stupila u brak, njen život postaje uređen, jednostavniji, predvidljiviji i mirniji, sve dok se okolnosti ne promene. I tu se krutost takve konstrukcije, kao što je zvanično registrisani monogamni brak sa zajedničkim vođenjem domaćinstva, logično pretvara u krhkost, jer će sve morati biti preuređeno prema novim okolnostima. Okolnosti mogu biti povezane sa ličnom emocionalnom sferom, na primer, pojavio se privlačniji potencijalni partner. Mogu biti ekonomske, na primer, jedan od partnera menja oblast delovanja i nivo prihoda. A mogu biti povezane sa sferom odnosa sa državom, na primer, jedan od partnera bude mobilizovan u vojsku ili počne biti proganjan zbog neentuzijastičnog načina razmišljanja.

Poslednja kategorija promena najčešće dovodi do koraka kao što je emigracija, iako na to, naravno, mogu uticati i ekonomski faktori, pa čak i lični. U ovoj fazi brak može lako da se raspadne. Jedan od partnera planira da ode, drugi to nikada nije ni razmišljao i ne planira, što znači da će morati da se rastave. Što više državne akcije stimulišu jednog od partnera na odlazak, to je manje mogućnosti za civilizovano deljenje imovine, i veća je verovatnoća da će morati da otputuje sa jednim ruksacom i dragocenom seed-frazom, dok će nelikvidna imovina, deca i kućni ljubimci ostati onome ko nigde ne ide. Sve, život potpuno počinje od nule. Nekima je to prilično zgodno, druge to potpuno slama, ali, tako ili drukčije, ovo više nije priča o braku.

Ako brak izdrži ovo iskušenje, dalje mu prete nove opasnosti. U stranoj zemlji će partneri mnoge stvari ponovo proceniti, i sasvim je moguće — različito. Ekonomske uloge u porodici mogu se lako promeniti. To se često dešava jer su veći prihodi obično povezani sa užom specijalizacijom. Kao rezultat, onaj ko je na starom mestu zarađivao više novca, na novom mestu sa svojom specijalizacijom može biti nepotreban, njegovi prihodi će opasti, a drugi partner će postati izdrživac porodice.

Osim toga, mogu se pojaviti različite preferencije u stilu života. Recimo, jednom od partnera će običaji na novom mestu delovati simpatično, a drugom jadno. Kao rezultat, jedan će uživati u novom društvu, a drugi će se zatvoriti u sebe, stare mrežne prijatelje i nostalgiju za domovinom. Ukratko, čak i ako su oba partnera bili saglasna da je emigracija neophodna, može se ispostaviti da im više odgovaraju različite zemlje.

Kao vrhunac svega, faktor državnog pritiska neće nestati ni na novom mestu. Sasvim je moguće da jedan od partnera postane nepoželjni za državu koja ih je primila, pa će mu biti potrebna nova emigracija, dok se drugi tek prilagodio i više nema nameru da ponavlja traumatično iskustvo preseljenja.

Uglavnom, brakovi u emigraciji pucaju mnogo češće nego u domovini — i to uprkos tome što bi ljudi u novom, neobičnom okruženju trebalo da se jače drže jedno drugog. To se takođe dešava, i zajednička iskušenja mogu učiniti odnos samo jačim.

Dakle, u emigraciju često odlaze uznemireni samotnjaci, ili oni to postaju tek na novom mestu. Naravno, oni traže nove partnere već na novom mestu — kako iz emigrantske sredine, tako i među lokalnim stanovništvom. Tome doprinosi isti taj institucionalni pritisak, ali on može poprimiti neobične oblike. Tako, recimo, na Balkanu će lokalci pre zgrabit́i ruske neveste, a u siromašnim zemljama Jugoistočne Azije — pre ruske mladoženje. Takođe, u emigraciji zvanična venčanica obično ima mnogo veći značaj, jer je najčešće jedan od osnovi za dobijanje boravišne dozvole, a u slučaju braka sa lokalcima — i državljanstva.

Međutim, samotnjak može, naprotiv, odlučno odbiti da ponovo zasnuje čvrste lične veze ako ga je, recimo, emigracija naterala da prođe kroz iskustvo njihovog bolnog prekida. U tom slučaju će tražiti nešto lakše i uopšte se truditi da se ni za šta ne vezuje. To je takođe sasvim racionalno ponašanje, iako, naravno, ako osoba uspe da pronađe novu pravu domovinu, s vremenom će i sve ostalo doći. Poželimo ovim ljudima da ih nova domovina ne izda kao što je to uradila stara.

Za kraj želim da se setim teze iz prethodnog članka — o tome da je za uspešnu emigraciju korisno ići sa ciljem ulaska u već formiranu zajednicu idejno bliskih ljudi. Takva zajednica će ubrzati sve procese povezane sa vašim brakom. Ako se ispostavi da je brak loše prilagođen novoj zemlji, uz prisustvo zajednice on će se brže raspasti. Ako ste dostojni jedno drugog, zajednica će još više ojačati vašu vezu, dajući vam osnovu za plodnu zajedničku delatnost. Konačno, ako vam se brak raspadne i tražite novu dugoročnu ili prolaznu vezu, u zajednici imate više šansi da je pronađete.

Tako ili drukčije, kako god da se oblikuje vaša sudbina, zapamtite da se svaka vaša dobrovoljna odluka donosi kako biste zamenili manje poželjno stanje poželjnijim. I ako bar nešto razumete u životu, donećete više ispravnih nego pogrešnih odluka, što znači da će sve biti u redu sa vama.

Nezvani stanari i sloboda od države: kako se nositi sa skvoterima

Zamislite sliku: vraćate se sa odmora, a u vašem domu, udobno smešten na kauču, pije kafu potpuno nepoznata osoba. Na pitanje: „Šta vi radite ovde?“ – odgovara pribrano: „Živim“. I po zakonu (iznenađenje!) policija razvodi rukama i kaže, navodno, rešavajte sami, ovo je građanski spor. Slika nije prijatna, zar ne? Ali stvarnost je takva da je u mnogim zemljama ovo potpuno svakodnevna situacija.

Ali mi smo ipak libertarijanci, zar ne? I navikli smo se da probleme rešavamo sami, bez trčanja do države za svakim sitnim problemom. Štaviše, često se može tvrditi da ovakav problem ne može imati nikakvo rešenje osim onog silom, a s obzirom na to da mi ne želimo da iniciramo nasilje, a i država bi u tom slučaju stala na stranu skvotera, nam su jednostavno vezane ruke. Pa šta uraditi?

U SAD-u postoji momak po imenu Fleš Šelton – već gotovo legendarni lovac na skvotere. Jednom su skvoteru okupirali kuću njegove majke, i umesto sudova koji su mogli trajati mesecima, on je izveo genijalnu stvar: jednostavno se i sam uselio tamo. On i njegovi verni prijatelji (plus pas i par video kamera radi ubedljivosti) bukvalno su počeli da žive u kući zajedno sa skvoterima. Oni su bili blago šokirani takvom drskošću, ali su brzo shvatili da protiv drskosti nema leka i napustili su stan nakon nekoliko sati. Ova priča se toliko dopala Amerikancima da je Fleš već pokrenuo čitav pokret volontera koji pomažu vlasnicima da „preskvotiraju“ sopstvene domove.

U Španiji su stvari još zanimljivije. Tamo se pojavio pravi biznis za iseljavanje „okupasa“ (lokalna reč za skvotere). Firme poput Desokupa zapošljavaju krupne momke koji ne razbijaju vrata i ne napadaju, već jednostavno stoje ispred ulaza i dugo, dosadno, ali ubedljivo mole nepozvane goste da odu mirno. U 99% slučajeva „okupanti“ ne izdrže psihološki pritisak i odu sami. Ponekad, istina, mora malo da se plati. Žao je, naravno, plaćati osobu koja je drsko ušla u tvoj dom, ali to je brže i jeftinije nego godinama se suditi.

Britanci su u ovom pitanju konzervativniji i trude se da jednostavno ne dopuste zauzimanja, unapred naseljavajući prazne kuće takzvanim „čuvarima nekretnina“. Ljudi dobijaju jeftin smeštaj, a vlasnici su mirni za svoje kvadratne metre. Svi su profitirali i niko nikome ne kvari nerve.

U Francuskoj, inače, vlasnici su često primorani da pribegnu lukavstvu: dok okupanti odu u kupovinu, u kuću hitno useljavaju radnike, menjaju brave, ojačavaju vrata, i skvoterima ne ostaje ništa osim da razvode rukama na ulici. Okrutno? Možda. Ali veoma efikasno i bez nasilja.

U Holandiji su problem rešili kreativno – tamo vlasnici iznajmljuju kuće studentima, umetnicima i frilenserima praktično za mrvice. Takvi privremeni stanari ne dozvoljavaju strancima da se useljavaju u prazne kuće i istovremeno donose nešto korisno u kraj – bilo da su to izložbe, studiji ili jednostavno aktivna omladina koja neće dopustiti da lokalni penzioneri dosade.

U Kanadi su postali popularni privatni medijatori. To su ljudi koji za razumnu naknadu pomažu vlasnicima i skvoterima da pronađu kompromis i dogovore se mirno. Ponekad je vlasniku jednostavnije da pomogne nepozvanom gostu da pronađe smeštaj, nego da godinama hrani advokate i trpi stres. Opet, zvuči malo kao podsticanje drskosti, ali je pragmatično i često funkcioniše.

Šta povezuje sve ove priče? To što ljudi mogu da zaštite svoju imovinu, čak i ako je država bespomoćna ili jednostavno lenja. Privatna inicijativa, lukavstvo, kreativnost i mrvica zdravog cinizma sposobni su da reše problem brže i efikasnije od bilo koje državne mašine. Glavna stvar je izbegavati direktno nasilje, inače bi država u tom slučaju mogla poslati vas iza rešetaka, a i uopšte bi to izašlo iz okvira vrednosti nenasilja koje promovišemo!

Voluntarista, Bitarh

Emigracija kao personalni projekat

Malo teorije

Svojevremeno na mene je ostavio utisak članak Save Šanaeva „Matematika u službi libertarijanizma„. Tamo su konstruisani različiti modeli ponašanja mnoštva agenata koji pokušavaju da minimizuju svoje lične troškove putem demokratskih transformacija, migracije ili secesije. Rezultatima modeliranja se ispostavilo da se društveni troškovi najbrže smanjuju kada ljudi „glasaju nogama“, dok demokratski mehanizmi igraju u najboljem slučaju pomoćnu ulogu. Što se tiče secesije, odnosno osnivanja nove jurisdikcije, ona je dobro funkcionisala samo uz izraženu lokalnu autarkiju.

Naravno, takav model radi utoliko bolje što su manji troškovi promene statusa, stoga je u članku to predstavljeno kao argument u korist pojave eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija. Ali ako posmatramo kako tri predložene opcije promene jurisdikcije rade u stvarnom svetu, vidi se da su secesija ili promena državnog kursa demokratskim putem veoma skupi, dugotrajni i zahtevaju koordinaciju velikog broja ljudi. Migracija je pak daleko jeftinija, a uz to funkcioniše čak i kada je reč o čisto individualnom projektu.

Primena teorije na stvarnu emigraciju

Razmatrajući ideju o preseljenju u drugu zemlju, ljudi se često ograničavaju na razmatranje upravo odnosa čoveka i države. Kao rezultat, biraju između onih zemalja gde će ih država verovatno dočekati rado i obezbediti privlačnije uslove nego na starom mestu. To snažno sužava izbor, često do nule, i čovek ostaje na mestu. Neki na mesto države stave korporaciju u kojoj nameravaju da se zaposle i koja bi imigranta trebalo da obezbedi svime što je potrebno. To takođe znači da, dok se ne dobije ponuda za posao od solidne kompanije, nema potrebe za pomeranjem. Međutim, jurisdikcijom, u okviru modela koji je opisao Šanaev, može biti svaka lokalna zajednica u kojoj postoje određena sopstvena pravila, uključujući i ona koja se odnose na rešavanje zajedničkih zadataka. I takve zajednice pružaju daleko više mogućnosti za ciljano glasanje nogama u potrazi za boljim životom. Korporacija će te danas zaposliti, a sutra otpustiti. Država te danas pozdravlja, a sutra deportuje. A ljudi čije su vrednosti bile bliske tvojim u trenutku tvog ulaska u zajednicu, počeće da te iritiraju samo u slučaju da su se promenile vrednosti zajednice ili tvoje sopstvene.

U principu, zajednici uopšte nije neophodno da se preseli u novu zemlju ako se umesto toga može geografski odvojiti i u staroj. Ali konkretno u Ruskoj Federaciji, to bi bila sumnjiva odluka. Prvo, troškovi preseljenja u drugi deo zemlje mogu ispasti nimalo niži od cene preseljenja u drugu državu, jednostavno zbog ogromnih ruskih razmera. A drugo, ruska država se krajnje sumnjičavo odnosi prema organizovanim zajednicama i prosecaće svaku sjedinjenu grupu zbog samog čina sjedinjenja, bez obzira na lojalnost trenutnom kursu države.

Neka zapažanja i preporuke

Ja, naravno, pretpostavljam da je ciljna publika ovog članka libertarijanci. Međutim, libertarijanizam možda nije vaš primarni identitet. Na primer, sebe primarno posmatrate kao strimera. Ili kao hemaistu. Ili kao vegana. Ukratko, vaši zahtevi prema okolnim pravilima mogu biti prilično specifični, a da li će oni pritom biti dovoljno libertarijanski, može se pokazati kao sporedan faktor u poređenju sa širinom internet kanala, učestalošću turnira ili dostupnošću tofua.

Zato, pre nego što se odlučite da odete na neko ili drugo mesto, uvek se možete prvo okružiti lokalnim javnim četovima i sličnim resursima kako biste pokušali da osetite „vajb“ tog mesta. Naravno, važna su i sva legalna ograničenja, jer čak i ako postoje načini za njihovo zaobilaženje, to i dalje znači dodatne muke i rizike. I, naravno, najbolje je kada postoji mogućnost da se prvo dođe u izvid, pomiriše vazduh, upozna lokalna zajednica, razume čime ona živi i koliko bi bilo komforno pridružiti joj se.

Naravno, postoje oni čija je aktivnost skoro potpuno koncentrisana na mreži. Njihov prihod je onlajn. Njihovi prijatelji i istomišljenici su onlajn. Sav kontekst njihove komunikacije je takođe onlajn. Od oflajna im je potrebna samo jeftina, komforna sredina i prolazna poznanstva. Takav pristup veoma snažno proširuje izbor zemalja, a ako prihod i temperament dozvoljavaju, može se slobodno nomadski kretati svetom, oslanjajući se na vreme za prozorom, popuste na kartama i prolazne ćudi.

Najteže je, naprotiv, onima koji imaju čvrste oflajn veze. Obično su to stari roditelji i razni kućni ljubimci. Upravo za takve ljude izbor između sopstvenih interesa i interesa najbližih obično je jednoznačan: naravno, treba žrtvovati sopstvene. Ako ste vi među njima, verovatno vas neće biti moguće ubediti: sumnjam da se samo zaklanjate interesima najbližih, dok se zapravo jednostavno plašite bilo kakvih promena. A to znači da će vas promene zateći na licu mesta. Praksa pokazuje da ljudi preseljavaju i porodice i ljubimce, samo ako postoji želja.

I postoji još jedna kategorija o kojoj vredi reći. To su oduševljeni idealisti. Oni imaju jasna predstavljanja o tome kako stvari treba da budu. Zarazi ih ideja o preseljenju u zajednicu istomišljenika, ostave sve i odu. A na novom mestu se ispostavi da su svi oko njih neki prizemni, da ne plešu kolo oko njih i ne pevaju himne ujutru. Razočarani, oni se podjednako žurno vraćaju nazad, potrošivši mnoštvo resursa na svoja lutanja i zadržavajući u duši gorak resentment prema onima kojima su još pre kratko bili toliko očarani. Ako prepoznate takvog na mrežnim resursima svoje zajednice, terajte ga odmah, ne čekajući da dođe. Svima će biti samo lakše. Ako ste u ovom opisu prepoznali sebe (što je malo verovatno), primite moje saosećanje: ne znam kako da vam pomognem. Pokušajte da vežbate pravljenje grešaka bez stavljanja svega na konac odjednom.

Kratki zaključci

Emigracija je prilično radikalan korak koji omogućava izgradnju života na novom mestu, sa novim ljudima, na novim principima. Što se ljudi lakše odluče na emigraciju, utoliko više svet oko njih počinje da odgovara njihovim vrednostima.

Emigrirajući „u državu“, libertarijanac bira između sorti govna. Mnogo je logičnije emigrirati „u zajednicu“, postavljajući državi samo minimalne zahteve kako ne bi previše smrdelo, dok svoje buduće prijatelje i komšije proučava daleko detaljnije.

Poslednje se odnosi i na one koji su već formirali emigrantsku zajednicu: ne zovite kod sebe svakoga ko naiđe. Onoga ko očigledno neće uklopiti, obično se može prepoznati još u fazi preliminarnog upoznavanja. Čak ni totalitarna sekta ne može oblikovati svakog neofita, a libertarijanci utoliko manje.

Svet je po svojoj prirodi neprijateljski nastrojen, i svi oko nas su neprijatelji?

Odmah ćemo dati kratak odgovor za one koji nemaju vremena da pročitaju celu objavu: oni koji tako misle, sa velikom verovatnoćom su sami psihopatske ličnosti i najverovatnije takođe pate od disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja. U nastavku ćemo detaljnije analizirati zašto je to tako na osnovu naučne publikacije.

Neki ljudi su skloni da zastupaju pogled na svet kao na mesto koje je po svojoj prirodi neprijateljsko. Oni takođe teže da smatraju postupke drugih ljudi više usmerenim na nanošenje štete nego što oni zapravo jesu. Na taj način, mogu videti pretnju čak i u situacijama u kojima ona zapravo ne postoji. Sve se ovo opisuje pojmom pod nazivom pristrasnost neprijateljske atribucije.

Naravno, niko nije dužan da bude neoprezan prema drugim ljudima, a u mnogim situacijama je potpuno normalno proveriti svakog pojedinca kako bi se utvrdilo da nema potencijalno neprijateljskih i štetnih namera. Ali moramo razumeti – to se radi iz razloga što neki ljudi zaista žele da nanesu štetu, i na takve se uvek može naići. U isto vreme, smatrati ljude i svet u celini lošima verovatno nije adekvatan pogled. I, moguće je da su određene karakteristike ličnosti značajno povezane sa takvim pogledom.

Istraživanje koje je sproveo Univerzitet u Alabami razmatralo je vezu između pristrasnosti neprijateljske atribucije i psihopatskih predispozicija. Kao rezultat, ova veza se pokazala umereno izražena. To znači da se sasvim može očekivati da će ljudi sa visokim opštim pokazateljima psihopatije, kao i, konkretno, sa faktorom raštopenosti (koji ukazuje na probleme sa kontrolom impulsivnih reakcija), češće od ostalih biti skloni da postupke drugih ljudi u situacijama koje im nisu jasne ocene kao neprijateljske. Pored toga, pristrasnost neprijateljske atribucije bila je umereno povezana sa svim oblicima agresije – kako proaktivnom (namernom), tako i reaktivnom (impulsivnom). Ovo pokazuje da su pojedinci sa povišenim nivoima ove pristrasnosti skloni da odgovore na percepciju neprijateljstva prihvatanjem agresivnih postupaka različitih tipova, uključujući i vezu sa ispoljavanjem fizičke agresije. Ne zaboravimo da su i svi oblici agresije takođe značajno povezani sa psihopatskim predispozicijama.

Kao što vidimo, pojedinci koji imaju psihopatske predispozicije i skloni su ispoljavanju bilo kojih oblika agresije, češće od drugih vide pretnju tamo gde ona jednostavno ne postoji. Svet im se češće čini kao neprijateljsko mesto, a svi ljudi oko njih kao oni koji definitivno žele da im naude. Naravno, među nama zaista postoje psihopatski pojedinci koji mogu lako, ne osećajući nikakav psihološki nelagodu i unutrašnji otpor, čak i počiniti ubistva, i razumno je oprezno biti prema njima. Ali većina ljudi je ipak nenasilna i ne teži da nekome nanese štetu. A ako neko misli drugačije, ako neko definiše ljude kao generalno urođeno neprijateljska i agresivna bića, onda će biti potpuno opravdano pomisliti da li taj čovek druge sudi po sebi samom.

Voluntarista, Bitarh

Libertarianska teorija rata, započelo poglavlje 3.2.

Knjiga o libertarijanskoj teoriji rata glatko se približava završetku. Nakon što sam prethodno analizirala ratove u kojima je inicijator pojedinac, sada opisujem situacije u kojima rat započinje grupa. Do sada su završeni odeljci o napadu grupe na pojedinca i grupe na grupu. Scenario „grupa protiv države“ je pred nama.

Knjiga u procesu pisanja donosi mi neočekivana otkrića. Tako sam, na samom početku, morala odstupiti od strogog metodološkog individualizma i uvesti kolektivne subjekte. Sada sam stigla do toga da napadam „sveto sveto“, tvrdeći da pri analizi rata grupe protiv grupe nema nikakvog praktičnog smisla utvrđivati ko je agresor, a ko žrtva. Uglavnom, čitajte, i biću radostna komentarima.