Malo sam zakasnila sa objavljivanjem prevoda Mehanike slobode, moram da nadoknadim. Predstavljam vam par svežih poglavlja.

Poglavlje 99% spremnosti ima pre svega istorijski interes. U njemu je Dejvid Fridman krajem šezdesetih godina izumeo nešto između blablakara i minibusa kako bi rešio specifične probleme sa javnim prevozom u američkim gradovima, sa njihovom snažnom pendularnom migracijom iz predgrađa u poslovni centar i obrnuto.

A poglavlje Anarhistička politika: o Libertarijanskoj partiji može se učiniti prilično zanimljivim upravo u savremenoj Rusiji, pošto ovdešnja libertarijanska partija takođe počinje da prolazi kroz procese koji u minijaturi podsećaju na ono što je opisao Fridman. Izvinite što nije po redu: tako je ispalo.

U još jednom poglavlju Mehanike slobode, koju bih danas želeo da vam predstavim, Dejvid Fridman iznosi niz predloga koji očigledno idu u suprotnost sa urbanističkim idejama kako svog vremena, tako i sadašnjeg, ali su sasvim sposobni da reše mnoge probleme gradskog saobraćaja. Naravno, za Rusiju su pomenuti problemi 1969. godine bili potpuno neaktuelni zbog nedostatka privatnih vozila u količini koja bi izazvala gužve, ali sada ih u punoj meri doživljavamo, zbog čega bi ova knjiga mogla doći baš u pravi trenutak.

Danas je u Moskvi Hans-German Hope držao predavanje. Kažu da je došlo oko hiljadu petsto ljudi, i to je veoma kul: uskoro će se na libertarijanska predavanja okupljati stadioni. Ja objavljujem prevod još jednog poglavlja Mehanike slobode Dejvida Fridmana.

U poglavlju pod nazivom Otvaramo kapije Fridman govori o tome da SAD treba odmah da se vrate politici neograničene imigracije (naravno, uz napuštanje socijalne pomoći i minimalne plate). Na taj način, on se direktno suprotstavlja gorepomenutom Hopeu, koji je zastupnik prava građana na samoizolaciju od neurednih stranaca.

Rado bih gledala debatu ove dve borbene starce. Može čak i u ringu, radi veće spektakularnosti. Imigrant Hope, koji zastupa zatvorene granice, protiv rođenog Amerikanca Fridmana, koji zastupa otvorene. Svet je pun paradoksa, i upravo zato je predivan!

Objavljujem prevod još dve poglavlja „Mehanike slobode“ Dejvida Fridmana, posvećenih kritici i konstruktivnim predlozima za reformu univerziteta (spojler: univerziteti će postati ekstremno elitistički, iako, naravno, takva reč još nije izmišljena sedamdesetih godina prošlog veka).

Takođe, malo sam izmenila strukturu numeracije poglavlja u drugom delu knjige, jer je ranije moj epigraf imao broj 2-1, kao da je to samostalno poglavlje. Sada je to stranica 2-0.

Dakle.
Poglavlje 3. Nerazrešivi problem univerziteta
Poglavlje 4. Adam Smitov univerzitet

Posle duge pauze, konačno sam stigla da se pozabavim lekturama nakupljenih prevoda pojedinih poglavlja „Mehanike slobode“.

Drugi deo Mehanike slobode, „Libertarijanski deriban, ili kako prodati državu na komadiće“, posvećen je različitim idejama liberalnih reformi koje za svoj pokret ne zahtevaju ukidanje države, ali suštinski smanjuju njenu ulogu.

Rimac „Paranoja“, koji ide kao epigraf ovom delu knjige, bio mi je prilično težak zbog svog košmarnog ritma. Naravno, sa pozicije akademskog pristupa, trebalo bi da izbegnem psovke u rimama, već da ostavim tri tačke kao autor, rimujući potrebnu reč, na primer, sa krevetom. Ali, pošto sam feministkinja, ograničavam upotrebu reči „jebati“ samo na idiome, poput „jebati vola“ ili „jebati mozak“, što se tiče dobrovoljnog seksa između ljudi – onda je samo „jebati se“, i ni na koji drugi način. To ne ulazi u ritam, pa je reč skrivena u sredinu reda, što je, sa svoje strane, zahtevalo njenu eksplicitnu upotrebu. Tako je politička korektnost pobedila pristojnost)))

U poglavlju „Prodajemo škole“ Fridman iznosi koncept školskih vaučera, koji je od trenutka svog prvobitnog iznošenja bio prilično široko promovisan, ulazeći, između ostalog, u program Libertarijanske partije Rusije, ali se čini da nigde nije u potpunosti implementiran – država očajnički čvrsto drži svoje pravo da j*** deci mozak.

U poglavlju „Radikalna kritika američkih univerziteta“ Fridman je skratio posao i potpuno prepustio kritiku poznatom ekonomisti iz 18. veka, Adamu Smitu. On je, ukrcavši se u vreme i prostor, sišao na nivo molbe i detaljno iskritikovao američke univerzitete sredine 20. veka.

Rubrika „Dnevni Friedman“ je ponovo sa vama! Objavljujem završno desetog poglavlje Mehanike slobode „Nemam nikakve potrebe“. U njemu David Friedman govori o štetnoj ideji izdvajanja posebne klase potreba koje imaju beskonačnu vrednost, jer to umanjuje vrednost cele ideje slobode.

Za neko vreme biće spremljena objedinjena datoteka sa prvim delom knjige u epub formatu, a za sada najnestrpljiviji mogu pročitati tekst i sa sajta.

Objavljujem deveto poglavlje Mehanike slobode, „Eksploatacija i kamata“. Ovde David Friedman ukratko objašnjava šta nije u redu sa marksističkim učenjem o eksploataciji rada radnika od strane kapitalista, zašto je u redu uzimati kamate, i zašto nasledstvo treba da ode nasledniku, a ne da se deli svima podjednako.

Do kraja prve dela ostalo je još samo jedno poglavlje, njegov prevod je već poslat, samo treba da se uredite. Zatim će prvi deo biti objavljen u jednoj datoteci za preuzimanje, i nastavićemo dalje. Proces ide živahno, šaljite svoj novac na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo, kako bi išao još i veselije.

Ako neko ima na umu izdavačku kuću kako bi se objavio mali tiraž Mehanike slobode u papirnom izdanju, možete unapred prikupljati informacije kako biste unapred razmotrili detalje, i kako po završetku prevoda ne biste gubili vreme na pregovore o izdanju.

Danas mi je drago što mogu da vam predstavim tri nova poglavlja iz „Mehanike slobode zajedno“. Tim prevodilaca je mali, ali veoma produktivan, i sada sam prilično opterećena poslom oko uređivanja, koju više neću moći nikome da delegiram.

U poglavlju „Robin Hud će vas prodati“ Friedman pokazuje neke neočigledne mehanizme onoga kako mehanizmi dobrobiti, formalno stvoreni da pomognu siromašnima, de facto preraspoređuju novac u korist bogatih. Takođe konstatuje da takvo ponašanje države nije greška sistema, već sam sistem.

U poglavlju „Bogati postaju bogatiji, i siromašni postaju bogatiji“ naziv je dovoljno govornitljiv da bi se razumelo o čemu je reč. Tamo se objašnjava zašto na slobodnom tržištu ne dolazi do osiromašivanja radničke klase, kako je Marks sanjao, već se umesto toga odvija kretanje ka opštem prosperitetu.

Konačno, u poglavlju „Monopoli I. Kako ostati bez košulje“ Friedman slikovito pripoveda koliko je jadna sudbina monopolista na slobodnom tržištu, i koliko je jadna sudbina onih kojima nije imalo sreće da imaju posla sa državnim monopolima.

Na ovaj prelep praznik, Dan nezavisnosti SAD, uživajte u klasici anarhokapitalističke propagande! Inače, pozdrav svima koji su došli po preporuci kanala Klasični liberal, veoma mi je drago što ste tu, smestite se udobno.