Jednu od glavnih metoda borbe protiv nasilja možemo nazvati postizanjem balansa potencijala nasilja, odnosno opštem naoružanju stanovništva, gde će svaka osoba moći brzo i efikasno da uništi nasilnika prilikom njegovog direktnog napada. Međutim, neki ljudi mogu sumnjati u mogućnost realizacije takvog scenarija zbog ekonomskog nejednakosti u društvu ili banalnog neželjenja pojedinaca da poseduju oružje. Ali postoji jedna zanimljiva metoda, pomoću koje se može značajno smanjiti broj nasilnika u društvu čak i uz pomoć male grupe naoružanih aktivista. Ona će stvoriti potpuno isti pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorenzovog mehanizma koji inhibira nasilje u populaciji kao u slučaju opšteg naoružanja, ali će zahtevati mnogo manje resursa za realizaciju.
Naravno da ne predlažem preventivno nasilje, jer bi za njegovu realizaciju naši aktivisti sami morali biti nasilnici, sposobni da iniciraju nasilje prema drugim ljudima. Oslanjati se u obezbeđivanju sopstvene bezbednosti na grupu naoružanih nasilnika, čak i ako oni u ovom trenutku tvrde da su na vašoj strani, bila bi velika glupost. Aktivisti moraju biti ljudi sposobni samo za samoodbranu. Takođe, treba razumeti i to da ne možemo sa sigurnošću znati da li je određena osoba sklona nasilju sve dok se ne nađe u okolnostima koje ga provociraju. Tek ako nije uspeo da se obuzda i pokaže nasilnost, može se govoriti o tome da je sklona tome. U tom smislu, preventivno nasilje će na kraju dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, što nikako ne smemo dozvoliti.
Ono što nudim jeste upravo metod „provokacije“ silovateča da pokažu svoju nasilnu suštinu. Kako biste razumeli o čemu je reč, obratiću se jednom primeru praktične implementacije ove strategije. Reč je o iskorenjivanju banditizma u posleratnom Odesu, ili takozvanoj narodnoj operaciji „Maskarad“, koju je organizovao sam maršal Žukov. Naravno, ova operacija je sprovedena po državnom nalogu, ali u ovom slučaju to nije toliko važno, jer se ona i u svakom slučaju sastoji od korišćenja isključivo samoodbrane, što znači da je mogu primeniti i borci protiv agresivnog nasilja. Kada su se na ulicama Odesa pod okriljem noći i u mračnim uličicama počeli pojavljivati dobro obučeni muškarci, ponekad u pratnji podjednako modernih dama, banditima jednostavno nije bilo moguće da se obuzdaju od napada. Samo što su žrtve napada zapravo bili prerušeni i naoružani pripadnici sovjetske milicije, koji su prilikom napada pucali da ubiju.
Mislim da već razumete u čemu je suština ove strategije. Naoružani aktivisti jednostavno treba da provociraju ljude sklone nasilju na napad. I ne govorim čak ni o nekim namernim provokacijama (iako ni na njih normalna osoba ne bi odgovorila nasiljem), dovoljno je samo provokacija nivoa kao što su šetnje mračnim uličicama, čijih varijacija se takođe može smisliti veoma i veoma mnogo. Na primer, prošetati kroz četvrt sa uglavnom konzervativnim stanovništvom u LGBT atributima. Kada neki bandit ili nasilnik odluči da izvrši napad, sve što treba uraditi je da se brani upotrebom oružja – što je apsolutno normalna radnja u slučaju bilo kog nasilnog napada.
Nekome bi ovakav pristup mogao biti neprijatan zbog svoje surovosti, ali u njemu se teško može naći nešto zbog čega ga ne bi trebalo primenjivati. On ne nudi iniciranje agresivnog nasilja, već samo samoodbranu od nasilnih napada, što je apsolutno normalna i opravdana radnja. On nikako ne može dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, jer takvi ljudi jednostavno neće napadati aktiviste pod pokrićem; to će raditi isključivo bandit i nasilnici. I nema ničeg lošeg u samim provokacijama ove vrste. U scenariju koji smo već razmotrili, mi ionako nećemo opravdavati nasilnika i kriviti žrtvu napada ako se događaj nije desio usred dana na javnom mestu, već negde noću u mračnoj uličici? Svaka osoba ima pravo da šeta gde želi i u čemu želi, problem je isključivo u nasilniku koji nije sposoban da se pridržava jednostavnog pravila „možeš povrediti, ne smeš se uvrediti“! Ako neko nije sposoban da suzbije svoju nasilnost i napada ljude, onda u potpunosti zaslužuje odgovor u vidu oružane samoodbrane.
Ideju izjednačavanja balansa potencijala nasilja (BPN) sa ciljem da svaka osoba može da suzdrži i odbije napade raznih vrsta nasilnika i manijaka, kao i radi osiguravanja nemogućnosti ponovnog uspostavljanja nasilne hijerarhije dominacije u formi države koja nameće svoj monopol na nasilje, često se kritikuje pokazujući primer SAD kao društva sa opštom naoružanošću. A pošto u SAD postoji država i tamo su veoma česti slučajevi vršenja akata nasilja, to govori o nefunkcionalnosti ove ideje. Ali, da li u SAD zaista postoji ujednačen BPN?
Naravno da ne. Anketiranje Pew Research Center pokazuje, da samo 30% Amerikanaca poseduje oružje, a još 11% živi sa nekim ko ga ima. Među vlasnicima oružja, 72% ima upravo ručno vatreno oružje, na primer pištolj. Od njih, 11% stalno nosi oružje sa sobom, 26% povremeno, a 57% samo retko. Ako izvučemo zaključak na osnovu ove statistike, dobijamo da među svim Amerikancima samo 2,4% ljudi stalno ima oružje uz sebe, još 5,4% povremeno, a 12,3% retko.
V ovo treba dodati da je raspodela naoružanosti u SAD veoma neujednačena. Prvo, različite države i okruzi (country) imaju različite zakone o oružju. Dok ćete u državama Men i Luisijana moći lako da nabavite oružje, u Njujorku, Kaliforniji ili Masačusetsu ćete morati mnogo da se potrudite da to postignete. Drugo, u poslednje vreme predstavnici manjina dobijaju dozvole za skriveno nošenje oružja mnogo češće nego belo stanovništvo zemlje. Na primer, u poslednjih 10 godina u Severnoj Karolini broj dozvola izdatih crnima porastao je dvostruko u poređenju sa belcima.
U celini, 7,3% Amerikanaca ima dozvolu za skriveno nošenje oružja. Naravno, ako uzmemo u obzir da je u 16 država dovoljno samo legalno posedovati oružje da bi se imalo pravo na njegovo skriveno nošenje, kao i pretpostavivši da neki ljudi poseduju i nose oružje ilegalno, broj vlasnika i nosilaca oružja ionako ne bi trebalo da bude toliko veći, s obzirom na to da, prema mišljenju 60% Amerikanaca, zakoni o oružju treba da budu još strožiji.
Kao što vidimo, u SAD ne postoji nikakva apsolutno opšta naoružanost, odnosno ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja. A naoružanost koja postoji raspoređena je veoma neujednačeno. Iz tog razloga, primer SAD nam ne može reći ništa o tome kako opšta naoružanost utiče na društvo.
Razvoj biotehnologija približava trenutak kada će moći biti kreirana genoterapija sposobna da kod čoveka aktivira mehanizam koji inhibira nasilje, o kojem je pisao Konrad Lorenc. Međutim, zajedno sa tim javlja se i rizik od pojave potpuno suprotne genoterapije, usmerene upravo na eliminaciju svih kočnica nasilja kod čoveka. Zbog toga bi neko mogao smatrati ideju o stvaranju genoterapije protiv nasilja potpuno beskorisnom, jer ako se ona može napraviti, može se napraviti i genoterapija za oslobađanje nasilnog potencijala. Potražnja za njom mogla bi se naći među određenim psihopatima, manijacima, ljudima koji prekomerno carenje svojom nasilnošću, smatraju je smislom svog života i ne žele da se od nje odsete zbog nekog strelica sa preparatom, ispaljene u njih tokom sledećeg napada. Takođe, neke grupe ljudi (zagovornici autoritarnog vlasti) mogu smatrati važnim postizanje određenih ciljeva silom, zbog čega je potrebno zaštititi pripadnike silovih službi od rizika gubitka nasilnosti.
Naravno, apsolutna većina naučnika se protivi nasilju i malo je verovatno da će iko od njih baviti sličnim razvojima. Ali šta će se desiti ako se među njima ipak nađe neko ko odluči da pomogne nasilnim izrodcima? Hajde da prođemo kroz faze:
1) Postoji verovatnoća nekontrolisanog širenja preparata koji isključuje Lorenceov mehanizam, i ako se to desi, ceo svet će potonuti u nasilju i ratovima, opstanak čovečanstva će postati nemoguć (praktično će se ponoviti tipičan scenario iz filma o zombijima).
2) Ovaj rizik će dovesti do potrebe za kreiranjem osvežene genoterapije protiv nasilja. Ona bi mogla biti sposobna da spreči isključivanje Lorenceovog mehanizma bilo kojim metodama, međutim, u slučaju da se to ne može garantovano obezbediti, jedina opcija će ostati da se učini tako da osoba pogine pri pokušaju da ukloni ograničenja na nasilničko ponašanje. Dozvoliti opstanak ljudi koji teže nasilju u takvoj situaciji jednostavno nije moguće, inače će se dogoditi ranije navedeni scenario.
3) Nakon toga će se desiti prilično brzo izjednačavanje balansa potencijala nasilja, biće postignuta apsolutno opšta naoružanost (svakom pojedincu će jasno postati da je oružje u takvom svetu jedini garant opstanka). Novi status kvo će se održavati zahvaljujući tome što će manjina sadista strahovati od deaktivacije Lorenceovog mehanizma kako ne bi napadali većinu nenasilnih ljudi, koji su sposobni da ih unište pri prvom pokušaju pokretanja nasilja.
4) Statičarski bandit (država) neće preživeti ni pojavu genoterapije protiv nasilja, jer će tada izgubiti mogućnost da silom nameće svoje poretke, niti pojavu blokatora koji inhibira mehanizam nasilja, jer u tom slučaju pripadnici silovih struktura koji rade za njega, umesto mirnih protesta, dobiće molotovljeve koktele, boce sa sumpornom kiselinom, infekciona agensa, rafale iz automata itd. od strane onih istih ljudi koji su skinuli ograničenje u nasilju i koji će ga pokazivati svima, uključujući i njih. Filmovi o zombijima, iako su čista fantastika, ipak prilično tačno prenose šta će se desiti sa državom u takvom scenariju.
Kao rezultat, ispostavlja se da će kreiranje preparata za isključivanje mehanizama koji suдържаža nasilje takođe dovesti do uklanjanja statičarskog bandite, kojeg pristalice autoritarnog vlasti i silovih mera toliko vole i smatraju najboljim mehanizmom za postizanje bilo kakvih ciljeva. Oni to ne razumeju, ali još gore je to što ne razumeju katastrofalan scenario do kojeg će dovesti kreiranje takvog preparata, ako se na vreme ne ažurira genoterapija protiv nasilja prema parametrima koji odgovaraju drugoj tački ili barem ne bude izravnat balans potencijala nasilja, kako bi se svi nastali nasilnici likvidirali tokom njihovog napada.
Ljudi koji smatraju zaključke Konrada Lorenca u vezi sa prirodom nasilja i strahovima u vezi sa rizikovima koje on unosi nevalidnim, često se pozivaju ili koriste argumente iz jednog materijala pod nazivom „The Lorenzian Theory of Aggression and Peace Research: A Critique“. Kako ne bismo dopustili bilo kakve zablude o fenomenu nasilja, hajde da razmotrimo šta nije u redu sa ovom kritikom.
Na samom početku dolazi argument da Lorenz definiše agresiju kao borbeni instinkt koji se realizuje prema predstavnicima sopstvene vrste i koji je genetski urođen, nasleđen od bioloških predaka. Međutim, prema mišljenju kritičara, ova definicija ispražnjuje sam termin agresije. U celini, prilikom diskusije o agresiji i nasilju, skoro uvek se postavlja pitanje šta zapravo treba da podrazumevamo pod „agresijom“ i „nasiljem“. U ovom kontekstu, bi bilo razumno ove termine svesti upravo na urođene sklonosti ka unutarvrstnom nasilju u obliku nanošenja fizičke štete (ili pretnje njenim nanošenjem), pošto je to predmet istraživanja. Sve ostalo, na primer to što se za različite ljude agresija subjektivno definiše drugačije (za nekoga će i neučtiv pozdrav biti agresija), ne uzimamo u obzir.
Na osnovu kritike, takvo razumevanje agresije ne odgovara delovanju koje se ne manifestuje na direktan način, već kroz društvene institucije koje su ljudi razvili. Prvo, sve institucije koje primenjuju mere sile uvek deluju preko agenata sile. Možete reći da će, ako osoba postane političar, sedet u kancelariji moći da izdaje nehumane naredbe i time vrši akte nasilja ne obavljajući zapravo nikakvu odgovarajuću fizičku aktivnost. Međutim, te naredbe ne vrede ništa bez agenata sile koji ih direktno izvršavaju, što znači da se mora gledati upravo na njih i na njihovu sklonost ka nasilju. Drugo, drugi društveni aspekti, kao što su bogatstvo, status, veštine (o kojima je bilo reči u kritici), bez metoda direktnog nanošenja fizičke štete čoveku, na primer pomoću istih onih silovaca, sami po sebi ne daju takvu mogućnost. Ne možemo govoriti o nasilju tamo gde nije bilo takvog direktnog uticaja. Naravno, čovek može pokušati da naudi drugoj osobi indirektnim delovanjem preko lanca od mnoštva instanci, međutim, taj lanac će pre ili kasnije naići na potrebu za primenom mere sile. Na primer, neko će reći da monopolista na tržištu može čisto ekonomskim metodama pretvoriti ljude u robove, pa čak i dovesti ih do gladi, postavljajući cenu rada i proizvoda jednostrano. Međutim, da bi neko bio monopolista, potrebno je imati agente sile (sopstvene ili se dogovoriti sa agentima već postojeće monopolističke strukture, kao što je država), koji su spremni da putem direktnog nasilja unište sve konkurente na tržištu, naročito one koji neće pristati na ustupke i mirnu pregovaranja.
Nakon toga, Lorenca kritikuju zbog mešanja obrazaca ponašanja prilično različitih vrsta životinja i ljudi, tvrdeći da obrazloženja u vidu zajedničkog porekla vrsta nisu dovoljna za to. Međutim, ne treba zaboraviti da su neuništiva osnova modela ponašanja bilo kog živog bića uvek biološki procesi koji se odvijaju u njegovom organizmu. Bilo bi glupo pretpostaviti, na primer, da samo željom, usled nekih društvenih faktora ili pomoću nekih natprirodnih sila, visoko razvijeni primat, uključujući i čoveka, može ignorisati delovanje hormona i receptora nervnog sistema. A biološki procesi, sa svoje strane, uslovljeni su genetikom. Naravno, ne treba zaboraviti na vezu gen-okolina – određeni geni se aktiviraju u određenoj sredini. Ali taj činjenica samo potvrđuje našu ispravnost, ako uzmemo u obzir dva faktora: čovek deli veći deo genoma sa životinjama usled istog tog zajedničkog porekla i kod veoma različitih vrsta životinja Lorenca su posmatrani isti obrazci ponašanja u pogledu ispoljavanja nasilnog ponašanja. Na osnovu kritike, pogrešno je ekstrapolirati posmatranja životinja na čoveka, čak i ako se ta posmatranja poklapaju za veoma širok niz vrsta. Naravno, složiću se sa tim da u Lorenčevim radovima možda nedostaje posmatranja konkretno ljudskog ponašanja, međutim, na osnovu gore navedena dva faktora (zajedničkog genetičkog nasleđa i posmatranja istih obrazaca ponašanja kod različitih vrsta), može se smelo pretpostaviti da su zaključci koje je izneo u vezi sa prirodom nasilja sa velike verovatnoće tačni i u odnosu na čoveka. I pozivanje ovde na društvene nauke, psihologiju itd., što je takođe pominjano u kritici, nema smisla, jer mi posmatramo biološku i genetičku komponentu koja je fundamentalnija – ove nauke ne mogu protivrečiti biologiji niti u nju uvoditi izmene. Na kraju krajeva, ako neko i dalje nastavlja da negira ove zaključke, bilo bi bolje da ih kritikuje posmatranjima ljudskog ponašanja, odgovarajućom sistematizacijom i poređenjem sa Lorenčevim zaključcima, a ne samo ukazivanjem na nepravilnost činjenice ekstrapolacije.
U kritici se takođe dotiče Lorensova instinktivno-hidraulična model. On objašnjava fenomen aktiviranja instinktivnih reakcija u odsustvu specifičnog nadražaja akumulacijom nekog specifičnog potencijala tokom vremena, koji snižava prag neophodan za pokretanje reakcije; to objašnjava i spontane akte agresije. Ovaj model je podložan kritici zbog nedostatka neurofizioloških dokaza za njegovu tačnost. Međutim, prvo, on nije ni opovrgnut, a drugo, sam Lorenz je priznavao ograničenost ovog modela i to da on ima niz nedostataka, odnosno, on ga zapravo nije nudio kao apsolutno tačno i konačno rešenje.
Dalje se kritikuje uticaj unutarvrstne agresivnosti na preživljavanje vrsta, posebno u slučaju čoveka. Kao primer navode se statistike na osnovu kojih su ratovi između različitih grupa ljudi (uključujući i moderne ratove počev od 19. veka) imali veoma mali uticaj na opstanak čovečanstva. Neću se sporiti sa tim da je ovaj zaključak trenutno tačan. Međutim, ovde Lorenzove strahove u vezi sa pretnjom nasilja za opstanak čovečanstva treba povezati sa naučno-tehničkim progresom. Kako-tako, čovek je postao najnaoružanija vrsta na planeti, više puta se suočavao sa nuklearnom pretnjom, a sa svakim danom pretnje postaju sve ozbiljnije, jer opasna sredstva postaju sve dostupnija za nabavku i reprodukciju malim grupama ljudi, pa čak i pojedincima. Zapravo, destruktivni potencijal malih grupa i pojedinaca svakim danom sve više raste. Na primer, veoma dostupno sredstvo masovnog uništenja su virusi, mada se može smisliti i nešto drugo. Sa Lorenzovim strahovima se ovde teško može osporiti!
Još jedan momenat u kritici privukao je moju pažnju s obzirom na to da on samo potvrđuje Lorencovu teoriju, a ne opovrgava je. Ali za početak moramo nešto da se setimo. Kao što znamo, Lorensova opažanja pokazuju da vrste sa snažnim urođenim naoružanjem ne koriste ga u unutarvrstnim sukobima. To se prvenstveno odnosi na ježeve, ježinaste križance, otrovne zmije i insekte, takođe je Lorenz pominjao i vukove, koji ne grizu svoje srodnike na ranjiva mesta kao što su stomak ili vrat, i gavrane, koji se u tučama čak ni ne pokušavaju izbušiti oči svojim veoma oštrim kljunovima. Nastanak takvih mehanizama tokom evolucije je prilično logičan, inače bi predstavnici ovih vrsta jednostavno izginuli jedni od drugih. Što se tiče slabo naoružanih vrsta, kod njih se ovaj mehanizam manifestuje u manjoj meri, jer njihovi predstavnici ili nisu sposobni da nanesu ozbiljnu štetu svojim srodnicima, ili oni mogu da pobegnu od napada, odnosno nasilje im ne predstavlja tako veliku pretnju. Na primer, kada je Lorenz stavio u jedan kavez dve golubice – koje su inače mirne ptice iz porodice golubova – neprijateljstvo jedne ptice prema drugoj dovelo je do toga da ju je teško povredila i zamalo ubila dok je Lorenz bio odsutan. Sve to zato što u ovom slučaju nije bilo kuda da pobegnu.
U slučaju čoveka, ovaj mehanizam se takođe ne manifestuje naročito snažno, jer je njegovo prirodno naoružanje prilično slabo. Ipak, ne može se poreći to što je čovek ovaj mehanizam ipak u određenoj meri nasledio, štaviše, čak ćemo to potvrditi posmatranjima u vezi sa ratom na koja se sama kritika poziva, ponovo, sa ciljem da dokaže neznatnost uticaja nasilja na opstanak čovečanstva. U mnogim armijama više od polovine vojnika koji su trebalo da pucaju, jednostavno nisu mogli da povuku obarač. Takođe se pominje odbijanje jedne od brigada vojske SAD da se pridržava naredbi tokom Vijetnamskog rata. Slični slučajevi, kao što je masovno ubistvo u Songmiju, za savremene ratove predstavljaju veliko izuzeće i abnormalnost. U celini, većina vojnika smatrala je Vijetnamski rat besmislenim i tokom celog trajanja rata tipičan vojnik je u borbama proveo svega nekoliko sati. Takođe, socijalno istraživanje koje je sprovela služba za informacije i obrazovanje vojnog ministarstva SAD pokazuje da su tokom Drugog svetskog rata većina vojnika zapravo pokušavala da se pravi da je nečim okupirana, nego što su se zaista bavili vojnim poslovima.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da je čoveku prisutan Lorensov mehanizam inhibicije nasilja. Iako je on izražen u slabijem obliku nego kod snažno naoružanih vrsta, ipak to daje preduslove za rešavanje problema nasilja, koji je tako snažno brinulo Lorenca i koji je, u principu, razlog za brigu kod bilo kog adekvatnog čoveka. I, inače, u materijalu koji razmatramo, čak se ni ne pokušava kritikovati konkretno ova teorija.
Postoji argument da borba protiv fenomena kao što je nasilje neće pomoći da uklonimo našu trenutnu hijerarhiju dominacije i monopol na vlast. Prvo, mnogi sumnjaju da se metodama protiv nasilja neće moći primeniti na lidere hijerarhije dominacije – oni rade u zatvorenim kancelarijskim zgradama, voze se u oklopnim vozilima, njihove kuće su opkoljene obezbeđenjem, što znači da im se nikako ne može prići niti do njih stići. Drugo, to mogu biti ljudi koji sami nisu skloni činjenju akata nasilja. Možda su neki od njih čak i intelektualci, nesposobni čak i da lagano nekoga udare, a i nemaju potrebe za tim, jer sav prljav posao umesto njih obavlja cela armija piyonira, koji su već skloni nasilju. Ponekad se drugi argument čak smatra dokazom da problem hijerarhije dominacije i monopolske vlasti ne potiče iz nasilja.
Da bismo osporili ovaj argument, uvek moramo imati na umu upravo tu vojsku pešaka. Iza političkih lidera stoje bezbednosne strukture u kojima radi mnoštvo agenata. I upravo ti agenti stupaju u direktan kontakt sa nama, upravo preko njih se izvršavaju svi nalozi koji dolaze odozgo. Uzrok naših problema i cilj našeg delovanja je eliminacija njihove nasilnosti. Ako gledamo realno, ne možemo zaustaviti lidera hijerarhije dominacije, likvidirati ga tokom samoodbrane pri direktnom napadu, pa čak ni u budućnosti sa razvojem tehnologije ubosti ga iglom sa genoterapijom. Ali to može biti potpuno nepotrebno, pa čak i beskorisno, s obzirom na to da on sam po sebi može biti osoba koja nije sklona vršenju akata nasilja. Za revanche, mi uvek možemo primeniti sve te mere na njegove sluge, jer oni, ponovo, stupaju u direktan kontakt sa nama prilikom primene agresivnog nasilja prema nama.
Čim svi pešaci budu zaustavljeni ili likvidirani u procesu samoodbrane od njihovog napada, njihov lider će jednostavno ostati bez svojih snaga, on više neće moći da realizuje bilo kakve težnje prema nama. Upravo zato je dovoljno samo raditi na nasilnosti pešaka koji stupaju u direktan kontakt sa nama, bez njih lider hijerarhije dominacije apsolutno ničega ne vredi!
Da li treba aktivno da promovišemo radnje koje doprinose NPN-u (neorganizovanom narodnom protivljenju) u okviru važećeg zakona? Na primer, kupovina lovačkih pušaka ili gasnih pištolja, treninzi borilačkih veština (i kakvih?), formiranje dobrovoljnih družina za suprotstavljanje kriminalnom nasilju itd.? Da li to uopšte znači da svaki „idejni“ libertarijanac treba da ima bar neko oružje ili borilačke veštine?
Nastaviću o samoorganizovanim narodnim družinama. Ako je cilj njihovog delovanja hvatanje aktera neorganizovanog nasilja (huligani, bandit i sl.) i njihovo predavanje državi, da li se oni mogu smatrati uspešnim primerom prvog koraka ka NPN-u u okviru etatizma?
Moskovac
Ukratko, da, treba, i da, mogu. A sada detaljnije.
Ključni uslov održavanja anarhičkih društvenih poretaka je masovna spremnost da se lično ostvaruju svoja prava i nespremnost da se ona delegiraju bilo kome bez ozbiljne koristi. Stoga, naravno, veštine obezbeđivanja kako lične, tako i društvene bezbednosti kroz kooperaciju veoma snažno pomažu u izbacivanju iz glave ideje države kao nečeg vitalno neophodnog.
Sada ćemo proći kroz konkretne aktivnosti.
Borilačke veštine – ne razumem se u njih previše, ali glavna korist od njih je uklanjanje psihološke blokade pre nego što naneseš bol drugome, i straha od toga da će bol tebi biti nanet.
Nož. Najefikasniji alat za kuhinjske obračune, a sumnjivo efikasan na ulici u ravnopravnom okršaju. Suštinski je namenjen za iznenadni napad ili improvizovanu samoodbranu onim što padne pod ruku. Zbog toga posebno treniranje sa nožem verovatno nije previše aktuelno, ako se sama spremnost za udarac može razviti na bilo koji drugi način.
Bokar za gas. U uslovima zabrane kratkog naleva – prvo sredstvo ulične samoodbrane, radi čak i protiv nabudženog pripadnika specijalne policije, kao što smo videli 23. januara. Veštine upotrebe su jednostavne. Efekat se lako može proveriti čak i na sebi: posledice su trenutne, dugoročna šteta po zdravlje ne postoji.
Civilno vatreno oružje. Ne sme se koristiti protiv ljudi, ne sme se trenirati na ljudima, pa je jedino čemu je pogodno – razvijanje veština na metu, uz pretpostavku da te veštine mogu biti korisne u trenutku kada postane svejedno šta je „zabranjeno“. Dodatni minus posedovanja legalnog oružja je to što se oduzima zbog dve administrativne kazne, koje se mogu dobiti bukvalno zbog bilo čega, što znači da prisustvo oružja motiviše da sediš tiho i ne praviš probleme – a upravo ta veština je štetna za izgradnju ankap-a.
Družine. Odličan legalan način da se steknu veštine timskog borbenog delovanja, bez ozbiljnog rizika po zdravlje, bez pada prihoda, zarađujući stvaran autoritet kod komšija. Ako družinici hvataju stvarne agresore, a ne kršitelje javnog morala, onda u takve udruženja, naravno, vredi stupiti. Ponovo, ne u svakom slučaju ima smisla predati zadržane državi. Sudeći po pojedinačnim objavama, samoproglašena udruženja za očuvanje reda u onim dalekim krajevima, gde su policajce poslednji put viđali u prošlom veku, obično teže da rešavaju stvari na licu mesta, a iz te tradicije će se neizbežno razvijati i pravni normativi. Ankap je decentralizacija prava, tako da su družine upravo ono što je lekar prepisao.
Očigledna mana družina je odvratan miris zvaničnosti već od same fraze „dobrovoljna narodna družina“. Ovde bi, naravno, bilo dobro organizovati sve tako da se manje praktikuje dvomišljenje, ali to je teško garantovati.
Kako bi družinici voleli da izgledajuI kako to u najboljem slučaju izgleda
Ponekad se kao argument o nemogućnosti realizacije bilo kakvih ozbiljnih pokušaja da se postigne slobodno društvo, čak i uz postojanje nasilne državne vlasti, navodi činjenica da će državni bezbednosni agenti (tj. stacionarni bandit) jednostavno zaustaviti svu delatnost povezanu sa tim. Upravo zbog toga je, konkretno, nemoguće praktikovati agorizam – svi agoristi će biti uhapšeni i zatvoreni kao privrednici koji izbegavaju plaćanje poreza i bave se „nezakonitim“ preduzetništvom. A bez prakse agorizma nije moguće izgraditi društvene institucije koje su alternative državnim, odnosno stvoriti početnu infrastrukturu slobodnog društva. Takođe, to neće omogućiti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – silovnici će jednostavno zatvoriti one koji proizvode i distribuiraju oružje za samoodbranu još na samom početku tog procesa. A bez BPN ne može biti ni reči o suprotstavljanju stacionarnom banditu. Međutim, ovaj problem ima rešenje: potrebno je učiniti tako da država ne može da koristi silu, a jedan od načina da se to postigne je organizovanje preopterećenja njenih silovnih struktura, po analogiji sa DDoS napadom na onlajn servise.
Za početak je ipak neophodno pozabaviti se pitanjem oružja za samoodbranu. Naravno, za njegovu proizvodnju i distribuciju biće potrebni finansijski resursi, čak i ako se koriste najjeftinije i najdostupnije varijante takvog oružja. Njihovo prikupljanje se može obaviti putem krandfatinga, takođe je moguće pojavljivanje anonimnih mecena koji su van domašaja državnih bezbednosnih službi. Uz prisustvo dovoljnih sredstava, proizvodnja i distribucija naoružanja neće biti problem. Pogledajmo, na primer, situaciju sa proizvodnjom i distribucijom narkotika. Uprkos progonima od strane vlasti, oni se sasvim regularno proizvode, makar i ilegalno, a takođe stalno postoje oni koji žele da ih ostavljaju na skrivenim mestima – mnogi ljudi se ne boje kazne od strane statičnog bandita. Ovaj primer nam pokazuje da je baviti se ilegalnom proizvodnjom oružja za samoodbranu i pronaći voljne da ga distribuiraju sasvim realno.
Dalje, oružje za samoodbranu dospeva u ruke ljudi. Naravno, neće odmah biti moguće obezbediti celokupno stanovništvo, mada će biti dovoljno čak i malog procenta ljudi, naročito ako se oni pažljivo biraju. Najbolje će odgovarati oni koji najverovatnije mogu postati žrtve progona i nasilja od strane drugih ljudi ili koji već jesu žrtve. Do čega će to dovesti? Do naglog porasta broja povređenih i poginulih progonitelja i nasilnika. Policija će biti zatrpana slučajevima ove vrste. Pored toga, sami predstavnici bezbednosnih struktura mogu postati žrtve ako pokušaju da primene silu na ljude, jer postoji velika verovatnoća da mogu naići na vlasnika oružja za samoodbranu. I ne zaboravimo povremene proteste i mitinge, gde će i pripadnici bezbednosnih snaga stradati ako odluče da napadnu naoružanu gomilu.
Sve to će jednostavno preopteretiti bezbednosne strukture statičnog bandite. Oni će izgubiti sposobnost da efikasno obavljaju svoje dužnosti. Zbog preopterećenosti, biće im daleko čak i do ekonomskih kriminalaca – agoristi će moći mirno da vode svoju delatnost i proširuju agorističku infrastrukturu. Čak ni pokušaj uvođenja totalne kontrole nad građanima neće pomoći – to će samo udariti na ekonomski položaj vlasti i smanjiti njene bezbednosne kapacitete.
Naravno, neko će reći da će i sami ljudi od toga stradati, jer više neće biti nikoga ko bi ih branio, uključujući i iz pravnog aspekta, jer će državni sudovi, ponovo, biti preopterećeni. Ali to je već pitanje agorističke aktivnosti, u toku koje se mogu organizovati mere samoodbrane i nezavisni instituti za rešavanje konflikata. Inače, u slučaju neefikasnosti rada države usled preopterećenosti njenih struktura, mnogi ljudi će u potrazi za zaštitom sami odlučiti da se pridruže ovim alternativnim rešenjima, što će samo proširiti agorističku aktivnost i infrastrukturu.
Nedavno sam se upoznao sa poglavljem „Moral i oružje“ iz jednog od dela etologa Konrada Lorenca. On je napravio prilično zanimljiva zapažanja o tome kako se različite vrste životinja ponašaju u unutarvrstnim sukobima. Iz njih se mogu izvući važni zaključci o nasilju, što će biti u skladu sa drugim materijalima koje objavljujem na svom kanalu. Pun tekst poglavlja je objavio Bitarh, možete se upoznati sa njim klikom na ovaj link. Sada ću vam ukratko opisati njegovu suštinu.
Obično se o nasilnim sklonostima životinja sudi na osnovu međuvrštnih odnosa. Tako se često prave analogije između toga kako je predator, na primer lisica, uhvatio i ubio zečа, i toga kako je jedan čovek ubio drugog. Iako je ovo poređenje apsolutno neuporedivo, mnogo je tačnije porediti lov predatora na druge životinje sa lovom čoveka na životinje. Ako se gleda kako se životinje ponašaju u unutarvrstnim sukobima, može se primetiti prilično visok nivo suzdržanosti u njihovom ponašanju.
Naravno, ako uzeti slabije naoružane vrste, kod njih je takva suzdržanost ne tako izražena. Jednom je Lorenc ostavio dve golubice (vrstu golubova) u jednom kavezu i otišao do sledećeg dana. Nije od te odluke očekivao ništa loše, iako ove jedinke nisu bile u dobrim odnosima, svakako se od golubova teško moglo očekivati naročito razornost. Međutim, po povratku zatekao je kako jedna jedinka dokrajčuje drugu. A problem je bio u tome što druga jedinka jednostavno nije imala gde da pobegne. Pre toga, Lorenc je posmatrao sukob zajecova i sasvim logično pretpostavio da bi se mogao završiti isto tako, kada bi se stvar odvijala u kavezu, a ne na otvorenom livadu. Slabije naoružane vrste su često prilično svirepe u ispoljavanju nasilja, ali to obično ne dovodi do loših posledica, jer ne mogu brzo i efikasno da nanose štetu svojim srodnicima, a oni, sa svoje strane, uvek imaju mogućnost da pobegnu. Ali ako su toliko svirepe, šta se može očekivati od bolje naoružanih vrsta? Moglo bi se pretpostaviti još užasnije i krvavije sukobe, ali nije bilo tako.
Posmatranja vukova i pasa pokazala su da oni tokom sukoba ne nanose jedni drugima smrtonosne povrede. Kada jedna strana gubi, umesto da se svim silama nastavi da se brani, ona naprotiv – izlaže ranjiva mesta, na primer vrat, čiji je jedan ugriz dovoljan da je ubije. Međutim, druga strana to ne može da učini, zaustavljaju je određeni unutrašnji kočničari. Slično tome, ptice sposobne da nanesu veliku štetu svojim kljunom, ne koriste u potpunosti svoj potencijal u sukobima. Postoji poslovica da vrana vrani oko ne iščupa, i ta poslovica je apsolutno istinita. Čak i kada se vrane tuku, na primer oko hrane, nikada im ne padne na pamet da eliminišu protivnika najefikasnijim, ali najverovatnije najsmrtonosnijim načinom – jednim preciznim udarcem iščupati oko. Pored toga, ptice su veoma pažljive prilikom čišćenja perja svojih pripadnika istog vrste, naročito u blizini mesta kao što su oči; one ne koriste kljun istom snagom kao pri samom obedovanju. Zašto su se razvili takvi kočničari – naravno, zato što bi inače predstavnici ovih vrsta jedan drugom pregrizli grla, iščupali oči i svi zajedno izumrli.
U tom smislu, čovek je bliži golubicama i zečevima nego vukovima i vrani. On je prirodom slabo naoružan. Ali vremenom je postao najnaoružanije biće na svetu. To se dogodilo prilično brzo, nije imao vremena za razvoj prirodnih kočničara. I, s obzirom na to da preživljavanje vrste nije moguće ako njeni predstavnici uništavaju svoje pripadnike, postavlja se važno pitanje koje je Lorenc formulisao ovim rečima:
Doći će dan kada će se dva neprijateljska tabora naći licem u lice, pred opasnošću međusobnog uništenja. Može doći dan kada će se celo čovečanstvo podeliti na dva takva tabora. Kako ćemo se ponašati u tom slučaju – poput golubica ili poput vukova? Sudbina čovečanstva će zavisiti od toga kako će ljudi odgovoriti na ovo pitanje. Moramo biti budni!
U razgovorima o tome kako postići stanje nenasilnog osuživotstva, često se iznosi argument da bez silovitog uvođenja principa nenasilja ionako ništa neće funkcionisati, jer će ostati ljudi koji neće dobrovoljno prihvatiti nenasilje. Ponekad se može stvoriti i potpuno pogrešan utisak da zagovornici nenasilja navodno žele iskoreniti nasilje upravo pomoću sile, odnosno nasiljem sa svoje strane, čime se sami predstavljaju kao kontradiktorni nasilnici koji napadaju slobodu ljudi koji ih okružuju. Naravno, to ne odgovara stvarnosti. Ali kako se ipak bez silovitog uvođenja može postići stanje nenasilja? Za to je potrebno razmotriti dva pristupa ovom pitanju.
Prvi pristup sastoji se u izravnavanju Balansa Potencijala Nasilja i on sam po sebi podrazumeva nemogućnost silovitog prisiljavanja (na primer, u formatu države), budući da apsolutno svaki subjekt može odbiti napad i naneti agresoru neprihvatljivu štetu. Samo agresivno nasilje kao fenomen može se iskoreniti dvema metodama. Prilikom korišćenja blaže metode, dovoljno je samo da žrtva napada može da obezbedi agresoru neprijatne i bolne senzacije pomoću neletalnih sredstava samoodbrane, i time smanji njegovu težnju ka ispoljavanju nasilnog ponašanja u budućnosti (ovakav pristup se čini najefikasnijim u slučaju uvođenja blagog BPN-a od detinjstva). To bi trebalo biti sasvim dovoljno da se spreči formiranje i reprodukcija hijerarhija dominacije (priznajmo iskreno — jedna od varijanti takve hijerarhije u ljudskom društvu je stacionarni bandit). Stroža metoda podrazumeva samoodbranu pomoću letalnih sredstava, a samim tim i likvidaciju svakoga ko je sposoban da počini čin napada, što će kod ljudi učvrstiti nenasilno ponašanje evolutivnim putem.
Drugi pristup podrazumeva korišćenje biotehnoloških metoda za razvoj i primenu genoterapije kako bi se reprodukovao rezultat dejstva prirodne selekcije kod naoružanih vrsta (ježevi, bodljikavci, neke otrovne zmije i insekti koji nisu sposobni da iniciraju intranasilje unutar vrste) bez direktnog uklanjanja agresora iz populacije, već uvođenjem u njihov DNK potrebnih varijanti gena pomoću virusnog vektora koji kod čoveka izaziva gađenje prema iniciranju nasilja. Ona se može promovisati na isti način kao i bilo koja druga vakcina protiv opasnih bolesti (a nasilje je sigurno čak i mnogo opasnije od njih).
Ali kako postići da ovakva genoterapija bude prihvaćena od strane svih bez silovitog uvođenja? Čak i ako se uspe ubeđuje mnogi da je prihvate dobrovoljno, i dalje će ostati oni koji to neće želeti. Međutim, i za ovaj problem postoji rešenje.
Prvo, ljudi koji su odlučili da prihvate genoterapiju mogu koristiti nenasilne metode pritiska (kao što su ostracizam ili finansijske sankcije) prema onima koji to još nisu uradili i pokazuju nasilne sklonosti. Na primer, bračni par je odlučio da se ne vakciniše i da ne vakciniše svoju decu, pri čemu se kod njih beleži mnogo slučajeva agresivnog ponašanja. U društvu u kojem je rasprostranjena podrška ideji nenasilja, biće im veoma teško pronaći školu za obrazovanje svoje dece, jer u takvim okolnostima malo ko će želeti da rizikuje primajući potencijalne huligane koji maltretiraju druge učenike. Ili, na primer, osobi može biti odbijena bankarska usluga, jer postoji rizik da, imajući patološku sklonost ka agresivnom nasilju, može početi da finansira terorističku ili bilo koju drugu nasilnu aktivnost, što bi odrazilo na reputaciju same banke, a potencijalno i dovelo do žrtava među njenim osobljem i rukovodiocima.
Drugo, strelice sa genoterapijom mogu se koristiti kao sredstvo samoodbrane. Napad na osobu naoružanu takvim strelicama značilo bi za agresora njegovu uspešnu vakcinaciju i oslobađanje od nasilnih sklonosti. Čak i ako osoba koristi plaćene agente za napad, oni se mogu vakcinisati, a bez njih on više neće predstavljati nikakvu pretnju.
Kao rezultat, vidimo da stanje nenasilja može biti postignuto različitim nenasilnim metodama, u potpunosti u skladu sa principom neagresije (NAP). To nije ideja koja zahteva uvođenje odozgo ili koja uopšte nema šanse da bude ostvarena u stvarnosti. S obzirom na koristi koje se dobijaju iskorenjivanjem nasilnih sklonosti u društvu, bilo bi razumno podržati realizaciju nekog od prethodno navedenih pristupa (ili čak svih odjednom).
Nedavno sam uradio niz grafičkih materijala na temu nasilja i nenasilja. U njima su prikazani problemi fenomena kao što je nasilje, načini njegovog uklanjanja, kao i alternativni instrumenti za postizanje određenih ciljeva.
Sve slike su klikabilne, takođe je dostupan arhiv sa originalima materijala za štampanje u obliku letaka.
