Ne znam da li ću vas razočarati ili će ovo jednostavno biti hranjenje trola, ali za siromašnog i glupog, bilo u tržišnoj ekonomiji ili pri socijalizmu, postoje samo dva puta: osloniti se na nekoga ili se zaposliti na nekvalifikovanom poslu. Ako je uz to i lenj, ostaje samo prva opcija.
Osloniti se na nekoga je isplativije u zemlji sa tržišnom ekonomijom: na izboru su dobrotvorni prihvatilišta i kuhinje za siromašne, friganizam, besplatno smeštaj kod poznanika, poznanici koji su manje-više imućni (u tržišnoj ekonomiji će ih biti više), ili prosto prošenje. Pri socijalizmu je opcija manje: ko ne radi, ne jede, stoga ostaju samo poznanici i besplatni smeštaj (čak je i prošenje pri socijalizmu često bilo zabranjeno).
Nekvalifikovan rad je lakše pronaći pri socijalizmu, s obzirom na to da je pravo na rad jedno od najvažnijih pozitivnih prava koja socijalistički poredak garantuje. Korisnost takvog rada za ljude može biti nulta ili čak negativna, ali to zavisi od sreće. Pri slobodnom tržištu će nekvalifikovan rad verovatno biti intenzivniji, ali će i plaćanje biti više.
Konačno, postoje prelazni režimi, kojih je većina. Postoje režimi poput ruskog, gde nema prave socijalne zaštite, ali se ni na nekvalifikovanom poslu skoro ništa ne može zaraditi. Postoje socijaldemokratije koje troše liberalno nasleđe: tamo se može prilično dobro snaći na socijalnoj pomoći – međutim, takvih siromašnih, glupih i lukavih ljudi tamo ima veoma mnogo, oni formiraju geta, a poredak u njima se malo kome dopada.
Ubrzo nakon mog prepričavanja članka Konstantina Morozova o tome da libertarijanci moraju ili priznati moralni realizam, ili odustati od ideje da dokažu da je njihova ideologija najbolja, počela sam da pregledam materijale sa nedavno održane konferencije „Kapitalizam i sloboda“ u Sankt Peterburgu. Tamo sam naišla na izlaganje Sergeja Sazonova „Preduzetnička teorija vlasništva“.
Delovalo mi je, a Valerij Kizilov u komentarima na Fejsbuku je potvrdio moju sumnju, da se tema ovog izlaganja prepliće sa Morozovim člankom.
U izlaganju je prikazano da se čisto filozofski koncept vlasništva može zasnovati na dve suprotne osnove: dubinsko privatno vlasništvo (prvobitno je sva svojina imovina pojedinaca, a zatim oni mogu delegirati svoja prava društvu) i dubinsko javno vlasništvo (prvobitno sve pripada svima, a zatim društvo može pristati na izdvajanje nečega u individualno vlasništvo).
Dalje je objašnjeno da ideja dubinskog privatnog vlasništva, u najopšteprihvaćenom Lokovom tumačenju, ima neizbežnu manu – to je upravo ono na šta ukazuje Konstantin Morozov. Osnova primarnog prisvajanja je opšte pravo neisključivog korišćenja bilo kojih napuštenih resursa, ali svaki ko ih prisvoji time lišava sve ostale njihovog prava neisključivog korišćenja. Dubinsko javno vlasništvo, s druge strane, nema takvu logičku manu.
Iako oba koncepta porekla prava vlasništva omogućavaju izvođenje sličnih slika sveta, između njih postoji ozbiljna razlika. Izvodimoći prava vlasništva iz dubinskog privatnog vlasništva, moramo dokazati krajnju neophodnost bilo kakvog državnog uplitanja. Izvodimoći ih iz dubinskog javnog vlasništva, mi, naprotiv, moramo dokazati svako svoje pravo na raspolaganje određenim stvarima – odnosno, da li će to zaista biti društveno korisna upotreba imovine.
Zatim Sergej demonstrira obrazloženje duboke privatne svojine, bez gorenavedenog nedostatka. Pretvaranje običnog objekta u resurs koji se može pretvoriti u svojinu ne dešava se u trenutku Lokovog „mešanja rada sa zemljom“, već u trenutku donošenja preduzetničke procene u njihov račun. Video je kako se može primeniti nešto što nikome nije potrebno – i sve je prisvojio. Lokova kontradikcija se rešava time što se običan objekat pretvara u resurs trenutno, i niko pritom ne gubi svoje neisključivo pravo korišćenja. Ideja duboke javne svojine u okviru ovog pristupa, naprotiv, dobija neotklonjive probleme.
Ukratko, veoma preporučujem da se upoznate sa izveštajem, odlična je zagrevačica za mozak. A ja ću morati da razmislim da li da uključim, i ako da, u kom obliku, ovaj materijal u svoju knjigu.
Poslali su mi link ka zanimljivom članku na onom bogomrzkom VKontakte, gde neki Konstantin Morozov rasvrajava o moralnom opravdanju oporezivanja, konkretno u svrhu uvođenja BOD-a, i drugim zanimljivim konstrukcijama levolibertarijanskog tabora. Bez ironije, bilo me je zanimljivo da razumem njihovu logiku.
Ukratko, autorova argumentacija je sledeća. Prisilnost oduzimanja sama po sebi nije kriterijum njegove nepravednosti: to se lako pokazuje na primeru nadoknade štete. Dakle, da bi se govorilo o nepravednosti oduzimanja, potrebno je pokazati da se oduzima imovina na koju imaš pravo. Ali kako odrediti na šta čovek ima pravo svojine? Odakle on smatra da ima pravo svojine na ono što se oduzima u vidu poreza? Pravno gledano, to je imovina države i podleže plaćanju. Dakle, otpor libertarijanaca porezima ne koreni se u zakonima, već u moralu.
Ovo pokreće pitanje objektivnosti morala. Ako stojimo na pozicijama moralnog relativizma, kada jedan smatra ovako, a drugi onako, i obojica su u pravu, tada je država podjednako u pravu naplaćujući poreze, kao i libertarijanac koji ne želi da ih plaća. Dakle, ako libertarijanac želi da drugima opravda da je upravo on u pravu, moraće da zauzme poziciju moralnog realizma.
Podvodeći imoralnost poreza principu neagresije, libertarijanac se oslanja na to da sloboda ne zahteva racionalne osnove, da je to neka samoočigledna dobrobit kojoj teži svako. Ali o kakvoj tačno slobodi je reč? Libertarijansko predstavljanje slobode kao odsustva prisile nije jedina formulacija, nije čak ni najpopularnija, i svakako se ne može smatrati samoočiglednom.
Dalje autor analizira nekoliko mogućih pristupa opravdanju moralnosti obaveznih oduzimanja radi redistribucije u korist siromašnih: Lokkovu rezervu, utilitarianizam, Nozikovu kompenzatornu pravdu, svedene pojmove negativne slobode na njenu republikansku formulaciju… Autor ne insistira na istinitosti bilo koje od tih argumentacija, on samo ukazuje na to da pametni ljudi umeju lepo i stručno da raspravljaju koristeći logiku i činjenice, dok se divlji istočnoevropski libertarijanci, slušajući svog Svetova i u guzicu… ostaju neubedljivi uskogledni dogmati koji demonstriraju izuzetno nizak nivo diskusije.
Trenutno ne nameravam da počnem da opovrgavam tvrdnje iz članka. Za mene je to pre, korisno upozorenje koje će mi biti od koristi prilikom pisanja brošurice o ankapu. Konkretno, potrebno je razumeti šta uraditi sa moralnim realizmom. Definišem moral kao spontani redosled ulaska u konflikte, i on će, naravno, biti različit u različitim zajednicama. Na taj način, knjiga o ankapu dobija takav etnografski karakter. Kao da kažem: slušajte, postoji na svetu takav narod ankapa, i oni imaju takve neverovatne plemenske običaje, koji se toliko ne nalikuju na ono što je uobičajeno među civilizovanim ljudima, ali su na svoj način privlačni, kao što su nam privlačni običaji nekih Polinežijalaca u pogledu slobodne ljubavi. Da li ću opravdavati zašto je libertarijanski društveni poredak najbolji? Pa, ne znam. Nisam sigurna.
Irokez, metal, porto, zvučnici, Jegor Letov, Graždanskaja Oborona, Jurij Hoj i Viktor Coj! I naravno, mama-anarhija!
A ako ozbiljno, šta misliš, postoji li tačke dodira između libertarijanaca i anarko-panaka, i da li je između njih moguća interakcija ili čak saradnja?
Verovatno najpankovskija stvar koju sam ikada video je film „Fight Club“. Tamo nije samo Cojevo „moraš biti jak, moraš znati reći don’t tread on me“, već agresivno poricanje dominantnog sistema u celini, u kojem se, naravno, vide jasni konturi nekog antisistema: kako je divno uništiti nešto prelepo, kako je divno voditi gerilsku borbu protiv režima svim sredstvima od pljuvanja u supu do eksplozija kuća, i što je najvažnije – kako je divno samouništenje. Samouništenje dokazuje iskrenost stavova i omogućava čoveku visoku tribinu, čak i ako je pre toga bio niko i niko ga nije ni poznavao. A ovde svi zajedno ponavljaju – njegovo ime je Vladislav Rosljakov! To ostavlja utisak.
Naravno, panki pokret je proizvod dvadesetog veka sa njegovim nepoštovanjem prema pojedinačnom ljudskom životu i veoma blokovskim načinom razmišljanja. Panke nisu branili sopstvenu individualnu slobodu (sloboda u okvirima postojećeg sistema je sranje), jer je ona moguća samo kroz prelazak na anarhiju, a to je pre svega rušenje postojećeg sistema. Besmisleno je raspravljati o tome da li panke imaju pozitivan program i postaviti njegovo postojanje kao uslov za saradnju sa njima. Sasvim je dovoljno to što će panku boriti ne protiv bilo kog sistema, već samo protiv onog koji ga je stvorio. Svi smo sada pomalo virolozi, pa mislim da će analogija panka kao antitela prema državi biti sasvim prikladna.
Mislim da se iz gore navedenog vidi da tačke dodira između anarho-panka i anarho-libertarijanaca postoje. A šta je sa interakcijom i saradnjom? Ovde se, bojim, anarho-libertarijanci anarho-pankama mogu učiniti malo dosadnim, suvoparnim i beskorisnim teoretičarima. Kakvo to poštovanje prema privatnoj svojini? Država te drži za svojinu čvršće nego za jaja, otkaži se te priče. Dok se plašiš da živiš u sranju, plašiće te uranjanje u sranje, a za borbu protiv sistema ne smeš da skrećeš pažnju na takve beznačajne strahove.
Pank partizani. Mislim da bi oni mogli ostvariti sasvim uzajamno korisnu i međusobno razumljivu saradnju sa prilično hardkor agoristima, koji su takođe partizani. Ali ipak bih voleo da vidim predavanje, recimo, Pavla Usanova pred publikom anarko-pankova, posvećeno nekoj brutalnosti. Recimo, izlaganje o ekonomiji meksičkih kartela iz perspektive AES-a. Naravno, Pavel bi trebalo da bude u punoj opremi, sa leptir mašnom, inače slika neće biti prava.
Slika je veoma važna u smislu uticaja na društvo, tako da bi i u snažnoj subkulturi, naravno, trebalo da bude mnogo karnivalnih pankera koji uglavnom kopiraju vizuelne slike, a ne stil mišljenja i, što je najvažnije, postupaka. Ali oprostite mi što neću detaljno zastajati baš na vizuelnoj komponenti, poput irokeza i zakčeva: to je stvar dizajnera, oni bolje razumeju jezik materijalne kulture.
Ako ne bude države, a žena me prevari, da li će biti opravdano baciti je kroz prozor ako živim na drugom spratu kuće koja pripada udruženju vlasnika, koje je odbilo usluge osiguranja, ali uz usmeno zaključen ugovor o obezbeđenju teritorije od strane privatne obezbeđivačke agencije, koja je registrovana na teritoriji gde postoji država čije je državljanstvo naša zajednička ćerka, koja je po njihovom zakonu dužna da brine o roditeljima invalidima, u koje spadaju i lica bez državljanstva, kojom je moja žena, podnela zahtev za boravišnu dozvolu i koja je zbog razlike u vremenskim zonama formalno prihvaćena?
Topotuška
Ovo pitanje je u svoje vreme, ako se dobro sećam, Aleksej „Kamendant“ Terešuk naveo kao primer koliko se sitnim detaljima potpuno hipotetičkog bezdržavnog društva budućnosti mogu sa izuzetnim interesovanjem baviti čak i ne samo trolovi, već sasvim entuzijastični ankap ljudi, koji upadaju u deduktivnu jeres izvođenja bilo kakvih, koliko god sitnih, detalja iz malobrojnih opštih principa.
Ali ne. Da bi se iz opštih principa izveli posebni zaključci, potrebno je opštim principima dodati dodatne informacije koje se odnose na one uslove u kojima te zaključke izvodimo. Što se više pretpostavki oslanjaju polazni podaci, to je rezultat nagađanja neukusniji i nestavrniji.
Znači li to da je deduktivna metoda beskorisna? Naravno da ne. Jednostavno, da biste dobili pouzdane rezultate, morate uzeti opšte principe i približiti ih što više onoj lokalnoj situaciji na koju ih budete primenjivali.
A sada da se vratimo na šaljivo pitanje i damo mu ozbiljan odgovor.
Pitanje o opravdanosti bacanja prevarene žene kroz prozor može imati pozitivan ishod samo u uslovima u kojima se prevara smatra povredom prava. Može li se prevara smatrati povredom prava u odsustvu države? Može. Napomenimo da se u našem hipotetskom društvu brak zvanično smatra odnosom vlasništva, barem u smislu kontrolisanja žene.
Idemo dalje. Odbijanje udruženja vlasnika usluga osiguranja znači da nanošenje štete zdravlju jednog od stanovnika udruženja ne predstavlja delikt prema udruženju.
Činjenica da privatna obezbediteljska kompanija izvršava usmeni ugovor o zaštiti teritorije znači da se u našem hipotetskom bezdržavnom društvu priznaju usmeni ugovori.
Ako legalno operativna privatna obezbeđenja na zaštićenom terenu zabeleži štetu na kućnom okruženju usled pada Topotuškinove žene, teško mi je da dalje zamislim pravnu konstrukciju u okviru koje bi obezbeđenje odgovornost za oštećenja prebacilo na ženu, a ne na Topotušku koja ju je izbacila. Na taj način možemo konstatovati da, pošto bacanje kroz prozor velikog objekta nosi opasnost od štete kućnom okruženju, to predstavlja nedozvoljen postupak, i dobili smo odgovor na početno pitanje, čak i ne kopajući se u detalje koji se tiču vremenskih zona. Štaviše, prema usmenom ugovoru, obezbeđenje može biti u obavezi da sprečava čak i bacanje opušaka na travnjak, koji se smatra smećem, stoga Topotuškin argumenti da je žena prilično kompaktna i da nije ništa posebno oštetila, teško će imati efekta. Prljanje ispod prozora je nedozvoljen postupak, tačka.
Došla sam u Crnu Goru 21. maja kako bih radila na projektu Montelibero. Tokom ovog perioda, lično sam uradila malo na projektu: nastanila sam se u relativnoj blizini zemljišta koje se kupuje u okviru projekta, učestvovala sam u čišćenju terena kako bi geodetski inženjer izneo katastarske granice zemljišta i budućeg puta do njega, i podnela dokumenta kako bih bila postavljena za direktora društva sa ograničenom odgovornošću Montelibero, koje je trenutno u procesu registracije. Dok firma nije registrovana, mogućnosti za dalju oflajn aktivnost u vezi sa zemljištem su ograničene.
Geometar na radu
Mnoge brine trošak života u Crnoj Gori. Navodim rezime za prvi mesec.
Ukupno je potrošeno 834 evra – to je samo za mene, bez uračunatih troškova u okviru Montelibera. Međutim, u ovaj iznos su uključene neke stavke koje će u budućnosti biti znatno manje.
Na smeštaj je potrošeno 282 evra, dalje će biti mnogo manje. Prvo, prvih 7 dana su bili u hostelu po 6 evra po noćenju. Drugo, kada sam iznajmila dugoročni smeštaj od 120 evra mesečno, jednu mesečnu kiriju morala sam da ostavim kao depozit, uz potencijalni povrat koji neće biti tako brzo.
113 evra je potrošeno na nameštaj i opremu. Na primer, iz Rusije sam donela skoro ceo stacionarni kompjuter, osim monitora i kućišta jer su teški, a i zaboravila sam da ponesem ruter. Morala sam da kupim polovnu opremu na licu mesta. Takođe, u stanu nisu postojali električni ketler i sušilica za veš. U budućnosti očekujem jedan veliki trošak po ovoj stavki, a nakon toga će ona skoro nestati.
Veoma neprijatan trošak je borbeni porez od 30 evra, 1 evro po danu boravka u zemlji. Porez će se morati plaćati sve dok se ne dobije boravišna dozvola, što je, sa svoje strane, vezano za rokove registracije firme u kojoj sam direktor. Tako da će ovaj trošak sledećeg meseca biti manji, a kasnije će potpuno nestati. U svakom slučaju, počeće troškovi održavanja firme, ali u mom slučaju, srećom, oni će biti plaćani kroz projekat, takav socijalni paket za zaposlenog sa mesečnom platom od 80 evra.
Najlući trošak iz perspektive bivših stanovnika Rusije su provizije za podizanje gotovine, na njih je potrošeno 29 evra. Ovdešnji bankomati uzimaju 2% + 5 evra. U supermarketima se naravno može platiti karticom, ali između ljudi ide samo keš, nema nikakvog „poslaću preko Sber-a po broju telefona“. To je ozbiljan razlog da počneš da zarađuješ keš ovde ili da stvaraš korisna poznanstva za povoljnije podizanje gotovine nego preko bankomata.
Na prodavnice je potrošeno 170 evra, i još 54 na ugostiteljske objekte. Ove troškove se može optimizovati, ali pretpostavljam da će i dalje na hranu i sitne kućne potrebe odlaziti oko dvesta.
Ukratko, ako se iznajmi veoma skroman stan u jeftinom gradu (Bar je možda najjeftiniji grad na obali), kada se život donekle stabilizuje, može se računati na mesečni iznos od 350-400 evra – ako živiš sama. Porodica će imati manje specifične troškove zakupa i verovatno će se uklopiti u cenu od 300 evra po osobi.
Međutim, da bi se troškovi uklopili u ovu skromnu cenu, važno je ispuniti još par uslova. Prvo, zaboravite na pušenje, cigarete su ovde veoma skupe, više od 2 evra po paklici. Ja ih i nisam počela, meni je jednostavnije. Drugo, možete ne prijavljivati boravišnu dozvolu, već umesto toga raditi vizaran. O tome ću detaljnije kasnije.
Ako turista ne plaća boravišnu taksu, država bi, po ideji, trebalo da to kažnjava. U praksi se kažnjavaju samo oni koji traže boravišnu dozvolu, a da im porezi nisu plaćeni. Zato, umesto prijavljivanja boravišne dozvole, možete jednostavno jednom mesečno preći granicu sa Albanijom. Moj stanodavac se baš time bavi kao dopunskom zaradom: nabije po 4 osobe u svoj auto, uzme po 10 evra od svakog i vozi ih u Škodar, simpatičan albanski gradić na obali Skadarskog jezera. U Albaniji je skoro sve voće i povrće otprilike duplo jeftinije, kao i dosta artikala u supermarketima. Tako da mnogi idu tamo samo da se snabde, a usput dobiju i pečat o prelasku granice, koji daje pravo na produženje roka legalnog boravka u Crnoj Gori. Dakle, ako ne planirate daleko unapred i ne jurite za tim da kroz deset godina dobijete crnogorsko državljanstvo – vizaran je najjeftiniji način legalizacije. Nisu potrebni nikakvi PCR testovi, u Albaniji čak uopšte nisam videla ljude sa maskama.
Jednostavno zabavan albanski brend
Za kraj, niz utisaka o zemlji u celini.
Jezik je dovoljno srodan ruskom da već nakon mesec dana možeš razumeti veći deo onoga što ti govore, naročito ako govore polako. Obična komunikacija se odvija na mešavini crnogorskog i ruskog, ali u onim teškim slučajevima kada to nije dovoljno, dovoljno je preći na engleski i to rešava problem.
Lokalci su prilično ljubazni, iako ne toliko neverovatno gostoljubivi kao, recimo, Gruzinci. Vole da ćaskaju: skoro uvek komunikacija sa lokalcima se svodi na to da on priča, ti povremeno jednosložno odgovaraš na njegova pitanja, a on se raduje što je razumeo, pa čak i što si odgovorio u skladu sa temom razgovora. O politici malo pričaju, i to se češće odnosi na pitanje treba li ulaziti u Evropsku uniju, nego na to što su neki Rusi ili Belorusi imali nesuglasica sa svojom vladom. Libertarijanske vrednosti su im prilično prirodne, ali ih ne artikulišu.
Poslovna kultura u Crnoj Gori je predmet mnogo čuvenih priča. Stvara se osećaj da ćeš do trenutka kada uspeš da izvedeš manje-više složenu transakciju već stići da upoznaš celu porodicu ugovorne strane, pa čak i možda postati njihov rod. Cena transakcije će na kraju ispasti znatno viša od predviđene, ali će se u procesu pojaviti neke neočekivane koristi koje imaju potpuno indirektan odnos prema prvobitnoj predmetu razgovora. Ukratko, u to treba uroniti, a štedeti živce na tome je neisplativo.
Posla ov, u principu, ima, kako kvalifikovanog, tako i onog koji nije baš poseban. Sve dok znanje lokalnog jezika nije na visokom nivou, posao se može tražiti preko ruskojezičnih grupa na Fejsbuku, one su brojne i informativne. Kada čovek počne slobodno da priča, njegove mogućnosti se ozbiljno šire. Takođe, ništa ne sprečava rad na daljinu, ali to već i sami razumete. Internet je skup, ali je kvalitet prilično podnošljiv.
Hrana je ukusna, ali kuhinja nije previše bogata: meso, sir, hleb, povrće, voće. Kultura dimljenja mesa je na visokom nivou. Riba postoji, ali je lokalno ne cene previše. Jedu mnogo peciva, ali ovde ja sa lokalnim stanovništvom nemam mnogo zajedničkog.
Klima me je u početku iznenadila: krajem maja su večeri bile iskreno hladne. Sada više liči na moju predstavu o suptropima: danju je vruće, noću prijatno. Vlaga nije previše visoka, ne iritira. Klimu još uvek nisam ni uključivala, ali mislim da će posle nekog vremena biti potrebna. More je za sada prilično hladno, tako da su plaže već veoma tesne, dok je u talasima još prostrano. Kažu da lokalci usred vrućine migriraju u planine, gde je hladnije. Tamo još nisam bila, ali planiram.
Uopšte, što se tiče turističkih znamenitosti, Crna Gora me za sada zaobilazi. Posetila sam stari grad Budvu – i to je, zapravo, sve. Iako mi je bukvalno pored glave neka neverovatno stara maslina koja ima 2400 godina, o kojoj svi lokalci govore bukvalno uz uzdah, a na tri kilometra se nalaze ruševine starog Bara – nekako nemam vremena za sve to. Umesto toga, sada planiram da posetim turistički centar, produžim svoju registraciju nakon vizarana, a sutra da odem do glavnog grada gde sam uočila polovni skuter (onaj dugo očekivani veliki trošak za predmete opreme). Možda, kada budem na točkovima, ću moći da prošetam kroz zemlju i obiđem je detaljnije, ali to će verovatno već biti tema sledećeg izveštaja.
Stari grad Budve je jedina turistička znamenitost koju sam detaljno istražila
Čini mi se da sam dovršila prvi odeljak svoje knjige o ankapu, o osnovnim principima libertarijanizma. Podelila sam ga na pojedinačne главе, kako ne bi bio previše glomazan. Takođe, radi lakšeg snalaženja čitalaca, iznela sam sve brojne definicije termina koje dajem u tekstu na posebnu stranicu. Tamo ćete imati mogućnost da u koncentrisanom obliku steknete predstavu o tom čudnom pojmovnom aparatu koji koristim.
Takođe sam skicirala približno sadržao drugog odeljka, koji se za sada uslovno zove „Vlast“. Treći odeljak će verovatno biti posvećen međusobnoj povezanosti ankapa i libertarijanizma i igraće ulogu poslova nakon prvog dela knjige. Za dve druge dela knjige još uvek nisam skicirala strukturu.
Kao i ranije, ne isključujem razne ispravke, dopune i izbacivanja, naročito ako budete davali aktivan fidbek.
U El Salvadoru je sve u redu sa pravom na oružje (od 21 godine se može posedovati, od 24 godine – nositi, za licencu su potreban test i uverenje o nekažnjavanju), sloboda delovanja privatnih obezbeđenja, samo 7,6% udeo državnog sektora u ekonomiji, najniže poresko opterećenje u celoj Americi. Sada još daju i stalno nastanjenje za tri bitkoina. Nije baš ankap, ali je mnogo toga uspešno realizovano. Pri tome, El Salvador je jedna od najkriminalnijih zemalja sveta: pljačkaju, ubijaju itd. Gde je onda taj čuveni BPN, ako svaki pošten građanin može biti naoružan ništa manje od bilo kog bandita?
Anonimno pitanje
Balans potencijala nasilja (BPN) je pojam koji je Bitarh nekada koristio kao univerzalni recept protiv nasilja (kasnije je odustao od tako vulgarnog tumačenja), preuzet od Auzana, koji je prepričavao Hiršlejferov model sa zaključkom uslova održivosti anarhije. Međutim, u izvornom modelu sve nije bilo nimalo svedeno samo na BPN. Za održivost anarhije prema Hiršlejferu potrebni su niska žestina konflikata, velika disperzija resursa i dovoljno visok prihod od mirnih aktivnosti.
Faktor žestine je neki integralni pokazatelj, koji se sastoji od karakteristika vojnih tehnologija, motivacije strana i slično. On se ne izračunava direktno, već se prepoznaje kroz poređenje različitih sukobljenih društava. Disperzija resursa osigurava težinu nastanka hegemonije zahvaljujući kontroli ekonomije. Visok prihod od mirnih aktivnosti smanjuje motivaciju za ratove.
Šta imamo u El Salvadoru? U njegovoj anamnezi je rat sa Hondurasom 1969. godine, a zatim građanski rat koji je trajao do 1992. godine, što znači da se može pretpostaviti određena navika na rešavanje pitanja silom, koju institucionalisti prate još od mračnih kolonijalnih vremena, a koja je uopšte prilično karakteristična za Latinsku Ameriku. Resursi su raspoređeni veoma nejednakovno: u maloj, gusto naseljenoj poljoprivrednoj zemlji postoji veliki deficit plodne zemlje, i ona je sva koncentrisana u planinskim predelima. Nivo siromaštva i nezaposlenosti je veoma visok, što znači da u zemlji jednostavno mora postojati veliki broj jeftinih boraca koji će neizbežno samoga sebe utilizovati, pritom uznemiravajući biznis, i time još više pojačavajući siromaštvo i nezaposlenost.
Koji faktori bi trebalo da vode ka smanjenju nivoa nasilja u El Salvadoru? Prvo, čuvena druga demografska tranzicija. Manje mladih ljudi znači manje banditizma. Drugo, zahvaljujući tome što značajan deo ekonomije čine novčane doznake iz inostranstva, to povećava disperziju resursa. Priznavanje bitcoina legalnim sredstvom plaćanja smanjiće provizije na transferima, što će povećati prihode od mirnog ekonomskog delovanja. Konačno, zemlja ima nedavno iskustvo primirja između bandi i vlade, kada je nivo ubistava naglo opadao. Ako se poželi, to se može ponoviti, što će ne samo smanjiti nivo nasilja, već i povećati decentralizaciju moći.
Zašto bi vlast u El Salvadoru sasvim mogla pristati na decentralizaciju? Zato što postoji susedna Honduras, koji je u bliskoj prošlosti bio vojni protivnik. I on sprovodi panarhičke projekte, poput charterskog grada Prospera na ostrvu Roatan, i još par manjih. Mali El Salvador ne može sebi da priušti taktiku RF-a prema susedima koji pokušavaju liberalizaciju, jer nema dovoljno snage. Umesto toga, morali bi sami da se podignu na njihov nivo. A imućni građani su mnogo značajniji faktor smanjenja nasilja od bilo kakvog mitskog BPN.
Naravno, Kapeljunkov stav mi je od početka bliži, pa od njega nisam očekivala ništa naročito zanimljivo, a pogrešila sam: bilo je mnogo duhovitih fraza koje se mogu rastavljati na citate. O Kagarlickom je bilo poznato da je jak polemista; i ovde se pokazao kao jak polemista. Najzabavnije mi se učinilo to što se njegov stav u velikoj meri prepliće sa stavom Ekaterine Šulman iznetim u emisiji Status, kada je govorila o Hajeku:
Kao da, stavite vaš liberalizam u drugi plan, demokratija je važnija.
Naravno, ako se strogo pridržavamo uslova zadatka o dve stolice, obe opcije su loše: i autoritarni vladar koji prvo liberalizuje ekonomiju, ali postepeno postaje rigidan i poludi, i demokratski „big state“ koji funkcioniše kao sredstvo za parazitovanje svih nad svima, te samim tim upada u petlju pozitivne povratne sprege.
Na debatama je Kagalicki aktivno zagovarao demokratiju umesto državnog plana; njegov sagovornik tome nije bio spreman, i na kraju je malo mesta ostalo za kritiku demokratije na debatama. Ipak, ipak je bilo jedan dobar argument, o tome kako će decentralizovano demokratsko planiranje samo još čvršće vezati privatnu inicijativu tuđim planovima nego što bi to bilo da je centralizovano, i da će se baviti čistom ekonomijom bez politike ispostaviti prosto nemogućim.
A ipak, nisam do kraja razumela: ako su oba učesnika debate bila oduševljena temom o kojoj su raspravljali i smatrala predmet diskusije zastarelim za oko sedamdeset godina – o kojoj temi bi mogli da se raspravljaju sa ve boljim smislom i zadovoljstvom, i šta ih je sprečilo?
Donacija za prevod ove glave bila je sasvim pristojna, 6000 rubalja, ali je i obim teksta u njoj prilično izuzetan, tako da je moralo biti naporno rada, u pauzama između dobrovoljnog libertarijanskog robovanja na pilani.
U ovoj glavi Erik Mak priča kako je Mizesov kalkulacioni argument o neodrživosti totalne planirane ekonomije uticao na Hajeka, opisuje alternativni pristup koji je Hajek razvio za opisivanje društva kroz ideju spontanih poretaka, a takođe detaljno (po mom mišljenju, čak i previše pedantno) analizira ideju da je sloboda situacija u kojoj svi poštuju određeni jedinstveni set apstraktnih pravila, koji nosi ponosno ime pravila pravednog ponašanja, pri čemu ih ne poštuju iz razloga koristi, već ih uzdižu na rang transcendentalne vrednosti. Ukratko, ako je Bog umro, to ne znači da je sve dozvoljeno.
Nadam se da će sledeća donacija biti za prevod Stefana Molinja, kod njega je stil jednostavniji, a poglavlja nisu toliko monstruozne veličine, tako da se razmak između donacije i proizvoda može učiniti ne previše dugim.
