Sada mnoge kompanije, kao što su Apple, Tesla i John Deere, prave svoje proizvode tako da korisnik, u slučaju kvara, ne može da ih popravi, čak i ako zna kako. Na primer, neki deo u traktoru John Deere farmer može kupiti za 100$ i neće mu biti teško da ga zameni. Ali softver instaliran u traktoru će sprečiti takvu proceduru, i farmer će morati ili da plati 5000$ za servis proizvođača, ili da instalira piratski softver. U suštini, farmer nije vlasnik traktora, već ga samo uzima u besročni zakup. Kako se libertarijanizam odnosi prema takvoj politici?
themouse1_ iz Bulbylenda
Navedeni primeri su posebni slučajevi platformne ekonomije. Isto tako, proizvođač aplikacija je primoran da se prilagodi zahtevima kompanije koja proizvodi operativni sistem za koji se aplikacija razvija. Isto tako, zaposleni radnik na plantaciji u nekom Brazilu pre veka bio je obavezan da kupuje proizvode samo u prodavnici koju je držao vlasnik plantacije, a u Sovjetskoj Rusiji je kolhoznik mogao da iskoristi svoje radne dane samo, ponovo, u konkretnoj seoskoj prodavnici.
Kratko rečeno, sve ovo nisu u potpunosti tržišni slučajevi. Mogu li se takve kvasi-monopolne situacije javiti u potpuno slobodnoj ekonomiji? Da, ali one su nestabilne. Pojava izvora profita koji je primetno iznad tržišnog proseka dovodi do pojave onih koji žele da imitiraju sličan uspeh, i ubrzo konkurencija izjednačava maržu: vlasnici platformi, takmičeći se za klijenta, počinju više trošiti na održavanje njegove lojalnosti.
Libertarijanizam predlaže uklanjanje politike iz ekonomije. Hoće li to učiniti kompaniju John Deere razumnijom? Ne odmah. Jednostavno više neće imati mogućnost da tuži farmera zbog instalacije piratskog softvera. Zato će, želeći da ovlašćeni servis ne propadne potpuno, smanjiti cene popravki. A tu će još neki japanski ili beloruski traktori početi da se uvoze bez carina, tako da će potrošač imati stvaran izbor i moći će da nabavi ono rešenje koje maksimizuje njegov, potrošačev, profit od eksploatacije traktora.
Slično tome, ne imajući mogućnost da primoraju radnika da jede skupu hranu u fabričkoj menzi, ne imajući mogućnost da zabrane instalaciju aplikacija koje nisu iz App Store-a na pametni telefon, ne imajući mogućnost da kazne vlasnika kioska zato što je prešao pod zaštitu druge obezbeđivačke firme – vlasnici svih ovih platformi će se suočiti sa tim da prakse reкета rade sve gore i da se moraju naviknuti da deluju u okvirima poštene konkurencije. Ništa, naviknuće se.
Prijateljski kanal Bitcoin Translated, koji se specijalizuje za prevode važnih tekstova o bitkoinu, nedavno je objavio na svom sajtu finalnu verziju prevoda knjige Jana Pritzkera „Izumevajući bitkoin“. Prevod naslova mi se ne dopada – ne razumem način prevođenja ovakvih konstrukcija sa „-ing“ glagolima kao priloga, to ne zvuči prirodno, ja bih prevela kao „Izumimo bitkoin“. U ostalom, knjiga je dobra, razumljiva, ilustrovana i svakako spremna za konzumaciju mozgom.
Korishteći priliku, želim da se zahvalim na redovnim repostovima mojih materijala na Twitteru)))
Što se tiče pitanja, smatram da je razlog otprilike isti kao i razlog zašto u Kaliforniji od zemljotresa pogine mnogo manje ljudi nego na Haitiju. Zbog siromaštva, koje, sa svoje strane, proističe iz loše organizacije društva.
Pričam ovde čak i ne o veličini države, jer je teško na prvi pogled reći u kojoj zemlji država više interveniše u živote ljudi – u Švedskoj ili u Rusiji, u Kaliforniji ili na Haitiju. Svako društvo ima utoliko veću državu koliko mu je ona lošije pružila otpor, i uglavnom u onim sferama gde je otpor bio posebno neefikasan.
U Rusiji je osnovna strategija otpora državi uvek bila bekstvo, zato su ovde ljudi efikasni u tome da nešto sakupe i brzo iskoriste – bilo da su to pečurke iz državne šume, bilo mašine iz državne fabrike za otpad – a posedovanje nekretnina je uvek zona ranjivosti, pa se za njih ne vezuju i ne čuvaju ih. Ko i zašto bi čuvao državne šume? Ko i zašto bi ih gasio?
U istoj toj Švedskoj ne možeš pobeći od države, i za zemlju se moralo držati. Zauzvrat, država je tamo efikasnija u prikupljanju poreza, jer svi uredno sede na svojim mestima, svi su izbrojani, svi su evidentirani. Život košta dosta i sve je isplanirano, ali zato šume ne gore.
Sada sam se preselila u zemlju gde je, s jedne strane, privatna svojina prilično zaštićena, pri čemu stvar nije toliko u državi, koliko u tome što su takvi interesi društva – ljudima je isplativo skupo prodavati je strancima. S druge strane, državno mešanje se trpi prilično nerado, i često ono samo stvara privid efikasnosti, legalizujući s vremenom ono što su ljudi sami uradili za sebe na sopstveni rizik. Šume ovde još uvek povremeno gore,yyyyyyyyyyy, ali postepeno beshoziažno blago postaje sve manje.
Ako razmišljamo baš o šumi, onda je za smanjenje broja požara veoma važno da ona ne bude samo privatna, već da pripada ne previše velikim vlasnicima. Veliki vlasnik će u najboljem slučaju napraviti kvartalne proseke, a ako ima sreće, će čak orati protivpožarne trake. Ako ima još više sreće, će vršiti selektivnu seču i uklanjati suvo drvo. Ali zapravo, za njega je efikasna koncentracija proizvodnje i kvadratno-gnezdo mišljenje. A mali vlasnik će sam živeti u šumi, i povući asfaltiran put do svog salaša. Takav put ne samo što će ispuniti ulogu protivpožarne trake, već će omogućiti gotovo trenutno dostavljanje sve neophodne tehnike bilo gde, kako bi se gasio požar. A pošto će gašenje požara biti ekonomski efikasno, onda će se i gasiti.
Veoma dugo sam se pripremala za pisanje narednog poglavlja svoje knjige o ankapu, i konačno sam sastavila dve glave o moći. Glavna njihova prednost je što su neverovatno kratke, što smatram svojim velikim postignućem. Da je uvek tako sažeto mogla da izlažem…
Nadam se da ću u sledećem pokušaju zatvoriti temu moći, a možda i potpuno završiti prvi deo knjige koji, u suštini, treba da obuhvati kratak pregled cele ankap teorije. Zatim ću sastaviti kolekciju osnovnih zanimljivih praktičnih slučajeva i razgovarati o načinima realizacije celog tog veličanstva.
U prethodnom izdanju plašila sam vas fotografijama šupljine – rekavši da parcelu kupujemo za libertarijanski kondominijum, i da pored toga što nema puta, ne može se proći čak ni stazama. Od tada se mnogo promenilo.
Prvo je vladala potpuna samoupravnost: učeći u hodu da koristimo motornu testeru i trimera, očistili smo pešačku stazu do naših parcela, kao i prolaze duž njihovih granica. Nakon toga, angažovani geometar je izneo tačke katastarskog plana na teren i uručio nam elaborat – zvaničnu, pravno obavezujuću šemu parcela, kao i opštinskog zemljišta rezervisano za put.
Zatim je angažovan izvođač za prvu fazu izgradnje puta. Predviđa se da će bagerom biti izravnan četvorometarni pojas dužine 900m – na taj način će put koji prolazi kroz naše parcele povezati donji put od Bara do Ulcinja sa gornjim putem od Bara do Skadra. Međutim, nije svuda širina pojasa opštinskog zemljišta dovoljna za postavljanje četvorometarnog puta. Na jednom mestu smo uspeli da se dogovorimo sa vlasnikom parcele i tamo je put već izgrađen. Na drugom su pregovori još u toku. Ako ne uspemo, biće mali deo puta širine dva i po metra, što je takođe, generalno, ne fatalno.
ovako izgleda budući put nakon primarnog čišćenja šupljine i izravnavanja trase
Komšije, shvatajući da izgradnja puta pored njihovih teritorija znači povećanje cene, raduju se i čak počinju da pomažu. Blizu donjeg kraja puta, oni plaćaju uređenje, uključujući betoniranje dela puta i parking prostora. A još jedan komšija je ponudio šljunak za nasipanje sopstvenim transportom – verovatno ćemo i iskoristiti taj predlog. Ukratko, ove jeseni, vrlo je verovatno da će se na samim parcelama već moći započeti radovi na izgradnji.
A to znači da je pravo vreme da sebi kupite komad zemlje u budućem kondominijumu. Za sada većina teritorije pripada fondu Montelibero, i fond je spreman da smanji svoj udeo u zemlji prodajom zemljišnih tokena onima koji žele da se naseljavaju u budućem naselju. Nakon finalnog čišćenja parcele, ona će biti podeljena na udele koje će već moći potpuno zvanično da se uknjiže u privatnu svojinu, međutim, što pre uđete u MTLCITY tokene, to će vas na kraju kvadratni metar koštati jeftinije – što je logično, jer rani investitori traže premiju za rizik. Uputstvo o tokenomici projekta i o ulasku u suvlasništvo dostupno je na njegovom sajtu.
Inače, o fondu. Nedavno se na sajtu projekta pojavila sekcija sa ličnostima. Tamo su navedeni oni suinvestitori projekta koji su već sada spremni da to otvoreno izjave. Nekoliko investitora za sada ostaje anonimno.
Dakle, neko je odmah kupio sebi MTLCITY tokene zemljišta, a neko se uložio u fond koji je otkupio ostatak tih tokena kako bi na vreme zatvorio ugovor o kupovini zemljišta. Sada fond prodaje tokene zemljišta koji se nalaze na njegovom bilansu. Šta će on uraditi sa prihodom? Naravno, uložiti u neke druge biznise. Za sada je relativno mala suma investirana u trejding projekat koji pripada jednom od osnivača fonda. Kao rezultat toga, fond je počeo da isplaćuje svim vlasnicima MTL tokena nedeljne dividende koje se formiraju od profita iz ove investicije. Investicije u trejding su visokorizične, pa fond verovatno neće ozbiljno povećavati svoj udeo, već će kako bude novca od prodaje zemljišta postojao, početi da investira u kompaniju zaduženu za njenu izgradnju. Uostalom, ako imate druge interesantne predloge – obratite se u glavnu čet grupu projekta, a zatim će vas preusmeriti u grupu specijalizovanu za poslovne ideje.
Takođe, od početka projekta do sada Crnu Goru je posetilo već prilično mnogo libertarijanaca u turističke svrhe, koji žele da istraže zemlju i naš projekat, i oni nastavljaju da dolaze s vremena na vreme – ali ne u isto vreme i sa sopstvenim kulturnim programom: nekima plaža, nekima planine, nekima žurke. Veoma se nadamo da se svima dopala zemlja i da će uskoro ovde preći na stalno. A za one kojima se zemlja dopala, ali iz nekih važnih razloga nisu spremni da se presele, planiramo da napravimo redovni festival, kako bismo se ubuduće okupljali organizovano. Ideje i predloge pomoći oko festivala takođe pišite u glavni čet, a zatim ćemo preći u zatvoreni tematski.
Nastavlja se prevod Friedmanove „Mehanike slobode“ u format audio knjige. Prvi i drugi deo su već potpuno snimljeni, ostala je samo sitnica – još četiri dela. Aktuelna verzija audio knjige dostupna je u obliku plejliste, a odgovarajući snimci su takođe priloženi uz tekst svake od poglavlja.
Pored toga, Oleg sa malim zakašnjenjem objavljuje snimke i na svoj YouTube kanal. Tamo nije samo Friedman, tako da se nada da bi vas kanal mogao zainteresovati.
Sviđa mi se analiza: nabrojani su plusi, minusi, skriveni rizici, ograničenja, perspektive i tako dalje. Posebno ću izdvojiti tvrdnju da ne mora svako ko praktikuje metode kontrekonomsije biti agorista. Na primer, Severna Koreja zarađuje na kontreekonomiji, ali oni nam nisu braća.
Čini mi se da je za uspeh agorizmu potrebno podudaranje dva faktora. Prvo, u zemlji treba da postoji anokratija (čak bih rekla failed state, ali taj termin ima mnogo negativnih konotacija jer se to stanje uglavnom povezuje sa preziranjem prema privatnoj svojini). Drugo, agorizam treba da bude moderan. Idealno – na nivou filma Alongside Night. I dok u pogledu slabljenja države malo toga možemo, u vezi sa drugim uslovom imamo sve karte u rukama.
Ljubičasti zmaj: @ancapsan, zanimljivo, a šta ako Bitarh ipak izumi svoj libertarijanski vakcin, testira ga i dobije odobrenje nezavisnih lekara, hoćeš li se vakcinisati?
Ankap-tjan: Ovde je važno razumeti koje će se tačno promene dešavati u organizmu, i odlučivati na osnovu konkretnih činjenica. Ako dejstvo bude baš onako kako Bitarh sanja, a u šta ja ne verujem jer genetika izgleda ne radi baš tako – onda zašto da ne, to neće uticati na mogućnosti samoodbrane, a ako mi bude potrebno baš nasilno osvetiti se, i sada bih radije da za to ne delujem sama, već da angažujem stručnjaka.
Prvobitno sam mislila da će to pretvoriti u šalu, ali odgovoriću, izgleda, ozbiljno.
Predmet mog glavnog neslaganja sa Bitarhom je moja netrpeljivost prema operisanju holističkim konstrukcijama. Ja više volim da posmatram ne nasilje kao fenomen, već nasilje koje jedan konkretan subjekt vrši nad drugim konkretnim subjektom. I to konkretno nasilje već posmatram u kontekstu libertarijanske ideologije, koja svoju vrednost proglašava slobodom. I ta sama sloboda znači da zadržavam pravo, između ostalog, i na osvetu, ako mi to bude volja. Naravno, pritom ostavljam okolini pravo da pokuša da me zaustavi i pozove na odgovornost.
Moji sopstveni moralni stavovi, koji mogu podstaći da stupim u konflikt, uključujući i nasilan, za mene su iznad apstraktne želje da imam mir potpuno lišen agresivnog nasilja. Pokušaji da manipulišu mnom u duhu „dokle god u svetu postoji nasilje, čovečanstvo je u opasnosti“ mogu izazvati samo samo prefrkanje: „onda neka ostane u opasnosti“. Ja bih, možda, čak i izoštrila tu tezu. Ako pretpostavimo da postoji dugme čijim pritiskom se uništava čovečanstvo, želela bih da ga imam. Ne da bih ga pritisnula, već da bih znala da to mogu da uradim. To je veoma važan stimul za čoveka – proširenje mogućnosti, odnosno stepeni slobode. Slobode.
I još mi je važnije da imam mogućnost da odgovorim na nasilje upućeno meni, kako direktno u trenutku napada, tako i naknadno, ako mi to bude pogodnije. Dobrovoljno neću uništavati u sebi sposobnost za takvo nešto. Tako da, izvini, u gore navedenom dijalogu sam lagala.
Uz sve to, duboko cenim istraživanja Bitarka sa Voluntaristikom koja se tiču ispitivanja mehanizama koji utiču na stav ljudi prema ispoljavanju nasilja. Štaviše, poštujem Bitarkovu težnju da dobije na raspolaganje dugme koje iskorenjuje u čovečanstvu sklonost ka agresivnom nasilju. Na kraju krajeva, čime je to gore od želje da se ima dugme za uništenje čovečanstva? Istina, on žudi tim dugmetom kako bi ga pritisnuo, i to malo menja situaciju: možda ću ga tek morati zaustaviti, kao što se u klasičnim akcionim filmovima zaustavljaju ludi naučnici. Pa dobro, biće to zanimljivo.
Ako, recimo, uzmemo ankap po Molinjiju, zar će zaista nekoliko prestupnika koji su u pijanstvu ili pod uticajem droge izazvali saobraćajnu nesreću, čak i bez smrtnih žrtava, ili silovali devojku, imati mogućnost da plate odštetu, makar i u desetostrukom iznosu, i da nastave da šetaju slobodno? Novac je novac, ali opasnost po društvo svakako nije nestala. Da si ti sama, ako se bože desi nešto od navedenog, obratila se državnom ili privatnom sudu, ako, recimo, imamo minarhizam sa ankapskim nametajama i postoji pravo izbora između njih? Da, državni sud će izvući sasvim malu odštetu, kao što je to uobičajeno, ali će izolovati silovce u koloniji na 5-10 godina, sa malom šansom da se odatle ne vrate, ili će se vratiti kao iscrpljeni i bolesni ljudi. Privatni sud će pak izvući odštetu koja premašuje štetu desetostruko, ali će pustiti silovce na slobodu, jer znamo da cilj kazni u ankapu nije popravljanje, niti odmazda, već nadoknada štete. Šta kažeš na taj račun?
Srećom, već sam stigla da napišem prva poglavlja knjige o libertarijanstvu, tako da vas odmah mogu poslati da pročitate o libertarijanskom pravu. Zadatak suda nije da kazni krivca i da od njega izvuče maksimum novca. Zadatak suda je da reši konflikt. Čak i ako nisam uspela da se sa siljateljima dogovorim oko toga u kom sudu će naš konflikt biti razmatran, i ako sud bude nametnut strani tuženih, to ne poništava osnovni zadatak suda. Na kraju bi trebalo da se dobije situacija u kojoj je konflikt između mene i siljatelja iscrpljen.
Za mene je izuzetno važno da razumem da ove ljude više nikada neću videti u svom životu. To će mi omogućiti da ne zastrane od straha kada perifernim vidom primetim nejasnu figuru (barem se nadam). Tako da bih insistirala na tome da dobiju nalog da žive u nekom konkretnom gradu koji mi je poznat, čak i ako je prilično velik. Shodno tome, ja u taj grad neću ni nogom, a oni će odatle. Naravno, kontrola nad njihovim poštovanjem ove tačke će koštati novca – ništa se ne može, neka plate, meni je to važno.
Imam veoma čvrstu psihu, ali kada sam u intervjuu čula Šulman da je kod nje nakon napada na muža posttraumatski sindrom trajao godinu dana, moram priznati i sebi mogućnost nekih psihičkih trauma koje zahtevaju lečenje. Tako da će moj drugi zahtev, naravno, biti plaćanje moje rehabilitacije.
Takođe, naravno, želela bih da dobijem značnu novčanu nadoknadu, međutim, ovo stavku sam postavila kao treću, jer moji prioriteti u potpunosti odgovaraju pravilima bezbednosti: prvo se uklanja opasan faktor, i tek nakon toga se pruža pomoć i isplaćuju nadoknade.
Kao četvrtu stavku, želela bih da silovnici takođe dobiju psihološko lečenje, ali ako im nakon isplata po prethodnim stavkama ne ostane novca za to, neću insistirati.
Ako su silovnici bili previše siromašni da bi odmah isplatili mi određenu nadoknadu i finansirali ostale mere – pa šta je, morali će da uzmu kredit. Nekada će otplatiti, to više nije moja stvar, već njihova i banke.
Čini mi se da su moji zahtevi prilično skromni: ne insistiram na kastraciji ili pogubljenju, ne zahtevam da obavezno trpe u uskoj ćeliji i da budu izloženi silovanju od strane celsoklučenika. Ne želim da oni gube zdravlje, a da oni koji će im oduzimati zdravlje gube ljudski oblik. Tako da se nadam da će sud uvažiti moje zahteve. A ako žrtva nasilja bude insistirala na svim glupostima opisanim u ovom pasusu, nadam se da će sud uspeti da je ubedi da odustane od takvih zahteva. Ako pak sud odredi neku strogu kaznu u tom duhu, to će za mene biti jasan crveni alarm: sud nije libertarijanski, sa njim dobrovoljno nikada neću imati posla i pokušaću da odvrati i druge.
Pre nego što odgovorimo na pitanje šta će se desiti u slučaju pobede, važno je razumeti pod kojim uslovima ona uopšte može da se ostvari.
Deo 1. Pre izbora
Može se osmisliti mnogo scenarija različitog stepena neverovatnosti, ali svi oni će sadržati jednu zajedničku premisu: i Putin i Navaljni pre izbora fizički ispadaju iz trke. To jest, ne samo da ne učestvuju iz nekog razloga, već nemaju ni najmanje mogućnosti uticaja. Jednostavnije rečeno, umiru. Pretpostavimo prilično grub scenario: Navaljni pogine u koloniji od kovida, Putin pogine od moždanog udara. Na taj način ne izmišljamo nikakve terorističke organizacije ili teroriste usamljenice, već ostavljamo realizaciju ove istorijske slučajnosti na volju majke prirode. Vršilac dužnosti predsednika postaje Mišustin, on pokušava da preuzme uzde u svoje ruke, ne uspeva, i Federalna skupština iznenada usvaja zakon kojim direktno zabranjuje vršiocu dužnosti da se kandiduje. Mišustinu je dovoljno pameti da ne upotrebi veto.
Objavljeni su novi izbori. Njima prethodi široka društvena kampanja za ukidanje zakona koji onima koji su učestvovali u aktivnostima ekstremističkih organizacija oduzima pasivno biračko pravo. Kampanja ne donosi rezultate, i Navaljini saradnici, od Volkova do Gurijeva, ispostavljaju se kao neizabrani – neko zbog ekstremizma, neko zbog statusa stalnog boravka. Opozicija sprovodi primere, gde lako ispadaju još živi stari demokrate, i u drugom krugu Svetov sa minimalnim predznakom pobeđuje Juneman. I Putinovim saradnicima nije lako, pa i oni moraju da organizuju primere u kojima Sobjanin gubi od Šojga, uz početak prljavih skandala o tome kako su za jednog kandidata u koloni glasili radnici komunalnih službi, a za drugog vojnici ročnici. Niti manje prljavo ispada ni kod komunista, gde Zjugaov nije odlučio da pusti nikoga umesto sebe. Za vrhunac svega, od Rodine se iz nekog razloga kandiduje Patrušev, a od SR Prilepin. Na taj način, u trenutku početka kampanje za prikupljanje potpisa, najveće sistemske partije su obuzete potpunim razdorom, izborima je usmerena ogromna pažnja javnosti, i CIK-u nedostaje političke volje da eliminiše Svetova na samom početku. On dobija prilično velikodušno finansiranje kako od liberalnih biznismena-političkih emigranata, poput Čičvarkina, Durova i Hodožkovskog, tako i od pojedinih preduzetnika koji nisu pobegli za Putinove vlasti, počevši od Potapenka. To se ispostavlja dovoljno da prikupi potpise i uđe u glasački listić.
Ali da li je takvo raspoređivanje dovoljno da libertarijanac može da pobedi na predsedničkim izborima u Rusiji? Ne. Zato ćemo dodati još dva faktora. Prvo, izuzetno uspešne liberalne reforme, na primer u Kazahstanu, koje su mu par godina pre izbora u Rusiji obezbedile ozbiljan skok, a njegovi uspesi su upravo sada veoma prisutni u javnosti. Drugo, Svetov najavljuje levi zaokret, priča priču o tome da su za sve narodne nevolje krivi superbogataši i kako će ih lišiti poluga uticaja na politiku. Takođe obećava prenošenje državnih korporacija u fond za penzije, obavezuje se da će uvesti progresivni porez na dohodak otkazivanjem poreza na dohodak građana za sve koji primaju manje od dva minimalna zaradaka, dok će za ostale zadržati dosadašnju stopu uz oduzimanje onih nazvanih dva minimalna zaradaka iz osnovice za oporezivanje. Takođe se, naravno, najavljuje smanjenje vojnih rashoda za 30% ukinuvanjem celokupnog sistema obaveznog vožnog roka, i smanjenje rashoda za specijalne službe za 90% – uz prebacivanje uštedenih sredstava na socijalne stavke budžeta. Ukratko, ima gde da se razigra libertarijanska fantazija pri pisanju radikalno leve programa.
U tom kontekstu, Zjuganova obećanja nacionalizacije izgledaju ne samo neubedljivo, već i bledo, a u Šojguovu sposobnost da smanji vojsku uvire opravdane sumnje – šta ga je to ranije sprečavalo? Za vrhunac svega, prvi put nakon mnogo godina svi kandidati izlaze na debate, i upravo tu Svetov razbija sve, demonstrirajući najviši nivo diskusije u Istočnoj Evropi. Tako će o njemu saznati bake na televiziji, i to mu obezbeđuje pobedu.
Deo 2. Nakon izbora
Svetov dolazi na vlast, ali on je predsednik bez partije. Izbori u Državnu dumu održaće se tek 2026. godine, a on mora da pokaže bar neke rezultate. Inače, o Državnoj dumi. U 2021. godini u njoj je formirana veoma mala međufrakciona grupa poslanika, koji su uspeli da uđu zahvaljujući pametnom glasanju, nisu izdali Navaljnog anatemom zbog toga, i koji čak i nekako rade za izbirače. Nakon Svetovove pobede, njihov neformalni uticaj ozbiljno raste i oni postaju nosioci velikog broja nacrta zakona koji materijalizuju Svetovov program. Ipak, svi ti nacrti zakona prolaze teško i sporo.
Zato se veoma brzo sprovode one mere gde predsednik može da se snađe svojim naredbama kao vrhovni zapovednik. Tako ruski silovci počinju da napuštaju Donbas čak i pre nego što Državna duma potvrdi novog premijera. Njima, inače, postaje Dmitrij Potapenko – je li zao što je bio jedan od prvih koji je počeo da uplaćuje pare Svetovskom štabu. Navalnjata zahtevaju Milova i Gurijeva u vladu. Milov dobija funkciju ministra energetike, a Gurijev je imenovan da upravlja pensionim fondom. Na funkciju ministra finansija trijumfalno se vraća Kudrin, i to postaje garancija da Državna duma postane malo popustljivija. Ekaterina Šulman postaje ministar prosvete. Ministarstava u Rusiji ima mnogo, dostojnih ljudi još više, lenjo me je da fantaziram o ostalim funkcijama, ali, bilo kako bilo, vlada će se ubrzo obnoviti. Takođe, predsednik iznosi nacrt zakona o širokoj amnestiji za sve političke članove, a istovremeno i za član 228. Nacrt zakona stagnira, i tada politički Svetov jednostavno izdaje pomilovanje. Rosimočestvo prelazi u nadležnost pensionog fonda.
Šta se uspeva uraditi u Dumi?
Prvo, još jednom promeniti zakon o izborima, nastavljajući dobru tradiciju ne sprovođenja dva izbora po istim pravilima. Nacrt zakona piše „Glas“, a predlaže ga predsednik. Vraćeni su izborni depoziti, prag ulaska za partije smanjen je na 3%, potpisi za registraciju kandidata dozvoljeni su u elektronskom obliku preko naloga na državnim uslugama, ukinuto je elektronsko i višednevno glasanje, proširena su prava posmatrača, i naravno, ukinute su lustracione norme za osuđene osobe, vlasnike stranih boravišnih dozvola i dvostruko državljanstvo, kao i za one koji su povezani sa ekstremizmom.
Drugo, predsednik garantuje pravo veta na bilo koji zakon donet sa kršenjem pravilnika. Bez ikakvog ubrzanog razmatranja u tri čitanja odjednom.
Treće, naglo opada udeo tajnih stavki u budžetu. Oko budžeta u dumi idu ozbiljne javne bitke. Smanjenje budžeta za bezbednosne agencije postiže se samo delimično, a ušteda se zaista preusmerava na obrazovanje i zdravstvo. Radikalno su smanjeni troškovi državne propagande, i to se ispostavlja kao problem – kao i u vreme Jelcina, predsednika počinju da napadaju preko privatnih kanala, a on im uzvraća svojim strimovima.
Šta ne uspeva? Naravno, propadaju svi planovi za lustraciju. Ne uspeva ukinuti porez na dohodak za siromašne. Ne uspeva se ukinuti čak ni porez na transport, iako se čini kao sitnica.
Nakon toga, u 2025. godini, predsednik raspušta Dumnu i raspisuje vanredne izbore. U Dummu ulazi oko petnaest partija, uključujući i jednu libertarijansku. Najveću frakciju imaju komunisti – dvanaest procenata. Tempo reformi nakon toga se ubrzava, ali ne značajno, jer tim reformatora praktično mora da formira svoju koaliciju za svaki novi zakon. Već pred kraj svog prvog mandata, Svetov uspeva da postigne usvajanje ustavne norme kojom se propisuje da svaki novi federalni zakon ili druga norma, osim ustavnih, moraju sadržati naznaku o roku isteka svog važenja, koji ne može prelaziti deset godina. Ako do isteka roka važenja norma ne bude produžena ili na neki način modifikovana, ona automatski prestaje da važi. Uz to, pošto se već menja ustav, usvojena je i druga važna izmena: od sada predsednik može vladati samo jedan šestogodišnji mandat.
Šta se uspeva postići u spoljnoj politici?
Prekida se odobravanje kredita drugim zemljama. Sve trupe se izvlače iz inostranstva. Ukrajinci se raduju, Jermeni tuguju. Krim se proglašava slobodnom ekonomskom zonom, koja ima pravo da u bilo kojim pitanjima bira kojim će se tačno zakonodavnim normama rukovoditi – ruskim ili ukrajinskim. Ukrajinski građani dobijaju pravo na slobodno nastanjivanje na Krimu uz dodelu biračkih prava na izborima svih nivoa, sve do predsedničkih. Ukrajinske političke partije dobijaju pravo na delovanje na teritoriji Krima. Stanovnici Krima sa ruskim državljanstvom dobijaju pravo da učestvuju u parlamentarnim i predsedničkim izborima u Ukrajini. Granica između Rusije i Ukrajine na Donbasu predaje se pod kontrolu Ukrajine. Ukrajina na duže vreme dobija glavobolju u vidu bivših narodnih republika koje je na neki način potrebno dovesti u ljudsko stanje. Zahvaljujući ovom kompromisu, Rusija postepeno izlazi iz pod većine stranih sankcija – svih, osim ograničenja na isporuku visokotehnološkog naoružanja. Sopstvene sankcije, naravno, ukida odmah.
Liberalizovano je tržište spoljnih isporuka ugljovodonika. Kupac ih kupuje na ruskoj berzi ili direktno od proizvođača, nakon čega sam bira koji će tačno način koristiti da obezbedi njihovu isporuku. Na taj način, obim pumpanja nafte i gasa preko Ukrajine sada određuje samo to koliko konkurentne tarife za tranzit postavlja ukrajinska strana.
Rezultati vladavine
Rusija je stupila na mirne staze i prestala sa ludovanjem u spoljnoj politici. Unutrašnja politika je takođe oslobođena diktata silovaca. Snažna leva opozicija u parlamentu nije dozvolila ozbiljno smanjenje poreskog opterećenja i državnih rashoda, međutim, njihov karakter se promenio ka socijalnijem. Rusija je pod Svetovom ostala zemlja sa niskim nivoom državnog duga i suficitnim budžetom.
Godine 2030. Mihail Svetov odlazi sa mesta predsednika i iste godine se bira u parlament, gde predvodi libertarijansku frakciju. Godine 2035. napušta parlament, kupuje kućicu na Kamčatki, naseljava se tamo sa svojom mladom suprugom i vodi privatni život.
