Автор: Анкап-тян

Prokleti grad

Davno mi su naručene i plaćene recenzije za tri knjige Strugackih. Piknik sam razmotrila u aprilu, Puža u maju, a do Grada sam stigla tek u avgustu. Tradicionalno ne nameravam da prepričavam zaplet, možete pogledati vikipediciju, a bolje pročitajte samu knjigu.

Jasno je da mnogima nakon čitanja dolazi želja da odmah počnu da istražuju fiziku opisanog čudnog mesta. Ovde je prostor urolan u cevčicu, ovde su napravljeni nabori, ovde je nabijena jaka trava, a ovde peče. Ali ako posmatrati knjigu na tom nivou, to više nisu Strugacki, već Pelevin.

Knjiga je pisana „za fioku“, pa se ne može žaliti na to da je sadržaj plod kompromisa sa sovjetskom cenzurom – nije se ni pokušavalo da se objavi dok je cenzura postojala. Boris Strugacki je tvrdio da je to njihova omiljena knjiga, a njen glavni junak, shodno tome, omiljeni junak. Međutim, meni su kod Strugackih iz nekog razloga junaci manje zanimljivi, mnogo je zanimljivije pogledati šta je tu sa društvom.

A društvo je tamo sasvim moderno, ne bi se reklo da je opisano 1972. godine. Globalizam, sa jedinstvenim jezikom i sudarom atomiziranih predstavnika različitih kultura. Trijumf jednakosti i inkluzivnosti (ali pri svojoj inkluzivnosti, žene u Gradu, kao i svuda kod Strugackih, potpuno su pljosnati likovi koji nose isključivo dekorativnu funkciju – osim, možda, potpuno epizodične gospođice Matilde Gusakove – ona nije pljosnata, ali je takođe više dekorativna). Konstantne iznenadne nedaće – čas globalno zagrevanje, čas gašenje sunca, čas kovid, čas pretvaranje vode u žuč, čas BLM, čas najezu pavijana. Reakcija ljudi i reakcija vlasti na ove nedaće.

I, znate, imam nekakav osećaj da su Strugacki uvereni: sa čovečanstvom ne može drugačije. Neophodno ga je uvesti u stanje veštačkog stresa i deficita, jer se bez toga deo ljudi pretvara u doktore Opire, a deo počinje da priređuje neke zagonetne „site bune“. Site bunama Strugacki vole da plaše. Navodno, kada je čovek stomacom zadovoljan, ne brine ga previše dalji samorazvoj, i on se udružuje sa drugima sličnima radi samouništenja (Fight Club je verovatno takođe bio inspirisan Strugackima).

Meni je, za razliku od Strugackih, bila sreća da živim u relativno sitim vremenima, i videla sam site bune ne u teoriji, već u praksi. Pristojno obučeni, vaspitani ljudi izlaze da dobiju batina po glavi, a zatim uzdišu da ovde, čini se, neće uspeti da osvoje politička prava, i emigriraju u mirnu Crnu Goru, po kojoj je direktno skrajen grad iz „Plitkih stvari veka“ (samo što sam jutros vraćena s puta, to je bilo jako). Ukratko, site bune su prilično ohrabrujuće, na veoma kratak rok, a zatim, naravno, sledi ambis frustracije. Strugacki su očigledno zamišljali nešto mnogo odvratnije.

Pretpostavlja se da se svim tim beskrajnim eksperimentima nad ljudima kova neki novi čovek, koji je jedini sposoban da izgradi novi svet. Međutim, na primeru glavnog junaka novele vidimo da je jedino u čemu eksperiment uspeva – to što čoveku izbija tlo iz-pod nogu, ruši sve ideološke oslonce i na kraju ga dovodi do samoubistva, umesto izgradnje bilo čega. Iako, naravno, postoji nada da će Voronin nakon povratka u Lenjingrad 1951. godine početi da piše zanimljivu naučnu fantastiku i postati idol cele sovjetske inteligencije.

Neidealni ljudi i društveni ideal

U svojim objavama često tvrdite da će pri ankapu svi ljudi (ili većina) biti skloni nenasilju (a one koji su skloni nasilju će se moći „reprogramirati“), što će omogućiti izgradnju društva slobodnog od nasilja. Ali čekajte! Pa sa idealnim ljudima može se izgraditi idealno društvo na osnovu skoro bilo koje ideologije – pa makar i komunizma u njegovim ranim idealizovanim predstavama. Svaka savremena društvena struktura se gradi polazeći od činjenice da su ljudi skoro uvek neidealni – emocionalni, pomalo glupi, agresivni, pohlepni, kukavice i tako dalje – i društveni poredak mora neutralisati ljudske nedostatke. Kako ankap može postojati u društvu neidealnih ljudi, ako čak i sada kriminalci dovoljno glupo kradu ponekad direktno ispred kamera, a u nedostatku opšte priznate policijske sile potpuno će se razrasuli i njihovo hvatanje/eliminisanje snagama privatnog obezbeđenja postaće otežano zbog masovnosti kriminaliteta i preopterećenja sudova? Neće li to dovesti do brzog propadanja društva u divlje stanje, kada čak i adekvatni ljudi budu primorani da budu u večnom stanju rata protiv svih?

Anonimno pitanje

U pravu ste, od idealnih ljudi može se izgraditi mnogo toga. Upravo zato Bitarh i Voluntarista – autori objava koje redovno pojavljuju na ovom kanalu o izgradnji nenasilnog društva – ne opterećuju se izgradnjom baš ankapa, za njih je ekonomski model sporedan, kao i odsustvo centralne vlasti, dok je primarna vrednost upravo nenasilje, u njegovom uskom razumevanju odsustva fizičke prisile.

Doktrina anarho-kapitalizma pretpostavlja da ljudska sklonost fizičkoj prisili neće pretrpeti ozbiljne promene. Jedino što je potrebno za njen trijumf jeste pojava kritične mase tehnologija koje decentralizovanu proizvodnju i trgovinu čine ekonomski isplativijim od centralizovane – to ako polazimo sa pozicija materijalizma, gde biće određuje svest, a baza nadgradnju. Ako pak smatramo da, naprotiv, svest formira biće, onda je za trijumf ankapa potrebna kritična masa ljudi za koje ideje libertarijanizma imaju značajnu vrednost. Meni je, u suštini, svejedno s koje strane da grizem taj hleb, ukusan je podjednako sa obe strane.

Kada decentralizovane tehnologije dominiraju u svakodnevnom životu, to znači da će uber-policija stići brže, a pružiti uslugu jeftinije i kvalitetnije nego policijska patrola Ministarstva unutrašnjih poslova, te će Ministarstvo unutrašnjih poslova izgubiti ekonomsku konkurenciju za klijenta i nestati. I ako ljudi kradu direktno ispred kamera, decentralizovane tehnologije će pre omogućiti mogućnost da im se upravo ispred tih istih kamera izda kazna. A ako oni umesto toga pomahanu rukom pred kamerom i izjave da, navodno, iznajmljuju taj automobil, onda će im, umesto nesrazmerno velike kazne, u korist vlasnika auta biti skinuta skromna cena najma. A možda govorim gluposti, i tržište će to rešiti na neki drugi način.

Kada libertarijanske ideje dominiraju u društvu, onda čak i u uslovima tehnološki uslovljene centralizacije velikog broja proizvodnji, ljudi će i dalje relativno više ceniti frilans ili slične frilans odnose, i vlasnik proizvodnje će morati da se prilagodi tom zahtevu ako želi da se obezbedi radnom snagom. Ljudi će se zapošljavati u policiji, ali će i dalje svoju patrolnu jedinicu posmatrati kao autonomnu preduzetničku jedinicu, sa sopstvenim stalnim klijentima i obavezama prema njima, koje znače mnogo više od formalne subordnacije u policijskoj upravi.

Najstrašnije za libertarijanizam je povećanje efikasnosti centralizacije nasilja. Sredinom 20. veka takva efikasnost je bila maksimalna, čovečanstvo je ratovalo armijama od više miliona ljudi, a za izgradnju libertarijanskog društva nije bilo ni najmanjih perspektiva. Sada se armija od stotinu hiljada ljudi već smatra velikom, i želi se verovati da će decentralizacija nastaviti ubrzanim tempom. Jeftino i efikasno decentralizovano nasilje, koje se krajnje loše skalira pri povećanju broja uključenih lica ili ulaganju dodatnog kapitala – to je upravo ono što je potrebno kako bi čak i u slučaju nastanka naoružanih konflikata oni brzo utihnuli bez dalje eskalacije.

Kao što vidite, uopšte nije neophodno prepuštati se praznim snovima o tome kako će čipovanje sve učiniti ljubaznima i dragim. Umesto toga, može se prepustiti praznim snovima o tome kako će sve učiniti ljubaznima i dragim totalna naoružanost ručnim oružjem koje efikasno i po mogućnosti bezbolno onesposobljava čoveka, ali ima nisku letalnost. A u slobodno vreme od praznih snova, preferiram da gradim lokalnu libertarijansku zajednicu, gde se sve neophodne veštine interakcije između ljudi stiču običnom navikom – a te navike će biti u veoma snažnom konfliktu sa navikama poslušnosti državi ili drugoj centralizovanoj sili.

Levijatan nikome nije potreban. Hobsu je žao.

Ustav slobode

Nadajm se da će konferencija Ustav slobode, koju je Centar Adama Smitha najavio za predstojeću nedelju, biti praćena prenosom, kako bih mogao da gledam i komentarišem uživo. A ako ne, sačekaću snimak. U svakom slučaju, drago mi je što obrazovni deo libertarianske agende u Rusiji nije potpuno pojeden političkim, mada bih u budućnosti voleo da vidim slične konferencije kod sebe u Crnoj Gori, naravno)))

Erik Mak. Libertarijanizam. Prevod poglavlja o Nozikovim pogledima na prava svojine.

Krenula sam sa četvrtim odeljkom knjige Erika Maka Libertarijanizam, koji je posvećen ekonomskoj pravdi i pravima svojine. Kao i treći, on se sastoji od kratkog uvoda i dva poglavlja koja prikazuju poglede Nozika i Hajeka na ovu temu – očigledno, za Maka ne postoje drugi libertarijanci vredni pažnje po ovom pitanju (iako je ovde verovatnije reč o tome što Mak piše knjigu o filozofiji, a ne o istoriji, ekonomiji ili pravu, otuda i izbor autora koje razmatra).

U poglavlju o Noziku analizira se kako je on kritikovao pristalice distributivne pravde, pokazujući da bi oni, radi postizanja nekog idealnog krajnjeg stanja, morali pokrenuti mehanizam permanentne revolucije, a radi primene nekog jedinstvenog distributivnog modela – pretvoriti sve u delimično ropstvo. Nozik ovakvom redistributivnom ekstazu suprotstavlja dobro nam poznati libertarijanski pristup, prema kojem pravda određenog prava svojine zavisi od procedura zahvaljujući kojima je ono stečeno, a ne od veličine imovine ili, recimo, stepena lojalnosti korisnika partijskoj liniji.

Izražavam duboku zahvalnost svima koji su poslali donacije za prevod ovog poglavlja, sada možemo početi da prikupljamo za sledeće. A dok se skuplja novac za Maka (ili za Molinju, volite ga Molinju, zar ne?), ponovo ću se vratiti Fridmanu, očekuje nas poglavlje o zakonima Kineskog carstva.

Vesti Montelibero, izdanje 5

Od poslednjeg informativnog izdanja prošao je otprilike mesec, vreme je da ukratko podelim izveštaj o urađenom.

To što smo kupili hektar Crne Gore konačno je zvanično uneto u propisane registre. Istina, nisam imala dovoljno mozga da se lično uverim u to na crnogorskom katastarskom sajtu, pa moram verovati na reč onima koji se razumeju u njegov funkcionalitet i zadovoljiti se skeniranim dokumentima. Kao deo nagrade za svoje učešće u projektu, rezervisala sam za sebe pravo otkupa dva ara po nabavnoj ceni, ali za sada još uvek svako ko želi može na isti način kupiti svoj komad – akcionari već prete da uskoro počnu prodaju novih zemljišnih tokena sa nadoknadom, ali još uvek nisu konačno doneli tu odluku.

Savladavanje zemlje ide u nekim aspektima živo, a u nekim jedva-jedva. Lokalni izvođač radova nikako da završi naručeni obim posla po grubom postavljanju trase za put. S druge strane, legalno nije dozvoljeno graditi put do 15. septembra, tako da je i pritužbe teško izneti. Međutim, naš desant se već aktivno bavi potpunim čišćenjem parcele od svakog nepotrebnog drvenog sitniša i uradio je otprilike četvrtinu posla. Za daljnje nasipanje i betoniranje puta, dovođenje struje i vode, iskopavanje kanalizacije, kao i za samu izgradnju – započeto je osnivanje posebne građevinske firme i potraga za specijalnom mehanizacijom za kupovinu, kako ne bismo zavisili u tom pogledu od nepouzdanih lokalnih izvođača.

Do danas se u Crnu Goru preselilo 11 učesnika projekta. Da ne bismo izgubili račun, na glavnoj stranici sajta projekta na samom dnu su čak postavili brojač. Trebalo bi još dodeliti redne brojeve doseljenicima, kao u Free State Project-u, kako bi mogli da se hvale. Ja bih, na primer, imala broj 3. Tako da, ako neko napravi cool dizajn knjižice (ili sličice) učesnika projekta, to bi bilo slatko, naročito u procesu uručivanja detetu dokumenta sa brojem 6.

Sa Titusom Gebelom, autorom knjige o čarter gradovima i osnivačem fonda za njihovu promociju, nismo u svoje vreme uspeli da se sastanemo – on je, zbog svojih titusovih poslova, tada prošao pored Crne Gore. Ali sada, sledeće nedelje, zakazan je novi zanimljiv sastanak – sa Verom Kičanovom, zaslužnom aktivistkinjom ruskog libertarianskog pokreta, koja je davno emigrirala i sada se, između ostalog, profesionalno bavi temom čarter gradova. Nadamo se da Britanija u poslednjem trenutku neće staviti Crnu Goru u crvenu zonu, da sastanak neće biti otkazan i da će biti dovoljno poučan za sve učesnike.

Jedan od ozbiljnih minusa Crne Gore za frilensere ispostavlja se kao veoma neprijateljska bankarska sfera. Kako bismo što ređe imali kontakta sa crnogorskim bankama, počeli smo da kreiramo mrežu horizontalnih veza koja omogućava razmene tipa „trebaju mi evri u gotovini u Baru, a kontragentu iz Budve trebaju rublje u besnalnom na Sber“. Za to se za sada uglavnom koristi specijalizovani telegram čet, međutim, nedavno je našim projektom pokrenut agregator privatnih oglasa u formatu sajta. Još nisam detaljno istražila funkcionalnost, ali već vidim koje opcije sajtu nedostaje: novi oglasi bi trebalo automatski da se prenose u čet, jer na Telegramu osoba dobija obaveštenja, a sajt se mora pratiti ručno, što je nezgodno. Ovo je, naravno, privremeno rešenje za prelazni period kako bismo prikupili likvidnost, kasnije će se moći i isključiti, naročito kada nestane potreba i za četom, osim za veoma složene višestepene transakcije.

Crnogorski hektar, koliko je stalo u kadar: levo netaknute šume, u centru posečeno, u prvom planu posečeno i isečkano na drva i otpad.

Ciklus sa pozitivnom povratnom spregom koji razmnožava nejednakost. Strašno.

Pogledala sam razgovor Grigorija Baženova sa predstavnicima Evropskog univerziteta na temu nejednakosti.

To nisam uradila odmah nakon objavljivanja snimka, jer mi se tema činila dosadnom i levističkom; svakome je jasno da, ako je nejednakost izazvana redistribucijom kroz pljačku (na primer, poreze) i prisilu (na primer, regulacije), onda se može istupati protiv posledice, ali bi bilo korisnije ukloniti uzroke. A ako je nejednakost izazvana time što ljudi dobrovoljno daju više novca Alisi nego Bobu, onda se može samo radovati za Alisu i razmišljati o tome može li se nešto preuzeti iz njene prakse kako bismo i mi dobili više. Ali potom sam imala malo slobodnog vremena, pogledala sam i nisam zažalila.

Tamo gde se nabrajalo da postoji nejednakost po prihodima, nejednakost po bogatstvu i nejednakost po broju ekstremiteta – to nije previše zanimljivo. Privukao me je jedan konkretan, snažan stav koji bih želela da prodiskutujem – u vezi sa nejednakošću izazvanom razlikom u vremenskoj preferenciji.

Njegov sadržaj je otprilike sledeći. Ako jedan ekonomski agent ima nižu vremensku preferenciju, a ekonomski agenti mogu međusobno pozajmljivati pod kamatu, onda će on, pri ostalim jednakim početnim uslovima na duge staze, sve ekonomske agente sa višom vremenskom preferencijom dovesti u dugovni ropstvo, sa daljom perspektivom gladi i smrti. Ovo je, razumljivo, matematički model, međutim, odmah sam se setila istorijskih presedana.

Antičke Atine su formirane savezom jonkih plemena naseljenih u Atici, sa početnim prilično visokim nivoom jednakosti. Vremenom je, međutim, slojevitost među građanima rasla i neki su postepeno upadali u dugovnu zavisnost od drugih. To je dovodilo do građanskih nemira, i kao rezultat Solonovih reformi svi stari dugovi su prisilno oprošteni, izvršena je redistribucija zemlje, a dugovno ropstvo je zabranjeno. Dakle, tržište je – zbog razlike u vremenskom preferenciranju – dovelo do krajnje neprijatnih posledica, koje su potom ispravljane isključivo etatističkim metodama.

Oslobađanje seljaka pod Aleksandrom II u Ruskom carstvu dalo je približno jednake početne uslove za sve članove određene ili druge seljačke zajednice. Međutim, ponovo, razlika u preduzetničkim sposobnostima i u vremenskoj preferenciji tokom pola veka dovela je do slojevitosti od kulaka do nadnajamnika, gde su ovi poslednji izgubili sredstva za proizvodnju i često završavali u kreditnom ropstvu. Zatim je usledio građanski rat, a nakon njega potpuna redistribucija imovine i brisanje starih dugova.

Postavlja se pitanje: šta anarhizam slobodnog tržišta može protstaviti ovom mehanizmu u savremenim tehnološkim uslovima? Jer ako odgovorimo sa „ništa“, to će značiti neodrživost anarhističkog modela – njega će neizbežno zameniti nešto mnogo levije, nakon čega će u najmanju ruku biti izvršena redistribucija imovine i brisanje dugova, a u najviše će uspešni preduzetnici i njihovi naslednici biti obesiljeni na bakljama.

Hajde da vidimo koje mehanizme je slobodno tržište pružalo za suzbijanje pomenutog efekta u dva prethodna primera.

Postati bezzemljac, prodati svoje ukućane i sebe samog u dugovno ropstvo nije bila jedina varijanta razvoja događaja u antičkom polisu za vlasnika zemlje sa višom vremenskom preferencijom ili onoga koji je iz nekog drugog razloga bio manje konkurentan. Takođe, kako se akumulirao broj takvih ljudi, polis je osnivao kolonije. Tamo su kolonisti sa malo zemlje u domovini dobijali znatno veće parcele, a sa njima i novu šansu za prosperitet. Takav ekstensivni put rešavanja problema nejednakosti doveo je do kolonizacije celog Sredozemlja od strane Helena. Dalje je između kolonija došlo do podele rada i uspostavila se živa trgovina. Sada je naš Atinjanin, umesto obrade komadića zemlje, mogao da se bavi, na primer, oblikovanjem amfora ili šivenjem jedara – što mu je takođe dalo novu šansu za prosperitet.

Slično tome, postati nadnajamnik nije bila jedina opcija za nesrećnog seljaka ni u Ruskom carstvu. Mogao je postati kolonista i preseliti se u Sibir, ili se preseliti u grad i postati radnik. U uslovima slobodnijeg tržišta u SAD, urbanizacija je apsorbovala ogroman broj bivših farmera bez ikakvih revolucija, a oni koji su ostali počeli su da obrađuju znatno veće površine uz pomoć znatno ozbiljnije tehnike, koja im je bila dostupna zahvaljujući mnogo bolje plaćenom radu njihovih bivših siromašnih komšija, nego što je bio rad nadnajamnika.

Stoga smatram da će anarhističko društvo pri slobodnom tržištu uspeti da izbegne scenario predviđen matematičkim modelom sa različitim vremenskim preferencijama, ali nepromenjenim tržišnim uslovima. Ako se pojavljivanje novih tržišta ne ograničava zakonodavstvom, onda će oni sa višom vremenskom preferencijom upravo težiti da iskoriste nove mogućnosti i ostvare brz profit – dok će oni sa nižom ostati u sigurnom, ali relativno niskomarkžnom biznisu, i svima će biti relativno dobro. Drugi faktor koji ublažava međuvremensku nejednakost je lična sloboda. Ti nisi član zajednice. Nisi vlasništvo glave porodice koji te može prodati u ropstvo da bi otplatio dug. Pripadaš samom sebi, imaš sopstvenu vremensku preferenciju, sopstvene sklonosti i talente. Nećeš propasti. U svakom slučaju, nisi osuđen na propast, i neka te zastrašujući matematički model ne plaši.

Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Preuzimam štafetu prevoda i predstavljam poglavlje o starim Atinama.

Nadam se da niste previše zastekli zbog toga što je kanal neko vreme bio na pauzi – bila sam veoma zauzeta.

Pre više od godinu dana, Vladimir Zolotorev je u okviru svog Liberty Education Project-a počeo da objavljuje prevod knjige Dejvida Fridmana iz 2019. godine Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših – izuzetno detaljan odgovor na pitanje o tome kako bi sudovi mogli da funkcionišu ne samo pri ankapu, već uopšte u svim zamislivim uslovima. Ja sam, sa svoje strane, objavila kod sebe original i publicirala prevedena poglavlja. Međutim, u novembru 2020. godine, prevod je zastao nakon objavljivanja četiri poglavlja.

I evo da se nedavno sa mnom kontaktirao Dima Kovalenko, koji je prevodio tih četiri poglavlja, i predložio da nastavim rad umesto njega. Rado sam pristala. Za početak sam uzela relativno kratko poglavlje o pravnom sistemu mojih omiljenih Atina iz vremena klasične demokratije, i sada mi je drago da vam predstavim prevod ovog poglavlja. Takođe sam sastavila svih pet poglavlja u epub i takođe ih objavila kod sebe. Tamo trenutno nedostaju fusnote za četiri stara poglavlja – očigledno da nisu bile prevedene. Vremenom ću dodati i njih. Molim vas, testirajte da li se knjiga normalno čita kod vas – pokušala sam da je sastavim u novijem epub3 formatu, ali ako se ispostavi da ga vaše čitačice ne podržavaju dovoljno dobro, onda ima smisla ne komplikovati i vratiti se na epub2; knjiga ne sadrži složenu vrstaciju za koju bi novi format bio neophodan.

Takođe bih bila srećna ako bi se neko undertakingo da napravi korice za knjigu – za sada koristim originalne engleske, ali će za konačno izdanje očigledno biti potrebno nešto drugo.

Izlaz iz kobasičanskog libertarijanizma

Jedan beloruski libertarijanac, poznat u uskim krugovima, koji prilično često menja nadimke kako ne bi imalo smisla pamtiti ih, nedavno je na Telegrafu objavio kvalitetan članak o toj temi.

Kratak spisak teza članka od samog autora (kakav je pametan, pobrinuo se za sve):

1) Postoje etički libertarijanci i „kobasici“ libertarijanci

2) „Kobasici“ libertarijanci su beskorisni ili štetni za libertarijanizam i skloni su prelasku na druge političke poglede

3) Suprotnost „kobasici“ libertarijancu je etički libertarijanac

4) Etički libertarijanac se razlikuje od „kobasice“ po tome što poseduje libertarijanski mindset i libertarijanski okvir (framework)

5) Većina libertarijanskih aktivnosti u oblasti privlačenja novih članova fokusirana je na privlačenje „kobasica“ libertarijanaca i izgradnju libertarijanskog okvira, kao i na njegov prenos etičkim libertarijancima

6) Libertarijanski mindset se definiše u ranom uzrastu, i da bi se povećao broj etičkih libertarijanaca, trebalo bi ga kreirati kod tuđe dece putem praktika.

7) Naši neprijatelji se bave mindsetom tuđe dece, a libertarijanci se time ne bave

8) A trebalo bi

Drugim rečima, autor predlaže da prestanemo da se odričemo nagađanja da libertarijanci navodno vole decu i, štaviše, da osećaju ogroman interes baš za tuđu decu – već, naprotiv, da počnemo ta nagađanja da potvrđujemo, ali na svoj libertarijanski način. Tipa: svi su mislili da je „učenje“ samo eufemizam za „jebanje“, a on zapravo čini decu libertarijancima.

Ako nakon čitanja članka delite njegove zaključke, očekujem nalet libertarijanaca u decía sportske sekcije i kreativne studije (pa ne idu valjda u državne škole, šta vi to), organizovanje dečijih libertarijanskih izleta, zapošljavanje dece za honorarne poslove i druge korisne praktike.

Šta raditi ako imamo ankap i odjednom epidemija?

Mnogi liberalno nastrojeni građani kritikuju ruske vlasti zbog toga što nisu preduzele odgovarajuće sanitarne mere protiv korona virusa. Navode da u onom retkom trenutku kada je čvrsta ruka vlasti zaista bila potrebna, ona se nije pojavila, već je vlast zapostavljeno i neprofesionalno pustila situaciju da ide svojim tokom, uvodeći neke lokalne ograničenja, prepuštajući mere regionima i tako dalje, zbog čega se epidemija proširila do zastrašujućih razmera. Međutim, pri ankapu uvođenje bilo kakvih ograničavajućih opštih obaveznih mera je u principu nemoguće! Kako se sa tim nositi?

Minarhista

Na primeru trenutnog bedlama možemo vrlo jasno videti: države nisu sposobne da se nose sa pandemijom, jer za nekoga je rat nesreća, a za nekoga blagoslov – za političare, što je zbrka globalnija, to je pogodniji povod da se obogate na državnim nabavkama i pogodniji povod da ograniče slobodu građana. Ako ljudi sami kunju za čvrstom rukom, kako se tu odoleti da se ta čvrsta ruka zagura dublje u džep građanina?

Uporedimo situaciju sa ankapom, pri kojem države ne postoje, sva krajnja odgovornost za sopstveno zdravlje leži na ljudima, i ako ne pobrineš za sebe, moraćeš da kriviš sebe.

Neko je bio potpuno dobrovoljno osiguran od infektivnih bolesti i nesrećnih slučajeva, neko ko ima naslednike je osigurao i život. Ako ankap postoji na planeti dugo, takvih osiguranika je stabilan i značajan procenat. Ali pošto se desio takav problem da prilično mnogo ljudi počinje da se zaražava do tada nepoznatim virusom, to će stvoriti dodatnu potražnju za zdravstvenim osiguranjem, i cene takvog osiguranja će skočiti.

Različive osiguravajuće kuće mogu delovati različitim sredstvima. Neko jednostavno plaća lečenje po polisama u okviru iznosa premije osiguranja. Neko razume da će, ako se ništa ne preduzme, sve rezerve otići na isplatu premija i da može doći do bankrota – što znači da treba stimulisati klijente da se ne zaraze. Njima (naročito rizičnim grupama) počinju da nude isplatu za svaki dan samoizolacije, plus dostavu svega neophodnog na adresu. Treća grupa kompanija ulaže u razvoj protokola lečenja. Četvrte – u razvoj vakcina.

Ali osiguravajuće kuće nisu jedini igrači na tržištu. Farmaceutske kompanije i bez osiguravača razumeju da sada mogu zaraditi ozbiljan novac, i takođe počinju da traže sredstva protiv nove nevolje, ili povećavaju proizvodnju onih koje već imaju i koje dobro rade (preciznije, koje su tražene na tržištu, što u opštem slučaju nije isto).

Kratko rečeno, preduzetnička inicijativa, koju ne koče državne prepreke, oživljava sfere ekonomije povezane sa očuvanjem zdravlja. Šta se dešava sa ostalim sferama? A šta može da im se desi? Ko će zabraniti turistima da polete na odmor na neko mirno i prijatno mesto? Osigurali su se da ne bi lutali nepoznatim mestom u neizvesnosti gde i kako se ovde lečiti ako nešto zdeside – i poleteli. Ko će zabraniti restoranima da rade? Niko neće zabraniti. Istina je da ljudi sami idu sa oprezom – što znači da treba pokrenuti reklamu o tome koliko je naš objekat bezbedan: evo vam sredstvo za dezinfekciju ruku, evo vam stolovi na otvorenoj terasi, evo vam konobari u maskama.

I tako dalje. Šta ćemo dobiti kao rezultat? Jednostavno će pandemija u celom svetu proći otprilike kao u Švedskoj, samo možda malo bolje.

A, i naravno, niko neće moći da ometa istragu o tome odakle je virus potekao. I ako se ispostavi da su to spletke neke privatne laboratorije – oni će propasti od tužbi. Naravno, isplate neće dobiti svi, već samo oni koji su prvi stigli da podnesu tužbu – pa, niko im nije smetao da traže. Sve je pravedno. A druge laboratorije, shvativši da će ih sada svi početi sumnjati, biće primorane da uvedu veoma napredne standarde otvorenosti, inače ne mogu mirno da rade. A i šta skrivati, ako se intelektualna svojina pri ankapu ne ceni, što znači da treba raditi ne radi brzog patentiranja, već radi brzog primenjivanja, u uslovima gde se svi vide i svi od svih preuzimaju ono što mogu. To su potpuno poštene trke, i čudno je misliti da zbog nedostatka patenata u njima neko prestane da učestvuje.

– Vaša ancap-kafa
– Hvala vam puno
(u prevodu sa crnogorskog: Šta, zar je stvarno epidemija? Onda mi još jednu šoljicu.)

Knjiga o ankapu – završila sam drugi odeljak

Nastavljam da radim na svojoj knjizi. Dopisala sam odeljak o vlasti, razbijajući konačni dugački tekst na zasebne stranice radi veće uniformnosti dizajna, ali i da bi bilo lakše referencirati i komentarisati. Nova poglavlja su o meritokratiji i o anarhiji kao neka dva osnovna pristupa na koja se uslovno mogu svesti pokušaji rešavanja zadataka u društvu.

Takođe sam složila knjigu u epub format, i sada će najnovija verzija uvek biti dostupna na ovom linku.

Dalji plan rada se malo promenio, treći odeljak mislim da posvetim tržištu, i već od njega preći na ankap.

Kao i obično, očekujem vaše komentare i donacije za podsticaj rada. I, uzgred, ako neko ima želju da napravi korice za knjigu, rado bih pogledala vaše varijante. Zamyšljena tjan dobro ilustruje proces pisanja, ali za finalni proizvod definitivno nije pogodna.