Автор: Анкап-тян

Još par poglavlja za knjigu o ankapu

Sastavila sam prva dva poglavlja trećeg odeljka knjige o ankapu. Odeljak se zove „tržište“ i, naravno, prva poglavlja su posvećena bilo čemu, samo ne tržištu. U prvom razvlačim priču o produktivnosti rada, a zatim iznenada prelazim na nejednakost i razmišljam da li da negde uklonim poslednje odlomke. Drugo poglavlje je posvećeno planiranju, i to je prvo mesto u knjizi gde se pozivam na konkretne imenovane autoritete, Mizeza i Hajeka, što takođe stvara određeni disonans, jer možda previše komplikuje tekst.

U celini nisam zadovoljna tempom pisanja, mislila sam da najavim odmah tri poglavlja, ali poglavlje o tržištu se još uvek ne piše, pa moram da izvestim samo o dva.

Kako rade sudovi i policija – ne, ne pri ankapu – pri FPKJU?

Apsolutno ne razumem kako će u polarizovanom društvu Uralski federalni okrug i Južni federalni okrug dogovoriti se, recimo, oko kritike ovsenog keksa, jer jedni prema ovsenom keksu imaju liberalan odnos, dok je za druge vređanje ovsenog keksa haram. Očigledno je da se na FPKJU ne mogu primeniti sudovi koji važe za klasičnu panarhiju, pošto hipotetskim Uralskim federalnim okrugom ne pokreće želja za profitom, već druge sile, na primer politički ciljevi elita tog Uralskog federalnog okruga. Šta raditi ako federalni okrug nastavi da igra u izolacionizam (što je nemoguće u klasičnoj panarhiji), kako u toj situaciji da reaguju federalne vlasti?

Stari prijatelj

Pitanje upućuje na prevod koji sam objavio pre dosta vremena rada o funkcionalnim preklapajućim konkurentnim jurisdikcijama. Međutim, u njemu se pokazuje prilično tradicionalno za savremenog čoveka nerazumevanje toga čime se funkcionalne jurisdikcije razlikuju od teritorijalnih. Hipotetski Uralski federalni okrug je teritorijalna jurisdikcija. Hipotetski Uralski univerzitet je funkcionalna jurisdikcija: iako ima određenu teritoriju, jurisdikciju univerziteta ne određuje teritorija, već funkcija koju obavlja. U njegovoj jurisdikciji je proces sticanja visokog obrazovanja od strane njegovih studenata i neki prateći problemi. Univerziteti mogu igrati u izolacionizam, pa čak do eksteritorijalnosti kampusa i sopstvenih službi za održavanje reda, a mogu ostati i sumorni resori podređeni ministarstvu obrazovanja.

Model FPKJU predložen je od strane autora prvenstveno za EU, kao razvoj ideje federalizma, kako bi se deo ovlašćenja oduzeo državama koje čine EU, ali da se ona ne prenesu na nivo Evropske unije, već u funkcionalne jurisdikcije. Predlaže se prilično fleksibilan model, sa mogućnošću formiranja FPKJU uključujući i odozdo, i upravo u onoj sferi koja obuhvata razmeru problema koji se rešava.

Odnosi između FPKJU mogu biti konkurentni, ako obavljaju srodne funkcije; mogu se svesti na odnose između naručioca i klijenta, kao na primer kod FPKJU koja održava nuklearne elektrane i FPKJU koja održava elektroenergetsku mrežu; mogu biti uslovno komšijski, kao policija i vatrogasci u jednom gradu; mogu uopšte izostati, kao kod konzorcijuma za sertifikaciju proizvodnje kuvane kobasice i udruženja proizvođača košer hrane.

Pošto interesi različitih FPKJU sasvim mogu doći u konflikt, između njih su mogući sudski sporovi. U okviru prvobitnog modela nije bilo predviđeno da se sudski sistem prebaci na koloseke FPKJU, tako da će se najverovatnije koristiti neki ili drugi arbitraž, poput Stokholmskog. Intervencija policije u rad FPKJU je takođe moguća, ako neka nadležna jurisdikcija, poput stručnog ministarstva, uoči zloupotrebe ili jednostavno greške u izveštavanju.

FPKJU u nečemu izgledaju kao nedovršena panarhija, pošto mogu podrazumevati ne samo ugovorne odnose sa ljudima čiji život regulišu u okviru svoje funkcije, već čak i mogu od njih naplaćivati namenske poreze, ako im država delegira ta ovlašćenja. A u nečemu oni prevazilaze model panarhije, jer u panarhiji imamo nešto poput ugovornih eksteritorijalnih država koje regulišu manje-više proizvoljan skup oblasti života, dok su ovlašćenja FPKJU strogo ograničena njihovom funkcijom, što ih približava ankap modelu po Fridmanu.

Funkcionalni preklapajući ovseni keks

Digitalno zlato Salvadora

Salvador je dobio drugu nacionalnu valutu pored američkog dolara – bitkoin. Tako je od jeseni 2008. godine, za manje od 13 godina, bitkoin iz projekta koji je anonim objavio za otvorenu diskusiju, izrastao u valutu ravnopravnu dolaru. Istina, za sada samo u jednoj zemlji.

Sada svet treba da čeka kada će Salvador uvesti nešto slično estonskom e-residency: tada će svako ko želi moći daljinski da otvori biznis u Salvadoru i vodi potpuno zvanična plaćanja u salvadorskoj valuti, jer će ga tome obavezivati salvadorski zakoni.

U čast ovog ogromnog koraka u adaptaciji bitkoina, objavljeni su popusti na njega: pojedini srećnici su danas uspeli da ga kupe po ceni od oko 43 hiljade američkih dolara po bitkoinu. Ali još uvek nije prekasno: u trenutku objavljivanja objave, bitkoin trenutno košta samo 47 hiljada dolara.

Vladimir Milov se sprema da izvrši svoju prvu bitkoin transakciju u životu: frizer mu objašnjava kako da instalira lightning novčanik

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Glava 7

Nakon nepriistojno dugog prekida, vraćam se prevodu Praktične Anarhije Stefana Molinjua. Već sam uspela da zastakujem za njegov stil, pa sam odustala od nedostatka donacija i prevela sledeće poglavlje tek tako, stignućete još da doprinesete.

Sedmo poglavlje nastavlja prvi deo knjige posvećen metodologiji – momak pristupa pitanju objašnjenja svoje teme veoma temeljno, ali istovremeno prilično živopisno. Konkretno, ovde on pokazuje u čemu je glavna snaga postojećeg svetskog poretka, u kojem je sve podeljeno između država – u tome što ne možemo zamisliti da može biti drugačije, iako da sada počnemo da izmišljamo od nule najbolji mogući svetski poredak, nikome ne bi palo na pamet da dobrovoljno konstruiše svu ovu glupost. Naprotiv, rešenje koje bismo smislili verovatno bi ličilo na nešto anarhističko – jednostavno zato što ti recepti odlično rade u privatnom životu. Uglavnom, pročitajte, prilično dobro i ubedljivo je izloženo.

Zatim se ponovo prebacujem na prevod Libertarijanizma Erika Maka, jer je stigla donacija dovoljnog iznosa za prevod sledećeg poglavlja, iz kojeg ćemo saznati šta je zapravo Hajek mislio o ekonomskoj pravdi.

Pogledala sam Milov snimak, puštam unutrašnjeg libertarijanca u šetnju

Juče sam pred spavanje pustila Milov video, ali sam zaspala pre nego što sam stigla do skandalozne fraze o unutrašnjem libertarijancu. Ujutru sam morala ponovo da ga pustim.

Ukratko, Vladimirova teza se svodi na to da u sukobu velikog biznisa koji lobira za svoje interese i države koja brani određene političke interese, nipošto ne treba uvek zauzimati stranu velikog biznisa. A ako vaš unutrašnji libertarijanac ume samo da govori „sve privatno je dobro, sve državno je loše“, onda ga ubijte i odgajite drugog, adekvatnijeg. Jer su vrednosti subjektivne, i ništa nije loše ili dobro u vakuumu; ovi termini se uvek odnose na konkretnog interesenta — kome je tačno dobro, a kome tačno loše.

Da li je nemačkom potrošaču gasa dobro što će u njegovu zemlju stizati jeftine isporuke tog goriva sa ogromnim viškom kapaciteta transportnog sistema? Očigledno da jeste, i ja iz Crne Gore mogu samo da mu se radujem. Da li je pomeranskom radniku dobro što u njegovu zemlju dolazi novi poslodavac i stvara mnoštvo visoko plaćenih radnih mesta? Da, njemu je to sjajno! Da li je ukrajinskom radniku dobro što je njegov lokalni posao na održavanju gasovoda ugrožen, ako ne i potpuno ukinut, ili mu je plata smanjena? Ništa dobro. A da li mu je dobro što može bez vize da ode u Nemačku i održava gasovod koji se tamo gradi, već za nemačku platu? Pa još pitate! Istina je da će morati da konkuriše Nemcu, i tu će, ako on pokuša da iskoristi državni protekcionizam, Ukrajincu biti loše.

Da li je dobro što se u Rusiji vadi gas i gradi transportna mreža koja omogućava njegovo isporučivanje u najrazličitije delove sveta? To je neispravno pitanje. U pitanju nije naveden subjekt za koga pravimo pretpostavku da li mu je to dobro ili loše. Putinu je dobro — geopolitička palica je dugačka, teška i sija. Radnicima koji polažu cevi — odlično. Akcionarima Gazproma — sumnjivo, jer je komercijalna profitabilnost projekta nejasna; ovo nije toliko pitanje novca, koliko geopolitike. Građanima Rusije koji računaju na neke poreze od tog Gazproma — ne računajte na tuđi novac i bolje ćete spavati, zapravo, šta ste uopšte zaboravili u Rusiji, bežite odatle za mnom i Vladimirovim Milovom. Unutrašnji libertarijanac izbija napolje i pokazuje prst državljanima na budžetu.

Ukratko, ogromno hvala Vladimiru Milovu na PR-u libertarijanstva. Navaljni sedi u zatvoru i više ne može, kao ranije, da nas šalje na prisilni rad, tako da sada Milov mora da odradi taj posao. Ništa, on će se snaći.

Nova porcija propagande od Libertarian Band-a

Iz navike nastavljam da gledam nove snimke svog bivšeg tima, ali zaboravljam da ih reklamiram kod sebe, što je neuredno, pa ispravljam to.

U snimku, koji je ovoga puta posvećen propagandi, kao i obično, postoji opsežan istorijski uvod koji, takođe kao i obično, ostaje pomalo nedorečen, jer iz njega ne proizilaze određene misli na kojima bi se oslanjao glavni deo snimka. Zatim sledi podjednako opsežna analiza toga kako ona funkcioniše i koje metode primenjuje, a u zaključku se kaže da propaganda sama po sebi nije nimalo loša, jer se može koristiti i u plemenite svrhe. Na primer, propagandisanje vakcinacije protiv neke moderne bolesti i drugi blagotvorni metodi državne brige o stanovništvu — šta bi libertarijanci još mogli navesti kao pozitivan primer? Ne Svetova sa njegovom propagandom lustracija!

Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Pravo Kineskog carstva.

Nastavljam da prevodim svežu Fridmanovu knjigu. Ovog puta sam krenula redom. Prevela sam uvod i prvo poglavlje, o pravu u Kineskom carstvu. Pažljiv čitalac može primetiti da nisam završila posao do kraja, i da u tekstu nedostaje prevod otprilike polovine fusnota. Tako je, zamorila sam se. Sutra planiram da tiho unapredim tekst – kako za onlajn čitanje, tako i u elektronskoj knjizi. Takođe i dalje se nadam da će se neko prihvatiti pravljenja ruskoj verziji knjige korica.

U knjizi mi se dopadaju stalna poređenja: evo, pogledajte, kod Kineza je ovo potpuno isto kao u modernoj Americi. A ovo – baš kao u Engleskoj 18. veka. I postoje pokušaji da se pokaže s kojom je svrhom zakonodavstvo napravljeno baš takvim, šta je funkcionisalo, a šta ne naročito dobro.

Prokleti grad

Davno mi su naručene i plaćene recenzije za tri knjige Strugackih. Piknik sam razmotrila u aprilu, Puža u maju, a do Grada sam stigla tek u avgustu. Tradicionalno ne nameravam da prepričavam zaplet, možete pogledati vikipediciju, a bolje pročitajte samu knjigu.

Jasno je da mnogima nakon čitanja dolazi želja da odmah počnu da istražuju fiziku opisanog čudnog mesta. Ovde je prostor urolan u cevčicu, ovde su napravljeni nabori, ovde je nabijena jaka trava, a ovde peče. Ali ako posmatrati knjigu na tom nivou, to više nisu Strugacki, već Pelevin.

Knjiga je pisana „za fioku“, pa se ne može žaliti na to da je sadržaj plod kompromisa sa sovjetskom cenzurom – nije se ni pokušavalo da se objavi dok je cenzura postojala. Boris Strugacki je tvrdio da je to njihova omiljena knjiga, a njen glavni junak, shodno tome, omiljeni junak. Međutim, meni su kod Strugackih iz nekog razloga junaci manje zanimljivi, mnogo je zanimljivije pogledati šta je tu sa društvom.

A društvo je tamo sasvim moderno, ne bi se reklo da je opisano 1972. godine. Globalizam, sa jedinstvenim jezikom i sudarom atomiziranih predstavnika različitih kultura. Trijumf jednakosti i inkluzivnosti (ali pri svojoj inkluzivnosti, žene u Gradu, kao i svuda kod Strugackih, potpuno su pljosnati likovi koji nose isključivo dekorativnu funkciju – osim, možda, potpuno epizodične gospođice Matilde Gusakove – ona nije pljosnata, ali je takođe više dekorativna). Konstantne iznenadne nedaće – čas globalno zagrevanje, čas gašenje sunca, čas kovid, čas pretvaranje vode u žuč, čas BLM, čas najezu pavijana. Reakcija ljudi i reakcija vlasti na ove nedaće.

I, znate, imam nekakav osećaj da su Strugacki uvereni: sa čovečanstvom ne može drugačije. Neophodno ga je uvesti u stanje veštačkog stresa i deficita, jer se bez toga deo ljudi pretvara u doktore Opire, a deo počinje da priređuje neke zagonetne „site bune“. Site bunama Strugacki vole da plaše. Navodno, kada je čovek stomacom zadovoljan, ne brine ga previše dalji samorazvoj, i on se udružuje sa drugima sličnima radi samouništenja (Fight Club je verovatno takođe bio inspirisan Strugackima).

Meni je, za razliku od Strugackih, bila sreća da živim u relativno sitim vremenima, i videla sam site bune ne u teoriji, već u praksi. Pristojno obučeni, vaspitani ljudi izlaze da dobiju batina po glavi, a zatim uzdišu da ovde, čini se, neće uspeti da osvoje politička prava, i emigriraju u mirnu Crnu Goru, po kojoj je direktno skrajen grad iz „Plitkih stvari veka“ (samo što sam jutros vraćena s puta, to je bilo jako). Ukratko, site bune su prilično ohrabrujuće, na veoma kratak rok, a zatim, naravno, sledi ambis frustracije. Strugacki su očigledno zamišljali nešto mnogo odvratnije.

Pretpostavlja se da se svim tim beskrajnim eksperimentima nad ljudima kova neki novi čovek, koji je jedini sposoban da izgradi novi svet. Međutim, na primeru glavnog junaka novele vidimo da je jedino u čemu eksperiment uspeva – to što čoveku izbija tlo iz-pod nogu, ruši sve ideološke oslonce i na kraju ga dovodi do samoubistva, umesto izgradnje bilo čega. Iako, naravno, postoji nada da će Voronin nakon povratka u Lenjingrad 1951. godine početi da piše zanimljivu naučnu fantastiku i postati idol cele sovjetske inteligencije.

Neidealni ljudi i društveni ideal

U svojim objavama često tvrdite da će pri ankapu svi ljudi (ili većina) biti skloni nenasilju (a one koji su skloni nasilju će se moći „reprogramirati“), što će omogućiti izgradnju društva slobodnog od nasilja. Ali čekajte! Pa sa idealnim ljudima može se izgraditi idealno društvo na osnovu skoro bilo koje ideologije – pa makar i komunizma u njegovim ranim idealizovanim predstavama. Svaka savremena društvena struktura se gradi polazeći od činjenice da su ljudi skoro uvek neidealni – emocionalni, pomalo glupi, agresivni, pohlepni, kukavice i tako dalje – i društveni poredak mora neutralisati ljudske nedostatke. Kako ankap može postojati u društvu neidealnih ljudi, ako čak i sada kriminalci dovoljno glupo kradu ponekad direktno ispred kamera, a u nedostatku opšte priznate policijske sile potpuno će se razrasuli i njihovo hvatanje/eliminisanje snagama privatnog obezbeđenja postaće otežano zbog masovnosti kriminaliteta i preopterećenja sudova? Neće li to dovesti do brzog propadanja društva u divlje stanje, kada čak i adekvatni ljudi budu primorani da budu u večnom stanju rata protiv svih?

Anonimno pitanje

U pravu ste, od idealnih ljudi može se izgraditi mnogo toga. Upravo zato Bitarh i Voluntarista – autori objava koje redovno pojavljuju na ovom kanalu o izgradnji nenasilnog društva – ne opterećuju se izgradnjom baš ankapa, za njih je ekonomski model sporedan, kao i odsustvo centralne vlasti, dok je primarna vrednost upravo nenasilje, u njegovom uskom razumevanju odsustva fizičke prisile.

Doktrina anarho-kapitalizma pretpostavlja da ljudska sklonost fizičkoj prisili neće pretrpeti ozbiljne promene. Jedino što je potrebno za njen trijumf jeste pojava kritične mase tehnologija koje decentralizovanu proizvodnju i trgovinu čine ekonomski isplativijim od centralizovane – to ako polazimo sa pozicija materijalizma, gde biće određuje svest, a baza nadgradnju. Ako pak smatramo da, naprotiv, svest formira biće, onda je za trijumf ankapa potrebna kritična masa ljudi za koje ideje libertarijanizma imaju značajnu vrednost. Meni je, u suštini, svejedno s koje strane da grizem taj hleb, ukusan je podjednako sa obe strane.

Kada decentralizovane tehnologije dominiraju u svakodnevnom životu, to znači da će uber-policija stići brže, a pružiti uslugu jeftinije i kvalitetnije nego policijska patrola Ministarstva unutrašnjih poslova, te će Ministarstvo unutrašnjih poslova izgubiti ekonomsku konkurenciju za klijenta i nestati. I ako ljudi kradu direktno ispred kamera, decentralizovane tehnologije će pre omogućiti mogućnost da im se upravo ispred tih istih kamera izda kazna. A ako oni umesto toga pomahanu rukom pred kamerom i izjave da, navodno, iznajmljuju taj automobil, onda će im, umesto nesrazmerno velike kazne, u korist vlasnika auta biti skinuta skromna cena najma. A možda govorim gluposti, i tržište će to rešiti na neki drugi način.

Kada libertarijanske ideje dominiraju u društvu, onda čak i u uslovima tehnološki uslovljene centralizacije velikog broja proizvodnji, ljudi će i dalje relativno više ceniti frilans ili slične frilans odnose, i vlasnik proizvodnje će morati da se prilagodi tom zahtevu ako želi da se obezbedi radnom snagom. Ljudi će se zapošljavati u policiji, ali će i dalje svoju patrolnu jedinicu posmatrati kao autonomnu preduzetničku jedinicu, sa sopstvenim stalnim klijentima i obavezama prema njima, koje znače mnogo više od formalne subordnacije u policijskoj upravi.

Najstrašnije za libertarijanizam je povećanje efikasnosti centralizacije nasilja. Sredinom 20. veka takva efikasnost je bila maksimalna, čovečanstvo je ratovalo armijama od više miliona ljudi, a za izgradnju libertarijanskog društva nije bilo ni najmanjih perspektiva. Sada se armija od stotinu hiljada ljudi već smatra velikom, i želi se verovati da će decentralizacija nastaviti ubrzanim tempom. Jeftino i efikasno decentralizovano nasilje, koje se krajnje loše skalira pri povećanju broja uključenih lica ili ulaganju dodatnog kapitala – to je upravo ono što je potrebno kako bi čak i u slučaju nastanka naoružanih konflikata oni brzo utihnuli bez dalje eskalacije.

Kao što vidite, uopšte nije neophodno prepuštati se praznim snovima o tome kako će čipovanje sve učiniti ljubaznima i dragim. Umesto toga, može se prepustiti praznim snovima o tome kako će sve učiniti ljubaznima i dragim totalna naoružanost ručnim oružjem koje efikasno i po mogućnosti bezbolno onesposobljava čoveka, ali ima nisku letalnost. A u slobodno vreme od praznih snova, preferiram da gradim lokalnu libertarijansku zajednicu, gde se sve neophodne veštine interakcije između ljudi stiču običnom navikom – a te navike će biti u veoma snažnom konfliktu sa navikama poslušnosti državi ili drugoj centralizovanoj sili.

Levijatan nikome nije potreban. Hobsu je žao.

Ustav slobode

Nadajm se da će konferencija Ustav slobode, koju je Centar Adama Smitha najavio za predstojeću nedelju, biti praćena prenosom, kako bih mogao da gledam i komentarišem uživo. A ako ne, sačekaću snimak. U svakom slučaju, drago mi je što obrazovni deo libertarianske agende u Rusiji nije potpuno pojeden političkim, mada bih u budućnosti voleo da vidim slične konferencije kod sebe u Crnoj Gori, naravno)))