Neočekivano sam se zavalila u Albaniji, pa je tempo objavljivanja malo opao. S druge strane, ispadanje iz uobičajenog toka dobro doprinosi polagom kreativnom radu, tako da sam relativno brzo završila u svojoj budućoj knjizi dve preostale glave odeljka o tržištu: zapravo o tržištu i o kapitalizmu. U sledećem odeljku ću konačno pristupiti opisu ankapa – ako me, naravno, opet negde ne odnese.
Ostvarila sam još jednu veliku donaciju i završila prevod četvrtog dela knjige Erika Maka „Libertarijanstvo“. Poglavlje koje objavljujem je zanimljivo po tome što u njemu Mak po prvi put polemiše sa razmatranim stavovima određenog autora, a ne samo da ih prenosi. Ranije nije bilo toga da je ovde Lok pogrešio, a ovde Spenser, ali o Hajeku on iznosi takve tvrdnje. Očigledno to znači da Hajeka smatra dovoljno svojim savremenikom da ima smisla raspravljati sa njim.
Mak klasifikuje Hajekovu argumentaciju protiv socijalne pravde, izdvajajući pet argumenata protiv nje, a na kraju napominje da Hajek u svojim daljim razmišljanjima ipak odstupa od sopstvenih principa i zastupa to da društvo ima pravo da svojim članovima obezbedi osnovni prihod, i da je to pravedno. Ukratko, Nozick u Makovom izlaganju deluje mnogo doslednije.
Koliko god bilo čudno, ovde se završava glavni pozitivni prikaz principa libertarijanstva od strane Erika Maka. Još jedan deo biće posvećen kritici libertarijanstva, a jedan bonus deo sadrži skup potpuno nepoznatih mi prezimena koja su na svoj način dorađivala ideologiju – sumnjam da u nekom pravcu ka levoj strani. Njima ću se pozabaviti od sledeće donacije.
Konačno sam dočekala preporuke Državnog departamenta Pametnog glasanja za kog tačno kandidata u jednomandatnom okrugu treba da glasam u okrugu 96, koji je na severu Irkutske oblasti: upravo njemu je pripisana naša mala topla zapadna Crna Gora. To je bio izvesni Andrejev Andrej Anatoljevič, iz KPRF-a. Za Navaljnijeve pionire ove informacije su sasvim dovoljne, ali ljubitelji promišljenog istraživanja sorti govna mogu otići na ljubazno od Hodorkovskog kreirani vodič po govnima i pogledati tamo detalje o svim kandidatima.
Što se tiče glasanja po partijskim listama, nameravam da uravnomim svoj glas za komunistu u jednomandatnom okrugu glasanjem po listi za LDPR – tim više što, koliko mogu da procenim, u jednomandatnim okruzima PG uglavnom preporučuje upravo komuniste, a ne želim im previše brojnu frakciju.
Izbore u savremenoj Rusiji ne treba shvatati sa zverskom ozbiljnošću, to nije ništa više od načina da im se piša u papuče. Od toga nas neće bolje hraniti niti će nas manje maltretirati, ali znamo da ih to besni kada im pišamo u papuče. Zar to nije dovoljno?
Sastavila sam prva dva poglavlja trećeg odeljka knjige o ankapu. Odeljak se zove „tržište“ i, naravno, prva poglavlja su posvećena bilo čemu, samo ne tržištu. U prvom razvlačim priču o produktivnosti rada, a zatim iznenada prelazim na nejednakost i razmišljam da li da negde uklonim poslednje odlomke. Drugo poglavlje je posvećeno planiranju, i to je prvo mesto u knjizi gde se pozivam na konkretne imenovane autoritete, Mizeza i Hajeka, što takođe stvara određeni disonans, jer možda previše komplikuje tekst.
U celini nisam zadovoljna tempom pisanja, mislila sam da najavim odmah tri poglavlja, ali poglavlje o tržištu se još uvek ne piše, pa moram da izvestim samo o dva.
Stari prijatelj
Pitanje upućuje na prevod koji sam objavio pre dosta vremena rada o funkcionalnim preklapajućim konkurentnim jurisdikcijama. Međutim, u njemu se pokazuje prilično tradicionalno za savremenog čoveka nerazumevanje toga čime se funkcionalne jurisdikcije razlikuju od teritorijalnih. Hipotetski Uralski federalni okrug je teritorijalna jurisdikcija. Hipotetski Uralski univerzitet je funkcionalna jurisdikcija: iako ima određenu teritoriju, jurisdikciju univerziteta ne određuje teritorija, već funkcija koju obavlja. U njegovoj jurisdikciji je proces sticanja visokog obrazovanja od strane njegovih studenata i neki prateći problemi. Univerziteti mogu igrati u izolacionizam, pa čak do eksteritorijalnosti kampusa i sopstvenih službi za održavanje reda, a mogu ostati i sumorni resori podređeni ministarstvu obrazovanja.
Model FPKJU predložen je od strane autora prvenstveno za EU, kao razvoj ideje federalizma, kako bi se deo ovlašćenja oduzeo državama koje čine EU, ali da se ona ne prenesu na nivo Evropske unije, već u funkcionalne jurisdikcije. Predlaže se prilično fleksibilan model, sa mogućnošću formiranja FPKJU uključujući i odozdo, i upravo u onoj sferi koja obuhvata razmeru problema koji se rešava.
Odnosi između FPKJU mogu biti konkurentni, ako obavljaju srodne funkcije; mogu se svesti na odnose između naručioca i klijenta, kao na primer kod FPKJU koja održava nuklearne elektrane i FPKJU koja održava elektroenergetsku mrežu; mogu biti uslovno komšijski, kao policija i vatrogasci u jednom gradu; mogu uopšte izostati, kao kod konzorcijuma za sertifikaciju proizvodnje kuvane kobasice i udruženja proizvođača košer hrane.
Pošto interesi različitih FPKJU sasvim mogu doći u konflikt, između njih su mogući sudski sporovi. U okviru prvobitnog modela nije bilo predviđeno da se sudski sistem prebaci na koloseke FPKJU, tako da će se najverovatnije koristiti neki ili drugi arbitraž, poput Stokholmskog. Intervencija policije u rad FPKJU je takođe moguća, ako neka nadležna jurisdikcija, poput stručnog ministarstva, uoči zloupotrebe ili jednostavno greške u izveštavanju.
FPKJU u nečemu izgledaju kao nedovršena panarhija, pošto mogu podrazumevati ne samo ugovorne odnose sa ljudima čiji život regulišu u okviru svoje funkcije, već čak i mogu od njih naplaćivati namenske poreze, ako im država delegira ta ovlašćenja. A u nečemu oni prevazilaze model panarhije, jer u panarhiji imamo nešto poput ugovornih eksteritorijalnih država koje regulišu manje-više proizvoljan skup oblasti života, dok su ovlašćenja FPKJU strogo ograničena njihovom funkcijom, što ih približava ankap modelu po Fridmanu.
Salvador je dobio drugu nacionalnu valutu pored američkog dolara – bitkoin. Tako je od jeseni 2008. godine, za manje od 13 godina, bitkoin iz projekta koji je anonim objavio za otvorenu diskusiju, izrastao u valutu ravnopravnu dolaru. Istina, za sada samo u jednoj zemlji.
Sada svet treba da čeka kada će Salvador uvesti nešto slično estonskom e-residency: tada će svako ko želi moći daljinski da otvori biznis u Salvadoru i vodi potpuno zvanična plaćanja u salvadorskoj valuti, jer će ga tome obavezivati salvadorski zakoni.
U čast ovog ogromnog koraka u adaptaciji bitkoina, objavljeni su popusti na njega: pojedini srećnici su danas uspeli da ga kupe po ceni od oko 43 hiljade američkih dolara po bitkoinu. Ali još uvek nije prekasno: u trenutku objavljivanja objave, bitkoin trenutno košta samo 47 hiljada dolara.
Nakon nepriistojno dugog prekida, vraćam se prevodu Praktične Anarhije Stefana Molinjua. Već sam uspela da zastakujem za njegov stil, pa sam odustala od nedostatka donacija i prevela sledeće poglavlje tek tako, stignućete još da doprinesete.
Sedmo poglavlje nastavlja prvi deo knjige posvećen metodologiji – momak pristupa pitanju objašnjenja svoje teme veoma temeljno, ali istovremeno prilično živopisno. Konkretno, ovde on pokazuje u čemu je glavna snaga postojećeg svetskog poretka, u kojem je sve podeljeno između država – u tome što ne možemo zamisliti da može biti drugačije, iako da sada počnemo da izmišljamo od nule najbolji mogući svetski poredak, nikome ne bi palo na pamet da dobrovoljno konstruiše svu ovu glupost. Naprotiv, rešenje koje bismo smislili verovatno bi ličilo na nešto anarhističko – jednostavno zato što ti recepti odlično rade u privatnom životu. Uglavnom, pročitajte, prilično dobro i ubedljivo je izloženo.
Zatim se ponovo prebacujem na prevod Libertarijanizma Erika Maka, jer je stigla donacija dovoljnog iznosa za prevod sledećeg poglavlja, iz kojeg ćemo saznati šta je zapravo Hajek mislio o ekonomskoj pravdi.
Juče sam pred spavanje pustila Milov video, ali sam zaspala pre nego što sam stigla do skandalozne fraze o unutrašnjem libertarijancu. Ujutru sam morala ponovo da ga pustim.
Ukratko, Vladimirova teza se svodi na to da u sukobu velikog biznisa koji lobira za svoje interese i države koja brani određene političke interese, nipošto ne treba uvek zauzimati stranu velikog biznisa. A ako vaš unutrašnji libertarijanac ume samo da govori „sve privatno je dobro, sve državno je loše“, onda ga ubijte i odgajite drugog, adekvatnijeg. Jer su vrednosti subjektivne, i ništa nije loše ili dobro u vakuumu; ovi termini se uvek odnose na konkretnog interesenta — kome je tačno dobro, a kome tačno loše.
Da li je nemačkom potrošaču gasa dobro što će u njegovu zemlju stizati jeftine isporuke tog goriva sa ogromnim viškom kapaciteta transportnog sistema? Očigledno da jeste, i ja iz Crne Gore mogu samo da mu se radujem. Da li je pomeranskom radniku dobro što u njegovu zemlju dolazi novi poslodavac i stvara mnoštvo visoko plaćenih radnih mesta? Da, njemu je to sjajno! Da li je ukrajinskom radniku dobro što je njegov lokalni posao na održavanju gasovoda ugrožen, ako ne i potpuno ukinut, ili mu je plata smanjena? Ništa dobro. A da li mu je dobro što može bez vize da ode u Nemačku i održava gasovod koji se tamo gradi, već za nemačku platu? Pa još pitate! Istina je da će morati da konkuriše Nemcu, i tu će, ako on pokuša da iskoristi državni protekcionizam, Ukrajincu biti loše.
Da li je dobro što se u Rusiji vadi gas i gradi transportna mreža koja omogućava njegovo isporučivanje u najrazličitije delove sveta? To je neispravno pitanje. U pitanju nije naveden subjekt za koga pravimo pretpostavku da li mu je to dobro ili loše. Putinu je dobro — geopolitička palica je dugačka, teška i sija. Radnicima koji polažu cevi — odlično. Akcionarima Gazproma — sumnjivo, jer je komercijalna profitabilnost projekta nejasna; ovo nije toliko pitanje novca, koliko geopolitike. Građanima Rusije koji računaju na neke poreze od tog Gazproma — ne računajte na tuđi novac i bolje ćete spavati, zapravo, šta ste uopšte zaboravili u Rusiji, bežite odatle za mnom i Vladimirovim Milovom. Unutrašnji libertarijanac izbija napolje i pokazuje prst državljanima na budžetu.
Ukratko, ogromno hvala Vladimiru Milovu na PR-u libertarijanstva. Navaljni sedi u zatvoru i više ne može, kao ranije, da nas šalje na prisilni rad, tako da sada Milov mora da odradi taj posao. Ništa, on će se snaći.
Iz navike nastavljam da gledam nove snimke svog bivšeg tima, ali zaboravljam da ih reklamiram kod sebe, što je neuredno, pa ispravljam to.
U snimku, koji je ovoga puta posvećen propagandi, kao i obično, postoji opsežan istorijski uvod koji, takođe kao i obično, ostaje pomalo nedorečen, jer iz njega ne proizilaze određene misli na kojima bi se oslanjao glavni deo snimka. Zatim sledi podjednako opsežna analiza toga kako ona funkcioniše i koje metode primenjuje, a u zaključku se kaže da propaganda sama po sebi nije nimalo loša, jer se može koristiti i u plemenite svrhe. Na primer, propagandisanje vakcinacije protiv neke moderne bolesti i drugi blagotvorni metodi državne brige o stanovništvu — šta bi libertarijanci još mogli navesti kao pozitivan primer? Ne Svetova sa njegovom propagandom lustracija!
Nastavljam da prevodim svežu Fridmanovu knjigu. Ovog puta sam krenula redom. Prevela sam uvod i prvo poglavlje, o pravu u Kineskom carstvu. Pažljiv čitalac može primetiti da nisam završila posao do kraja, i da u tekstu nedostaje prevod otprilike polovine fusnota. Tako je, zamorila sam se. Sutra planiram da tiho unapredim tekst – kako za onlajn čitanje, tako i u elektronskoj knjizi. Takođe i dalje se nadam da će se neko prihvatiti pravljenja ruskoj verziji knjige korica.
U knjizi mi se dopadaju stalna poređenja: evo, pogledajte, kod Kineza je ovo potpuno isto kao u modernoj Americi. A ovo – baš kao u Engleskoj 18. veka. I postoje pokušaji da se pokaže s kojom je svrhom zakonodavstvo napravljeno baš takvim, šta je funkcionisalo, a šta ne naročito dobro.
