Kapeljušnikov – dobra uvodna lekcija koja upoznaje slušaoce sa Hayekom i njegovim glavnim dostignućima.
Nureev – uvod u problematiku implementacije Hayekove ideje o uvođenju određenih apstraktnih univerzalnih pravila pravičnog ponašanja (zar sam uzalud prevodila knjigu Erika Maka o libertarijanizmu – tamo postoji glava o svemu tome).
Sazonov – sličan izlaganje sa prezentacijom preduzetničke teorije vlasništva koje je već ranije držao u Sankt Peterburgu, ja sam ga ukratko prepričavala, čak se i pitanja slušalaca delimično poklapaju. Tada sam razmišljala da li da uključim elemente izložene teorije u svoju knjigu – i na kraju nisam. Ne zato što se ne slažem sa autorom, već zato što u knjizi jednostavno ne kopam toliko duboko u filozofske osnove prava vlasništva.
Bystrov – troling libertarijanaca od strane republikanaca, zabavno, ali ne previše sadržajno.
Baženov – troling ankapova i agorista od strane minarhiste, plus izlaganje onih istih Hayekovih principa o tome da su za efikasan rad slobodnog tržišta neophodne jedinstvene univerzalne pravne norme. Takođe, određeni ekskurs u klasifikaciju dobara prema otuđivosti i iscrpljivosti.
Travin – priča prvenstveno o predmetu istorijske sociologije, kao i objašnjenje zašto čak i u ovoj oblasti postoji gde primeniti Hayeka.
Zemcov – priča o tome da se svuda pomalo različito razume šta je demokratija i različito se ceni, pri čemu postoji jasna obrnuta korelacija između razvijenosti demokratije i njene deklarisane vrednosti, za šta politologija ne daje jednoznačno objašnjenje, tako da nam je ponuđeno da izaberemo između šest različitih objašnjenja.
Na kanalu Libertarian Band izašao je video Inhibicija nasilja. On potpuno ponavlja brojne materijale na istu temu koje Bitarh objavljuje na mom kanalu, konkretno, evo bukvalno jučerašnjeg. Tako da ga se sasvim može preporučiti kao kratka eksplikacija ideja koje Bitarh zastupa, a ujedno je i prilika da sedivuje zanimljiv print na voditelju.
Konkurentski prevod knjige Davida Friedmana pod nazivom Mehanizmi slobode konačno je stavljen u otvoreni pristup, iako samo u pdf formatu koji nije najzgodniji za čitanje. Preletela sam ga i mogu reći da je, osim stihova, sasvim dobar. Da sam perfekcionističkija, to bi bio povod da ponovo prođem kroz svoj prevod i utegnem pojedine delove, ali će mi verovatno biti prikladnije potrošiti vreme na aktuelnije zadatke.
Trenutno živim u Albaniji, u selu Tet, na 50 metara od veličanstvenog istorijskog spomenika – Kulla e Nguemit – kule za rešavanje konflikata.
Ovaj jedinstveni objekat lokalno stanovništvo je koristilo za rešavanje pravnih pitanja. Ako nastane spor – idite u kulu, sedite tamo na ćilim i uz rakiju diskutujte o svom problemu, u prisustvu posrednika, ako je potrebno.
Ako ne uspete da se dogovorite u razumnom roku – zaključaće vas tamo, i dogovarajte se koliko god treba. Hrana će vam biti doneta.
Konačno, ako neko zaplanira nešto loše protiv vas – bežite u kulu, zaključajte se i pucajte sa gornjeg sprata, dok istovremeno pregovarate o uslovima pomirenja. Na taj način imamo elegantno spajanje zgrade suda i zatvora u jednom, što je za malo selo potpuno ekonomski opravdano. Zatvora baš u ankapističkom smislu – odnosno utočišta od raspleta.
Ukratko, većina pametnih stvari je smišljena pre nas. Naš zadatak je da ih osmislimo, postavimo teorijsku osnovu, generalizujemo, a zatim ih implementiramo na novom nivou razumevanja.
Od poslednjeg ažuriranja sam malo prerađivala poglavlje o tržištu, napravila kratak rezime, a što se tiče oblikovanja, dovršila sam navigaciju između poglavlja. Sada se ovo može čitati kao potpuno samostalno delo sa dovoljno potpunim, ali maksimalno sažetim izloženjem libertarianskog pogleda na svet.
Ako poznajete dovoljno kompetentne teoretičare libertarijanizma, prosledite im, molim vas, tekst na recenziju. Pre nego što pređem na praktični deo knjige, želela bih da budem sigurna da nisam zaboravila nešto važno u teoriji. Ako ne budu protiv objavljivanja svojih recenzija, javite mi i to.
U drugom delu knjige pokušaću da dovoljno strukturirano i takođe maksimalno sažeto opišem anarho-kapitalističko društvo – koje karakteristike ono može imati, a koje su veoma malo verovatne.
U projektu Montelibero pojavio se neki Jurij, kojeg je zanimalo da razume kakvi ljudi ulaze u njega, koje su njihove motivacije i tako dalje. I počeo je da snima intervjue sa svima do kojih je mogao da dopre. Pa, da dobro ne propadne, dali su mu prava upravljanja projektnim Jutjub kanalom, i sada su svi intervjui tamo, u posebnoj plejlisti.
Ispostavilo se da je gotovo svako tokom intervjua izjavio da je o projektu pročitao kod Ankap-tjan. Tako je Jurij došao do mene i takođe počeo da traži intervju. Uglavnom, sada pored gomile video zapisa postoji i jedan tekstualni, sa mnom. A pošto mi se ne sviđa izgled Google-ovog dokumenta, prebaciću ovaj intervju, verovatno, na svoj sajt.
Intervju sa Ankap-tjan o Monte Libero
Septembar 2021, Jurij Vilnid
Reci nešto o sebi
Čemu si posvetila veći deo vremena prošle nedelje?
Moj glavni posao je vođenje ličnog Telegram kanala. Veći deo vremena prošle nedelje sam, kao i obično, posvetila njemu. Prevela sam prilično dugo poglavlje iz knjige „Libertarijanizam“ Erika Maka, napisala sam par poglavlja za sopstvenu knjigu o ankapu, za koju još nisam smislila naziv – ukratko, bavila sam se običnom rutinom. A u subotu sam otišla u Albaniju, da se „devirtualizujem“ sa jednim svojim pratiocem, i još uvek ovde živim. Uopšte, volim da otkrivam nova mesta i nove ljude.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala, a koja je primetno uticala na tebe?
Poslednjih godina uglavnom čitam non-fikšn, i najviše na mene je uticala „Mehanika slobode“ Dejvida Fridmana, koju sam prevodila za svoj kanal. Od beletristike mogu izdvojiti, verovatno, „Mi smo živi“ Ajn Rend; to je prva ili jedna od prvih knjiga koje je napisala, delimično autobiografska, o prvim godinama postojanja Sovjetske Rusije, iz koje je pobegla, postavši takozvana „nepovratnica“. Ja sam iz Rusije otišla, između ostalog, pod uticajem ove knjige.
Poslednja stvar koju si uradila za zajednicu?
Detaljno sam ispričala svom pratiocu, sa kojim sam sada u Albaniji, o Monteliberu, i sledeće nedelje ćemo ići da mu pokažemo plac. Verovatno će investirati u zemlju, a možda i preseliti se.
Čime si se poslednji put bavila „za dušu“? (umetnost, hobi, samoučenje)
Veoma volim da plivam. Put u Albaniju mi je bio i prilika da malo produžim leto. Nastavljam svakodnevno da plivam oko kilometra. A ako ostavimo po strani telesne avanture, nedavno sam završila knjigu Džejmsa Skota „Umetnost byti nepokornim“, i sada sa mnogo većim poštovanjem gledam na anarho-primitiviste. Verovatno ću nešto napisati u kanalu povodom toga, kada se misli u glavi bolje oblikuju.
Preseljenje
Kada si prvi put pomislila na promenu mesta boravka (otprilike – mesec, godina)?
2014. godina.
Koji događaji su te naterali da razmišljaš o tome?
U Rusiji je bila takva militaristička histerija da sam odjednom poželela da pobegnem od toga što dalje. Na primer, baš u to vreme prvi put je došlo do principijalnog razilika sa roditeljima, i sada u međusobnoj komunikaciji filtriramo diskurs, trudeći se da ne dodirujemo bolne teme.
Šta te je privlačilo u ideji preseljenja? Šta te je zadržavalo?
U ideji preseljenja me je privlačilo to što mogu prestati da govorim da sam iz Rusije. Postalo je sramotno biti Ruskinja — u to vreme je postojao potpuni osećaj da, kogod Rusa da pitaš, ispostaviće se da je imperijalista. Iz istog razloga mi se čini veoma sumnjiva ideja o životu u susednoj Srbiji, na primer.
Zadržavalo me je nerazumevanje toga kome ću tamo biti potrebna.
Šta se dalje dešavalo — koje prekretnice možeš istaći? (mesec, godina)
U periodu 2014-2018. malo sam se zatvorila, otišavši u unutrašnu emigraciju. Bavila sam se kopirajtingom i trudila se da uopšte ne gledam političku scenu.
Prva prekretnica – krajem avgusta 2018. ponuđeno mi je da vodim kanal „Ankap-tjan“. Delimično sam prilagodila njegov stil sebi. Ali mnogo više sam se promenila ja sama, jer sam morala da pročitam dosta toga o libertarijanizmu, a to menja ljude.
Druga prekretnica – u decembru 2019. ponuđeno mi je da se preselim u Crnu Goru i ovde pišem članke o agorizmu. Pristala sam bukvalno posle pet minuta kratkog razmišljanja, čime sam iz Đošlo u veliko čuđenje onome ko me je pozvao, jer je očekivao sumnje i teška razmišljanja.
Koje probleme si želela da rešiš preseljenjem?
Želela sam da počnem prelazak sa teorije libertarijanizma na praksu. Praksa je izgradnja libertarianske zajednice u oflajnu, slično onome što su radili Free Staters u New Hampshire-u. Za to je sasvim prihvatljivo, naročito u početnim fazama, da svaki član zajednice zarađuje na spoljnom tržištu, jer se pre svega testira mogućnost dugoročnog zajedničkog suživavanja, uprkos tvrdnjama da su anarho-kapitalisti (ankapi) zaprepašćeni individualisti koji u principu nisu sposobni da stvaraju i održavaju zajednice.
Kada bi tek sada pomislila na preseljenje, šta bi uradila drugačije?
Pozvane su me zimi, a u zemlju sam stigla tek krajem maja, jer sam sređivala poslove, prodavala stvari, produžavala pasoš i tako dalje. Uz to, zemlja je bila zatvorena zbog kovida. Sada bih se potrudila da završim sve mnogo brže, kako bih do zime sigurno već bila ovde.
Koje prepreke si morala da prevaziđeš?
Morala sam da se vakcinišem (iako sam, kako se ispostavilo, mogla i bez toga). Morala sam da prodam bicikl, čega veoma žalim, ovde su užasno skupi. Morala sam da se objasnim sa roditeljima, ali to je zapravo bilo najlakše.
Uporedi očekivanja od preseljenja i stvarnost
Čula sam za polako (lokalna navika da se sve radi opušteno), ali nisam očekivala da će ta pojava biti toliko uznemirujuća. Najupadljiviji primer je ponašanje našeg izvođača radova na putu, koji se po ugovoru obavezao da završi sve radove do početka jula, ali je na kraju uradio samo deo posla i to sa velikim zakašnjenjem.
Na koji način si rešila problem nedostatka kvalifikovanog posla na licu mesta?
Kao prvo, moj kanal nije vezan za konkretno mesto, dokle god ima interneta. Kao drugo, 2018. godine, kada sam počela da vodim kanal, upoznala sam se sa bitkoinima. Dobila sam kanal i ključ novčanika za donacije, gde je već bilo malo bitkoina, nakon čega je usledila kratka instrukcija o tome kako sa tim raditi, a zatim su mi pokazali knjigu Sajfedina Amusa „Bitkoin standard“.
Tada sam uspela da kupim bitkoine skoro na samom dnu, a i skromne donacije koje su tada stizale u kriptovalutama sada izgledaju kao kraljevski pokloni. Tako da sada mogu sebi priuštiti da neko vreme trošim više nego što zarađujem.
Gde živiš dok gradiš kuću?
Iznajmljujem jeftin studio na periferiji grada Bara, održavam prilično prijateljske odnose sa vlasnikom kuće.
Kako izgleda tvoja struktura troškova i koliko košta život?
Fiksni mesečni troškovi izgledaju ovako: 120 evra kirija, 25 evra struja, 10 internet, 150 evra hrana, 150 evra putovanja i izlasci. Pored toga postoje jednokratni troškovi, koji će se smanjivati kako se više udomaćim u zemlji.
Legalizacija
Da li imaš boravišnu dozvolu (VNJ)?
Pomogao mi je fond Montelibero da je dobijem, primivši me u kadar firme preko koje je kupovana zemlja. Delimično to otplaćujem radom na projektu, a delimično ću, verovatno, novcem.
Banke
Može li osoba sa boravišnom dozvolom da otvori bankovni račun i prebaci sebi novac iz druge zemlje?
Račun su mi otvorili kao zaposlenoj u firmi, na njega leže „beli“ prihodi, četvrtina minimalne plate. Teoretski bih mogla da prebacujem novac na taj račun, ali banke ovde uspevaju da uzimaju provizije čak i za prijem, a kamoli za slanje, tako da bih radije izbegla to i primala u bitkoinima.
Koliko je tačna tvrdnja: „S druge strane, postoje još one jurisdikcije koje Rusi nežno vole, kao što su Crna Gora i Tajland, koje se uopšte još uvek nisu pridružile automatskoj razmeni.“ Vedomosti (odnosno ne učestvuju u automatskoj razmeni sa RF).
Nisam se bavila time. Bankarski sektor u Crnoj Gori je za mene više mrtav nego živ. U Rusiji sam skoro zaboravila kako je to držati novčanice u rukama, ovde se ponovo navikavam.
Postoje li primeri korišćenja stranih bankovnih računa od strane građana RF bez obaveštavanja poreske uprave?
Naravno, ne nameravam ništa da obaveštavam vlasti RF, ova zemlja je za mene potpuno nelegitimna.
Biznis inkubator
Koje prepreke vidiš na putu ka saradnji slobodnih ljudi dobre volje?
Mala veličina zajednice. U svetu sa visokim nivoom specijalizacije, da bi pronašao klijente za svoje usluge i dobavljače za sve svoje potrebe, čoveku je potrebno prilično veliko tržište. Ne govorim samo o libertarijancima u Crnoj Gori – čak ni cela ruskojezička dijaspora u Crnoj Gori još uvek nije samodovoljna, tako da se mora tražiti daleko šire nego samo među svojim.
Šta je potrebno za stimulisanje pružanja usluga čovek-čoveku? (fitnes trener, masažer, nastavnik vokala itd.).
Povećanje broja članova zajednice i informacione povezanosti unutar nje.
Koji biznisi mogu biti traženi?
Najneočekivaniji. Ja, na primer, nikako ne mogu dočekati da mi lokalni majstor popravi skuter – a on je skoro jedini u celom Baru. Autoservisa ovde ima napretek, ali sa moto-servisima je nekako jadno. Zato je, recimo, industrija lepote prilično razvijena, i oni koji žele da uđu na to tržište suočiće se sa konkurencijom.
Projekat Monte Libero
Možeš li se setiti svog poslednjeg razgovora sa poznanikom kojem si ispričala o projektu?
Pošto sa poslednjim poznanikom delim stan, razgovor nije jednorazvan, već jednostavno s vremena na vreme se vraćamo toj temi. To mu pokažem slike parcele, to se požalim na izvođača puta, to pričam o tome kako sam početkom juna zatekla sebe kako mašem benzinskom testerom, ili spomenem partnere u projektu koji su prigodni za razgovor. On vidi da sam strastvena u vezi sa ovom temom i već jako želi sam da vidi šta je taj Montelibero.
Koja pitanja ti je postavljao tvoj poznanik?
Nabavna cena zemlje. Pošto sam je kupila (o tome govorim niže u tekstu). Zašto tako malo. Kakvu kuću nameravam da gradim. Čije usluge ću koristiti. Ukratko, prilično detaljna i praktična pitanja.
Koje strahove ili prepreke je izneo?
Čudno, ali čini se da nijedne. Samo interesovanje.
Koji razgovor sa MTL-ljudima ti je ostao u sećanju u poslednje vreme? Sa kim si razgovarala i šta ti je tačno zapamćeno?
Igal Hofman se upoznao sa kreativnim momcima iz Budve, i odveli smo ih da pokažemo našu zemlju radi organizacije muzičkog festivala. A oni su pogledali posečene grane i grančice i izjavili: „do đavola sa starim konceptom, ovde treba napraviti festival logorskih vatri“. Sada razrađujemo ovu novu ideju.
Koga od učesnika projekta preporučuješ da se pozove na sledeće intervjue?
Henriha Poljanina, ako ga uspemo nagovoriti. On me je pozvao u Crnu Goru.
Šta ti lično želiš od projekta?
Taktički cilj – prijateljska libertarianska zajednica, ujedinjena ne samo zajedničkom ideologijom, već i komšilukom. Srednjoročni cilj – stvaranje platforme za prijem političkih emigranata-libertarijanaca, jer oni nešto sve više teže ka Gruziji. Dugoročni – uticaj na lokalnu političku klimu u pravcu povećanja slobode.
Kakvim postupcima se to potvrđuje?
Aktivno komuniciram sa ljudima koji su zainteresovani za projekat, ulažem neočekivano mnogo truda za konstantnu oflajn komunikaciju među učesnicima projekta koji su se preselili u zemlju. Čini mi se veoma važnim održati osećaj zajedništva među onima koji su došli. Mi smo banda. Međunarodnog razmera. Radimo na masovnom projektu. To je daleko inspirativnija retorika nego „mi smo izbeglice od autoritarnog režima koje pokušavaju nekako da prežive“.
Nastavljam da vodim kanal o libertarianstvu, uključujući i pisanje knjige koja će, nadam se, biti praktična ulazna tačka za upoznavanje sa našom ideologijom.
Kakva ti je pomoć potrebna za to? Kako te podržati i na šta bi potrošila dodatni novac koji bi došao nakon objavljivanja ovog materijala?
Novac ne bi škodio))) Manje razmišljaš o svakodnevnom hlebu – više možeš posvetiti pažnje radu na Monteliberu.
Nedavno sam potrošila 34 hiljade rubalja na plaćanje kursa srpskog jezika, što je izbacilo septembarski budžet u minus, tako da bi dodatni novac omogućio da se barem u četvrtom mesecu boravka u zemlji izađe na plus.
Kupovina zemlje i izgradnja kuće
Koje vrednosti vidiš u projektu izgradnje sopstvene kuće?
Čini mi se da će to biti zanimljiv prelazak na novu fazu razvoja za mene: moja zemlja, moja pravila, mogućnost da sve uredim, ako ne sasvim po svom ukusu, onda barem dovoljno udobno za sebe. Imajući bazu u vidu sopstvene kuće, može se praktikovati razni čudni i ranije nedostupni hobiji: baštovanstvo, pravljenje rakije, sušenje smokava, ko zna šta će mi još pasti na pamet. Možda čak otvorim Y-club 🙂 (termin Y-club iz Meganezijskog ciklusa knjiga Aleksa Rozova i označava klub za amatersku prostituciju u režimu slobodnog pristupa).
Rešenje kojih problema očekuješ?
Jedini fundamentalni problem koji kuća rešava je uklanjanje zavisnosti od vlasnika iznajmljenog stana. Za to se plaća velikim jednokratnim troškom izgradnje kuće, kao i naglim povećanjem nivoa odgovornosti.
Koje alternativne načine rešavanja ovih problema si razmatrala?
Alternativa izgradnji sopstvene kuće je kupovina gotove. Međutim, ja ne gradim samo kuću. Gradim kuću u libertarianskom selu. Važni su mi ne samo zidovi, već i komšije iza zidova. Ne samo krov, već i zaštita libertarianske jurisdikcije.
Možeš li detaljnije o zaštiti?
Ako pravila određuje država, onda se pravila zajedničkog života poštuju i bez svakog libertarianstva. Užasno mi se nije dopalo u Nemačkoj kada je vlasnica stana, kod koje smo bili u gostima, šapatom zamolila da se penjemo stepenicama što tiše, jer bi u suprotnom komšije prijavili opštini.
Ali za mene je mnogo prirodnije razumevanje da, ako čovek previše pretera i pljune po interesima okoline, k njemu ne dolazi neki nejasan činovnik, već delegacija ljubaznih komšija i počinje se rešavati kako najbezbolnije regulisati problem.
Zašto ulagati novac i gomilu vremena u kuću, ako se taj novac može investirati u kripto i kiriju? Pa potencijal bitkoina za rast je neuporedivo veći od kuće. (iako je verovatnoća idealnog ishoda niža).
Ja sam do sada i investirala u kripto. Sada se to isplatilo i može se dati nov kvalitet životu (iako ne bez pomoći i roditelja, kod tate sam libertarijanka)))
Kako, ostajući unutar države, može se garantovati odsustvo spoljnog uticaja sa njene strane? Grubo rečeno, ako Crna Gora poželi da oduzme ovu teritoriju, ona će je oduzeti.
Crna Gora je izabrana i zato što su ovde zaštićena prava svojine na zemlji. Zaštićena ne od strane države, već narodnom tradicijom. To su seljaci, za njih je zemlja svetinja.
Da, naravno, čula sam i strašne priče o prevarama pri uknjižbanju zemlje, kada su prava svojine bila nedovoljno jasno definisana, ali je uvek naglašavalo da ako se po zakonu ne može zakačiti, postoji uknjižena zemlja i na njoj uknjižena gradnja, tada zemlji ništa ne preti, i ova norma se svuda gvozdeno poštuje.
Možeš li pokazati predračun za zemlju i kuću?
Predračun za zemlju je otprilike ovakav:
70 hiljada € je otišlo na kupovinu hektara zemlje (za celo naselje),
25 hiljada € — za put,
5 hiljada € — za čišćenje, plus još razni manji troškovi.
70 hiljada € je otišlo na kupovinu hektara zemlje (za celo naselje),
25 hiljada € — za put,
5 hiljada € — za čišćenje, plus još razni manji troškovi.
Do trenutka podele ovog hektara na zasebne parcele koje će se moći otkupiti, cena će još porasti. Za kuću planiram ne više od 400 € po kvadratu, što je skromno, ali ipak realno. Prvo ću izgraditi jedan sprat, u njemu ću se nastaniti, a drugi – nekako u budućnosti.
Plaćanje odmah, na rate ili uz kamatu?
Za zemlju sam se dogovorila o ratama, za kuću će troškovi biti podeljeni u mnogo etapa.
Šta si radila oko parcele i kuće prošle nedelje?
Zaradila sam novac)))
Koji porezi i kada će biti potrebno plaćati za kuću?
Porezi se plaćaju odjednom prilikom kupovine, odjednom pri dobijanju urbanističkog plana (tako zvani komunalije), a godišnje se takođe očekuje relativno mali iznos. Detalje sa ciframa još uvek ne znam. Poznato je da su komunalije najveći porez, 70 evra po kvadratu stambenog prostora, ali se one mogu plaćati na rate skoro 30 godina, što ću i ja uraditi.
Tema je podignuta u čatu panarhista, ali razmišljanja kojima sam odgovorila ranije nisam objavljivala, pa sam odlučila da oblikujem temu u posebnom postu.
Za početak – evo onoga što sam već pisala o temi tranzita kroz tuđi teritorijum. Ukratko: na gusto naseljenim teritorijumima vlasnici susednih parcela će imati tržišni stimulanac da ostvare profit od tranzita, a na slabo naseljenim će raditi pre modeli recipročnog altruizma, kada je dozvoljavanje tranzita jeftino, zabranjivanje skupo, a uzvratna zahvalnost za dozvolu može se u pravom trenutku pokazati veoma vrednom.
A sada ono što bih želela da dodam. U suštini, servisitet su zahtevi jednog komšije za korišćenje imovine drugog komšije, koje taj drugi priznaje. Sve dok ugovor traje, nema problema. Jedan daje drugom da koristi svoju kosilicu za travu, on mu zauzvrat dozvoljava da uzme bicikl, svi su zadovoljni. A zatim se bicikl proda nekom trećem. Naravno, po defaultu on pri prodaji nije opterećen nikakvim servisitetom: novog vlasnika ne zanima ko je tamo i na osnovu čega imao pravo korišćenja njegove novostečene imovine, svi dogovori o tome moraju se izgraditi ispočetka.
Tako je, sa zemljom je otprilike ista priča. Ako je stari komšija koristio pravo prolaska kroz tvoju parcelu, onda kada je on prodao zemlju, novi vlasnik ne stiče pravo prolaska automatski. Ali ako je stari komšija pri prodaji doveo kupca kod tebe i rekao, recimo, ja odlazim, on će biti umesto mene, dogovorite se sa njim oko prolaska – tada je stvar potpuno drugačija, sednete i konkretno razgovarate o tome šta ćete i kako jedni drugima ustupiti radi očuvanja dobrosusedskih odnosa.
Naravno, ako je servisitet već bio utelovljen u konkretnim fizičkim komunikacijama koje prolaze kroz nečiju zemlju, tada će pokušaj prekida tih odnosa verovatno pogoditi interese ne samo novog vlasnika, već i ostalih komšija koji ne smeju izgubiti servisitet, jer sa njima ugovor ostaje na snazi. Ipak, novi vlasnik se uvodi u tok stvari, na primer, o uslovima zajedničkog održavanja tih komunikacija.
Uopšte, prilično je smešno čuti da je ankap, navodno, razdor neobuzdanog individualizma. Ne, to je pri državi razdor neobuzdanog individualizma, jer se između ljudi prisilno ugura posrednik, i sva pitanja se moraju rešavati ne međusobno, već upravo sa posrednikom, odnosno sa tom ili onom državnom kancelarijom. U uslovima decentralizacije prava, kao što priliči decentralizovanim sistemima, čvorovi mreže se međusobno dogovaraju o pravilima interakcije, tako da, individualizam na stranu, interese komšija je potrebno uzeti u obzir.
Važan momenat: pošto su pravila zasnovana na tradiciji, tu tradiciju po defaultu diktiraju stariji vlasnici. Upravo su oni upoznati sa tim kako je ovde принято, a novi se mogu prilagođavati, mogu predlagati izmene, ali teško da će po sopstvenom nahođenju moći da menjaju pravila ako to pogađa interese prethodnih vlasnika.
Počela sam sa pisanjem poslednjeg, četvrtog odeljka prvog, najvažnijeg dela knjige o ankapu. Kao i obično, napisala sam dva poglavlja: Prvo – pojam ankapa, gde jednostavno formulišem banalnost o tome da je anarho-kapitalizam, nećete verovati, anarhija plus kapitalizam. Drugo – ekspanzija i stezanje ankapa – odnosi se na dinamiku prodiranja odgovarajućih odnosa u društvo.
U suštini, teorija koja se odnosi na libertarijanizam i ankap kod mene ovde završava: veoma sam se trudila da budem maksimalno koncizna, pa zato uopšte ne nameravam da dopunjavam četvrti odeljak do tradicionalna četiri poglavlja. Umesto toga, želim da napišem dovoljno opširan zaključak koji sumira prvi deo, nakon čega on sasvim može biti pušten u slobodno plovljenje kao samostalna knjiga, služeći kao zgodna (nadam se) ulazna tačka u libertarijanizam.
U drugom i trećem delu predviđena je primena prethodno izložene teorije na različita praktična pitanja – o tome kako različni aspekti života mogu biti organizovani pri ankapu, i o tome koji se praktični koraci predviđaju za prelazak na ankap. Ovi delovi bi, za razliku od prvog, teorijskog, trebalo mnogo brže da izgube aktuelnost, dok je prvi pisan za večnost, kako bi zauzeo mali ivica postolja, gde je već prilično tesno od velikana.
Sada opažamo da je Kalifornija vrhunska etatistička socijalistička država u SAD. Kako je do toga došlo?
L29Ah
Dosta dugo nisam pristupala ovom pitanju jer nisam razumela kako da na njega odgovorim detaljno, a da ne zapadnem u dosadnu hroniku, koja nije nužno beskorisna, ali sama po sebi ništa ne govori. Svako povećanje poreza i svako pooštravanje regulacija imalo je svoj jedinstveni razlog, a kopanje po tome nije nivo popularnog kanala.
Ako baš kratko, Kalifornija je postala Komifornija jer su njeni birači to želeli. Ona ostaje u tom statusu već uglavnom uprkos volji birača, ali sa socijalizmom to obično i ide: taj narkotik se proba jer je moderan i svuda se reklamira, a potom se ispostavi da je lakše umreti nego se skinuti s njega, i tako Kalifornija (kao sistem efikasnog upravljanja resursima teritorije za uređenje te teritorije u interesu njenih stanovnika) umire.
Skinuti se s tog narkotika je kao da je moguće – to pokazuje primer Tečerove Velikobritanije. Ali recidivi su takođe krajnje verovatni, što pokazuje primer savremene Velikobritanije. U svakom slučaju, ostavimo na miru medicinske metafore i zloupotrebu holističkih konstrukcija. Želela bih da skrenem pažnju na drugi momenat.
Uopšte govoreći, Konkin je zapravo i predvideo krizu države, jer da ljudi imaju mogućnost da koriste političke metode za stalno i nepovratno smanjenje državnog mešanja, ne bi bilo nikakve potrebe ni za agorizmom. I, istovremeno, kalifornijski kriptoanarhisti su zaista ozbiljno pomogli čovečanstvu u implementaciji korisnih agoričkih tehnologija, tako da su se Konkinova zapažanja o tome da će Kalifornija igrati važnu ulogu u borbi takođe u određenoj meri opravdala.
Zahvaljujući otvorenim granicama između država, mnogim agoristima i libertarijancima se učinilo jednostavnijim da pobegnu u mali Njuhampšir, nego da pokušaju da preokrenu situaciju u ogromnoj Kaliforniji, stoga oni koji bi želeli da se fokusiraju na biznis i legalnu politiku, a ne na preživljavanje, logično ostavljaju leviste same sa vladama koje su izabrali, odlazeći tamo gde će njihovi napori doneti više koristi. Konkin je iz nekog razloga upozoravao protiv takve taktike kao protiv nekog jednostavnog i pogrešnog rešenja, nazivajući je anarho-cionizmom. S druge strane, on je takođe predvideo pojavu određenih agoričkih geta, gde će ljudi moći efikasno da se odupru pokušajima države da ih regulišu do nule, zahvaljujući tome što će tamo njihova koncentracija biti povećana i neprijateljski agenti će imati poteškoća.
Kratko rečeno, Konkina je malo brinula sudbina konkretne države koja je ionako bila u rukama etatista, i zamerati tome što njegova teritorija sada nije lokomotiva agorizma je kao zamerati Ajn Rend nedostatak Rierdonovog metala na bazi legure gvožđa i bakra u našem životu.
Neočekivano sam se zavalila u Albaniji, pa je tempo objavljivanja malo opao. S druge strane, ispadanje iz uobičajenog toka dobro doprinosi polagom kreativnom radu, tako da sam relativno brzo završila u svojoj budućoj knjizi dve preostale glave odeljka o tržištu: zapravo o tržištu i o kapitalizmu. U sledećem odeljku ću konačno pristupiti opisu ankapa – ako me, naravno, opet negde ne odnese.
Ostvarila sam još jednu veliku donaciju i završila prevod četvrtog dela knjige Erika Maka „Libertarijanstvo“. Poglavlje koje objavljujem je zanimljivo po tome što u njemu Mak po prvi put polemiše sa razmatranim stavovima određenog autora, a ne samo da ih prenosi. Ranije nije bilo toga da je ovde Lok pogrešio, a ovde Spenser, ali o Hajeku on iznosi takve tvrdnje. Očigledno to znači da Hajeka smatra dovoljno svojim savremenikom da ima smisla raspravljati sa njim.
Mak klasifikuje Hajekovu argumentaciju protiv socijalne pravde, izdvajajući pet argumenata protiv nje, a na kraju napominje da Hajek u svojim daljim razmišljanjima ipak odstupa od sopstvenih principa i zastupa to da društvo ima pravo da svojim članovima obezbedi osnovni prihod, i da je to pravedno. Ukratko, Nozick u Makovom izlaganju deluje mnogo doslednije.
Koliko god bilo čudno, ovde se završava glavni pozitivni prikaz principa libertarijanstva od strane Erika Maka. Još jedan deo biće posvećen kritici libertarijanstva, a jedan bonus deo sadrži skup potpuno nepoznatih mi prezimena koja su na svoj način dorađivala ideologiju – sumnjam da u nekom pravcu ka levoj strani. Njima ću se pozabaviti od sledeće donacije.
Konačno sam dočekala preporuke Državnog departamentaPametnog glasanja za kog tačno kandidata u jednomandatnom okrugu treba da glasam u okrugu 96, koji je na severu Irkutske oblasti: upravo njemu je pripisana naša mala topla zapadna Crna Gora. To je bio izvesni Andrejev Andrej Anatoljevič, iz KPRF-a. Za Navaljnijeve pionire ove informacije su sasvim dovoljne, ali ljubitelji promišljenog istraživanja sorti govna mogu otići na ljubazno od Hodorkovskog kreirani vodič po govnima i pogledati tamo detalje o svim kandidatima.
Što se tiče glasanja po partijskim listama, nameravam da uravnomim svoj glas za komunistu u jednomandatnom okrugu glasanjem po listi za LDPR – tim više što, koliko mogu da procenim, u jednomandatnim okruzima PG uglavnom preporučuje upravo komuniste, a ne želim im previše brojnu frakciju.
Izbore u savremenoj Rusiji ne treba shvatati sa zverskom ozbiljnošću, to nije ništa više od načina da im se piša u papuče. Od toga nas neće bolje hraniti niti će nas manje maltretirati, ali znamo da ih to besni kada im pišamo u papuče. Zar to nije dovoljno?
