Автор: Анкап-тян

Nisam pronašao detaljnu libertariansku analizu nastanka krize 2008. Odgovor da je za sve kriva državna regulacija je razumljiv, ali nedovoljan.

Anonimno pitanje

Iskoristiću ovo pitanje da razmislim o nečemu apstraktnom.

Čovek po prirodi poseduje ponor empatije. I nije čudo, on je ipak društveno biće. Zato mu je obično prijatno da radi ono što smatra dobrim, naročito ako se i drugi slažu da je to dobro. Ali prijatni su obično upravo sporadični dobri postupci. Čovek iz velikodušnosti učini jednokratno blagodelnje i povlači se, zadovoljan sobom – jer je sjajno što te potpuno ništa ne košta da nekom učiniš dobro. Ako onaj kome je učinjeno dobro izrazi zahvalnost, to može povećati njegove šanse za ponovljeno blagodelnje na njegov račun, ali ne treba previše ozbiljno računati na to. Čim blagodelnja postanu rutina, ona počinju da se doživljavaju kao posao. A za posao se želi plaćanje.

Dakle, izvukli smo čoveka iz siromašne anarhokomune i bili smo sasvim zadovoljni time kako smo sjajno organizovali ekspediciju. A zatim se ispostavilo da je taj čovek potpuno nezavisan, veoma ćudljiv, ne ume da radi i sanja samo o tome da dobije dovoljno veliku socijalnu pomoć. Upali smo u zamku, jer nam se uopšte ne smeje nastaviti da vučemo ovaj teret na sebi, ali ne možemo ga tek tako izbaciti na ulicu. Živi kao kućni ljubimac, tuguje i cvili. Neprijatno je.

A sada zamislimo da imamo veliki spoljni izvor finansiranja dobrotvornosti. U tom slučaju nam, naravno, ne bi predstavljalo nikakav problem da toj osobi iznajmimo stan koji zadovoljava njen zahtevni ukus, damo joj neopterećujući posao koji može da obavlja, a ako ne može, onda svejedno – ili jednostavno obezbedimo rentu, i neka živi po svom zadovoljstvu, zar nam je žao? I zašto bismo se lično mučili? Angažovaćemo posebnog socijalnog radnika, neka on sedi na plati i briše mu suze, a mi ćemo se samo radovati tome koliki smo dobri i koliko koristi doneli. Prijatno je.

Tako funkcioniše socijalna država: uzmeš novac iz budžeta i činiš dobro na račun drugih, jer si ti dobra osoba. I poreski obveznici su dobri ljudi, pa zašto bi odbijali da plaćaju socijalne poreze, kada oni idu na dobra dela! A ako novca poreskih obveznika nije dovoljno za sve naše ambiciozne socijalne programe, nije problem – mogu se izdati državne obveznice, a može se i jednostavno odštampati novi novac, to je mnogo humanije prema poreskim obveznicima nego uzimati od njih više nego što su navikli da plaćaju.

Dobri državnici su jako želeli da čak i siromašan čovek može sebi priuštiti dobru kuću. Zato su stvorene posebne organizacije zadužene za finansiranje tih troškova. I bankama je naloženo da velikodušno daju hipotekarne kredite siromašnim ljudima kako bi mogli sebi priuštiti dom. Nesreća socijalne države, međutim, je u tome što tuđi novac u jednom trenutku ipak nestane.

Kako se desilo da se hipotekarna kriza pretvori u svetsku finansijsku? Šta se može, čovek je društveno biće. Hartije koje su smatrane super-pouzdanim ispostavile su se kao smeće, i svi su uglas odlučili da sumnjičavo gledaju u sopstvene pakete hartija od vrednosti, ne je li vreme da se otarasi smeća pre nego što to drugi urade prvi. Svetsko finansijsko tržište se veoma snažno skupilo, odnosno onih koji su izgubili svoje kapitali bilo je više nego onih koji su profitirali od krize.

Ali koga uopšte zanima ta drevna kriza, kada živimo u samom jeku nove? I ona je, isto tako, bila izazvana dobrim ljudima koji su užasno želeli da nesrećni ljudi ne umiru direktno na ulicama od užasnog koronavirusa. Ljudi su stavljani u kućni pritvor, prisilno punjeni eksperimentalnim lekovima, testovi su im gurani na sve moguće načine, ulice su prskane hemikalijama, uništavane su lepe pufnaste kune – šta sve ne bi čovek uradio iz ljubavi prema čovečanstvu na račun drugih!

To ne znači da kovid ne postoji. Siromaštvo takođe postoji. I beskućnici postoje. Ali kada pokušate da rešavate tuđe probleme plaćajući to iz svog džepa, a ne iz tuđeg, imaćete mnogo razmotrenije prioritete o tome koliko trošiti i na šta tačno. A to znači da vaša dobrota barem neće izazivati svetske krize.

Vesti projekta Montelibero, izdanje 7

U prethodnom izdanju pisala sam o tome da je na parceli za naše buduće libertariansko selo posečena suvišna šuma i započeta izgradnja puta. Do danas je put do parcele potpuno nasut, i sada mogu svojim skuterom doći direktno pod senku rodivih maslina.

U drugoj polovini oktobra lično sam se zaposlila na izgradnji puta i čišćenju parcele, a juče je kod nas već radila puna ženska brigada. Posao je, naravno, težak, ali su ovde u Crnoj Gori dame prilično žestoke, pa se mora prilagoditi. Nakon prvog radnog dana odmarala sam par dana, ali sam se kasnije ipak uvukla u ritam, a za protekle tri nedelje sam čak i malo ojačala.

Parcela je donela prvi mali prihod: nekoliko kilograma maslina i određenu količinu drva. Najkvalitetnije masline su posoljene, a degustacija je predviđena za sredinu decembra. Manje kvalitetne su pretvorene u litar ulja. Nastaviću sa sakupljanjem, ali generalno će razmere ostati skromne: bez specijalne nege rod ploda naših maslina nije veliki.

Što se tiče drva, prodavana su pretežno komšijama, uz samovoz, i prilično jeftino – jer dugački kamioni ne mogu da dopru do parcele, pa bi logistički troškovi za odvoz drva dovoljno daleko jednostavno pojeli sav profit. Tog profita je do danas ostvareno 475 evra. Nakon toga ćemo verovatno završiti sa prodajom, a ostatak se planira sačuvati za buduće potrebe sela, za šta će biti potrebno opremiti prostor za skladištenje.

Pošto će uskoro na parceli početi izgradnja kuća, dopremljen je trejler koji je planirano koristiti kao privremeni objekat i čuvaračnicu. A pošto se očekuje stalno boravljenje čuvara, to će istovremeno zahtevati postavljanje određene minimalne infrastrukture za život. Trejler je morao biti vučen uz brdo traktorom, tako da ćemo uskoro morati da zabetoniramo najstrmije delove puta, inače će biti teško dopremiti mnoge terete. Vremenom će put biti u potpunosti zabetoniran.

Kako će uskoro početi izgradnja kuća, aktualno je pitanje privatizacije pojedinačnih parcela za gradnju. Za sada je sastavljen preliminarni plan, a u čatu su isprobani mehanizmi međusobnog usaglašavanja o tome ko će dobiti koju parcelu. Tako su me dva puta terao sa komada zemlje koji mi se dopao, dok se nisam zakačila za onaj za koji je konkurencija bila malo manja. Pored toga, kupljen je dron, kojim je planirano uraditi aero-fotografisanje, povezati ga sa kolčićima koje je postavio geometar na zemlji i čije su koordinate precizno poznate – tada će biti moguće korigovati preliminarni plan uzimajući u obzir specifičnosti reljefa i preostala drveća na parceli. Juče je izvršen testni let, nije išlo baš najbolje, pa će uskoro biti ponovljen sa malo korigovanim parametrima. Dron je, kao što je običaj u Montelibero, nabavila privatna inicijativna grupa u okviru udela i uz primenu tokenomike izgrađene oko projekta, njegova upotreba je regulisana ugovorom zaključenim između njih, a da li će ga koristiti za zabavu ili će ga nekako monetizovati – to je njihova stvar, meni je to više zanimljivo kao praktično rešenje različitih problema vezanih za prava svojine.

Prošle nedelje su volonteri projekta sproveli humanitarnu specijalnu operaciju: izvukli su jednu rusku političku emigrantkinju iz anarho-komune na imanju kod Bijelog Polja. Odmah za njom je odatle samostalno kod nas prešao još jedan komunar (njega planiramo koristiti kao čuvara sa boravkom u trejleru). Tako zapravo funkcionišu zajednice pri ankapu. Idejno nam još uvek nisu previše bliski, ali će poslužiti kao saputnici, a videćemo kako će dalje.

Ali mi, naravno, ne toliko krademo ljude iz tuđih projekata, koliko privlačimo sopstvene doseljenike. Tako je pre neki dan u Crnu Goru doputovala porodica od čak pet osoba, što je za nas trenutno rekord. Nažalost, sajt projekta se ažurira veoma retko i sporadično, jer nema ko da se bavi njime, tako da brojač doseljenika na njemu verovatno nije aktuelan. A najsvežije informacije o Montelibero, kao i do sada, nalaze se u telegram kanalu projekta.

Konačno, želela bih da preporučim engleskoj verziji bloga o uređenju u Crnoj Gori jednog od učesnika projekta, koji se objavljuje u engleskom telegram kanalu Montelibero pod heštagom . Tamo su utisci o zemlji i o tome kako je organizovan lokalni život nešto svežiji nego što ih možete pronaći kod mene.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Prevod poglavlja 8, o kolektivnoj odbrani.

Aleks Dvorecki je ljubazno sponzorisao prevod još jednog poglavlja Erika Maka, ali donacija me je zatekla u procesu prevoda poglavlja Stefana Molinju-a, koje sam pisala po nagonu sopstvene duše (i u nadi da će donacije uslediti naknadno). Tako sam prvo završila sa Molinju-om, a sada ću preći na Maka.

U poglavlju Kolektivna odbrana: primer metodologije Molinju analizira treće po popularnosti pitanje o ankapu, posle sudova i puteva: kako će se ankapci braniti od napada zao susedne države. Knjiga je pisana pre nego što je Putin dovoljno glasno proglasio svoje pravo da bude svetski zlikovac broj jedan, zato se kao model zlikovca koristi Nemačka, a ne Rusija, i tamošnji diktator staje pred težak izbor: da li da pokori etatističku Poljsku ili ankapističku Francusku. Rekla bih da u svojim fantazijama o tome kako se rešava problem odbrane, Molinju deluje samouverenije nego Fridman, koji barem smatra problem ozbiljnim, i čak dopušta da bi za ovu konkretnu potrebu, uz grmasnje i mrštenje, pristao da hrani državu.

Legitimnost. Novi rolik od Libertarian Band-a

Pronašla sam vremena da pogledam novi snimak tima čijim aktivnostima i dalje pratim. Bila sam prijatno iznenađena. Kao što je obično slučaj u njihovim poslednjim video snimcima, tu je predstavljena prilično čvrsta analiza proučavanog pojma – u ovom slučaju reč je o legitimnosti. Ali, pored toga, ovog puta je data i zanimljiva prognoza o tome da će sticanje legitimnosti od strane različitih nedržavnih formacija (svakojake slobodni gradovi i druge ugovorne jurisdikcije) u očima tradicionalnih država teći otprilike tako, kako se sada učvršćuje legitimnost talibanskog režima.

U knjižici o ankapu započet je drugi deo, a naslov knjige i dalje nije smيšljen…

U drugom delu knjige predviđeno je dati relativno uverljiv opis anarho-kapitalističkog društva. Dugo sam razmišljala odakle da počnem, i počela sam sa dosadnim metodološkim uvodom o tome kako se takav opis uopšte može formirati. Imam vremena za polako zagrevanje, pa sam odlučila da mogu sebi priuštiti da ne žurim odmah u startu. Ipak, važno mi je da ne predstavim neku jedinstvenu, alternativu ne pružajuću sliku divne budućnosti, već da pokažem principe kako se sve to izvodi.

U prvom poglavlju se daje manje trivijalan pristup – kroz dodavanje kapitalizma anarhiji. Ovde odmah snažno miriše na alternativnu istoriju i ostale radosti tog tipa. U drugom poglavlju je očigledniji pristup, kroz isecanje države iz postojećeg kapitalističkog društva.

Dalje će, verovatno, biti veliki odeljak sa detaljnijom analizom rada osnovnih institucija društva, a zatim se nameće odeljak sa opisom poteškoća ankap-a.

Um dobar, ali jako uzak

Ne volim naročito žanr javnih prepirki, ali mi se u ovom slučaju diskusija koja se dogodila učinila kao dobar povod za artikulisanje određenih razmišljanja.

Postoji kanal Dobroum, koji vodi poštovni Aleksandar Elesev. Pozicionira se kao filozofski, i u njemu se pridaje mnogo pažnje problemu prevazilaženja negativnog detinjstva.

Za libertarijanca je ovde sve relativno jednostavno. Nasilje nad decom je nasilje nad ljudima. Niko nema pravo da inicira nasilje nad ljudima bez kazne. Dalje se može govoriti o konkretnim mehanizmima putem kojih nasilje nad sopstvenom decom, a kamoli tuđom, postaje opasna praksa, uprkos relativnoj detinjoj bezbraničnosti.

Aleksandar pak pridaje mnogo pažnje demonstraciji toga kako se negativno detinjstvo odražava već u odraslom životu. Ne znam zašto je izabrao baš ovu taktiku „kapljanja po mozgu“ ljudi, i ne težim naročito da saznam. Nije mi važno da li je razlog u tome što živi u zemlji gde terapeut sedi na terapeuti i terapeuta tera, ili u tome što je preuzeo ovu ideju iz neke knjige koja ga je impresionirala, ili u tome što se u njegovom sopstvenom detinjstvu nešto dogodilo što je dovelo do ovog rezultata. Gotovo sam potpuno uverena da jedinstven razlog ne postoji, jer je život uopšte složena i multifaktorska stvar, gde nema jednostavnih uzročno-posledičnih veza između dva izolovana događaja: izolovani događaji su samo teoretski modeli, dok je život zapravo neprekidan tok utisaka.

Kao rezultat toga, ispostavlja se da za Aleksandra bilo koje specifičnosti u nečijem ponašanju počinju da signaliziraju neka detinjstva iskustva. Čak je i avatarka, koju mi je naručio jedan čitalac iz Bugarske, postala za njega povod da govori o mom detinjstvu. Mislim da bi za fitnes trenera moje stanje bilo podjednako čvrsto povezano sa režimom treninga, za nutricionistu sa dijetaom, a za politologa sa političkim režimom u zemlji.

U svojoj knjizi o ankapu namerno se nisam bavila obrazloženjem polaznih principa na koje je kasnije nadograđena sva naredna logika. Zapravo, principi libertarijanizma su takvi zato što mi to želimo. To nam se dopada. Čini nam se ispravnim. Naravno, to može korelirati sa određenim činjenicama, određenim detinjstvima iskustvima, pročitanim knjigama, slučajno čuvenim popularnim strimerom i tako dalje.

Da, na neke dobro deluju usko specijalizovani argumenti, u koje se, između ostalog, mogu svrstati i tvrdnje u stilu „ako se dete tuče u detinjstvu, izrasti će kao glupi gubitnik“. Ali to nije povod da se opsesivno vrti oko toga i izbacuje ti argumenti svakome, jer oni nipošto neće delovati na sve.

Na mom kanalu imam svog malog dobrouma po imenu Bitarh, koji je takođe postao opsednut jednom jedinom temom potpunog prevazilaženja nasilja. Nažalost, komentari koje on prikuplja češće su podrugljivi, što nagoveštava da se njegova ciljna publika ne preklapa naročito sa mojom. Čini se da sam bespomoćna da nekako utičem na slične slučajeve monomanije, i to me ispunjava tugom.

Nadam se da ćete, ako primetite i u mojim spisima znake da me je obuzela neka jedna preterano vredna ideja, to signalizirati meni.

Изображение

Mogućnost prelaska od failed state-a ka ankapu

Postoji rang lista nesposobnosti država, u kojoj se uzimaju u obzir mnogi faktori, uključujući realizaciju javnih usluga od strane države, stabilnost vlasti i drugo. Može li se pretpostaviti da će se države sa visokim rejtingom (slučajno ili ne, ali u njima je najlakše izbegavati poreze, posedovati oružje i hostovati informacije bez „kompozora“) u predvidljivoj perspektivi razviti (ili degenerisati) do potpunih ili skoro potpunih ankapistana, nakon čega će početi era njihovog prosperiteta?

Kacist

Već sam nekada pisala na sličnu temu, o mogućnosti izgradnje ankap-a u državama četvrtog sveta. Ukratko: nabrajaju se prednosti i mane, i neko može smatrati da prevazide prve, a neko da prevazide druge. Treba probati.

Isto važi i za prognoze o perspektivama razvoja određene ili druge neefikasne države u ankapistan. Tamo se relativno lako uspostavlja anarhistički režim, odnosno decentralizacija prava. Ali mnogo je teže razumeti na koji način sačuvati ili, još gore, izraziti od nule kapitalizam u anarhističkom društvu koje negira privatnu svojinu (san ankom-a), ili je zasnovano na klanovskim interesima i kolektivnoj odgovornosti (primer Somalije ili Libije).

K tome, nije sasvim jasno kako eliminisati faktor uticaja okolnih država. To su izuzetno ljubomorne formacije koje pristaju da sarađuju samo sa drugim državama, zahtevaju od komšija da budu maksimalno slični njima, a ako neko pomisli da počne da zaobilazi državu, one obavezno šalju svoje mirotvorce. Uostalom, sada se svetski trend očigledno menja, i nakon odlaska SAD iz Avganistana, čini se da će nasilni pokušaji reformatisanja tuđih društava po svom modelu polako izlaziti iz mode.

Čini mi se da, ako već govorimo o perspektivama prelaska na ankap režim određenih država, perspektive zemalja parlamentarne demokratije izgledaju nešto realističnije, gde se, na primer, stvorila politička situacija koja isključuje mogućnost formiranja vladajuće koalicije, a ako se takva i uspe sakupiti, to se mora uraditi tako što će se u jednu kolica zapregnuti partija labudova, partija rakova i partija štuka, zbog čega njihove sposobnosti za efikasno zakonodavstvo i čak donošenje budžeta bivaju blokirane.

I evo: ne imajući mogućnost da plaćaju državne službenike jer budžet nije usvojen, vlada šalje većinu činovnika kućima. Ljudi žive skoro potpuno bez državnih usluga, ali zadržavaju civilizovane tradicije poštovanja privatne svojine i tržišta, oni nakon nekog vremena počinju spontano da koriste tržišne substitute bivših državnih usluga, i u jednom trenutku shvataju da im se to zapravo sviđa. Ideja da jednostavno prestanemo sa pokušajima izbora jedinstvene vlade za sve i svakoga počinje da nailazi na razumevanje kod ljudi.

Iz takve nesposobnosti države, gledajući, zaista može nešto izrasti. Za komšije to je i dalje ista država, samo u njoj vlada privremena parlamentarna kriza, ali ništa, jednog dana će se političari dogovoriti i nastavićemo da rešavamo sa njima određena pitanja. Tako misle političari iz okolnih zemalja, i ne mešaju se nasilno svojim receptima za uređenje države. Koliko godina će biti potrebno da se privremena kriza konačno oblikuje u stabilan status quo – ne usuđujem se da sudim.

Ukratko, čini mi se da je za izgradnju ankap-a mnogo važnije imati zrelo i razumno društvo, a ne grupu pristalica jednostavnih i efikasnih rešenja istog banditskog tipa kao što su i državna.

Ništa posebno, ne obraćajte pažnju, samo mala kriza, to će sigurno proći, kao što bi se reklo, kao majske oluje

Erik Mak, Libertarijanstvo, počinjem da prevodim bonus odeljak

Aleks Dvoretsky, moj pratilac na boosty, donirao je još 6000r za prevod nove porcije eseja Erika Maka Libertarijanizam. Tako sam dobila mogućnost da se pozabavim bonusnim onlajn delom knjige, koji nije ušao u originalno štampano i naše piratsko izdanje. Preveden je uvod u odeljak, gde Mak kaže da, znate, ste mogli steći utisak da je libertarijanizam zaglavio u sedamdesetim godinama prošlog veka, ali ne, nije samo Nozick, niti samo Hajek prsetImage njemu, već imamo i gomilu drugih novijih mislilaca, a zatim sledi spisak potpuno nepoznatih prezimena. I prevedeno je poglavlje o nekom Gillelu Steineru, koji je, umesto da se u detinjstvu ubije o zid i time odmah pređe u javni domen (public domain), odlučio da umesto toga objavi svoja razmišljanja i pređe tamo pedeset godina nakon smrti. Ukratko, pred nama je neki stub takozvanog levog libertarijanizma, i prevod njegovih misli mi nije bio baš naročito prijatno, jer kome je prijatno kada mu se prilepi kanibal i počne da tvrdi da, gledajte, i ja sam ovde libertarijanac. Srećom, Erik Mak, iako ga iz nekog razloga naziva dubokim misliocem (preciznije, promišljenim), ipak ga kritikuje tako da ta karakteristika počinje da deluje potpuno izmišljeno.

Da li je prelet letelicom nad teritorijom u vlasništvu drugog lica trepasing pri ankapu?

Da li od njih treba tražiti dozvolu pre leta? Da li je potrebno na neki način amortizovati rizik pada aviona za ljude čija se imovina nalazi ispod letelice i kako kompenzovati buku motora/propelera? Kakav je tvoj lični/montilibero/crnogorski stav o ovom pitanju?

L29Ah (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.012345678901 monero)

Sviđa mi se kako Dejvid Fridman analizira ovo i mnoga druga pitanja (izvinite što sam vam već toliko puta „zujala u ušima“ o njemu). Detaljno on obrađuje ovu temu u knjizi Red u pravu. Do sada sam je pročitala otprilike do trećine. Znatno sažetije – u jednom od poglavlja Mehanike slobode. Tamo se takođe kao osnova za razmišljanje koristi ekonomijska analiza prava. To često omogućava prilično jasno generalizovanje onih pojedinačnih odgovora koje s vremena na vreme moram davati.

Ako baš ukratko, što su manji transakcioni troškovi kod predviđenih ugovora o kupovini prava na radnje koje narušavaju tuđe interese, to je praktičnije priznati vlasnicima pravo na zabranu takvih radnji. Ako bude potrebno – potencijalni „trespasser“ će kupiti pravo prolaska. A što su veći transakcioni troškovi, to je praktičnija procedura sudskog rešavanja takvih slučajeva putem tužbi za nadoknadu štete. Niko ne određuje konkretnu pragmatičnu visinu na kojoj se može leteti iznad tuđe imovine, ali ako je let prouzrokovao štetu, ona će morati biti nadoknađena putem suda. Dovoljno visoki letovi (kako se, barem, ne bi udarilo u neravnine terena u standardnom režimu i kako se ne bi plašilo divljim urlikanjem motora) iznad tuđeg teritorija su definitivno drugi slučaj; pribaviti dozvolu za let od svih vlasnika čijim teritorijem let može proći je nerealan zadatak.

Konkretno u Crnoj Gori postoji državno licenciranje uvoza dronova u zemlju, određena ograničenja po masi, zabrana leta iznad neke visine i ostala „visoko-pametna“ ograničenja koja uspeva se obići na nekim mestima, dok se na drugima to ispostavlja kao previše skupo, pa je jednostavnije pomiriti se sa tim da je određena oblast primene dronova previše komplikovana da bi se time sistematski bavili. Naravno, nama u Montiliberu se čini poželjnim potpuno ukidanje svih ovih regulacija, jer se dronovima može napraviti barem nekoliko lepih fotografija, a to nam je korisno za reklamu projekta. Ali, naravno, vlasnik drona mora biti spreman na to da, ako njegova skupa igračka padne na tuđi plac, može je potpuno izgubiti. Vlasnik placa ne snosi odgovornost ako krava stane na pali dron, ili ako njegov maloletni sin odluči da nešto otkine sa tog neočekivanog poklona. On čak nije obavezan da pusti vlasnika drona na svoju teritoriju – ovde već deluje pravo zabrane, jer su transakcioni troškovi za kupovinu prava prolaska mali.

Evo, snimili smo naš plac dronom, ali je pritom bilo potrebno leteti i iznad komšija

A kako da postanem Ankap-tjan, ako sam obična tjan koja je tek nedavno saznala za libertarijanizam?

Katja Latysh (Pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00008354 BTC. Postoji još drugi deo pitanja, na koji će odgovor biti u zasebnoj objavi.)

Konkretno u mom slučaju, primenjen je princip noblesse oblige. Prvo su me zamolili da radim kao Ankap-chan, a zatim se ona jednostavno „zalepila“ za mene. Ispostavilo se da, ako na početku imate dobar stil i dovoljno zdravog razuma, možete stvoriti ubedljiv imidž, a zatim ga dalje usavršavati čitanjem literature i bezbrojnim razmišljanjima. Srećom, ljubazni čitaoci su mi stalno davali teme za razmišljanje: kako je to kod ankap-a sa ovim, a kako sa onim.

Takođe, smatram veoma velikom srećom to što sam upoznavanje sa libertarianskom literaturom započela ekonomskim delima, a ne spisima moralnih filozofa. Čini mi se da je to bilo nešto lako, poput Ekonomije za obične ljude Callahana, sa kojom sam odmah prešla na Ljudsku delatnost Misesa. A kada sam pokušala sa Etikom slobode Rothbarda i Argumentativnom etikom Hoppea, smatrala sam tamošnji tok misli previše dogmatičnim, preferirajući da operišem ne toliko apstraktnim deduktivno izvedenim principima, već ekonomskom logikom. U tom smislu, David Friedman i njegova Mehanika slobode bili su za mene pravo otkriće, i (takođe zahvaljujući tome što David i ja ne živimo zajedno) strastveno ga volim već ne prvi godinu, što je za mene pravi rekord u pogledu trajanja osećanja. Od njega bih sa velikom radošću imala dete (mali omaž u pravcu vašeg drugog pitanja): potencijalni otac ne samo da ima veličanstveno poreklo, već uz to poseduje umerenu samokritičnost, izuzetno zdrav pristup vaspitanju dece, a povrh svega je i ljubitelj istorijske rekonstrukcije (to je već lično, uostalom).

Sada ću pokušati da se distanciram od ličnog iskustva i malo uopstim. Čini mi se da je optimalan put razvoja sebe kao libertarijanca otprilike sledeći.

  1. Saznavši da postoji ovakva privlačna ideologija, odmah budite svesni da vam su za sada poznate samo pojedine, najupečatljivije postavke. Upoznajte se sa nekim preglednim delom gde je dat dovoljno opšti opis libertarianizma. Čini mi se da sam uspela da dam maksimalno kratak takav pregled u prvom (i za sada jedinom) delu svoje buduće, za sada bezimene knjige o ankap-u. Naravno, odgovaraju i drugi radovi sa sličnim ciljevima, ne moraju nužno biti tekstualni, mogu biti i video snimci nekih uspešnih predavanja. Takođe, mnogo će pomoći neki popularni kurs ekonomije, ali bez šamanizma o raznim makro-pokazateljima, već nešto što je maksimalno približeno običnom životu. To je važno za formiranje ekonomskog pogleda na svet, jer je ekonomija, u suštini, logika funkcionisanja stimulansa.
  2. Osvestite za sebe ključni momenat: libertarianizam je o čoveku, njegovim delovanjima i njegovoj interakciji sa drugim ljudima. Bilo koje logičke apstrakcije, poput „društva“, „države“, „nasilja“, „nejednakosti“, „pravde“, „tržišta“ — to su samo instrumenti analize. Oni nemaju samostalnu vrednost, a naročito ne i subjektivnost. Ne pljačka i ne ubija država, već ljudi, koji su potpuno odlepili od svesti o tome kakva moćna banda ih pokriva. Ne rešava „tržište“, već ljudi, u okviru tržišnih odnosa. Ne dovodi socijalizam do siromaštva, već ljudi koji praktikuju socijalizam. A to znači da se libertarianizam može praktikovati ovde i sada, ne čekajući libertariansku revoluciju i dekret o ankap-u.
  3. A dalje — pretežno praksa (uz popunjavanje rupa u teoriji kako se one otkrivaju, obraćanjem ekspertima i čitanjem specijalne literature). Svesno preferiranje dobrovoljnih odnosa i svesno izbegavanje pljačke. Rešavanje konflikata privatnim putem, bez obraćanja banditima. A ako se već mora obratiti njima — onda barem budite svesni da je to upravo banditov zaštitnički krov koji radi po principima koji su duboko strani slobodnom čoveku, i ne treba obraćati pažnju na lepu fasadu na kojoj pišu razne reči, poput „država“, „zakon“, „Spartak šampion“, „Kosovo je Srbija“, „kurac“ i šta god još piše po fasadama.

Možda će vas nakon nekog vremena povući da počnete maksimalno široko da širite svoju libertariansku agendu. To je, naravno, nagon kojem je teško odoleti, ali je veoma poželjno to raditi u formi u kojoj nećete izgledati smešno, inače ćete postati živa antireklama za dobre ideje. Iz tog razloga ja, na primer, ne snimam video snimke i preferiram da izbegavam diskusije u usmenom obliku, jer bi to bio mnogo žalosniji prizor od mojih tekstova. Slično tome, bilo bi kontraproduktivno, recimo, hvaliti se dubokim razumevanjem ekonomije, a ne imati u rukama nikakav pristojno složen kapital ili uspostavljen biznis: kontragenti će s razlogom posumnjati u odvojenost znanja od stvarnog života i radije će prihvatiti savete poznatih ličnosti.

Nadam se da sam uspela odgovoriti na prvo pitanje, a na drugo će odgovoriti Bitarh, mada ću i ja, verovatno, dodati nešto svoje.