Svoju prvu sagu sam pročitala greškom, sa dvanaest godina. Bila sam uverena da će u tom debelom tomu biti bajki o bogovima i herojima, nešto poput legendi i mitova drevne Grčke. Sve se ispostavilo potpuno drugačije i mnogo zanimljivije, i očigledno je uticalo na to da mi ankap deluje kao potpuno prirodan i razuman sistem. Dejvid Fridman se takođe u velikoj meri oslanjao na materijal saga konstruišući svoje predloge za bezdržavni sistem prava u kapitalizmu. I, naposletku, knjigu o pravnim sistemima koji se razlikuju od onih na koje smo navikli, on je takođe počeo da sastavlja upravo sa odeljkom o Islandu.
Zato, kada je postalo jasno da nije uspelo jednostavno prevesti ovu knjigu po narudžbini uz fiksnu cenu, odlučila sam da nastavim prevod po svojoj tradicionalnoj donacijskoj šemi, a kako bih se pokrenula, zgrabila sam poglavlje ne po redu, već odmah ono najzanimljivije.
Napomene za poglavlje ću dovršiti kasnije, to je već malo zamorno. A za sada ću biti veoma srećna zbog vašeg novca, po čijem će obimu moći da procenim koliko vam je ovaj konkretan prevod zanimljiv i koliko brzo treba da se bacim na sledeće poglavlje.
Na boosty sam kreirala poseban cilj za ovaj prevod, ali vi, naravno, imate pravo da koristite i sve ostale instrumente navedene na stranici o donacijama. Uzgred, tu je još jedna novost: pošto smo kod sebe u Monteliberu razvili svaku vrstu lokalne tokenomike, rado ću prihvatiti donacije našim sopstvenim internim tokenima.
Šta misliš, da li će biti potpuno legalizovana dečja pornografija i mučenje životinja (torture i zlostavljanje životinja) pri libertarijanizmu i anarho-individualizmu konkretno?
Pa, evo, učinilo mi se zanimljivim ne toliko samo pitanje, koliko to što ga postavlja, po svojima, libertarijanac, ili čak anarhist.
Bilo bi u redu da ga je izgovorio apologet države. Na to smo navikli. Standardne strašilice tipa: „bez države će se svi međusobno pokolati“, „bez države će se svi međusobno silovati“, „bez države će svi uginuti jer neće biti bolnica“, „bez države neće biti obrazovanja i nauke“, pa čak i „bez države žene neće rađati decu(!!!)“ trebalo bi postepeno izbacivati iz svesti nesvesnih putem dosledne i argumentovane propagande. Otprilike kao što ja to radim u snimku „Zašto nam treba država?“. Anarhist i libertarijanac treba da seje razumno, dobro i večno, a ne da smišlja dodatne scenarije apokalipse koja nas navodno čeka ako ostanemo bez državnog nadzora.
A nakon ovakvih pitanja, ne samo kod prosečnog građanina, već i kod sasvim pripremljenih pojedinaca, trebalo bi da se stvori utisak da je anarhija raj za pedofile, mučitelje životinja, izopačene osobe, kriminalce, pljačkaše, silovnike i ubice. A razumni i adekvatni ljudi će u bezdržavnom društvu provoditi jadno postojanje u stanju opsade, neprestano se spasavajući od sve te zombi-apokalipse.
Ako sutra u 06:00 ukinu član 105. KZ (ubistvo) i svakome podele po automatu, procenat ubistava neće porasti čak ni za 1 %. Jer ne mogu da zamislim koga bih želeo da ubijem upravo sada. To jest, čovek ne kosi sve oko sebe nalevo i nadesno ne zato što mu država zabranjuje, već iz milion drugih razloga (moral, etika, religija, lenjost, nepraktičnost). Pa, jednostavno ja uopšte nemam potrebe da nekoga ubijem. Niti imam naročitu želju… Pa, evo, imam pušku u sefu. Trebalo bi ustati, otvoriti sef, napuniti je, obući kaput, izaći napolje, juriti nekoga, pucati… A možda mi još i uzvrate pucnjem… Zašto bih ja uopšte to radio???
S druge strane, ako bi mi u kuću upao opušteni narkoman sa očiglednom namerom da sve pobije, isiluje, opljačka i isseče na komade, ja ću ga, naravno, ubiti. I član 105. KZ će sigurno biti poslednja stvar o kojoj ću u takvoj situaciji razmišljati. Dakle, ako ubistvo ne dolazi do izražaja, ono se ne dešava ne zato što postoji zakon. A ako se desi, postojanje zakona na to uopšte ne utiče.
Sada zapravo prelazimo na mučitelje životinja. Nisam sasvim siguran da li u zakonu trenutno postoji član koji predviđa kaznu za zlostavljanje životinja, ali ja nemam nikakvu želju da mučim životinje. Kao ni ogromna većina ljudi. To jest, ja ne čupam oči štenecima ne zato što se plašim da ću dobiti kaznu od 500 rubalja, već jednostavno zato što ne želim da čupam oči štenecima! Pa s kog razloga bih to poželeo kada države više ne bude?
Ovde treba razumeti da će u bezdržavnom društvu nestati država, njene institucije, kontrola i represivni aparat. A moral, etika, empatija, razum, saosećanje i milosrđe neće nigde nestati. Prvo sa drugim uopšte nije povezano. Sledstveno tome, količina raznih sociopata sa ukidanjem države sigurno neće porasti. Naprotiv, biće ih manje.
I evo zašto:
Sada, ako čovek vidi kako neko muči životinju, on ne može da udari tog mučitelja u lice (pa, dobro, ja, recimo, mogu), jer će mučitelj odjaviti policiji i taj dobri čovek će biti zatvoren. Iz istog razloga svi prolaze pored kada pljačkaju baku, vuku u auto devojku koja se opire, siluju decu. Jer državni sud čuva interese svakog kriminalca. I onome ko se zauzme, u 100% slučajeva sveti zatvor ako ih makar prstom dotakne. Zato se oni sada osećaju potpuno netaknutim i sigurnim, i ne samo što muče životinje, starice, devojke i decu, već sve to objavljuju na društvenim mrežama.
Šta bi se desilo u sličnoj situaciji u bezdržavnom društvu?
Kao što sam opisao u snimku „Linčov sud, Sud Agore ili državni sud? Pravo na sudsku zaštitu pri anarhiji“, ja, videvši takvu odvratnost, slobodno udaram mučitelja u lice, pucam u pljačkaša bake, silovnika devojke i sečim na komade pedofila-manijaka-ubicu. Zatim. Pozivaju me na Linčov sud. Pitaju me zašto sam udarao u lice, pucao u silovnika, sekao manijake. Pa ja kažem: „Tako je, etao… Silovali, pljačkali, mučili nemoćnu životinju…“ Sudija pita gomilu da li sam kriv i zaslužujem li kaznu ili milost. Gomila kaže: „Bravo čoveče! Tako treba! Hajde da mu prikupimo za metke. Pa potrošio se čovek radeći za opšte dobro! A ove kriminalce dovedite ovamo! Njih na lomaču (na kolac, na vrbu… podvući potrebno)“. I to je zapravo sve. Svi su zadovoljni. Svi se smeju. Osim manijaka i kriminalca.
Tako je Linčov sud (Sud Agore) garancija da bezdržavno društvo neće biti raj, već pakao za svakog kriminalca. Oni će se naći u najnepovoljnijem položaju. Svi će ih tući, a neće biti nikoga ko će ih zastupiti.
Sledstveno tome, postojanje nekog pisanog zakona koji zabranjuje zlostavljanje životinja ili silovanje maloletnika jednostavno neće biti potrebno.
A uopšte, legalizacija bez države – kako to uopšte može biti!?!?!?! Pa, da. Zakona donesenog od strane parlamenta neće biti… Ali to nije garancija da će mučitelji životinja, pedofili i manijaci biti srećni.
I bilo bi u redu da sam ja takve konstrukcije izmislio u glavi. Nipošto. Nešto slično sam lično posmatrao početkom 90-ih, kada sam imao čast i zadovoljstvo da živim i aktivno radim u privatnom poljoprivrednom gazdinstvu u Irkutskoj oblasti. Tamo je postojao jedan policajac na četiri gazdinstva (nedostatak kadrova). Od nas do najbližeg gazdinstva bilo je 40 km. Svi su bili naoružani (tajga je to). Velika većina stanovnika gazdinstava bili su bivši zatvorenici, i to oni koji su imali tolike robije da nakon njih niko više ništa ne očekuje i nemaju gde da se vrate. Štaviše, kada sam ja u mladosti i neznanju pomenuo licencu (za oružje i lov), pogledali su me kao ludaka. Da li da me sažalje ili udare u lice – govori nekim nejasnim rečima, a kao da nisu psovke…
Puškoti u tajgi uopšte nisu retkost. A da li su pucali u medveda ili u policajca – ko će tu trčati da proverava svaki pucanj? Zato policajac nije pokušavao nikome da stane na prste. Došao bi jednom u tri meseca, niko nije ubijen, hvala Bogu, prekrsti se i ode. A ako počne da pita za licence – onda opet pucnji… I, glavno, niko ga ne bi tražio. Tada je po zakonu nakon tri dana potraga prestajala. Jer za tri dana, ako ne vukovi, pojeli bi ga mravi. A ako leš padne u reku – onda je uopšte nemoguće pronaći.
I u tom društvu nije bilo ni ubistava, ni silovanja, ni krađa.
Moj omiljeni primer sa svinjama. Svinje tamo nisu samo da nisu bile zaključane, već su slobodno šetale selom. Pitao sam lokalca zašto ih ne zatvaraju. I odgovor je bio genijalan: „A kuda bi one otišle? Boje se ići u tajgu. Tamo bi ih pojeli“. Nisam precizirao da bi ih i ovde pojeli. Ali samo pitanje mu je očigledno bilo neshvatljivo. Objasnio sam mu da ipak mogu biti ukradene… I opet su me pogledali kao ludaka. Svinje su sve obeležene. I ako su sve moje svinje cele, a iz dvorišta miriše na roštilj – onda će mi spaliti i kuću i mene u njoj ako ne uspem da iskočim. A ako uspem, to uopšte ne znači poboljšanje mog položaja. Jer niko neće dozvoliti kradju!
I zašto u takvom scenariju trebaju zakoni i policajci? Verovatno sam baš tamo, sa 16 godina, postao anarhist. Ubeđeni. Jer tamo gde je policajac na svakom ćošku – svinje su zaključavane na tri katavrtne brave, a psi su puštani na žicu. A tamo gde ih uopšte nema, a reč „zakon“ ima značenje koje nije sasvim uobičajeno za nas, kao i izraz „rešiti po zakonu“ – tamo su i brave na vratima nepotrebne.
Tako da se sa nestankom države sigurno neće desiti ništa loše. Sve te divlje izmišljotine o razgarljanju mučitelja životinja, manijaka, pedofila, ubica i kriminalaca su samo divlje izmišljotine. Onome ko je postavio pitanje preporučujem da manje gleda državnu TV i čita zombi-apokaliptičnu literaturu.
Ili će ga barem naterati da plati ogromne odštete za brojne prekršaje NAP-a s njegove strane u vezi sa službom, a dugovi koje on ne stigne da izmiri preći će na mene kao nasledstvo, iako sam rođen već nakon njegovog odlaska u penziju i nisam kriv za ono što je on radio. Bitarch, i ti sigurno smatraš da deca treba da odgovaraju za dugove i zločine roditelja?
Mislim da mu je u ranim devedesetim pretila daleko veća opasnost da bude ubijen, jer samo zvuči lepo to da je osveta jelo koje se najbolje poslužuje hladno. U stvarnosti, stari događaji ubrzo bivaju zamenjeni aktuelnijim, i oni koji su žarko želeli da se osvete agentima KGB-a, ali se nisu udostojili da to urade odmah nakon raspuštanja organizacije, sada sanjaju o osveti nekom drugom, ali će verovatno i tada propustiti priliku da se time zaposle.
Ankap znači decentralizaciju prava. Kršenje NAP-a se neće samo od sebe kazniti. Sve dok se ne pojavi konkretan subjekt koji odluči da goni tvog oca za taj konkretan štetu koju mu je naneo, nikakvog gonjenja neće biti.
Ali.
Postoji stvar kao što je stado refleks. Dovoljno je da neko veoma uporan, na primer Navaljni, ipak uspe da izdejstvuje suđenje grupi zaposlenih FSB-a i da putem suda naplati odštetu od njih – i tada će i drugi poželeti isto. A ako taj isti Navaljni uspe da obezbedi zgodan servis za to, stvar može krenuti mnogo aktivnije. Ja bih umesto Navaljnog postavila Svetova, ali u njega imam mnogo manje vere: on je izuzetno zloboran, ali u litigaciji još uvek nije primećen, već se ograničava na publicistiku.
Međutim, čak i u slučaju da ljudi, uz pomoć pravnika koji su bili politički zatvorenici, počnu masovno da podnose tužbe protiv bivših pripadnika organa, tvoj otac će verovatno i dalje biti negde na kraju liste. Sumnjam da je, ako je imao neprijatelje kojih je zaista trebalo da se plaši, njih ubio još dok je nosio uniformu.
Što se tiče njihovih potomaka, za njih će činjenica da negde živi upir koji je ubio njihove roditelje biti više predmet znatiželje. Naći ga, doći, pogledati ga u oči. Hmknuti i otići. Ne garantujem takav ishod, ali ne treba ni očekivati da će u ankapu svi odjednom postati pravi džigiti i praktikovati krvnu osvetu.
Kako ti živiš sa saznanjem da će otac, najverovatnije, izaći suv iz ove neprijatnosti, čak i ako je u kasnosovjetsko vreme bio krvav do laktova? Pa, nadam se da će te to uznemiravati, ali ne do ozbiljnih neuroza. A ako ga na neki način ipak zakači, libertarijanstvo negira pravo na naplatu za postupke u kojima ti nisi učestvovao, pa je maksimum što te čeka zaplena imovine koju će otac pokušati u žurbi da prepiše na tebe kada već zamiriše na spaljeno. U tom slučaju, činjenica tvoje saradnje sa njim u skrivanju vrednosti koje mogu biti zaplenjene biće previše očigledna da bi je ignorisali.
Ja bih, prateći Svetova, savetovala ocu i aktivno pokajanje, ali taj korak, iako moralno opravdan, utilitarno nosi više rizika nego potencijalne koristi, pa neka on sam sve odvaguje i odluči.
A nadam se da će se Bitarch oglasiti svojim mišljenjem o ovom pitanju u komentarima.
Prvi presedan koji mi je pao na pamet: https://karagodin.org
Ankom je ideologija zasnovana na pretpostavci da individualizam kvari ljude. Čovek duguje previše društvu i zato mora računati na njega. Ponekad je neophodno oduzeti društvene resurse u svoju korist jer bez toga postojanje pojedinca nije moguće, međutim, primarno je upravo prosperitet društva, a zatim se ono već deli sa ljudima iz zajedničkog kotla. Zato za ankomove svako otuđenje imovine od društva ka konkretnom pojedincu mora biti opravdano.
Obično oni izdvajaju kategoriju kao što je lična imovina i definišu je kao stvari koje se koriste za potrošnju, a ne za proizvodnju. Lična imovina je halal, privatna haram. Jasno je da se ova definicija oslanja više na tradiciju i da pati od mnogih nedostataka. Ja bih radije predložila malo drugačiji kriterijum. U ličnu imovinu je prikladno svrstati predmete čija upotreba od strane pojedinca ozbiljno umanjuje privlačnost njihove upotrebe za druge pojedince. Tako, recimo, maramica, četkica za zube ili čarape prikladnije postaju lična imovina već nakon prvog čina upotrebe, a dok netaknuti leže u magacinu, oni su, naravno, društveni. A, recimo, šolja negde može biti lična imovina, a negde društvena, to je već pitanje lokalne tradicije. Kompjuter mi je takođe prijatnije koristiti lični, nego svaki put podešavati zajednički onako kako je meni najudobnije. Iako se do određene mere pitanje rešava ličnim nalogima na zajedničkom kompjuteru.
Anarho-komunističko društvo može sebi priuštiti utoliko više lične imovine koliko je u celini bogatije.
Levi libertarijanizam je ideologija koja ne napada individualizam toliko ozbiljno. Primarni su upravo interesi pojedinca. Ali čovek i dalje duguje previše društvu i mora računati na njega. Ipak, zbog primarnosti interesa pojedinca za leve libertarijance svako otuđenje imovine od pojedinca ka društvu mora biti opravdano.
Obično oni izdvajaju kategoriju kao što su javna dobra i definišu ih kao pozitivne efekte ljudske aktivnosti kojima je krajnje teško obezbediti ekskluzivan pristup. Zbog ove njihove specifičnosti, javna dobra je teško monetizovati, stoga se pretpostavlja da su nedovoljno proizvedena u odnosu na lako monetizivana tržišna privatna dobra. Tako da je proizvodnja javnih dobara za leve libertarijance prilično utemeljen razlog da se prisilno otuđi privatna imovina u korist društva.
Nažalost, čim proizvodnja javnog dobra počne da se obezbeđuje prisilno, to pokreće pozitivnu povratnu spregu, jer je proizvođač javnog dobra sada zainteresovan da ga proizvede što više i da za to zahteva što veći budžet. I evo da siromašni Sovjetski Savez odjednom ispred cele planete u oblasti baleta.
Nije mi poznato kako levi libertarijanizam rešava problem „kada treba stati u prisilnoj redistribuciji u korist društva“. Upravo nedostatak jasnog graničnog kriterijuma čini, po mom mišljenju, ovu ideologiju mrtvorođenom.
Napomenuću da ankap ima takav granični uslov. Kada ankap odluči da je dovoljno podelio sa društvom i da više nema nameru? Pa kada on sam to poželi. Poslužio prolaznike rakijom, dobio dovoljno respekta, i otišao sretan kući da popije ostatke.
Kako volim šeme! Prilazeći prvi put opisu društva pri ankapu, pokušala sam da ocrtam dva pristupa tome kako se to radi, a zatim sam dugo ostala u stuporu pred pitanjem „i šta dalje?“
Stvar je u tome što su to bila dva loša pristupa; ankap ne treba opisivati ni kroz dodavanje kapitalizma stvarnoj anarhiji, niti kroz dodavanje anarhije stvarnom kapitalizmu. Ankap treba opisivati polazeći od teorije.
Tako sam izbacila dva ranije objavljena poglavlja i umesto njih sastavila drugo, gde sam ukratko opisala idealni ankap, kako on izgleda polazeći od teorijskih predstava o tome kako bi trebalo da izgleda. A dalje me očekuje uzbudljiva zadaća: opisivanje mehanizama koji neidealne ljude, koji žive u neidealnom svetu i formiraju neidealno društvo, teraju na to da društvo ipak manje-više odgovara opisanom idealu.
Video je kvalitetan, čak i pomalo zamoran: sa istorijskim pregledom, demonstracijom neumešanosti države u pojavljivanje većine obrazovnih praksi i nabrajanjem osnovnih ideja o izbacivanju države iz ove sfere.
Dodajem još nekoliko linkova ka idejama o tome kako to samo obrazovanje organizovati. Dejvid Fridman o reformi škola, univerziteta, i o anskulingu.
A sutra prelazimo sa teorijskim razmišljanjima o privatnom obrazovanju na praksu. Čitanja Adama Smitha su ove godine zakasnila i na dan Gaja Foksa nas nisu ničim obradovali, ali sutra će se ipak održati (bez Šulman, kako ste mogli!). Jako se nadam normalnoj transmisiji na Jutjubu, u tom slučaju ću, verovatno, operativno komentarisati događaje na svom Tviteru, a zatim ću objaviti sumarne utiske i na ostalim svojim kanalima.
Trenutno sam se veoma udaljila od aktuelne ruske agende, pa se praktično ne izjašnjavam na tu temu. Međutim, Svetski građanski rat između pristalica bezgraničnog širenja države i pristalica njenog ograničavanja dotiče i malu Crnogoru, tako da to zaslužuje barem jednu objavu.
Za napad na ličnu slobodu, etatisti koriste ranjivost ekonomske teorije na politički pritisak u vidu eksternalija. Svako može postati nosilac virusa i zaraziti druge, odnosno samim svojim prisustvom potencijalno predstavlja značajnu negativnu eksternaliju za okolinu. I ako pokušaji ograničavanja ljudske slobode pod izgovorom da ljudi dišu i izbacuju užasan ugljen-dioksid zbog kojeg će Zemlja uskoro skuhati nailaze na ozbiljno nerazumevanje, ispostavilo se da je primetno lakše zastrašiti ljude smrtonosnom i neposrednom opasnošću, a ne onom koja dolazi za desetleća.
U Crnogori društvo prilično čvrsto drži odbranu. Pomažu mu ozbiljne razmirice između predsednika i premijera, koje ne dozvoljavaju donošenje zaista nepopularnih odluka. Ali odmeta mu pritisak Evropske unije, od koje zavise krediti i priliv turista koji donose novac u zemlju. Zbog toga država napada veoma oprezno i odmah pravi korak unazad čim nailazi na ozbiljan otpor. To EU daje potrebnu sliku, kao da smo pokušali, ali su ovi mračnjači počeli da blokiraju puteve, pa smo morali da tražimo kompromis. Tako je u jesen bio pokušaj da se ulazak u velike supermarkete postepeno omogući samo uz sertifikat, ali su nakon par nedelja sva ograničenja ukinuta. Pred zimu su obećali ulazak uz sertifikat na božićne pijace, a nakon par nedelja su, naprotiv, objavili olakšanja: tokom božićnih praznika se skidaju praktično sva ograničenja, slavite u zdravlje. Naravno, svako olakšanje društvo mora da iščupa uličnim akcijama.
U Rusiji je sve mnogo gore. Društvo je skoro potpuno zatrveno asfaltom još prošle zime, nikoga više ne čude hapšenja zbog pojedinačnih protesta, objava na društvenim mrežama i ostali proizvoljnosti o kojima većina mojih čitalaca ima mnogo direktniju predstavu, pa zbog toga neću dodatno naglašavati. Ipak, čini se da je pokušaj uvodjenja režima dozvola za kretanje na kraju druge godine rata za javno zdravlje ipak naišao na prilično masovni otpor iz baze.
Libertarianska partija Rusije (ona od dve koju država izgleda nije do kraja raz Bila) najavila je pokretanje javne kampanje protiv QR-kodizacije. Pročitala sam listu predloga i izgledaju prilično razumno. Kao i obično u RF, nivo podrške inicijativi određuje pre svega broj potpisa na change.org, tako da je prva stvar otići tamo i potpisati se, a zatim razmotriti na koji još način se može pomoći kampanji.
I, naravno, čekamo sve one kojima je nepodnošljiva sva ova frontovska atmosfera, u prijatnoj, vlažnoj i kišovitoj Crnogori. Barem su granice još uvek otvorene.
Umesto običnog pitanja, dobila sam prilično razvijačko razmišljanje, očigledno sa predlogom da ga na neki način prokomentarišem.
Ako ste zaista libertarijanac ili anarhokapitalista, onda morate odustati od progresivnog „Overtonovog prozora“, nakon čega anarhokapitalizam postaje feudalizam, a vi reakcionar. Da zaista imamo anarhokapitalizam, imali bismo smrtnu kaznu za većinu zločina tipičnih za niži sloj, kao i kmetstvo ili ropstvo za lutalice i zdrave siromahe, smrtnu kaznu za sve, ukidanje glasanja, barem za siromašne i glupe, kmetstvo ili neki sličan način da se neutrališu ljudi koji nisu skloni radu.
Većina „libertarijanaca“, budući da je libertarijanizam blizu toga da bude nezakonit, odustala je od libertarijanizma. Sada je to potpuno mrtva doktrina. Veliki nedostatak progresivnog „libertarijanizma“ je egalitarizam. Ljudi nisu jednaki, grupe nisu jednake, reproduktivne uloge nisu jednake.
Viši ljudi treba da vladaju nižim ljudima, inače će niži ljudi stvarati probleme jedni drugima i svojim boljim. Bolji ljudi moraju biti slobodniji. Niži ljudi ne mogu da se nose sa slobodom, njima je potreban nadzor, disciplina i kontrola. Niži ljudi moraju biti znatno manje slobodni. Da bi ljudi imali razlog za štednju i investiranje, oni koji štede i investiraju moraju imati veću političku moć u poređenju sa onima koji to ne čine. Deci su potrebni očevi. Da bi deca imala ocve, očevi moraju imati vlast nad svojim porodicama. Da bi ekonomija funkcionisala, imovina mora biti sigurna. Da bi imovina bila sigurna, oni koji je poseduju moraju imati političku moć nad onima koji je nemaju.
Neprijatelj
Rekla bih da se deo teza u ovom pamfletu podudara sa tezama moskovskog republikanizma po Belkoviču: ljudi nisu jednaki, bolji ljudi moraju imati političku moć, i sve to. Ali ovde je pozicija data čak i više utripirano.
Ne mogu reći da opisano društvo nije održivo. Ovde je opisana sasvim obična gradska aristokratska republika, koja je u različitim oblicima postojala od antike do moderne. Takvo društvo je dovoljno stabilno i istorijski je umiralo, ako ne od spoljnog osvajanja, onda od degenerisanja aristokratije. Šta će, politička moć je otrovn plod, možete ga ubrati da biste sačuvali svoju imovinu, ali brzo otkrijete da je moć odlična za to da ne dozvolite konkurentima da se obogate, a još bolje — za to da pljačkate potčinjene. Aristokratski svet se zatvara u sebe i u najboljem slučaju nakon nekoliko generacija otkrije da je svima dosadio i da više nikome nije potreban.
Da li je u savremenom svetu moguće održati društvo koje je kulturno slično opisanom, ali bez političke moći? Meni se to čini sumnjivim. Kao minimum, porodice koje se oslanjaju na dominaciju glave porodice jedva preživljavaju u svetu u kojem postoji mnoštvo dobro plaćenih radnih mesta za žene. Druga stvar je da, ako niko nema političku moć (odnosno pravo da oduzme tuđu imovinu pod izgovorom realizacije društveno važnih projekata), imovina ostaje u relativnoj sigurnosti, a to je zapravo ono što vama treba.
A šta uraditi sa brojnim ološem, lenjim, onima koji ne znaju za odgovornost i žive samo za danas? Neka se druže. Uz trenutni nivo produktivnosti rada, oni će sasvim moći sebi priuštiti da rade minimum, bez većeg napora, i biće im dovoljno za život. Zašto brinuti o tim downshifterima? Oni neće moći nikoga da opljačkaju niti nikoga da svrgnu. Pa, tiho će umirati od predoziranja u pedesetoj — čemu vi to treba da bude briga? Za čoveka bez ušteđevine to neće biti tako loš izlaz.
Ukratko, da biste ponovo stvorili društvo o kojem sanjate za sebe, više ne morate grubo pritiskati bezidejnu masu, i ona vas takođe neće pritiskati. Možete odahnuti.
Pa zašto vam uopšte trebaju ovi ljudi kao kmetovi?
Nastavljam sa prevodom bonus dela knjige Erika Maka Libertarijanstvo. U njemu je sakupljen izbor stavova prilično malo poznatih savremenih teorijčara koji razvijaju libertarijanska ideologiju onako kako im se čini najprikladnijim. Drugo bonus poglavlje bavi se radom Lorena Lomaskija Ljudi, prava i moralna zajednica, i opisuje prvenstveno kojim tačno pravima i iz kog tačno razloga bi bilo prikladno da ljudi odustanu u interesu drugih.
U svojim razmišljanjima, Lomaski uvodi zanimljiv pojam ličnih projekata – zapravo, određenih strateških ciljeva koji u velikoj meri definišu ličnost svakog čoveka i koji na neki način povezuju ljude međusobno. Svako zna da i drugi ima lični projekat, i to znači da mu se zbog toga može ukazati mrvica poštovanja, koja se izražava najmanje kroz nemešanje, a u idealnom slučaju i kroz neopterećujuću pomoć.
Rekla bih da su ovo daleko simpatičnija razmišljanja nego u prethodnom poglavlju kod Štajnera, i drago mi je što iz knjige koju prevodim ipak može nešto korisno izvući, iako je, naravno, koncentracija korisnih ideja neuporedivo manja u odnosu na onu kod Fridmana u Mehanici slobode, kako mi se čini.
Juče, odgovarajući na pitanje o libertarianskom tumačenju krize 2008. godine, više sam iskoristila pitanje kao povod da pričam o svom. To je neke komentatore zbunilo, naročito s obzirom na to da odgovarajući disklejmer nije stao u limite objave na Telegramu i može se pronaći samo u punoj verziji teksta na sajtu.
Srećom, u komentarima na Fejsbuku Valerij Kizilov je dao link ka sopstvenom članku iz 2008. godine, napisanom odmah nakon te krize, gde veoma jasno i kratko izlaže austrijsku teoriju ekonomskog ciklusa. Takođe, on preporučuje za detaljnije proučavanje teme knjigu u kojoj je sve izloženo mnogo detaljnije: Džefri Fridman, Vladimir Kraus. Veštački stvorena finansijska kriza. Sistemski rizici i propast regulacije. M., IRISEN, 2012.
