Автор: Анкап-тян

Čime se levo libertarijanstvo razlikuje od anarho-komunizma po suštini? I uopšte, zašto je ono potrebno ako postoje ankap i ankom соответственно?

Semyon Persunov (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00000546 BTC)

Ankom je ideologija zasnovana na pretpostavci da individualizam kvari ljude. Čovek duguje previše društvu i zato mora računati na njega. Ponekad je neophodno oduzeti društvene resurse u svoju korist jer bez toga postojanje pojedinca nije moguće, međutim, primarno je upravo prosperitet društva, a zatim se ono već deli sa ljudima iz zajedničkog kotla. Zato za ankomove svako otuđenje imovine od društva ka konkretnom pojedincu mora biti opravdano.

Obično oni izdvajaju kategoriju kao što je lična imovina i definišu je kao stvari koje se koriste za potrošnju, a ne za proizvodnju. Lična imovina je halal, privatna haram. Jasno je da se ova definicija oslanja više na tradiciju i da pati od mnogih nedostataka. Ja bih radije predložila malo drugačiji kriterijum. U ličnu imovinu je prikladno svrstati predmete čija upotreba od strane pojedinca ozbiljno umanjuje privlačnost njihove upotrebe za druge pojedince. Tako, recimo, maramica, četkica za zube ili čarape prikladnije postaju lična imovina već nakon prvog čina upotrebe, a dok netaknuti leže u magacinu, oni su, naravno, društveni. A, recimo, šolja negde može biti lična imovina, a negde društvena, to je već pitanje lokalne tradicije. Kompjuter mi je takođe prijatnije koristiti lični, nego svaki put podešavati zajednički onako kako je meni najudobnije. Iako se do određene mere pitanje rešava ličnim nalogima na zajedničkom kompjuteru.

Anarho-komunističko društvo može sebi priuštiti utoliko više lične imovine koliko je u celini bogatije.

Levi libertarijanizam je ideologija koja ne napada individualizam toliko ozbiljno. Primarni su upravo interesi pojedinca. Ali čovek i dalje duguje previše društvu i mora računati na njega. Ipak, zbog primarnosti interesa pojedinca za leve libertarijance svako otuđenje imovine od pojedinca ka društvu mora biti opravdano.

Obično oni izdvajaju kategoriju kao što su javna dobra i definišu ih kao pozitivne efekte ljudske aktivnosti kojima je krajnje teško obezbediti ekskluzivan pristup. Zbog ove njihove specifičnosti, javna dobra je teško monetizovati, stoga se pretpostavlja da su nedovoljno proizvedena u odnosu na lako monetizivana tržišna privatna dobra. Tako da je proizvodnja javnih dobara za leve libertarijance prilično utemeljen razlog da se prisilno otuđi privatna imovina u korist društva.

Nažalost, čim proizvodnja javnog dobra počne da se obezbeđuje prisilno, to pokreće pozitivnu povratnu spregu, jer je proizvođač javnog dobra sada zainteresovan da ga proizvede što više i da za to zahteva što veći budžet. I evo da siromašni Sovjetski Savez odjednom ispred cele planete u oblasti baleta.

Nije mi poznato kako levi libertarijanizam rešava problem „kada treba stati u prisilnoj redistribuciji u korist društva“. Upravo nedostatak jasnog graničnog kriterijuma čini, po mom mišljenju, ovu ideologiju mrtvorođenom.

Napomenuću da ankap ima takav granični uslov. Kada ankap odluči da je dovoljno podelio sa društvom i da više nema nameru? Pa kada on sam to poželi. Poslužio prolaznike rakijom, dobio dovoljno respekta, i otišao sretan kući da popije ostatke.

Knjiga o ankapu: drugi pokušaj započinjanja drugog dela

Kako volim šeme! Prilazeći prvi put opisu društva pri ankapu, pokušala sam da ocrtam dva pristupa tome kako se to radi, a zatim sam dugo ostala u stuporu pred pitanjem „i šta dalje?“

Stvar je u tome što su to bila dva loša pristupa; ankap ne treba opisivati ni kroz dodavanje kapitalizma stvarnoj anarhiji, niti kroz dodavanje anarhije stvarnom kapitalizmu. Ankap treba opisivati polazeći od teorije.

Tako sam izbacila dva ranije objavljena poglavlja i umesto njih sastavila drugo, gde sam ukratko opisala idealni ankap, kako on izgleda polazeći od teorijskih predstava o tome kako bi trebalo da izgleda. A dalje me očekuje uzbudljiva zadaća: opisivanje mehanizama koji neidealne ljude, koji žive u neidealnom svetu i formiraju neidealno društvo, teraju na to da društvo ipak manje-više odgovara opisanom idealu.

Nadam se da će sada posao ići brže.

Pošto je tako, i slika može biti veselija

Novi video Libertarian Band-a – o obrazovanju

Tim Libertarian Band objavio je novi video – o privatnom obrazovanju.

Video je kvalitetan, čak i pomalo zamoran: sa istorijskim pregledom, demonstracijom neumešanosti države u pojavljivanje većine obrazovnih praksi i nabrajanjem osnovnih ideja o izbacivanju države iz ove sfere.

Dodajem još nekoliko linkova ka idejama o tome kako to samo obrazovanje organizovati. Dejvid Fridman o reformi škola, univerziteta, i o anskulingu.

A sutra prelazimo sa teorijskim razmišljanjima o privatnom obrazovanju na praksu. Čitanja Adama Smitha su ove godine zakasnila i na dan Gaja Foksa nas nisu ničim obradovali, ali sutra će se ipak održati (bez Šulman, kako ste mogli!). Jako se nadam normalnoj transmisiji na Jutjubu, u tom slučaju ću, verovatno, operativno komentarisati događaje na svom Tviteru, a zatim ću objaviti sumarne utiske i na ostalim svojim kanalima.

QR kodovi

Trenutno sam se veoma udaljila od aktuelne ruske agende, pa se praktično ne izjašnjavam na tu temu. Međutim, Svetski građanski rat između pristalica bezgraničnog širenja države i pristalica njenog ograničavanja dotiče i malu Crnogoru, tako da to zaslužuje barem jednu objavu.

Za napad na ličnu slobodu, etatisti koriste ranjivost ekonomske teorije na politički pritisak u vidu eksternalija. Svako može postati nosilac virusa i zaraziti druge, odnosno samim svojim prisustvom potencijalno predstavlja značajnu negativnu eksternaliju za okolinu. I ako pokušaji ograničavanja ljudske slobode pod izgovorom da ljudi dišu i izbacuju užasan ugljen-dioksid zbog kojeg će Zemlja uskoro skuhati nailaze na ozbiljno nerazumevanje, ispostavilo se da je primetno lakše zastrašiti ljude smrtonosnom i neposrednom opasnošću, a ne onom koja dolazi za desetleća.

U Crnogori društvo prilično čvrsto drži odbranu. Pomažu mu ozbiljne razmirice između predsednika i premijera, koje ne dozvoljavaju donošenje zaista nepopularnih odluka. Ali odmeta mu pritisak Evropske unije, od koje zavise krediti i priliv turista koji donose novac u zemlju. Zbog toga država napada veoma oprezno i odmah pravi korak unazad čim nailazi na ozbiljan otpor. To EU daje potrebnu sliku, kao da smo pokušali, ali su ovi mračnjači počeli da blokiraju puteve, pa smo morali da tražimo kompromis. Tako je u jesen bio pokušaj da se ulazak u velike supermarkete postepeno omogući samo uz sertifikat, ali su nakon par nedelja sva ograničenja ukinuta. Pred zimu su obećali ulazak uz sertifikat na božićne pijace, a nakon par nedelja su, naprotiv, objavili olakšanja: tokom božićnih praznika se skidaju praktično sva ograničenja, slavite u zdravlje. Naravno, svako olakšanje društvo mora da iščupa uličnim akcijama.

U Rusiji je sve mnogo gore. Društvo je skoro potpuno zatrveno asfaltom još prošle zime, nikoga više ne čude hapšenja zbog pojedinačnih protesta, objava na društvenim mrežama i ostali proizvoljnosti o kojima većina mojih čitalaca ima mnogo direktniju predstavu, pa zbog toga neću dodatno naglašavati. Ipak, čini se da je pokušaj uvodjenja režima dozvola za kretanje na kraju druge godine rata za javno zdravlje ipak naišao na prilično masovni otpor iz baze.

Libertarianska partija Rusije (ona od dve koju država izgleda nije do kraja raz Bila) najavila je pokretanje javne kampanje protiv QR-kodizacije. Pročitala sam listu predloga i izgledaju prilično razumno. Kao i obično u RF, nivo podrške inicijativi određuje pre svega broj potpisa na change.org, tako da je prva stvar otići tamo i potpisati se, a zatim razmotriti na koji još način se može pomoći kampanji.

I, naravno, čekamo sve one kojima je nepodnošljiva sva ova frontovska atmosfera, u prijatnoj, vlažnoj i kišovitoj Crnogori. Barem su granice još uvek otvorene.

Kritika libertarijanskog pokreta s desne

Umesto običnog pitanja, dobila sam prilično razvijačko razmišljanje, očigledno sa predlogom da ga na neki način prokomentarišem.

Ako ste zaista libertarijanac ili anarhokapitalista, onda morate odustati od progresivnog „Overtonovog prozora“, nakon čega anarhokapitalizam postaje feudalizam, a vi reakcionar. Da zaista imamo anarhokapitalizam, imali bismo smrtnu kaznu za većinu zločina tipičnih za niži sloj, kao i kmetstvo ili ropstvo za lutalice i zdrave siromahe, smrtnu kaznu za sve, ukidanje glasanja, barem za siromašne i glupe, kmetstvo ili neki sličan način da se neutrališu ljudi koji nisu skloni radu.

Većina „libertarijanaca“, budući da je libertarijanizam blizu toga da bude nezakonit, odustala je od libertarijanizma. Sada je to potpuno mrtva doktrina. Veliki nedostatak progresivnog „libertarijanizma“ je egalitarizam. Ljudi nisu jednaki, grupe nisu jednake, reproduktivne uloge nisu jednake.

Viši ljudi treba da vladaju nižim ljudima, inače će niži ljudi stvarati probleme jedni drugima i svojim boljim. Bolji ljudi moraju biti slobodniji. Niži ljudi ne mogu da se nose sa slobodom, njima je potreban nadzor, disciplina i kontrola. Niži ljudi moraju biti znatno manje slobodni. Da bi ljudi imali razlog za štednju i investiranje, oni koji štede i investiraju moraju imati veću političku moć u poređenju sa onima koji to ne čine. Deci su potrebni očevi. Da bi deca imala ocve, očevi moraju imati vlast nad svojim porodicama. Da bi ekonomija funkcionisala, imovina mora biti sigurna. Da bi imovina bila sigurna, oni koji je poseduju moraju imati političku moć nad onima koji je nemaju.

Neprijatelj

Rekla bih da se deo teza u ovom pamfletu podudara sa tezama moskovskog republikanizma po Belkoviču: ljudi nisu jednaki, bolji ljudi moraju imati političku moć, i sve to. Ali ovde je pozicija data čak i više utripirano.

Ne mogu reći da opisano društvo nije održivo. Ovde je opisana sasvim obična gradska aristokratska republika, koja je u različitim oblicima postojala od antike do moderne. Takvo društvo je dovoljno stabilno i istorijski je umiralo, ako ne od spoljnog osvajanja, onda od degenerisanja aristokratije. Šta će, politička moć je otrovn plod, možete ga ubrati da biste sačuvali svoju imovinu, ali brzo otkrijete da je moć odlična za to da ne dozvolite konkurentima da se obogate, a još bolje — za to da pljačkate potčinjene. Aristokratski svet se zatvara u sebe i u najboljem slučaju nakon nekoliko generacija otkrije da je svima dosadio i da više nikome nije potreban.

Da li je u savremenom svetu moguće održati društvo koje je kulturno slično opisanom, ali bez političke moći? Meni se to čini sumnjivim. Kao minimum, porodice koje se oslanjaju na dominaciju glave porodice jedva preživljavaju u svetu u kojem postoji mnoštvo dobro plaćenih radnih mesta za žene. Druga stvar je da, ako niko nema političku moć (odnosno pravo da oduzme tuđu imovinu pod izgovorom realizacije društveno važnih projekata), imovina ostaje u relativnoj sigurnosti, a to je zapravo ono što vama treba.

A šta uraditi sa brojnim ološem, lenjim, onima koji ne znaju za odgovornost i žive samo za danas? Neka se druže. Uz trenutni nivo produktivnosti rada, oni će sasvim moći sebi priuštiti da rade minimum, bez većeg napora, i biće im dovoljno za život. Zašto brinuti o tim downshifterima? Oni neće moći nikoga da opljačkaju niti nikoga da svrgnu. Pa, tiho će umirati od predoziranja u pedesetoj — čemu vi to treba da bude briga? Za čoveka bez ušteđevine to neće biti tako loš izlaz.

Ukratko, da biste ponovo stvorili društvo o kojem sanjate za sebe, više ne morate grubo pritiskati bezidejnu masu, i ona vas takođe neće pritiskati. Možete odahnuti.

Pa zašto vam uopšte trebaju ovi ljudi kao kmetovi?

Erik Mak. Libertarijanizam. Prevod poglavlja o Loreni Lomaski.

Nastavljam sa prevodom bonus dela knjige Erika Maka Libertarijanstvo. U njemu je sakupljen izbor stavova prilično malo poznatih savremenih teorijčara koji razvijaju libertarijanska ideologiju onako kako im se čini najprikladnijim. Drugo bonus poglavlje bavi se radom Lorena Lomaskija Ljudi, prava i moralna zajednica, i opisuje prvenstveno kojim tačno pravima i iz kog tačno razloga bi bilo prikladno da ljudi odustanu u interesu drugih.

U svojim razmišljanjima, Lomaski uvodi zanimljiv pojam ličnih projekata – zapravo, određenih strateških ciljeva koji u velikoj meri definišu ličnost svakog čoveka i koji na neki način povezuju ljude međusobno. Svako zna da i drugi ima lični projekat, i to znači da mu se zbog toga može ukazati mrvica poštovanja, koja se izražava najmanje kroz nemešanje, a u idealnom slučaju i kroz neopterećujuću pomoć.

Rekla bih da su ovo daleko simpatičnija razmišljanja nego u prethodnom poglavlju kod Štajnera, i drago mi je što iz knjige koju prevodim ipak može nešto korisno izvući, iako je, naravno, koncentracija korisnih ideja neuporedivo manja u odnosu na onu kod Fridmana u Mehanici slobode, kako mi se čini.

.

Kriza 2008, sada već direktan odgovor na jučerašnje pitanje

Juče, odgovarajući na pitanje o libertarianskom tumačenju krize 2008. godine, više sam iskoristila pitanje kao povod da pričam o svom. To je neke komentatore zbunilo, naročito s obzirom na to da odgovarajući disklejmer nije stao u limite objave na Telegramu i može se pronaći samo u punoj verziji teksta na sajtu.

Srećom, u komentarima na Fejsbuku Valerij Kizilov je dao link ka sopstvenom članku iz 2008. godine, napisanom odmah nakon te krize, gde veoma jasno i kratko izlaže austrijsku teoriju ekonomskog ciklusa. Takođe, on preporučuje za detaljnije proučavanje teme knjigu u kojoj je sve izloženo mnogo detaljnije: Džefri Fridman, Vladimir Kraus. Veštački stvorena finansijska kriza. Sistemski rizici i propast regulacije. M., IRISEN, 2012.

Nisam pronašao detaljnu libertariansku analizu nastanka krize 2008. Odgovor da je za sve kriva državna regulacija je razumljiv, ali nedovoljan.

Anonimno pitanje

Iskoristiću ovo pitanje da razmislim o nečemu apstraktnom.

Čovek po prirodi poseduje ponor empatije. I nije čudo, on je ipak društveno biće. Zato mu je obično prijatno da radi ono što smatra dobrim, naročito ako se i drugi slažu da je to dobro. Ali prijatni su obično upravo sporadični dobri postupci. Čovek iz velikodušnosti učini jednokratno blagodelnje i povlači se, zadovoljan sobom – jer je sjajno što te potpuno ništa ne košta da nekom učiniš dobro. Ako onaj kome je učinjeno dobro izrazi zahvalnost, to može povećati njegove šanse za ponovljeno blagodelnje na njegov račun, ali ne treba previše ozbiljno računati na to. Čim blagodelnja postanu rutina, ona počinju da se doživljavaju kao posao. A za posao se želi plaćanje.

Dakle, izvukli smo čoveka iz siromašne anarhokomune i bili smo sasvim zadovoljni time kako smo sjajno organizovali ekspediciju. A zatim se ispostavilo da je taj čovek potpuno nezavisan, veoma ćudljiv, ne ume da radi i sanja samo o tome da dobije dovoljno veliku socijalnu pomoć. Upali smo u zamku, jer nam se uopšte ne smeje nastaviti da vučemo ovaj teret na sebi, ali ne možemo ga tek tako izbaciti na ulicu. Živi kao kućni ljubimac, tuguje i cvili. Neprijatno je.

A sada zamislimo da imamo veliki spoljni izvor finansiranja dobrotvornosti. U tom slučaju nam, naravno, ne bi predstavljalo nikakav problem da toj osobi iznajmimo stan koji zadovoljava njen zahtevni ukus, damo joj neopterećujući posao koji može da obavlja, a ako ne može, onda svejedno – ili jednostavno obezbedimo rentu, i neka živi po svom zadovoljstvu, zar nam je žao? I zašto bismo se lično mučili? Angažovaćemo posebnog socijalnog radnika, neka on sedi na plati i briše mu suze, a mi ćemo se samo radovati tome koliki smo dobri i koliko koristi doneli. Prijatno je.

Tako funkcioniše socijalna država: uzmeš novac iz budžeta i činiš dobro na račun drugih, jer si ti dobra osoba. I poreski obveznici su dobri ljudi, pa zašto bi odbijali da plaćaju socijalne poreze, kada oni idu na dobra dela! A ako novca poreskih obveznika nije dovoljno za sve naše ambiciozne socijalne programe, nije problem – mogu se izdati državne obveznice, a može se i jednostavno odštampati novi novac, to je mnogo humanije prema poreskim obveznicima nego uzimati od njih više nego što su navikli da plaćaju.

Dobri državnici su jako želeli da čak i siromašan čovek može sebi priuštiti dobru kuću. Zato su stvorene posebne organizacije zadužene za finansiranje tih troškova. I bankama je naloženo da velikodušno daju hipotekarne kredite siromašnim ljudima kako bi mogli sebi priuštiti dom. Nesreća socijalne države, međutim, je u tome što tuđi novac u jednom trenutku ipak nestane.

Kako se desilo da se hipotekarna kriza pretvori u svetsku finansijsku? Šta se može, čovek je društveno biće. Hartije koje su smatrane super-pouzdanim ispostavile su se kao smeće, i svi su uglas odlučili da sumnjičavo gledaju u sopstvene pakete hartija od vrednosti, ne je li vreme da se otarasi smeća pre nego što to drugi urade prvi. Svetsko finansijsko tržište se veoma snažno skupilo, odnosno onih koji su izgubili svoje kapitali bilo je više nego onih koji su profitirali od krize.

Ali koga uopšte zanima ta drevna kriza, kada živimo u samom jeku nove? I ona je, isto tako, bila izazvana dobrim ljudima koji su užasno želeli da nesrećni ljudi ne umiru direktno na ulicama od užasnog koronavirusa. Ljudi su stavljani u kućni pritvor, prisilno punjeni eksperimentalnim lekovima, testovi su im gurani na sve moguće načine, ulice su prskane hemikalijama, uništavane su lepe pufnaste kune – šta sve ne bi čovek uradio iz ljubavi prema čovečanstvu na račun drugih!

To ne znači da kovid ne postoji. Siromaštvo takođe postoji. I beskućnici postoje. Ali kada pokušate da rešavate tuđe probleme plaćajući to iz svog džepa, a ne iz tuđeg, imaćete mnogo razmotrenije prioritete o tome koliko trošiti i na šta tačno. A to znači da vaša dobrota barem neće izazivati svetske krize.

Vesti projekta Montelibero, izdanje 7

U prethodnom izdanju pisala sam o tome da je na parceli za naše buduće libertariansko selo posečena suvišna šuma i započeta izgradnja puta. Do danas je put do parcele potpuno nasut, i sada mogu svojim skuterom doći direktno pod senku rodivih maslina.

U drugoj polovini oktobra lično sam se zaposlila na izgradnji puta i čišćenju parcele, a juče je kod nas već radila puna ženska brigada. Posao je, naravno, težak, ali su ovde u Crnoj Gori dame prilično žestoke, pa se mora prilagoditi. Nakon prvog radnog dana odmarala sam par dana, ali sam se kasnije ipak uvukla u ritam, a za protekle tri nedelje sam čak i malo ojačala.

Parcela je donela prvi mali prihod: nekoliko kilograma maslina i određenu količinu drva. Najkvalitetnije masline su posoljene, a degustacija je predviđena za sredinu decembra. Manje kvalitetne su pretvorene u litar ulja. Nastaviću sa sakupljanjem, ali generalno će razmere ostati skromne: bez specijalne nege rod ploda naših maslina nije veliki.

Što se tiče drva, prodavana su pretežno komšijama, uz samovoz, i prilično jeftino – jer dugački kamioni ne mogu da dopru do parcele, pa bi logistički troškovi za odvoz drva dovoljno daleko jednostavno pojeli sav profit. Tog profita je do danas ostvareno 475 evra. Nakon toga ćemo verovatno završiti sa prodajom, a ostatak se planira sačuvati za buduće potrebe sela, za šta će biti potrebno opremiti prostor za skladištenje.

Pošto će uskoro na parceli početi izgradnja kuća, dopremljen je trejler koji je planirano koristiti kao privremeni objekat i čuvaračnicu. A pošto se očekuje stalno boravljenje čuvara, to će istovremeno zahtevati postavljanje određene minimalne infrastrukture za život. Trejler je morao biti vučen uz brdo traktorom, tako da ćemo uskoro morati da zabetoniramo najstrmije delove puta, inače će biti teško dopremiti mnoge terete. Vremenom će put biti u potpunosti zabetoniran.

Kako će uskoro početi izgradnja kuća, aktualno je pitanje privatizacije pojedinačnih parcela za gradnju. Za sada je sastavljen preliminarni plan, a u čatu su isprobani mehanizmi međusobnog usaglašavanja o tome ko će dobiti koju parcelu. Tako su me dva puta terao sa komada zemlje koji mi se dopao, dok se nisam zakačila za onaj za koji je konkurencija bila malo manja. Pored toga, kupljen je dron, kojim je planirano uraditi aero-fotografisanje, povezati ga sa kolčićima koje je postavio geometar na zemlji i čije su koordinate precizno poznate – tada će biti moguće korigovati preliminarni plan uzimajući u obzir specifičnosti reljefa i preostala drveća na parceli. Juče je izvršen testni let, nije išlo baš najbolje, pa će uskoro biti ponovljen sa malo korigovanim parametrima. Dron je, kao što je običaj u Montelibero, nabavila privatna inicijativna grupa u okviru udela i uz primenu tokenomike izgrađene oko projekta, njegova upotreba je regulisana ugovorom zaključenim između njih, a da li će ga koristiti za zabavu ili će ga nekako monetizovati – to je njihova stvar, meni je to više zanimljivo kao praktično rešenje različitih problema vezanih za prava svojine.

Prošle nedelje su volonteri projekta sproveli humanitarnu specijalnu operaciju: izvukli su jednu rusku političku emigrantkinju iz anarho-komune na imanju kod Bijelog Polja. Odmah za njom je odatle samostalno kod nas prešao još jedan komunar (njega planiramo koristiti kao čuvara sa boravkom u trejleru). Tako zapravo funkcionišu zajednice pri ankapu. Idejno nam još uvek nisu previše bliski, ali će poslužiti kao saputnici, a videćemo kako će dalje.

Ali mi, naravno, ne toliko krademo ljude iz tuđih projekata, koliko privlačimo sopstvene doseljenike. Tako je pre neki dan u Crnu Goru doputovala porodica od čak pet osoba, što je za nas trenutno rekord. Nažalost, sajt projekta se ažurira veoma retko i sporadično, jer nema ko da se bavi njime, tako da brojač doseljenika na njemu verovatno nije aktuelan. A najsvežije informacije o Montelibero, kao i do sada, nalaze se u telegram kanalu projekta.

Konačno, želela bih da preporučim engleskoj verziji bloga o uređenju u Crnoj Gori jednog od učesnika projekta, koji se objavljuje u engleskom telegram kanalu Montelibero pod heštagom . Tamo su utisci o zemlji i o tome kako je organizovan lokalni život nešto svežiji nego što ih možete pronaći kod mene.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Prevod poglavlja 8, o kolektivnoj odbrani.

Aleks Dvorecki je ljubazno sponzorisao prevod još jednog poglavlja Erika Maka, ali donacija me je zatekla u procesu prevoda poglavlja Stefana Molinju-a, koje sam pisala po nagonu sopstvene duše (i u nadi da će donacije uslediti naknadno). Tako sam prvo završila sa Molinju-om, a sada ću preći na Maka.

U poglavlju Kolektivna odbrana: primer metodologije Molinju analizira treće po popularnosti pitanje o ankapu, posle sudova i puteva: kako će se ankapci braniti od napada zao susedne države. Knjiga je pisana pre nego što je Putin dovoljno glasno proglasio svoje pravo da bude svetski zlikovac broj jedan, zato se kao model zlikovca koristi Nemačka, a ne Rusija, i tamošnji diktator staje pred težak izbor: da li da pokori etatističku Poljsku ili ankapističku Francusku. Rekla bih da u svojim fantazijama o tome kako se rešava problem odbrane, Molinju deluje samouverenije nego Fridman, koji barem smatra problem ozbiljnim, i čak dopušta da bi za ovu konkretnu potrebu, uz grmasnje i mrštenje, pristao da hrani državu.