Aleks Dvoreckij mi je ponovo dao 6000 rubalja, što znači da stiže novo poglavlje iz Erika Maka, sa izlaganjem dovoljno originalne teorije pravde izvesnog Davida Schmidca. Upravo sam počela novi i veoma zahtevan posao, pa kao što sam navikla, objavljujem tekst za sada bez napomena, one će stići kasnije – inače bih morala da odložim objavu za još jedan dan.
Prevođenje je bilo zanimljivo jer autor o kojem je reč može biti bilo ko, samo ne dogmatikar (dogmatikari su suvoparni i dosadni u svojoj besmislenoj beskompromisnosti). U svojoj knjizi ograničila sam razmatranje pravde samo na konflikte, tvrdeći da je pravda osećaj srazmere nanete štete u odnosu na vrednost predmeta konflikta. Schmidc pak proširuje ovaj pojam, tvrdeći da ja govorim samo o zasluženoj odmazdi, a da postoje još elementi pravde koji se ne mogu svesti jedan na drugi, kao što su uzajamnost, jednakost i potreba. I gradeći pravedne norme na osnovu jednog elementa, čovek će najverovatnije početi da kontradiktira drugim elementima pravde. Uglavnom, kod Schmidca ima šta istražiti.
Ponovo sam pročitala rezultate proteklih godina: 2018. (radosne), 2019. (samouverene) i 2020. (mrke). Srećom, uspela sam da preokrenem trend, i u 2022. godinu gledam sa mnogo više entuzijazma nego što sam nekada gledala u 2021.
Godina je bila razorna za rusku opoziciju, kojoj sam ipak u određenoj meri pripadala, iako nisam pridavala mnogo pažnje politici. Mnogi su napustili zemlju pod pretnjom direktnog krivičnog gonjenja, bežeći u prazninu, i pretpostavljam da im nije bilo lako. Meni je imalo više sreće: napustila sam zemlju kako bih gradila oflajn libertariansku utopiju, i ta utopija, Montelibero, prilično je napredovala u realizaciji. Nas, koji smo se preselili u Crnu Goru da gradimo lokalni erzac-ancap, već ima dve desetine, i u novogodišnju noć ćemo se prvi put u celoj istoriji projekta okupiti zajedno za jednim stolom (jedna bomba može da nas pokrije). Ipak, nadam se da nas bomba neće pogoditi, i da ćemo već sledeće godine ovde izgraditi dovoljno pouzdanu platformu za prijem i smeštaj libertarijanaca.
Drugi značajan događaj u životu kanala bio je taj što sam konačno u potpunosti prevela Fridmanovu Mehaniku slobode, i to je najveći od mojih do sada realizovanih projekata. Sada, kao bonus, Oleg Teterevlev snima audio-knjigu, i do danas je stigao do 45 od 66 poglavlja. Mislim da će i audio-knjiga biti završena u 2022. godini. Prevod još tri knjige odvija se u paralelnom režimu, podstaknut vašim donacijama, i pre ili kasnije će takođe biti završen – barem nakon Mehanike slobode sam već uverena da sam sposobna da savladam nešto obimno, a da ne odustanem na pola puta.
Treći važni poduhvat koji je u punom jeku jeste pisanje moje sopstvene knjige o ancapu. Prvi deo, koji sadrži esej o libertarianskom svetonazoru, je potpuno gotov, piše se drugi – o životu u ancapu. Ko zna, možda uspem da i njega završim u 2022. godini.
Što se tiče pokazatelja kanala, njih možete videti ispod na ljubazno poslatoj čestitki od statbota. Po broju čitalaca stigla sam do platoa, kanal je ispao prosečan, i malo je verovatno da će bez agresivnog marketinga rasti primetnim tempom. To me sada više ne brine naročito, jer su se našle druge zanimljive aktivnosti. Opet, moji čitaoci su se pokazali, iako malobrojni, spremnim na poduhvate: među doseljenicima u Montelibero, više od polovine je u projekat ušlo upravo preko mog kanala, što je, naravno, pohvalno. Nadam se da će se ovaj trend nastaviti i ubuduće.
Čestitam svim libertarijancima predstojeću novu godinu. Ne bojte se preuzimanja ambicioznih projekata, držite se jedno drugog i ne zaboravite da, u odnosu na glavnog protivnika, sitni unutrašnji razdori ne znače ništa.
U prethodnom izdanju uglavnom sam pričala o tome kako napreduju radovi na zemlji našeg budućeg naselja, i sada ću, verovatno, početi upravo sa ovom temom, kao najprizemljivijom.
Nasuli smo deo puteva već unutar naselja, iskopali smo deo panjeva, počeli smo da kopamo septičku jamu, i tako dalje – ukratko, ide rutina. Što je značajno – dve nedelje su skoro neprekidno padale obilne kiše, i uspeli smo da se uverimo da put nije odnesen. Međutim, na jednom mestu smo nakon toga malo unapredili drenažu, kako bi potok tekao uz ivicu puta, a ne bilo gde.
Tokom nedelje se očekuje dolazak opreme za malu solarnu elektranu – dugo smo se dvoumili da li da se time bavimo, ali cene električne energije iz centralne mreže bi u predvidljivoj budućnosti trebale značajno da porastu, tako da, čini se, autonomno generisanje sada jeste upravo ono što je potrebno. Planirano je da se ovom strujom napaja prikolica, kako bismo konačno tu smeštili čuvara. A ostatak energije razmišljamo da usmerimo na rudarenje bitkoina. U sklopu eksperimenta kupljen je stari rudar koji sada zuji kod mene kod kuće, a nakon montaže elektrane preseliće se u naselje.
Ali ne samo bitkoinom. Specijalno za hardkor ljubitelje zlata, fond Montelibero je izdao zlatne tokene, i za prikupljeni novac kupljeno je nekoliko desetogramskih polivaca. Deo njih je već isporučen kupcima, a deo ostaje u bilansu fonda. Tokene je moguće kupovati u proizvoljno malim delovima (worldwide), a menjati ih za polivce – u desetogramskim lotovima (samo za rezidente Crne Gore).
Usput, o tokenima. S razvojem tokenomike projekta povećavaju se i srodni specifični rizici: nepoznata lica su već izbacila na Stellar blokčejnu nekoliko lažnih tokena koji imitiraju naše. Kako ne biste naleteli na tako nešto, preporučujem da se oslonite samo na one tokene koje vidite na bilansu fonda. Priča sa prevarantima nas je podstakla da ipak pokušamo prelazak na Liquid Network, jer su tokeni na bitkoin sajdčejnu, naravno, mnogo ozbiljniji. Ako se neko razume u to, svratite u čet programera.
Uostalom, ne reklamiraju nas samo prevaranti. O snimku Libertarian Band-a posvećenom našem projektu već znate. Pored toga, o nama je stigao da napiše lokalni crnogorski novinski sajt, kao i veliki italijanski javni profil Instituto liberale – Gruppo nazionale. Za sada o nama pišu na osnovu onoga što se može naći na mreži, ali verujem da nije daleko ni pojavljivanje reportaža u medijima sa samog terena. Tako da nas to motiviše da što pre naselimo naše gradilište.
Ja u svojim mesečnim izveštajima o napretku projekta više pišem o raznim dosadnim stvarima, poput toga koliko su ankapovi izgradili puteva, a momci iz Libertarian Band-a su razmotrili ceo projekat Montelibero partindo od osnovnih ideja koje su mu legle u osnovu, i ispao je sasvim korektan analiza. Iako se, naravno, oseća da se kod njih u Rusiji materijal predstavlja u nekom svom kontekstu, kao prekor lokalnim libertarianskim političarima, sa strane ovakvo oživljavanje materijala izgleda pre zabavno.
Nadam se da za pripremu sledećeg snimka posvećenog našem projektu više neće ograničiti na otvaranje novčanika i upoznavanje sa tokenomikom, već da pošalju i filmsku ekipu na lice mesta. A mi ćemo do tog trenutka, nadam se, već uspeti nešto da izgradimo, tako da će u našem naselju moći da se živi. Uostalom, niste obavezni da čekate dok ne izađe novi film, ništa vam ne sprečava da nam dođete u goste već sutra, upoznate učesnike projekta koji su se već preselili u zemlju i pogledate sve svojim očima.
Za prevod još jednog poglavlja knjige Libertarijanizam Erika Maka primljen je dobar donat od 1000 rubalja preko boosty, ali, nažalost, samo jedan. Ipak, i samo poglavlje je relativno skromne veličine, pa sam odlučila da započnem rad na njemu, ne čekajući da se prikupi još novca.
S vremena na vreme može se pročitati da za određene etičke sisteme postoje deontološki ili konsekvencijalistički osnovi, međutim, ponekad se u posebnu kategoriju izdvaja i neka etika vrline, pa tako, razmišljanja Daglasa Rasmusena i Daglasa Den Vila, prema Eriku Maku, upravo se oslanjaju na ovu treću nogu, izvodeći iz etike vrline iste one principe koji su nam dobro poznati. Na taj način, libertarianska etika može ponosno sedeti na ovom tronožcu i sa njega objavljivati istine koje će imati dovoljno pouzdan oslonac, bez obzira na to koji filozofski pristup slušalac zastupa.
prinuđena sam da malo odlučnije nego obično podsetim da različiti zahtevni projekti poput prevoda napreduju mnogo bolje ako im se donira – jednostavno zato što se bez vašeg novca više odvlačim na to da ga zaradim negde drugde. Takođe, treba imati na umu da trenutno paralelno prevodim tri knjige, i svojim donacijama glasujete za to koja će biti završena ranije.
Tokom Adam Smith čitanja, prenosila sam pojedinačne teze nastupa na Tviteru, i posebno sam istakla referat Artema Severskog, koji je bio posvećen fenomenu bankrota sa tačke gledišta ekonomije i normativne filozofije. Takođe, Artem je bio toliko ljubazan da je objavio tekstualnu verziju svog referata na Literu (već sam je reklamirala, to je blog posvećen libertarianskoj teoriji, pod okriljem LPR-a (onog od dva LPR-a koji je sa Fedjukinom, Bazjenovim i, zapravo, Severskim).
Ukratko, referat se svodi na sledeće. Bankrot je situacija istovremenog iznošenja legitimnih zahteva na jednu masu aktive koja nije dovoljna za njihovo zadovoljenje. Takva situacija može nastati čak i u slučaju kada su svi poslovi koji su do nje doveli bili dobrovoljni, i kada libertarianski principi nisu bili prekršeni – pa ipak postoji pravna neizvesnost: nije moguće istovremeno zadovoljiti sve zahteve, što znači da je potrebno razviti određeni red njihovog zadovoljenja.
Zatim Artem ukazuje na to da, kako red zadovoljenja takvih zahteva sam ne bi kršio libertarianske principe, on mora biti podređen određenim pravilima. Moraće se uzeti u obzir mogućnost da različiti zahtevi imaju različite prioritete, jer su nastali iz različitih pravnih odnosa. Jedna stvar je obaveza isplate duga za platu ili plaćanje isporuke opreme, a druga je računanje sa investitorom. Takođe će se morati uskladiti različite vremenske preferencije poverilaca: neki pristaju na odloženo plaćanje, ali žele da dobiju više, dok drugi žure da naplate dug što pre. Faktički, to za libertariansce znači neophodnost priznavanja zajedničke svojine, koliko god oni želeli da sve svedu samo na privatnu svojinu. Konačno, treba uzeti u obzir da legitimne zahteve na imovinu dužnika imaju ne samo oni koji su ih već podneli na naplatu, već i oni koji to još nisu učinili – međutim, ako procedura bankrota zahvati i njihove interese, to će ih takođe uvući u opšti konflikt. Tako, na primer, ako se zbog neisplaćenog kredita za razvoj preduzeća oduzme kuća, stradaće interesi ne samo dužnika, već i njegovih ukućana, i oni će imati legitimne zahteve prema poveriocima. Drugim rečima, Artem tvrdi da će libertariansci, radi izrade reda bankrota, neizbežno morati doći do koncepta pravnih lica, koliko god oni želeli da sve svedu na personalnu odgovornost bez suvišne birokratije.
Pa kako će onda bankroti funkcionisati u ankapu? Naravno, uz korišćenje svih teorijskih dostignuća stvorenih još tokom etatizma, ali uz odbacivanje onih normi koje podrazumevaju intervenciju države. Pravo bankrota se sada razlikuje od države do države, isto tako će se i u ankapu razlikovati u različitim društvima – negde će biti u upotrebi jedne nijanse, negde druge, uz očuvanje određenih opštih okvirnih principa. Ako kontragenti unapred ne dogovore koje norme primeniti, moraću da improvizuju, što će se najverovatnije svesti na to da će sudu, prilikom rešavanja konflikta, prvo biti potrebno da odredi primena kog tačno prava bankrota će biti najkomfornija za sve učesnike u procesu, kao i za sudijina shvatanja pravde.
Naravno, u ankapu bi u pojedinim zajednicama mogle opstati norme koje krše libertarianske principe. Na primer, u selu Tatarkovo može biti prihvaćeno da dužnik odgovara za dug, bez obzira na to koji je, celokupnom svojom imovinom, pa čak i sopstvenim telom kao delom imovine. Ovu okolnost će potencijalni kontragenti stanovnika sela Tatarkovo jednostavno morati imati na umu. Možemo samo pretpostaviti da će, kako se u društvu uspostavlja veće poverenje i kako se smanjuju vremenske preferencije, poslovne prakse, uključujući i takve konfliktne situacije kao što su bankroti, evoluirati u pravcu veće popustljivosti, barem prema savesnim preduzetnicima koji su pogrešno procenili rizike.
Svoju prvu sagu sam pročitala greškom, sa dvanaest godina. Bila sam uverena da će u tom debelom tomu biti bajki o bogovima i herojima, nešto poput legendi i mitova drevne Grčke. Sve se ispostavilo potpuno drugačije i mnogo zanimljivije, i očigledno je uticalo na to da mi ankap deluje kao potpuno prirodan i razuman sistem. Dejvid Fridman se takođe u velikoj meri oslanjao na materijal saga konstruišući svoje predloge za bezdržavni sistem prava u kapitalizmu. I, naposletku, knjigu o pravnim sistemima koji se razlikuju od onih na koje smo navikli, on je takođe počeo da sastavlja upravo sa odeljkom o Islandu.
Zato, kada je postalo jasno da nije uspelo jednostavno prevesti ovu knjigu po narudžbini uz fiksnu cenu, odlučila sam da nastavim prevod po svojoj tradicionalnoj donacijskoj šemi, a kako bih se pokrenula, zgrabila sam poglavlje ne po redu, već odmah ono najzanimljivije.
Napomene za poglavlje ću dovršiti kasnije, to je već malo zamorno. A za sada ću biti veoma srećna zbog vašeg novca, po čijem će obimu moći da procenim koliko vam je ovaj konkretan prevod zanimljiv i koliko brzo treba da se bacim na sledeće poglavlje.
Na boosty sam kreirala poseban cilj za ovaj prevod, ali vi, naravno, imate pravo da koristite i sve ostale instrumente navedene na stranici o donacijama. Uzgred, tu je još jedna novost: pošto smo kod sebe u Monteliberu razvili svaku vrstu lokalne tokenomike, rado ću prihvatiti donacije našim sopstvenim internim tokenima.
Šta misliš, da li će biti potpuno legalizovana dečja pornografija i mučenje životinja (torture i zlostavljanje životinja) pri libertarijanizmu i anarho-individualizmu konkretno?
Pa, evo, učinilo mi se zanimljivim ne toliko samo pitanje, koliko to što ga postavlja, po svojima, libertarijanac, ili čak anarhist.
Bilo bi u redu da ga je izgovorio apologet države. Na to smo navikli. Standardne strašilice tipa: „bez države će se svi međusobno pokolati“, „bez države će se svi međusobno silovati“, „bez države će svi uginuti jer neće biti bolnica“, „bez države neće biti obrazovanja i nauke“, pa čak i „bez države žene neće rađati decu(!!!)“ trebalo bi postepeno izbacivati iz svesti nesvesnih putem dosledne i argumentovane propagande. Otprilike kao što ja to radim u snimku „Zašto nam treba država?“. Anarhist i libertarijanac treba da seje razumno, dobro i večno, a ne da smišlja dodatne scenarije apokalipse koja nas navodno čeka ako ostanemo bez državnog nadzora.
A nakon ovakvih pitanja, ne samo kod prosečnog građanina, već i kod sasvim pripremljenih pojedinaca, trebalo bi da se stvori utisak da je anarhija raj za pedofile, mučitelje životinja, izopačene osobe, kriminalce, pljačkaše, silovnike i ubice. A razumni i adekvatni ljudi će u bezdržavnom društvu provoditi jadno postojanje u stanju opsade, neprestano se spasavajući od sve te zombi-apokalipse.
Ako sutra u 06:00 ukinu član 105. KZ (ubistvo) i svakome podele po automatu, procenat ubistava neće porasti čak ni za 1 %. Jer ne mogu da zamislim koga bih želeo da ubijem upravo sada. To jest, čovek ne kosi sve oko sebe nalevo i nadesno ne zato što mu država zabranjuje, već iz milion drugih razloga (moral, etika, religija, lenjost, nepraktičnost). Pa, jednostavno ja uopšte nemam potrebe da nekoga ubijem. Niti imam naročitu želju… Pa, evo, imam pušku u sefu. Trebalo bi ustati, otvoriti sef, napuniti je, obući kaput, izaći napolje, juriti nekoga, pucati… A možda mi još i uzvrate pucnjem… Zašto bih ja uopšte to radio???
S druge strane, ako bi mi u kuću upao opušteni narkoman sa očiglednom namerom da sve pobije, isiluje, opljačka i isseče na komade, ja ću ga, naravno, ubiti. I član 105. KZ će sigurno biti poslednja stvar o kojoj ću u takvoj situaciji razmišljati. Dakle, ako ubistvo ne dolazi do izražaja, ono se ne dešava ne zato što postoji zakon. A ako se desi, postojanje zakona na to uopšte ne utiče.
Sada zapravo prelazimo na mučitelje životinja. Nisam sasvim siguran da li u zakonu trenutno postoji član koji predviđa kaznu za zlostavljanje životinja, ali ja nemam nikakvu želju da mučim životinje. Kao ni ogromna većina ljudi. To jest, ja ne čupam oči štenecima ne zato što se plašim da ću dobiti kaznu od 500 rubalja, već jednostavno zato što ne želim da čupam oči štenecima! Pa s kog razloga bih to poželeo kada države više ne bude?
Ovde treba razumeti da će u bezdržavnom društvu nestati država, njene institucije, kontrola i represivni aparat. A moral, etika, empatija, razum, saosećanje i milosrđe neće nigde nestati. Prvo sa drugim uopšte nije povezano. Sledstveno tome, količina raznih sociopata sa ukidanjem države sigurno neće porasti. Naprotiv, biće ih manje.
I evo zašto:
Sada, ako čovek vidi kako neko muči životinju, on ne može da udari tog mučitelja u lice (pa, dobro, ja, recimo, mogu), jer će mučitelj odjaviti policiji i taj dobri čovek će biti zatvoren. Iz istog razloga svi prolaze pored kada pljačkaju baku, vuku u auto devojku koja se opire, siluju decu. Jer državni sud čuva interese svakog kriminalca. I onome ko se zauzme, u 100% slučajeva sveti zatvor ako ih makar prstom dotakne. Zato se oni sada osećaju potpuno netaknutim i sigurnim, i ne samo što muče životinje, starice, devojke i decu, već sve to objavljuju na društvenim mrežama.
Šta bi se desilo u sličnoj situaciji u bezdržavnom društvu?
Kao što sam opisao u snimku „Linčov sud, Sud Agore ili državni sud? Pravo na sudsku zaštitu pri anarhiji“, ja, videvši takvu odvratnost, slobodno udaram mučitelja u lice, pucam u pljačkaša bake, silovnika devojke i sečim na komade pedofila-manijaka-ubicu. Zatim. Pozivaju me na Linčov sud. Pitaju me zašto sam udarao u lice, pucao u silovnika, sekao manijake. Pa ja kažem: „Tako je, etao… Silovali, pljačkali, mučili nemoćnu životinju…“ Sudija pita gomilu da li sam kriv i zaslužujem li kaznu ili milost. Gomila kaže: „Bravo čoveče! Tako treba! Hajde da mu prikupimo za metke. Pa potrošio se čovek radeći za opšte dobro! A ove kriminalce dovedite ovamo! Njih na lomaču (na kolac, na vrbu… podvući potrebno)“. I to je zapravo sve. Svi su zadovoljni. Svi se smeju. Osim manijaka i kriminalca.
Tako je Linčov sud (Sud Agore) garancija da bezdržavno društvo neće biti raj, već pakao za svakog kriminalca. Oni će se naći u najnepovoljnijem položaju. Svi će ih tući, a neće biti nikoga ko će ih zastupiti.
Sledstveno tome, postojanje nekog pisanog zakona koji zabranjuje zlostavljanje životinja ili silovanje maloletnika jednostavno neće biti potrebno.
A uopšte, legalizacija bez države – kako to uopšte može biti!?!?!?! Pa, da. Zakona donesenog od strane parlamenta neće biti… Ali to nije garancija da će mučitelji životinja, pedofili i manijaci biti srećni.
I bilo bi u redu da sam ja takve konstrukcije izmislio u glavi. Nipošto. Nešto slično sam lično posmatrao početkom 90-ih, kada sam imao čast i zadovoljstvo da živim i aktivno radim u privatnom poljoprivrednom gazdinstvu u Irkutskoj oblasti. Tamo je postojao jedan policajac na četiri gazdinstva (nedostatak kadrova). Od nas do najbližeg gazdinstva bilo je 40 km. Svi su bili naoružani (tajga je to). Velika većina stanovnika gazdinstava bili su bivši zatvorenici, i to oni koji su imali tolike robije da nakon njih niko više ništa ne očekuje i nemaju gde da se vrate. Štaviše, kada sam ja u mladosti i neznanju pomenuo licencu (za oružje i lov), pogledali su me kao ludaka. Da li da me sažalje ili udare u lice – govori nekim nejasnim rečima, a kao da nisu psovke…
Puškoti u tajgi uopšte nisu retkost. A da li su pucali u medveda ili u policajca – ko će tu trčati da proverava svaki pucanj? Zato policajac nije pokušavao nikome da stane na prste. Došao bi jednom u tri meseca, niko nije ubijen, hvala Bogu, prekrsti se i ode. A ako počne da pita za licence – onda opet pucnji… I, glavno, niko ga ne bi tražio. Tada je po zakonu nakon tri dana potraga prestajala. Jer za tri dana, ako ne vukovi, pojeli bi ga mravi. A ako leš padne u reku – onda je uopšte nemoguće pronaći.
I u tom društvu nije bilo ni ubistava, ni silovanja, ni krađa.
Moj omiljeni primer sa svinjama. Svinje tamo nisu samo da nisu bile zaključane, već su slobodno šetale selom. Pitao sam lokalca zašto ih ne zatvaraju. I odgovor je bio genijalan: „A kuda bi one otišle? Boje se ići u tajgu. Tamo bi ih pojeli“. Nisam precizirao da bi ih i ovde pojeli. Ali samo pitanje mu je očigledno bilo neshvatljivo. Objasnio sam mu da ipak mogu biti ukradene… I opet su me pogledali kao ludaka. Svinje su sve obeležene. I ako su sve moje svinje cele, a iz dvorišta miriše na roštilj – onda će mi spaliti i kuću i mene u njoj ako ne uspem da iskočim. A ako uspem, to uopšte ne znači poboljšanje mog položaja. Jer niko neće dozvoliti kradju!
I zašto u takvom scenariju trebaju zakoni i policajci? Verovatno sam baš tamo, sa 16 godina, postao anarhist. Ubeđeni. Jer tamo gde je policajac na svakom ćošku – svinje su zaključavane na tri katavrtne brave, a psi su puštani na žicu. A tamo gde ih uopšte nema, a reč „zakon“ ima značenje koje nije sasvim uobičajeno za nas, kao i izraz „rešiti po zakonu“ – tamo su i brave na vratima nepotrebne.
Tako da se sa nestankom države sigurno neće desiti ništa loše. Sve te divlje izmišljotine o razgarljanju mučitelja životinja, manijaka, pedofila, ubica i kriminalaca su samo divlje izmišljotine. Onome ko je postavio pitanje preporučujem da manje gleda državnu TV i čita zombi-apokaliptičnu literaturu.
Ili će ga barem naterati da plati ogromne odštete za brojne prekršaje NAP-a s njegove strane u vezi sa službom, a dugovi koje on ne stigne da izmiri preći će na mene kao nasledstvo, iako sam rođen već nakon njegovog odlaska u penziju i nisam kriv za ono što je on radio. Bitarch, i ti sigurno smatraš da deca treba da odgovaraju za dugove i zločine roditelja?
Mislim da mu je u ranim devedesetim pretila daleko veća opasnost da bude ubijen, jer samo zvuči lepo to da je osveta jelo koje se najbolje poslužuje hladno. U stvarnosti, stari događaji ubrzo bivaju zamenjeni aktuelnijim, i oni koji su žarko želeli da se osvete agentima KGB-a, ali se nisu udostojili da to urade odmah nakon raspuštanja organizacije, sada sanjaju o osveti nekom drugom, ali će verovatno i tada propustiti priliku da se time zaposle.
Ankap znači decentralizaciju prava. Kršenje NAP-a se neće samo od sebe kazniti. Sve dok se ne pojavi konkretan subjekt koji odluči da goni tvog oca za taj konkretan štetu koju mu je naneo, nikakvog gonjenja neće biti.
Ali.
Postoji stvar kao što je stado refleks. Dovoljno je da neko veoma uporan, na primer Navaljni, ipak uspe da izdejstvuje suđenje grupi zaposlenih FSB-a i da putem suda naplati odštetu od njih – i tada će i drugi poželeti isto. A ako taj isti Navaljni uspe da obezbedi zgodan servis za to, stvar može krenuti mnogo aktivnije. Ja bih umesto Navaljnog postavila Svetova, ali u njega imam mnogo manje vere: on je izuzetno zloboran, ali u litigaciji još uvek nije primećen, već se ograničava na publicistiku.
Međutim, čak i u slučaju da ljudi, uz pomoć pravnika koji su bili politički zatvorenici, počnu masovno da podnose tužbe protiv bivših pripadnika organa, tvoj otac će verovatno i dalje biti negde na kraju liste. Sumnjam da je, ako je imao neprijatelje kojih je zaista trebalo da se plaši, njih ubio još dok je nosio uniformu.
Što se tiče njihovih potomaka, za njih će činjenica da negde živi upir koji je ubio njihove roditelje biti više predmet znatiželje. Naći ga, doći, pogledati ga u oči. Hmknuti i otići. Ne garantujem takav ishod, ali ne treba ni očekivati da će u ankapu svi odjednom postati pravi džigiti i praktikovati krvnu osvetu.
Kako ti živiš sa saznanjem da će otac, najverovatnije, izaći suv iz ove neprijatnosti, čak i ako je u kasnosovjetsko vreme bio krvav do laktova? Pa, nadam se da će te to uznemiravati, ali ne do ozbiljnih neuroza. A ako ga na neki način ipak zakači, libertarijanstvo negira pravo na naplatu za postupke u kojima ti nisi učestvovao, pa je maksimum što te čeka zaplena imovine koju će otac pokušati u žurbi da prepiše na tebe kada već zamiriše na spaljeno. U tom slučaju, činjenica tvoje saradnje sa njim u skrivanju vrednosti koje mogu biti zaplenjene biće previše očigledna da bi je ignorisali.
Ja bih, prateći Svetova, savetovala ocu i aktivno pokajanje, ali taj korak, iako moralno opravdan, utilitarno nosi više rizika nego potencijalne koristi, pa neka on sam sve odvaguje i odluči.
A nadam se da će se Bitarch oglasiti svojim mišljenjem o ovom pitanju u komentarima.
Prvi presedan koji mi je pao na pamet: https://karagodin.org
