Автор: Анкап-тян

Vesti projekta Montelibero, izdanje 9

Prethodno izdanje počelo je opisom radova na drenaži na putu koji vodi do budućeg naselja Montelibero. Tokom proteklog meseca, drenaža je značajno unapređena. Prvo, na samom početku puta, površina pored izvora je potpuno betonirana, a preljev iz bazena je izveden u cev ispod te betonske površine.

Drugo, dalje uz put, svuda gde postoji opasnost od razbijanja, dodata je, iako mala, drenažna brazda. Uglavnom, sada put sigurno neće odneti voda. Izvinite što osvetljavam previše sitne detalje, ali uz ovdašnji varljivo vreme čovek baš nauči da ceni te detalje.

Prilikom nasipanja unutrašnjih puteva naselja, na jednom mestu je bila potrebna baš ozbiljna drenaža. Detaljnijim pregledom se ispostavilo da na tom mestu podzemne vode prolaze blizu površine, i za sada voda curi direktno na put. A to znači da smo rešili problem sa vodosnabdevanjem! Preciznije, pronašli smo pristup rešenju. Sada je predviđeno da se ta voda odvede u stranu duž puta kroz celu širinu vodonosnog sloja i sakuplja u akumulacioni bazen, odakle će se dalje koristiti. Ukratko, da uradimo ovde otprilike isto što i tamo, dole, gde smo betonirali površinu. No, za sada to, naravno, izgleda nekazano:

A pored vodovoda i odvodnje, naselju će biti potrebna i kanalizacija. Odlučili smo da napravimo jednu zajedničku septičku jamu, koja je već praktično gotova; ostalo je samo odvesti drenažni kanal iz nje (zar nije previše o drenaži u jednoj objavi?), a zatim će biti potrebno postaviti kanalizacione cevi kroz celo naselje.

Pozvali smo geometra i uz njegovu pomoć podelili svu zemlju na pojedinačne parcele, koje se kasnije planira privatizovati. Moja parcela je upravo otprilike u centru ove slike, površine 202 kv.m. Nadam se da ću za neko vreme već moći da vas radujem u svom instagramu već slikama sa svoje lične gradnje.

Ali zapravo, pored ova dva velika komada zemlje, uz to su nam prodali i eksklavu – komad malo manji od sedam ari, do kojeg nemamo mogućnosti da dovedemo put osim preko komšija.

Njega smo takođe, konačno, očistili od gustih šagrebova. Ispostavilo se da je čak i terasiran, što će malo uštedeti novca za njegovo uređenje.

Uz sve ove brige, još uvek nisam stigao da na krov postavim nekoliko solarnih panela (ovde važi glupa regulacija koja zabranjuje postavljanje panela na zemlju, sa ciljem da ograniči solarnu generaciju isključivo na potrebe domaćinstva) i proverim u kojoj meri sve to može da napaja majner. Ali nadamo se da ćemo uskoro uspeti da se time pozabavimo.

Naravno, aktivnost u okviru projekta ne ograničava se samo na gradnju. Polako nam se formirao tim za kreiranje različitog ciljanog agitacionog sadržaja. Oni su objavili video sa godišnjim izveštajem o celom projektu,

kao i poseban video na lokalnom dijalektu sa opisom bezuslovnog osnovnog prihoda.

Postoji mišljenje da su libertarijanci socijal-darvinisti koji će sa zadovoljstvom posmatrati kako slabinji crkav i očisti teren. U praksi, međutim, u našoj maloj zajednici je prilično razvijena uzajamna pomoć, a učesnici projekta iz spoljnog sveta odlučili su da podrže one koji su već preselili, i redovno uplaćuju novac u zajednički fond, iz kojeg se nedeljno svim libertarijancima koji su preselili u Crnu Goru u okviru projekta Montelibero isplaćuje bezuslovni prihod – jednostavno se sadržaj kasice deli podjednako na sve. Otprilike tako, bez ikakvih poreza, funkcioniše socijalna zaštita pri ankapu. Za sada na osobu izlazi otprilike dva i po evra nedeljno, odnosno desetak mesečno. Ovog novca može biti više ako bude više želja za punjenjem kasice, a može biti manje ako preseli više ljudi uz iste prilive. U celini, eksperiment je zanimljiv i još uvek čeka svoj tim sociologa za korektan opis.

Drugi socijalni program u okviru projekta je iznajmljivanje bicikala. Kod nas je otprilike mesec dana gostovao par koji je za to vreme obišao i istražio celu okolinu, u čime su nabavili dva bicikla. Sada je taj prevoz predat projektu i može se uzeti na korišćenje uz donacije.

Drugi manje primetni, ali važan pravac aktivnosti u projektu je usavršavanje tokenomike – onog kriptovalutnog pogona na kojem sve u njemu funkcioniše. Finansijski izveštaji fonda Montelibero postaju sve pregledniji, potpisivanje transakcija sa multi-potpisom, a pre svega, njihovo čitanje pre potpisivanja, postaje sve lakše (što znači osmišljenije učešće u upravljanju fondom), i naši IT stručnjaci imaju velike planove za implementaciju raznih novih funkcija. Tako, polako se dovršava filijala fonda u Liquid-u – sidechain-u Bitkoina. Za sada cela tokenomika radi na Stellar blockchain-u, što znači da hardkor bitkoiner-i kod nas jednostavno neće doći, jer su altkoini „zashkvar“. Ako uspeju da realizuju potreban funkcional u okviru alata dostupnih u starijoj i uvaženijoj valuti, to potencijalno može da nam donese više investitora.

Nedavno je provukla vest da se vizni centar Slovenije u Crnoj Gori zatvorio zbog karantina, i to je uznemirujuće, jer je to bio najjednostavniji način da se ovde, u Crnoj Gori, dobije šengen. Stvar je u tome što želimo krajem aprila da odvedemo delegaciju Montelibera na veliki libertarianski konvent u Pragu, međutim kovid i birokratija mogu ozbiljno zakomplikovati ovaj zadatak. Tako da nije sve kod nas glatko, ali ništa, probićemo se.

Završetak diskusije o lažnoj dilemi

U prethodnim serijama: moj prepričavaj članka Konstantina Morozova „Anarhizam protiv anarhije“, moje objavljivanje ključne teze ovog članka stavljanjem čitaoca pred lažnu dilemu.

Zatim je Konstantin reagovao na moj članak na svom kanalu, i u komentarima ispod te objave između nas se odvijala manje-više sadržajna diskusija, koja je kod svake strane ostavila osećaj sopstvene pravičnosti, ali je pritom bila praćena korekcijom od strane obe strane ne toliko prethodno iznetog stava, već pristupa njegovom izlaganju. Poslednji odgovor u razgovoru pripada Konstantinu, i ja ću, verovatno, ostaviti poslednju reč njemu, kako ne bih uskoro pisala još jedno ažuriranje na istu temu.

Ne znam kako vama, ali meni je levi libertarijanizam postao malo razumljiviji. Ne u smislu da sam mu bliže, već u smislu da sada od njegovih tipičnih predstavnika očekujem manje ljudojedstva nego od nekog uslovnog Karla Franka, bio on makar triput desni i triput ankap.

Konstantin Morozov i lažna dilema

Podsećam vas o čemu je reč. Evo prepričavanja prvog članka Konstantina Morozova – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na određene poreze, a evo prepričavanja drugog članka – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na državu i određenu državnu prinudstvo. Ko sumnja u to da su članci korektno prepričani – tamo se nalaze linkovi ka izvornim izvorima, možete se upoznati sa njima.

Po mom mišljenju, Konstantin nudi lažnu dilemu. Evo stolice sa šiljcima moralnog realizma, i ako sednete na nju, vaše želje ne znače ništa dok god su u suprotnosti sa jedinom ispravnom objektivnom moralom, koju će vam diktirati država kroz usta dvorovih intelektualaca. A evo stolice sa kurcima moralnog subjektivizma, sednete na nju – i vaše želje ne znače više od želja bilo kog državnjaka.

Naravno, nakon marginalističke revolucije u ekonomskoj teoriji, više nije moguće ozbiljno govoriti o objektivnosti vrednosti, i moralni filozofi mogu i koliko god hteli da se trude, pokušavajući da izmisle silogizme koji dokazuju suprotno – tako da, bez mnogo razmišljanja, ja sedam na drugu stolicu i počinjem da propovedam sa ovog udobnog tripodnog sedišta, trudeći se da to radim jasnije nego što je uobičajeno za Pitije.

U svojoj knjižici o ankapu ja opisujem moral ovako:

  • Konflikt je stanje u kojem se isti objekat (predmet konflikta) posmatra kao sredstvo za postizanje različitih ciljeva, pri čemu jedna upotreba otežava drugu ili je čak čini nemogućom.
  • Svaki čovek razvija sopstvene unutrašnje postavke o tome koju taktiku ponašanja odabrati pri kojim konfliktima. To su njegove lične etičke norme.
  • A moral je jednostavno red ponašanja pri konfliktima koji uživa najveće odobravanje u određenom društvu.

Tako je moral zasnovan na subjektivnim vrednostima pojedinačnih ljudi, ali istovremeno predstavlja misaoni objekat, koji sasvim može biti grubo definisan u nekim uklesanim zapovestima, a suptilnosti ovog ili onog morala mogu se analizirati u stotinama traktata i hiljadama književnih tekstova. Konkretno, možemo prilično jasno opisati i libertarianski moral, pri čemu će znatan broj libertarijanaca u celini priznati ove norme za sebe, ali naravno neće propustiti da se spore oko raznih suptilnih momenata.

Naravno, libertarianski moral uključuje normu o dopustivosti prinude u svrhu pravednog rešavanja konflikata (pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete od konflikta). Ali istovremeno, libertarianski moral takođe zahteva od čoveka lični ulazak u konflikt na pravednoj strani, i to potpuno negira bilo kakve pokušaje monopolizacije u sferi legitimne prinude. Vrednost decentralizacije za libertarijanca je veća od vrednosti novčane efikasnosti. Uz ostale jednake uslove, on će preferirati decentralizovano rešenje. Ako je centralizovano rešenje profitabilnije – može dopustiti njegovu upotrebu kao moralni kompromis i nastaviti potragu za linijom ponašanja koja mu je moralno prijatnija.

Sada ne govorim u kategorijama onoga što bi trebalo. Niko ne treba da prihvati baš libertarianski moral. Ali ako ga prihvati, njegove radnje će biti uslovljene otprilike gorenavedenim razmišljanjima. Libertarianske želje su bolje od želja etatista – za libertarijance, jer su vrednosti subjektivne. One su bolje od želja etatista i za mnoge druge anarhiste, minarhiste, liberale, konzervatore i još neke druge misaone moralne tipove. Moj posao je jednostavan – formulisati te želje i slediti ih. A lepršanje pojedinačnih moralnih filozofa oko stolice sa šiljcima preferiram da smatram jednostavno vrstom intelektualnog mazohizma. Zašto da ne, samo da ne napadaju ljude.

Anarhizam protiv anarhije, eksplikacija

Pročitala sam članak Konstantina Morozova sa lepim naslovom Anarhizam protiv anarhije.

Ukratko, u njemu se navodi da: 1) postoji filozofski anarhizam, odnosno ubeđenje da država nema moralno pravo da primorava ljude, i postoji politički anarhizam, odnosno ubeđenje da država mora biti ukinuta; 2) iz filozofskog anarhizma ne mora nužno proistekti politički, i može se negirati pravo države na prisilu, ali bez težnje da se država iskoreni.

Konstantin izjavljuje: principijelni anarhizam zahteva moralni realizam — ubeđenje da postoje objektivno istiniti moralni sudovi … , jer bi u suprotnom sam anarhizam bio ništa više nego skup nečijih ličnih želja. U međuvremenu, anarhisti ne negiraju legitimnost svakog prisila, oni ga dopuštaju radi sprečavanja još užasnijeg prisila. Ali ako je prisila dopustiv, na primer, da bi se sprečilo još užasnije prisiljavanje, zašto se time ne može baviti država? Drugim rečima, ako se država dobro ponaša, zašto bismo morali zahtevati njeno ukidanje? A bilo koji primeri loših država uvek se mogu pripisati pojedinačnim slučajevima koji zahtevaju preciznu ispravku.

Članak bi bio nepotpun da autor nije udario na trud da razmotri očigledno pitanje: zašto država potiskuje svoje konkurente u pitanju legitimnog prisila? Kao obrazloženje se navodi da ispravna država, na koju filozofski anarhisti ne bi trebali imati primedbe, ograničava konkurente radi poštovanja jedinstvenih i transparentnih proceduralnih pravila, drugim rečima, kako bi se isključilo samovrsno pravljenje pravde. Dakle, samoodbrana je u redu, ali razrezivanje neutralisanog prekršilaca nije u redu (pozdrav Aleksandru Tatarkovu sa njegovim stalnim lejtmotivom „ne trebaju nam državni zatvori, dajte mi onog ko je pokušao da zlostavlja moju ćerku, prodaću ga za organe“).

U drugom delu članka autor analizira pitanje kako bi se pokušalo zaobići pronađene rupe u obrazloženju političkog anarhizma putem moralnog subjektivizma. Neće se uspeti opravdati pravo države na sprovođenje opravdanog prisila ako ne postoji nikakav jedinstven i univerzalan standard opravdanosti prisila. Zatim on brzo prolazi kroz Štirnera, Svetova, Belkoviča i Hoppea. Konstantinov prigovor idejama pomenutih lica svodi se na sledeće:

Ako je sam čovek jedina krajnja instanca u određivanju šta je dobro, a šta loše, zašto bi prisiljavanje nekoga na moralne poretke na koje nije dao saglasnost bilo pogrešno? Njegov subjektivni sud o tome ne može imati veću težinu od podjednako subjektivnog suda lica koje sprovodi prisilu, da je to prisiljavanje opravdano.

Drugim rečima, po Konstantinovom mišljenju, ako zauzmemo poziciju moralnog subjektivizma, onda utoliko više ostavljamo ideje o neophodnosti ukidanja države bez ikakvog oslonca. Za nekoga je država zlo, za nekoga dobro, svi su u pravu, i na tome završavamo.

U zaključku, autor konstatuje da je najperspektivniji pravac rada za anarhiste potraga za snažnim praktičnim argumentima u prilju svemu da će društvo bez države biti efikasno, a svaku tu ratničku retoriku na račun države bi bilo bolje umeriti, posvetivši više pažnje planovima raznih korisnih reformi.

Već sam jednom prepričavala prethodni Morozovljev članak o moralnom realizmu, ali ga nikako nisam prokomentarisala, a on je u međuvremenu napisao još. U sledećoj objavi ipak nameravam da se izjasnim o zanimljivim pitanjima koja je on pokrenuo.

Ah, kada bi ljudi bili dobri kao dabrovi!

Imam u svojim pretplatama jedan sićušan, ali simpatičan kanal, uglavnom o praktičnom agorizmu, ali ga ponekad povuče da razmišlja i o apstraktnim stvarima. I evo da je pre neki dan iznenada započeo seriju objava o Bitarkovoj teoriji preuređenja čovečanstva na bazi mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, nisam mogla da prođem pored toga, sačekala sam da se serija završi i sada je preporučujem vama, zajedno sa kanalom.

Evo ovom objavom ona počinje, i dalje možete čitati mnogo objava skoro jednu za drugom sve do ove, finalne. Srećom, one su uglavnom kratke. Meni obično nedostaje strpljenja da se duboko zapuštam u detaljne analize složenih tema, i to rado prepuštam muškarcima, a sama potom usvajam dobijeni proizvod i savetujem ga drugima, ako ga smatram kvalitetnim.

Autor završava značajnom napomenom:

Ostaje otvoreno pitanje „čime bi se spretnije zamenila Lorencova teorija?“. Još uvek razmišljam.

Država 2.0

U prijateljskom projektu Libertarian State (stari naziv – Antidržava, što kao da nagoveštava evoluciju misli) izašao je prevod članka Aviezera Takera Panarhija: država 2.0. Članak nije naročito upečatljiv, budući da izlaže osnovne misli u odbranu panarhije, koje je još uvek definisao tvorac termina Emil de Puide.

A zatim je Ved Nojman, koji zapravo i vodi ovaj kanal, objavio sopstveni članak o državi 2.0, gde počinje kritikom Takera, a zatim razvija sopstvene teorijske konstrukcije, prelazeći od prvobitnih ideja panarhije na koncept čarter gradova.

Za početak, Ved redefiniše pojam države. Umesto predstave o državi kao monopolisti legitimnog nasilja, koja odbija libertarijance, on predlaže da se država definiše kao stabilno održavana infrastruktura za život ljudi na određenoj, ne nužno strogo fiksiranoj, teritoriji. To je mnogo blaže razumevanje predmeta, koje izbacuje iz razmatranja sve diskusije o stacionarnim banditima i sličnu publicistiku, fokusirajući se na faktičku organizaciju života.

Glavna prognoza članka je da će se država 1.0, kako se čarter gradovi šire, sve više svoditi na ulogu konzijerža, za šta će dobijati fiksnu naknadu.

Što se tiče strategije, Vedu i dalje najoptimalnijim izgleda pristup Pola Romera: na čistoj nenaseljenoj teritoriji, od nule, pre izgradnje dobijajući čvrste garancije od države, i detaljno razrađujući sopstvenu hartiju, na osnovu koje će se graditi dalja interakcija između države 2.0 i njenih građana.

Nije teško videti da mi u Monteliberu postupamo neoptimalno prema Vedu: uopšte nismo zvanično obavestili državu da ovde sprovodimo političke eksperimente na njenoj teritoriji, već pokušavamo da se potajno prišunjamo i, ako bude potrebno, legalizujemo se tek kada se razvijemo. Ne znam, čini mi se da je upravo tako sigurnije: mnogo je lakše dobiti faktičko priznanje nego prethodno dozvolu. Zamislite da je Satoši-sensej nekoga pitao da li sme da pokrene bitkoin…

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Prevod poglavlja 9, ponovo o kolektivnoj odbrani.

Poglavljem 9 završava se prvi deo Praktične anarhije Stefana Molinjua, posvećen metodologiji, a zatim sledi drugi deo, o argumentaciji, čiji je znatan deo već preveden i objavljen u gruboj verziji od strane volontera, tako da ću u slobodno vreme malo doterati narednih šest poglavlja, a obavestiću vas već po činjenici, kako ne bih pisala previše sitno.

Ako u osmom poglavlju Molinju objašnjava zašto je kolektivna odbrana od spoljne invazije pri anarhiji efikasnija nego pri državi, onda u devetom pokazuje na nekoliko istorijskih primera šta nije u redu sa državnom takozvanom odbranom.

Za prevod ove konkretne knjige nije se stvorio stalni sponzor, za razliku od Erika Maka, za kojeg donira Aleks Dvoreckij, i Dejvida Fridmana, za kojeg donira Dima Kovalenko. Ovde je bio Bitarh, ali je on, očigledno, izgubio interes, bila bih srećna ako neko preuzme inicijativu.

Razlike između čikaške i austrijske škole

Danas sam kod Zolotoreva naišla na prevod članka o razlikama u pristupima čikaške i austrijske ekonomske škole. Autor se poziva na određenu diskusiju o ovim razlikama koju je vodio putem prepiske. Sumnjam da je ova diskusija u velikoj meri bila izazvana člankom Dejvida Fridmana, u kojem on detaljno razmatra upravo tu razliku u pristupima. On se na njega pozvao na svom Fejsbuku, a zatim se još nekoliko puta na istom mestu osvrnuo na ovu temu. A sve je to počelo (ne isključujem) mojim pitanjem o tome šta ga ne zadovoljava kod AEŠ – u onlajn intervjuu koji je dao ruskojezičnim čitaocima povodom izlaska ruskih prevoda Mehanike slobode.

Ukratko, ako publika ima interesovanja, mogu se pozabaviti prevodom Fridmanovog članka, kao i pojedinih, manje-više sadržajnih reakcija Austrijanaca. Interesovanje ću, naravno, meriti količinom donacija koje pristignu u skorije vreme. Za mene je ovde takođe interesantno, jer me veoma zanima Fridmanova ekonomska analiza prava, na kojoj u velikoj meri planiram da zasnovam drugi deo svoje knjige o ankapu, i želim da imam jasniju predstavu o tome koliko su sva ta razmišljanja kompatibilna sa AEŠ.

Brak

Zakoniti brak je trostrani ugovor. Može li se neregistrovani brak (dvostrani ugovor) smatrati ideološki ispravnim sa tačke gledišta ankap-a i libertarijanizma? Ako da, može li se smatrati da država koja je „zabranila istopolne brakove“ (zapravo samo odbija da zaključi određene vrste ugovora, ali ne kriminalizuje homoseksualizam i odnose – kao u Rusiji, na primer), krši prava LGBT osoba? Da li će u ankap-u postojati nešto slično matičnoj službi?

Moskvic

Brak ima mnoštvo funkcija, ali nijedna od njih nije presudna. Brak može biti udruživanje radi zajedničkog vođenja domaćinstva, ali postoje i gostujući brakovi. Može biti kooperativa za odgajanje dece, ali postoje brakovi bez dece, kao i odgajanje dece van braka. Može se koristiti za učvršćivanje prava na pravno zastupanje svog bračnog partnera – ali u tradicionalnom društvu to pravo može ostati kod roditelja partnera.

Najopštije što se može reći za skoro svaki brak jesu odnosi koji podrazumevaju određeno dovoljno dugoročno i dovoljno široko poverenje između ljudi, koje se dalje manifestuje u onim sferama u kojima ti ljudi žele da se ostvare. U domaćinstvu – onda u domaćinstvu. U seksu – onda u seksu. U deci – onda u deci. U političkom aktivizmu – tu je brak uopšte nezamenljiva stvar.

Zašto obavestiti druge o svom bračnom statusu? Pre svega da bi se okolina obavestila o tome da članovi nekog ljudskog kolektiva jedno drugom dodeljuju određena prava. Da li takva potreba opstaje u bezdržavnom društvu? Da, opstaje, jer ljudi uopšte cene predvidivost. Ova osoba je zauzeta, ne treba joj udvarati. Odlično, to je izvesnost. Od ove osobe se može potraživati dug druge osobe, jer imaju zajedničko domaćinstvo. Praktično? Praktično. Dete ne sme biti bez nadzora, neko za njega sigurno odgovara. Vidiš dete bez nadzora – tačno znaš šta treba da uradiš. Devojčice, gde su tvoji roditelji?

Tako, sve dok ljudi stupaju u dugoročne poverljive odnose, oni će to verovatno preneti, barem, svom stalnom krugu poznanika. Ali da li treba da se opterećuju i formalizuju svoje odnose ozbiljnim formalnim ugovorom koji podrazumeva mogućnost prinude za njegovo izvršenje? To je malo verovatno. Ljudi masovno čak i komercijalne aktivnosti obavljaju bez potpisivanja papira, a šta tek reći o organizaciji svakodnevnog života, uređivanju seksa ili zajedničkom prelasku Atlantika jahtom. Brak su odnosi poverenja, i ljudi su obično skloni da ne kvare te odnose papirima.

Druga stvar je da okolini može biti stalo do toga šta se dešava između ljudi u braku. Možda je tu nešto istopolno, blisko srodno, sa tinejdžerima, životinjama ili lutkama. Čak i u najtolerantnijem libertarianskom društvu, okolina barem želi da bude sigurna da je brak dobrovoljan, da u njemu nema domaćeg nasilja i ostalih arhaičnih užasa. Ali i ovde je okolini potpuno nebitno kojim papirom su ti odnosi formalizovani, oni će udariti po licu, a ne po pasošu.

Pretpostavljam da će u ankap-u opstati notarijat ili nešto slično – na primer, umesto notara, svedoci bi mogli biti i volonteri sa dobrom reputacijom. Ti svedoci će potvrditi činjenice o zaključenju određenih ugovora, od kojih će samo mali deo biti bračni ugovori. Ne verujem u masovnu fiksaciju ugovora u blokčejnovima, u njima ili postoji strašan nedostatak prostora, ili će njihovo proširenje brzo naići na ekonomska i tehnološka ograničenja. Druga stvar je da su sadašnje matične službe takođe i mesta za prikupljanje big data-a, ali ta uloga već sada prelazi na različite onlajn društvene platforme, i malo je verovatno da će one to raditi gore.

E-karma

Sa velikim interesovanjem sam pročitala članak Latinine o temi. U nekim stvarima se preklapa sa nedavnim snimkom Libertarian Band o Metaverzumu, ali je članak mnogo detaljniji od snimka. Sa ekonomske tačke gledišta, šema sa e-karmom izgleda dobro, iako mi nije sasvim jasno kako je zaštićena od bot farmi. Ovde mi već nedostaje kvalifikacija u IT-u da bih procenila perspektivnost izložene ideje, pa bi bilo sjajno ako bi neki IT-specijalista to uradio u komentarima.