Nakon što sam se zabavila oko Islandske ere saga, nastavila sam prevod Fridmanove knjige o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših, već po redu, tako da je na redu četvrto poglavlje, koje je verovatno najduže u celoj knjizi, jer je posvećeno pravu izabranog naroda, koji je tokom svoje višegodišnje istorije prikupio pravu ambis raznih zakonodavnih materijala.
Kao i obično, prevodom fusnota i finalnim oblikovanjem ovog poglavlja u formatu elektronskih knjiga baviću se kasnije, a za sada želim što pre da vam predstavim ono što postoji, bez preteranog poliranja. Kao i uvek, transparentno nagoveštavam da bi bilo lepo donirati.
Sledeće na redu je islamsko pravo, i unapred sam radoznala koje mesto u njemu zauzimaju tako opštepoznate prakse, kao što su izvinjenja bez pantalona.
Sumirala sam prvi odeljak drugog dela svoje knjige o ankapu: u prva dva poglavlja sam pisala o problemima izazvanim neidealnošću sveta, a sada sam dodala poglavlje o tome kako ankap prevazilazi to семейство problema. Poglavlje je kratko, ali sam u njega spakovala osnovne pristupe iz Fridmanovog talmuda Red u pravu, koji je za to prethodno bilo potrebno savladati, što i vama savetujem, tamo je daleko zanimljivije nego kod mene.
Dalje je predviđeno da se na sličan način postupi sa grupom problema izazvanih neidealnošću čoveka i neidealnošću ljudskog društva.
Pre dve i po godine ozbiljno sam razmatrala Gruziju kao odgovarajuću zemlju za naseljavanje i izgradnju simpatičnog lokalnog ancap-a oko sebe. Tim više mi je sada žao kada shvatam da je ipak bio u pravu Anton Epihin kada je vršio analizu o tome gde je najpovoljnije započeti rad na izgradnji libertarianske zajednice i otpisao Gruziju.
Nekada davno, za vreme predsednika preprošlog, Gruzija je kao odgovor na ruske sankcije samo šire otvarala vrata za Ruse, nudeći im da slobodno dolaze, nastane, kupuju imovinu i započnu biznis. Sada ona počinje da ograničava političku imigraciju, pa čak i običan privremeni ulazak u zemlju za one koji javno deklarišu nešto slobodnije principe od trenutne gruzijske vlade.
Otići u zemlju gde je bivši predsednik, koji je uslovno zastupao slobodu, u zatvoru – to je čudnija odluka nego otići u zemlju gde je predsednik u opoziciji premijeru i gde se oboje očajnički svađaju, ali se ne govori o nikakvim hapšenjima. Otići u zemlju koja ne pušta političke emigrante iz Rusije je čudnija odluka nego otići u zemlju koja ih ne izručuje Rusiji. U suštini, sve što danas povezuje Gruziju i Crnu Goru su planine, more i nedostatak direktnih avio-veza sa Ruskom Federacijom.
Nadam se da će oni ruski libertarijanci koji su već preselili u Gruziju uspeti da napuste zemlju pre nego što odluče da ih iznenada deportuju u Rusku Federaciju. Nas je premalo da bismo rasipali ljude.
Sa svoje strane mogu samo obećati da ću nastaviti da gradim pogodnu platformu za prijem onih koji će dolaziti kod nas u Montelibero.
Prethodno izdanje počelo je opisom radova na drenaži na putu koji vodi do budućeg naselja Montelibero. Tokom proteklog meseca, drenaža je značajno unapređena. Prvo, na samom početku puta, površina pored izvora je potpuno betonirana, a preljev iz bazena je izveden u cev ispod te betonske površine.
Drugo, dalje uz put, svuda gde postoji opasnost od razbijanja, dodata je, iako mala, drenažna brazda. Uglavnom, sada put sigurno neće odneti voda. Izvinite što osvetljavam previše sitne detalje, ali uz ovdašnji varljivo vreme čovek baš nauči da ceni te detalje.
Prilikom nasipanja unutrašnjih puteva naselja, na jednom mestu je bila potrebna baš ozbiljna drenaža. Detaljnijim pregledom se ispostavilo da na tom mestu podzemne vode prolaze blizu površine, i za sada voda curi direktno na put. A to znači da smo rešili problem sa vodosnabdevanjem! Preciznije, pronašli smo pristup rešenju. Sada je predviđeno da se ta voda odvede u stranu duž puta kroz celu širinu vodonosnog sloja i sakuplja u akumulacioni bazen, odakle će se dalje koristiti. Ukratko, da uradimo ovde otprilike isto što i tamo, dole, gde smo betonirali površinu. No, za sada to, naravno, izgleda nekazano:
A pored vodovoda i odvodnje, naselju će biti potrebna i kanalizacija. Odlučili smo da napravimo jednu zajedničku septičku jamu, koja je već praktično gotova; ostalo je samo odvesti drenažni kanal iz nje (zar nije previše o drenaži u jednoj objavi?), a zatim će biti potrebno postaviti kanalizacione cevi kroz celo naselje.
Pozvali smo geometra i uz njegovu pomoć podelili svu zemlju na pojedinačne parcele, koje se kasnije planira privatizovati. Moja parcela je upravo otprilike u centru ove slike, površine 202 kv.m. Nadam se da ću za neko vreme već moći da vas radujem u svom instagramu već slikama sa svoje lične gradnje.
Ali zapravo, pored ova dva velika komada zemlje, uz to su nam prodali i eksklavu – komad malo manji od sedam ari, do kojeg nemamo mogućnosti da dovedemo put osim preko komšija.
Njega smo takođe, konačno, očistili od gustih šagrebova. Ispostavilo se da je čak i terasiran, što će malo uštedeti novca za njegovo uređenje.
Uz sve ove brige, još uvek nisam stigao da na krov postavim nekoliko solarnih panela (ovde važi glupa regulacija koja zabranjuje postavljanje panela na zemlju, sa ciljem da ograniči solarnu generaciju isključivo na potrebe domaćinstva) i proverim u kojoj meri sve to može da napaja majner. Ali nadamo se da ćemo uskoro uspeti da se time pozabavimo.
Naravno, aktivnost u okviru projekta ne ograničava se samo na gradnju. Polako nam se formirao tim za kreiranje različitog ciljanog agitacionog sadržaja. Oni su objavili video sa godišnjim izveštajem o celom projektu,
kao i poseban video na lokalnom dijalektu sa opisom bezuslovnog osnovnog prihoda.
Postoji mišljenje da su libertarijanci socijal-darvinisti koji će sa zadovoljstvom posmatrati kako slabinji crkav i očisti teren. U praksi, međutim, u našoj maloj zajednici je prilično razvijena uzajamna pomoć, a učesnici projekta iz spoljnog sveta odlučili su da podrže one koji su već preselili, i redovno uplaćuju novac u zajednički fond, iz kojeg se nedeljno svim libertarijancima koji su preselili u Crnu Goru u okviru projekta Montelibero isplaćuje bezuslovni prihod – jednostavno se sadržaj kasice deli podjednako na sve. Otprilike tako, bez ikakvih poreza, funkcioniše socijalna zaštita pri ankapu. Za sada na osobu izlazi otprilike dva i po evra nedeljno, odnosno desetak mesečno. Ovog novca može biti više ako bude više želja za punjenjem kasice, a može biti manje ako preseli više ljudi uz iste prilive. U celini, eksperiment je zanimljiv i još uvek čeka svoj tim sociologa za korektan opis.
Drugi socijalni program u okviru projekta je iznajmljivanje bicikala. Kod nas je otprilike mesec dana gostovao par koji je za to vreme obišao i istražio celu okolinu, u čime su nabavili dva bicikla. Sada je taj prevoz predat projektu i može se uzeti na korišćenje uz donacije.
Drugi manje primetni, ali važan pravac aktivnosti u projektu je usavršavanje tokenomike – onog kriptovalutnog pogona na kojem sve u njemu funkcioniše. Finansijski izveštaji fonda Montelibero postaju sve pregledniji, potpisivanje transakcija sa multi-potpisom, a pre svega, njihovo čitanje pre potpisivanja, postaje sve lakše (što znači osmišljenije učešće u upravljanju fondom), i naši IT stručnjaci imaju velike planove za implementaciju raznih novih funkcija. Tako, polako se dovršava filijala fonda u Liquid-u – sidechain-u Bitkoina. Za sada cela tokenomika radi na Stellar blockchain-u, što znači da hardkor bitkoiner-i kod nas jednostavno neće doći, jer su altkoini „zashkvar“. Ako uspeju da realizuju potreban funkcional u okviru alata dostupnih u starijoj i uvaženijoj valuti, to potencijalno može da nam donese više investitora.
Nedavno je provukla vest da se vizni centar Slovenije u Crnoj Gori zatvorio zbog karantina, i to je uznemirujuće, jer je to bio najjednostavniji način da se ovde, u Crnoj Gori, dobije šengen. Stvar je u tome što želimo krajem aprila da odvedemo delegaciju Montelibera na veliki libertarianski konvent u Pragu, međutim kovid i birokratija mogu ozbiljno zakomplikovati ovaj zadatak. Tako da nije sve kod nas glatko, ali ništa, probićemo se.
U prethodnim serijama: moj prepričavaj članka Konstantina Morozova „Anarhizam protiv anarhije“, moje objavljivanje ključne teze ovog članka stavljanjem čitaoca pred lažnu dilemu.
Zatim je Konstantin reagovao na moj članak na svom kanalu, i u komentarima ispod te objave između nas se odvijala manje-više sadržajna diskusija, koja je kod svake strane ostavila osećaj sopstvene pravičnosti, ali je pritom bila praćena korekcijom od strane obe strane ne toliko prethodno iznetog stava, već pristupa njegovom izlaganju. Poslednji odgovor u razgovoru pripada Konstantinu, i ja ću, verovatno, ostaviti poslednju reč njemu, kako ne bih uskoro pisala još jedno ažuriranje na istu temu.
Ne znam kako vama, ali meni je levi libertarijanizam postao malo razumljiviji. Ne u smislu da sam mu bliže, već u smislu da sada od njegovih tipičnih predstavnika očekujem manje ljudojedstva nego od nekog uslovnog Karla Franka, bio on makar triput desni i triput ankap.
Podsećam vas o čemu je reč. Evo prepričavanja prvog članka Konstantina Morozova – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na određene poreze, a evo prepričavanja drugog članka – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na državu i određenu državnu prinudstvo. Ko sumnja u to da su članci korektno prepričani – tamo se nalaze linkovi ka izvornim izvorima, možete se upoznati sa njima.
Po mom mišljenju, Konstantin nudi lažnu dilemu. Evo stolice sa šiljcima moralnog realizma, i ako sednete na nju, vaše želje ne znače ništa dok god su u suprotnosti sa jedinom ispravnom objektivnom moralom, koju će vam diktirati država kroz usta dvorovih intelektualaca. A evo stolice sa kurcima moralnog subjektivizma, sednete na nju – i vaše želje ne znače više od želja bilo kog državnjaka.
Naravno, nakon marginalističke revolucije u ekonomskoj teoriji, više nije moguće ozbiljno govoriti o objektivnosti vrednosti, i moralni filozofi mogu i koliko god hteli da se trude, pokušavajući da izmisle silogizme koji dokazuju suprotno – tako da, bez mnogo razmišljanja, ja sedam na drugu stolicu i počinjem da propovedam sa ovog udobnog tripodnog sedišta, trudeći se da to radim jasnije nego što je uobičajeno za Pitije.
Konflikt je stanje u kojem se isti objekat (predmet konflikta) posmatra kao sredstvo za postizanje različitih ciljeva, pri čemu jedna upotreba otežava drugu ili je čak čini nemogućom.
Svaki čovek razvija sopstvene unutrašnje postavke o tome koju taktiku ponašanja odabrati pri kojim konfliktima. To su njegove lične etičke norme.
A moral je jednostavno red ponašanja pri konfliktima koji uživa najveće odobravanje u određenom društvu.
Tako je moral zasnovan na subjektivnim vrednostima pojedinačnih ljudi, ali istovremeno predstavlja misaoni objekat, koji sasvim može biti grubo definisan u nekim uklesanim zapovestima, a suptilnosti ovog ili onog morala mogu se analizirati u stotinama traktata i hiljadama književnih tekstova. Konkretno, možemo prilično jasno opisati i libertarianski moral, pri čemu će znatan broj libertarijanaca u celini priznati ove norme za sebe, ali naravno neće propustiti da se spore oko raznih suptilnih momenata.
Naravno, libertarianski moral uključuje normu o dopustivosti prinude u svrhu pravednog rešavanja konflikata (pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete od konflikta). Ali istovremeno, libertarianski moral takođe zahteva od čoveka lični ulazak u konflikt na pravednoj strani, i to potpuno negira bilo kakve pokušaje monopolizacije u sferi legitimne prinude. Vrednost decentralizacije za libertarijanca je veća od vrednosti novčane efikasnosti. Uz ostale jednake uslove, on će preferirati decentralizovano rešenje. Ako je centralizovano rešenje profitabilnije – može dopustiti njegovu upotrebu kao moralni kompromis i nastaviti potragu za linijom ponašanja koja mu je moralno prijatnija.
Sada ne govorim u kategorijama onoga što bi trebalo. Niko ne treba da prihvati baš libertarianski moral. Ali ako ga prihvati, njegove radnje će biti uslovljene otprilike gorenavedenim razmišljanjima. Libertarianske želje su bolje od želja etatista – za libertarijance, jer su vrednosti subjektivne. One su bolje od želja etatista i za mnoge druge anarhiste, minarhiste, liberale, konzervatore i još neke druge misaone moralne tipove. Moj posao je jednostavan – formulisati te želje i slediti ih. A lepršanje pojedinačnih moralnih filozofa oko stolice sa šiljcima preferiram da smatram jednostavno vrstom intelektualnog mazohizma. Zašto da ne, samo da ne napadaju ljude.
Ukratko, u njemu se navodi da: 1) postoji filozofski anarhizam, odnosno ubeđenje da država nema moralno pravo da primorava ljude, i postoji politički anarhizam, odnosno ubeđenje da država mora biti ukinuta; 2) iz filozofskog anarhizma ne mora nužno proistekti politički, i može se negirati pravo države na prisilu, ali bez težnje da se država iskoreni.
Konstantin izjavljuje: principijelni anarhizam zahteva moralni realizam — ubeđenje da postoje objektivno istiniti moralni sudovi … , jer bi u suprotnom sam anarhizam bio ništa više nego skup nečijih ličnih želja. U međuvremenu, anarhisti ne negiraju legitimnost svakog prisila, oni ga dopuštaju radi sprečavanja još užasnijeg prisila. Ali ako je prisila dopustiv, na primer, da bi se sprečilo još užasnije prisiljavanje, zašto se time ne može baviti država? Drugim rečima, ako se država dobro ponaša, zašto bismo morali zahtevati njeno ukidanje? A bilo koji primeri loših država uvek se mogu pripisati pojedinačnim slučajevima koji zahtevaju preciznu ispravku.
Članak bi bio nepotpun da autor nije udario na trud da razmotri očigledno pitanje: zašto država potiskuje svoje konkurente u pitanju legitimnog prisila? Kao obrazloženje se navodi da ispravna država, na koju filozofski anarhisti ne bi trebali imati primedbe, ograničava konkurente radi poštovanja jedinstvenih i transparentnih proceduralnih pravila, drugim rečima, kako bi se isključilo samovrsno pravljenje pravde. Dakle, samoodbrana je u redu, ali razrezivanje neutralisanog prekršilaca nije u redu (pozdrav Aleksandru Tatarkovu sa njegovim stalnim lejtmotivom „ne trebaju nam državni zatvori, dajte mi onog ko je pokušao da zlostavlja moju ćerku, prodaću ga za organe“).
U drugom delu članka autor analizira pitanje kako bi se pokušalo zaobići pronađene rupe u obrazloženju političkog anarhizma putem moralnog subjektivizma. Neće se uspeti opravdati pravo države na sprovođenje opravdanog prisila ako ne postoji nikakav jedinstven i univerzalan standard opravdanosti prisila. Zatim on brzo prolazi kroz Štirnera, Svetova, Belkoviča i Hoppea. Konstantinov prigovor idejama pomenutih lica svodi se na sledeće:
Ako je sam čovek jedina krajnja instanca u određivanju šta je dobro, a šta loše, zašto bi prisiljavanje nekoga na moralne poretke na koje nije dao saglasnost bilo pogrešno? Njegov subjektivni sud o tome ne može imati veću težinu od podjednako subjektivnog suda lica koje sprovodi prisilu, da je to prisiljavanje opravdano.
Drugim rečima, po Konstantinovom mišljenju, ako zauzmemo poziciju moralnog subjektivizma, onda utoliko više ostavljamo ideje o neophodnosti ukidanja države bez ikakvog oslonca. Za nekoga je država zlo, za nekoga dobro, svi su u pravu, i na tome završavamo.
U zaključku, autor konstatuje da je najperspektivniji pravac rada za anarhiste potraga za snažnim praktičnim argumentima u prilju svemu da će društvo bez države biti efikasno, a svaku tu ratničku retoriku na račun države bi bilo bolje umeriti, posvetivši više pažnje planovima raznih korisnih reformi.
Imam u svojim pretplatama jedan sićušan, ali simpatičan kanal, uglavnom o praktičnom agorizmu, ali ga ponekad povuče da razmišlja i o apstraktnim stvarima. I evo da je pre neki dan iznenada započeo seriju objava o Bitarkovoj teoriji preuređenja čovečanstva na bazi mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, nisam mogla da prođem pored toga, sačekala sam da se serija završi i sada je preporučujem vama, zajedno sa kanalom.
Evo ovom objavom ona počinje, i dalje možete čitati mnogo objava skoro jednu za drugom sve do ove, finalne. Srećom, one su uglavnom kratke. Meni obično nedostaje strpljenja da se duboko zapuštam u detaljne analize složenih tema, i to rado prepuštam muškarcima, a sama potom usvajam dobijeni proizvod i savetujem ga drugima, ako ga smatram kvalitetnim.
Autor završava značajnom napomenom:
Ostaje otvoreno pitanje „čime bi se spretnije zamenila Lorencova teorija?“. Još uvek razmišljam.
U prijateljskom projektu Libertarian State (stari naziv – Antidržava, što kao da nagoveštava evoluciju misli) izašao je prevod članka Aviezera Takera Panarhija: država 2.0. Članak nije naročito upečatljiv, budući da izlaže osnovne misli u odbranu panarhije, koje je još uvek definisao tvorac termina Emil de Puide.
A zatim je Ved Nojman, koji zapravo i vodi ovaj kanal, objavio sopstveni članak o državi 2.0, gde počinje kritikom Takera, a zatim razvija sopstvene teorijske konstrukcije, prelazeći od prvobitnih ideja panarhije na koncept čarter gradova.
Za početak, Ved redefiniše pojam države. Umesto predstave o državi kao monopolisti legitimnog nasilja, koja odbija libertarijance, on predlaže da se država definiše kao stabilno održavana infrastruktura za život ljudi na određenoj, ne nužno strogo fiksiranoj, teritoriji. To je mnogo blaže razumevanje predmeta, koje izbacuje iz razmatranja sve diskusije o stacionarnim banditima i sličnu publicistiku, fokusirajući se na faktičku organizaciju života.
Glavna prognoza članka je da će se država 1.0, kako se čarter gradovi šire, sve više svoditi na ulogu konzijerža, za šta će dobijati fiksnu naknadu.
Što se tiče strategije, Vedu i dalje najoptimalnijim izgleda pristup Pola Romera: na čistoj nenaseljenoj teritoriji, od nule, pre izgradnje dobijajući čvrste garancije od države, i detaljno razrađujući sopstvenu hartiju, na osnovu koje će se graditi dalja interakcija između države 2.0 i njenih građana.
Nije teško videti da mi u Monteliberu postupamo neoptimalno prema Vedu: uopšte nismo zvanično obavestili državu da ovde sprovodimo političke eksperimente na njenoj teritoriji, već pokušavamo da se potajno prišunjamo i, ako bude potrebno, legalizujemo se tek kada se razvijemo. Ne znam, čini mi se da je upravo tako sigurnije: mnogo je lakše dobiti faktičko priznanje nego prethodno dozvolu. Zamislite da je Satoši-sensej nekoga pitao da li sme da pokrene bitkoin…
Poglavljem 9 završava se prvi deo Praktične anarhije Stefana Molinjua, posvećen metodologiji, a zatim sledi drugi deo, o argumentaciji, čiji je znatan deo već preveden i objavljen u gruboj verziji od strane volontera, tako da ću u slobodno vreme malo doterati narednih šest poglavlja, a obavestiću vas već po činjenici, kako ne bih pisala previše sitno.
Ako u osmom poglavlju Molinju objašnjava zašto je kolektivna odbrana od spoljne invazije pri anarhiji efikasnija nego pri državi, onda u devetom pokazuje na nekoliko istorijskih primera šta nije u redu sa državnom takozvanom odbranom.
Za prevod ove konkretne knjige nije se stvorio stalni sponzor, za razliku od Erika Maka, za kojeg donira Aleks Dvoreckij, i Dejvida Fridmana, za kojeg donira Dima Kovalenko. Ovde je bio Bitarh, ali je on, očigledno, izgubio interes, bila bih srećna ako neko preuzme inicijativu.
