U glavi 3.1 knjige o libertarianskoj teoriji rata dopisani su odeljci „Individ protiv grupe“ i „Individ protiv države“. Sledeća dva poglavlja će biti po sličnom šablonu, tako da se nadam da će ići lakše.
Ideja da ilustrujem knjigu u stilu crvenofigurnih grčkih vaza mi je od nekako postala manje privlačna, za sada ostavljam tu zamisao, pa ćemo videti.
U 2023. godini, Havijer Milej je postao nova nada libertarijanizma, pošto je uspeo da se, uz otvorenu anarho-kapitalističku retoriku, izabere za predsednika veoma levog i veoma problematičnog države. Od tada je pod pažljivim nadzorom libertarijanaca, i postepeno oni počinju da mu okreću leđa. To je neizbežno. Probleme minarhizma kao pristupa političkom nametanju libertarijanizma od strane države, označio sam u odgovarajućem poglavlju moje knjige o ankapu. Ali ovde imamo nešto drugačiju situaciju: libertarijanci okreću leđa Mileju ne zato što je previše radikalan, već zato što nije dovoljno radikalan. Svaki kompromis rađa razočaranje pristalica, a neki od njih počinju da razmišljaju i o tome da je on od početka bio „poslat“, i da je Milej postavljen kako bi se libertarijanizam diskreditovao.
Među ove poslednje spada takav majstor austrijske ekonomske škole kao što je Saifeddin Ammus, autor knjiga „Bitcoin standard„, „Fiatni standard“ i još jedne koja nije dobila prevod na ruski. Njegov nedavni tvit u kojem razotkriva Milejevu politiku bio je preveden od strane izdanja SVTV i i dalje se diskutuje u ruskoj libertarijanskoj zajednici. Ranije se od Mileja okrenuo drugi istaknuti libertarijanski teoretičar, Hans-Herman Hope. Verovatno ću morati da istražim šta se zapravo dešava u Argentini, i da li već treba da počnem da se pravdam pred socijalistima da je to bio pogrešan libertarijanizam, kao što su počeli da čine Ammus i Svetov.
Imam malo insajderskih informacija o Argentini: jedni govore da je postalo malo bezbednije, drugi se žale da je postalo primetno skuplje, treći tuguju što je imigrantima postalo teže da se naturalizuju. Zato je sproveden ispitivanjem ChatGPT-a. Željni mogu pogledati stenogram ovog razgovora, a ja odmah prelazim na svoja razmišljanja.
Šta se ispostavilo kao neprijatno iznenađenje za mene?
Ključni napad Hopea i Ammusa na Mileja, o tome da nije zatvorio centralnu banku, sličan je prebacima da nije skinuo mesec sa neba. Sam Milej nije imao takva ovlašćenja. Ovlašćenja je imao parlament, ali on nije usvojio taj zakon. Šta treba da rade svetski libertarijanski autoriteti u ovom slučaju? Sigurno ne da ga optužuju za to da uopšte nije nameravao ništa da zatvara. Tim više što on, iako nije uspeo da zaustavi štampanje pesoa, je barem svojim dekretom dozvolio korišćenje bilo kojih valuta i robe u privatnim ugovorima. Tako da Ammus može biti miran: Argentinci imaju pravo da slobodno pređu na bitcoin standard u privatnim obračunima, a samo za obračune sa državom da kupuju državne papiriće.
U celini, Milej po mom mišljenju veoma efikasno koristi priliku koja mu se pružila da Argentinu u nekim stvarima učini slobodnijom, međutim, trebalo bi da se pobrine i za to da u budućnosti bude teško bilo kom njegovom oponentu, ako zauzme predsedničku stolicu, da poništi ove promene. Čisto tehnički, proširujući ovlašćenja izvršne vlasti, Milej zapravo, naprotiv, olakšava mogućnost ukidanja većeg dela svojih reformi jednostavnom serijom dekreta. Već sada je jasno da na predstojećim parlamentarnim izborima neće dobiti većinu, što znači da je za njega važno posvetiti maksimalnu pažnju PR-u. Dobijene slobode moraju izgledati društvu toliko potrebnim i prirodnim da njihovo oduzimanje deluje nezamislivo. U principu, nešto slično je uspelo Saakašviliju. Gruzijski san je zategao šrafove u sferi politike, poslao Saakašvilijeve pristalice u zatvore, ali se plaši da dira ekonomske slobode, a u nekim stvarima je čak oprezno nastavio liberalizaciju.
Po čudnoj slučajnosti, i Hope i Ammus su jednoglasni u kritici postupaka izraelske države prema Palestincima, dok Milej naglašeno stoji na strani Izraela. Zadržavam snažnu sumnju da je upravo taj faktor uzrok njihove želje da kritikuju Mileja, a kada postoji predrasuda, argumenti se uvek mogu pronaći.
Oba kritika tvrde da Palestinci imaju pravo da vode rat protiv Izraela, pošto su prekršena prava svojine Palestinaca na njihovu zemlju. Međutim, palestinski Arapi u celini nikada nisu imali naročito legitimna prava svojine na tu zemlju sa stanovišta libertarijanaca. Njihovi preci su osvojili Palestinu, uključujući i od Jevreja. Zatim su njih osvojili Turci. Zatim su Turci izgubili Prvi svetski rat, i njihovo nasledstvo su raspodelili Britanci.
Konkretan Palestinec uvek može odbraniti svoje pravo svojine na konkretnuParcelu zemlje koja je pripadala njegovom dedi i koju je oduzela država Izrael. Ako je saglasan da mirno živi na toj svojoj zemlji, koji su problemi? Međutim, ovaj Palestinec odbija analogično pravo Jevrejima, čak i ako su njihovi dedovi kupili svoje konkretne parcele zemlje u okviru dobrovoljnih tržišnih transakcija. A to znači, prema principu estopela, da ne može insistirati ni na povraćaju sopstvene zemlje, jer priznaje pravo jednog naroda da silom protera drugi narod sa njegove zemlje.
Izraelski Jevreji i prijateljski im izraelski Arapi imaju u mojim očima potpuno pravo da isele neprijateljske palestinske Arape u bilo koju državu koja pristane da ih primi. Naravno, za to je poželjno raspoređivati palestinske Arape u malim grupama, naseljavati ih razdvojeno, i ni u kom slučaju im ne dozvoliti da se okupljaju u geta, odnosno osigurati im potpuno pravo na rad i poslovanje, ali im ne davati nikakvu socijalnu pomoć, osim male sume za početak. To je, nesumnjivo, etničko čišćenje (de facto ideološko, jer sama pripadnost Arapima još uvek ne čini čoveka neprijateljem Jevreja). I to je, nesumnjivo, poželjnije od genocida. Ali ako je svetska javnost protiv etničkog čišćenja, šta se može učiniti, biće genocida.
Zašto Milej podržava Izrael? Nadam se da u tome ima više pragmatizma (potencijalne ekonomske veze sa Izraelom i SAD, podrška jevrejskoj dijaspory u Argentini, distanciranje od retorike prethodne argentinske vlade) nego emocija, ali ne mogu isključiti ni to da je ta podrška njegova greška, pošto je dobio mandat pre svega za spasavanje sopstvene zemlje, a ne za pomoć stranoj državi. Nadam se da će pristalice Hopea i Ammusa ih smiriti pre nego što njihova slepa mržnja prema Mileju počne da nanosi opipljivu štetu argentinskim liberalnim reformama, i da će Milej sam umeriti stepen svoje javne podrške Izraelu kada oseti da to ugrožava njegovu politiku.
U celini, argentinske reforme jasno pokazuju da se samo politikom ne može izgraditi libertarijansko društvo. Milej radi svoj deo posla, ali ne može uraditi sve. Libertarijanci ne smeju zaboraviti svoj deo. I to nije samo, i ne toliko, konstruktivna kritika lokomotive reformi. Mnogo je važnije isticati njegova stvarna dostignuća pri svakoj pogodnoj prilici na svakom javnom prostoru, odbraniti pravo ljudi na slobodu, carajo! – i živeti u skladu sa svojim predstavljenjem o tom pravu.
Hvala svima na pažnji, tema je ispala složena. Italik je onaj deo teksta bez kojeg se verovatno moglo i zaobići, ali nekako nije išlo. Neka ostane za generisanje svađa.
Miši Orešnikov, o kome sam jednom imao prilike pisati u vezi sa njegovim eksperimentima po anarhičkom law enforcement-u protiv državnih činovnika, predložio je da prokomentarišem članak iz mini kanala, koji vodi među mnogim drugima kako bi stvorio privid masovne podrške etničkom separatizmu u Rusiji.
Članak, uostalom, nema veze sa etničkim separatizmom, već je posvećen čak i tradicionalnim vrednostima. Zapravo, on je deo političkog programa Bugarske Konfederacije.
Tekst o pacovima i majmunima daje čitaocu do znanja da, ako je nekome potrebne duhovne vrednosti i dobra demografija – onda treba da ide kod surovih seoskih libertarijanaca, a da nam, Bulgarima, ti megapolis nisu potrebni, jer se tamo prirodno formiraju legla kulturnog marksizma.
Ne pomislite ništa loše, autor se ne zalaže za bilo kakvo prisilno iseljavanje iz gradova – već samo za zabranu redistribucije poreza između lokacija. Neka veličinu naselja određuje vrednost koju ono generiše, a ne količina vrednosti koju je u stanju da opljačka. O tome on govori u drugim poglavljima programa.
Uglavnom, pozivam zainteresovane da se upoznaju sa surovim bugarskim libertarianskim programom. U Rusiji su postojale dve libertarianske partije, a ovde se, ispostavlja, pojavila treća, lokalna. Formalni status joj je u svakom slučaju potpuno isti kao i prvih dve: za državu one sve ne postoje.
Nedavno je na kanalu „Klasični liberal“ objavljena objava „O neophodnosti libertarianske metafizike„, koja me je pomalo pogodila. Autor optužuje savremene libertarijance da su odstupili od čiste i jasne koncepcije prirodnih prava datih od Boga i počeli da razvijaju neku ateističku nominalističku zbrku, ali pošto njihova ideologija počiva na tako nestabilnom temelju kao što je nominalizam (odnosno poricanje realnog postojanja ideja i tvrdnja da se svet sastoji od jedinstvenih objekata, a da su sva generalizovanja samo termini) – onda libertarijanci nikome ništa ne mogu dokazati.
Naravno, ideja prirodnih prava datih od Boga potpuno se ruši jednostavnim prigovorom: ne, meni je Odin dao prirodna prava jer ga poštujem, a takođe mi je dao pravo da te opljačkam i uzmem u ropstvo, tebi on nije dao nikakva prava jer ti ne umeš ni mač da držiš.
Nominalizam leži u samom srcu naučnog metoda. Posmatrajući bezbroj jedinstvenih objekata i pojava (preciznije, jednostavno primajući signale od čula), čovek primećuje obrasce, iznosi hipotezu o prirodi posmatranog zakonitosti, testira tu hipotezu, ugrađuje je u teoriju; teorije postoje u okvirima naučne paradigme, ali proces posmatranja sveta ne prestaje, što znači da će se pojaviti nove hipoteze, teorije i paradigme koje će preciznije opisivati i objašnjavati posmatrano.
Libertarianizam kao ideologija postoji onoliko dugo koliko postoji vlast čoveka nad čovekom i, shodno tome, želja da se izbegne vlast nad sobom. A pojmovi kojima se ova ideologija opisuje razlikuju se u različitim vremenima i u različitim društvima. Može se samo uslovno pratiti da se, recimo, u 18. veku pojavio pojam samopripadnosti, a u 20. veku svima omiljeni NAP, a ko zna, možda će za još dva veka među tadašnjim libertarijancima biti aktuelan neki drugi modni princip.
Izgradnja sistema logički ispravnih zaključaka iz postulata koji nisu kontradiktorni nije tako težak zadatak. Preuređivanje sistema u skladu sa time da je neki od korišćenih pojmova redefinisan takođe nije problem. Problem je u tome kako učiniti ovaj sistem opšteprihvaćenim, ili barem dominantnim, ili barem autoritativnim, ili barem poznatim. Stara teorija ima mnoštvo prednosti u odnosu na novu: ona takođe objašnjava svet, ona takođe predviđa činjenice, i uz to već pripada dominantnoj paradigmi. Nova tek treba da dokaže da su joj i opisna i prediktivna moć veće, i da se bolje uklapa sa drugim teorijama. Kako ona to čini? Obično prilično jednostavno: jednostavno preživi dok nosioci stare paradigme fizički ne izumru (pozdrav Odinu).
Zato libertarijanci i ne moraju ništa da dokazuju svojim protivnicima. Njihov zadatak je da očuvaju i postepeno prošire jezgro pristalica, akumuliraju iskustvo primene svojih teorija, prikupljaju korisne tehnologije koje rade u okvirima libertarianizma a zataču u okvirima drugih ideologija… I, naravno, da fizički ne izumru pre svojih oponenata.
A to kako će se definisati pojam „čovek“ do trenutka kada libertarianizam postane dominantan, to je pitanje isključivo praktičnosti primene. Nekome će odgovarati „dvonožni bez perja“, nekome „predstavnik vrste homo sapiens“, a nekome će pojam „čovek“ već delovati previše usko, pa će operisati nekim „pravnim subjektom“. I neka bude tako.
Počela sam da pišem treći deo knjige o libertarianskoj teoriji rata. Za sada nije spremno čak ni poglavlje, već samo jedan odeljak, i stil je malo mutirao u poređenju sa prva dva dela, tako da želim vaše mišljenje o tome koliko on harmonira sa sadržajem. Pored toga, ipak sam popustila modnom trendu i sada ilustrujem tekstove pomoću neuronskih mreža. Ova knjiga će imati ilustracije u duhu crvenofigurnog grčkog slikarstva na vazama. Postepeno ću dodati slike i u druge poglavlja.
Poslušala sam debate o temi koje su se održale 10. avgusta na kanalu „Gorbushka istorii“. Diskutovali su Boris Strannik, koji je branio koncept prava prolaska koji je sam izumeo, i njegov opozitor Aleksej Šerstnjov.
Odmah priznajem svoju pristrasnost. Borisa volim. Kada je proveo nekoliko meseci u Crnoj Gori, viđali smo se, živeo je kod mene u kući nedelju dana, stvar nije išla dalje od poljubaca, ali je on, ipak, ostavio kod mene najpozitivniji utisak. Alekseja ne volim naročito. Ranije je bio grub i bezapelativan, pa sam ga prilično brzo uklonila iz svoje „eho-komore“, naročito jer u njegovim pogledima nije bilo idejne novine, što znači da nije bilo razloga da trpim njegov ton. Zato se neću izjašnjavati o tome ko je i koliko bio ubedljiv na debatama.
Zatim želim da napomenem jedan trenutak u debatama, jednostavno zato što su me tamo spomenuli. Jedan od slušalaca je pitao protivnike šta je to pravo. Aleksej je prilično konfuzno formulisao predstavljanje o pravu kao spontanom poretku ljudske interakcije, očigledno preuzeto od Zolotoreva (ja radije koristim užu definiciju prava kao spontanog poretka rešavanja konflikata, kako bih ga odvojila od morala kao spontanog poretka ulaska u konflikte). Boris je pak počeo da govori ne o pravu, već o pravima, i citirao je moju definiciju „prava su pretenzije sa kojima su se pomirili“. Samo što je on to izgovorio u jednini. I, naravno, kada je voditelj rezimirao svoje utiske o debatama, rekao je da ga je zaprepastilo što je Boris, umesto definicije, izneo neki nerelevantan slogan. Ovde imamo banalno nesporazume, povezano sa specifičnostima ruskog jezika u kojem se „right“ i „law“ izražavaju istom rečju „pravo“. Debitanti su pitanje razumeli različito, a voditelj uopšte nije shvatio šta se dešava. Pa, dešava se, šta će.
Više neću govoriti o debatama, možete ih poslušati sami i formirati sopstveni utisak. Radije ću razmišljati o samom konceptu prava prolaska.
Boris je nakon Crne Gore posetio još nekoliko zemalja i sada trenutno živi u Južnoj Americi. U Urugvaju je video bezbrojne latifundije ograđene bodljikavom žicom i shvatio da, iako zemlja nije mala, zapravo se može šetati samo putevima, bez ikakvih prijatnih staza kroz polja i šumarke. Počeo je da razmišlja o tome u duhu libertarianske ideologije i došao je do određenih zaključaka.
Prvobitno je sva površina zemlje bezvlasna. Kada neko, prema principu homesteadinga, prisvoji komad zemlje kako bi njime koristio, on stiče pravo na onaj resurs koji koristi za svoju privrednu delatnost – ali ne i apsolutno pravo vlasništva nad svime što se nalazi u prostoru ograničenom zracima iz centra Zemlje koji prolaze kroz granice zemljišta i idu u beskonačnost (upravo takav čisto geometrijski pristup određivanju granica zemljišnog vlasništva na debatama je zastupao Aleksej Šerstnjov). Ali, stičući pravo da kopa po zemlji, on time ne stiče automatski pravo da zabrani bilo kome da se kreće tom zemljom. Maksimalno može insistirati na određenoj odšteti za uništavanje useva i slične konkretne merljive troškove. Pravo na kretanje u prostoru ima svaka osoba prema istom tom principu homesteadinga – jednostavno po činjenici da to voli, ume, praktikuje i ne može bez toga ostvariti svoju samopripadnost. Zabrana kretanja se tradicionalno naziva oduzimanjem slobode, pa se postavlja pitanje zašto neki latifundista oduzima ljudima slobodu? To su otprilike argumenti u korist postojanja bezuslovnog prava prolaska.
Koje predloge Boris dalje iznosi, nakon što je izneo argumente u korist postojanja takvog prava? U suštini, reč je o promeni podrazumevanih postavki. Ako postojeći pravni sistemi, koji predviđaju privatno vlasništvo nad zemljom, po defaultu pretpostavljaju pravo vlasnika da zabrani kretanje po svom vlasništvu, a zatim navode određene izuzetke kada vlasnik ipak mora omogućiti pravo prolaska – sada se predlaže obrnuta šema. Po defaultu, vlasnik zemlje nema pravo da zabrani prolaz kroz svoju teritoriju, međutim, može izneti određene razloge zašto je baš u nekom konkretnom slučaju zabrana ipak opravdana.
Boris je prilično radikalan, izjavljujući otprilike sledeće: da, neki vlasnik zemlje može se fizički ograditi zidom, ali time ne može ukrasti drugim ljudima pravo da prođu kroz prostor ograđen zidom: oni mogu preći preko zida i nastaviti kretanje. Ako je prostor pokriven krovom, onda je još bolje, putnik će se jednostavno kretati po krovu, tako da njegovo pravo prolaska nije ugroženo. A ono što je pod krovom, to je već potpuno privatno. Uopšte govoreći, upravo takav pravni sistem je postojao davno u neolitskom naselju na mestu današnjeg Çatalhöyüka: kuće su građene jedna uz drugu, krovovi kuća su bili javni prostor. Na taj način, Borisova pravna intuicija pronalazi direktan odraz u istoriji.
Naravno, svoje argumente imaju i zagovornici punog privatnog vlasništva: pravo prolaska je previše lako zloupotrebiti. Dovoljno je dopustiti mogućnost kretanja tuđom teritorijom bez pitanja i bez nadoknade, i već sutra se može organizovati flešmob na travnjaku ispred kuće neprijatnog tipa, izgaziti cvetnjake i tako dalje, a da ne govorimo o konstantnom tupkanju po krovu. No, pošto su prava (pretenzije sa kojima su se pomirili) samo generalizacija principa koji omogućavaju realizaciju prava (spontanog poretka rešavanja konflikata), između onih koji brane pravo na zabranu trespasinga i onih koji brane pravo prolaska, u stvarnosti su sasvim mogući konstruktivni kompromisi. Oni se svode na to da se vlasnik zemlje složi sa ograničenim pravom prolaska ako oni koji prolaze minimiziraju neprijatnosti koje stvaraju vlasniku, a možda ih i kompenzuju. On će, zauzvrat, preduzeti mere za olakšavanje prolaska svojom zemljom: napraviće staze. Zašto? Prvo, staza organizuje protok ljudi, smanjujući opterećenje ostatka teritorije. Drugo, appeal vlasnika na činjenicu uređenja staze predstavlja snažan moralni zahtev u korist ograničavanja prolaska baš na stazu, a u nekim slučajevima i u korist naplate prolaska (češće prolaska vozilom).
Međutim, da bi se takve prakse šire širile, zaista je neophodna promena presumpcije, sa „po defaultu ne može“ na „po defaultu može“, i tu je Boris verovatno u pravu. Dodajem da promena presumpcija u tom pravcu takođe priprema teren za budući ankap, kada apsolutno sva zemlja postane privatna. Kao što ukidanje državne socijalne pomoći primorava ljude da odgovornije pristupnu pitanjima prevencije životnih poteškoća, tako će i ukidanje koncepta državne zemlje za opštu upotrebu primorati ljude da svesnije pristupnu pitanjima slobode kretanja.
Aleks Rozov, autor Meganezijskog ciklusa, u svom ŽŽ-u počeo je sa pripremnim pitanjima o tome kako da spretnije napiše kapitalističku transutopiju, odnosno realističnu pozitivnu sliku čistog kapitalizma, procesa koji su do njega doveli i procesa koji ga čine stabilnim. Imam velike sumnje u to da će mu uspeti, jer mi njegova shvatanja tržišta ne deluju potpuno adekvatno. Grubo rečeno, on će biti sklon da razmišlja o tržištu više po Marksu nego po Mizesu. Publika koja mu se okuplja u komentarima verovatno može samo da pogorša njegove probleme, jer je tamo, kao i obično, puno odabranih hobbesovaca koji smatraju čovečanstvo potpuno pokvarenim i u potrebi za snažnim regulatorom, bez kojeg bi ljudi, naravno, jedni druge pojeli.
Zanimljiv je takođe i ovaj pasus, koji je izneo jedan od njegovih komentatora, a s kojim se autor u celosti složio:
„Profesionalni“ pristalice kapitalizma (koji pišu u popularnim analitičkim medijima) – ulepšavaju realni kapitalizam.
„Neprofesionalni“ (koji učestvuju u mrežnim holyvarima) zamišljaju lukosovski kapitalizam, tačnije ne kapitalizam uopšte, već neki prizračni feudalizam u koji su utkani farmeri, zanatlije i trgovci sa primitivno organizovanim porodičnim biznisom.
Realni kapitalizam (u kojem su glavni igrači velike kompanije sa piramidom birokratije, složenim odnosima vlasništva, neformalnim dogovorima top-menadžera i većinskih akcionara, i još složenijim odnosima sa finansijsko-bankarskim i državnim sistemima) neprihvatljiv je za „neprofesionalce“. Takav kapitalizam im se (iznenada) čini kao „levističko iskrivljenje kapitalizma“.
Kratko rečeno, država se kod njih smatra neizbežnim i neodvojivim atributom kapitalizma, što shodno tome čini sve ankap ideje nekim lukosovskim slikama koje ne mogu imati nikakve veze sa stvarnošću.
Nekada je Mihail Svetov obećao da će napisati knjigu o libertarijanizmu i odustao je. Morao sam da preuzmem i napišem svoje. Vladimir Zolotorev se žalio na nedostatak libertarijanske teorije rata, pa sam morao početi da razmišljam i u tom pravcu. Sada, čini se, moraću da sastavim i neki umetnički tekst o tome kako izgleda jedno od mnoštva mogućih otelovljenja ankapa. Trenutno sam u fazi pregovaranja: pa, možda treba malo sačekati i sen Aleks će ipak napisati nešto pristojno, on je plodan autor, napisao je čak i o čistaču kanalizacije pri komunizmu, šta mu košta da reši i ovaj novi zadatak, pa ja neću morati da se hvatam za ono što slabo umijem.
Ali za slučaj da Rozov ne „izbaci“ ništa, ili ako rezultat bude u skladu sa mojim trenutnim niskim očekivanjima, počinjem već da razmišljam o tome kako da uradim nešto svoje. Moje jake strane su osećaj za stil, konciznost i sposobnost analize. Slabe strane su poteškoće sa zadržavanjem širokog zamisla u glavi i prosečna mašta, zato moje stvaralaštvo predstavlja kratke teme o konkretnim pitanjima koja ja nisam zadao. Međutim, ovde je potreban prilično obiman umetnički tekst.
Najverovatnije će pristojno rešenje biti ciklus priča. Neki Monteliberski ciklus kao protivteža Meganezijskom. Ne znam. Ne želim još uvek o tome da razmišljam. Strah me je da zakoračim u te vode.
Gotova je finalna verzija prevoda još jednog poglavlja Praktične anarhije autora Stefana Molinju, ovog puta o zdravstvenoj zaštiti. U principu, struktura poglavlja je već prilično uobičajena: analiza trenutne etatističke slike, a zatim opis toga kako će sve to izgledati u bezdržavnom tržišnom društvu. Za razliku od situacije sa putevima i sličnim infrastrukturnim pitanjima, ovde je već moralo biti dodato malo socijalizma u obliku dobrotvornosti, bez koje bi čisto komercijalna zdravstvena zaštita mogla pružiti ružne slike siromašaka koji umiru pored ograde. Uostalom, dobrotvornost ne treba državu, tako da to ne narušava skladnost konstrukcije.
Nihilista (pitanje je pratio donat od 0.00009₿)
Nihilizam je potpuno logična posledica Hjumove giljotine. Nemoguće je izvesti ono što treba biti iz onoga što jeste, sledeće, ništa objektivno obavezno ne postoji. Nema objektivnog morala (pozdrav Dobroumu), nema prirodnog prava (pozdrav Rotbardu), a taj vaš objektivizam je u celosti neka glupa šala (pozdrav Ajn Rend).
Ali nihilista nije solipsista. On je svestan da u svetu, pored njega, postoje i druge individualnosti, sa svojim subjektivnim ukusima, vrednostima i potrebama.
Nihilistima se često pripisuje namera suprotstavljanja celom svetu, postavljanja sebe naspram njega, pa čak i gotovo ratovanje sa njim. To je razumljivo, jer je nihilizam rođen upravo kao negacija nametnutih vrednosti, dužnosti prema višim silama i društvu. Misliš da nekome nešto dugujem? Ma pusti kurac.
Pa tako su i rani libertarijanci poznati ne toliko po svom pozitivnom programu, koliko po kritici svakog etatističkog govna. Ipak, libertarijanac obično nije previše sklon tome da fizički istrebljuje sve etatiste, isto tako i nihilista, pri всей svojoj agresivnoj i ciničnoj retorici, ako bude ostavljen bez moralizatorstva koje ga iritira, i dalje će biti primoran da kontaktiše ljude, dogovara se sa njima, pa čak i udružuje na osnovu poklapanja određenih vrednosti i interesa, iako, činilo bi se, gde je nihilizam, a gde vrednosti. Međutim, čak i subjektivna volja ima preferencije. A gde postoje poklapanja preferencija — tu se javlja mogućnost kooperacije. I tako se Štirnerov Jedini udružuje u saveze individualista.
Naravno, kada im se pruži sloboda, nihilisti će neizbežno promeniti svoju retoriku. „Ne postoje nikakve više vrednosti, niko nikome ništa po defaultu ne duguje.“ „Pa da, to je očigledno, ali šta si hteo time reći?“ Da li će nihilisti nužno appealovati na pravo jačeg? U početku, sasvim je verovatno da hoće. Potom će se uveriti da nikakvo jedinstveno prirodno pravo ne postoji, i da se to odnosi i na pravo jačeg, što znači da će morati da se dogovore sa svakim pojedinačno i jasno definišu obaveze.
Kratko rečeno, svaka ideologija koja u centar stavlja individualizam (a nihilizam je upravo takav), neizbežno će doći do manje ili više libertarianskih praksi, čak i ako će ljudi na početku biti puni ciničnog hvalisanja o mogućnosti da sve i svakoga ugnu. Opšte gnujanje radi samo tamo gde postoji saglasnost onih koji su gnućani. A s kog razloga bi nihilisti dali takvu saglasnost?
Prilično značajan deo pitanja koja ljudi postavljaju u vezi sa ankapom svodi se na to da li će biti moguće raditi to i to, da li će biti dopustivo ono ili ono, kako se ankap odnosi prema ovome ili onome. Da li je dozvoljeno ubijati pedofile i mučitelje životinja? Da li su dopustivo ropstvo i abortusi? Kako se ankap odnosi prema intelektualnoj svojini i globalnom zagrevanju?
Na sva ova pitanja, kao što znate iz memova, ankapisti imaju jednostavan, sažet, pa čak i potpuno korektan odgovor: tržište će rešiti. Drugim rečima, kao odgovor na pitanje o preferencijama zamišljenog subjektivnog „ankapa“, ukazuje se na konkretnog zamišljenog subjektivnog „tržišta“, koje će i postaviti odgovarajuće norme. Naravno, ovaj odgovor je previše kratak, i zato on obično ne zadovoljava one koji pitaju. Dozvolite mi da malo razradim ovu temu.
Uglavnom ljude ne brine to kako se drugi ljudi ponašaju, jer se ponašanje jedne osobe uklapa u predstave o tome šta je ispravno za drugu osobu. A kada prestane da se uklapa, tada to osobu brine i ona počinje da razmišlja kako da se prema tome odnosi i šta se s tim može uraditi.
Libertarijanac može grubo opisati svoja shvatanja o ispravnom kao „samopripadnost se poštuje, NAP se ne krši“. To nije dovoljno, i predstave o ispravnom se dopunjuju raznim „ovde je tako принято“. Na primer: ovde je desna strana puta; dete puštamo van reda; u restoranu plaća onaj ko poziva, i tako dalje. Ali, pored svih etički neutralnih običaja, postoje i oni koji se odnose na različite granične situacije. Na primer, nakon koje starosti seks prestaje da bude stvar staratelja i postaje stvar onoga ko ima seks. Ili koje vrste prirodnih kompenzacija je dopustivo zahtevati od dužnika ili od onoga ko je nanio štetu. Ili u kojim slučajevima autor dela ima pravo da ograniči druge ljude u njegovom korišćenju. Ove stvari se ne izvode iz osnovnih principa libertarijanizma, baš kao što se iz njih ne izvodi, recimo, desna strana puta.
U etički spornim slučajevima, čovek je sklon da kao normu predloži onu varijantu koja je lično njemu najprofitabilnija. Ako je pritom i dovoljno uticajan – može jako da udari, može doneti mnogo koristi, izaziva opštu ljubav ili je jednostavno dosadan i detaljan – onda se na predloženu varijantu norme može pristati. Ali dalje to rešenje može lako postati presedan, i sada već drugi mogu pozivati baš na tu varijantu norme kao na lokalni običaj. Nakon toga, onaj ko će želeti da revidira tu normu moraće biti mnogo jači, korisniji, šarmantniji ili dosadniji, jer ide protiv tradicije.
Tako se, u izvesnom smislu, može govoriti o pravu jačeg: onaj ko je uložio trud za pojavu presedana može na taj način stvoriti pravnu normu. Menjati tu normu svaki put po sopstvenom nahođenju biće mu teško: u pravnoj tradiciji se to zove princip estopela – ako je neko ranije svojim postupcima pokazao da se pridržava određene norme, onda on u budućnosti ne može pravno insistirati na tome da se ta norma na njega ne primenjuje. U umetničkom obliku, princip estopela je dobro prikazan u poznatoj priči Maksima Šapira „Poštovanje kulturnih tradicija„.
Naravno, onaj ko poseduje neospornu prednost u snazi, korisnosti, šarmu ili dosadnosti nad svima i to sa velikom rezervom, ili onaj ko predvodi sjedinjenu grupu istomišljenika, može promoterski gurnuti i takvu pravnu normu kao što je „ovaj konkretni tip ima pravo da u svim situacijama postupa kako mu je volja“, stvarajući time državu. Međutim, sve dok ne stvori pravne norme o prenosu svoje vlasti, ta država će neizbežno završiti njegovom smrću, a smrt će po pravilu biti prilično rana. Barem nam upravo tu zakonitost pokazuje drevna istorija. Ali ovde razmatramo ankap, odnosno društveno uređenje u kojem se verovatnoća uspeha takvih tipova svesno smanjuje do minimuma.
Pa kako će onda zapravo u ankapu postupati prema mučiteljima životinja, ropstvu i dalje po listi? To je na vama da odlučite. Što više truda uložite da baš vaše mišljenje prevlada, što nepotrpeljiviji budete prema tuđem mišljenju – to je veća verovatnoća da će mučitelji životinja dobijati baš onoliko bičeva koliko ste vi propisali prvom kojeg sretnete. I, naravno, to je veća verovatnoća da ćete u odbrani svog mišljenja pretrpeti troškove koji su za vas neprihvatljivi – i odustati. Ipak, ako vas slične teme živo brinu, preporučujem da unapred razvijate snagu, korisnost i šarm.
I dosadnost.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
