Автор: Анкап-тян

Kapitalistička transutopija

Aleks Rozov, autor Meganezijskog ciklusa, u svom ŽŽ-u počeo je sa pripremnim pitanjima o tome kako da spretnije napiše kapitalističku transutopiju, odnosno realističnu pozitivnu sliku čistog kapitalizma, procesa koji su do njega doveli i procesa koji ga čine stabilnim. Imam velike sumnje u to da će mu uspeti, jer mi njegova shvatanja tržišta ne deluju potpuno adekvatno. Grubo rečeno, on će biti sklon da razmišlja o tržištu više po Marksu nego po Mizesu. Publika koja mu se okuplja u komentarima verovatno može samo da pogorša njegove probleme, jer je tamo, kao i obično, puno odabranih hobbesovaca koji smatraju čovečanstvo potpuno pokvarenim i u potrebi za snažnim regulatorom, bez kojeg bi ljudi, naravno, jedni druge pojeli.

Zanimljiv je takođe i ovaj pasus, koji je izneo jedan od njegovih komentatora, a s kojim se autor u celosti složio:

„Profesionalni“ pristalice kapitalizma (koji pišu u popularnim analitičkim medijima) – ulepšavaju realni kapitalizam.

„Neprofesionalni“ (koji učestvuju u mrežnim holyvarima) zamišljaju lukosovski kapitalizam, tačnije ne kapitalizam uopšte, već neki prizračni feudalizam u koji su utkani farmeri, zanatlije i trgovci sa primitivno organizovanim porodičnim biznisom.

Realni kapitalizam (u kojem su glavni igrači velike kompanije sa piramidom birokratije, složenim odnosima vlasništva, neformalnim dogovorima top-menadžera i većinskih akcionara, i još složenijim odnosima sa finansijsko-bankarskim i državnim sistemima) neprihvatljiv je za „neprofesionalce“. Takav kapitalizam im se (iznenada) čini kao „levističko iskrivljenje kapitalizma“.

Kratko rečeno, država se kod njih smatra neizbežnim i neodvojivim atributom kapitalizma, što shodno tome čini sve ankap ideje nekim lukosovskim slikama koje ne mogu imati nikakve veze sa stvarnošću.

Nekada je Mihail Svetov obećao da će napisati knjigu o libertarijanizmu i odustao je. Morao sam da preuzmem i napišem svoje. Vladimir Zolotorev se žalio na nedostatak libertarijanske teorije rata, pa sam morao početi da razmišljam i u tom pravcu. Sada, čini se, moraću da sastavim i neki umetnički tekst o tome kako izgleda jedno od mnoštva mogućih otelovljenja ankapa. Trenutno sam u fazi pregovaranja: pa, možda treba malo sačekati i sen Aleks će ipak napisati nešto pristojno, on je plodan autor, napisao je čak i o čistaču kanalizacije pri komunizmu, šta mu košta da reši i ovaj novi zadatak, pa ja neću morati da se hvatam za ono što slabo umijem.

Ali za slučaj da Rozov ne „izbaci“ ništa, ili ako rezultat bude u skladu sa mojim trenutnim niskim očekivanjima, počinjem već da razmišljam o tome kako da uradim nešto svoje. Moje jake strane su osećaj za stil, konciznost i sposobnost analize. Slabe strane su poteškoće sa zadržavanjem širokog zamisla u glavi i prosečna mašta, zato moje stvaralaštvo predstavlja kratke teme o konkretnim pitanjima koja ja nisam zadao. Međutim, ovde je potreban prilično obiman umetnički tekst.

Najverovatnije će pristojno rešenje biti ciklus priča. Neki Monteliberski ciklus kao protivteža Meganezijskom. Ne znam. Ne želim još uvek o tome da razmišljam. Strah me je da zakoračim u te vode.

Stefan Molynieu, Praktična anarhija, prevod poglavlja 24

Gotova je finalna verzija prevoda još jednog poglavlja Praktične anarhije autora Stefana Molinju, ovog puta o zdravstvenoj zaštiti. U principu, struktura poglavlja je već prilično uobičajena: analiza trenutne etatističke slike, a zatim opis toga kako će sve to izgledati u bezdržavnom tržišnom društvu. Za razliku od situacije sa putevima i sličnim infrastrukturnim pitanjima, ovde je već moralo biti dodato malo socijalizma u obliku dobrotvornosti, bez koje bi čisto komercijalna zdravstvena zaštita mogla pružiti ružne slike siromašaka koji umiru pored ograde. Uostalom, dobrotvornost ne treba državu, tako da to ne narušava skladnost konstrukcije.

Zar se ne dešava da iz sve te libertarianske slobode na kraju izlazi jedan jedini totalni nihilizam? Kako uopšte nihilizam i libertarianizam idu zajedno?

Nihilista (pitanje je pratio donat od 0.00009₿)

Nihilizam je potpuno logična posledica Hjumove giljotine. Nemoguće je izvesti ono što treba biti iz onoga što jeste, sledeće, ništa objektivno obavezno ne postoji. Nema objektivnog morala (pozdrav Dobroumu), nema prirodnog prava (pozdrav Rotbardu), a taj vaš objektivizam je u celosti neka glupa šala (pozdrav Ajn Rend).

Ali nihilista nije solipsista. On je svestan da u svetu, pored njega, postoje i druge individualnosti, sa svojim subjektivnim ukusima, vrednostima i potrebama.

Nihilistima se često pripisuje namera suprotstavljanja celom svetu, postavljanja sebe naspram njega, pa čak i gotovo ratovanje sa njim. To je razumljivo, jer je nihilizam rođen upravo kao negacija nametnutih vrednosti, dužnosti prema višim silama i društvu. Misliš da nekome nešto dugujem? Ma pusti kurac.

Pa tako su i rani libertarijanci poznati ne toliko po svom pozitivnom programu, koliko po kritici svakog etatističkog govna. Ipak, libertarijanac obično nije previše sklon tome da fizički istrebljuje sve etatiste, isto tako i nihilista, pri всей svojoj agresivnoj i ciničnoj retorici, ako bude ostavljen bez moralizatorstva koje ga iritira, i dalje će biti primoran da kontaktiše ljude, dogovara se sa njima, pa čak i udružuje na osnovu poklapanja određenih vrednosti i interesa, iako, činilo bi se, gde je nihilizam, a gde vrednosti. Međutim, čak i subjektivna volja ima preferencije. A gde postoje poklapanja preferencija — tu se javlja mogućnost kooperacije. I tako se Štirnerov Jedini udružuje u saveze individualista.

Naravno, kada im se pruži sloboda, nihilisti će neizbežno promeniti svoju retoriku. „Ne postoje nikakve više vrednosti, niko nikome ništa po defaultu ne duguje.“ „Pa da, to je očigledno, ali šta si hteo time reći?“ Da li će nihilisti nužno appealovati na pravo jačeg? U početku, sasvim je verovatno da hoće. Potom će se uveriti da nikakvo jedinstveno prirodno pravo ne postoji, i da se to odnosi i na pravo jačeg, što znači da će morati da se dogovore sa svakim pojedinačno i jasno definišu obaveze.

Kratko rečeno, svaka ideologija koja u centar stavlja individualizam (a nihilizam je upravo takav), neizbežno će doći do manje ili više libertarianskih praksi, čak i ako će ljudi na početku biti puni ciničnog hvalisanja o mogućnosti da sve i svakoga ugnu. Opšte gnujanje radi samo tamo gde postoji saglasnost onih koji su gnućani. A s kog razloga bi nihilisti dali takvu saglasnost?

Ugodan dan, prijatna kafica!

Nametanje kulturnih tradicija

Prilično značajan deo pitanja koja ljudi postavljaju u vezi sa ankapom svodi se na to da li će biti moguće raditi to i to, da li će biti dopustivo ono ili ono, kako se ankap odnosi prema ovome ili onome. Da li je dozvoljeno ubijati pedofile i mučitelje životinja? Da li su dopustivo ropstvo i abortusi? Kako se ankap odnosi prema intelektualnoj svojini i globalnom zagrevanju?

Na sva ova pitanja, kao što znate iz memova, ankapisti imaju jednostavan, sažet, pa čak i potpuno korektan odgovor: tržište će rešiti. Drugim rečima, kao odgovor na pitanje o preferencijama zamišljenog subjektivnog „ankapa“, ukazuje se na konkretnog zamišljenog subjektivnog „tržišta“, koje će i postaviti odgovarajuće norme. Naravno, ovaj odgovor je previše kratak, i zato on obično ne zadovoljava one koji pitaju. Dozvolite mi da malo razradim ovu temu.

Uglavnom ljude ne brine to kako se drugi ljudi ponašaju, jer se ponašanje jedne osobe uklapa u predstave o tome šta je ispravno za drugu osobu. A kada prestane da se uklapa, tada to osobu brine i ona počinje da razmišlja kako da se prema tome odnosi i šta se s tim može uraditi.

Libertarijanac može grubo opisati svoja shvatanja o ispravnom kao „samopripadnost se poštuje, NAP se ne krši“. To nije dovoljno, i predstave o ispravnom se dopunjuju raznim „ovde je tako принято“. Na primer: ovde je desna strana puta; dete puštamo van reda; u restoranu plaća onaj ko poziva, i tako dalje. Ali, pored svih etički neutralnih običaja, postoje i oni koji se odnose na različite granične situacije. Na primer, nakon koje starosti seks prestaje da bude stvar staratelja i postaje stvar onoga ko ima seks. Ili koje vrste prirodnih kompenzacija je dopustivo zahtevati od dužnika ili od onoga ko je nanio štetu. Ili u kojim slučajevima autor dela ima pravo da ograniči druge ljude u njegovom korišćenju. Ove stvari se ne izvode iz osnovnih principa libertarijanizma, baš kao što se iz njih ne izvodi, recimo, desna strana puta.

U etički spornim slučajevima, čovek je sklon da kao normu predloži onu varijantu koja je lično njemu najprofitabilnija. Ako je pritom i dovoljno uticajan – može jako da udari, može doneti mnogo koristi, izaziva opštu ljubav ili je jednostavno dosadan i detaljan – onda se na predloženu varijantu norme može pristati. Ali dalje to rešenje može lako postati presedan, i sada već drugi mogu pozivati baš na tu varijantu norme kao na lokalni običaj. Nakon toga, onaj ko će želeti da revidira tu normu moraće biti mnogo jači, korisniji, šarmantniji ili dosadniji, jer ide protiv tradicije.

Tako se, u izvesnom smislu, može govoriti o pravu jačeg: onaj ko je uložio trud za pojavu presedana može na taj način stvoriti pravnu normu. Menjati tu normu svaki put po sopstvenom nahođenju biće mu teško: u pravnoj tradiciji se to zove princip estopela – ako je neko ranije svojim postupcima pokazao da se pridržava određene norme, onda on u budućnosti ne može pravno insistirati na tome da se ta norma na njega ne primenjuje. U umetničkom obliku, princip estopela je dobro prikazan u poznatoj priči Maksima Šapira „Poštovanje kulturnih tradicija„.

Naravno, onaj ko poseduje neospornu prednost u snazi, korisnosti, šarmu ili dosadnosti nad svima i to sa velikom rezervom, ili onaj ko predvodi sjedinjenu grupu istomišljenika, može promoterski gurnuti i takvu pravnu normu kao što je „ovaj konkretni tip ima pravo da u svim situacijama postupa kako mu je volja“, stvarajući time državu. Međutim, sve dok ne stvori pravne norme o prenosu svoje vlasti, ta država će neizbežno završiti njegovom smrću, a smrt će po pravilu biti prilično rana. Barem nam upravo tu zakonitost pokazuje drevna istorija. Ali ovde razmatramo ankap, odnosno društveno uređenje u kojem se verovatnoća uspeha takvih tipova svesno smanjuje do minimuma.

Pa kako će onda zapravo u ankapu postupati prema mučiteljima životinja, ropstvu i dalje po listi? To je na vama da odlučite. Što više truda uložite da baš vaše mišljenje prevlada, što nepotrpeljiviji budete prema tuđem mišljenju – to je veća verovatnoća da će mučitelji životinja dobijati baš onoliko bičeva koliko ste vi propisali prvom kojeg sretnete. I, naravno, to je veća verovatnoća da ćete u odbrani svog mišljenja pretrpeti troškove koji su za vas neprihvatljivi – i odustati. Ipak, ako vas slične teme živo brinu, preporučujem da unapred razvijate snagu, korisnost i šarm.

I dosadnost.

Ovo mi je dobra neuronska mreža napravila kao ilustraciju za „Poštovanje kulturnih tradicija“

Prevod članka o tulipomansiji

Na sajtu je novi naručeni prevod, članak „Tulipomanija: klasična priča o holandskom finansijskom mehuru je uglavnom lažna„. To je 2018. godina, medveđi ciklus bitkoina, ponovni razgovori o tome da je sva ta vaša kripto zapravo nova varijanta tulipomanije, pa i članak koji, ne pominjući ni reč o bitkoinu, umesto toga objašnjava da sa tulipanima nije bilo nimalo tako kao u popularnim ekonomskim anegdotama.

Montelibero i Argentina

Odavno nisam pisao recenzije o onome što se dešava u Montelibero-u, ali sada se pojavio zanimljiv povod: Anton Ekhin, politikolog, jedan od ideologa projekta i autor članaka, koji objašnjavaju zašto bi ruski emigranti slobodno društvo trebalo da grade baš u Crnoj Gori, objavio je novi članak u kojem sada objašnjava zašto to treba raditi u Argentini.

Ukratko.

Prednosti Crne Gore, kako su viđene 2021. godine: malo naseljena demokratska zemlja bez dominantne nacije, sa izlazom na more i perspektivom ulaska u EU.

Mane Crne Gore, kako se vide 2025. godine: zemlja koja marljivo izvršava sve EU direktive o zatezanju obruča u odnosu na Ruse, osim, za sada, zahteva za uvođenjem viznog režima. Takođe postoji medijska i delimično policijska kampanja protiv Montelibero-a i lično protiv Antona.

Perspektive ruskog libertarianskog društva u Crnoj Gori da doprinese promenama u pravcu slobode u ovoj zemlji nisu čak ni nula, već minus: što se više sueti, to će protivljenje biti žešće u uslovima potpunog silovnog dominiranja lokalne države. Antona ne zanimaju previše ideje agorista o izgradnji kontrekonomije, njemu je važno da sve ove mere podrže zvanične vlasti. U nadi u ovo čudo, on se prvo preselio iz Rusije u DNR, zatim je podržao projekat Montelibero, a poslednje godine je konačno shvatio da se čudo već dešava u Argentini i da je tamo plodnije tlo za libertarijance.

U vezi s tim, Anton predlaže da fiksira svoje gubitke u Crnoj Gori i fokusira se na stvaranje libertarianskog društva u Argentini, po principima koji su isprobani u Montelibero-u. Reakcija crnogorskog dela zajednice na takve ideje bila je prilično jednoglasna: neka on lično ide u Argentinu i gradi tamo šta želi, a mi smo se ovde već prilično dobro smeštili. To se poklapa sa mojom prošlogodišnjom tezom da je glavni podsticaj za preseljenje u Crnu Goru za ruskojezičnog libertarijanca u tome što ovde Montelibero već postoji, a na drugim mestima tako snažna libertarianska društva još nisu izgrađena.

Dakle, glavna mana ideje prebacivanja na Argentinu je u tome što ruskih libertarijanaca nema toliko mnogo, u Crnoj Gori oni već imaju značajan mrežni efekat od ekonomskih i socijalnih veza, i prebacivanje na novu platformu će još dugo donositi čist minus: oni koji ostanu u Crnoj Gori će gubiti zbog slabljenja lokalne zajednice, a oni koji se presele u Argentinu će snositi troškove preseljenja i neće dobijati prednosti od zajednice, jer ona još uvek nije stvorena.

Za one koji žele da učestvuju u politici, odlazak u Argentinu je definitivno poželjniji. Razlog je banalan: tamo je za sada još uvek realno u relativno kratkom roku dobiti državljanstvo, zajedno sa političkim pravima, dok u Crnoj Gori Rusi nemaju ni neće imati državljanstvo. Resursi Montelibero-a pokušali su da prikažu optimističnu sliku u lošoj situaciji, tvrdeći da politička prava nisu toliko potrebna i da ćemo uticati preko lokalaca, ali sada se čini da su se iluzije razvejala.

Međutim, čak i oni koji ozbiljno računaju da za otprilike tri godine nabave državljanstvo, moraju tokom te tri godine od nečega živeti, a i nakon dobijanja državljanstva takođe nekako opstati. Uprkos godini libertarianskih reformi, Argentina je i dalje regulatorni pakao, pri čemu se položaj imigranata u poređenju sa vremenima pre Mileija verovatno pogoršao – državljanstvo i boravišna dozvola postali su teži za dobijanje. Pored regulatornih poteškoća, moraće se uzeti u obzir i to da je trošak života u Argentini postao primetno viši nego u Crnoj Gori. Iste one visoke uvozne dažbine poznate iz Crne Gore, koje Milei nekako teško uspeva da ukine, rade svoj crni posao.

Koji od ruskih libertarijanaca zaista treba da ide u Argentinu?

  1. Oni koji imaju resurse za stvaranje srednjeg legalnog biznisa. U Crnoj Gori bi to bilo besmisleno zakopavanje novca: poslovni klima se pogoršava, biznisi Rusa trpe ozbiljan regulatorni pritisak, naročito neformalni, kada se kazne i rešenja o obustavi rada izdaju više ili manje proizvoljno. U Argentini su porezi viši, kontrola je takođe česta, ali je tržište veće, i od određene veličine to može nadoknaditi mane.
  2. Oni koji imaju osnove za brzo dobijanje argentinskog državljanstva: mogućnost investiranja velike sume u lokalnu ekonomiju, potvrđenu veliku legalnu rentu, legalno zaposlenje u lokalnoj kompaniji. Rođenje deteta na teritoriji Argentine je lutrija.

Drugim rečima, razlozi za odlazak u Argentinu postoje za one koji su u Crnoj Gori već veoma značajni akteri u lokalnoj zajednici, i odlazak svake takve osobe iz Crne Gore bio bi veliki gubitak za Montelibero. Zato je glavna preporuka za crnogorski deo Montelibero-a: cenite naše „kitove“, ukazujte im znake poštovanja, ne dajte im povoda da posumnjaju u to da su ovde potrebniji.

Što se tiče srednjoročnih perspektiva, raslojevanje ruskog emigrantskog libertarianskog društva na bogatu legalnu argentinsku i siromašnu nelegalnu crnogorsku zajednicu moglo bi vremenom dati određeni koristan efekat. Međutim, oni koji bi u principu mogli da odu u Argentinu i stvore tamo novu zajednicu, mogu postaviti razumno pitanje: zašto baš tamo? Zašto ne u Salvador, ne u Prosperu, ne u New Hampshire, na kraju? Svuda postoje mane, ali postoje i u Argentini. Tako da, kao i u slučaju Crne Gore 2021. godine, prvo mala grupa ljudi mora rizikovati i uložiti u stvaranje libertarianskog društva u Argentini, i tek kada dođe do određenog ukorenjivanja, postojanje tamošnjeg domaćeg „Argentibero-a“ zaista će postati značajan faktor zbog kojeg će imati smisla preseliti se tamo.

Novi prevod. Gustav de Molinari. Večeri u ulici Sen Lazar. Glava 11.

Po nalogu @mysery_tg uradio sam prevod jednog od poglavlja „Večeri u ulici Sen Lazar“ Gustava de Molinarija (1849. god.). Autor je sredinom 19. veka osmislio i popularizovao ideju koju danas poznajemo kao ankep, a u tekstu koji vam predstavljam izlaže argumente u korist ovog sistema društvenog uređenja u zamišljenom dijalogu sa konzervativcom i socijalistom.

Prevod je urađen sa engleskog prevoda Dejvida Harta iz 2009. godine. Nisam proveravao sa francuskim originalom, ali se nadam da je faktor „pokvarenog telefona“ dovoljno zanemarljiv.

Moje upoznavanje sa Maksimom Františkovim

Konačno sam uspeo da odslušam najavljene duge i naporne debate između Maksima Františkova i Alekseja Kamendanta o problemima utemeljenja libertarianske teorije.

Tome je prethodio razgovor Bogdana Litvina sa pomenutim Maksimom Františkovim, gde je ovaj izложиio kako vidi propuste u libertarianskoj teoriji.

Glavna teza Maksima iz ovog prvog razgovora bila je da samovlasništvo nije toliko neophodan koncept, čija se direktna primena sudara sa brojnim graničnim slučajevima i kolizijama, kao što je pravna analiza odnosa roditelja i dece – a ako prihvatimo mogućnost nekažnjenog kršenja prava dece zasnovanih na samovlasništvu od strane roditelja u ime njihovog sopstvenog dobra, to bukvalno u jednom koraku opravdava paternalizam u svim sferama, i etatizam kao njegov najviši oblik. U mojoj knjizi su slični problemi ukratko razmatrani, međutim, u licu Maksima Františkova (barem u ova dva razgovora) imamo ne toliko teoretičara, koliko erudita koji je detaljno proučio teorijske radove Mizeza-Rotbarda-Hoppea i uveren je da je na poslednjem libertarianska teoretska misao stala, i da sada svi libertarijanci samo slepo slave ovo trojstvo, ne pomerajući svoja istraživanja dalje.

Zatim Maksim pokazuje da ne postoji nikakvo pravo osim prava jačeg, a libertarianska razmišljanja o etici i pravu su samo ideologija slabih. Jaki uzima ono što želi, a slabi se buni, pitajući se po kom pravu, ali trpi i ne podiže pobune. U zaključku, on predlaže libertarijancima da prihvate ovaj zaključak kao činjenicu i da postupaju polazeći od tih razmatranja. Treba reći da se ovo u nekim aspektima poklapa sa mojom definicijom prava kao zahteva sa kojima su se pomirili, međutim, libertarianska ideologija, po mom mišljenju, neće biti dovoljno održiva ako bude organski odgovarala samo svetonazoru ljudi u slaboj poziciji, jer čim osoba postane dovoljno jaka, počeće sa prezirem odbacivati svaki libertarianizam. Upravo u demonstraciji toga da libertarianski pristupi mogu poboljšati život i jakima, sastoji se naš zadatak ideološke ekspanzije.

Što se tiče debata sa Kamendantom, format mi se uopšte nije dopao; moderator je mogao barem nekako zaustaviti Maksima kada je odlazio u oftopike, izlazeći iz svih razumnih vremenskih okvira. S druge strane, Maksim je na samom početku izjavio da libertarijanci uvek izlaze na debate samo da bi izgubili, i odmah je naočigledno demonstrirao da za dominaciju u debatama nije bitan kvalitet argumentacije, već pritisak. Žanr je takav, navodno, zato proučavajte borbe bez pravila, možda nekoga i pobedite.

Ipak, dopale su mi se dve teze. Jedna od Kamendanta, kada je rekao da kako pravni sistem postaje univerzalniji i kako se pojedinačni lokalni pravni sistemi spajaju, lokalne specifičnosti iz njih nestaju, a osnova koja ostaje je upravo prirodno pravo. A libertarianska ideologija se može odlično osloniti na to samo prirodno pravo.

Druga teza bila je Maksima, o tome da etički sistem libertarianizma nema nikakvu potrebu da se opravdava kroz drugi etički sistem, na primer, utilitarizam; sistem treba da bude zatvoren u okviru sopstvenih vrednosti. U principu, nešto slično je pisao i Rotbard kada je, analizirajući poziciju Mizeza, primetio da će za libertarijanca sloboda biti poželjnija, čak i ako bi se na neki neverovatan način uspela konstruisati funkcionalna verzija komunizma koja bi efikasnije uvećavala materijalno blagostanje ljudi od slobodnog tržišta. Dakle, libertarijanac može biti srećan što su zakoni ekonomije na njegovoj strani, ali njegova etička pozicija ne sme se oslanjati na tu okolnost, već mora biti ukorenjena u fundamentalnijim stvarima.

Tako da, na kraju, slušanje ovih razgovora na ubrzanjoj brzini od put i po nije bio potpuno uzaludan gubitak vremena, ali u budućnosti ću preferirati nekoga ko nije toliko pričljiv.

Kako gledaš na to da se neuronetima hrani sav sadržaj sa interneta, zanemarujući autorska prava i bez nečije saglasnosti?

M1inki

Mojim čitaocima odavno nije tajna da mi se deo autorskog prava, kao što je kopirajt, čini entitetom koji je beznadežno zastareo i krajnje skup u smislu primene (enforcement-a), te će stoga odmah izumreti čim država prestane da sprovodi taj isti enforcement. Međutim, sa pojavom velikih jezičkih modela pojavili su se svi razlozi da se veruje da će kopirajt izumreti čak i znatno ranije od države.

U odbranu kopirajta postoje različiti argumenti. Postoji utilitarni: ako će svi besplatno uzimati tuđi sadržaj, nestaće stimulansa za kreiranje tog sadržaja, a to je kraj progresa. Postoji objektivistički: čovek ima pravo na proizvod svog razuma, i tačka, jer tako je rekla Ayn Rand. Postoji etički: rad mora biti plaćen.

A zatim se ispostavlja da je za obuku nove, naprednije verzije velikog jezičkog modela potrebno „nahraniti“ ga apsolutno svim korpusima tekstova koje je čovečanstvo ikada kreiralo, a on će to pojesti i tražiti još. Ako se to ne uradi, perspektivni pravac razvoja informacionih tehnologija udariće u zid. One koji obučavaju model ne zanimaju umetničke vrednosti teksta. Za njih su i Biblija i fan-fik o Hari Potteru jednostavno tekst koji poseduje ključni kvalitet: napisan je od strane čoveka. Poznavanje Biblije je za jezički model važnije, ali samo iz razloga što je ona, prvo, obimnija, a drugo, reference na nju se mnogo češće pojavljuju u drugim tekstovima i korisničkim upitima.

I to je to, odmah smo izgubili utilitarni argument, jer je upravo zarad progresa potrebno nahraniti neuronsku mrežu tekstovima. Zauzvrat smo dobili veoma bogate lobiste za ukidanje kopirajta, jer kompanije koje razvijaju velike jezičke modele sasvim mogu da se mere po veličini kapitala sa digitalnim izdavaštvima. Uz to, čak i ako vlasnici prava nad posebno popularnim tekstovima uspeju da odbrane pravo da LLM-ovi ne budu upoznati sa njima, ko će profitirati od toga što će četbot na zahtev „prepričaj određenu priču Stivena Kinga“ odgovoriti „ne znam nijedno delo ovog autora, hajde da vam bolje prepričam određenu priču Dejvida Fridmana“. Sigurno neće profitirati izdavači Stivena Kinga, niti sam Stiven King od takve situacije.

Kako će se pribavljati sadržaj za trening neuronskih mreža? Vrlo jednostavno. Sadržaj je uglavnom već fizički prisutan na mreži u besplatnom pristupu, samo što ima etiketu „piratski“, i zbog toga zakonite kompanije moraju da se pretvaraju da on ne postoji. Međutim, to je previše krhka ograda i ona neće zaustaviti one koji smatraju da imaju pravo da je preskoče. Neuronskoj mreži neće biti dostupan samo neki Rodion Belkovič, jer on u principu ne objavljuje svoje knjige na mreži, čak ni za novac))) To je ogroman gubitak za buduće sagovornike inteligentnih četbotova, ali šta se može, čovečanstvo je tokom svoje istorije izgubilo mnogo vrednih tekstova, shit happens.

Da li je moguć anarho-kapitalizam koji nije zasnovan na libertarijanskim principima?

Pojam ankap se pojavio u okvirima libertarianske filozofije. Međutim, pored libertarianizma, postoje i druge filozofije slobode, na primer, objektivizam ili klasični liberalizam. Stiče se utisak da svaka intelektualna tradicija usmerena ka postizanju slobode ima svoju varijantu blisku ankapu.

Pitanje od Dmitrija

Upravo sada prevodim zanimljiv članak u kojem se prate anarhistički koreni ankapa (smešno, ali mnogi smatraju ankape nepravim anarhistima) od Prudona, koji je zapravo prvi proglasio sebe kao anarhizam. Ali do završetka rada ima još nekoliko dana, a do tada ću radije razmišljati o tome koliko je principijelno za anarho-kapitalističko društvo da u svojoj osnovi ima baš libertarianske principe – samopripadnost i ostale NAP-ove.

Zamenimo samopripadnost sa „svi smo mi Gospodnjev alat“ ili „mi smo samo treća tema u muzici Ainur“. To je jednostavno premeštanje lokusa kontrole. Pa, ok, sada je on spoljašnji. Da li će ovo premeštanje smetati u izgradnji ankapa? Ne naročito. Gospod je u svojoj milosti dao ljudima zapovesti. Elfi su ostavili ljudima svoj moćni ep, ispunjen moralnim porukama. Uzmi, koristi. U pesmama ćeš pročitati o vernosti zakletvama ili zapovest zahteva od tebe da ne svedočiš lažno – tako ili drukčije spoznaćeš ideju ugovora i obaveza prema njemu, a znači to da bazu za kapitalizam imamo.

Može li se zaobići princip nenagresije? Da niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja? Ne, neko ima. Hoće li to smetati izgradnji ankapa? Pa, zavisi ko je baš bio srećan izuzetak od ovog principa. Na primer, ako proglasimo da nekažnjeno nasilje mogu inicirati ludi, mala deca i žene sa PMS-om, to nam nimalo neće smetati da izgradimo anarho-kapitalističko društvo. A ako proglasimo da pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja poseduje neki specijalni viteški red, koji se zakleo da čuva mir i spokoj u Galaksiji – biće teže, mada ni tada situacija nije beznadežna, ali ćemo kritično zavisiti od procedura koje regulišu ulazak u taj red i izbacivanje iz njega.

U kojoj meri ankap može biti izgrađen na principima klasičnog liberalizma? Gustov de Molinari je to opisao veoma jasno. On nije znao za nikakve zvučne libertarianske specifične termine poput NAP-a i samopripadnosti, već je jednostavno opisao kako će konkurentno tržište sigurnosnih usluga dati bolje rezultate od monopolističkog.

Šta je sa objektivizmom? Egoizam je vrlina. Razum je vrlina. Zahtevati od ljudi da se žrtvuju za tebe – fuj. Zašto to ne bi bila baza za ankap? Principi zvuče podjednako neobično kao appeal na Silmarillion umesto na Bibliju kao izvor morala, ali, u suštini, realizujući principe objektivizma, dobićemo isti taj ankap, samo sa intelektualnom svojinom. I, da, države pritom neće biti, šta god Ayn Rand pisala o tome, jer prinudno uzimanje poreza znači zahtevati žrtve od poreskih obveznika, a prisiljavanje državnih činovnika da rade besplatno znači zahtevati žrtve od njih. Ali, naravno, ako je dobrovoljno samoupravljanje, koje koordiniraju volonteri o svom trošku ili putem donacija – država, onda ok, neka bude država, ali za nas, libertarijance, to je jednostavno ankap.