Nedavno je na kanalu „Klasični liberal“ objavljena objava „O neophodnosti libertarianske metafizike„, koja me je pomalo pogodila. Autor optužuje savremene libertarijance da su odstupili od čiste i jasne koncepcije prirodnih prava datih od Boga i počeli da razvijaju neku ateističku nominalističku zbrku, ali pošto njihova ideologija počiva na tako nestabilnom temelju kao što je nominalizam (odnosno poricanje realnog postojanja ideja i tvrdnja da se svet sastoji od jedinstvenih objekata, a da su sva generalizovanja samo termini) – onda libertarijanci nikome ništa ne mogu dokazati.
Naravno, ideja prirodnih prava datih od Boga potpuno se ruši jednostavnim prigovorom: ne, meni je Odin dao prirodna prava jer ga poštujem, a takođe mi je dao pravo da te opljačkam i uzmem u ropstvo, tebi on nije dao nikakva prava jer ti ne umeš ni mač da držiš.
Nominalizam leži u samom srcu naučnog metoda. Posmatrajući bezbroj jedinstvenih objekata i pojava (preciznije, jednostavno primajući signale od čula), čovek primećuje obrasce, iznosi hipotezu o prirodi posmatranog zakonitosti, testira tu hipotezu, ugrađuje je u teoriju; teorije postoje u okvirima naučne paradigme, ali proces posmatranja sveta ne prestaje, što znači da će se pojaviti nove hipoteze, teorije i paradigme koje će preciznije opisivati i objašnjavati posmatrano.
Libertarianizam kao ideologija postoji onoliko dugo koliko postoji vlast čoveka nad čovekom i, shodno tome, želja da se izbegne vlast nad sobom. A pojmovi kojima se ova ideologija opisuje razlikuju se u različitim vremenima i u različitim društvima. Može se samo uslovno pratiti da se, recimo, u 18. veku pojavio pojam samopripadnosti, a u 20. veku svima omiljeni NAP, a ko zna, možda će za još dva veka među tadašnjim libertarijancima biti aktuelan neki drugi modni princip.
Izgradnja sistema logički ispravnih zaključaka iz postulata koji nisu kontradiktorni nije tako težak zadatak. Preuređivanje sistema u skladu sa time da je neki od korišćenih pojmova redefinisan takođe nije problem. Problem je u tome kako učiniti ovaj sistem opšteprihvaćenim, ili barem dominantnim, ili barem autoritativnim, ili barem poznatim. Stara teorija ima mnoštvo prednosti u odnosu na novu: ona takođe objašnjava svet, ona takođe predviđa činjenice, i uz to već pripada dominantnoj paradigmi. Nova tek treba da dokaže da su joj i opisna i prediktivna moć veće, i da se bolje uklapa sa drugim teorijama. Kako ona to čini? Obično prilično jednostavno: jednostavno preživi dok nosioci stare paradigme fizički ne izumru (pozdrav Odinu).
Zato libertarijanci i ne moraju ništa da dokazuju svojim protivnicima. Njihov zadatak je da očuvaju i postepeno prošire jezgro pristalica, akumuliraju iskustvo primene svojih teorija, prikupljaju korisne tehnologije koje rade u okvirima libertarianizma a zataču u okvirima drugih ideologija… I, naravno, da fizički ne izumru pre svojih oponenata.
A to kako će se definisati pojam „čovek“ do trenutka kada libertarianizam postane dominantan, to je pitanje isključivo praktičnosti primene. Nekome će odgovarati „dvonožni bez perja“, nekome „predstavnik vrste homo sapiens“, a nekome će pojam „čovek“ već delovati previše usko, pa će operisati nekim „pravnim subjektom“. I neka bude tako.
Počela sam da pišem treći deo knjige o libertarianskoj teoriji rata. Za sada nije spremno čak ni poglavlje, već samo jedan odeljak, i stil je malo mutirao u poređenju sa prva dva dela, tako da želim vaše mišljenje o tome koliko on harmonira sa sadržajem. Pored toga, ipak sam popustila modnom trendu i sada ilustrujem tekstove pomoću neuronskih mreža. Ova knjiga će imati ilustracije u duhu crvenofigurnog grčkog slikarstva na vazama. Postepeno ću dodati slike i u druge poglavlja.
Poslušala sam debate o temi koje su se održale 10. avgusta na kanalu „Gorbushka istorii“. Diskutovali su Boris Strannik, koji je branio koncept prava prolaska koji je sam izumeo, i njegov opozitor Aleksej Šerstnjov.
Odmah priznajem svoju pristrasnost. Borisa volim. Kada je proveo nekoliko meseci u Crnoj Gori, viđali smo se, živeo je kod mene u kući nedelju dana, stvar nije išla dalje od poljubaca, ali je on, ipak, ostavio kod mene najpozitivniji utisak. Alekseja ne volim naročito. Ranije je bio grub i bezapelativan, pa sam ga prilično brzo uklonila iz svoje „eho-komore“, naročito jer u njegovim pogledima nije bilo idejne novine, što znači da nije bilo razloga da trpim njegov ton. Zato se neću izjašnjavati o tome ko je i koliko bio ubedljiv na debatama.
Zatim želim da napomenem jedan trenutak u debatama, jednostavno zato što su me tamo spomenuli. Jedan od slušalaca je pitao protivnike šta je to pravo. Aleksej je prilično konfuzno formulisao predstavljanje o pravu kao spontanom poretku ljudske interakcije, očigledno preuzeto od Zolotoreva (ja radije koristim užu definiciju prava kao spontanog poretka rešavanja konflikata, kako bih ga odvojila od morala kao spontanog poretka ulaska u konflikte). Boris je pak počeo da govori ne o pravu, već o pravima, i citirao je moju definiciju „prava su pretenzije sa kojima su se pomirili“. Samo što je on to izgovorio u jednini. I, naravno, kada je voditelj rezimirao svoje utiske o debatama, rekao je da ga je zaprepastilo što je Boris, umesto definicije, izneo neki nerelevantan slogan. Ovde imamo banalno nesporazume, povezano sa specifičnostima ruskog jezika u kojem se „right“ i „law“ izražavaju istom rečju „pravo“. Debitanti su pitanje razumeli različito, a voditelj uopšte nije shvatio šta se dešava. Pa, dešava se, šta će.
Više neću govoriti o debatama, možete ih poslušati sami i formirati sopstveni utisak. Radije ću razmišljati o samom konceptu prava prolaska.
Boris je nakon Crne Gore posetio još nekoliko zemalja i sada trenutno živi u Južnoj Americi. U Urugvaju je video bezbrojne latifundije ograđene bodljikavom žicom i shvatio da, iako zemlja nije mala, zapravo se može šetati samo putevima, bez ikakvih prijatnih staza kroz polja i šumarke. Počeo je da razmišlja o tome u duhu libertarianske ideologije i došao je do određenih zaključaka.
Prvobitno je sva površina zemlje bezvlasna. Kada neko, prema principu homesteadinga, prisvoji komad zemlje kako bi njime koristio, on stiče pravo na onaj resurs koji koristi za svoju privrednu delatnost – ali ne i apsolutno pravo vlasništva nad svime što se nalazi u prostoru ograničenom zracima iz centra Zemlje koji prolaze kroz granice zemljišta i idu u beskonačnost (upravo takav čisto geometrijski pristup određivanju granica zemljišnog vlasništva na debatama je zastupao Aleksej Šerstnjov). Ali, stičući pravo da kopa po zemlji, on time ne stiče automatski pravo da zabrani bilo kome da se kreće tom zemljom. Maksimalno može insistirati na određenoj odšteti za uništavanje useva i slične konkretne merljive troškove. Pravo na kretanje u prostoru ima svaka osoba prema istom tom principu homesteadinga – jednostavno po činjenici da to voli, ume, praktikuje i ne može bez toga ostvariti svoju samopripadnost. Zabrana kretanja se tradicionalno naziva oduzimanjem slobode, pa se postavlja pitanje zašto neki latifundista oduzima ljudima slobodu? To su otprilike argumenti u korist postojanja bezuslovnog prava prolaska.
Koje predloge Boris dalje iznosi, nakon što je izneo argumente u korist postojanja takvog prava? U suštini, reč je o promeni podrazumevanih postavki. Ako postojeći pravni sistemi, koji predviđaju privatno vlasništvo nad zemljom, po defaultu pretpostavljaju pravo vlasnika da zabrani kretanje po svom vlasništvu, a zatim navode određene izuzetke kada vlasnik ipak mora omogućiti pravo prolaska – sada se predlaže obrnuta šema. Po defaultu, vlasnik zemlje nema pravo da zabrani prolaz kroz svoju teritoriju, međutim, može izneti određene razloge zašto je baš u nekom konkretnom slučaju zabrana ipak opravdana.
Boris je prilično radikalan, izjavljujući otprilike sledeće: da, neki vlasnik zemlje može se fizički ograditi zidom, ali time ne može ukrasti drugim ljudima pravo da prođu kroz prostor ograđen zidom: oni mogu preći preko zida i nastaviti kretanje. Ako je prostor pokriven krovom, onda je još bolje, putnik će se jednostavno kretati po krovu, tako da njegovo pravo prolaska nije ugroženo. A ono što je pod krovom, to je već potpuno privatno. Uopšte govoreći, upravo takav pravni sistem je postojao davno u neolitskom naselju na mestu današnjeg Çatalhöyüka: kuće su građene jedna uz drugu, krovovi kuća su bili javni prostor. Na taj način, Borisova pravna intuicija pronalazi direktan odraz u istoriji.
Naravno, svoje argumente imaju i zagovornici punog privatnog vlasništva: pravo prolaska je previše lako zloupotrebiti. Dovoljno je dopustiti mogućnost kretanja tuđom teritorijom bez pitanja i bez nadoknade, i već sutra se može organizovati flešmob na travnjaku ispred kuće neprijatnog tipa, izgaziti cvetnjake i tako dalje, a da ne govorimo o konstantnom tupkanju po krovu. No, pošto su prava (pretenzije sa kojima su se pomirili) samo generalizacija principa koji omogućavaju realizaciju prava (spontanog poretka rešavanja konflikata), između onih koji brane pravo na zabranu trespasinga i onih koji brane pravo prolaska, u stvarnosti su sasvim mogući konstruktivni kompromisi. Oni se svode na to da se vlasnik zemlje složi sa ograničenim pravom prolaska ako oni koji prolaze minimiziraju neprijatnosti koje stvaraju vlasniku, a možda ih i kompenzuju. On će, zauzvrat, preduzeti mere za olakšavanje prolaska svojom zemljom: napraviće staze. Zašto? Prvo, staza organizuje protok ljudi, smanjujući opterećenje ostatka teritorije. Drugo, appeal vlasnika na činjenicu uređenja staze predstavlja snažan moralni zahtev u korist ograničavanja prolaska baš na stazu, a u nekim slučajevima i u korist naplate prolaska (češće prolaska vozilom).
Međutim, da bi se takve prakse šire širile, zaista je neophodna promena presumpcije, sa „po defaultu ne može“ na „po defaultu može“, i tu je Boris verovatno u pravu. Dodajem da promena presumpcija u tom pravcu takođe priprema teren za budući ankap, kada apsolutno sva zemlja postane privatna. Kao što ukidanje državne socijalne pomoći primorava ljude da odgovornije pristupnu pitanjima prevencije životnih poteškoća, tako će i ukidanje koncepta državne zemlje za opštu upotrebu primorati ljude da svesnije pristupnu pitanjima slobode kretanja.
Aleks Rozov, autor Meganezijskog ciklusa, u svom ŽŽ-u počeo je sa pripremnim pitanjima o tome kako da spretnije napiše kapitalističku transutopiju, odnosno realističnu pozitivnu sliku čistog kapitalizma, procesa koji su do njega doveli i procesa koji ga čine stabilnim. Imam velike sumnje u to da će mu uspeti, jer mi njegova shvatanja tržišta ne deluju potpuno adekvatno. Grubo rečeno, on će biti sklon da razmišlja o tržištu više po Marksu nego po Mizesu. Publika koja mu se okuplja u komentarima verovatno može samo da pogorša njegove probleme, jer je tamo, kao i obično, puno odabranih hobbesovaca koji smatraju čovečanstvo potpuno pokvarenim i u potrebi za snažnim regulatorom, bez kojeg bi ljudi, naravno, jedni druge pojeli.
„Profesionalni“ pristalice kapitalizma (koji pišu u popularnim analitičkim medijima) – ulepšavaju realni kapitalizam.
„Neprofesionalni“ (koji učestvuju u mrežnim holyvarima) zamišljaju lukosovski kapitalizam, tačnije ne kapitalizam uopšte, već neki prizračni feudalizam u koji su utkani farmeri, zanatlije i trgovci sa primitivno organizovanim porodičnim biznisom.
Realni kapitalizam (u kojem su glavni igrači velike kompanije sa piramidom birokratije, složenim odnosima vlasništva, neformalnim dogovorima top-menadžera i većinskih akcionara, i još složenijim odnosima sa finansijsko-bankarskim i državnim sistemima) neprihvatljiv je za „neprofesionalce“. Takav kapitalizam im se (iznenada) čini kao „levističko iskrivljenje kapitalizma“.
Kratko rečeno, država se kod njih smatra neizbežnim i neodvojivim atributom kapitalizma, što shodno tome čini sve ankap ideje nekim lukosovskim slikama koje ne mogu imati nikakve veze sa stvarnošću.
Nekada je Mihail Svetov obećao da će napisati knjigu o libertarijanizmu i odustao je. Morao sam da preuzmem i napišem svoje. Vladimir Zolotorev se žalio na nedostatak libertarijanske teorije rata, pa sam morao početi da razmišljam i u tom pravcu. Sada, čini se, moraću da sastavim i neki umetnički tekst o tome kako izgleda jedno od mnoštva mogućih otelovljenja ankapa. Trenutno sam u fazi pregovaranja: pa, možda treba malo sačekati i sen Aleks će ipak napisati nešto pristojno, on je plodan autor, napisao je čak i o čistaču kanalizacije pri komunizmu, šta mu košta da reši i ovaj novi zadatak, pa ja neću morati da se hvatam za ono što slabo umijem.
Ali za slučaj da Rozov ne „izbaci“ ništa, ili ako rezultat bude u skladu sa mojim trenutnim niskim očekivanjima, počinjem već da razmišljam o tome kako da uradim nešto svoje. Moje jake strane su osećaj za stil, konciznost i sposobnost analize. Slabe strane su poteškoće sa zadržavanjem širokog zamisla u glavi i prosečna mašta, zato moje stvaralaštvo predstavlja kratke teme o konkretnim pitanjima koja ja nisam zadao. Međutim, ovde je potreban prilično obiman umetnički tekst.
Najverovatnije će pristojno rešenje biti ciklus priča. Neki Monteliberski ciklus kao protivteža Meganezijskom. Ne znam. Ne želim još uvek o tome da razmišljam. Strah me je da zakoračim u te vode.
Gotova je finalna verzija prevoda još jednog poglavlja Praktične anarhije autora Stefana Molinju, ovog puta o zdravstvenoj zaštiti. U principu, struktura poglavlja je već prilično uobičajena: analiza trenutne etatističke slike, a zatim opis toga kako će sve to izgledati u bezdržavnom tržišnom društvu. Za razliku od situacije sa putevima i sličnim infrastrukturnim pitanjima, ovde je već moralo biti dodato malo socijalizma u obliku dobrotvornosti, bez koje bi čisto komercijalna zdravstvena zaštita mogla pružiti ružne slike siromašaka koji umiru pored ograde. Uostalom, dobrotvornost ne treba državu, tako da to ne narušava skladnost konstrukcije.
Nihilizam je potpuno logična posledica Hjumove giljotine. Nemoguće je izvesti ono što treba biti iz onoga što jeste, sledeće, ništa objektivno obavezno ne postoji. Nema objektivnog morala (pozdrav Dobroumu), nema prirodnog prava (pozdrav Rotbardu), a taj vaš objektivizam je u celosti neka glupa šala (pozdrav Ajn Rend).
Ali nihilista nije solipsista. On je svestan da u svetu, pored njega, postoje i druge individualnosti, sa svojim subjektivnim ukusima, vrednostima i potrebama.
Nihilistima se često pripisuje namera suprotstavljanja celom svetu, postavljanja sebe naspram njega, pa čak i gotovo ratovanje sa njim. To je razumljivo, jer je nihilizam rođen upravo kao negacija nametnutih vrednosti, dužnosti prema višim silama i društvu. Misliš da nekome nešto dugujem? Ma pusti kurac.
Pa tako su i rani libertarijanci poznati ne toliko po svom pozitivnom programu, koliko po kritici svakog etatističkog govna. Ipak, libertarijanac obično nije previše sklon tome da fizički istrebljuje sve etatiste, isto tako i nihilista, pri всей svojoj agresivnoj i ciničnoj retorici, ako bude ostavljen bez moralizatorstva koje ga iritira, i dalje će biti primoran da kontaktiše ljude, dogovara se sa njima, pa čak i udružuje na osnovu poklapanja određenih vrednosti i interesa, iako, činilo bi se, gde je nihilizam, a gde vrednosti. Međutim, čak i subjektivna volja ima preferencije. A gde postoje poklapanja preferencija — tu se javlja mogućnost kooperacije. I tako se Štirnerov Jedini udružuje u saveze individualista.
Naravno, kada im se pruži sloboda, nihilisti će neizbežno promeniti svoju retoriku. „Ne postoje nikakve više vrednosti, niko nikome ništa po defaultu ne duguje.“ „Pa da, to je očigledno, ali šta si hteo time reći?“ Da li će nihilisti nužno appealovati na pravo jačeg? U početku, sasvim je verovatno da hoće. Potom će se uveriti da nikakvo jedinstveno prirodno pravo ne postoji, i da se to odnosi i na pravo jačeg, što znači da će morati da se dogovore sa svakim pojedinačno i jasno definišu obaveze.
Kratko rečeno, svaka ideologija koja u centar stavlja individualizam (a nihilizam je upravo takav), neizbežno će doći do manje ili više libertarianskih praksi, čak i ako će ljudi na početku biti puni ciničnog hvalisanja o mogućnosti da sve i svakoga ugnu. Opšte gnujanje radi samo tamo gde postoji saglasnost onih koji su gnućani. A s kog razloga bi nihilisti dali takvu saglasnost?
Prilično značajan deo pitanja koja ljudi postavljaju u vezi sa ankapom svodi se na to da li će biti moguće raditi to i to, da li će biti dopustivo ono ili ono, kako se ankap odnosi prema ovome ili onome. Da li je dozvoljeno ubijati pedofile i mučitelje životinja? Da li su dopustivo ropstvo i abortusi? Kako se ankap odnosi prema intelektualnoj svojini i globalnom zagrevanju?
Na sva ova pitanja, kao što znate iz memova, ankapisti imaju jednostavan, sažet, pa čak i potpuno korektan odgovor: tržište će rešiti. Drugim rečima, kao odgovor na pitanje o preferencijama zamišljenog subjektivnog „ankapa“, ukazuje se na konkretnog zamišljenog subjektivnog „tržišta“, koje će i postaviti odgovarajuće norme. Naravno, ovaj odgovor je previše kratak, i zato on obično ne zadovoljava one koji pitaju. Dozvolite mi da malo razradim ovu temu.
Uglavnom ljude ne brine to kako se drugi ljudi ponašaju, jer se ponašanje jedne osobe uklapa u predstave o tome šta je ispravno za drugu osobu. A kada prestane da se uklapa, tada to osobu brine i ona počinje da razmišlja kako da se prema tome odnosi i šta se s tim može uraditi.
Libertarijanac može grubo opisati svoja shvatanja o ispravnom kao „samopripadnost se poštuje, NAP se ne krši“. To nije dovoljno, i predstave o ispravnom se dopunjuju raznim „ovde je tako принято“. Na primer: ovde je desna strana puta; dete puštamo van reda; u restoranu plaća onaj ko poziva, i tako dalje. Ali, pored svih etički neutralnih običaja, postoje i oni koji se odnose na različite granične situacije. Na primer, nakon koje starosti seks prestaje da bude stvar staratelja i postaje stvar onoga ko ima seks. Ili koje vrste prirodnih kompenzacija je dopustivo zahtevati od dužnika ili od onoga ko je nanio štetu. Ili u kojim slučajevima autor dela ima pravo da ograniči druge ljude u njegovom korišćenju. Ove stvari se ne izvode iz osnovnih principa libertarijanizma, baš kao što se iz njih ne izvodi, recimo, desna strana puta.
U etički spornim slučajevima, čovek je sklon da kao normu predloži onu varijantu koja je lično njemu najprofitabilnija. Ako je pritom i dovoljno uticajan – može jako da udari, može doneti mnogo koristi, izaziva opštu ljubav ili je jednostavno dosadan i detaljan – onda se na predloženu varijantu norme može pristati. Ali dalje to rešenje može lako postati presedan, i sada već drugi mogu pozivati baš na tu varijantu norme kao na lokalni običaj. Nakon toga, onaj ko će želeti da revidira tu normu moraće biti mnogo jači, korisniji, šarmantniji ili dosadniji, jer ide protiv tradicije.
Tako se, u izvesnom smislu, može govoriti o pravu jačeg: onaj ko je uložio trud za pojavu presedana može na taj način stvoriti pravnu normu. Menjati tu normu svaki put po sopstvenom nahođenju biće mu teško: u pravnoj tradiciji se to zove princip estopela – ako je neko ranije svojim postupcima pokazao da se pridržava određene norme, onda on u budućnosti ne može pravno insistirati na tome da se ta norma na njega ne primenjuje. U umetničkom obliku, princip estopela je dobro prikazan u poznatoj priči Maksima Šapira „Poštovanje kulturnih tradicija„.
Naravno, onaj ko poseduje neospornu prednost u snazi, korisnosti, šarmu ili dosadnosti nad svima i to sa velikom rezervom, ili onaj ko predvodi sjedinjenu grupu istomišljenika, može promoterski gurnuti i takvu pravnu normu kao što je „ovaj konkretni tip ima pravo da u svim situacijama postupa kako mu je volja“, stvarajući time državu. Međutim, sve dok ne stvori pravne norme o prenosu svoje vlasti, ta država će neizbežno završiti njegovom smrću, a smrt će po pravilu biti prilično rana. Barem nam upravo tu zakonitost pokazuje drevna istorija. Ali ovde razmatramo ankap, odnosno društveno uređenje u kojem se verovatnoća uspeha takvih tipova svesno smanjuje do minimuma.
Pa kako će onda zapravo u ankapu postupati prema mučiteljima životinja, ropstvu i dalje po listi? To je na vama da odlučite. Što više truda uložite da baš vaše mišljenje prevlada, što nepotrpeljiviji budete prema tuđem mišljenju – to je veća verovatnoća da će mučitelji životinja dobijati baš onoliko bičeva koliko ste vi propisali prvom kojeg sretnete. I, naravno, to je veća verovatnoća da ćete u odbrani svog mišljenja pretrpeti troškove koji su za vas neprihvatljivi – i odustati. Ipak, ako vas slične teme živo brinu, preporučujem da unapred razvijate snagu, korisnost i šarm.
I dosadnost.
Ovo mi je dobra neuronska mreža napravila kao ilustraciju za „Poštovanje kulturnih tradicija“
Na sajtu je novi naručeni prevod, članak „Tulipomanija: klasična priča o holandskom finansijskom mehuru je uglavnom lažna„. To je 2018. godina, medveđi ciklus bitkoina, ponovni razgovori o tome da je sva ta vaša kripto zapravo nova varijanta tulipomanije, pa i članak koji, ne pominjući ni reč o bitkoinu, umesto toga objašnjava da sa tulipanima nije bilo nimalo tako kao u popularnim ekonomskim anegdotama.
Odavno nisam pisao recenzije o onome što se dešava u Montelibero-u, ali sada se pojavio zanimljiv povod: Anton Ekhin, politikolog, jedan od ideologa projekta i autor članaka, koji objašnjavaju zašto bi ruski emigranti slobodno društvo trebalo da grade baš u Crnoj Gori, objavio je novi članak u kojem sada objašnjava zašto to treba raditi u Argentini.
Ukratko.
Prednosti Crne Gore, kako su viđene 2021. godine: malo naseljena demokratska zemlja bez dominantne nacije, sa izlazom na more i perspektivom ulaska u EU.
Mane Crne Gore, kako se vide 2025. godine: zemlja koja marljivo izvršava sve EU direktive o zatezanju obruča u odnosu na Ruse, osim, za sada, zahteva za uvođenjem viznog režima. Takođe postoji medijska i delimično policijska kampanja protiv Montelibero-a i lično protiv Antona.
Perspektive ruskog libertarianskog društva u Crnoj Gori da doprinese promenama u pravcu slobode u ovoj zemlji nisu čak ni nula, već minus: što se više sueti, to će protivljenje biti žešće u uslovima potpunog silovnog dominiranja lokalne države. Antona ne zanimaju previše ideje agorista o izgradnji kontrekonomije, njemu je važno da sve ove mere podrže zvanične vlasti. U nadi u ovo čudo, on se prvo preselio iz Rusije u DNR, zatim je podržao projekat Montelibero, a poslednje godine je konačno shvatio da se čudo već dešava u Argentini i da je tamo plodnije tlo za libertarijance.
U vezi s tim, Anton predlaže da fiksira svoje gubitke u Crnoj Gori i fokusira se na stvaranje libertarianskog društva u Argentini, po principima koji su isprobani u Montelibero-u. Reakcija crnogorskog dela zajednice na takve ideje bila je prilično jednoglasna: neka on lično ide u Argentinu i gradi tamo šta želi, a mi smo se ovde već prilično dobro smeštili. To se poklapa sa mojom prošlogodišnjom tezom da je glavni podsticaj za preseljenje u Crnu Goru za ruskojezičnog libertarijanca u tome što ovde Montelibero već postoji, a na drugim mestima tako snažna libertarianska društva još nisu izgrađena.
Dakle, glavna mana ideje prebacivanja na Argentinu je u tome što ruskih libertarijanaca nema toliko mnogo, u Crnoj Gori oni već imaju značajan mrežni efekat od ekonomskih i socijalnih veza, i prebacivanje na novu platformu će još dugo donositi čist minus: oni koji ostanu u Crnoj Gori će gubiti zbog slabljenja lokalne zajednice, a oni koji se presele u Argentinu će snositi troškove preseljenja i neće dobijati prednosti od zajednice, jer ona još uvek nije stvorena.
Za one koji žele da učestvuju u politici, odlazak u Argentinu je definitivno poželjniji. Razlog je banalan: tamo je za sada još uvek realno u relativno kratkom roku dobiti državljanstvo, zajedno sa političkim pravima, dok u Crnoj Gori Rusi nemaju ni neće imati državljanstvo. Resursi Montelibero-a pokušali su da prikažu optimističnu sliku u lošoj situaciji, tvrdeći da politička prava nisu toliko potrebna i da ćemo uticati preko lokalaca, ali sada se čini da su se iluzije razvejala.
Međutim, čak i oni koji ozbiljno računaju da za otprilike tri godine nabave državljanstvo, moraju tokom te tri godine od nečega živeti, a i nakon dobijanja državljanstva takođe nekako opstati. Uprkos godini libertarianskih reformi, Argentina je i dalje regulatorni pakao, pri čemu se položaj imigranata u poređenju sa vremenima pre Mileija verovatno pogoršao – državljanstvo i boravišna dozvola postali su teži za dobijanje. Pored regulatornih poteškoća, moraće se uzeti u obzir i to da je trošak života u Argentini postao primetno viši nego u Crnoj Gori. Iste one visoke uvozne dažbine poznate iz Crne Gore, koje Milei nekako teško uspeva da ukine, rade svoj crni posao.
Koji od ruskih libertarijanaca zaista treba da ide u Argentinu?
Oni koji imaju resurse za stvaranje srednjeg legalnog biznisa. U Crnoj Gori bi to bilo besmisleno zakopavanje novca: poslovni klima se pogoršava, biznisi Rusa trpe ozbiljan regulatorni pritisak, naročito neformalni, kada se kazne i rešenja o obustavi rada izdaju više ili manje proizvoljno. U Argentini su porezi viši, kontrola je takođe česta, ali je tržište veće, i od određene veličine to može nadoknaditi mane.
Oni koji imaju osnove za brzo dobijanje argentinskog državljanstva: mogućnost investiranja velike sume u lokalnu ekonomiju, potvrđenu veliku legalnu rentu, legalno zaposlenje u lokalnoj kompaniji. Rođenje deteta na teritoriji Argentine je lutrija.
Drugim rečima, razlozi za odlazak u Argentinu postoje za one koji su u Crnoj Gori već veoma značajni akteri u lokalnoj zajednici, i odlazak svake takve osobe iz Crne Gore bio bi veliki gubitak za Montelibero. Zato je glavna preporuka za crnogorski deo Montelibero-a: cenite naše „kitove“, ukazujte im znake poštovanja, ne dajte im povoda da posumnjaju u to da su ovde potrebniji.
Što se tiče srednjoročnih perspektiva, raslojevanje ruskog emigrantskog libertarianskog društva na bogatu legalnu argentinsku i siromašnu nelegalnu crnogorsku zajednicu moglo bi vremenom dati određeni koristan efekat. Međutim, oni koji bi u principu mogli da odu u Argentinu i stvore tamo novu zajednicu, mogu postaviti razumno pitanje: zašto baš tamo? Zašto ne u Salvador, ne u Prosperu, ne u New Hampshire, na kraju? Svuda postoje mane, ali postoje i u Argentini. Tako da, kao i u slučaju Crne Gore 2021. godine, prvo mala grupa ljudi mora rizikovati i uložiti u stvaranje libertarianskog društva u Argentini, i tek kada dođe do određenog ukorenjivanja, postojanje tamošnjeg domaćeg „Argentibero-a“ zaista će postati značajan faktor zbog kojeg će imati smisla preseliti se tamo.
Po nalogu @mysery_tg uradio sam prevod jednog od poglavlja „Večeri u ulici Sen Lazar“ Gustava de Molinarija (1849. god.). Autor je sredinom 19. veka osmislio i popularizovao ideju koju danas poznajemo kao ankep, a u tekstu koji vam predstavljam izlaže argumente u korist ovog sistema društvenog uređenja u zamišljenom dijalogu sa konzervativcom i socijalistom.
