Na sajtu je novi naručeni prevod, članak „Tulipomanija: klasična priča o holandskom finansijskom mehuru je uglavnom lažna„. To je 2018. godina, medveđi ciklus bitkoina, ponovni razgovori o tome da je sva ta vaša kripto zapravo nova varijanta tulipomanije, pa i članak koji, ne pominjući ni reč o bitkoinu, umesto toga objašnjava da sa tulipanima nije bilo nimalo tako kao u popularnim ekonomskim anegdotama.
Odavno nisam pisao recenzije o onome što se dešava u Montelibero-u, ali sada se pojavio zanimljiv povod: Anton Ekhin, politikolog, jedan od ideologa projekta i autor članaka, koji objašnjavaju zašto bi ruski emigranti slobodno društvo trebalo da grade baš u Crnoj Gori, objavio je novi članak u kojem sada objašnjava zašto to treba raditi u Argentini.
Ukratko.
Prednosti Crne Gore, kako su viđene 2021. godine: malo naseljena demokratska zemlja bez dominantne nacije, sa izlazom na more i perspektivom ulaska u EU.
Mane Crne Gore, kako se vide 2025. godine: zemlja koja marljivo izvršava sve EU direktive o zatezanju obruča u odnosu na Ruse, osim, za sada, zahteva za uvođenjem viznog režima. Takođe postoji medijska i delimično policijska kampanja protiv Montelibero-a i lično protiv Antona.
Perspektive ruskog libertarianskog društva u Crnoj Gori da doprinese promenama u pravcu slobode u ovoj zemlji nisu čak ni nula, već minus: što se više sueti, to će protivljenje biti žešće u uslovima potpunog silovnog dominiranja lokalne države. Antona ne zanimaju previše ideje agorista o izgradnji kontrekonomije, njemu je važno da sve ove mere podrže zvanične vlasti. U nadi u ovo čudo, on se prvo preselio iz Rusije u DNR, zatim je podržao projekat Montelibero, a poslednje godine je konačno shvatio da se čudo već dešava u Argentini i da je tamo plodnije tlo za libertarijance.
U vezi s tim, Anton predlaže da fiksira svoje gubitke u Crnoj Gori i fokusira se na stvaranje libertarianskog društva u Argentini, po principima koji su isprobani u Montelibero-u. Reakcija crnogorskog dela zajednice na takve ideje bila je prilično jednoglasna: neka on lično ide u Argentinu i gradi tamo šta želi, a mi smo se ovde već prilično dobro smeštili. To se poklapa sa mojom prošlogodišnjom tezom da je glavni podsticaj za preseljenje u Crnu Goru za ruskojezičnog libertarijanca u tome što ovde Montelibero već postoji, a na drugim mestima tako snažna libertarianska društva još nisu izgrađena.
Dakle, glavna mana ideje prebacivanja na Argentinu je u tome što ruskih libertarijanaca nema toliko mnogo, u Crnoj Gori oni već imaju značajan mrežni efekat od ekonomskih i socijalnih veza, i prebacivanje na novu platformu će još dugo donositi čist minus: oni koji ostanu u Crnoj Gori će gubiti zbog slabljenja lokalne zajednice, a oni koji se presele u Argentinu će snositi troškove preseljenja i neće dobijati prednosti od zajednice, jer ona još uvek nije stvorena.
Za one koji žele da učestvuju u politici, odlazak u Argentinu je definitivno poželjniji. Razlog je banalan: tamo je za sada još uvek realno u relativno kratkom roku dobiti državljanstvo, zajedno sa političkim pravima, dok u Crnoj Gori Rusi nemaju ni neće imati državljanstvo. Resursi Montelibero-a pokušali su da prikažu optimističnu sliku u lošoj situaciji, tvrdeći da politička prava nisu toliko potrebna i da ćemo uticati preko lokalaca, ali sada se čini da su se iluzije razvejala.
Međutim, čak i oni koji ozbiljno računaju da za otprilike tri godine nabave državljanstvo, moraju tokom te tri godine od nečega živeti, a i nakon dobijanja državljanstva takođe nekako opstati. Uprkos godini libertarianskih reformi, Argentina je i dalje regulatorni pakao, pri čemu se položaj imigranata u poređenju sa vremenima pre Mileija verovatno pogoršao – državljanstvo i boravišna dozvola postali su teži za dobijanje. Pored regulatornih poteškoća, moraće se uzeti u obzir i to da je trošak života u Argentini postao primetno viši nego u Crnoj Gori. Iste one visoke uvozne dažbine poznate iz Crne Gore, koje Milei nekako teško uspeva da ukine, rade svoj crni posao.
Koji od ruskih libertarijanaca zaista treba da ide u Argentinu?
Drugim rečima, razlozi za odlazak u Argentinu postoje za one koji su u Crnoj Gori već veoma značajni akteri u lokalnoj zajednici, i odlazak svake takve osobe iz Crne Gore bio bi veliki gubitak za Montelibero. Zato je glavna preporuka za crnogorski deo Montelibero-a: cenite naše „kitove“, ukazujte im znake poštovanja, ne dajte im povoda da posumnjaju u to da su ovde potrebniji.
Što se tiče srednjoročnih perspektiva, raslojevanje ruskog emigrantskog libertarianskog društva na bogatu legalnu argentinsku i siromašnu nelegalnu crnogorsku zajednicu moglo bi vremenom dati određeni koristan efekat. Međutim, oni koji bi u principu mogli da odu u Argentinu i stvore tamo novu zajednicu, mogu postaviti razumno pitanje: zašto baš tamo? Zašto ne u Salvador, ne u Prosperu, ne u New Hampshire, na kraju? Svuda postoje mane, ali postoje i u Argentini. Tako da, kao i u slučaju Crne Gore 2021. godine, prvo mala grupa ljudi mora rizikovati i uložiti u stvaranje libertarianskog društva u Argentini, i tek kada dođe do određenog ukorenjivanja, postojanje tamošnjeg domaćeg „Argentibero-a“ zaista će postati značajan faktor zbog kojeg će imati smisla preseliti se tamo.
Po nalogu @mysery_tg uradio sam prevod jednog od poglavlja „Večeri u ulici Sen Lazar“ Gustava de Molinarija (1849. god.). Autor je sredinom 19. veka osmislio i popularizovao ideju koju danas poznajemo kao ankep, a u tekstu koji vam predstavljam izlaže argumente u korist ovog sistema društvenog uređenja u zamišljenom dijalogu sa konzervativcom i socijalistom.
Prevod je urađen sa engleskog prevoda Dejvida Harta iz 2009. godine. Nisam proveravao sa francuskim originalom, ali se nadam da je faktor „pokvarenog telefona“ dovoljno zanemarljiv.
Konačno sam uspeo da odslušam najavljene duge i naporne debate između Maksima Františkova i Alekseja Kamendanta o problemima utemeljenja libertarianske teorije.
Tome je prethodio razgovor Bogdana Litvina sa pomenutim Maksimom Františkovim, gde je ovaj izложиio kako vidi propuste u libertarianskoj teoriji.
Glavna teza Maksima iz ovog prvog razgovora bila je da samovlasništvo nije toliko neophodan koncept, čija se direktna primena sudara sa brojnim graničnim slučajevima i kolizijama, kao što je pravna analiza odnosa roditelja i dece – a ako prihvatimo mogućnost nekažnjenog kršenja prava dece zasnovanih na samovlasništvu od strane roditelja u ime njihovog sopstvenog dobra, to bukvalno u jednom koraku opravdava paternalizam u svim sferama, i etatizam kao njegov najviši oblik. U mojoj knjizi su slični problemi ukratko razmatrani, međutim, u licu Maksima Františkova (barem u ova dva razgovora) imamo ne toliko teoretičara, koliko erudita koji je detaljno proučio teorijske radove Mizeza-Rotbarda-Hoppea i uveren je da je na poslednjem libertarianska teoretska misao stala, i da sada svi libertarijanci samo slepo slave ovo trojstvo, ne pomerajući svoja istraživanja dalje.
Zatim Maksim pokazuje da ne postoji nikakvo pravo osim prava jačeg, a libertarianska razmišljanja o etici i pravu su samo ideologija slabih. Jaki uzima ono što želi, a slabi se buni, pitajući se po kom pravu, ali trpi i ne podiže pobune. U zaključku, on predlaže libertarijancima da prihvate ovaj zaključak kao činjenicu i da postupaju polazeći od tih razmatranja. Treba reći da se ovo u nekim aspektima poklapa sa mojom definicijom prava kao zahteva sa kojima su se pomirili, međutim, libertarianska ideologija, po mom mišljenju, neće biti dovoljno održiva ako bude organski odgovarala samo svetonazoru ljudi u slaboj poziciji, jer čim osoba postane dovoljno jaka, počeće sa prezirem odbacivati svaki libertarianizam. Upravo u demonstraciji toga da libertarianski pristupi mogu poboljšati život i jakima, sastoji se naš zadatak ideološke ekspanzije.
Što se tiče debata sa Kamendantom, format mi se uopšte nije dopao; moderator je mogao barem nekako zaustaviti Maksima kada je odlazio u oftopike, izlazeći iz svih razumnih vremenskih okvira. S druge strane, Maksim je na samom početku izjavio da libertarijanci uvek izlaze na debate samo da bi izgubili, i odmah je naočigledno demonstrirao da za dominaciju u debatama nije bitan kvalitet argumentacije, već pritisak. Žanr je takav, navodno, zato proučavajte borbe bez pravila, možda nekoga i pobedite.
Ipak, dopale su mi se dve teze. Jedna od Kamendanta, kada je rekao da kako pravni sistem postaje univerzalniji i kako se pojedinačni lokalni pravni sistemi spajaju, lokalne specifičnosti iz njih nestaju, a osnova koja ostaje je upravo prirodno pravo. A libertarianska ideologija se može odlično osloniti na to samo prirodno pravo.
Druga teza bila je Maksima, o tome da etički sistem libertarianizma nema nikakvu potrebu da se opravdava kroz drugi etički sistem, na primer, utilitarizam; sistem treba da bude zatvoren u okviru sopstvenih vrednosti. U principu, nešto slično je pisao i Rotbard kada je, analizirajući poziciju Mizeza, primetio da će za libertarijanca sloboda biti poželjnija, čak i ako bi se na neki neverovatan način uspela konstruisati funkcionalna verzija komunizma koja bi efikasnije uvećavala materijalno blagostanje ljudi od slobodnog tržišta. Dakle, libertarijanac može biti srećan što su zakoni ekonomije na njegovoj strani, ali njegova etička pozicija ne sme se oslanjati na tu okolnost, već mora biti ukorenjena u fundamentalnijim stvarima.
Tako da, na kraju, slušanje ovih razgovora na ubrzanjoj brzini od put i po nije bio potpuno uzaludan gubitak vremena, ali u budućnosti ću preferirati nekoga ko nije toliko pričljiv.
M1inki
Mojim čitaocima odavno nije tajna da mi se deo autorskog prava, kao što je kopirajt, čini entitetom koji je beznadežno zastareo i krajnje skup u smislu primene (enforcement-a), te će stoga odmah izumreti čim država prestane da sprovodi taj isti enforcement. Međutim, sa pojavom velikih jezičkih modela pojavili su se svi razlozi da se veruje da će kopirajt izumreti čak i znatno ranije od države.
U odbranu kopirajta postoje različiti argumenti. Postoji utilitarni: ako će svi besplatno uzimati tuđi sadržaj, nestaće stimulansa za kreiranje tog sadržaja, a to je kraj progresa. Postoji objektivistički: čovek ima pravo na proizvod svog razuma, i tačka, jer tako je rekla Ayn Rand. Postoji etički: rad mora biti plaćen.
A zatim se ispostavlja da je za obuku nove, naprednije verzije velikog jezičkog modela potrebno „nahraniti“ ga apsolutno svim korpusima tekstova koje je čovečanstvo ikada kreiralo, a on će to pojesti i tražiti još. Ako se to ne uradi, perspektivni pravac razvoja informacionih tehnologija udariće u zid. One koji obučavaju model ne zanimaju umetničke vrednosti teksta. Za njih su i Biblija i fan-fik o Hari Potteru jednostavno tekst koji poseduje ključni kvalitet: napisan je od strane čoveka. Poznavanje Biblije je za jezički model važnije, ali samo iz razloga što je ona, prvo, obimnija, a drugo, reference na nju se mnogo češće pojavljuju u drugim tekstovima i korisničkim upitima.
I to je to, odmah smo izgubili utilitarni argument, jer je upravo zarad progresa potrebno nahraniti neuronsku mrežu tekstovima. Zauzvrat smo dobili veoma bogate lobiste za ukidanje kopirajta, jer kompanije koje razvijaju velike jezičke modele sasvim mogu da se mere po veličini kapitala sa digitalnim izdavaštvima. Uz to, čak i ako vlasnici prava nad posebno popularnim tekstovima uspeju da odbrane pravo da LLM-ovi ne budu upoznati sa njima, ko će profitirati od toga što će četbot na zahtev „prepričaj određenu priču Stivena Kinga“ odgovoriti „ne znam nijedno delo ovog autora, hajde da vam bolje prepričam određenu priču Dejvida Fridmana“. Sigurno neće profitirati izdavači Stivena Kinga, niti sam Stiven King od takve situacije.
Kako će se pribavljati sadržaj za trening neuronskih mreža? Vrlo jednostavno. Sadržaj je uglavnom već fizički prisutan na mreži u besplatnom pristupu, samo što ima etiketu „piratski“, i zbog toga zakonite kompanije moraju da se pretvaraju da on ne postoji. Međutim, to je previše krhka ograda i ona neće zaustaviti one koji smatraju da imaju pravo da je preskoče. Neuronskoj mreži neće biti dostupan samo neki Rodion Belkovič, jer on u principu ne objavljuje svoje knjige na mreži, čak ni za novac))) To je ogroman gubitak za buduće sagovornike inteligentnih četbotova, ali šta se može, čovečanstvo je tokom svoje istorije izgubilo mnogo vrednih tekstova, shit happens.
Pitanje od Dmitrija
Upravo sada prevodim zanimljiv članak u kojem se prate anarhistički koreni ankapa (smešno, ali mnogi smatraju ankape nepravim anarhistima) od Prudona, koji je zapravo prvi proglasio sebe kao anarhizam. Ali do završetka rada ima još nekoliko dana, a do tada ću radije razmišljati o tome koliko je principijelno za anarho-kapitalističko društvo da u svojoj osnovi ima baš libertarianske principe – samopripadnost i ostale NAP-ove.
Zamenimo samopripadnost sa „svi smo mi Gospodnjev alat“ ili „mi smo samo treća tema u muzici Ainur“. To je jednostavno premeštanje lokusa kontrole. Pa, ok, sada je on spoljašnji. Da li će ovo premeštanje smetati u izgradnji ankapa? Ne naročito. Gospod je u svojoj milosti dao ljudima zapovesti. Elfi su ostavili ljudima svoj moćni ep, ispunjen moralnim porukama. Uzmi, koristi. U pesmama ćeš pročitati o vernosti zakletvama ili zapovest zahteva od tebe da ne svedočiš lažno – tako ili drukčije spoznaćeš ideju ugovora i obaveza prema njemu, a znači to da bazu za kapitalizam imamo.
Može li se zaobići princip nenagresije? Da niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja? Ne, neko ima. Hoće li to smetati izgradnji ankapa? Pa, zavisi ko je baš bio srećan izuzetak od ovog principa. Na primer, ako proglasimo da nekažnjeno nasilje mogu inicirati ludi, mala deca i žene sa PMS-om, to nam nimalo neće smetati da izgradimo anarho-kapitalističko društvo. A ako proglasimo da pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja poseduje neki specijalni viteški red, koji se zakleo da čuva mir i spokoj u Galaksiji – biće teže, mada ni tada situacija nije beznadežna, ali ćemo kritično zavisiti od procedura koje regulišu ulazak u taj red i izbacivanje iz njega.
U kojoj meri ankap može biti izgrađen na principima klasičnog liberalizma? Gustov de Molinari je to opisao veoma jasno. On nije znao za nikakve zvučne libertarianske specifične termine poput NAP-a i samopripadnosti, već je jednostavno opisao kako će konkurentno tržište sigurnosnih usluga dati bolje rezultate od monopolističkog.
Šta je sa objektivizmom? Egoizam je vrlina. Razum je vrlina. Zahtevati od ljudi da se žrtvuju za tebe – fuj. Zašto to ne bi bila baza za ankap? Principi zvuče podjednako neobično kao appeal na Silmarillion umesto na Bibliju kao izvor morala, ali, u suštini, realizujući principe objektivizma, dobićemo isti taj ankap, samo sa intelektualnom svojinom. I, da, države pritom neće biti, šta god Ayn Rand pisala o tome, jer prinudno uzimanje poreza znači zahtevati žrtve od poreskih obveznika, a prisiljavanje državnih činovnika da rade besplatno znači zahtevati žrtve od njih. Ali, naravno, ako je dobrovoljno samoupravljanje, koje koordiniraju volonteri o svom trošku ili putem donacija – država, onda ok, neka bude država, ali za nas, libertarijance, to je jednostavno ankap.
Pitanje od Zigoter
Počevši da pišem knjigu o libertarianskoj teoriji rata, sa određenim zaprepašćenjem sam shvatila da, uprkos svom metodološkom individualizmu, nikako ne mogu da kreiram korektne opise bez korišćenja takvih fiktivnih entiteta kao što su kolektivni subjekti. Ove misaone subjektivnosti sam nazvala duhovima.
Jevrejski narod je veoma star i uspeo je da preživi hiljadama godina jer je imao i pažljivo čuvao veoma jak duh izabranosti naroda. Ništa nije moglo potresti vernost Jevreja svom duhu, ali 19. vek im je doneo snažno iskušenje: rodili su se duhovi nacionalizma – fenomen koji je dobio naziv Proleće naroda. Iz veze duha izabranosti i duha nacionalizma rodio se duh cionizma. Opsednuti ovim duhom preduzeli su napore da stvore nacionalnu jevrejsku državu koja bi mogla postati dom za svakog predstavnika izabranog jevrejskog naroda.
Država Izrael u ranoj fazi svog postojanja na duhovnom planu predstavljala je veoma čudnu kombinaciju: stari jevrejski duh izabranosti, novi jevrejski duh cionizma, novi svetski duh socijalizma, zreli evropski duh individualne slobode, i još duh naroda-žrtve rođen tokom Holokausta. Ovi duhovi su u nečemu podržavali jedni druge, ali su se u mnogo čemu sukobljavali. Dobila se dinamična ekspanzivna država koja ne samo da je uobičajeno preživljavala u neprijateljskom okruženju, kao što je jevrejski narod preživljavao u neprijateljskom okruženju vekovima, već je i aktivno proširivala svoje granice, stvarajući unutar apsorbovanog prostora zonu prilično dobre bezbednosti.
Sada je u Izraelu duh naroda-žrtve potpuno iscrpeo svoj potencijal, a pozicije duha socijalizma su nešto oslabile, dok je u ostalom slika ostala ista. Sve dok okruženje Izraela ostane neprijateljsko, odustajanje od ekspanzije za njega znači rizik od uništenja: pasivna odbrana u uslovima tehnološkog progresa ne omogućava efikasno sdržavanje neprijatelja.
A zašto je, zapravo, okruženje Izraela toliko neprijateljsko prema njemu? U početku su se Izraelu suprotstavili duhovi nacionalizma, a oni su u arapskom svetu prilično slabi. Zato je Izraelu bilo dovoljno da odnese ubedljivu vojnu pobedu nad onom ili ovom koalicijom država kako bi se situacija primetno smirila. I tek je duh islama, koji je dobio značajnu snagu krajem 20. veka, učinio situaciju zaista složenom, jer ovaj duh ima snažnu podršku u nižim slojevima, što ga zapravo i čini pravim duhom, a ne propagandističkom izlogom, kao što je recimo pravoslavlje u RF.
Završivši sa istorijom, pređimo na libertarianske recepte. Pre svega, retorika „nanosimo preventivne udarce jer će nas u suprotnom uništiti“ već teško prolazi kod potrošača propagande, čak i ako je istinitna. Zato je upravo sada u usponu retorika „sloboda dolazi“, grehota je ne iskoristiti. Spolja Izrael ne treba da se obraća duhu svoje izabranosti, on će delovati samo na jevrejsku dijaspru, i to slabo. Niti na Holokaust, koji kao informativni povod više ne „prolazi“ (sada umesto njega već mora da se koristi 7. oktobar). I pogotovo ne na socijalizam, grešno je ponositi se sopstvenim unutrašnjim bolestima. Ali slogan „Proširujemo prostor slobode“ – to je ne samo dostojanstveno, već i efikasno. „Ne uništavamo terorističke režime u Gazi, Siriji, Libanu i Iranu zato što su protiv Izraela, već zato što su teroristički. Oni su usmereni protiv svih slobodnih ljudi, bilo unutar zemalja kojima kontrolišu, bilo izvan njih. Islam nije religija ropstva. On je sasvim kompatibilan sa idejama slobne trgovine. I one političke režime koji su spremni na trgovinu, a ne na rat, i u kojima sopstveni građani uživaju u slobodi, Izrael pozdravlja.“
Naravno, ne treba mešati slobodu sa demokratijom, ta greška je USA skupo koštala, nema potrebe da se ponavlja. Važno nije kako je politički lider došao na funkciju, niti da li on uopšte postoji, već koliko su ljudi slobodni u okviru tog političkog režima, tačka. Ali, naravno, takva retorika nameće ograničenja i unutrašnjoj politici Izraela, što je, uostalom, samo na bolje.
U komentarima prethodne objave zamolili su me da detaljnije ispričam o govoru koji je održao poštovani Atomic Cherry tokom nedeljnog razgovora sa Kirilom Grebnevom na Obrazovnom rizortu.
Kiril je dotakao pitanje smisla života. Za mene je pojam smisla po definiciji retrospektivan: uvek se osmišljava prošlost, putem refleksije o onome što je bilo planirano, šta je postignuto, kojim sredstvima, i shodno tome, da li je bilo smisla i u čemu je on bio. Zato se o smislu u budućnosti može govoriti samo hipotetički. Kao da praksa pokazuje da je činiti određene stvari smisleno, pa stoga u trenutnoj situaciji ima smisla primeniti određenu taktiku. Da li će u njenoj primeni zapravo biti smisla — saznaćemo po činjenicama. Isto važi i za smisao života. Osmišljava se već proživljeni odsečak istog. Dosadno, instrumentalno, nema o čemu raspravljati.
Što se tiče Višenke, on se dugo nije mešao u razgovor, a zatim je, snažno zapušivši lulu, započeo polusatno predavanje, u veoma živom tempu, kako ga niko ne bi prekinuo. Reprodukujem onoliko koliko sam uspeo da uhvatim.
Mnoge životinje sposobne su za razvijenu grupnu interakciju. Majmuni poseduju veoma razvijenu inteligenciju koja im omogućava da koriste alate, primenjuju skretanje pažnje, napadaju iz zasede i sklapaju alianse. To ume i rod Homo. Međutim, sva ova čuda socijalnog ponašanja nailaze na Danbarov broj. Za kolektive veće veličine više nema dovoljno neuronskih resursa mozga, emocionalna povezanost slabi.
Kromanjonac je ovaj problem rešio putem emocionalne povezanosti sa fetišima i konstruisanjem misaonih subjekata, uključujući i kolektivne (vidi kod mene o duhovima u Libertarianskoj teoriji rata). Sada za njega „svoji“ nisu samo oni sa kojima provodi ceo život i udara strance po glavi, već uopšte svi koji su potomci iste totemne životinje, koji veruju u iste bogove i razbijaju jaje sa iste strane. Upravo je ova sposobnost apstrakcije povezanosti omogućila čoveku da okuplja saveze plemena, zahvaljujući čemu je potpuno potisnuo neandertalce. A dalje — države, svetske religije, konspiracijske teorije i ostali neuronski otpad.
Stvar je u tome što čovek ne može proizvoljno da isključi ovu sposobnost apstrakcije u sebi. On traži obrasce i pronalazi ih, uvek. Svaka neuronska mreža halucinira. Na primeru velikih jezičkih modela vidimo to najjasnije, ali nismo ništa bolji. Naša svest, sa svim njenim potragama za višim smislom — to su upravo te neuronske halucinacije. Želiš apstraktno mišljenje — dobijaš apstraktne halucinacije.
Apstraktno mišljenje ima primenjenu vrednost — ono služi biološkoj potrebi čoveka da se potvrdi nadmoćnošću nad velikim kolektivima. Ako uklonimo sposobnost apstrakcije, vratićemo čoveka samo na nivo interakcije primitivnih plemena. A ako uklonimo težnju za potvrđivanjem nad drugima, dobićemo čistu halucinirajuću neuronsku mrežu, lišenu praktične primene, a samim tim potopljenu u besplodne duhovne potrage.
Da, potreba za potvrđivanjem nad drugim ljudima može se sublimirati kroz kreativnost, potvrđivanje nad silama prirode i slične izazove. Ali bez respekta i priznanja od strane drugih ljudi, ove aktivnosti za čoveka gube smisao.
U kanalu Ogurizam pojavio se link ka predavanju o anarhističkoj teoriji pedagogije, koje mi se učinilo veoma zanimljivim. Tamo se govori o učenju jednog veoma mudrog Hrvata, koji je delovao kao katolički sveštenik i, kao što priliči normalnom katoličkom svetcu, redovno sramotio đavola, u čijoj ulozi su nastupali različiti obrazovni činovnici.
Pored banalne kritike dominantnog obrazovnog sistema, koji je samo lenji ne kritikovao zbog lude ritualizacije procesa i zanemarivanja mišljenja onih koji bi formalno trebali biti naručioci obrazovanja, naš katolik je dosta pažnje posvetio i konstruktivnom delu, a predavač je nešto od tog konstruktiva prepričao, dopunjujući ga svojim razmišljanjima. U mnogim aspektima ovaj konstrukt odjekuje sa Fridmanovim razmišljanjima o tome kako pripremati decu (bacati knjige u njih i posmatrati koje „zalepe“), iako posvećuje nešto više pažnje neposredno tehnologiji podučavanja.
U međuvremenu, ovog vikenda smo vodili privatni vrtić, kojem s vremena na vreme pomagam u sitnicama, na obrazovni rizort. Vlasnik imanja se specijalizovao za izmišljanje mozgalica i, radi zabave, stvorio je oko sebe inspirativno okruženje. Pored novčanih donacija, od mene i mojih saputnika uzeo je „naknadu“ u vidu razgovora o smislu života, libertarianizmu, Frajdu i Franklu, neuronskim mrežama i evolucionoj biologiji, i ostao je zadovoljan. Deca su pak, u prekidima između bazena i posmatranja paunova, redovno istraživala mozgalice i razne zanimljive rukotvorine razbacane svuda, tako da su neizbežno razvijala svoj mozak.
Hajde da smatramo da je sva ova ne baš povezana priča bila jedan zdravica, i popijmo za to da teorija ne odstupa od prakse!
Današnje poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinjua nije, za razliku od prethodnog, dugačko i temeljno. I ne bi smelo biti drugačije, jer je posvećeno temi kojoj je posvećen mnoštvo memova – putevima pri ankapu.
Prvo autor objašnjava da je najbolji način da se razume zašto bi na slobodnom tržištu odjednom neko želeo da plati novac za izgradnju i održavanje puta – zamisliti sebe kao developera koji dolazi kod investitora. Zatim analizira razne tipične strašilice. I za kraj upućuje završni udarac iz srodne sfere, koja se takođe odnosi na javna dobra.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
