Автор: Анкап-тян

Moje upoznavanje sa Maksimom Františkovim

Konačno sam uspeo da odslušam najavljene duge i naporne debate između Maksima Františkova i Alekseja Kamendanta o problemima utemeljenja libertarianske teorije.

Tome je prethodio razgovor Bogdana Litvina sa pomenutim Maksimom Františkovim, gde je ovaj izложиio kako vidi propuste u libertarianskoj teoriji.

Glavna teza Maksima iz ovog prvog razgovora bila je da samovlasništvo nije toliko neophodan koncept, čija se direktna primena sudara sa brojnim graničnim slučajevima i kolizijama, kao što je pravna analiza odnosa roditelja i dece – a ako prihvatimo mogućnost nekažnjenog kršenja prava dece zasnovanih na samovlasništvu od strane roditelja u ime njihovog sopstvenog dobra, to bukvalno u jednom koraku opravdava paternalizam u svim sferama, i etatizam kao njegov najviši oblik. U mojoj knjizi su slični problemi ukratko razmatrani, međutim, u licu Maksima Františkova (barem u ova dva razgovora) imamo ne toliko teoretičara, koliko erudita koji je detaljno proučio teorijske radove Mizeza-Rotbarda-Hoppea i uveren je da je na poslednjem libertarianska teoretska misao stala, i da sada svi libertarijanci samo slepo slave ovo trojstvo, ne pomerajući svoja istraživanja dalje.

Zatim Maksim pokazuje da ne postoji nikakvo pravo osim prava jačeg, a libertarianska razmišljanja o etici i pravu su samo ideologija slabih. Jaki uzima ono što želi, a slabi se buni, pitajući se po kom pravu, ali trpi i ne podiže pobune. U zaključku, on predlaže libertarijancima da prihvate ovaj zaključak kao činjenicu i da postupaju polazeći od tih razmatranja. Treba reći da se ovo u nekim aspektima poklapa sa mojom definicijom prava kao zahteva sa kojima su se pomirili, međutim, libertarianska ideologija, po mom mišljenju, neće biti dovoljno održiva ako bude organski odgovarala samo svetonazoru ljudi u slaboj poziciji, jer čim osoba postane dovoljno jaka, počeće sa prezirem odbacivati svaki libertarianizam. Upravo u demonstraciji toga da libertarianski pristupi mogu poboljšati život i jakima, sastoji se naš zadatak ideološke ekspanzije.

Što se tiče debata sa Kamendantom, format mi se uopšte nije dopao; moderator je mogao barem nekako zaustaviti Maksima kada je odlazio u oftopike, izlazeći iz svih razumnih vremenskih okvira. S druge strane, Maksim je na samom početku izjavio da libertarijanci uvek izlaze na debate samo da bi izgubili, i odmah je naočigledno demonstrirao da za dominaciju u debatama nije bitan kvalitet argumentacije, već pritisak. Žanr je takav, navodno, zato proučavajte borbe bez pravila, možda nekoga i pobedite.

Ipak, dopale su mi se dve teze. Jedna od Kamendanta, kada je rekao da kako pravni sistem postaje univerzalniji i kako se pojedinačni lokalni pravni sistemi spajaju, lokalne specifičnosti iz njih nestaju, a osnova koja ostaje je upravo prirodno pravo. A libertarianska ideologija se može odlično osloniti na to samo prirodno pravo.

Druga teza bila je Maksima, o tome da etički sistem libertarianizma nema nikakvu potrebu da se opravdava kroz drugi etički sistem, na primer, utilitarizam; sistem treba da bude zatvoren u okviru sopstvenih vrednosti. U principu, nešto slično je pisao i Rotbard kada je, analizirajući poziciju Mizeza, primetio da će za libertarijanca sloboda biti poželjnija, čak i ako bi se na neki neverovatan način uspela konstruisati funkcionalna verzija komunizma koja bi efikasnije uvećavala materijalno blagostanje ljudi od slobodnog tržišta. Dakle, libertarijanac može biti srećan što su zakoni ekonomije na njegovoj strani, ali njegova etička pozicija ne sme se oslanjati na tu okolnost, već mora biti ukorenjena u fundamentalnijim stvarima.

Tako da, na kraju, slušanje ovih razgovora na ubrzanjoj brzini od put i po nije bio potpuno uzaludan gubitak vremena, ali u budućnosti ću preferirati nekoga ko nije toliko pričljiv.

Kako gledaš na to da se neuronetima hrani sav sadržaj sa interneta, zanemarujući autorska prava i bez nečije saglasnosti?

M1inki

Mojim čitaocima odavno nije tajna da mi se deo autorskog prava, kao što je kopirajt, čini entitetom koji je beznadežno zastareo i krajnje skup u smislu primene (enforcement-a), te će stoga odmah izumreti čim država prestane da sprovodi taj isti enforcement. Međutim, sa pojavom velikih jezičkih modela pojavili su se svi razlozi da se veruje da će kopirajt izumreti čak i znatno ranije od države.

U odbranu kopirajta postoje različiti argumenti. Postoji utilitarni: ako će svi besplatno uzimati tuđi sadržaj, nestaće stimulansa za kreiranje tog sadržaja, a to je kraj progresa. Postoji objektivistički: čovek ima pravo na proizvod svog razuma, i tačka, jer tako je rekla Ayn Rand. Postoji etički: rad mora biti plaćen.

A zatim se ispostavlja da je za obuku nove, naprednije verzije velikog jezičkog modela potrebno „nahraniti“ ga apsolutno svim korpusima tekstova koje je čovečanstvo ikada kreiralo, a on će to pojesti i tražiti još. Ako se to ne uradi, perspektivni pravac razvoja informacionih tehnologija udariće u zid. One koji obučavaju model ne zanimaju umetničke vrednosti teksta. Za njih su i Biblija i fan-fik o Hari Potteru jednostavno tekst koji poseduje ključni kvalitet: napisan je od strane čoveka. Poznavanje Biblije je za jezički model važnije, ali samo iz razloga što je ona, prvo, obimnija, a drugo, reference na nju se mnogo češće pojavljuju u drugim tekstovima i korisničkim upitima.

I to je to, odmah smo izgubili utilitarni argument, jer je upravo zarad progresa potrebno nahraniti neuronsku mrežu tekstovima. Zauzvrat smo dobili veoma bogate lobiste za ukidanje kopirajta, jer kompanije koje razvijaju velike jezičke modele sasvim mogu da se mere po veličini kapitala sa digitalnim izdavaštvima. Uz to, čak i ako vlasnici prava nad posebno popularnim tekstovima uspeju da odbrane pravo da LLM-ovi ne budu upoznati sa njima, ko će profitirati od toga što će četbot na zahtev „prepričaj određenu priču Stivena Kinga“ odgovoriti „ne znam nijedno delo ovog autora, hajde da vam bolje prepričam određenu priču Dejvida Fridmana“. Sigurno neće profitirati izdavači Stivena Kinga, niti sam Stiven King od takve situacije.

Kako će se pribavljati sadržaj za trening neuronskih mreža? Vrlo jednostavno. Sadržaj je uglavnom već fizički prisutan na mreži u besplatnom pristupu, samo što ima etiketu „piratski“, i zbog toga zakonite kompanije moraju da se pretvaraju da on ne postoji. Međutim, to je previše krhka ograda i ona neće zaustaviti one koji smatraju da imaju pravo da je preskoče. Neuronskoj mreži neće biti dostupan samo neki Rodion Belkovič, jer on u principu ne objavljuje svoje knjige na mreži, čak ni za novac))) To je ogroman gubitak za buduće sagovornike inteligentnih četbotova, ali šta se može, čovečanstvo je tokom svoje istorije izgubilo mnogo vrednih tekstova, shit happens.

Da li je moguć anarho-kapitalizam koji nije zasnovan na libertarijanskim principima?

Pojam ankap se pojavio u okvirima libertarianske filozofije. Međutim, pored libertarianizma, postoje i druge filozofije slobode, na primer, objektivizam ili klasični liberalizam. Stiče se utisak da svaka intelektualna tradicija usmerena ka postizanju slobode ima svoju varijantu blisku ankapu.

Pitanje od Dmitrija

Upravo sada prevodim zanimljiv članak u kojem se prate anarhistički koreni ankapa (smešno, ali mnogi smatraju ankape nepravim anarhistima) od Prudona, koji je zapravo prvi proglasio sebe kao anarhizam. Ali do završetka rada ima još nekoliko dana, a do tada ću radije razmišljati o tome koliko je principijelno za anarho-kapitalističko društvo da u svojoj osnovi ima baš libertarianske principe – samopripadnost i ostale NAP-ove.

Zamenimo samopripadnost sa „svi smo mi Gospodnjev alat“ ili „mi smo samo treća tema u muzici Ainur“. To je jednostavno premeštanje lokusa kontrole. Pa, ok, sada je on spoljašnji. Da li će ovo premeštanje smetati u izgradnji ankapa? Ne naročito. Gospod je u svojoj milosti dao ljudima zapovesti. Elfi su ostavili ljudima svoj moćni ep, ispunjen moralnim porukama. Uzmi, koristi. U pesmama ćeš pročitati o vernosti zakletvama ili zapovest zahteva od tebe da ne svedočiš lažno – tako ili drukčije spoznaćeš ideju ugovora i obaveza prema njemu, a znači to da bazu za kapitalizam imamo.

Može li se zaobići princip nenagresije? Da niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja? Ne, neko ima. Hoće li to smetati izgradnji ankapa? Pa, zavisi ko je baš bio srećan izuzetak od ovog principa. Na primer, ako proglasimo da nekažnjeno nasilje mogu inicirati ludi, mala deca i žene sa PMS-om, to nam nimalo neće smetati da izgradimo anarho-kapitalističko društvo. A ako proglasimo da pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja poseduje neki specijalni viteški red, koji se zakleo da čuva mir i spokoj u Galaksiji – biće teže, mada ni tada situacija nije beznadežna, ali ćemo kritično zavisiti od procedura koje regulišu ulazak u taj red i izbacivanje iz njega.

U kojoj meri ankap može biti izgrađen na principima klasičnog liberalizma? Gustov de Molinari je to opisao veoma jasno. On nije znao za nikakve zvučne libertarianske specifične termine poput NAP-a i samopripadnosti, već je jednostavno opisao kako će konkurentno tržište sigurnosnih usluga dati bolje rezultate od monopolističkog.

Šta je sa objektivizmom? Egoizam je vrlina. Razum je vrlina. Zahtevati od ljudi da se žrtvuju za tebe – fuj. Zašto to ne bi bila baza za ankap? Principi zvuče podjednako neobično kao appeal na Silmarillion umesto na Bibliju kao izvor morala, ali, u suštini, realizujući principe objektivizma, dobićemo isti taj ankap, samo sa intelektualnom svojinom. I, da, države pritom neće biti, šta god Ayn Rand pisala o tome, jer prinudno uzimanje poreza znači zahtevati žrtve od poreskih obveznika, a prisiljavanje državnih činovnika da rade besplatno znači zahtevati žrtve od njih. Ali, naravno, ako je dobrovoljno samoupravljanje, koje koordiniraju volonteri o svom trošku ili putem donacija – država, onda ok, neka bude država, ali za nas, libertarijance, to je jednostavno ankap.

Vaše mišljenje o arapsko-izraelskom konfliktu?

Da budemo konkretniji, da li se slažete sa mišljenjem da se Izrael u modernoj istoriji branio od agresije suseda i da je bio više žrtva nego agresor (koliko uopšte državu može smatrati žrtvom)? Koje je najoptimalnije i politički izvodljivo rešenje koje može zaustaviti konflikt u regionu, i šta sprečava njegovu realizaciju?

Pitanje od Zigoter

Počevši da pišem knjigu o libertarianskoj teoriji rata, sa određenim zaprepašćenjem sam shvatila da, uprkos svom metodološkom individualizmu, nikako ne mogu da kreiram korektne opise bez korišćenja takvih fiktivnih entiteta kao što su kolektivni subjekti. Ove misaone subjektivnosti sam nazvala duhovima.

Jevrejski narod je veoma star i uspeo je da preživi hiljadama godina jer je imao i pažljivo čuvao veoma jak duh izabranosti naroda. Ništa nije moglo potresti vernost Jevreja svom duhu, ali 19. vek im je doneo snažno iskušenje: rodili su se duhovi nacionalizma – fenomen koji je dobio naziv Proleće naroda. Iz veze duha izabranosti i duha nacionalizma rodio se duh cionizma. Opsednuti ovim duhom preduzeli su napore da stvore nacionalnu jevrejsku državu koja bi mogla postati dom za svakog predstavnika izabranog jevrejskog naroda.

Država Izrael u ranoj fazi svog postojanja na duhovnom planu predstavljala je veoma čudnu kombinaciju: stari jevrejski duh izabranosti, novi jevrejski duh cionizma, novi svetski duh socijalizma, zreli evropski duh individualne slobode, i još duh naroda-žrtve rođen tokom Holokausta. Ovi duhovi su u nečemu podržavali jedni druge, ali su se u mnogo čemu sukobljavali. Dobila se dinamična ekspanzivna država koja ne samo da je uobičajeno preživljavala u neprijateljskom okruženju, kao što je jevrejski narod preživljavao u neprijateljskom okruženju vekovima, već je i aktivno proširivala svoje granice, stvarajući unutar apsorbovanog prostora zonu prilično dobre bezbednosti.

Sada je u Izraelu duh naroda-žrtve potpuno iscrpeo svoj potencijal, a pozicije duha socijalizma su nešto oslabile, dok je u ostalom slika ostala ista. Sve dok okruženje Izraela ostane neprijateljsko, odustajanje od ekspanzije za njega znači rizik od uništenja: pasivna odbrana u uslovima tehnološkog progresa ne omogućava efikasno sdržavanje neprijatelja.

A zašto je, zapravo, okruženje Izraela toliko neprijateljsko prema njemu? U početku su se Izraelu suprotstavili duhovi nacionalizma, a oni su u arapskom svetu prilično slabi. Zato je Izraelu bilo dovoljno da odnese ubedljivu vojnu pobedu nad onom ili ovom koalicijom država kako bi se situacija primetno smirila. I tek je duh islama, koji je dobio značajnu snagu krajem 20. veka, učinio situaciju zaista složenom, jer ovaj duh ima snažnu podršku u nižim slojevima, što ga zapravo i čini pravim duhom, a ne propagandističkom izlogom, kao što je recimo pravoslavlje u RF.

Završivši sa istorijom, pređimo na libertarianske recepte. Pre svega, retorika „nanosimo preventivne udarce jer će nas u suprotnom uništiti“ već teško prolazi kod potrošača propagande, čak i ako je istinitna. Zato je upravo sada u usponu retorika „sloboda dolazi“, grehota je ne iskoristiti. Spolja Izrael ne treba da se obraća duhu svoje izabranosti, on će delovati samo na jevrejsku dijaspru, i to slabo. Niti na Holokaust, koji kao informativni povod više ne „prolazi“ (sada umesto njega već mora da se koristi 7. oktobar). I pogotovo ne na socijalizam, grešno je ponositi se sopstvenim unutrašnjim bolestima. Ali slogan „Proširujemo prostor slobode“ – to je ne samo dostojanstveno, već i efikasno. „Ne uništavamo terorističke režime u Gazi, Siriji, Libanu i Iranu zato što su protiv Izraela, već zato što su teroristički. Oni su usmereni protiv svih slobodnih ljudi, bilo unutar zemalja kojima kontrolišu, bilo izvan njih. Islam nije religija ropstva. On je sasvim kompatibilan sa idejama slobne trgovine. I one političke režime koji su spremni na trgovinu, a ne na rat, i u kojima sopstveni građani uživaju u slobodi, Izrael pozdravlja.“

Naravno, ne treba mešati slobodu sa demokratijom, ta greška je USA skupo koštala, nema potrebe da se ponavlja. Važno nije kako je politički lider došao na funkciju, niti da li on uopšte postoji, već koliko su ljudi slobodni u okviru tog političkog režima, tačka. Ali, naravno, takva retorika nameće ograničenja i unutrašnjoj politici Izraela, što je, uostalom, samo na bolje.

Smisao života kao višnjica na torti neuromrežnih glitčeva

U komentarima prethodne objave zamolili su me da detaljnije ispričam o govoru koji je održao poštovani Atomic Cherry tokom nedeljnog razgovora sa Kirilom Grebnevom na Obrazovnom rizortu.

Kiril je dotakao pitanje smisla života. Za mene je pojam smisla po definiciji retrospektivan: uvek se osmišljava prošlost, putem refleksije o onome što je bilo planirano, šta je postignuto, kojim sredstvima, i shodno tome, da li je bilo smisla i u čemu je on bio. Zato se o smislu u budućnosti može govoriti samo hipotetički. Kao da praksa pokazuje da je činiti određene stvari smisleno, pa stoga u trenutnoj situaciji ima smisla primeniti određenu taktiku. Da li će u njenoj primeni zapravo biti smisla — saznaćemo po činjenicama. Isto važi i za smisao života. Osmišljava se već proživljeni odsečak istog. Dosadno, instrumentalno, nema o čemu raspravljati.

Što se tiče Višenke, on se dugo nije mešao u razgovor, a zatim je, snažno zapušivši lulu, započeo polusatno predavanje, u veoma živom tempu, kako ga niko ne bi prekinuo. Reprodukujem onoliko koliko sam uspeo da uhvatim.

Mnoge životinje sposobne su za razvijenu grupnu interakciju. Majmuni poseduju veoma razvijenu inteligenciju koja im omogućava da koriste alate, primenjuju skretanje pažnje, napadaju iz zasede i sklapaju alianse. To ume i rod Homo. Međutim, sva ova čuda socijalnog ponašanja nailaze na Danbarov broj. Za kolektive veće veličine više nema dovoljno neuronskih resursa mozga, emocionalna povezanost slabi.

Kromanjonac je ovaj problem rešio putem emocionalne povezanosti sa fetišima i konstruisanjem misaonih subjekata, uključujući i kolektivne (vidi kod mene o duhovima u Libertarianskoj teoriji rata). Sada za njega „svoji“ nisu samo oni sa kojima provodi ceo život i udara strance po glavi, već uopšte svi koji su potomci iste totemne životinje, koji veruju u iste bogove i razbijaju jaje sa iste strane. Upravo je ova sposobnost apstrakcije povezanosti omogućila čoveku da okuplja saveze plemena, zahvaljujući čemu je potpuno potisnuo neandertalce. A dalje — države, svetske religije, konspiracijske teorije i ostali neuronski otpad.

Stvar je u tome što čovek ne može proizvoljno da isključi ovu sposobnost apstrakcije u sebi. On traži obrasce i pronalazi ih, uvek. Svaka neuronska mreža halucinira. Na primeru velikih jezičkih modela vidimo to najjasnije, ali nismo ništa bolji. Naša svest, sa svim njenim potragama za višim smislom — to su upravo te neuronske halucinacije. Želiš apstraktno mišljenje — dobijaš apstraktne halucinacije.

Apstraktno mišljenje ima primenjenu vrednost — ono služi biološkoj potrebi čoveka da se potvrdi nadmoćnošću nad velikim kolektivima. Ako uklonimo sposobnost apstrakcije, vratićemo čoveka samo na nivo interakcije primitivnih plemena. A ako uklonimo težnju za potvrđivanjem nad drugima, dobićemo čistu halucinirajuću neuronsku mrežu, lišenu praktične primene, a samim tim potopljenu u besplodne duhovne potrage.

Da, potreba za potvrđivanjem nad drugim ljudima može se sublimirati kroz kreativnost, potvrđivanje nad silama prirode i slične izazove. Ali bez respekta i priznanja od strane drugih ljudi, ove aktivnosti za čoveka gube smisao.

Anarhistička praksa pedagogije

U kanalu Ogurizam pojavio se link ka predavanju o anarhističkoj teoriji pedagogije, koje mi se učinilo veoma zanimljivim. Tamo se govori o učenju jednog veoma mudrog Hrvata, koji je delovao kao katolički sveštenik i, kao što priliči normalnom katoličkom svetcu, redovno sramotio đavola, u čijoj ulozi su nastupali različiti obrazovni činovnici.

Pored banalne kritike dominantnog obrazovnog sistema, koji je samo lenji ne kritikovao zbog lude ritualizacije procesa i zanemarivanja mišljenja onih koji bi formalno trebali biti naručioci obrazovanja, naš katolik je dosta pažnje posvetio i konstruktivnom delu, a predavač je nešto od tog konstruktiva prepričao, dopunjujući ga svojim razmišljanjima. U mnogim aspektima ovaj konstrukt odjekuje sa Fridmanovim razmišljanjima o tome kako pripremati decu (bacati knjige u njih i posmatrati koje „zalepe“), iako posvećuje nešto više pažnje neposredno tehnologiji podučavanja.

U međuvremenu, ovog vikenda smo vodili privatni vrtić, kojem s vremena na vreme pomagam u sitnicama, na obrazovni rizort. Vlasnik imanja se specijalizovao za izmišljanje mozgalica i, radi zabave, stvorio je oko sebe inspirativno okruženje. Pored novčanih donacija, od mene i mojih saputnika uzeo je „naknadu“ u vidu razgovora o smislu života, libertarianizmu, Frajdu i Franklu, neuronskim mrežama i evolucionoj biologiji, i ostao je zadovoljan. Deca su pak, u prekidima između bazena i posmatranja paunova, redovno istraživala mozgalice i razne zanimljive rukotvorine razbacane svuda, tako da su neizbežno razvijala svoj mozak.

Hajde da smatramo da je sva ova ne baš povezana priča bila jedan zdravica, i popijmo za to da teorija ne odstupa od prakse!

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 23

Današnje poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinjua nije, za razliku od prethodnog, dugačko i temeljno. I ne bi smelo biti drugačije, jer je posvećeno temi kojoj je posvećen mnoštvo memova – putevima pri ankapu.

Prvo autor objašnjava da je najbolji način da se razume zašto bi na slobodnom tržištu odjednom neko želeo da plati novac za izgradnju i održavanje puta – zamisliti sebe kao developera koji dolazi kod investitora. Zatim analizira razne tipične strašilice. I za kraj upućuje završni udarac iz srodne sfere, koja se takođe odnosi na javna dobra.

Rat pri ankapu

Nedavno sam naišao na intervju koji je Evgenij Volnov dao Marku Soloninu.

Ukratko: opisuje se organizacija poslovnog procesa decentralizovane volonterske proizvodnje potrošnog materijala za snabdevanje vojske. Pred kraj, Solonin neizbežno razmišlja o libertarianizmu, pa i ja treba malo da razmislim o tome.

Pitanje koje me muči: da li ankap zajednica već može da obezbedi sve neophodne sastojke za vođenje punog规模 rata?

Volonteri su u stanju da masovno kupuju na slobodnom tržištu i dostavljaju na mesto borbe sve što je potrebno za logistiku, ishranu i svakodnevni život. Proizvodnja streljačkog oružja i eksploziva su razvijene civilne oblasti. U nedostatku državnih porudžbina one neće propasti, a na povećanje potražnje, u uslovima kada država ne smeta, sposobne su da reaguju povećanjem proizvodnje. Distribuirana proizvodnja, slična onoj opisanoj u intervjuu, može zasićiti vojsku lakim borbenim mehanizmima. Teži specijalizovani mehanizmi takođe mogu biti proizvedeni od strane volontera, samo što za to više neće biti potrebni 3D štampači na balkonu, već male radionice – ukrajinski rat nam pokazuje da to takođe nije problem. U takve mehanizme spadaju i dronovi dugog dometa, uključujući i one brzinske.

Komunikacije i satelitske obaveštajne podatke privatnici već odlično umeju da obezbede.

Šta je sa ljudima? Volonterske jedinice se odlično pokazuju na frontu i, u poređenju sa državnim analogima, pokazuju mnogo manje problema u pronalaženju onih koji žele da im se pridruže. Što je reputacija odreda bolja, to je konkurencija veća.

Koordinacija između jedinica takođe pokazuje rezultate koji su najmanje jednaki državnim lancima komandovanja, a autoritativni komandanti su sposobni da brzo prošire sferu svog uticaja, preuzimajući odgovornost za sve veće delove posla.

Ono što privatni dobavljači danas nisu spremni da obezbede jeste pilotirano borbeno avijacije. Međutim, danas je borbeni avion de facto platforma za podizanje radara i raketa u nebo, a zatim obezbeđivanje da pilot vidi podatke sa radara i u skladu sa njima lansira rakete. Pilot više nije potreban da izvodi akrobacije tokom vazdušne borbe između aviona. Uz stabilan kanal komunikacije, pilot uopšte može biti na zemlji, a stabilan kanal komunikacije se može obezbediti ako ima mnogo aviona u vazduhu i ako oni formiraju relejnu mrežu. Radar aviona je stvar čija je složenost uporediva sa Starlink terminalom – i on mora da prati множество satelita i nekako se snađe u haosu signala. To znači da ga privatnik može proizvesti po ceni koja nije previše astronomska. U konačnici, borbeni avion u ankapu izgleda kao zdepast propelni nosač nekoliko raketa i mnoštva dronova, koji lete u jatu, koji lebde u vazduhu non-stop, analiziraju situaciju nekoliko stotina kilometara od perimetra jata i čiste sve zanimljivo što tamo pronađu – a kako im ponestane goriva i/ili municije, lete u automatskom režimu u bazu, unapred pozivajući svoju zamenu. Ipak, to je za sada još uvek nerealizovana fantazija.

Ostala su još dva pitanja.

Prvo, motivacija. Države su rasadnici patriotizma, a patrioti su upravo oni koji čine gorivo rata. Da li će ankap zajednica biti dovoljno patriotska da organizuje krupnoscale otpor državi? Primer početka invazije na Ukrajinu pokazuje da su šanse za to prilično velike: primarni otpor iznenadnom napadu u onim oblastima gde borbe nisu trajale od 2014. godine bio je uglavnom volonterski, i najmanje je osučio blicekrieg.

Drugo, ekonomske sankcije. Sankcije su nasilje nad prirodom slobodnog tržišta. Njih uvode države, i države ih paze da se poštuju, dok tržište doprinosi tome da sankcije loše funkcionišu. Može se prilično sigurno tvrditi da će sankcije kao instrument uticaja na protivnika u ankapu imati krajnje slab uticaj, predstavljajući pojedinačne primere odbijanja poslova iz moralnih razloga. Jednima će se aktivno donirati i za njih će se raditi iz ideje, a drugima će se usluge pružati samo za dobar novac. Pošto svaka od strana može imati prilično raznolik sastav, i ovde i tamo će biti i volontera i plaćenika. A pobeda će biti na strani koja bude efikasnija u ovom resursnom sukobu. Ali na duge staze, efikasnost će biti određena time koliko će idejnih i talentovanih ljudi raditi na pobedu jedne ili druge strane. A to će, zauzvrat, zavisiti od toga na čijoj se strani, po mišljenju većine, nalazi pravda.

Kako će privatne vojne kompanije delovati pri anarho-kapitalizmu?

Mauser

Anarho-kapitalizam je slobodno tržište plus decentralizacija moći. Privatna vojna kompanija u ankapu je kompanija koja na slobodnom tržištu rešava vojne zadatke, odnosno zadatke koji nastaju tokom konflikata u kojima su ljudi spremni da ubijaju.

Vrlo lako je zamisliti delovanje privatnih vojnih kompanija tokom oslobodilačkog rata društva protiv države. Nešto slično tome kako to izgleda moglo se primetiti u početnoj fazi ruske invazije na Ukrajinu, na onim deonim gde je država praktično bila neaktivna, a zadaci odbrane su ipak rešavani. Šta je karakteristično za takav rat? Pojava i decentralizovana koordinacija brojnih startapa fokusiranih na tri tipa zadataka: direktne borbene operacije, snabdevanje onih na frontu, kao i k crowdsourcing za finansiranje prva dva. Ako se rat produži, zadatak snabdevanja postaje složeniji i u njemu se izdvaja zasebna grana za razvoj novih sredstava ratovanja.

Ali kada ankap već dominira u svetu, sva ta cvetočasta složenost postaje herojska prošlost. Dedovi su ratovali. Vojni zadaci postaju mnogo lokalniji, a trajanje i učestalost vojnih konflikata opadaju. Tako će privatne vojne kompanije u ankapu funkcionisati u režimu preživljavanja. Moraće da ulažu značajne marketinške napore kako bi nekako opravdale to što uopšte i dalje postoje, a mnogi će umesto toga radije izabrati likvidaciju, jer na tržištu postoji mnoštvo mirnih zadataka koji će doneti daleko veći prihod uz mnogo manje truda.

Verujte mi, ne biste želeli da radite kao zaposleni u privatnoj vojnoj kompaniji u ankapu. Nema romantike, nema heroizma, ekstremno malo je realnih zadataka, postojanje je samo formalnosti, u uslovima gde vas drugi gledaju popreko i pitaju zašto uopšte postojite, i ne želite li slučajno da stvorite novu državu, jer ste pomalo agresivni, možda vam treba neka injekcija. Tako da sasvim je moguće da u ankapu praktično neće ostati skoro nijedna vojna kompanija. Biće gejmera. Biće rekonstruitora. Biće nekog brutalnog sporta. Biće fanova koji se organizuju u timove kako bi izbacili agresiju jedni na druge pod izgovorom podrške sportskim timovima. Biće raznih knjigovnih teoretičara koji zamišljaju kakav bi rat mogao biti u trenutnim materijalno-tehničkim uslovima.

Proizvodnja specijalizovane vojne opreme će neizbežno biti obustavljena. Stare zalihe će se postepeno reciklirati, a one koje nema smisla reciklirati će s vremenom ionako postati neupotrebljive. Jeftine masovne stvari za civilno tržište mogle bi se po potrebi prilagoditi ratovanju pomoću plave izolir trake, ali se time, a naročito počinjanjem proizvodnje ozbiljnijeg vojnog instrumentarijuma, baviće se samo u slučaju stvarnog rata čije trajanje prevaziđe barem par meseci. A odakle će taj stvarni rat doći?

Za masovni rat u ankapu biće potrebna kombinacija dva faktora. Prvo, pojava dovoljnog broja razmažene letnje dece koja su ubeđena da je rat zabavan festival hrabrosti. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, čak je i neizbežno. A drugo, potreban je talentovan psihopata koji će ih ubediti da je svet potpuno truo, da je društvo izgubilo cilj i da je došlo vreme da se protresu ove prežderane svinje kako bi vrištale od užasa. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, ne može se pored svakog psihopate postaviti Bitarka.

A šta će biti dalje, to je zapravo jasno. Biće zbunjenosti. Biće nepoverenja prema kanalima vesti, uz tvrdnje da prave hajp ni iz čega. Biće bespomoćnih pokušaja protivdelovanja od strane servisnih službi koje se bave održavanjem reda i bezbednosti. Zatim će sve više ljudi shvatiti da se protiv njih zapravo ratuje. Uglavnom će jednostavno bežati daleko od opasnog mesta, nakon što dobiju osiguranjem isplate (ako polise još uvek podrazumevaju osiguranje rizika od građanskih nereda). Ali pojaviće se i oni preduzetnici koji će početi da rešavaju nastali problem. A dalje će tržište uraditi svoje i to će biti čas slave privatnih vojnih kompanija. Pojaviće se niotkuda, privući sve potrebne resurse, rešiti rat i ponovo nestati.

Eto, takva je to dosadna priča.

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 22

Danas je prevedeno sasvim kratko poglavlje iz Praktične anarhije Stefana Molinjua. Poglavlje se zove Kontrola tenkova i brzo razmatra par tema – o tome kako će se u društvu bez države vršiti prevencija ponašanja koje je potencijalno opasno za komšije na sopstvenom privatnom posedu, i o tome kako će izgledati situacija sa kontrolom oružja, s obzirom na to da su mišljenja ljudi o ovoj temi polarizovana – jedni smatraju da svuda prisutno nošenje oružja povećava bezbednost, drugi – da je smanjuje.

Nema velikih otkrića niti plodne zemlje za prepire, autor je jednostavno povezao konce završavajući drugi deo knjige.