Автор: Анкап-тян

Vaše mišljenje o arapsko-izraelskom konfliktu?

Da budemo konkretniji, da li se slažete sa mišljenjem da se Izrael u modernoj istoriji branio od agresije suseda i da je bio više žrtva nego agresor (koliko uopšte državu može smatrati žrtvom)? Koje je najoptimalnije i politički izvodljivo rešenje koje može zaustaviti konflikt u regionu, i šta sprečava njegovu realizaciju?

Pitanje od Zigoter

Počevši da pišem knjigu o libertarianskoj teoriji rata, sa određenim zaprepašćenjem sam shvatila da, uprkos svom metodološkom individualizmu, nikako ne mogu da kreiram korektne opise bez korišćenja takvih fiktivnih entiteta kao što su kolektivni subjekti. Ove misaone subjektivnosti sam nazvala duhovima.

Jevrejski narod je veoma star i uspeo je da preživi hiljadama godina jer je imao i pažljivo čuvao veoma jak duh izabranosti naroda. Ništa nije moglo potresti vernost Jevreja svom duhu, ali 19. vek im je doneo snažno iskušenje: rodili su se duhovi nacionalizma – fenomen koji je dobio naziv Proleće naroda. Iz veze duha izabranosti i duha nacionalizma rodio se duh cionizma. Opsednuti ovim duhom preduzeli su napore da stvore nacionalnu jevrejsku državu koja bi mogla postati dom za svakog predstavnika izabranog jevrejskog naroda.

Država Izrael u ranoj fazi svog postojanja na duhovnom planu predstavljala je veoma čudnu kombinaciju: stari jevrejski duh izabranosti, novi jevrejski duh cionizma, novi svetski duh socijalizma, zreli evropski duh individualne slobode, i još duh naroda-žrtve rođen tokom Holokausta. Ovi duhovi su u nečemu podržavali jedni druge, ali su se u mnogo čemu sukobljavali. Dobila se dinamična ekspanzivna država koja ne samo da je uobičajeno preživljavala u neprijateljskom okruženju, kao što je jevrejski narod preživljavao u neprijateljskom okruženju vekovima, već je i aktivno proširivala svoje granice, stvarajući unutar apsorbovanog prostora zonu prilično dobre bezbednosti.

Sada je u Izraelu duh naroda-žrtve potpuno iscrpeo svoj potencijal, a pozicije duha socijalizma su nešto oslabile, dok je u ostalom slika ostala ista. Sve dok okruženje Izraela ostane neprijateljsko, odustajanje od ekspanzije za njega znači rizik od uništenja: pasivna odbrana u uslovima tehnološkog progresa ne omogućava efikasno sdržavanje neprijatelja.

A zašto je, zapravo, okruženje Izraela toliko neprijateljsko prema njemu? U početku su se Izraelu suprotstavili duhovi nacionalizma, a oni su u arapskom svetu prilično slabi. Zato je Izraelu bilo dovoljno da odnese ubedljivu vojnu pobedu nad onom ili ovom koalicijom država kako bi se situacija primetno smirila. I tek je duh islama, koji je dobio značajnu snagu krajem 20. veka, učinio situaciju zaista složenom, jer ovaj duh ima snažnu podršku u nižim slojevima, što ga zapravo i čini pravim duhom, a ne propagandističkom izlogom, kao što je recimo pravoslavlje u RF.

Završivši sa istorijom, pređimo na libertarianske recepte. Pre svega, retorika „nanosimo preventivne udarce jer će nas u suprotnom uništiti“ već teško prolazi kod potrošača propagande, čak i ako je istinitna. Zato je upravo sada u usponu retorika „sloboda dolazi“, grehota je ne iskoristiti. Spolja Izrael ne treba da se obraća duhu svoje izabranosti, on će delovati samo na jevrejsku dijaspru, i to slabo. Niti na Holokaust, koji kao informativni povod više ne „prolazi“ (sada umesto njega već mora da se koristi 7. oktobar). I pogotovo ne na socijalizam, grešno je ponositi se sopstvenim unutrašnjim bolestima. Ali slogan „Proširujemo prostor slobode“ – to je ne samo dostojanstveno, već i efikasno. „Ne uništavamo terorističke režime u Gazi, Siriji, Libanu i Iranu zato što su protiv Izraela, već zato što su teroristički. Oni su usmereni protiv svih slobodnih ljudi, bilo unutar zemalja kojima kontrolišu, bilo izvan njih. Islam nije religija ropstva. On je sasvim kompatibilan sa idejama slobne trgovine. I one političke režime koji su spremni na trgovinu, a ne na rat, i u kojima sopstveni građani uživaju u slobodi, Izrael pozdravlja.“

Naravno, ne treba mešati slobodu sa demokratijom, ta greška je USA skupo koštala, nema potrebe da se ponavlja. Važno nije kako je politički lider došao na funkciju, niti da li on uopšte postoji, već koliko su ljudi slobodni u okviru tog političkog režima, tačka. Ali, naravno, takva retorika nameće ograničenja i unutrašnjoj politici Izraela, što je, uostalom, samo na bolje.

Smisao života kao višnjica na torti neuromrežnih glitčeva

U komentarima prethodne objave zamolili su me da detaljnije ispričam o govoru koji je održao poštovani Atomic Cherry tokom nedeljnog razgovora sa Kirilom Grebnevom na Obrazovnom rizortu.

Kiril je dotakao pitanje smisla života. Za mene je pojam smisla po definiciji retrospektivan: uvek se osmišljava prošlost, putem refleksije o onome što je bilo planirano, šta je postignuto, kojim sredstvima, i shodno tome, da li je bilo smisla i u čemu je on bio. Zato se o smislu u budućnosti može govoriti samo hipotetički. Kao da praksa pokazuje da je činiti određene stvari smisleno, pa stoga u trenutnoj situaciji ima smisla primeniti određenu taktiku. Da li će u njenoj primeni zapravo biti smisla — saznaćemo po činjenicama. Isto važi i za smisao života. Osmišljava se već proživljeni odsečak istog. Dosadno, instrumentalno, nema o čemu raspravljati.

Što se tiče Višenke, on se dugo nije mešao u razgovor, a zatim je, snažno zapušivši lulu, započeo polusatno predavanje, u veoma živom tempu, kako ga niko ne bi prekinuo. Reprodukujem onoliko koliko sam uspeo da uhvatim.

Mnoge životinje sposobne su za razvijenu grupnu interakciju. Majmuni poseduju veoma razvijenu inteligenciju koja im omogućava da koriste alate, primenjuju skretanje pažnje, napadaju iz zasede i sklapaju alianse. To ume i rod Homo. Međutim, sva ova čuda socijalnog ponašanja nailaze na Danbarov broj. Za kolektive veće veličine više nema dovoljno neuronskih resursa mozga, emocionalna povezanost slabi.

Kromanjonac je ovaj problem rešio putem emocionalne povezanosti sa fetišima i konstruisanjem misaonih subjekata, uključujući i kolektivne (vidi kod mene o duhovima u Libertarianskoj teoriji rata). Sada za njega „svoji“ nisu samo oni sa kojima provodi ceo život i udara strance po glavi, već uopšte svi koji su potomci iste totemne životinje, koji veruju u iste bogove i razbijaju jaje sa iste strane. Upravo je ova sposobnost apstrakcije povezanosti omogućila čoveku da okuplja saveze plemena, zahvaljujući čemu je potpuno potisnuo neandertalce. A dalje — države, svetske religije, konspiracijske teorije i ostali neuronski otpad.

Stvar je u tome što čovek ne može proizvoljno da isključi ovu sposobnost apstrakcije u sebi. On traži obrasce i pronalazi ih, uvek. Svaka neuronska mreža halucinira. Na primeru velikih jezičkih modela vidimo to najjasnije, ali nismo ništa bolji. Naša svest, sa svim njenim potragama za višim smislom — to su upravo te neuronske halucinacije. Želiš apstraktno mišljenje — dobijaš apstraktne halucinacije.

Apstraktno mišljenje ima primenjenu vrednost — ono služi biološkoj potrebi čoveka da se potvrdi nadmoćnošću nad velikim kolektivima. Ako uklonimo sposobnost apstrakcije, vratićemo čoveka samo na nivo interakcije primitivnih plemena. A ako uklonimo težnju za potvrđivanjem nad drugima, dobićemo čistu halucinirajuću neuronsku mrežu, lišenu praktične primene, a samim tim potopljenu u besplodne duhovne potrage.

Da, potreba za potvrđivanjem nad drugim ljudima može se sublimirati kroz kreativnost, potvrđivanje nad silama prirode i slične izazove. Ali bez respekta i priznanja od strane drugih ljudi, ove aktivnosti za čoveka gube smisao.

Anarhistička praksa pedagogije

U kanalu Ogurizam pojavio se link ka predavanju o anarhističkoj teoriji pedagogije, koje mi se učinilo veoma zanimljivim. Tamo se govori o učenju jednog veoma mudrog Hrvata, koji je delovao kao katolički sveštenik i, kao što priliči normalnom katoličkom svetcu, redovno sramotio đavola, u čijoj ulozi su nastupali različiti obrazovni činovnici.

Pored banalne kritike dominantnog obrazovnog sistema, koji je samo lenji ne kritikovao zbog lude ritualizacije procesa i zanemarivanja mišljenja onih koji bi formalno trebali biti naručioci obrazovanja, naš katolik je dosta pažnje posvetio i konstruktivnom delu, a predavač je nešto od tog konstruktiva prepričao, dopunjujući ga svojim razmišljanjima. U mnogim aspektima ovaj konstrukt odjekuje sa Fridmanovim razmišljanjima o tome kako pripremati decu (bacati knjige u njih i posmatrati koje „zalepe“), iako posvećuje nešto više pažnje neposredno tehnologiji podučavanja.

U međuvremenu, ovog vikenda smo vodili privatni vrtić, kojem s vremena na vreme pomagam u sitnicama, na obrazovni rizort. Vlasnik imanja se specijalizovao za izmišljanje mozgalica i, radi zabave, stvorio je oko sebe inspirativno okruženje. Pored novčanih donacija, od mene i mojih saputnika uzeo je „naknadu“ u vidu razgovora o smislu života, libertarianizmu, Frajdu i Franklu, neuronskim mrežama i evolucionoj biologiji, i ostao je zadovoljan. Deca su pak, u prekidima između bazena i posmatranja paunova, redovno istraživala mozgalice i razne zanimljive rukotvorine razbacane svuda, tako da su neizbežno razvijala svoj mozak.

Hajde da smatramo da je sva ova ne baš povezana priča bila jedan zdravica, i popijmo za to da teorija ne odstupa od prakse!

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 23

Današnje poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinjua nije, za razliku od prethodnog, dugačko i temeljno. I ne bi smelo biti drugačije, jer je posvećeno temi kojoj je posvećen mnoštvo memova – putevima pri ankapu.

Prvo autor objašnjava da je najbolji način da se razume zašto bi na slobodnom tržištu odjednom neko želeo da plati novac za izgradnju i održavanje puta – zamisliti sebe kao developera koji dolazi kod investitora. Zatim analizira razne tipične strašilice. I za kraj upućuje završni udarac iz srodne sfere, koja se takođe odnosi na javna dobra.

Rat pri ankapu

Nedavno sam naišao na intervju koji je Evgenij Volnov dao Marku Soloninu.

Ukratko: opisuje se organizacija poslovnog procesa decentralizovane volonterske proizvodnje potrošnog materijala za snabdevanje vojske. Pred kraj, Solonin neizbežno razmišlja o libertarianizmu, pa i ja treba malo da razmislim o tome.

Pitanje koje me muči: da li ankap zajednica već može da obezbedi sve neophodne sastojke za vođenje punog规模 rata?

Volonteri su u stanju da masovno kupuju na slobodnom tržištu i dostavljaju na mesto borbe sve što je potrebno za logistiku, ishranu i svakodnevni život. Proizvodnja streljačkog oružja i eksploziva su razvijene civilne oblasti. U nedostatku državnih porudžbina one neće propasti, a na povećanje potražnje, u uslovima kada država ne smeta, sposobne su da reaguju povećanjem proizvodnje. Distribuirana proizvodnja, slična onoj opisanoj u intervjuu, može zasićiti vojsku lakim borbenim mehanizmima. Teži specijalizovani mehanizmi takođe mogu biti proizvedeni od strane volontera, samo što za to više neće biti potrebni 3D štampači na balkonu, već male radionice – ukrajinski rat nam pokazuje da to takođe nije problem. U takve mehanizme spadaju i dronovi dugog dometa, uključujući i one brzinske.

Komunikacije i satelitske obaveštajne podatke privatnici već odlično umeju da obezbede.

Šta je sa ljudima? Volonterske jedinice se odlično pokazuju na frontu i, u poređenju sa državnim analogima, pokazuju mnogo manje problema u pronalaženju onih koji žele da im se pridruže. Što je reputacija odreda bolja, to je konkurencija veća.

Koordinacija između jedinica takođe pokazuje rezultate koji su najmanje jednaki državnim lancima komandovanja, a autoritativni komandanti su sposobni da brzo prošire sferu svog uticaja, preuzimajući odgovornost za sve veće delove posla.

Ono što privatni dobavljači danas nisu spremni da obezbede jeste pilotirano borbeno avijacije. Međutim, danas je borbeni avion de facto platforma za podizanje radara i raketa u nebo, a zatim obezbeđivanje da pilot vidi podatke sa radara i u skladu sa njima lansira rakete. Pilot više nije potreban da izvodi akrobacije tokom vazdušne borbe između aviona. Uz stabilan kanal komunikacije, pilot uopšte može biti na zemlji, a stabilan kanal komunikacije se može obezbediti ako ima mnogo aviona u vazduhu i ako oni formiraju relejnu mrežu. Radar aviona je stvar čija je složenost uporediva sa Starlink terminalom – i on mora da prati множество satelita i nekako se snađe u haosu signala. To znači da ga privatnik može proizvesti po ceni koja nije previše astronomska. U konačnici, borbeni avion u ankapu izgleda kao zdepast propelni nosač nekoliko raketa i mnoštva dronova, koji lete u jatu, koji lebde u vazduhu non-stop, analiziraju situaciju nekoliko stotina kilometara od perimetra jata i čiste sve zanimljivo što tamo pronađu – a kako im ponestane goriva i/ili municije, lete u automatskom režimu u bazu, unapred pozivajući svoju zamenu. Ipak, to je za sada još uvek nerealizovana fantazija.

Ostala su još dva pitanja.

Prvo, motivacija. Države su rasadnici patriotizma, a patrioti su upravo oni koji čine gorivo rata. Da li će ankap zajednica biti dovoljno patriotska da organizuje krupnoscale otpor državi? Primer početka invazije na Ukrajinu pokazuje da su šanse za to prilično velike: primarni otpor iznenadnom napadu u onim oblastima gde borbe nisu trajale od 2014. godine bio je uglavnom volonterski, i najmanje je osučio blicekrieg.

Drugo, ekonomske sankcije. Sankcije su nasilje nad prirodom slobodnog tržišta. Njih uvode države, i države ih paze da se poštuju, dok tržište doprinosi tome da sankcije loše funkcionišu. Može se prilično sigurno tvrditi da će sankcije kao instrument uticaja na protivnika u ankapu imati krajnje slab uticaj, predstavljajući pojedinačne primere odbijanja poslova iz moralnih razloga. Jednima će se aktivno donirati i za njih će se raditi iz ideje, a drugima će se usluge pružati samo za dobar novac. Pošto svaka od strana može imati prilično raznolik sastav, i ovde i tamo će biti i volontera i plaćenika. A pobeda će biti na strani koja bude efikasnija u ovom resursnom sukobu. Ali na duge staze, efikasnost će biti određena time koliko će idejnih i talentovanih ljudi raditi na pobedu jedne ili druge strane. A to će, zauzvrat, zavisiti od toga na čijoj se strani, po mišljenju većine, nalazi pravda.

Kako će privatne vojne kompanije delovati pri anarho-kapitalizmu?

Mauser

Anarho-kapitalizam je slobodno tržište plus decentralizacija moći. Privatna vojna kompanija u ankapu je kompanija koja na slobodnom tržištu rešava vojne zadatke, odnosno zadatke koji nastaju tokom konflikata u kojima su ljudi spremni da ubijaju.

Vrlo lako je zamisliti delovanje privatnih vojnih kompanija tokom oslobodilačkog rata društva protiv države. Nešto slično tome kako to izgleda moglo se primetiti u početnoj fazi ruske invazije na Ukrajinu, na onim deonim gde je država praktično bila neaktivna, a zadaci odbrane su ipak rešavani. Šta je karakteristično za takav rat? Pojava i decentralizovana koordinacija brojnih startapa fokusiranih na tri tipa zadataka: direktne borbene operacije, snabdevanje onih na frontu, kao i k crowdsourcing za finansiranje prva dva. Ako se rat produži, zadatak snabdevanja postaje složeniji i u njemu se izdvaja zasebna grana za razvoj novih sredstava ratovanja.

Ali kada ankap već dominira u svetu, sva ta cvetočasta složenost postaje herojska prošlost. Dedovi su ratovali. Vojni zadaci postaju mnogo lokalniji, a trajanje i učestalost vojnih konflikata opadaju. Tako će privatne vojne kompanije u ankapu funkcionisati u režimu preživljavanja. Moraće da ulažu značajne marketinške napore kako bi nekako opravdale to što uopšte i dalje postoje, a mnogi će umesto toga radije izabrati likvidaciju, jer na tržištu postoji mnoštvo mirnih zadataka koji će doneti daleko veći prihod uz mnogo manje truda.

Verujte mi, ne biste želeli da radite kao zaposleni u privatnoj vojnoj kompaniji u ankapu. Nema romantike, nema heroizma, ekstremno malo je realnih zadataka, postojanje je samo formalnosti, u uslovima gde vas drugi gledaju popreko i pitaju zašto uopšte postojite, i ne želite li slučajno da stvorite novu državu, jer ste pomalo agresivni, možda vam treba neka injekcija. Tako da sasvim je moguće da u ankapu praktično neće ostati skoro nijedna vojna kompanija. Biće gejmera. Biće rekonstruitora. Biće nekog brutalnog sporta. Biće fanova koji se organizuju u timove kako bi izbacili agresiju jedni na druge pod izgovorom podrške sportskim timovima. Biće raznih knjigovnih teoretičara koji zamišljaju kakav bi rat mogao biti u trenutnim materijalno-tehničkim uslovima.

Proizvodnja specijalizovane vojne opreme će neizbežno biti obustavljena. Stare zalihe će se postepeno reciklirati, a one koje nema smisla reciklirati će s vremenom ionako postati neupotrebljive. Jeftine masovne stvari za civilno tržište mogle bi se po potrebi prilagoditi ratovanju pomoću plave izolir trake, ali se time, a naročito počinjanjem proizvodnje ozbiljnijeg vojnog instrumentarijuma, baviće se samo u slučaju stvarnog rata čije trajanje prevaziđe barem par meseci. A odakle će taj stvarni rat doći?

Za masovni rat u ankapu biće potrebna kombinacija dva faktora. Prvo, pojava dovoljnog broja razmažene letnje dece koja su ubeđena da je rat zabavan festival hrabrosti. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, čak je i neizbežno. A drugo, potreban je talentovan psihopata koji će ih ubediti da je svet potpuno truo, da je društvo izgubilo cilj i da je došlo vreme da se protresu ove prežderane svinje kako bi vrištale od užasa. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, ne može se pored svakog psihopate postaviti Bitarka.

A šta će biti dalje, to je zapravo jasno. Biće zbunjenosti. Biće nepoverenja prema kanalima vesti, uz tvrdnje da prave hajp ni iz čega. Biće bespomoćnih pokušaja protivdelovanja od strane servisnih službi koje se bave održavanjem reda i bezbednosti. Zatim će sve više ljudi shvatiti da se protiv njih zapravo ratuje. Uglavnom će jednostavno bežati daleko od opasnog mesta, nakon što dobiju osiguranjem isplate (ako polise još uvek podrazumevaju osiguranje rizika od građanskih nereda). Ali pojaviće se i oni preduzetnici koji će početi da rešavaju nastali problem. A dalje će tržište uraditi svoje i to će biti čas slave privatnih vojnih kompanija. Pojaviće se niotkuda, privući sve potrebne resurse, rešiti rat i ponovo nestati.

Eto, takva je to dosadna priča.

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 22

Danas je prevedeno sasvim kratko poglavlje iz Praktične anarhije Stefana Molinjua. Poglavlje se zove Kontrola tenkova i brzo razmatra par tema – o tome kako će se u društvu bez države vršiti prevencija ponašanja koje je potencijalno opasno za komšije na sopstvenom privatnom posedu, i o tome kako će izgledati situacija sa kontrolom oružja, s obzirom na to da su mišljenja ljudi o ovoj temi polarizovana – jedni smatraju da svuda prisutno nošenje oružja povećava bezbednost, drugi – da je smanjuje.

Nema velikih otkrića niti plodne zemlje za prepire, autor je jednostavno povezao konce završavajući drugi deo knjige.

Predlažem da investirate u Nostriu

Ukratko

Sondre Bjellos, aktivista dve zajednice, norveškog Liberstada i crnogorskog Montelibera, koji ima bogato iskustvo u izgradnji decentralizovanih sistema, pokreće startap Nostria, a do 31. maja svi zainteresovani mogu investirati u njega u pre-seed fazi pod prilično povoljnim uslovima. Za učesnike tokenomike Montelibera postoji mogućnost da se ujedine u investicioni pul kako bi ostvarili veću kontrolu nad projektom.

Sada detaljnije

Nostr je protokol za decentralizovanu razmenu „beleški i ostalih stvari“ putem releja. Ja ga koristim već prilično dugo za objavljivanje svojih beleški, vidim u njemu veliki potencijal i uvek se radujem kada se neko odluči da ga razvija.

Ideja Nostr protokola je u tome što releji čuvaju sadržaj svojih korisnika u json formatu i prosleđuju ga na zahtev drugim relejima. Takav sadržaj može biti i Bitcoin platna transakcija preko Lightning protokola, čime su Bitcoin plaćanja nativno integrisana u Nostr, što omogućava decentralizovano obezbeđivanje i monetizaciju sadržaja i monetizaciju njegovog skladištenja (upravo u oblasti monetizacije, recimo, leži slaba tačka najbližeg analoga Nostra, protokola ActivityPub).

Startap Nostria planira sledeće:

  1. Razviti sopstveni klijent za Nostr protokol
  2. Kreirati mrežu od nekoliko releja na različitim mestima u svetu kako bi se korisnicima osigurali brz ping i širok kanal (brzina rada je mana decentralizovanih sistema)
  3. Promovisati na nivou protokola ideju specijalizovanih releja za čuvanje samo metapodataka korisnika, što će omogućiti rasterećenje velikih releja, ravnomernijom raspodelom korisnika, kao i drastično ubrzati prikupljanje svih poruka koje se odnose na određeni nalog i njihovo prosleđivanje klijentima.
  4. Monetizovati svoj servis putem premium usluga, nudeći korisnicima namenske releje, pristup namenskom Lightning čvoru, čitljivo ime povezano sa javnim ključem, skladištenje medijskog sadržaja i druge pogodnosti.
  5. Sav kod držati otvorenim na GitHub-u, kao što priliči decentralizovanim sistemima.

U ovom snimku Sondre govori o svojim planovima:

Oni kojima je zgodniji tekst nego video mogu pogledati pdf .

Za sada je srednjoročni cilj Nostrie da stigne i pretekne slabog Bluesky-ja. Ali u dužoj perspektivi treba da dobijemo decentralizovano rešenje na koje ne bi bilo sramote preći i sa Telegrama, kada Durov konačno izjavi da je za njega bezbednost država neuporedivo važnija od udobnosti i bezbednosti korisnika.

Za pokretanje MVP-a, do 31. maja traje pre-seed faza prikupljanja investicija. Prevedeno na običan jezik: Sondre želi do kraja maja prikupiti 30 hiljada dolara, a zatim tokom leta trošiti po deset hiljada mesečno na puštanje projekta u komercijalnu eksploataciju. Prvi mesec – postavljanje hardvera. Drugi – doterivanje softvera. Treći – marketing. U jesen, kada projekat bude dostojan prezentacije ozbiljnijim investitorima, prikupljanje sredstava za globalnu ekspanziju će se nastaviti, a oni koji su investirali u preliminarnoj fazi imaće preferentno pravo na dodatno ulaganje kako bi zadržali svoj udeo u projektu, a njihova ulaganja u preliminarnoj fazi biće uračunata u akcionarski kapital sa koeficijentom 1,15.

Podrazumevano, investicije se privlače u Bitcoin-u koristeći servis za decentralizovani k crowdsourcing Angor. Sondre je takođe objavio poseban video u kojem pokazuje kako se vrši investiranje.

Važno: prikupljena sredstva osnivač projekta može otključati tek nakon što potvrdi završetak deklarisane faze razvoja. Do tog trenutka investitor u bilo kom trenutku može zahtevati povrat svojih investicija. Sve ove mogućnosti su realizovane preko onog relativno jednostavnog mehanizma kreiranja pametnih ugovora koji postoji u Bitcoin-u i ne zahtevaju intervenciju treće poverljive strane.

Međutim, trenutno je prag ulaska u ove investicije prilično visok: minimalni iznos od kojeg počinju bilo kakvi bonusi je 1000 dolara. Zbog toga se nameće rešenje: učesnici tokenomike Montelibera mogu prikupiti pul malih investicija i zajednički investirati veći iznos. Ja želim da formiram takav pul. Moje koristi: dobiću različite naturalne bonuse poput pretplate na premium nalog. Koristi suinvestitora, pored novčanog povrata od investicije: preko mene (a ako se dogovorimo, i direktno) imaće zgodnu povratnu informaciju sa programerima, što znači uticaj na buduće funkcionalnosti kao Nostrie, tako i indirektno celog Nostr protokola.

Zato sam otvorio potpuno nov Stellar nalog, na njemu je izdat token NostriaPre i kreiran nalog za njegovu prodaju za EURMTL. Imate vremena do kraja maja da kupite ovaj token, nakon čega ću i ja kupiti onoliko koliko mogu, zatvoriti nalog za prodaju i proslediti sve prikupljene EURMTL-ove Sondreu. U jesen će Sondre otvoriti zvanični Stellar nalog svog startapa i kreirati nalog za prodaju zvaničnih tokena za NostriaPre tokene po kursu 1,15. Kada startap počne da ostvaruje prihod od održavanja premium naloga, profit koji se deli među vlasnicima tokena će se mesečno obračunavati proporcionalno broju tokena.

Da biste nabavili NostriaPre token, prvo morate otvoriti liniju poverenja (trustline) prema njemu. Vaš Stellar novčanik bi trebalo da ima tu opciju. Naziv tokena je NostriaPre. Javni ključ emitenta: GABAZTSE4DOD4JKFPWQYK5QPUSW57QNZBJBREU2K2UFSGWPHBHNYF46A

Evo kako, na primer, izgleda dijalog za otvaranje linije poverenja u novčaniku Sunce

Uskoro će liniju poverenja biti moguće otvoriti i putem direktnog linka.

Ne želim da opteretim objavu detaljnim uputstvima o korišćenju različitih vrsta Stellar novčanika, jer pretpostavljam da će u pul odlučiti da uđu oni koji već učestvuju u tokenomiki Montelibera (uputstvo mi stoji na sajtu, ali je veoma zastarelo, sve ne mogu da se organizujem da ga ažuriram). Ali ako želite da upadnete od nule u režimu „Shut up and take my money“, pitajte u komentarima ili u privatnoj poruci.

Libertarianska teorija rata. Poglavlje 2.5. Sumiramo ishode rata.

Pisanje novog poglavlja moje knjige o ratu, sasvim slučajno, poklopilo se sa još jednom godišnjicom završetka evropske faze Drugog svetskog rata, kao i sa vib-ovima završetka trenutnog rusko-ukrajinskog rata koji lebde u vazduhu. Poglavlje je ispalo nekako zamišljeno-lirično. Takođe, tokom njegovog stvaranja, povremeno me je mučio sindrom impostora: koje pravo imam da pišem o takvim stvarima, a da nemam vojnog iskustva. Neka me oproste oni koji ga imaju, a još bolje — neka prokomentarišu moje diletantske fantazije iz svoje ekspertske perspektive.

Ovim se završava glavni, teorijski, drugi deo knjige. U trećem delu se očekuju praktične primene teorije.

Kako rade ankap-sudovi na teritorijama okupiranim od strane država

Zabluda da je u sferi izvršenja sudskih odluka državna sila nepremostiva za nedržavne zajednice, izuzetno je duboko ukorenjena u glavama, uprkos redovnim praktičnim opovrgavanjima.

Niko i ništa ne može biti jako u svemu, a država ima dovoljno tačaka slabosti. S jedne strane, država je prilično centralizovana organizacija. S druge – potpuno decentralizovani mentalni parazit. Slabost centralizacije je u dugom putovanju naređenja kroz hijerarhijski lanac, pomnoženo sa izobličenjem naređenja na svakom koraku. Slabost decentralizacije je u mogućnosti prikrivenog nezavisnog napada na bilo koji čvor.

Država je instrument institucionalizovanog nasilja. Međutim, nije jedini mogući. Bilo koji lovac na glave, krvni osvetnik ili duelista je potpuno isti takav instrument institucionalizovanog nasilja, samo iz drugog „lor-a“ (sveta pravila). Ali ako nas je postmodernizam nečemu naučio, to je konstruisanju takvih svetova i prebacivanju između njih.

I sada, zamislite sudar dva sveta: etatizma, sa njegovim zakonima koje pišu birokrati, usvajaju političari i sprovode slabo plaćeni službenici pod komandom birokrata koji se guraju u politiku – i ankapa (anarhokapitalizma), sa njegovim decentralizovanim pluralističkim pravnim sistemom, u čijoj osnovi leži pravo na nadoknadu štete, i koji sprovode svi zainteresovani. U dobro uređenom etatističkom sistemu, mesto drugog sveta je negde na marginama svesti, gde žive likovi iz avanturističkih romana. A u etatističkom sistemu u fazi pucanja?

Ovde ćemo ostaviti teorisanje i preći na praktičan primer.

Postoji država RF, koja ratuje sa državom Ukrajina. Rat je duboko antipravna aktivnost. Radi njegovog vođenja, država grubo gazi prava sopstvenih podanika koja je sama postavila. Podanici koji u običnoj situaciji slušaju jednostavno iz navike (što je najenergetski efikasniji način potčinjavanja), u uslovima kada se od njih zahtevaju vanredne stvari, slušaju zahvaljujući jačim stimulansima, na primer, ozbiljnoj nagradi i/ili jakom strahu. I novac i strah sa svakom dozom gube svoju vrednost kao stimulans, stoga se, radi očuvanja upravljivosti, doze moraju povećavati. Ljudi na koje se primenjuju tako jaki stimulansi za potčinjavanje, savladavaju veštinu serijskog ubijanja ljudi koje ne poznaju.

Uzmimo u obzir još par faktora. Prvo, evidencija oružja u uslovima rata neizbežno postaje krajnje zapuštena, i ono preplavlja crno tržište. Drugo, protivnik, građanin Ukrajine, kulturno je blizak, savršeno vlada ruskim jezikom i bez problema komunicira sa bilo kojim podanikom RF. Ovi faktori dovode do toga da na teritoriji RF konstantno eksplodiraju neki vojni objekti ili visoki zvaničnici. Izvršilac može biti ukrajinski diverzant, idejni ruski disident, ili obični ruski plaćenik za koga je to manje opasna i sigurnija zarada nego trunuti u šancu čekajući dron.

I upravo u tom kontekstu ankap dobija ozbiljnu šansu da se ugradi u glave ne samo kao teorija otuđena od stvarnosti, već i kao sasvim funkcionalna praksa.

Izvršilac iz Čuvašije Mishshi Orešnikov preseli se u Ukrajinu, naoružava se narativom prema kojem Čuvašija nikada dobrovoljno nije ušla u sastav RF, već je okupirana teritorija, konstatuje da je do formiranja državnih pravnih institucija buduće slobodne Čuvašije sasvim prikladna upotreba normi običnog prava – i jednostavno počinje da nudi usluge suda. Prvenstveno – nad onima sa kojima je najbesmislenije procesirati u državnim sudovima, odnosno nad državnim činovnicima. U zoni najvećeg rizika ovde se nalaze činovnici srednjeg ranga – oni koji donose neke odgovorne odluke, ali kojih je previše da bi država svima mogla obezbediti barem donekle sigurnu zaštitu.

U intervjuu sa Sotom, Mishshi detaljnije otkriva mehanizme rada suda i svoje motivacije, dok voditelj pokazuje neke aspekte svog razumevanja ovog fenomena.

Koje još specifičnosti anarho-kapitalističkog pravnog mehanizma na teritoriji okupiranoj od strane države možemo primetiti?

  1. Sudova ima nekoliko, ulaz na tržište je formalno otvoren, ali su mehanizmi prijema u asocijaciju neformalni. Pri tome, tačan broj sudova u sistemu je principijelno nepoznat, a određeni deo javno označenih organizacija koje učestvuju u pokretu su samo plejsholderi, lažne mete. Deklariše se mogućnost žalbe na odluku jednog suda asocijacije drugom sudom asocijacije. U praksi, u slučaju sudova nad državnim činovnicima, to verovatno neće biti potrebno.
  2. Prikupljanje sredstava za izvršenje sudskih odluka vrše nejavne organizacije putem kriptovaluta. Tehnički, lavlji deo budžeta mogu činiti sredstva iz države Ukrajina, ali to je potpuno nebitno.
  3. Izvršioci presuda su nejavne organizacije koje formalno nemaju nikakvu vezu sa sudovima. Tehnički, izvršioci mogu biti profesionalni ukrajinski diverzanti, ali to je potpuno nebitno.
  4. Inicijator pokreta nalazi se van domašaja direktnih pretnji vojske i policije RF, budući da se između njega i pripadnika RF snaga nalazi ukrajinska vojska. Tako da on može biti uništen samo slučajno tokom napada ili kao rezultat diverzije. Neznano je koliko ljudi može preuzeti zastavu u slučaju njegovog uklanjanja. Tehnički, time se može baviti neki profesionalni ukrajinski oficir, ali to je potpuno nebitno.
  5. Presude državnim činovnicima i, što je mnogo važnije, sprovođenje tih presuda, je pre svega reklama. Činovnik čini zločin u okviru posla, te stoga teško da će ozbiljno razmatrati mogućnost isplate nadoknade oštećenima iz svojih ličnih sredstava. Zato je na njemu zgodno demonstrirati šta se dešava sa onima koji odbijaju isplatu nadoknada. Nakon nekoliko takvih demonstracija, sud se već može pustiti u „produkciju“, za rešavanje konflikata između privatnih lica. Tamo je već mnogo verovatnije pojavljivanje tuženog na sudskom ročištu i njegova potpuna odbrana, te su stoga verovatne i oslobađajuće presude, i odbijanje zahteva u delovima, i zapravo isplate nadoknada, i ostalo bogatstvo primene prava.
  6. Međutim, čak i ako ovaj konkretan model sudova ne napreduje dalje od ritualizovanog obračuna sa članovima organizovane kriminalne grupe „Država“, to je i dalje značajan korak u promovisanju ideja ankapa u život.

Na nekoliko mesta naglašavam da nam je potpuno nebitno u kojoj meri imamo suprotstavljanje ankapa i države, a u kojoj – suprotstavljanje država. Pošto je reč o borbi ideja o uređenju sveta, država koja imitira mehanizme ankapa zapravo radi u korist ankapa.