Автор: Анкап-тян

Rat pri ankapu

Nedavno sam naišao na intervju koji je Evgenij Volnov dao Marku Soloninu.

Ukratko: opisuje se organizacija poslovnog procesa decentralizovane volonterske proizvodnje potrošnog materijala za snabdevanje vojske. Pred kraj, Solonin neizbežno razmišlja o libertarianizmu, pa i ja treba malo da razmislim o tome.

Pitanje koje me muči: da li ankap zajednica već može da obezbedi sve neophodne sastojke za vođenje punog规模 rata?

Volonteri su u stanju da masovno kupuju na slobodnom tržištu i dostavljaju na mesto borbe sve što je potrebno za logistiku, ishranu i svakodnevni život. Proizvodnja streljačkog oružja i eksploziva su razvijene civilne oblasti. U nedostatku državnih porudžbina one neće propasti, a na povećanje potražnje, u uslovima kada država ne smeta, sposobne su da reaguju povećanjem proizvodnje. Distribuirana proizvodnja, slična onoj opisanoj u intervjuu, može zasićiti vojsku lakim borbenim mehanizmima. Teži specijalizovani mehanizmi takođe mogu biti proizvedeni od strane volontera, samo što za to više neće biti potrebni 3D štampači na balkonu, već male radionice – ukrajinski rat nam pokazuje da to takođe nije problem. U takve mehanizme spadaju i dronovi dugog dometa, uključujući i one brzinske.

Komunikacije i satelitske obaveštajne podatke privatnici već odlično umeju da obezbede.

Šta je sa ljudima? Volonterske jedinice se odlično pokazuju na frontu i, u poređenju sa državnim analogima, pokazuju mnogo manje problema u pronalaženju onih koji žele da im se pridruže. Što je reputacija odreda bolja, to je konkurencija veća.

Koordinacija između jedinica takođe pokazuje rezultate koji su najmanje jednaki državnim lancima komandovanja, a autoritativni komandanti su sposobni da brzo prošire sferu svog uticaja, preuzimajući odgovornost za sve veće delove posla.

Ono što privatni dobavljači danas nisu spremni da obezbede jeste pilotirano borbeno avijacije. Međutim, danas je borbeni avion de facto platforma za podizanje radara i raketa u nebo, a zatim obezbeđivanje da pilot vidi podatke sa radara i u skladu sa njima lansira rakete. Pilot više nije potreban da izvodi akrobacije tokom vazdušne borbe između aviona. Uz stabilan kanal komunikacije, pilot uopšte može biti na zemlji, a stabilan kanal komunikacije se može obezbediti ako ima mnogo aviona u vazduhu i ako oni formiraju relejnu mrežu. Radar aviona je stvar čija je složenost uporediva sa Starlink terminalom – i on mora da prati множество satelita i nekako se snađe u haosu signala. To znači da ga privatnik može proizvesti po ceni koja nije previše astronomska. U konačnici, borbeni avion u ankapu izgleda kao zdepast propelni nosač nekoliko raketa i mnoštva dronova, koji lete u jatu, koji lebde u vazduhu non-stop, analiziraju situaciju nekoliko stotina kilometara od perimetra jata i čiste sve zanimljivo što tamo pronađu – a kako im ponestane goriva i/ili municije, lete u automatskom režimu u bazu, unapred pozivajući svoju zamenu. Ipak, to je za sada još uvek nerealizovana fantazija.

Ostala su još dva pitanja.

Prvo, motivacija. Države su rasadnici patriotizma, a patrioti su upravo oni koji čine gorivo rata. Da li će ankap zajednica biti dovoljno patriotska da organizuje krupnoscale otpor državi? Primer početka invazije na Ukrajinu pokazuje da su šanse za to prilično velike: primarni otpor iznenadnom napadu u onim oblastima gde borbe nisu trajale od 2014. godine bio je uglavnom volonterski, i najmanje je osučio blicekrieg.

Drugo, ekonomske sankcije. Sankcije su nasilje nad prirodom slobodnog tržišta. Njih uvode države, i države ih paze da se poštuju, dok tržište doprinosi tome da sankcije loše funkcionišu. Može se prilično sigurno tvrditi da će sankcije kao instrument uticaja na protivnika u ankapu imati krajnje slab uticaj, predstavljajući pojedinačne primere odbijanja poslova iz moralnih razloga. Jednima će se aktivno donirati i za njih će se raditi iz ideje, a drugima će se usluge pružati samo za dobar novac. Pošto svaka od strana može imati prilično raznolik sastav, i ovde i tamo će biti i volontera i plaćenika. A pobeda će biti na strani koja bude efikasnija u ovom resursnom sukobu. Ali na duge staze, efikasnost će biti određena time koliko će idejnih i talentovanih ljudi raditi na pobedu jedne ili druge strane. A to će, zauzvrat, zavisiti od toga na čijoj se strani, po mišljenju većine, nalazi pravda.

Kako će privatne vojne kompanije delovati pri anarho-kapitalizmu?

Mauser

Anarho-kapitalizam je slobodno tržište plus decentralizacija moći. Privatna vojna kompanija u ankapu je kompanija koja na slobodnom tržištu rešava vojne zadatke, odnosno zadatke koji nastaju tokom konflikata u kojima su ljudi spremni da ubijaju.

Vrlo lako je zamisliti delovanje privatnih vojnih kompanija tokom oslobodilačkog rata društva protiv države. Nešto slično tome kako to izgleda moglo se primetiti u početnoj fazi ruske invazije na Ukrajinu, na onim deonim gde je država praktično bila neaktivna, a zadaci odbrane su ipak rešavani. Šta je karakteristično za takav rat? Pojava i decentralizovana koordinacija brojnih startapa fokusiranih na tri tipa zadataka: direktne borbene operacije, snabdevanje onih na frontu, kao i k crowdsourcing za finansiranje prva dva. Ako se rat produži, zadatak snabdevanja postaje složeniji i u njemu se izdvaja zasebna grana za razvoj novih sredstava ratovanja.

Ali kada ankap već dominira u svetu, sva ta cvetočasta složenost postaje herojska prošlost. Dedovi su ratovali. Vojni zadaci postaju mnogo lokalniji, a trajanje i učestalost vojnih konflikata opadaju. Tako će privatne vojne kompanije u ankapu funkcionisati u režimu preživljavanja. Moraće da ulažu značajne marketinške napore kako bi nekako opravdale to što uopšte i dalje postoje, a mnogi će umesto toga radije izabrati likvidaciju, jer na tržištu postoji mnoštvo mirnih zadataka koji će doneti daleko veći prihod uz mnogo manje truda.

Verujte mi, ne biste želeli da radite kao zaposleni u privatnoj vojnoj kompaniji u ankapu. Nema romantike, nema heroizma, ekstremno malo je realnih zadataka, postojanje je samo formalnosti, u uslovima gde vas drugi gledaju popreko i pitaju zašto uopšte postojite, i ne želite li slučajno da stvorite novu državu, jer ste pomalo agresivni, možda vam treba neka injekcija. Tako da sasvim je moguće da u ankapu praktično neće ostati skoro nijedna vojna kompanija. Biće gejmera. Biće rekonstruitora. Biće nekog brutalnog sporta. Biće fanova koji se organizuju u timove kako bi izbacili agresiju jedni na druge pod izgovorom podrške sportskim timovima. Biće raznih knjigovnih teoretičara koji zamišljaju kakav bi rat mogao biti u trenutnim materijalno-tehničkim uslovima.

Proizvodnja specijalizovane vojne opreme će neizbežno biti obustavljena. Stare zalihe će se postepeno reciklirati, a one koje nema smisla reciklirati će s vremenom ionako postati neupotrebljive. Jeftine masovne stvari za civilno tržište mogle bi se po potrebi prilagoditi ratovanju pomoću plave izolir trake, ali se time, a naročito počinjanjem proizvodnje ozbiljnijeg vojnog instrumentarijuma, baviće se samo u slučaju stvarnog rata čije trajanje prevaziđe barem par meseci. A odakle će taj stvarni rat doći?

Za masovni rat u ankapu biće potrebna kombinacija dva faktora. Prvo, pojava dovoljnog broja razmažene letnje dece koja su ubeđena da je rat zabavan festival hrabrosti. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, čak je i neizbežno. A drugo, potreban je talentovan psihopata koji će ih ubediti da je svet potpuno truo, da je društvo izgubilo cilj i da je došlo vreme da se protresu ove prežderane svinje kako bi vrištale od užasa. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, ne može se pored svakog psihopate postaviti Bitarka.

A šta će biti dalje, to je zapravo jasno. Biće zbunjenosti. Biće nepoverenja prema kanalima vesti, uz tvrdnje da prave hajp ni iz čega. Biće bespomoćnih pokušaja protivdelovanja od strane servisnih službi koje se bave održavanjem reda i bezbednosti. Zatim će sve više ljudi shvatiti da se protiv njih zapravo ratuje. Uglavnom će jednostavno bežati daleko od opasnog mesta, nakon što dobiju osiguranjem isplate (ako polise još uvek podrazumevaju osiguranje rizika od građanskih nereda). Ali pojaviće se i oni preduzetnici koji će početi da rešavaju nastali problem. A dalje će tržište uraditi svoje i to će biti čas slave privatnih vojnih kompanija. Pojaviće se niotkuda, privući sve potrebne resurse, rešiti rat i ponovo nestati.

Eto, takva je to dosadna priča.

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 22

Danas je prevedeno sasvim kratko poglavlje iz Praktične anarhije Stefana Molinjua. Poglavlje se zove Kontrola tenkova i brzo razmatra par tema – o tome kako će se u društvu bez države vršiti prevencija ponašanja koje je potencijalno opasno za komšije na sopstvenom privatnom posedu, i o tome kako će izgledati situacija sa kontrolom oružja, s obzirom na to da su mišljenja ljudi o ovoj temi polarizovana – jedni smatraju da svuda prisutno nošenje oružja povećava bezbednost, drugi – da je smanjuje.

Nema velikih otkrića niti plodne zemlje za prepire, autor je jednostavno povezao konce završavajući drugi deo knjige.

Predlažem da investirate u Nostriu

Ukratko

Sondre Bjellos, aktivista dve zajednice, norveškog Liberstada i crnogorskog Montelibera, koji ima bogato iskustvo u izgradnji decentralizovanih sistema, pokreće startap Nostria, a do 31. maja svi zainteresovani mogu investirati u njega u pre-seed fazi pod prilično povoljnim uslovima. Za učesnike tokenomike Montelibera postoji mogućnost da se ujedine u investicioni pul kako bi ostvarili veću kontrolu nad projektom.

Sada detaljnije

Nostr je protokol za decentralizovanu razmenu „beleški i ostalih stvari“ putem releja. Ja ga koristim već prilično dugo za objavljivanje svojih beleški, vidim u njemu veliki potencijal i uvek se radujem kada se neko odluči da ga razvija.

Ideja Nostr protokola je u tome što releji čuvaju sadržaj svojih korisnika u json formatu i prosleđuju ga na zahtev drugim relejima. Takav sadržaj može biti i Bitcoin platna transakcija preko Lightning protokola, čime su Bitcoin plaćanja nativno integrisana u Nostr, što omogućava decentralizovano obezbeđivanje i monetizaciju sadržaja i monetizaciju njegovog skladištenja (upravo u oblasti monetizacije, recimo, leži slaba tačka najbližeg analoga Nostra, protokola ActivityPub).

Startap Nostria planira sledeće:

  1. Razviti sopstveni klijent za Nostr protokol
  2. Kreirati mrežu od nekoliko releja na različitim mestima u svetu kako bi se korisnicima osigurali brz ping i širok kanal (brzina rada je mana decentralizovanih sistema)
  3. Promovisati na nivou protokola ideju specijalizovanih releja za čuvanje samo metapodataka korisnika, što će omogućiti rasterećenje velikih releja, ravnomernijom raspodelom korisnika, kao i drastično ubrzati prikupljanje svih poruka koje se odnose na određeni nalog i njihovo prosleđivanje klijentima.
  4. Monetizovati svoj servis putem premium usluga, nudeći korisnicima namenske releje, pristup namenskom Lightning čvoru, čitljivo ime povezano sa javnim ključem, skladištenje medijskog sadržaja i druge pogodnosti.
  5. Sav kod držati otvorenim na GitHub-u, kao što priliči decentralizovanim sistemima.

U ovom snimku Sondre govori o svojim planovima:

Oni kojima je zgodniji tekst nego video mogu pogledati pdf .

Za sada je srednjoročni cilj Nostrie da stigne i pretekne slabog Bluesky-ja. Ali u dužoj perspektivi treba da dobijemo decentralizovano rešenje na koje ne bi bilo sramote preći i sa Telegrama, kada Durov konačno izjavi da je za njega bezbednost država neuporedivo važnija od udobnosti i bezbednosti korisnika.

Za pokretanje MVP-a, do 31. maja traje pre-seed faza prikupljanja investicija. Prevedeno na običan jezik: Sondre želi do kraja maja prikupiti 30 hiljada dolara, a zatim tokom leta trošiti po deset hiljada mesečno na puštanje projekta u komercijalnu eksploataciju. Prvi mesec – postavljanje hardvera. Drugi – doterivanje softvera. Treći – marketing. U jesen, kada projekat bude dostojan prezentacije ozbiljnijim investitorima, prikupljanje sredstava za globalnu ekspanziju će se nastaviti, a oni koji su investirali u preliminarnoj fazi imaće preferentno pravo na dodatno ulaganje kako bi zadržali svoj udeo u projektu, a njihova ulaganja u preliminarnoj fazi biće uračunata u akcionarski kapital sa koeficijentom 1,15.

Podrazumevano, investicije se privlače u Bitcoin-u koristeći servis za decentralizovani k crowdsourcing Angor. Sondre je takođe objavio poseban video u kojem pokazuje kako se vrši investiranje.

Važno: prikupljena sredstva osnivač projekta može otključati tek nakon što potvrdi završetak deklarisane faze razvoja. Do tog trenutka investitor u bilo kom trenutku može zahtevati povrat svojih investicija. Sve ove mogućnosti su realizovane preko onog relativno jednostavnog mehanizma kreiranja pametnih ugovora koji postoji u Bitcoin-u i ne zahtevaju intervenciju treće poverljive strane.

Međutim, trenutno je prag ulaska u ove investicije prilično visok: minimalni iznos od kojeg počinju bilo kakvi bonusi je 1000 dolara. Zbog toga se nameće rešenje: učesnici tokenomike Montelibera mogu prikupiti pul malih investicija i zajednički investirati veći iznos. Ja želim da formiram takav pul. Moje koristi: dobiću različite naturalne bonuse poput pretplate na premium nalog. Koristi suinvestitora, pored novčanog povrata od investicije: preko mene (a ako se dogovorimo, i direktno) imaće zgodnu povratnu informaciju sa programerima, što znači uticaj na buduće funkcionalnosti kao Nostrie, tako i indirektno celog Nostr protokola.

Zato sam otvorio potpuno nov Stellar nalog, na njemu je izdat token NostriaPre i kreiran nalog za njegovu prodaju za EURMTL. Imate vremena do kraja maja da kupite ovaj token, nakon čega ću i ja kupiti onoliko koliko mogu, zatvoriti nalog za prodaju i proslediti sve prikupljene EURMTL-ove Sondreu. U jesen će Sondre otvoriti zvanični Stellar nalog svog startapa i kreirati nalog za prodaju zvaničnih tokena za NostriaPre tokene po kursu 1,15. Kada startap počne da ostvaruje prihod od održavanja premium naloga, profit koji se deli među vlasnicima tokena će se mesečno obračunavati proporcionalno broju tokena.

Da biste nabavili NostriaPre token, prvo morate otvoriti liniju poverenja (trustline) prema njemu. Vaš Stellar novčanik bi trebalo da ima tu opciju. Naziv tokena je NostriaPre. Javni ključ emitenta: GABAZTSE4DOD4JKFPWQYK5QPUSW57QNZBJBREU2K2UFSGWPHBHNYF46A

Evo kako, na primer, izgleda dijalog za otvaranje linije poverenja u novčaniku Sunce

Uskoro će liniju poverenja biti moguće otvoriti i putem direktnog linka.

Ne želim da opteretim objavu detaljnim uputstvima o korišćenju različitih vrsta Stellar novčanika, jer pretpostavljam da će u pul odlučiti da uđu oni koji već učestvuju u tokenomiki Montelibera (uputstvo mi stoji na sajtu, ali je veoma zastarelo, sve ne mogu da se organizujem da ga ažuriram). Ali ako želite da upadnete od nule u režimu „Shut up and take my money“, pitajte u komentarima ili u privatnoj poruci.

Libertarianska teorija rata. Poglavlje 2.5. Sumiramo ishode rata.

Pisanje novog poglavlja moje knjige o ratu, sasvim slučajno, poklopilo se sa još jednom godišnjicom završetka evropske faze Drugog svetskog rata, kao i sa vib-ovima završetka trenutnog rusko-ukrajinskog rata koji lebde u vazduhu. Poglavlje je ispalo nekako zamišljeno-lirično. Takođe, tokom njegovog stvaranja, povremeno me je mučio sindrom impostora: koje pravo imam da pišem o takvim stvarima, a da nemam vojnog iskustva. Neka me oproste oni koji ga imaju, a još bolje — neka prokomentarišu moje diletantske fantazije iz svoje ekspertske perspektive.

Ovim se završava glavni, teorijski, drugi deo knjige. U trećem delu se očekuju praktične primene teorije.

Kako rade ankap-sudovi na teritorijama okupiranim od strane država

Zabluda da je u sferi izvršenja sudskih odluka državna sila nepremostiva za nedržavne zajednice, izuzetno je duboko ukorenjena u glavama, uprkos redovnim praktičnim opovrgavanjima.

Niko i ništa ne može biti jako u svemu, a država ima dovoljno tačaka slabosti. S jedne strane, država je prilično centralizovana organizacija. S druge – potpuno decentralizovani mentalni parazit. Slabost centralizacije je u dugom putovanju naređenja kroz hijerarhijski lanac, pomnoženo sa izobličenjem naređenja na svakom koraku. Slabost decentralizacije je u mogućnosti prikrivenog nezavisnog napada na bilo koji čvor.

Država je instrument institucionalizovanog nasilja. Međutim, nije jedini mogući. Bilo koji lovac na glave, krvni osvetnik ili duelista je potpuno isti takav instrument institucionalizovanog nasilja, samo iz drugog „lor-a“ (sveta pravila). Ali ako nas je postmodernizam nečemu naučio, to je konstruisanju takvih svetova i prebacivanju između njih.

I sada, zamislite sudar dva sveta: etatizma, sa njegovim zakonima koje pišu birokrati, usvajaju političari i sprovode slabo plaćeni službenici pod komandom birokrata koji se guraju u politiku – i ankapa (anarhokapitalizma), sa njegovim decentralizovanim pluralističkim pravnim sistemom, u čijoj osnovi leži pravo na nadoknadu štete, i koji sprovode svi zainteresovani. U dobro uređenom etatističkom sistemu, mesto drugog sveta je negde na marginama svesti, gde žive likovi iz avanturističkih romana. A u etatističkom sistemu u fazi pucanja?

Ovde ćemo ostaviti teorisanje i preći na praktičan primer.

Postoji država RF, koja ratuje sa državom Ukrajina. Rat je duboko antipravna aktivnost. Radi njegovog vođenja, država grubo gazi prava sopstvenih podanika koja je sama postavila. Podanici koji u običnoj situaciji slušaju jednostavno iz navike (što je najenergetski efikasniji način potčinjavanja), u uslovima kada se od njih zahtevaju vanredne stvari, slušaju zahvaljujući jačim stimulansima, na primer, ozbiljnoj nagradi i/ili jakom strahu. I novac i strah sa svakom dozom gube svoju vrednost kao stimulans, stoga se, radi očuvanja upravljivosti, doze moraju povećavati. Ljudi na koje se primenjuju tako jaki stimulansi za potčinjavanje, savladavaju veštinu serijskog ubijanja ljudi koje ne poznaju.

Uzmimo u obzir još par faktora. Prvo, evidencija oružja u uslovima rata neizbežno postaje krajnje zapuštena, i ono preplavlja crno tržište. Drugo, protivnik, građanin Ukrajine, kulturno je blizak, savršeno vlada ruskim jezikom i bez problema komunicira sa bilo kojim podanikom RF. Ovi faktori dovode do toga da na teritoriji RF konstantno eksplodiraju neki vojni objekti ili visoki zvaničnici. Izvršilac može biti ukrajinski diverzant, idejni ruski disident, ili obični ruski plaćenik za koga je to manje opasna i sigurnija zarada nego trunuti u šancu čekajući dron.

I upravo u tom kontekstu ankap dobija ozbiljnu šansu da se ugradi u glave ne samo kao teorija otuđena od stvarnosti, već i kao sasvim funkcionalna praksa.

Izvršilac iz Čuvašije Mishshi Orešnikov preseli se u Ukrajinu, naoružava se narativom prema kojem Čuvašija nikada dobrovoljno nije ušla u sastav RF, već je okupirana teritorija, konstatuje da je do formiranja državnih pravnih institucija buduće slobodne Čuvašije sasvim prikladna upotreba normi običnog prava – i jednostavno počinje da nudi usluge suda. Prvenstveno – nad onima sa kojima je najbesmislenije procesirati u državnim sudovima, odnosno nad državnim činovnicima. U zoni najvećeg rizika ovde se nalaze činovnici srednjeg ranga – oni koji donose neke odgovorne odluke, ali kojih je previše da bi država svima mogla obezbediti barem donekle sigurnu zaštitu.

U intervjuu sa Sotom, Mishshi detaljnije otkriva mehanizme rada suda i svoje motivacije, dok voditelj pokazuje neke aspekte svog razumevanja ovog fenomena.

Koje još specifičnosti anarho-kapitalističkog pravnog mehanizma na teritoriji okupiranoj od strane države možemo primetiti?

  1. Sudova ima nekoliko, ulaz na tržište je formalno otvoren, ali su mehanizmi prijema u asocijaciju neformalni. Pri tome, tačan broj sudova u sistemu je principijelno nepoznat, a određeni deo javno označenih organizacija koje učestvuju u pokretu su samo plejsholderi, lažne mete. Deklariše se mogućnost žalbe na odluku jednog suda asocijacije drugom sudom asocijacije. U praksi, u slučaju sudova nad državnim činovnicima, to verovatno neće biti potrebno.
  2. Prikupljanje sredstava za izvršenje sudskih odluka vrše nejavne organizacije putem kriptovaluta. Tehnički, lavlji deo budžeta mogu činiti sredstva iz države Ukrajina, ali to je potpuno nebitno.
  3. Izvršioci presuda su nejavne organizacije koje formalno nemaju nikakvu vezu sa sudovima. Tehnički, izvršioci mogu biti profesionalni ukrajinski diverzanti, ali to je potpuno nebitno.
  4. Inicijator pokreta nalazi se van domašaja direktnih pretnji vojske i policije RF, budući da se između njega i pripadnika RF snaga nalazi ukrajinska vojska. Tako da on može biti uništen samo slučajno tokom napada ili kao rezultat diverzije. Neznano je koliko ljudi može preuzeti zastavu u slučaju njegovog uklanjanja. Tehnički, time se može baviti neki profesionalni ukrajinski oficir, ali to je potpuno nebitno.
  5. Presude državnim činovnicima i, što je mnogo važnije, sprovođenje tih presuda, je pre svega reklama. Činovnik čini zločin u okviru posla, te stoga teško da će ozbiljno razmatrati mogućnost isplate nadoknade oštećenima iz svojih ličnih sredstava. Zato je na njemu zgodno demonstrirati šta se dešava sa onima koji odbijaju isplatu nadoknada. Nakon nekoliko takvih demonstracija, sud se već može pustiti u „produkciju“, za rešavanje konflikata između privatnih lica. Tamo je već mnogo verovatnije pojavljivanje tuženog na sudskom ročištu i njegova potpuna odbrana, te su stoga verovatne i oslobađajuće presude, i odbijanje zahteva u delovima, i zapravo isplate nadoknada, i ostalo bogatstvo primene prava.
  6. Međutim, čak i ako ovaj konkretan model sudova ne napreduje dalje od ritualizovanog obračuna sa članovima organizovane kriminalne grupe „Država“, to je i dalje značajan korak u promovisanju ideja ankapa u život.

Na nekoliko mesta naglašavam da nam je potpuno nebitno u kojoj meri imamo suprotstavljanje ankapa i države, a u kojoj – suprotstavljanje država. Pošto je reč o borbi ideja o uređenju sveta, država koja imitira mehanizme ankapa zapravo radi u korist ankapa.

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 21

Sveže prevedeno poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinju posvećeno je problemu kolektivnog ludila. Ako neka zajednica, sa tačke gledišta spoljnog posmatrača, odluči da poludi i počne da se pridržava idiotskih pravila, ko će je zaustaviti u anarhističkom društvu?

Argumentacija autora ide u dva pravca.

Kao prvo, on se razumno pita: na osnovu čega smo odlučili da ovaj problem uopšte treba rešavati? Sve dok je neka whim-ija dobrovoljna, ljudima je svojstveno da ostave one koji je praktikuju na miru.

Kao drugo, šta ako određene moralne postavke ne dozvoljavaju ljudima da ostave na miru one koji praktikuju neku dobrovoljnu whim-iju? Ovde autor pokazuje da proaktivni pravni sistem, koji se meša u odnose trećih lica bez njihovog zahteva, banalno košta previše. I ako će finansiranje tog pravnog sistema biti dobrovoljno, pojavljuje se snažan ekonomski stimulan da se to finansiranje izbegne. Na početku, ljudi možda mogu veoma ne voleti zavisnike i, po staroj etatističkoj navici, nekako se ujediniti protiv njih. Zatim će ubrati sve „nisko viseće plodove“, uveriti se da zavisnici više ne leže u svakom prolazu, i da ih još treba pokušati pronaći — a potraga košta novca — i smiriti se. Nastaće određeni dinamički kompromis: jedni neadekvatni ljudi neće uvrediti pogled svojim opijenim telima u javnim prostorima, drugi neadekvatni ljudi neće uvrediti sluh skandalima o toj temi. I tako u odnosu na sve moralne temelje.

Ovde treba odati priznanje autoru, socijalni teoretičar je pobedio moralnog filozofa u njemu, evo šta ekonomija čini!

Kakva je garancija slobode govora pri libertarijanizmu?

Fjodor Svetlov

Kratko: garancije slobode govora pri libertarijanizmu su iste kao i pri liberalizmu.

A sada detaljnije.

U početku, pojam „sloboda govora“ je liberalna doktrina koja podrazumeva da građani uskraćuju državi pravo da progoni svoje građane zbog njihovih izjava. Obično se sloboda govora propagira u vezi sa slobodom verskog uverenja, štampom i sličnim stvarima, budući da građani, shvatajući da će država sigurno pronaći rupe u opštoj zabrani, posebno definišu sfere u kojima država ne sme samo da ne progoni građane, već da im to uopšte nije dozvoljeno. Šta garantuje slobodu govora prema liberalnim doktrinama? Naravno, podela vlasti. Izvršna vlast napada slobodu govora, zakonodavna opisuje koja su tačno ograničenja izvršne vlasti, a sudska tumači ono što je zakonodavna izmislila; kao rezultat, grane vlasti se zapliću u sopstvene noge, a ako odjednom počnu da koračaju u korak, građani imaju pravo na ustanak, koje se tumači kao pravo na ponovno konstituisanje vlade ako je prethodna, putem dugog niza zloupotreba, potpuno diskreditovala sebe kao nosioca liberalnih vrednosti.

Libertarijanizam podrazumeva da je jedina dopustiva funkcija vlade zaštita prava privatne svojine (pošto ne veruju svi u to da se i bez vlade prava privatne svojine mogu efikasno zaštititi na decentralizovan način).

Može li libertarijanska vlada progoniti svoje građane zbog izjava? Da, lako. Na primer, neki građanin kleveta drugog građanina, i taj zbog toga trpi gubitke. Postoji gubitak – postoji razlog za tužbu. Sud može dodeliti osobi oštećenoj klevetom kompenzaciju na račun klevetnika, i to se, nesumnjivo, može tumačiti kao kršenje slobode govora. Drugi primer – prevara. Nema klevete, naprotiv, proizvod se hvali tako da pljuva curi, samo što stvarna svojstva proizvoda daleko zaostaju za opisom. Može li sud smatrati ovu izjavu kršenjem prava privatne svojine, ako je transakcija izvršena, a zatim osporavana? Može.

Konačno, postoje bezbrojni primeri kada ljudi slobodu govora ne razumeju sasvim ispravno, već kao pravo da nekažneno iznose bilo kakve izjave na bilo kojoj privatnoj platformi, ako je ta platforma u principu namenjena tome da se na njoj iznose izjave. Može li vlasnik platforme banovati onoga ko mu ometa razvoj biznisa? Naravno, to je njegova privatna svojina. Hoće li libertarijanska vlada podržati ovakav napad na slobodu govora? Obavezna je da podrži. A ako platforma pripada članu vlade? E, tu je očigledna pravna kolizija.

Šta sledi iz svih ovih razmišljanja? Da, libertarijanska vlada ima manje ovlašćenja od liberalne. Ali ona ima ovlašćenja da napadne slobodu govora. Može li početi da zloupotrebljava ta ovlašćenja? Može. Šta ostaje građanima kao krajnja mera? Pa, isto to sveto pravo na ustanak.

Ne zaboravite da zalivate gredicu uljem.

Paradajzi, unuco, možda i uvenu, ali mitraljez neće zarđati

Pitanje Georgija Nemova o nepridruživanju ugovornim jurisdikcijama

Simulirajmo situaciju:

Formiraju se teritorijalne i eksteritorijalne kontraktne jurisdikcije, kao i decentralizovani kros-arbitražni mehanizam koji ih povezuje. Prirodno pravo nastavljaju da podržavaju samo religijske ili etičke organizacije, u čijem razumevanju je garant prava Bog/karma. Na taj način, ove organizacije ostaju jedini koji garantuju život i slobodu čoveka na teritorijama sa stanovništvom koje nije stupilo u kontraktno pravo. Možda su ti ljudi marginalizovani, razdvojeni, siromašni ili jednostavno veoma udaljeni od ideja ankapa. I ti ljudi se okupljaju pod zaštitu takvih religijskih organizacija.

1. Kako misliš, da li je takva situacija moguća?
2. Ako jeste, da li je ovaj proces zakonomeran i da li predstavlja pravnu objektivizaciju čoveka?
3. Ako se to dogodilo, kako treba da postupi naš savez kontraktnih jurisdikcija? Da li to treba posmatrati kao pretnju i kako se boriti? Ili, naprotiv, podržati?

Odgovor Ankap-tjan

1. Zapravo, opisuje se prilično uobičajen slučaj tribalizma. Dok neki ljudi u slučaju pravnih kolizija računaju na organizacije koje su dužne pružiti pomoć po kontraktu, drugi jednostavno računaju na pomoć istovernika/istomišljenika. U tome nema ničeg čudnog, trenutno u svetu postoji mnoštvo izuzetno decentralizovanih zajednica interesovanja, od autostopera i mačevalaca do libertarijanaca i krišnaita. Oni već sada po pravilu pružaju svojim članovima primarnu pravnu pomoć, naročito lokalci onima koji dolaze izdaleka. Ne vidim zašto bi u našem modelnom svetu sa većom decentralizacijom prava ovi mehanizmi suddenly izgledali drugačije.

2. Svesna sam toga da mi modelnu situaciju tumačimo različito. Vi više posmatrate „jurisdikcije“ kao organizacije kojima je čovek pravno vezan, a onaj ko nije vezan nalazi se kao da je van zakona. Ja više posmatram jurisdikcije kao „oblasti nametanja normi“, u koje čovek može potći kako prema kontraktima, tako i izvan njih. A pošto u modelnoj situaciji države, kao organizacije opšte jurisdikcije na svojoj teritoriji, odlaze sa scene, pojavljuje se ogroman broj situacija u kojima jurisdikcija unapred nije poznata. Ako jedem seks u automobilu parkiranom naspram crkve, čija je to jurisdikcija? Vlasnika parkinga? Crkve? Žene onoga s kim jedem seks? Sve zavisi od konteksta. Ako je automobil pogrešno parkiran, vlasnik parkinga rešava stvar sa nama. Ako je vlasnik parkinga crkva, njen zaposleni nam može predložiti da jedem seks na drugom mestu i da ne odvlačimo vernike od pobožnih misli. Ako žena mog partnera ima dogovor s njim da se među njima to tako ne radi, onda je zahtev da od mene dobije informacije o tome koliko sam bila svesna njegove zauzetosti – potpuno u njenoj jurisdikciji. Ali neka univerzalna jurisdikcija, koju interesuje sve i koja može diktirati svoje norme u bilo kojoj sferi – to je već mračna etatistička prošlost, u našoj modelnoj situaciji ovi dinosauri su odavno i beslavno uginuli.

3. Razmotrimo ipak situaciju kada, recimo, u nekoj lokalnosti neki pri konfliktu zovu svoju osiguravajuću kuću, a drugi pišu u tematski čet „alarm, tuku naše!“, i iz okoline počinju da pristižu pojedinci spremni da brane interese člana svoje zajednice. Da li ovakvo treba posmatrati kao pretnju? To zavisi od toga koje interese zajednica zastupa u konfliktu. Ako je nastrojena da po svaku cenu u svakom konfliktu zaštiti svoje, onda je to očigledna pretnja, i uslovnoj osiguravajućoj kući je u takvim slučajevima važno biti spremna na rat sa tom bandom. A ako je nastrojena da ugasi konflikt, onda nema nikakvih problema, to je jedna od najvažnijih funkcija zajednica. Čoveku je u njima prijatno, ali da bi bio njihov član, on prihvata to da druge članove zajednice brine njegovo ponašanje. U ovoj situaciji, sa tačke gledišta osiguravajuće kuće, zajednica nastupa kao „osiguravajuća kooperativa“ i može se posmatrati kao ravnopravan kontrahent.