Автор: Анкап-тян

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 21

Sveže prevedeno poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinju posvećeno je problemu kolektivnog ludila. Ako neka zajednica, sa tačke gledišta spoljnog posmatrača, odluči da poludi i počne da se pridržava idiotskih pravila, ko će je zaustaviti u anarhističkom društvu?

Argumentacija autora ide u dva pravca.

Kao prvo, on se razumno pita: na osnovu čega smo odlučili da ovaj problem uopšte treba rešavati? Sve dok je neka whim-ija dobrovoljna, ljudima je svojstveno da ostave one koji je praktikuju na miru.

Kao drugo, šta ako određene moralne postavke ne dozvoljavaju ljudima da ostave na miru one koji praktikuju neku dobrovoljnu whim-iju? Ovde autor pokazuje da proaktivni pravni sistem, koji se meša u odnose trećih lica bez njihovog zahteva, banalno košta previše. I ako će finansiranje tog pravnog sistema biti dobrovoljno, pojavljuje se snažan ekonomski stimulan da se to finansiranje izbegne. Na početku, ljudi možda mogu veoma ne voleti zavisnike i, po staroj etatističkoj navici, nekako se ujediniti protiv njih. Zatim će ubrati sve „nisko viseće plodove“, uveriti se da zavisnici više ne leže u svakom prolazu, i da ih još treba pokušati pronaći — a potraga košta novca — i smiriti se. Nastaće određeni dinamički kompromis: jedni neadekvatni ljudi neće uvrediti pogled svojim opijenim telima u javnim prostorima, drugi neadekvatni ljudi neće uvrediti sluh skandalima o toj temi. I tako u odnosu na sve moralne temelje.

Ovde treba odati priznanje autoru, socijalni teoretičar je pobedio moralnog filozofa u njemu, evo šta ekonomija čini!

Kakva je garancija slobode govora pri libertarijanizmu?

Fjodor Svetlov

Kratko: garancije slobode govora pri libertarijanizmu su iste kao i pri liberalizmu.

A sada detaljnije.

U početku, pojam „sloboda govora“ je liberalna doktrina koja podrazumeva da građani uskraćuju državi pravo da progoni svoje građane zbog njihovih izjava. Obično se sloboda govora propagira u vezi sa slobodom verskog uverenja, štampom i sličnim stvarima, budući da građani, shvatajući da će država sigurno pronaći rupe u opštoj zabrani, posebno definišu sfere u kojima država ne sme samo da ne progoni građane, već da im to uopšte nije dozvoljeno. Šta garantuje slobodu govora prema liberalnim doktrinama? Naravno, podela vlasti. Izvršna vlast napada slobodu govora, zakonodavna opisuje koja su tačno ograničenja izvršne vlasti, a sudska tumači ono što je zakonodavna izmislila; kao rezultat, grane vlasti se zapliću u sopstvene noge, a ako odjednom počnu da koračaju u korak, građani imaju pravo na ustanak, koje se tumači kao pravo na ponovno konstituisanje vlade ako je prethodna, putem dugog niza zloupotreba, potpuno diskreditovala sebe kao nosioca liberalnih vrednosti.

Libertarijanizam podrazumeva da je jedina dopustiva funkcija vlade zaštita prava privatne svojine (pošto ne veruju svi u to da se i bez vlade prava privatne svojine mogu efikasno zaštititi na decentralizovan način).

Može li libertarijanska vlada progoniti svoje građane zbog izjava? Da, lako. Na primer, neki građanin kleveta drugog građanina, i taj zbog toga trpi gubitke. Postoji gubitak – postoji razlog za tužbu. Sud može dodeliti osobi oštećenoj klevetom kompenzaciju na račun klevetnika, i to se, nesumnjivo, može tumačiti kao kršenje slobode govora. Drugi primer – prevara. Nema klevete, naprotiv, proizvod se hvali tako da pljuva curi, samo što stvarna svojstva proizvoda daleko zaostaju za opisom. Može li sud smatrati ovu izjavu kršenjem prava privatne svojine, ako je transakcija izvršena, a zatim osporavana? Može.

Konačno, postoje bezbrojni primeri kada ljudi slobodu govora ne razumeju sasvim ispravno, već kao pravo da nekažneno iznose bilo kakve izjave na bilo kojoj privatnoj platformi, ako je ta platforma u principu namenjena tome da se na njoj iznose izjave. Može li vlasnik platforme banovati onoga ko mu ometa razvoj biznisa? Naravno, to je njegova privatna svojina. Hoće li libertarijanska vlada podržati ovakav napad na slobodu govora? Obavezna je da podrži. A ako platforma pripada članu vlade? E, tu je očigledna pravna kolizija.

Šta sledi iz svih ovih razmišljanja? Da, libertarijanska vlada ima manje ovlašćenja od liberalne. Ali ona ima ovlašćenja da napadne slobodu govora. Može li početi da zloupotrebljava ta ovlašćenja? Može. Šta ostaje građanima kao krajnja mera? Pa, isto to sveto pravo na ustanak.

Ne zaboravite da zalivate gredicu uljem.

Paradajzi, unuco, možda i uvenu, ali mitraljez neće zarđati

Pitanje Georgija Nemova o nepridruživanju ugovornim jurisdikcijama

Simulirajmo situaciju:

Formiraju se teritorijalne i eksteritorijalne kontraktne jurisdikcije, kao i decentralizovani kros-arbitražni mehanizam koji ih povezuje. Prirodno pravo nastavljaju da podržavaju samo religijske ili etičke organizacije, u čijem razumevanju je garant prava Bog/karma. Na taj način, ove organizacije ostaju jedini koji garantuju život i slobodu čoveka na teritorijama sa stanovništvom koje nije stupilo u kontraktno pravo. Možda su ti ljudi marginalizovani, razdvojeni, siromašni ili jednostavno veoma udaljeni od ideja ankapa. I ti ljudi se okupljaju pod zaštitu takvih religijskih organizacija.

1. Kako misliš, da li je takva situacija moguća?
2. Ako jeste, da li je ovaj proces zakonomeran i da li predstavlja pravnu objektivizaciju čoveka?
3. Ako se to dogodilo, kako treba da postupi naš savez kontraktnih jurisdikcija? Da li to treba posmatrati kao pretnju i kako se boriti? Ili, naprotiv, podržati?

Odgovor Ankap-tjan

1. Zapravo, opisuje se prilično uobičajen slučaj tribalizma. Dok neki ljudi u slučaju pravnih kolizija računaju na organizacije koje su dužne pružiti pomoć po kontraktu, drugi jednostavno računaju na pomoć istovernika/istomišljenika. U tome nema ničeg čudnog, trenutno u svetu postoji mnoštvo izuzetno decentralizovanih zajednica interesovanja, od autostopera i mačevalaca do libertarijanaca i krišnaita. Oni već sada po pravilu pružaju svojim članovima primarnu pravnu pomoć, naročito lokalci onima koji dolaze izdaleka. Ne vidim zašto bi u našem modelnom svetu sa većom decentralizacijom prava ovi mehanizmi suddenly izgledali drugačije.

2. Svesna sam toga da mi modelnu situaciju tumačimo različito. Vi više posmatrate „jurisdikcije“ kao organizacije kojima je čovek pravno vezan, a onaj ko nije vezan nalazi se kao da je van zakona. Ja više posmatram jurisdikcije kao „oblasti nametanja normi“, u koje čovek može potći kako prema kontraktima, tako i izvan njih. A pošto u modelnoj situaciji države, kao organizacije opšte jurisdikcije na svojoj teritoriji, odlaze sa scene, pojavljuje se ogroman broj situacija u kojima jurisdikcija unapred nije poznata. Ako jedem seks u automobilu parkiranom naspram crkve, čija je to jurisdikcija? Vlasnika parkinga? Crkve? Žene onoga s kim jedem seks? Sve zavisi od konteksta. Ako je automobil pogrešno parkiran, vlasnik parkinga rešava stvar sa nama. Ako je vlasnik parkinga crkva, njen zaposleni nam može predložiti da jedem seks na drugom mestu i da ne odvlačimo vernike od pobožnih misli. Ako žena mog partnera ima dogovor s njim da se među njima to tako ne radi, onda je zahtev da od mene dobije informacije o tome koliko sam bila svesna njegove zauzetosti – potpuno u njenoj jurisdikciji. Ali neka univerzalna jurisdikcija, koju interesuje sve i koja može diktirati svoje norme u bilo kojoj sferi – to je već mračna etatistička prošlost, u našoj modelnoj situaciji ovi dinosauri su odavno i beslavno uginuli.

3. Razmotrimo ipak situaciju kada, recimo, u nekoj lokalnosti neki pri konfliktu zovu svoju osiguravajuću kuću, a drugi pišu u tematski čet „alarm, tuku naše!“, i iz okoline počinju da pristižu pojedinci spremni da brane interese člana svoje zajednice. Da li ovakvo treba posmatrati kao pretnju? To zavisi od toga koje interese zajednica zastupa u konfliktu. Ako je nastrojena da po svaku cenu u svakom konfliktu zaštiti svoje, onda je to očigledna pretnja, i uslovnoj osiguravajućoj kući je u takvim slučajevima važno biti spremna na rat sa tom bandom. A ako je nastrojena da ugasi konflikt, onda nema nikakvih problema, to je jedna od najvažnijih funkcija zajednica. Čoveku je u njima prijatno, ali da bi bio njihov član, on prihvata to da druge članove zajednice brine njegovo ponašanje. U ovoj situaciji, sa tačke gledišta osiguravajuće kuće, zajednica nastupa kao „osiguravajuća kooperativa“ i može se posmatrati kao ravnopravan kontrahent.

Iznenadna porcija novosti iz Montelibera

Juče je prestao sa radom Montelibero Space, odnosno Prvi klub Montelibero, o čemu je njegov osnivač pisao na svom blogu. Zašto je stanodavac raskinuo ugovor? Zato što su kod njega došli policajci. Zašto su došli policajci? Zato što je imao pravnu povezanost sa MTL-City. Zašto je imao tu povezanost? Zato što je nekretnine u Crnoj Gori mnogo jeftinije оформления (uobličiti/registrovati) preko Crnogoraca. Zašto Montelibero ima poteškoće sa registracijom nekretnina? Zato što je to zona totalne korupcije: niko ne može da uradi po zakonu, ali svi mogu neformalno. Zašto je policija zakačila baš Montelibero? Zato što je morala da obradi jedan infovod. Zašto je nastao baš taj infovod, iako je Crna Gora bukvalno prepuna Rusa koji imaju daleko izraženije veze sa ruskim vlastima od onih koje su uspeli da pripišu Monteliberu u članku? Zato što je jedna od polaznih koncepcija Montelibera podrazumevala otvorenu interakciju sa crnogorskim medijima i političkim silama u cilju zagovaranja libertarijanskih vrednosti. Novinar koji je postavljao pitanja, do samog izlaska članka, doživljavan je kao idejno bliski pristalica liberalnih vrednosti. Međutim, kao što nas su naučili nedavni svetski događaji, ne treba mešati liberalne vrednosti i USAID grantove.

Ako bismo figurativno sumirali prvi pasus, Montelibero je otišao u rat, ali se opremio kao za paradu. Napravljena je ista greška kao i kod Putina u februaru 2022, kada je on iz nekog razloga pretpostavljao da će stanovništvo njegovu armiju oslobodilaca dočekati cvećem. Činjenica da se Montelibero zaista pripremao za ulogu oslobodilaca nema taktički značaj. Bilo je nepromišljeno zanemariti to što je država naš neprijatelj, a njeno oporezivano stanovništvo i medijska pratnja u masi stoje na strani crnogorske države.

Koje zaključke treba izvući i koje korake preduzeti?

Kao prvo, treba postati skromniji. Mi nismo avangarda sila slobode, već izbeglice od diktature koja je daleko strašnija od crnogorske. Ovde imamo izbeglice iz takvih totalitarnih državnih tvorevina kao što su Rusija, Ukrajina, Izrael, Norveška i Nemačka. I ovde smo zato što se ovde malo lakše diše, i zato što je manja verovatnoća da će nas odavde izbaciti negde dalje.

Kao drugo, „lakše se diše“ i „slobodno se diše“ nisu sinonimi. Ovde postoje očigledne opasnosti kojih ne treba zanemariti. Imamo ranjive tačke koje treba zakrpiti. Koje su to ranjive tačke? Pre svega, sve ono za šta država može da nas zgrabi. Da, država može da zgrabi za bilo šta, kao što neki HIMARS može pogoditi bilo koji cilj u radijusu svojih raketa. Ali rakete su skupe, zato su najbolje mere protiv njih raširenje i diskrecija. Svako od nas mora izgledati kao jeftin cilj na kojeg ne vredi trošiti trud. Jednostavno neki nasumični mali biznismeni i frilanseri koji se poznaju površno. I nikakvih strojeva na trgu, poput MTL-Festa. To više nije lepa, inspirativna slika, već primamljiva meta na čije uništenje protivnik neće žaliti trud.

Kao treće, svakog Crnogorca treba posmatrati kao agenta države. I policajac i onaj koji pomaže u rešavanju problema sa policijom — oboje su benefisijari postojećeg sistema, i oboje će nas predati državi čim im to postane isplativo, ili čim ih to jednostavno zamole, ili jednostavno kako bi izbegli probleme, kao što se desilo sa stanodavcem kluba. Oni neće odbiti državu iz ideoloških razloga, jer su ideološki na njenoj strani, a ne na našoj.

I šta, čak ni lične kontakte sa lokalcima ne treba uspostavljati? Naravno da treba. Voditi svakodnevne razgovore, čestitati praznike, častiti čudnim ruskim slatkišima. Ali. Simpatija konkretnog Crnogorca prema tebi se nikako neće proširiti na tvoje prijatelje. Zamoliš za pomoć konkretnog prijatelja — šanse postoje. Ali bože sačuvaj da umesto toga preventivno pokušaš da kupiš crnogorsku „zaštitu“ — iz kategorije prijatelja odmah prelaziš u kategoriju naivaca. Čim zaštita postane neophodna, izdaće te.

Dakle. Za spoljni svet moramo izgledati kao bezopasni samotnjaci: prijatni, druželjubivi, sa gomilom poznanika, bez problema. Među sobom je važno nastaviti osećati zajedništvo. Manje se pozivati na njega, više ga pokazivati. Fiksirati li odnose u blockchain-u? Opasnosti od toga su za sada veće od potencijalne koristi. Blockchain je dobar upravo za tokenomiku, kada su tvoje obaveze merljive i prenosive. Ali da li su dva naloga u srodstvenoj vezi — to je više plod za iskopavanje gospodina majora. Svoj i tako znaju, a tuđi možda i ne treba da znaju.

Uopšte, surovi uslovi stimulišu deljenje sveta na svoje i tuđe. I vreme je da naučimo jasno da povlačimo takve granice, uprkos celom univerzalizmu naše libertarijanske ideologije.

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 20

Gotov je prevod novog poglavlja Praktične anarhije. Ovo poglavlje sa dugačkim nazivom Bezdržavna diktatura: kako slobodno društvo sprečava ponovno stvaranje države učinilo mi se slabim. U njemu su navedeni kontraargumenti za poznatu tvrdnju da će u toku slobodne tržišne konkurencije jedna zaštitna agencija neizbežno početi da dominira ostalima i formira novu državu, samo više bez ikakvih kočnica i ravnoteže u vidu podele vlasti, već jednostavno kao poslovno preduzeće za pljačkanje lokalnog stanovništva, poput neke ili druge Istočnoindijske kompanije.

Slabost Molinjueve argumentacije je u tome što on preuveličava nivo neizbežnosti korišćenja centralizovanih servisa – u anarhičkom svetu – i mogućnost horizontalne koordinacije između mnoštva agencija u okviru izvršavanja jednog zajedničkog zadatka. Zamislite samo, preti se u svetu bitkoina, dronova i 3D štampe tako smešnim merama kao što su bankovne blokade, kontrola širenja oružja i sličnim totalitarizmima. Jasno je da su sve ove tehnologije u trenutku pisanja knjige, ako su i postojale, bile u začetnom stanju, ali ako se vaše prognoze ruše bukvalno jednom decenijom tehničkog progresa, koliko one zapravo vrednu? Što se tiče njegove hipoteze o besprekornoj koordinaciji nezavisnih ekonomskih subjekata oko strateškog cilja uprkos perspektivama trenutne tržišne koristi (onaj koji je banovan na jednom mestu biće spreman da malo više plati na drugom mestu) – to je poznati problem kartelskih dogovora. Oni su nestabilni.

Molinjue bi trebalo da se fokusira na razjašnjavanje upravo decentralizovanih mehanizama protivdelovanja pokušajima ponovnog stvaranja sistema organizovanog pljačkanja. U mojoj knjizi oni su označeni prilično površno, jer knjiga nije sasvim o tome. U celini, može se reći otprilike ovako. Ako je anarhija spuštena odozgo, i jednostavno preko table „Ust-Perdujski okružni sud“ nacrtano „Ust-Perdujska ORS“, onda se ispod table možda ništa posebno neće promeniti u poređenju sa mračnim vremenima etatizma. Ali ako je ankap sazreo odozdo, a država zaista odumrla zbog nepotrebnosti, onda upravo ona ljudska svojstva koja su ubila državu neće dozvoliti da izraste nova. Ankap nije samo društvo bez države. To je društvo sa imunitetom na državu.

Projekat nomadi

Kanal Nomads project kreiran je mesec dana nakon početka ruske invazije na Ukrajinu kako bi se digitalnim nomadima pružile aktuelne informacije o tome gde da beže. Prvobitno se tamo uglavnom pisalo o Jermeniji i Gruziji, ali su se vidici autora postepeno širili, a zatim su od jednostavnog informisanja prešli na proaktivnije akcije.

26. marta na kanalu je objavljena objava o tome da projekat planira da otvori vizni centar u Albaniji. Ideja je da se u albanskom Ministarstvu spoljnih poslova lobiira za program prijema digitalnih nomada pod što ljudskijim uslovima. Dalje je pomalo smešno: povodom toga planiraju da u Tirani organizuju konferenciju sa učešćem albanskih birokrata i onih koji se nadaju da će koristiti njihove birokratske usluge. Smešno je to što se konferencija održava na teritoriji Albanije, za ulazak u koju je upravo potrebna viza. Kao da su ljudi spremni da uložnu jednokratan napor da uđu u zemlju u nadi da će ubediti domaćine da ubuduće puštaju goste pod blažim uslovima. Ideja je plemenita, možda će i uspeti.

A danas je projekat objavio post o izdavanju tokena NMPR u okviru tokenomike Montelibera. Tokeni su kreirani još sredinom marta, i pola meseca pre početka zvanične prodaje, monteliberski insajderi su успеli da otkupe oko hiljadu. A sada pokušavaju da ih promoviraju na širokom tržištu. Nadam se da će ciljna grupa projekta, odnosno digitalni nomadi, biti dovoljno napredni u digitalnim tehnologijama da nabave malo tih tokena i time upadnu u tokenomiku Montelibera, što nam je, zapravo, i potrebno.

Želim ovim nepoznatim entuzijastima sreću i strpljenje. Ne znam kako se na albanskom kaže polako, ali će im sigurno trebati da nauče tu reč. A ako im zaista uspe da učine Albaniju lakšom za život ruskih ekspata, tada će imati moje iskreno faleminderit.

Stefan Molinju, prevod „Praktične anarhije“, poglavlje 19

Kao što je ranije navedeno, moj poslednji preostali dugotrajni projekat prevoda sada više ne može da izbegne, i vašoj pažnji se predstavlja prevod poglavlja 19 iz knjige Stefana Molinjua Praktična anarhija. Poglavlje nosi naziv Ovi kavezi su samo za zveri. Ranije, opisujući sistem koji on predlaže, u kojem umesto savremenih sistema sprovođenja prava deluju organizacije za rešavanje sporova (ORS), Molinju je istakao koliki moćan efekat može imati na pojedinca koordinisani aktivni bojkot. U ovom istom poglavlju, shvatajući da je preterao i uneo toliko straha da bi totalitarna anarhija mnogima mogla izgledati manje poželjnim rešenjem od postojećih državnih modela, Molinju, naprotiv, objašnjava da su i protiv ORS-a predviđeni brojni kočnice i ravnoteže, te da zbog toga neće moći da čine šta im je volja i postanu novo izdanje države.

Diskusija o tome da li plaćati obezbeđenje

Moj pratilac mi je poslao tekst svog članka sa predlogom da ga doradim i objavim. Meni se to učinilo kao loša ideja, jer mi kreacije neuronskih mreža nisu ni prijatne za čitanje, a uređivanje mi uopšte nije po ukusu. Tako sam jednostavno bacila članak na teletype, kako bi zainteresovani mogli da se upoznaju sa njim, i razmisliću o temi koja je u njemu navedena.

Ukratko, u članku se objašnjava zašto onaj kome je potrebna bezbednost ne bi trebalo da tu bezbednost kupuje, već da je sam sebi obezbedi. Kao obrazloženja navedeni su prilično standardni protekcionistički argumenti o tome da podela rada nije uvek blago, jer će proizvođač neophodnih usluga sigurno želeti da dominira na tržištu, što će u slučaju usluga bezbednosti neizbežno staviti potrošača tih usluga pod potpunu kontrolu proizvođača.

Kao prvo, čini mi se nepravilnim predlagati čitaocu da postupi polazeći od pretpostavke kao da trenutno ne postoje enkorseri koji teže monopolu, već da postoji slobodno tržište i da treba samo pokušati ne pokvariti trenutni blago stanje ankap-a. Zapravo, već imamo situaciju prisilnog naplaćivanja proizvoljnih iznosa od svih do kojih država može da dopre, pod prevarantskim izgovorima, među kojima je i argument da država, navodno, obezbeđuje zaštitu. To jest, članak zapravo predlaže ljudima, koji su već završili u krokodilovim vilicama, da budu oprezniji i da ne šetaju po Africi.

Kao drugo, isti argumenti koji se navode protiv podele rada u sferi bezbednosti, bez promena se prenose i na druge sfere. Zar dobavljač hrane ne bi želeo da bude monopolni dobavljač, potpuno moćan nad tvojom gladnom smrću? Hajde da se bavimo prirodnim gazdinstvom kako bismo izbegli ovu strašnu opasnost.

U stvarnosti, u slučaju državne bezbednosti, nemamo prekomernu, već nedovoljnu podelu rada. Država teži da se bavi svim aspektima bezbednosti koji joj padnu na pamet birokratu koji donosi nove norme. U međuvremenu, upravo praksa obraćanja različitim uskim specijalistima za svako usko pitanje protivdeluje potencijalnom prisilnom spajanju tih specijalista u jedan jedinstveni centar za obezbeđivanje svega. Čim država dobije tržišnog konkurenta u bilo kojoj sferi, pozicije države u njoj postaju nestabilnije. Naravno, mnogi u početku preferiraju opciju koja je već plaćena porezima i stoga ne zahteva dodatne troškove, umesto da plate privatniku za kvalitetnije rešenje. Međutim, privatna rešenja ipak postepeno probijaju put, prvo u premium segmentu, a zatim i u masovnom.

Zato ću radije formulisati suprotan poziv: platite za zaštitu. Kupujte sve proizvode i usluge koje će vam prodati jeftinije i/ili kvalitetnije nego ako se time bavite sami. I samo ako vas izbor na tržištu ne zadovoljava, ima smisla udružiti napore sa partnerima i sami proizvesti proizvod koji nedostaje.