Рубрика: Answers

Finalni plan milijardera — pregled

Anonim je tražio komentar na video sa kanala Netstalkers o tome kako „poznati super-bogati libertini prave libertarijanizam za sebe i državne čizme za sve ostale“.

Kanal mi je potpuno nepoznat, međutim, javnosti je očigledno poznatiji od mog sopstvenog, s obzirom na to da u trenutku objavljivanja ove objave ima 859 hiljada pratilaca. Posmatrani snimak se sasvim uklapa u tematiku kanala, gde se uglavnom govori o raznim zakulisnim svetskim mehanizmima. Pa, tema je tražena, i želim da razumem kako se ta potražnja eksploatiše u odnosu na libertarijanizam.

Ne želim da analiziram način izlaganja. Pošto to ljudi gledaju, ko sam ja da osporavam tuđe poslovne pristupe. Snimak daje sasvim korektnu faktologiju: o knjizi „Sovereign Individual“, koja je postavila mnoge trenutne trendove; o tome kako se odvijao razvoj teme autonomnih libertarijanskih teritorija, od sistidinga u Andamanskom moru do Prospera i Network School; o tome da se ovom pokretom bave uglavnom predstavnici američke tehnološke i finansijske industrije; i, konačno, o tome da ove iste osobe često pružaju poslovne usluge državi, uprkos svojoj libertarijanskoj retorici. Ah, da, dotaknuta je i tema cosplay-a Rimljanske republike, pa to u SAD-u ide još od Otaca Osnivača, čemu se tu posebno čuditi.

Finalni „punch“ je prilično zabavan: kao da je kapitalizam u svetu već izgrađen i da on onako-tako funkcioniše, ali ne, nalaze se neki buntovnici kojima je dosadno i žele akcije. Na taj način, entuzijaste privatnih čarter gradova priрівnavaju Putinu. I pravilno, dosta je već žvakanja Hitlera koji je svima dosadio, odavno je bilo vreme pronaći novog strašilo. Sada će sve biti priрівnavano Putinu iz svakog razloga, do potpunog razmyvanja predstave o tome po čemu je on zapravo loš, ali uz čvrsto utvrđivanje da je on definitivno užasan, i u to niko nema sumnju, osim ako on sam ne želi da prođe kao literalni Putin.

Snimak me je podstakao na razmišljanje o evoluciji kritike libertarijanske akcije.

Istorijski, prva platforma za kritiku svodi se na to da će libertarijanski naseljenici biti komunalno bespomoćni, da u ankapu neće biti nikoga ko će graditi puteve, i da će ovi ljudi ipak morati da mole državu ako žele normalnu infrastrukturu. O tome postoje tekstovi u vezi sa New Hampshire-om, i otprilike istu poziciju Sperry inkriminiše Cooperthwaite-u dok je uspostavljao poredak u Hong Kongu. U posmatranom snimku ova pozicija se više ne koristi, jer je zastarela.

Druga pozicija sastoji se u tome da bi ankapci, da im se dozvoli, izgradili mračni korporativni sajberpank sa nemilosrdnom eksploatacijom radnika i naplatom svakog daha. High tech low life, i sve to. To se opet ilustruje Sperry-jevim člankom o Hong Kongu, igrom BioShock, pa je ta pozicija jednostavno veoma zastupljena u masovnom diskursu. Snimak o finalnom planu milijardera nagoveštava to, ali, naravno, ne ilustruje realnim primerima.

Šta se dešava kada ankapci zaista osnuju neko naselje i počnu da uspostavljaju svoja pravila? Njima sve krene odlično. Dobije se običan miran život gde su ljudi zauzeti svojim poslovima. Ali onda obavezno dođe država i sruši sve do temelja, jer gde je sajberpank, šta nam to pokazujete, gde je ugnjetavanje, jeste li vi ovde libertarijanci ili ste izašli u šetnju? Sada ćemo vam mi pokazati ugnjetavanje.

Tako, treća zamerka čarter gradovima je to gde se ovi gubitnici uopšte guraju, ionako će doći veliki stric, srušiti taj zamak u pesku i poslati sve da rintaju u kamenolom. Baš nešto od autonomnog naselja koje ne može da se suprotstavi čak ni ratnoj mornarici. Autor snimka blago označava ovu poziciju, ali ne ulazi dublje, jer je njegov zadatak da kritikuje ne državu, već one koji žele da izbegnu njen zagrljaj.

Zato se kasnije on razmanjuje kritikujući libertarijance već iz četvrte strane: pogledajte, libertarijanci su izvukli zaključke iz svojih ranih pokušaja i sada sve češće govore sa državama iz pozicije snage. Za to oni jednostavno privlače na svoju stranu drugu državu. A da bi je privukli na svoju stranu, pružaju joj usluge u pravilnoj organizaciji ugnjetavanja. Zašto baš u toj sferi? Zato što su upravo te usluge državi potrebne, ona ih kupuje.

Dakle, sada kritika libertarijanskih autonomnih struktura ide linijom licemerja. Kao da za sebe uspostavljaju jedan poredak, a državama pomažu da uspostave sasvim drugi. Pa, dobro. Tu smo sada.

Koji bi trebalo da bude sledeći korak? Mislim da je prilično očigledan. Neko sledeće libertarijansko naselje zaista će uspeti da se odbrani bez žalbi državnim sudovima i bez obraćanja drugim državama — već jednostavno sopstvenim snagama. Šta će tada inkriminisati libertarijancima? Pa, takvu vrstu kritike prilično verodostojno opisao je Rozov u Meganezijskom ciklusu. Osnivači privatnih autonomnih naselja biće optuženi za ratne zločine, amoralnost, prećupurivanje talenata, finansiranje ekstremističkih organizacija i tako dalje. Zajedničko za ove optužbe je jedno — to je „small dick energy“. Bes iz nemoći. Sanjam da doživim tu fazu, naravno)

Pregled mesindžera Onym

Poslali su mi donaciju u iznosu od 77 EURMTL i tražili recenziju decentralizovanog mesindžera Onym. Krećem.

Na sajtu onym.app objašnjen je koncept mesindžera. Glavna ideja je da se eliminiše jedinstvena tačka otkaza i omogući korisniku da sam bira servise koji će biti odgovorni za različite komponente razmene informacija.

Pretpostavlja se da je struktura proizvoda otprilike sledeća.

  1. Autori nude klijent mesindžera sa otvorenim izvornim kodom koji se instalira na telefone korisnika. Svatko ko želi može napisati sopstveni klijent, i on će moći da radi u okviru istog ovog protokola.
  2. Za registraciju novog korisnika nije potreban unos bilo kakvih podataka, ključevi se generišu na telefonu korisnika i vezuju za njega. Međutim, pošto svako može napisati sopstveni klijent, ništa ne sprečava nekoga da registruje korisnike čak i uz potpuno prolazak kroz KYC, ako smisli kako da ih ubedi da instaliraju baš njegov klijent.
  3. Prenos podataka se vrši preko Nostr releja. Po defaultu, klijent koristi jedini relej koji podržavaju autori projekta, ali ga je moguće zameniti sopstvenim ili bilo kojim javnim. Relej je običan mehanizam za prosleđivanje: on prima podatke korisnika šifrovane privatnim ključem i stavlja ih u javni pristup, odakle ih može preuzeti svako ko želi. Releji nisu obavezni da dugo čuvaju korisnički sadržaj, stoga su na kraju svi podaci strogo vezani za krajnji uređaj na kojem je instaliran klijent mesindžera.
  4. Najneobičniji deo arhitekture odnosi se na grupne četove. Informacije o tome ko je administrator, ko može pozvati nove učesnike i ko uopšte čini deo grupe, zapisuju se u pametne ugovore na Stellar blokčejnu. Zahvaljujući tome, upravljanje grupama ne zavisi od bilo kog jednog servera. Međutim, krajnji korisnik ne mora da brine o novcu na računu za zapise u blokčejn, to za njega radi takozvani relayer. Cena transakcija na Stellaru je zanemarljiva, ali je to ipak tačka otkaza. Zlonamernik može organizovati registraciju mnoštva fiktivnih naloga, kreirajući novi identitet u svom klijentu i odmah ga brišući. Registracija svakog takvog identiteta zahtevaće transakciju u blokčejnu, koju će relayer morati da plati. Trenutno projekat radi u testnoj verziji blokčejna, ali pri prelasku u mainnet troškovi će postati stvarni.

Na sajtu se takođe nalazi stranica na engleskom jeziku sa opisom modela pretnji u okviru kojeg mesindžer radi, i na osnovu kojeg treba doneti odluku o tome koliko je bezbedno koristiti ga. Tvrdi se da mesindžer ne može da se suprotstavi tako očiglednim pretnjama kao što su krt u četu, kompromitacija uređaja i fizička prisila, hipotetskim pretnjama kao što je kvantni hakovanje, i tako resursno zahtevnim pretnjama kao što je pristrasan Stellar validator ili sistemi poput ruskog SORM-a. Ovi poslednji, uostalom, omogućavaju samo približavanje otkrivanju anonimnosti učesnika četa, ali ne i čitanje poruka u njemu.

Sada malo o ličnim utiscima o radu sa mesindžerom Onym. Ovo je rana alfa verzija, što znači da je, naravno, užasno sirova, i to treba uzeti u obzir, ocenjujući ne toliko funkcionalnost koja već postoji, već onu koja je predviđena. Mesindžer omogućava kreiranje grupa, pozivanje proizvoljnog broja ljudi u njih i komunikaciju u tim grupama. U principu, to umeju i mnogi drugi Nostr klijenti, jer je takva funkcionalnost deo protokola. Ali tamo četovi imaju neki nerazumljivi polujavni status, dok Onym, zahvaljujući dodatnom Stellar sloju, obezbeđuje zatvorenost četa bez korišćenja zatvorenih releja. U suštini, upravo je ova simpatična osobina predviđena da postane „killer-feature“ mesindžera: obični Nostr klijenti nisu dovoljno privatni, a privatni mesindžeri vezani za uređaj poput Briara zahtevaju potpuno poverenje u klijenta mesindžera. Ovde se poverenje raspoređuje između nekoliko slojeva, u kojima se u svakom može birati konkretna implementacija, uključujući i sopstvenu.

Danas mesindžer izgleda kao jednostavan demonstrator koncepta, i stoga je u suštini namenjen IT stručnjacima. Običnom korisniku izgleda pomalo „sirovo“, previše ga puta nude neka uputstva za podešavanje Docker-a i slične specijalističke materije. Mislim da glavni zadatak autora ideje danas treba da bude povećanje broja kontributora na GitHub-u projekta i pojavljivanje interesovanja među Nostr entuzijastima. Po GitHub-u se vidi da je projekat startovao početkom maja, zatim je dugo ćutao, a pre nekoliko nedelja su skinuli prašinu sa njega i nastavili sa razvojem. Ali da je projekat formirao makar malo jezgro korisnika koji bi redovno slali svoje „issues“, autori izvorne ideje bi definitivno imali više motivacije da rade brže.

Moje preporuke autorima mesindžera, po opadajućem redu hitnosti:

  1. Doraditi minimalnu funkcionalnost koja omogućava korišćenje mesindžera: administracija grupa (brisanje korisnika/poruka), push obaveštenja, prikaz statusa korisnika, makar samo jednostavno onlajn/oflajn. Obavezno dovršiti najavljenu, ali još uvek nerealizovanu mogućnost eksporta i importa naloga.
  2. Navikavati korisnike na distribuiranu arhitekturu. Klijent bi trebalo da nudi listu nezavisnih releja i Blossom servera sa monitoringom njihovog statusa. Kako se pojavljuju alternativni relejeri i implementacije pametnih ugovora za upravljanje grupama, sličan izbor bi trebalo da se pojavi i za njih. Bez ponude eksternih servisa, nepripremljen korisnik će se ograničiti na default podešavanja, što će stvoriti jedinstvenu tačku otkaza.
  3. Razmisliti o desktop aplikaciji i mogućnosti istovremenog pokretanja mesindžera sa više uređaja. Vezivanje celog identiteta za uređaj, a ne za ključ, jednostavno neće dozvoliti mesindžeru da stekne bilo kakvu masovnost.
  4. Uvesti audio i video pozive, takvu funkcionalnost Nostr protokol već omogućava.
  5. Uvesti funkcionalnost kanala, uključujući i funkciju striminga, što se takođe može realizovati preko Nostr protokola, a povezivanje pametnih ugovora na Stellaru omogućilo bi da se pritom ne otkrije identitet u listi pretplatnika kanala.

Projekat ima još jedan sajt, opym.foundation, gde je opisan fond koji bi trebalo da upravlja infrastrukturom. Sajt fonda govori o tome zašto fondu treba novac i kako će biti upravljan. Priča o novcu je lišena proračuna, što ozbiljno kvari utisak potencijalnih investitora. Uz to, ideja o upravljačkom organu donekle protivreči zamisli prema kojoj bi svaki korisnik trebalo lako da pokrene sopstveni servis za održavanje određenog aspekta razmene poruka. Čini mi se da ideja sa fondom neće uspeti, čak i ako sama konceptualizacija Nostr mesindžera sa Stellar ugovorima bude toplo prihvaćena od strane javnosti. Zbog toga ne planiram detaljno da analiziram predloge za upravljanje fondom, ali oni koji se ne slažu sa mnom mogu lako sami to istražiti na sajtu fonda.

U celini, ideja mi deluje moćno, ali da bi osvojila tržište, biće potrebno veoma mnogo truda.

Možeš li dati preporuke za psihološku pomoć nesrećnim libertarijancima koji pate od etatizma?

I ako je moguće, dostavite kontakte proverenih psihologa koji rade na ovu temu.

Nihilista (pitanje je pratio donat u iznosu od 0,0005 ₿)

U mojoj knjizi o ankapu postoje dva poglavlja na ovu temu: Problemi unutar nas i, shodno tome, Uklanjanje problema u sebi. Ukratko: od samog detinjstva, naš život u potpunoj zavisnosti od roditelja dovodi do toga da je upravo paternalizam za nas nešto uobičajeno i prirodno, dok se težnja ka slobodi, spremnost da preuzmemo punu odgovornost za svoj život i razne druge libertarianske stvari — pojavljuju postepeno, i ne kod svih, i ne u potpunosti. Država eksploatiše ovu ranjivost, stvarajući etatizam, koji je vrsta zlostavljačkih odnosa. To znači da etatizam u sebi treba reflektovati, proрабатыivati i učiti kako da prevaziđemo ovu detinjsku traumu. I baš tada mi kuca autor pitanja sa molbom da dam preporuke u vezi s tim, kao da sam proveren psiholog, a ne teoretičar sa kauča.

I imam odličnu vest za vas. Ja nisam psiholog, ali psihologa na tržištu ima napretek. Među njima (odmah napominjem, nemam utvrđeno uverenje u to upravo zato što nisam psiholog i nikada nisam koristila njihove usluge) postoje ne samo šarlatani, već i pravi profesionalci svog zanata. I ako im se postavi zadatak, čak i onaj koji im zvuči prilično neobično, oni mogu, naravno, da odustanu i odu u poricanje, kao deepseek pred pitanjem o tome šta se desilo na Trgu Tianmenmen, a mogu i stvarno početi da rade svoj posao.

Dakle, evo moje preporuke za psihološku pomoć za one koji pate od etatizma sopstvenog mozga. Dođite kod psihologa i izložite mu problem: „Nikako ne mogu da izađem iz zlostavljačkog odnosa. Zlostavljač me koristi po svom nahođenju, nameće mi pravila koja se stalno menjaju, a sam odbija bilo kakve čvrste obaveze. Muem mu već po samom činjenici rođenja, a on meni ne duguje ništa. Zahteva od mene ljubav i konstantno me sitničavo ponižava. Uzima mi novac i stalno mi utuvljuje misao da bez njega neću moći. I mada razumom shvatam da treba da pobegnem od ovog monstruma, zaista mi je teško da zamislim život bez njega. Pomozite mi da izađem iz ove zavisnosti.“

Zatim, kada psiholog izjavi da je spreman da rešava takvu vrstu zadatka, ostaje samo dodati da je taj zlostavljač — država. Tu će kod psihologa, vrlo verovatno, doći do lakog zastoja, ali potom postoji šansa da on, pošto je tokom opisa zadatka već počeo da razmišlja o objektu zavisnosti u svom profesionalnom ključu, po inerciji počne tako da razmišlja i o državi. A to nam i treba! On će dobiti zaista zanimljiv problem, vi ćete dobiti profesionalnu pomoć, a država će izgubiti dva etatiste: vas i psihologa. Štaviše, nakon toga ćete moći da ga preporučite drugima koji pate od etatizma — i tada će i drugi deo vašeg pitanja dobiti odgovor.

Kako ti, kao libertarijanka, gledaš na istorijski obraz Amazona?

Ako pretpostavimo da su one zaista postojale kao društvo žena koje su bile samostalne vlasnice sebe, svog oružja i imovine, i da nisu bile pod vlašću muškaraca, može li se to smatrati manifestacijom onih principa autonomije ličnosti, samopripadnosti i ravnopravnosti o kojima pišeš?

Nihilista (pitanje je pratio donat u iznosu od 0,0005 ₿)

Čak i ako ne pretpostavimo da su Amazonke bile stvarnim, isključivo ženskim društvom, već ih smatramo, prateći današnje istoričare, sasvim običnim stepskim ratnicama u sasvim običnim nomadskim plemenima, one su ipak predstavljale intelektualni izazov za Helene koje su stvarale svoje mitove.

Prema običnim kuriozitetima, poput ljudi sa psećim glavama koji žive negde na rubovima Oikumene, odnos je bio mnogo opušteniji: pa šta ako su psoglavi, moj komšija je, evo, isto kao ovan. Ovde je reč o drugačjem uređenju društva, gde žena poseduje ratničku čast i hrabrost, a to znači da su se ove osobine, ispostavilo se, urođene svakoj ženi. U međuvremenu, mi, prosvetljeni narod, znamo da čim se ženi da sloboda, ovo slabo, lukavo i razvraćeno biće uništiće čitavu civilizaciju: beskonačno će brbljati na narodnim skupovima o svojim beznačajnim problemima, navoditi dostojne muževe na nedostojne postupke, a doći će u svojoj drskosti i do zahteva za pravo na razvod uz zadržavanje dece… Ne, ma pusti to. Zaključati ih u ginekeju. Čak ni Lakedemonci, kojima su ženske slobode dopuštene, ne puštaju ih na narodni skup. A ovde, zapravo, narod živi slobodno, pljačka komšije ne manje od nas, prosvetljenih Helena, i žene učestvuju sa muškarcima u svim poslovima ravnopravno. To ne može biti.

Bolje ćemo ispričati da ove žene svoje muškarce potpuno izganjuju, i da su tek zahvaljujući toj čudnoj praksi stekle sve vrline koje priliče ratnicima. I to je već izazov ne za političara reformatora, već samo za heroja: doploviti u tu zemlju, opljačkati njihov glavni grad, a kraljicu pobediti u dvoboju i jebati. Dostojan plen. Može se čak smatrati ova veza savezom ravnopravnih, nije strašno. Na kraju krajeva, veliki heroji su imali veze i sa boginjama, to nije razlog da se boginja zaključa u ginekej, tako da je i ovde oprostivo. Glavno je vratiti se nakon toga kući bez žene Amazonke koja će početi da uvodi svoje redove na novom mestu. Ili smatrate da je i to u redu? Pa, evo vam priča o Medei. Ona, naravno, nije bila Amazonka, već veštica, ali je takođe pokušala da uvede svoje redove u Jolk, i to se nije završilo dobro. Tako da nam to ne treba. Naša uređenja su najbolja.

Ali hajde da pretpostavimo da su Amazonke bile stvarni narod, u kojem su se žene lezbo-separisale i vodile otprilike takav način života kao što je opisano u mitovima. Kulturne norme mogu biti veoma žilave, pa zašto se ova konkretna kulturna norma ne bi sačuvala do sasvim istorijskih vremena. Šta bi to promenilo u ljudskoj istoriji?

Prvo, naravno, narod Amazonki bi bio pokoren od strane Perasijaca. Nomadskom narodu nema smisla imenovati satrapa, jednostavno bi dinastija amazonskih kraljica priznala svoj vazalitet. To ne bi naročito promenilo način života Amazonki. One bi se borile kod Maratona, Termopila i Plateja, o povlačenju helenskih najamnika kroz zemlju Amazonki pričaće nam Ksenofont u svom Anabasišu, a sa njihovim kraljicama bi imali veze Selevka ili Mitridat — generalno, Amazonke bi se u antičnosti osećale prilično dobro kao narod u sastavu jedne ili druge imperije. One bi i dalje ostale poželjnim plenom za heroja, i u tom svojstvu bi značajno legitimizovale ženski monarhijski vladavinu. Ravnopravni brakovi monarha sa ravnopravnim učešćem u poslovima doživljavali bi se kao vrsta kulturne norme.

Ozbiljni problemi za Amazonke počeli bi već sa pojavom islama, pošto agresivno namećena kulturna norma ima veoma malo zajedničkog sa istorijskim amazonskim načinom života. Naravno, nomadska plemena se obično islamizuju sporo i ne u potpunosti, ali najortodoksnije u svojim ubeđenjima Amazonke bi sigurno odselile iz svog južnog Pričernomorja u neku zapustoš u istočnim prikaspijskim stepama, i tamo bi bez većih problema preživele čak i Mongole. Za njih Amazonke ne bi bile neka posebna egzotika, barem ne veća od običaja nekog Tibeta. Kada teritorija Amazonki dospe u vlast Sovjetskog Saveza, od njih bi, naravno, počeli da prave uzor za oslobođene žene istoka, ali ne previše revno, jer sovjetska žena treba da bude emancipovana bez separacije od muškaraca.

A sada amazonska autonomna republika ulazi u sastav republike Turkmenistan. Amazonke uzgajaju odlične konje i tkaju zadivljujuće tepihe na kojima kraljica Penthesilea pobeđuje Ahajce kod Troje. Njihove kulturne tradicije nisu nestale: one i dalje svake godine organizuju veliki festival, na koji dolaze okolni džigiti i takmiče se sa domaćicama festivala. Najdostojnije među njima biraju za svoje mužje i odlaze u udaljena nomadskaC stanovišta kako bi dobile dete. Nakon pojave prvih znakova trudnoće, žena maše mužu rukom, i on odlazi kući, ostavivši mejl. Ako se rodi dečak, otac će biti obavešten, neka dođe za još godinu dana i povede sina.

Aplikacije za upoznavanje – propast tržišta koje smo se toliko plašili?

Jasno je da stimulansi u komercijalnim aplikacijama za upoznavanje ne odgovaraju uvek očekivanjima klijenata i društva u celini (brzo pronaći supružnika i više nikada ne koristiti aplikaciju). Oni moraju nekako održati biznis na plovutanju. Na šta se nadati, ako ne na strica iz vlade, državno odobren sajt za upoznavanje i stajanje u elektronskom redu za vaučer za ženu? Na mecenatstvo, kao zapršku za nezgodne momente u tržišnoj ekonomiji, u nadi da će Mask napraviti manje glup dating app koji će podići formiranje porodica i natalnost sa kolena?

Saddam Husseinove aluminijumske cevi koje se okreću

Prođimo kroz problem koji ste naveli. Ljudi žele da se upoznaju, a tržište monetizuje ispunjenje te želje. Ljudi žele da se upoznaju sa različitim ciljevima i na različite načine, stoga je tržište prirodno segmentirano.

Internet servisi za upoznavanje teoretski omogućavaju korisniku da brzo dobije informacije o ljudima sa komplementarnim potrebama i da se upoznaje ciljanije. Nakon što pregleda dovoljan broj opcija, sferni klijent u vakuumu pronalazi odgovarajućeg partnera, nakon čega prelazi na komunikaciju sa njime pomoću manje specijalizovanih alata, napuštajući servis za upoznavanje. To nije isplativo kreatorima servisa; oni su zainteresovani za to da se klijent vraća njima iznova i iznova, pri čemu, naravno, kupuje premium pretplatu. Budući da dating aplikacije još uvek nisu izašle iz mode, ovaj model prilično dobro funkcioniše, ljudi se zaista vraćaju. Štaviše, pošto je tržište već dovoljno zasićeno, blagostanje dating aplikacija ne može biti povezano sa jednostavnim privlačenjem sve novih klijenata, već se radi upravo o tome da je korišćenje ovih aplikacija uspelo postati lifestyle za određeni, prilično širok sloj ljudi. Ja ne pripadam njima, stoga ne pretendujem na duboku analizu, već samo konstatujem njihovo postojanje.

Naravno, postoje i oni koji nisu uspeli u korišćenju dating aplikacija. Razlozi mogu biti različiti. Najbanalniji je taj što sam proces upoznavanja neki ljudi mogu doživljavati kao jak stres. Oni nisu protiv toga da pronađu izabranika u životu, i čak će se pomiriti sa gašenjem interesovanja nakon godinu dana, nakon čega će biti potrebno tražiti novog, ali će to raditi tako retko koliko je moguće, i sigurno nisu spremni čak ni na to da imaju red kandidata za upoznavanje iz kojih treba izabrati, recimo, jednog, a ostalima odbiti. A naročito nisu spremni na seriju odbijanja ili ignorisanja. Ako svako neuspelo upoznavanje postane povod za ozbiljne proživljavanja, onda aplikacija koja može obezbediti desetine takvih proživljavanja dnevno ispostavlja se kao pakao od izuma, koji čoveka gura u ponore depresije i od kojeg treba bežati što dalje.

Naravno, psihološke poteškoće nisu jedini razlog za nekorišćenje servisa za brzo upoznavanje. Osoba može imati određene preferencije u vezi sa potencijalnim partnerom i načinom upoznavanja sa njim, koje u principu ne uklapaju u tipičan scenario korišćenja aplikacije.

Znači, ispostavlja se da na svetu postoji gomila ljudi koji žele da se upoznaju, ali se ta njihova želja ne može monetizovati pomoću specijalizovanih masovnih aplikacija? Pa da. Postoji gomila ljudi koji rado kupuju fast-food, i gomila ljudi koji uopšte ne razmatraju tu opciju za sebe, jer je za njih: previše bedno, previše skupo, previše štetno, previše bilo čega drugog, ukratko, ne odgovara im. Ali nešto ipak žruć moraju! Da, i negde se ti ljudi ipak upoznaju, čak i ako nemaju nalog na Pure-u.

Ali autora pitanja ne brine to da sve navuče na fast-dating. Naprotiv, on pre smatra da fast-dating ubija brakove, rađanje dece i dopunjavanje redova poreskih obveznika. Smatram taj strah neutemeljenim. Mises je nekada napisao, recimo, da je glupo kriviti preduzetnika što proizvodi topove umesto putera; to samo znači da su ulaganja u topove isplativija. Međutim, on će rado preći na puter kada se konjunktura promeni, stoga je glupo kriviti ga da izaziva ratove samo da bi prodao više topova — to je već prerogativa političara, koji su, naravno, uvek radni da okrive preduzetnike za svoje ružne poslove. I ako će se u vezi sa topovima naći mnogo onih koji žele da ospore tezu, tvrditi da su za pad nataliteta krivi kreatori dating aplikacija je ipak preterivanje. Najmanje rečeno, datumi se ne poklapaju, drugi demografski prelaz počeo je mnogo ranije. Dakle, reč je samo o simptomu: ljudima su potrebna brza upoznavanja — evo vam servis za brza upoznavanja. Ljudima su uvek bila potrebna brza upoznavanja, samo su se ranije „hvatali“ u barovima ili čak muvili na ulicama, a sada aplikacije ne samo da su im značajno olakšale život, već su gomilu ljudi oslobodile slučajnih uznemiravanja.

OK, ali ljudima su ipak potrebni i čvrsti ekskluzivni odnosi, a ne samo brzi i jednokratni, pa gde je aplikacija za njihovu potragu? Zašto se ta potreba ne monetizuje?

Dobro, hajde da zamislim kako bih ja u IT sferi monetizovala potrebu ljudi za zasnivanjem čvrstih porodičnih odnosa, kada bih imala pristup ozbiljnom kapitalu. Kreirala bih servis koji čoveku pruža personalnog AI-savetnika, kojeg može podesiti da podrži određeni tip odnosa. Za početak, jednostavno komuniciraš sa njim, šalješ mu svoje omiljene knjige i filmove, diskutuješ o njima, pričaš o tome šta ceniš u odnosima, a šta ne možeš da podneseš — i to je samo po sebi potrošačko dobro, koje omogućava bolje osveznavanje sopstvenih potreba i učenje kako da o njima govoriš. Ali pomoćnik komunicira i sa drugim klijentima. U nekom trenutku on može pitati: „A jesi li upoznala onog i onog? Kul lik, i čini se da bi ti mogao odgovarati.“ Ti mu postavljaš pitanja o predloženom kandidatu, on postavlja pitanja o tebi, i u nekom trenutku AI-prijatelj javlja: „Znaš, kada je pročitao o tebi, zainteresovao se i, čini se, nije protiv toga da se sretnete. Možda da napravimo group chat za troje?“

I evo, vi već komunicirate direktno, ali prijatelj je nevidljivo sa vama, i i dalje možete privatno diskutovati o detaljima vaše komunikacije sa njim. Zatim se sretnete, približite, i u nekom trenutku odlučite da spojite svoje sudbine. I tada dobijate ponudu: zašto sada visite u zajedničkoj bazi, zar nije bolje pobrinuti se za privacy? I onda iznajmljujete personalni server, na koji se seli vaš prijatelj sa svim znanjima o vama. On nastavlja da brine o blagostanju vašeg braka, a vi nastavljate da plaćate servis. U ovoj fazi kompanija više ne dobija vaše podatke, već se ograničava na ažuriranja modela i tehničku podršku.

Takav model monetizacije je — bilo šta, samo ne fast-food. Ljubiteljima brzog dejtinga je sve ovo previše zamorno, skupo i suvišno. Zato ne postoji opasnost da će vam potiskivati ljubitelje jednokratnog seksa, naprotiv, samo vrle kandidata za muževa. Upravo u ovoj fazi već možete udariti dlanom o čelo i viknuti: „Aha, imam odličnog kandidata za realizaciju svega ovog veličanstvenog“, i ponuditi ga Dobroumu. Ali ja sam libertarijanka, a ne neki konzervativac, zato razmišljamo dalje.

Sasvim može biti da preferirate otvorene veze, ili čak poliamorne. U ovoj fazi gubimo Dobrouma kao potencijalnog osnivača našeg startapa, kao i mogućnost državnih grantova. Ipak, ne vidim razloge zašto AI-prijatelj ne bi mogao da opslužuje slatke poliamorne mace, istopolne i sve ostale: sve dok imaju potrebu za dugotrajnim, stabilnim, ekološkim odnosima zasnovanim na ljubavi i poverenju jednih u druge, ta potreba se može monetizovati pomoću ponuđenog alata. Ali, naravno, što je maca egzotičnija, to će joj biti teže pronaći tog pravog partnera ili grupu partnera. Međutim, kako se servis bude razvijao, jednostavno po teoriji verovatnoće, opcije će se pojaviti i za njih.

Tako će tržište još jednom učiniti svet lepšim.

Ugovori, restitucija i džepni sudovi

Austrijska škola negira objektivnu vrednost — vrednost određuju subjektivne ocene strana u trenutku transakcije. Ali Rotbardova teorija restitucije zahteva da kazna odgovara „stvarno prenetom aktivu“. Ako je vrednost subjektivna, privatni sud korporacije ima pravo da prizna kaznu od 10 miliona dolara za napuštanje funkcije kao legitimnu „prenetu titulu“ — i kvalifikuje odlazak zaposlenog kao prevaru, otvarajući put ka prisilnoj restituciji radom.

Ko i na osnovu čega određuje srazmernost ugovorne kazne u ugovoru, ako objektivna vrednost ne postoji, a interpretaciju vrši sud koji je zaposlila jedna od strana?

Konweni

Kao što je navedeno u formulaciji pitanja, vrednost određuju subjektivne ocene strana u trenutku transakcije. Shodno tome, ako je u ugovoru naveden iznos kazne u slučaju njegovog raskida, to znači da je u trenutku potpisivanja ugovora vrednost njegovog zaključenja za potencijalnog platioca kazne bila veća od iznosa same kazne. I ako se navedena kazna u ugovoru spoljnom posmatraču čini apsurdno visokom, to nam govori da je toj strani u tom trenutku bilo apsolutno neophodno da zaključi ovaj ugovor. Druga varijanta objašnjenja je da strana koja potpisuje ugovor nije pročitala tačku o kazni ili je nepromišljeno smatrala da je to neka glupost koju niko neće ozbiljno razmatrati, da su ključne tačke dogovorene usmeno, a sve ostalo samo pravno „blablabla“.

Međutim, pošto se u pitanju radi baš o Rotbardovom mišljenju, on ne bez razloga pravi napomenu o stvarno prenetoj tituli vlasništva. Da je radniku isplaćen avans, a on napustio posao bez obavljanja istog, onda je kaznena sankcija opravdana, i njen iznos se može računati upravo od vrednosti avansa (recimo, neobrađani iznos plus troškovi hitne potrage za zamenskim radnikom). Ali ako rad još nije plaćen, aktiv nije prenet, što znači da su kaznene sankcije neumesne. Ovde je reč jednostavno o kršenju obećanja. Poslodavac može pokušati da ubedi sud koje je troškove pretrpeo kao rezultat postupaka zaposlenog, i sud sasvim može uzeti te proračune u obzir.

Naravno, u ugovoru može postojati tačka da se sve sporovi rešavaju pred određenim sudom, koji je zapravo „džepni“ sud poslodavca, o čemu zaposleni u trenutku potpisivanja ugovora neće znati. Problem je, međutim, u tome što se sud sam po sebi ne bavi izvršenjem (enforcementom) svojih odluka, i u nedostatku države time će morati da se bavi sam tužilac o svom trošku (kao i sud će morati potpuno da izdržava od svoje plate, jer unlikely će klijenti sami navaliti). Naravno, on može preko svog džepnog suda nametnuti pobeglom radniku ogromnu kaznu, a zatim poslati izbacivače da ga primoraju da odradi posao, ukoliko taj radnik nema sredstava za plaćanje. Ali ekonomija takvih postupaka počinje da ima smisla samo u kolonijalnim uslovima, odnosno uz prisustvo dominantne vojne nadmoći objedinjene grupe kolonizatora nad razbacanom masom domorodaca. Direktno u slobodnom društvu, kao njegov deo, ovakvi trikovi se ne mogu sistematski sprovoditi, jer bi pravno neispravan karakter takve organizacije rada bio previše uočljiv. Čak i ako to ne povuče neočekivane sankcije od strane stvarnih ili potencijalnih poslovnih partnera, poslodavac će morati da organizuje prisilni rad u društvu slobodnog rada, gde niko neće hteti da mu pomaže, recimo, u lovu na pobegle radnike. Tebi treba, ti i lovi. A novi radnici će verovatno otići da se zaposle kod konkurenta.

I sada ću odgovoriti, verovatno, direktno na postavljeno pitanje. Ko i na osnovu čega će ocenjivati srazmernost kazne? Radnik će je ocenjivati iz svojih subjektivnih razloga. Ako plati dobrovoljno, znači da je sve podnošljivo. Ako ne, vidi pasus iznad.

— Hm, možda da potpišem? Ali baš je sumnjiv onaj portret na zidu…

Problem kartelskog sponzora u sferi zaštite kod ankapa

Mankur Olson je u „Logici kolektivnog delovanja“ dokazao da male grupe sa koncentrisanim interesima uvek pobeđuju u koordinacionoj igri protiv difuzne većine zbog problema besplatnog vozača. Tri CEO-a će se dogovoriti za večerom; milion klijenata — nikada, jer svaki racionalno čeka da drugi prvi rizikuju.

Koji konkretan mehanizam pri ankapu sprečava kartelski dogovor dva-tri najveće zaštitne agencije sa podelom teritorija?

Konweni

To je pitanje koje je mučilo i Davida Fridmana. U poglavlju „Mehanika slobode“, koje se odnosi na efekat razmere, on upravo razmišlja o tome da na tržištu sprovođenja zakona, čini se, deluje izraženiji pozitivni efekat razmere nego što mu je prvobitno izgledalo, a to znači da se povećava verovatnoća kartelskog dogovora.

Meni se čini da je uzrok ovog preteranog pesimizma u preuveličavanju važnosti neposredne naoružane zaštite na tržištu bezbednosti. Književni opisi tržišta bezbednosti pri ankapu puni su nekih univerzalnih zaštitnih agencija koje su odgovorne za bezbednost uopšte u najrazličitijim aspektima i lako se skaliraju. Naravno, takav početni, već zadat monopol u uslovima zadatka, dovodi poštenog analitičara do zaključaka da će takve agencije imati tendenciju da se snažno uvećavaju i ulaze u kartele, a da će uticaj na ljude biti potpuno totalan, i da će prodaja takvih usluga obezbeđivanja bezbednosti za klijente biti užasno opasna, jer je ovde samo jedan korak do totalnog porobljavanja.

A odakle će se uzeti te zaštitne agencije? Ko će biti njihovi klijenti i koje usluge će od njih kupovati?

Recimo da ne živim u mirnoj Crnoj Gori, gde u svakoj kući postoji legalna puška i plus par-tri crnih cevi preostalih iz rata, već, recimo, u nekom Brazilu. Imam razloge da se plašim napada na ulici, krađe automobila i provala u moj dom. I evo, u gradu se otvara startap koji je spreman da me opslužuje, čak i ako zalutam negde u favele. Šta je potrebno takvom startapu u okviru tehnologija aktuelnih u trenutku pisanja posta? Dogovoriti se sa kompanijom kojoj pripadaju ulične svetiljke o postavljanju kamera na njih, kao i platformi za drone sa funkcijom punjenja. Dalje, AI prati sumnjive radnje, poput provale u vrata kuće ili auta, sa najbliže svetiljke poleće dron i zahtevati opravdanje zakonitosti radnji. U slučaju agresivnog odgovora primenjuje na osumnjičenog mere uticaja, na primer, puca iz taser-a, nakon čega poziva već živi patrolni odred da izvrši hapšenje. Slično u slučaju napada na osobu: prileti, zahteva da se zaustavi, opomene one koji su ignorisali naređenje, dočeka patrolu, vraća se u gnezdo. A dalje već sledi sudski postupak o tome koliko se naplatiti od agresora.

Nakon što je radio pola godine na ovom tržištu, startap sa iznenađenjem otkriva da njegove usluge postaju manje tražene, jer je grad postao primetno bezbedniji. I šta, sada oni sami treba tajno da me zastrašuju kako bih produžio pretplatu? Ne, naravno, jednostavno će pretplatu učiniti jeftinijom, a dronove koji većinu vremena stoje neaktivni koristiće, recimo, za dostavu pice.

A šta, u mirnoj Crnoj Gori mi uopšte ne trebaju usluge zaštitne agencije? Naravno da trebaju. Treba mi da, kada slomim nogu lutajući po planinama, polete hrabri spasioci u helikopteru i izvuku me iz tog pravca. Ili da me izvuku iz auta koji je skliznuo sa litice. Ili da me pronađu u moru kada me tokom oluje odnese na sup-dasci daleko od obale. Ili da skinu mačku sa drveta.

Razumete pak da brazilski startap u sferi bezbednosti neće moći da uđe na crnogorsko tržište, jer je to tržište potpuno drugačije? Zaštitne agencije su osuđene na lokalnost zbog lokalnog karaktera pretnji, kao i osuđene na malu veličinu, jer karakter pretnji ima običaj da se menja. Velikoj kompaniji je teže da se menja, što znači neefikasnost, a neefikasnost znači rastanak sa udelom na tržištu.

Ali zar zaista nema funkcija za zaštitne agencije koje bi bile tražene globalno? Naravno da ima, ali to su specijalizovane funkcije. Na primer, pronaći negde na planeti Zemlja osobu koja mi duguje ogromnu sumu novca i ne želi da vrati. Ili osobu koja je ubila moju majku i zna da bih želela da ga spalim na njenoj pogrebnoj lomači, jer će joj tamo trebati sluga. Takve agencije neće prodavati pretplatu na usluge, morale bi da preuzimaju retke jednokratne narudžbine, previše je to specifično tržište. Na tome nije moguće izgraditi globalnu dominaciju sa perspektivom da se pritisne bilo ko i potčini sopstvenoj zlokobnoj tržišnoj moći.

A šta je sa perspektivom spoljne naoružane invazije? Zar privatne vojne kompanije ne bi trebalo da budu kičma svakog dostojanstvenog društvenog poretka, ako želi da se naziva ankapom? Zar se takve kompanije ne bi trebale ujediniti u mega-kartel koji diktira svoju volju celom čovečanstvu? Na veliku žalost sledbenika ove grane razvoja čovečanstva, u mirno vreme miran građanin nije sklon da finansira vojsku. Rat mu nije potreban, on ga i ne kupuje. Armiju za invaziju možeš opremiti samo ako uvodiš oporezivanje na svojoj teritoriji. A narodna vojska za odbranu od invazionističke armije organizuje se pri postojanju slobodnog tržišta sama, brzo, efikasno i ne previše skupo, kao što pokazuje iskustvo makar samo onog ukrajinskog rata.

Zadatak o katallaktičkim posledicama intervencije duhova sreće u kriptovalutni promet

Pitanje od Pseudonimnog Brbljavca, uz donaciju u iznosu od 0,0001 BTC

Pojavila se ideja o tehničkom rešenju problema centralne banke u ankapu.

U kriptovalutama bez centra primetna je ekstremna volatilnost.

U stvarnom svetu ona takođe postoji – ali centralne banke je regulišu, pokušavajući da ublaže padove i skokove.

U kriptovaluti na blokčejnu mogu zamisliti sledeće kao zamenu za centralnu banku, polazeći od banalnog bitkoina:

1) Postoje dve vrste vrednosti, osnovni novčići i „leprekonovi“.

2) Leprekonovi novčići rađaju se iz transakcija sa osnovnim i dodeljuju se obej strani. To nagrađuje operacije – čini aktiv korisnijim kao valutu, a takođe (i kao posledica toga) smanjuje volatilnost.

3) Životni vek leprekonovih novčića je pseudonasumičan – kontrolni zbir sledećeg bloka određuje koji od njih bivaju uništeni, a koji nastavljaju da žive. Ovo je neophodno za stabilnost.

4) Posedovanje leprekonovih novčića utiče na šansu da vlasniku ispadne sledeći blok osnovnih, ili, što je bolje, nova emisija ide polovicom onome ko je majnovao, a polovina se proporcionalno (ali sa pseudonasumičnom razređenošću radi elementa igre i vidljivosti, npr. 15/16 leprekonovih novčića ne daju ništa, 1/16 daju 16x rezultat) deli između trenutnih vlasnika leprekonovih novčića. Ovo je neophodno kako bi leprekonovi novčići imali vrednost.

Ova tačka je sporna, ona znači da se ovakav mehanizam više ne može nadograditi na bitkoin, već je potrebna nova kriptovaluta. Ali bez povezivanja vrednosti sa osnovnim aktivom, nikakva amortizacija skokova neće biti moguća.

5) Ovaj sistem mora raditi brzo. Verovatno jedan blokčejn, kao kod bitkoina, nije baš pogodan za to, ali bi mogao biti particionisani blokčejn, koji se u određeno vreme spoji u opšti, kako osnovni novčići različitih particija ne bi imali različitu vrednost (to je stvarna opasnost).

6) Ovo je u suštini samo regulator – svaka operacija postaje manje spekulativna, spekulativni efekat se razmazuje.

Šta mislite o ovakvoj gluposti, autore?

Odgovor Ankap-ćan

Odmah ću reći: efekat implementacije ove gluposti će biti čudan. Kako bi to izgledalo? Svaka transakcija ima cenu koja zavisi od popunjenosti mempula. Svaka transakcija generiše leprekonov novac kod pošiljaoca i primaoca. Leprekonov novac sa određenom verovatnoćom generiše osnovni novac protokola. Shodno tome, sve dok matematičko očekivanje nagrade u osnovnim novčićima bude premašivalo troškove plaćanja provizija za transakcije, ljudi će pokretati botove koji će beskonačno prebacivati novčiće između sopstvenih novčanika. Pošto provizija ne zavisi od iznosa transakcije, a nagrada zavisi, za leprekoning će biti isplativije žonglirati većim sumama. Tako ćemo dobiti samo dodatni način stejkinga osnovnih novčića, koji će se od klasičnog stejkinga razlikovati nizom neprijatnih nuspojava: korišćenje leprekoninga će podizati cenu provizija za transakcije, čime će se pogoršati korisničko iskustvo redovnih korisnika.

Kako će leprekoning uticati na volatilnost? Volatilnost tržišne cene novčića zavisi od promene ponude novčića i potražnje za njima. Recimo da je potražnja za novčićem porasla. Cena je porasla. Leprekoning postaje isplativ sa posedovanjem manjeg broja novčića. Veći broj zainteresovanih počinje da se bavi leprekoningom. Mempul se prepuni. Provizije rastu. Isplativost leprekoninga opada. Potražnja za novčićima opada. Cena pada. Dakle, povratna veza kao da radi, i cena novčića postaje manje volatilna, samo što se to postiže putem neudobnosti korišćenja novčića za bilo šta osim leprekoninga, a mi ipak projektujemo novac.

Mogu navesti još jedan primer novca sa niskom volatilnošću – prema Davidu Friedmanu, sa korekcijom za moderne tehnologije. Svako ko želi može zamrznuti u pametnom ugovoru potreban broj tokenizovanih skladištnih priznanica za robu iz standardne korpe, koja je odabrana tako da njene komponente hedžuju jedna drugu pri oscilacijama vrednosti usled spoljnih okolnosti. U zamenu za zamrznute tokene, pametni ugovor kovanu novčiće, nazovimo ih, recimo, dejvima, kako Satosi ne bi bio usamljen. U bilo kom trenutku vlasnik takvog novčića može se obratiti pametnom ugovoru i rastaviti ga na sastavne delove, dobijajući zauzvrat tokene robe, a zatim ih prodati pojedinačno ili zameniti za samu robu. Ili jednostavno ne rastavljati novčić, već kupiti robu upravo njime.

Novac koji čuvaju leprekoni smanjivaće volatilnost svoje vrednosti povećanjem cene transakcije, dok će dejvi značiti troškove za svog vlasnika zbog samog čina posedovanja, jer ako postoje priznanice za fizičku robu, neko snosi troškove skladištenja te robe, i ti troškovi će biti uračunati u cenu priznanica. Ako se dejvi obezbedjuju fjučersima, novčići će imati ograničen rok trajanja, nakon čega će novčić biti zamrznut dok vlasnik ne produži rok isporuke robe po fjučersu. Ponovo, što je novčić dalje od fizičkog skladišta, to će se prihvatati sa većim diskontom pri plaćanju, jer njegovo obezbeđenje gubi na ceni u iznosu troškova transporta robe do mesta traženja. Ipak, takvi tokeni, obezbeđeni korpama robe, sasvim mogu biti u upotrebi, naročito oko lokalnih trgovinskih čvorišta sa značajnim skladišnim prostorima.

Dakle, imamo najmanje dva decentralizovana mehanizma za smanjenje volatilnosti putem povećanja troškova čuvanja ili prometa novčića. Besplatna stabilnost u principu ne postoji, može se samo birati koji su troškovi poželjniji. A može se jednostavno kupiti bitkoini i pomiriti se sa tim da će njihova cena oscilovati u prilično širokim granicama, računajući na to da će se prethodno pokazan trend rasta nastaviti i ubuduće.

Kako napraviti dobru ekonomiju bez poreza, tako da cela ekonomija bude iz tržišta?

Zxcutehikka

To je zanimljivo pitanje. Sumnjam da autor pitanja želi etatistički odgovor: kako izgraditi dobru ekonomiju odozgo, prethodno došavši na vlast u nekoj državi. Ovde relativno novija istorija pokazuje nekoliko dobrih primera, poput reformisanja gruzijske ekonomije od strane Kahe Bendukidzea ili argentinske ekonomije od strane Havjera Mileja. Šta povezuje ove slučajeve, kao i klasičnije primere ekonomskih čuda – zapadnonemačko, japansko, južnokorejsko, singapursko i tako dalje?

Pre svega – to što je ekonomija u ovim zemljama pre početka reformi bila potpuno razorena. Tek kada konj već uginje, horda činovnika će milostivo pristati da siđe s njega i reći: dobro, reformišite, smetaću vam, ali polovično, a kada konj ponovo potrči, tada će, naravno, ponovo doći moj čas i ja ću vas skloniti u stranu. I onda je reformator nakon toga manje-više pažljivo raščišćavao regulatorne ruševine, dajući ekonomiji da prodiše.

Verovatno mi na pamet pada samo jedan primer ekonomskog čuda koje uopšte nije bilo praćeno nikakvim reformama: hongkonski. Tamo, prema pričama, je guverner jednostavno sabotirao politiku metropole i prilično dugo uopšte nije intervenisao u ono što se dešavalo u lokalnoj ekonomiji. A zatim je metropola jednostavno predala Hong Kong kineskim socijalistima.

Put Hong Konga je upravo ono što je dostupno bilo kome, a ne samo izabranim ili neizabranim političarima. Jednostavno je – potrebno je samo ignorisati državne naredbe i baviti se svojim privatnim poslovima. Ako niko ne bude plaćao poreze, dobićemo ekonomiju bez poreza, što zapravo i interesuje autora pitanja. Naravno, moderna država ume da se snalazi i bez poreza. Recimo, mogla bi jednostavno da štampa novac i finansira svoje potrebe iz tog izvora. Tako da bi bilo dobro istovremeno ignorisati i državni novac.

Problem je, međutim, u tome što masovno ignorisanje državnih želja ne počinje ranije nego što ljudi masovno shvate da je država zabrljala. A to znači da nam je na startu ekonomija u ruševinama. Štaviše, nivo ekonomske pismenosti ljudi na startu je verovatno razlogovano nizak – inače odakle nam ekonomija u ruševinama? Zašto „verovatno“? Zato što postoji povoljnija alternativa: ljudi su generalno manje-više pismeni, a ekonomija je razorena, recimo, ratom i ekonomskim sankcijama. I to je razlog zašto će Rusija imati više šansi da postigne ekonomski prosperitet nakon silom izvršene smene trenutne vlade nego neka Kuba ili Venesuela.

Čak i ako vlada Venesuele sada bude razbijena od strane američke armije, od toga će verovatno biti malo koristi, jer će lokalni socijalisti biti uvereni da su oni bili odlični, samo da se desio forsmajor, a sada hajde da popravimo naš divni bolivarijanski socijalizam. Odakle mi takva sigurnost? Pa postoji, znate, presedan Iraka: spoljašnje svrtanje socijalističke vlade ne omogućava narodu da postane pametniji, narod se umesto toga razljuti.

Odgovor je ispao opširan, više kao razmišljanje naglas nego kao povezano predavanje, a i politološke studije nisu moja najjača strana. Ali, čini se da je uspelo da se tema razmotri sa nekoliko strana, i to je već nešto.

Pratilac je podbacio temu za razmišljanje

Piše Aleksandar Jelicur.

Svojim svim načinima pokušavam da doprem do naših LOM-ova sa svojom idejom PRB, ali to nekako slabo ide. Namerno sam otišao na čitanja Adama Smitha, koje ste Vi tako divno prokomentarisali, kako bih s nekim sreo na afterparty-ju. Niko osim Topoleva nije bio, a ni on je žurio, tako da nismo uspeli da razgovaramo kako treba. Kineva sam uhvatio nakon njegovog nastupa, ali i to je bilo uzalud – sitan, zlobni, tvrdoglavi šupak. Sa donacijama mi nije najbolje, ali se nadam da ćete pročitati i nešto odgovoriti. O izbornom sistemu i o konceptu PRB (Prelepe Republike Budućnosti😉) uopšte.

Pročitala sam. Odgovaram nešto.

Autor pitanja predlaže prilično detaljan nacrt ustavnog uređenja Rusije, tvrdeći da bi se nešto u tom duhu sasvim moglo uvesti čim Putin crkne. U nečemu se to prepliće sa nedavno objavljenim člankom za „Fronda“ o demokratiji, gde ukazujem na to da vlast treba pažljivo razbiti na sitne komadiće, ne dodeljujući nikome punu moć, i da granice ovlašćenja treba učiniti što jasnijim, mada to i dalje neće pomoći, i demokratska republika je osuđena da sklizne u tiraniju, pa znate sve one dalje banalnosti o zalivanju drveta Slobode i sličnim visokim agrarnim tehnologijama Antika.

A sada želim da pričam malo o drugom. Može se i treba ne slagati jedni s drugima. Glupo je i nedostojno odbijati da razumemo druge. Opasno je previše pojednostaviti sopstveno razumevanje drugih, iako to, nesumnjivo, štedi razmišljanje. Nazoveš Kineva zlobnim šupkom, Bitarka šizo-fašistom, Svetova pedofilom – i svet postaje jednostavan i uređen, samo što takva slika sveta neće biti relevantna. U njoj svi postupci čoveka postaju potčinjeni etiketi koja mu je zalepljena. Može se lepiti etikete i odmah na cele narode, to je već strašno praktično. Rusi neka budu orkovi, Ukrajinci glupi seljaci, Srbi orkovi, Crnogorci glupi seljaci, Hrvati orkovi, Amerikanci glupi seljaci, Kinezi orkovi… Pa, uopšte, imamo ogromno bogatstvo etiketa, biće dovoljno za sve.

Ako ti zalepe etiketu, ponekad je korisno okrenuti se drugom bokom kako bi zalepili drugu etiketu, tada se već pojavljuje bar neki stereo, neki volumen, neki prostor za diskusiju. Ako izlažeš svoj prelepi model Prelepog Mordora Budućnosti, a slušaoci iz nekog razloga nisu oduševljeni, možeš, na primer, sa sagovornikom saznati kako on vidi poželjeno uređenje budućeg svetskog koncentracionog logora, i šta preferira u meniju: slobodu imigracije ili bezuslovni osnovni prihod? A ako i jedno i drugo, čime ćemo začiniti, robnim deficitom ili hiperinflacijom? A može se čak i ne rugati naročito očiglednim nedostacima predloženog modela, već naprotiv, izraziti se o slici u celini sa poštovanjem, naglasiti da između vaših slika uređenja sveta postoji nešto zajedničko, i zašto baš oko tog zajedničkog ne početi da gradi produktivnu interakciju. Na primer, može se pronaći određeno srodstvo između predloženog modela federativne ruske republike po Jelicuru i hoppeanskog modela hiljadu Lihtenštajna, i, istaknuvši zajedničko, početi razmišljati postoji li između modela neka principijelna neslaganja, ili je tu, zapravo, reč o ukusima, i da se ne može previše držati detalja.

Uopšte, ako već uzimati primer od nekoga u tome kako se širi određeni kompleks ideja, meni se sviđa iskustvo Jezuita: momci su učili jezike i učili se kako da prenose svoje koncepte koristeći lokalni kulturni kod. Volim sinkretizam.

Izvinjavam se širokom krugu čitalaca zbog određene konfuzije objave – jednostavno ne razumem dovoljno dobro onoga kome odgovaram, pa se tek ugrađujem.