Please provide the title you would like me to translate.

Upoznala sam se sa intervjuom Havijera Mileja Aleksu Fridmanu. Naravno, momci su mnogo pričali o fudbalu)))

Veoma mi se dopala fraza o tome da se utakmica ne može dobiti vikama sa tribina, to ću primeniti. Ova okolnost mi je već odavno jasna, zato ne eruptiram tako često tim istim vikama povodom tuđih pobeda ili uspešnih poteza. Sopstvene pobede i uspešni potezi su daleko važniji.

Ali uspešnost poteza se određuje kroz to koliko on približava cilju. Za ocenu sopstvenih uspeha potrebno je imati u glavi predstavu o tome šta se postiže i u okvirima koje igre (odnosno kojim pravilima se ograničavaš).

A još tako, igra je najprirodnije i najpoželjnije stanje za čoveka. Bez drugih briga, čovek praktično samo i igra (ovo već nije Milej, već Rozov). Dakle, ako se već igra, onda treba izvući zadovoljstvo iz toga (o tome i Milej govori).

Idem dalje da igram sopstveni ekonomski prosperitet, u okvirima igre u prosperitet svojih prijatelja, u okvirima igre u izgradnju ankap-a…

Šta da radi libertarijanac u emigraciji?

Ovu temu sam predložila Mihailu Svetovu da je razradi u svom nastupu na MTL-Festu 2023, ali on je više voleo da priča o tome da treba razmišljati o globalnim stvarima i graditi libertarianski internacional. Prilikom pripreme MTL-Festa 2024, predložila sam Mihailu Požarskom temu „Šta da radi libertarijanac u Rusiji“, ali on je pričao o tome zašto je emigracija svinjac i kako svaki ko pobegne iz zemlje pogoršava situaciju za one koji su u njoj ostali. Verovatno je bolje da ja sama razmislim o ovoj temi, nego da dalje gnjavim istaknute blogere, oni su već rekli ono što su želeli.

U razmišljanjima oba Mihaila postoje zajedničke note. Svetov podseća na to da je politički emigrant izbeglica, da je obično siromašan, da je sve izgubio u otadžbini i da ne treba da se oseća sigurno na novom mestu, već naprotiv, treba da se drži percepcije „ja sam u ratu“, kako bi bio u tonusu, bio ljut, bio spreman da se drži svojih i sveti račune neprijateljima. Požarski govori o izgubljenim emigrantima koji, preselivši se u drugu zemlju, nastavljaju da žive na cringy način starim političkim agendom, kako bi sebi pružili makar neki osećaj potrebnosti i makar neki smisao svog života.

Krajnje mi se ne sviđa ni način na koji Požarski opisuje emigrante, ni to kime Svetov želi da oni budu. U mojim predstavama, libertarijanac je osoba sa razvijenim osećajem sopstvenog dostojanstva, koja ume organski da se uklopi u tržište, ceni dobrovoljnu saradnju i zna da upravo preduzetnici guraju svet napred. Funkcija libertarijanca je da mirno napreduje, čuva svoje bogatstvo i bude primer svima koji takođe žele da postanu dostojna osoba.

Čak i bežeći iz stare zemlje u novu u žurbi i bez imovine, libertarijanac ne sme to da oseća kao „ja sam žrtva, sve sam izgubio“. Ne, on je uspešno zatvorio neperspektivan projekat i odmah pristupio realizaciji novog, uzimajući u obzir stečeno iskustvo. Da li treba potpuno da se zatvori u svoje uređenje? Ako je to neophodno, u najodgovornijoj fazi svog novog životnog projekta – da. Čim se pojavi mogućnost, važno je odmah podići glavu iznad trenutnih briga, razgledati se, uspostavljati ili osvežavati prijateljske i poslovne kontakte, osmišljavati svoj novi položaj u širem kontekstu.

Treba li potpuno odbaciti sve što je ostalo u Rusiji ili drugoj zemlji iz koje je emigrant došao? Opet, ne odbaciti, već preispitati. Može se, recimo, ne samo pratiti kako stvari stoje u rusko-ukrajinskom ratu, već izabrati konkretnu brigadu, donirati joj za opremu, i već sa ponosom pričati bliskima, recimo, gledajte kako moja brigada hrabro se bori. Ili, recimo, umesto učešća u jadnim izbornim kampanjama negde na kraju sveta, jednostavno imenovati sebe za poslanika upravo ovde, u dijaspory, i sticati iskustvo u realnim poslovima, zarađivati realan autoritet. Država je negde tamo, a društvo – evo ga, ovde. Svi smo mi individualisti, mi formiramo društvo, a ne idemo na поклон državi, kao neki jadni kolektivisti.

Nošenje oružja kod sebe – apsolutno normalno ponašanje, ako se to ne radi sa ciljem vršenja krivičnih dela

Prilično zanimljive rezultate pokazala su istraživanja koja su proučavala vezu između nošenja i upotrebe oružja i psihopatskih predispozicija osobe. Tako su visoki pokazatelji crta ravnodušnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) kod adolescenata povezani sa češćim nošenjem oružja, nezavisno od bilo kakvih spoljnih faktora, i njegovom upotrebom pri izvršenju krivičnih dela. Takođe, prisustvo određenih psihopatskih predispozicija kod osobe, naročito emocionalne hladnoće i antisocijalnog ponašanja, povezano je sa ilegalnom upotrebom oružja i sklonošću ka nasilnim sukobima.

Međutim, u prvom istraživanju se napominje da i adolescenti sa niskim pokazateljima crta ravnodušnosti-bezdušnosti mogu biti skloni nošenju oružja, ali to nije povezano sa izvršenjem naoružanih napada i često se takvo ponašanje javlja jednostavno zbog toga što i vršnjaci nose oružje – oni samo popuštaju njihovom uticaju. A u drugom istraživanju se napominje da legalno nošenje oružja, povezano sa legalnom motivacijom za takvo ponašanje (na primer, obezbeđivanje samoodbrane), nema nikakve veze sa psihopatskim predispozicijama.

Takvi rezultati vode ka zaključku da je nošenje oružja, kada nije u svrhu izvršenja napada, potpuno normalno ponašanje koje ne ukazuje na prisustvo bilo kakvih psihičkih poremećaja kod osobe, uključujući i psihopatske predispozicije koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i čine osobu sposobnom da lako nanese štetu ljudima. Zbog toga jednostavno nema razloga za strah od oružja u rukama prosečne osobe, ako to nekome iznenada izaziva strah. Kao što nema razloga slušati one koji će reći da normalnom čoveku oružje nije potrebno.

Takođe, ne zaboravimo da će psihički zdrava osoba pokušati da poseduje oružje na legalan način, ako je to moguće. Ovde odmah treba istaći već odavno shvaćenu činjenicu – zabrane oružja utiču samo na zakone poštujuće građane, lišavajući ih mogućnosti da se efikasno brane od napada. Takvi ljudi neće biti skloni nabavci oružja ako ne postoji legalna mogućnost da to ostvare. U isto vreme, psihopate će ionako preferirati ilegalno oružje koje će nabaviti na crnom tržištu ili izraditi sami. Razmislite sami – malo je verovatno da će osoba, koja pretpostavlja da može sa određenom verovatnoćom počiniti nasilni zločin, ili ga je uopšte unapred planirala, za to uzeti legalno oružje čija se upotreba može pratiti. I sa ilegalnim oružjem psihopata će moći lako da vrši napade na obične ljude, ako oni nemaju legalno pravo na naoružanu samoodbranu.

Voluntarista, Bitarh

Nostr, privremeni rezultati

Pre oko godinu i po dana na mom kanalu je prvi put pomenut Nostr protokol – prvo kao osnova za engine rekurentnih lightning plaćanja, a zatim su date već detaljnije impresije o protokolu kao sredstvu za decentralizovane publikacije. Šta se od tada promenilo?

Nažalost, ne previše. Prihvatanje Nostra ide prilično sporo, i čak u Monteliberu ga zapravo niko ne koristi (iako Sondre iz Liberštada čak piše sopstveni softver za Nostr, mi ga ne primenjujemo). Isprobala sam nekoliko klijenata i odlučila sam se za Amethist za Android i Gossip za Windows. Veb-servisi su svi užasni, nijedan se nije primio. Velika većina Nostr klijenata kopira Twitter, samo što nema ograničenja u broju znakova – otuda potpuni nedostatak mogućnosti za objave sa ljudskim formatiranjem. U principu, to je logično: čak i ako neki klijent razume objavu sa formatiranjem, drugi se neće opterećivati time. Decentralizacija doprinosi određenom primitivizmu.

Brauzerska aplikacija Alby dugo je podrazumevala korišćenje kustodijalnog lightning novčanika, ali uskoro njegova podrška prestaje, i sada se onima koji žele nudi da postave sopstveni čvor (node), od istog proizvođača, ili da iznajme gotov. U celini je to razumno, ali pošto nemam pojma kako da postavim čvor na server, morala sam ga instalirati jednostavno na svom laptopu, i sada, koliko razumem, donacije za objave mogu biti poslate samo kada je čvor onlajn. Možda će uspeti da se to uradi pametnije, ali iskreno, ovaj zadatak nema najviši prioritet, ionako obično stiže prava sitnica. Ja, sa svoje strane, koristim te satoshije kako bih nagradila tuđe objave, tako jedan jednostavan krug zahvalnosti u blogosferi.

A da bi Nostr počeo dovoljno široko da se uvodi u Monteliberu, čini se da nam trebaju baš ozbiljna proganja slobode govora, bez toga niko neće dobrovoljno napustiti Telegram. Potpuno razumem)))

A kako pri ankapu..?

Stalno dobijam slična pitanja: kako će se u ankapu realizovati ova ili ona stvar koja se sada realizuje ili direktno od strane države, ili od strane privatnika, ali u uslovima stroge državne regulacije. Prilično često ovakva pitanja imaju granični uslov: ne svi imaju novca da kupe tu stvar na slobodnom tržištu, što zapravo i izaziva interesovanje onoga ko pita: kako obezbediti neimućnima skupu stvar, ako ne putem pljačke.

Naravno, može se dugo govoriti o tome da će u uslovima slobodnog, neregulisanog konkurentnog tržišta ta strašno potrebna stvar biti jeftinija i kvalitetnija nego danas, ali takvi argumenti ne mogu potpuno otkloniti gorepomenuti granični uslov: novac za nju i dalje neće imati svi, i uključujući to, ostaće mogućnost da novca za nju neće imati neki od onih kojima je ona hitno potrebna. Ko će im pomoći da je kupe?

Imam jednostavan odgovor: to ćete uraditi lično vi, oni koje ovo pitanje toliko brine. Jer je lično vama važno da potreban ljudi dobiju tu stvar (inače vas ovo pitanje ne bi toliko brinulo). A takođe, lično za vas to neće biti naročito naporno, jer ćete biti dovoljno bogati da priuštite taj mali trošak. Zašto? Zato što možete upravo sada kupiti bitkoin. Čak i ako nije ceo bitkoin, već neki deo. A do trenutka kada na zemlji nastupi ankap, ova današnja nabavka će već biti toliko vredna da ćete takvu malu dobrotvornost lako priuštiti.

Delujte)))

Pitanje o tokenomiki Montelibera

Zašto je Montelibero stvorio interni finansijski sistem sličan fiatu (sa veštačkim tokenima i poverljivom trećom stranom), i zašto ti podržavaš tu odluku uključujući ljude? Ako vlasti Crne Gore ocene interne platne tokene Montelibera kao hartije od vrednosti i zatvore radnju, da li ćeš preuzeti obavezu da nadmesiš ljudima njihove finansijske gubitke? Jer je očigledno da je odustajanje od bitkoina u korist sopstvenog internog shitkoina samo način zarade za vlasnika i članove njegovog politbiroa.

Vito

Da bismo razumeli logiku pojave EURMTL, hajde da uporedimo Crnu Goru, recimo, sa Salvadorem.

Obe države nemaju sopstvenu suvereno emitovanu nacionalnu valutu. U Salvadoru su legalna sredstva plaćanja američki dolar i bitkoin. U Crnoj Gori – evro. Formalno, cirkulacija drugog fiata, kao i kriptovaluta, nije nikako regulisana, međutim u praksi vidimo potpuno odsustvo uličnih menjačnica (za razliku od susedne Srbije, gde su menjačnice na svakom koraku) i potpuno odsustvo kriptomata (bio je jedan za celu zemlju, i taj je država zaplenila, jer u nedostatku regulacije jedno telo je smatralo „da je ono što nije dozvoljeno, zabranjeno“, drugo „da je ono što nije zabranjeno, dozvoljeno“, a zapravo su vlasnici kriptomata jednostavno imali nedovoljno jaku zaštitu).

U Salvadoru vlasniku biznisa, u velikoj meri, nije bitno da li će klijent platiti dolarom ili bitkoinom. Berzanski spread u paru BTC/USDT je zanemarljiv, a razmena između USDT-a i dolarskog keša se takođe sigurno vrši sa minimalnim provizijama. Tako preduzetnik može lako prebacivati novac iz jednog oblika u drugi bukvalno u hodu, polazeći od svojih preferencija u kojem obliku mu je zgodnije čuvati vrednost.

A šta je u Crnoj Gori? Preduzetnik ima pravo da prihvata samo evro, u gotovinskom ili bezgotovinskom obliku. Ako umesto evra prihvati bilo šta drugo, na primer bitkoin, mora da položi u kasu evroski ekvivalent dobijenih vrednosti iz sopstvenih rezervi, inače će mu država napisati ogromnu kaznu. Znači, potrebni su mu instrumenti za zgodnu konverziju. Berzanski spread u paru BTC/EUR je malo viši nego u paru sa dolarom, ali podnošljiv. Međutim, u prirodi ne postoji dovoljno likvidan stejblkoin u evrima, svi koriste dolarske stejble. A da bi se novac povukao sa berze na bankovnu karticu, potrebno je imati bankovnu karticu i banku koja neće blokirati takvu operaciju. Na taj način, našem potencijalnom bitkoin-maksimalisti bilo bi sigurnije da pronađe nekog menjača koji će kupovati njegove bitkoine za evrokeks, a zatim preduzetnik može koristiti kupljeni evrokes da ga položi u sopstvenu kasu i kaže državi: evo, vidi, prodao sam svoju robu za evre i spreman sam da ti podnesem izveštaj. Provizija pri takvoj uličnoj razmeni iznosi oko 5%, a otprilike u istoj meri slobodno oscilira dnevni kurs bitkoina u odnosu na evro, tako da se u loš dan može ozbiljno izgubiti novac.

Naravno, pri neformalnim obračunima nema nikakvih problema u tome da jedni drugima govore cene u bitkoinu i računaju se njima. Zapravo, za velike transakcije to redovno činimo, jer neće biti mnogo manijaka koji su spremni da čuvaju velike sume u fiatu; instrument za štednju je upravo bitkoin. Ali zamislite druženje u restoranu. Sedam ljudi je izlazilo tri sata, potrošili su dvesta evra, a vlasnik lokala uopšte neće pomisliti da podeli račun, jer po lokalnim običajima uvek plaća jedan. Može se, naravno, otvoriti kalkulatori i početi računati: ovaj nesrećni vlasnik novčanice od dvesta evra plaća za sve, kurs bitkoina prema evru je toliki i toliki, zato neka sada svakom saputniku pošalje invois preko Lightning mreže za bitkoin ekvivalent duga izraženog u evrima. Veoma je, dođavola, zgodno, naročito kada su svi neprijatno pijani.

Zato smo jednostavno izmislili sopstveni stejblkoin u evrima i počeli da ga koristimo, pre svega za takve sitne međusobne obračune. A da bi kontragent rado prihvatao ove tokene, neki učesnici projekta su preuzeli besplatno socijalno opterećenje – obavezu da zamene svima željećim EURMTL za evrokes bez provizije. To je težak teret. Ja, na primer, ne usuđujem se da preuzmem takve obaveze za bilo kakav značajan iznos, jer za to treba zamrznuti sopstveni kapital u evrokesu i EURMTL-u, i jednostavno mi je odvratna ta užasna perspektiva da ću imati toliko novca koji ne stoji u bitkoinu.

Nadam se da sam uspeo da pojasnim da održavanje infrastrukture EURMTL nije profit emitenta, već njegov trošak. Za šta ih on snosi? Emitent muleka je investicioni fond Montelibero. Naravno, on neće graditi tako impresivnu i skupu infrastrukturu besplatne razmene muleka u keš i obrnuto samo da bi članovima zajednice Montelibero dao instrument za zgodno deljenje računa u kafiću. Glavni zadatak infrastrukture je da ljudima bude zgodno kupovati akcije fonda i primati dividende po njima. Zašto ne voditi sve obračune u bitkoinima? Zato što fond, privlačeći investicije, ulaže ih u lokalne biznise. Lokalni biznis, dobivši investicije u bilo kojoj valuti, biće primoran da ih konvertuje u evre kako bi ih dalje trošio na svoje operativne aktivnosti. Profit će takođe dobijati u evrima. U ovim uslovima, fiksiranje dugovskih obaveza biznisa u bitkoinima značilo bi unapred odrediti njegov budući bankrot, jer dugoročni tempo rasta kursa bitkoina premašuje prihode praktično svakog biznisa.

Naravno, predstojeća hiperbitkoinizacija će značiti prelazak na sveprisutne obračune u bitkoinima, ali i značajno smanjenje tempa rasta kupovne moći bitkoina; sada pak, u prelaznom periodu, mora se voditi obračun i držati određene zalihe u valutama čija vrednost dugoročno opada.

Sada ćemo razgovarati o rizicima direktnog mešanja crnogorske države u tokenomiku Montelibera putem proglašavanja bilo kakvih tokenizovanih obaveza hartijama od vrednosti, čija cirkulacija zahteva saglasnost državnog finansijskog regulatora.

Da, određeno vreme je svetski trend upravo bio takav, i to se odrazilo u tome što je jurisdikcija SAD-a postajala sve toksičnija za kriptovalute. Do čega je to dovelo? Do toga da je vladajuća stranka pretrpela poraz u svim granama vlasti pod obećanjima njenih opozicionara da će značajno deregulisati oblast. Predviđam suštansno smanjenje ovlašćenja američke komisije za hartije od vrednosti u odnosu na kriptovalute, sleđenje evropskih regulatora istim putem i potpuni gubitak interesovanja crnogorskog regulatora za odgovarajuću sferu, jer više nije moderno.

Pretpostavimo, međutim, da umesto sleđenja američkih trendova, EU i Crna Gora stanu, recimo, uz Kinu. Zabraniće kriptovalute ili ih opteretiti velikim brojem regulacija. Jasno je da će u tom slučaju svi kripto-korisnici u Crnoj Gori sebe osećati podjednako nervozno kao i, recimo, prodavci marihuane. Drugim rečima, za ovaj, nesumnjivo zabranjeni biznis, biće privođen odgovornosti samo mali broj ljudi, čisto da se označi da država vredno radi u tom pravcu. Naravno, u tom slučaju Montelibero će morati da prenese svu svoju infrastrukturu sa jednostavnog, zgodnog, jeftinog, ali previše transparentnog Stellara na neki drugi blokčejn. Iskustvo rada sa tokenima na Liquid sidečejnu već smo imali. Užasna komplikacija, ali bolje nego ništa.

Kompenzovati finansijske gubitke učesnika tokenomike Montelibera mi, stoga, neće biti potrebno, zato ću morati da učestvujem u razvoju priručnika za prelazak na sisteme sa višim nivoom privatnosti. Resursa da to uradim unapred nemam, ali smatram takav scenario veoma malo verovatnim. A i u slučaju njegove realizacije, mi ćemo verovatno jednostavno staviti tokenomiku na pauzu dok se ne razvije novo rešenje, a do tada ćemo se snalaziti sa plaćanjima preko Lightning mreže.

Rezimiram.

  1. Tokenomika Montelibera se razvijala evolutivnim putem, prateći stvarne potrebe zajednice u većoj meri nego teoretska razmišljanja bitkoin-maksimalista.
  2. Tokenomika Montelibera će se bez posebnih poteškoća preurediti kako na obračune u bitkoinu pri optimističkom scenariju hiperbitkoinizacije, tako i na korišćenje sigurnih šema evidencije međusobnih obaveza pri pesimističkom scenariju naglog pojačanja regulatorne kontrole države.

Pozdrav Francu Oppenheimeru

Danas su u MTL-Siti diskutovali o razvoju biznis akceleratora pri investicionom fondu Montelibero. Tamo je promenjen rukovodilac, sada novi preuzima poslove, pokušava da shvati u šta se upustio i da proceni šta s tim raditi.

Na osnovu diskusije, čini se da je postalo jasno da bi trebalo fokusirati pažnju ne na privlačenje novih biznisa, već na reviziju onih u koje je već investirano, kako bi se ili uverili da je sve u redu, ili nagađali kako izroniti.

Ali to je tako, usput. Želim samo da podelim razmišljanje koje sam izneo na ovom sastanku.

Kada je projekat Montelibero tek počinjao, sprovedeno je istraživanje o tome zašto je baš Crna Gora najbolje mesto za njegov start. Tamo je navedeno mnoštvo povoljnih faktora. I zemlja je mala, i multietnička, i ima izlaz na more, i ima demokratiju – sve je tu da bi Rusi mogli doći i sprovesti političke transformacije u pravcu slobode, a za početak – moćno se ekonomski podići. U stvarnosti se ispostavilo da je mala zemlja zapravo sićušno tržište. Da odsustvo bezrezervne dominacije crnogorske nacionalne većine znači nemogućnost dobijanja državljanstva. Da izlaz na more ne pomaže ničemu u ekonomskom smislu, jer je zemlja potpuno ograđena visokim carinama na skoro sve. I da nikakve političke transformacije ovde Rusima niko neće dozvoliti, jer se ovde čak i građani međusobno grizu i menjaju vlade svake dve godine, pa je u takvim uslovima ići pod udar – krajnje glupa odluka.

Zato je, u suštini, jedino zbog čega sada ima smisla za Rusa ići u Crnu Goru to što ovde postoji Montelibero. Da, mesto možda nije izabrano najsrećnije, ali smo već ovde investirali, već postigli ozbiljne uspehe, i sada su druga mesta definitivno gora. Ispalo je kao sa Izraelom: i mesto tamo nije naročito dobro, i komšije su agresivne, ali kada su Jevreji već došli i već mnogo toga izgradili, tada se za one za koje je sve to građeno zaista pojavio smisao da idu baš tamo.

A slogan obnovljenog biznis akceleratora Montelibero postao je „ekonomija bez politike“. Takav evo povratak libertarianskoj klasici.

Šta misliš o DOGE-u? Zar nije ideja da se osnuje ministarstvo za smanjenje ministarstava krajnje efikasna?

Anonimno pitanje

Ironija je sasvim razumljiva, međutim pred nama je primer Argentine: Milei je takođe kreirao strukturu zaduženu za deregulaciju, i smanjenje državnog aparata tamo zaista teče punim hodom. A on još uvek nema parlamentsku većinu, dok se u SAD problem provođenja potrebnih zakona teorijski može rešiti mnogo jednostavnije.

Naravno, mi čak približno ne možemo ni da zamislimo kakve skrivene prepreke krije američka duboka država, zato je ona i duboka. Ipak, čini mi se dobrim znakom to što je za sve zajedno novom departmanu određeno veoma malo vremena, svega do 2026. godine, a to znači da će delovati brzo. Državna mašina sabotaze je prilično troma, i upravo u tom zamahu postoji određena šansa da se prevaziđe njen otpor. Posebno ako se deluje u mnogim pravcima istovremeno, uklanjajući iz planiranog sve ono što se može smanjiti odmah, a ono što se ne može, neka čeka drugu pogodnu priliku.

Takođe, mnogi se podsmeju duumviratu Ramaswami/Mask, ali ovde se čini da se nameće prilično logična podela rada, gde prvi pruža analitiku, medijnu podršku i, ako bude potrebno, novac, a drugi zna s kojim od birokrata o čemu razgovarati kako nalozi manje koče. Hoće li pokušavati da jedno drugo potisnu? Sumnjam. Mask je rođen van SAD, i stoga ne može imati predsedničke ambicije, njemu uopšte nisu potrebni politički poeni. Viveku Ramasvamiju će pak, ako odluči da se kandiduje za predsednika za nešto više od tri godine, biti krajnje neophodna istorija maksimalno konstruktivne saradnje sa Maskom, tako da će mu, ako zatreba, lizati pete.

Tako ja vidim. Izvinite zbog, možda, preterane naivnosti i optimizma, ipak politička analiza nije moja oblast, meni je u politici više uobičajeno da pišem fanfikcije.

Kako je užasan i neudoban grad-tvrđava Kaulun postao izuzetno privlačno mesto za život ljudi

Do 1993. godine u Hong Kongu je postojao grad-tvrđava Kowloon. Njegova specifičnost bila je faktički nedostatak državne vlasti. To je postalo moguće jer prilikom prenosa zemlje od Kine Velikoj Britaniji 1898. godine, u sporazum nije ušao mala teritorija od 2,6 hektara sa tvrđavom. Ona je postala kineska enklava, ali se kasnije ispostavilo da je Kina odatle povukla svoje trupe. Time je ova teritorija ostala nekontrolisana.

Nakon Drugog svetskog rata, ljudi su počeli masovno da se naseljavaju na teritoriju Kolouna, i do početka 1990-ih njegova populacija je iznosila 50 hiljada ljudi, što ga je učinilo najgušće naseljenim mestom na svetu. Cela teritorija bila je gusto izgrađena zgradama. Naravno, ovo mesto je patilo od loših sanitarnih uslova i nedostatka prostora; svež vazduh se mogao udisati jedino na krovovima kuća, a vizuelno je to bilo jezivo mesto. Štaviše, u 50-im i 60-im godinama ovim mestom su upravljale banditske grupe. Uprkos tome, ljudi su aktivno selili tamo na stalni boravak. Kako je to moguće?

Kowloon je bio mesto u kojem su nedostajale državne regulacije i porezi. Iako su tamo prvobitno bili rasprostranjeni bande i trgovina narkoticima, već u 70-im godinama policajci Hong Konga počeli su da sprovode racije i hvataju ih. Stanovništvo Kolouna se takođe posvetilo iskorenjivanju trgovine narkoticima i nasilja. Tamo se čak razvila praksa da se osoba koja počini zločin jednostavno izbaci iz grada, gde bi brzo upala u ruke policije Hong Konga. Sami bivši stanovnici Kolouna tvrde da je to mesto bilo bezbedno. U ostalom, država i dalje nije intervenisala u život Kolouna, zbog čega je nakon nestanka bandita tamo naglutao biznis i mesto je počelo da cveta.

U Kolounu je takođe nastalo sjedinjeno društvo u kojem su stanovnici pomagali jedni drugima u svemu. Uključujući to, pojavili su se vrtići, škole, poliklinike i humanitarne organizacije, za čije postojevanje nisu bili potrebni nikakvi zakoni i regulacije. Uz prisustvo raznovrsnog biznisa koji je težio Kolounu zbog nedostatka poreza i regulacija, zbog čega su čak i stanovnici ostatka Hong Konga često posećivali ovo mesto kako bi kupili jeftine proizvode i usluge, sve je to činilo grad-tvrđavu privlačnim mestom za život, uprkos svim njegovim, naizgled, najozbiljnijim nedostacima.

Kao što vidimo, tvrdnja da su ljudi spremni da žrtvuju slobodu i daju značajan deo svog novca državi samo da bi živeli u komfornim uslovima sa prostranim ulicama, dobrom ekologijom, parkovima i svim mogućim pogodnostima, nije toliko utemeljena, s obzirom na to da se u Koloun, koji nije pružao nikakav komfor, ali je davao potpunu slobodu u pogledu toga kako živeti, zarađivati i raspolagati svojim sredstvima, preselilo toliko ljudi, iako im je na korak dostupan komforni „grad budućnosti“ Hong Kong. Zapravo, sve takve pogodnosti mogle bi postojati i u mestu kao što je Koloun, da nije bilo teritorijalne ograničenosti. Takođe, u Kolounu je bila obezbeđena bezbednost, pritom ne u poslednjoj meri zahvaljujući snagama samih stanovnika grada-tvrđave. Iako je bilo intervencija policije u 70-im godinama, oni ipak nisu bili prisutni na redovnoj osnovi i uglavnom su samo primali kriminalce koji su već bili proterani iz grada. Koloun nije bio neki „ankap sa nasiljem“, kao što neki mogu tvrditi. Kolounski ankap je bio sasvim bezbedan i nenasilan.

Naravno, Koloun je na kraju ipak uništen nasiljem – spoljnim nasiljem od strane stacionarnog bandite, iako je on ranije pomogao u oslobađanju od unutrašnjeg nasilja. Upravo zato je važno iskoreniti sve oblike nasilja, uključujući posedovanje ozbiljnih sredstava za neutralizaciju spoljnih nasilnika, a ne računati na to da će „dobri“ nasilnici hvatati samo „loše“ nasilnike, pritom se uopšte ne mešajući u život mirnih ljudi.

Voluntarist, Bitarh

Kako je uređena kultura libertarijanskog političkog mišljenja?

Rinat Enikeev

Politika je način na koji je u određenoj zajednici prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Političko razmišljanje je kompleks predstava i ocena koje se tiču politike. Libertarijansko političko razmišljanje je političko razmišljanje zasnovano na libertarijanskim principima. Kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se ono reprodukuje i promoviše.

Sada cela definicija: kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se reprodukuje i promoviše kompleks predstava i ocena, zasnovan na libertarijanskim principima, koji se tiče toga kako je u društvu prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Kako je ova kultura uređena?

U savremenom društvu politika izuzetno retko odgovara libertarijanskim principima, zbog čega se libertarijanac obično nesvesno kloni politike. U kojim slučajevima se neće kloniti nje?

Prvo, kolektivna akcija mora biti dobrovoljna za njene učesnike. Mitinge po naređenju, obavezne izbore i slično, libertarijanac će po mogućnosti sabotirati.

Drugo, kolektivna akcija mora težiti očiglednoj koristi za njene učesnike. Libertarijanac teško da će biti sklon tome da rizikuje sebe radi drugih.

Treće, kolektivna akcija može biti povezana sa nanošenjem štete samo ako se pritom podrazumeva uspostavljanje pravde. Linčovanje ili ulični sukobi sa policijom koja vrši protivpravne radnje sasvim mogu biti u skladu sa libertarijanskim političkim razmišljanjem. Pogromi – teško.

Kako se sve ove vrednosti reprodukuju i promovišu? Kao i mnoge druge kulturne predstave: ličnim primerom, pozivanjem na uspešne političke akcije, agitacijom.