Nakon veoma duge pauze, nastavljam rad na knjizi Libertarijanska teorija rata (hvala za inspiraciju kanadskoj mačkoj-devojci). Novi odeljak Ulazimo u rat posvećen je pregledu razloga za ulazak u rat i razloga za izbegavanje istog. Kao i obično, na stranicama knjige duhovi se igraju zajedno sa ekonomskom analizom.
U sledećem poglavlju bi, po ideji, trebalo da počne ono najbitnije, jer su pripreme za glavni akciono deo malo predugo trajale.
Prilično zanimljivo je pitanje uloge ličnosti pojedinca u ekstremizmu, tj. podršci upotrebi nasilja za postizanje političkih ciljeva, i radikalizaciji, uključujući agresivnu religijsku radikalizaciju. U ovom pitanju posebno treba uzeti u obzir da su psihopatske predispozicije najjači faktor koji predviđa nasilno ponašanje, što znači da se može pretpostaviti da one u određenoj meri objašnjavaju i ove pojave. U nekim istraživanjima je takvo pitanje ipak razmotreno.
Na primer, u jednom od njih proučavalo se u kojoj meri se prisustvo militantnog ekstremističkog razmišljanja kod osobe može objasniti sklonošću ka psihopatiji, sadizmu i dezintegraciji (psihozi). Na uzorku od 306 studenata pokazano je da su sadističke i psihopatske sklonosti povezane sa pronasilnošću – podrškom nasilju kao metodi postizanja ciljeva. Takođe, psihopatija i dezintegracija bile su povezane sa verovanjem da je svet pokvareno i odvratno mesto. Pored toga, dezintegracija je dobro predviđala sklonost osobe da se oslanja na natprirodne sile kao racionalno opravdanje za ekstremističke postupke. Ovi rezultati su reprodukovani prilikom sprovođenja sličnog istraživanja na uzorku od 147 zatvorenika muškaraca.
U drugom istraživanju na uzorku od 643 žene pokazano je da one koje imaju visoke pokazatelje crta tamne trijade (narcizma, makijavelizma i psihopatije) karakterišu najviši nivoi radikalizovane svesti i ponašanja i sklone su agresivnoj religijskoj radikalizaciji. Takođe, na uzorku od 299 studenata potvrđena je pozitivna povezanost crta tamne trijade sa pronasilnošću i podrškom ekstremizmu. Značajna pozitivna povezanost između psihopatije i ekstremizma potvrđena je još jednim istraživanjem sprovedenim na 954 dobrovoljca. Pored toga, na uzorku od 469 studenata utvrđeno je da psihopatija i narcizam direktno objašnjavaju pronasilnost osobe, dok psihopatija i makijavelizam direktno objašnjavaju religijsko radikalno ponašanje.
Kao što vidimo, psihopatija, kao i druge socijalno negativne crte ličnosti, kao što su narcizam, makijavelizam, sadizam i dezintegracija, faktori su koji prema podacima brojnih istraživanja predviđaju sklonost osobe ka pronasilnosti, ekstremizmu i radikalizmu. O ovome je neophodno znati radi boljeg razumevanja problema ovakvog ponašanja i efikasnije potrage za mogućim metodama njegovog rešavanja.
Prevod poslednjeg poglavlja je objavljen na mom sajtu. U ovom poglavlju analizira se skup prigovora protiv libertarijanizma od strane dobronamernih ljubitelja one divne atmosfere saradnje i jednakosti, koju toliko cenimo u malim zajednicama ujedinjenim zajedničkim ciljem. Kontrargumenti Erika Maka svedu se na to da pokušaj primene modela malih ideološki homogenih zajednica na globus raznolikog čovečanstva vodi ka pucanju tog modela: gube se upravo one vrednosti zbog kojih se ljudi drže tih malih zajednica.
Sada je ostao čisto tehnički zadatak – da se prevod složi u epub format za lakše čitanje. Zainteresovani mogu koristiti tekst za izdavanje tiraže štampanih kopija prevoda na papiru. Meni će odgovarati ako se pritom navede odakle je tekst preuzet i ako bude data veza za one koji žele da doniraju prevodiocu.
Upotreba psihoaktivnih supstanci se već dugo smatra značajnim faktorom koji najavljuje nasilno ponašanje. To se posebno prihvata kao činjenica u odnosu na ljude koji imaju zavisnost od njih. Ali takođe, nesumnjivo, predskazatelj takvog ponašanja je prisustvo disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija kod osobe. Zato su istraživače zainteresovalo u kojoj meri osobine psihopatije utiču na vezu između upotrebe psihoaktivnih supstanci i nasilja.
U prošlosti su sprovedena određena istraživanja u vezi sa vezom između konzumiranja alkohola i agresivnosti životinja i ljudi. Mnogi od ovih istraživanja došli su do zaključka da alkoholizam sam po sebi ne može biti faktor koji predviđa nasilje. U eksperimentima na miševima, agresivnost usled primanja alkohola povećala se samo kod jedinki koje imaju značajno smanjene nivoe mRNA serotoninskih receptora u mozgu (a kao što je poznato, upravo je serotoninski sistem odgovoran za rad inhibitora nasilja). A u nasilnom ponašanju usled primanja alkohola kod ljudi, važnu ulogu igra to koliki nivo psihopatskih crta oni poseduju.
Aktuelna istraživanja, sprovedena na kriminalcima, dolaze do sličnih zaključaka pri izučavanju uticaja zavisnosti od alkohola, kanabisa i kokaina na sklonost ka vršenju nasilnih zločina. Povišeni pokazatelji psihopatije objašnjavaju značajan deo takvog uticaja, i ako se uzme u obzir njihov posredujući efekat, takva veza postaje slaba.
Zaista možemo posmatrati češće vršenje nasilja od strane ljudi koji primaju psihoaktivne supstance. Ali čini se da one nisu glavni uzrok takvog ponašanja i same po sebi ne čine čoveka nasilnijim, već mogu biti samo provokujući faktor kod onih ljudi koji su i tako sposobni da lako vrše nasilje, ali su se jednostavno bolje kontrolisali pre njihovog primanja. Zato svaka intervencija usmerena na smanjenje nasilnosti od strane osoba zavisnih od supstanci ne sme se orjentisati samo na terapiju same zavisnosti, već i na terapiju disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, budući da je upravo ona koren problema.
Nakon dugog, strašno dugog prekida, počinjem da zatvaram svoje nekada započete projekte prevoda. Danas je to predposlednje poglavlje iz Libertarijanizma Erika Maka, u kojem autor razmatra kritiku libertarijanizma od strane nekih meni nepoznatih Merfija i Nagela. Glavna poenta njihove kritike je u tome da prirodna prava ne postoje, već da su sva prava konvencija. I, budući da se postojeći sistem prava svojine uspostavlja putem države koja se finansira iz poreza, besmisleno je govoriti o nepravičnosti oporezivanja, jer je oporezivanje neraskidivo povezano sa samim postojanjem prava svojine. Zanimljiv sud, od kojeg bi svakog libertarijanca trebalo da počne „peći“. Način na koji im Erik Mak odgovara, naravno, neće zadovoljiti ove etatiste, ali će možda malo smiriti libertarijanski bes.
Dok je prevod bio na pauzi, zagonetne tehnologije drevnih su potpuno zaboravljene, tako da neće biti slika sa progress-barom.
Zašto postoji krupno razmerno zlo koje obuhvata čitava društva i nacije, kao što su diktature, represije, genocidi i ratovi? Psihijatar Andžej Lobačevski u svojoj knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla primenjeno na politiku“ dolazi do zaključka da ključnu ulogu u njegovom nastanku igraju psihička odstupanja. Ljudi sa njima često pokušavaju da dadnu smisao svom patološkom opažanju sveta. A naročito opasne su individue sa primarnom psihopatijom, koje zbog emocionalnog deficita ne poseduju savest i ne osećaju krivicu i kajanje zbog nanošenja štete ljudima. U određenim okolnostima, mizerija psihopata sa ludačkim ambicijama može pogoditi slabe tačke društva i potonuti ga u uslove koji dovode do krupno razmernih tragedija.
Pri tome, patološke ideologije poput fašizma ili autoritarnog komunizma često razvijaju i promovišu šizoidne ličnosti, iako čitaoci „šizoidnih deklaracija“ to često ne primećuju. A psihopate se priključe društvenim pokretima koji zastupaju takve ideologije, u kojima mogu prikriti svoje nedostatke i uspešno ostvariti svoje moćne težnje. Oni se lako pretvaraju u iskrene sledbenike ideologije, obavljaju za pokret sav prljav i okrutan posao za koji se niko drugi ne bi undertaking, prodiru u njegovo rukovodstvo i vremenom preuzimaju nad njime vlast. Psihopate na kraju postaju generišući faktor patokratije – sistema vladavine u kojem patološka manjina preuzima kontrolu nad društvom normalnih ljudi.
Za suzbijanje otpora oni pribegavaju teroru i propagandi, uklanjajući ličnosti koje su za njih opasne i primoravajući sve ostale da prihvate patološke obrasce razmišljanja. Naročito dobro takve obrasce prihvata približno 6% stanovništva, koje ima najmanji otpor prema uticaju psihopata. Oni postaju aktivni pristalice patokratije i saučesnici u njenim zločinima. Takođe, jedan od instrumenata učvršćivanja patokratije je rat, koji pomaže da se pažnja stanovništva preusmeri sa važnih problema na imperijalističke ambicije i da se ono podeli na lojalni i nelojalni deo režimu. Pored toga, ne zaobilazi se ni kontrola nauke, koju usmeravaju na služenje interesima patokratije.
Kao što Lobačevski smatra, jedino sredstvo protiv zla je znanje o njegovom postojanju i njegovoj istinskoj prirodi. A polazeći od tog znanja, boriti se protiv zla je potrebno isto kao i protiv bilo koje druge patologije – medicinskim i terapijskim metodama, uključujući obaveznu terapiju za primarne psihopate. Pri tome je veoma važno ublažavanje kazni i praštanje pojedincima koji su počinili zlo. Pred javnošću ih je potrebno predstaviti kao one koji pate od bolesti, a ne kao krivce, jer kazneni i osvetnički pristup ne omogućava ljudima da razumeju istinsku prirodu njihovog ponašanja, a time ih lišava mogućnosti da efikasno spreče takvo ponašanje u budućnosti. Težeći odmazdi, a ne izlečenju, ostavićemo budućim generacijama potpuno iste probleme koje imamo sada, uključujući problem patokratija.
Prevod knjige započeo je Dima Kovalenko pod uredništvom Vladimira Zolotoreva. Zatim sam nekoliko poglavlja preveo samostalno. Na kraju je prevod završen po nalogu izdavačke kuće Socium. Na sajtu izdavača možete nabaviti kako štampanu, tako i elektronsku verziju teksta. Od izdanja prevoda prošlo je oko pola godine – sasvim dovoljno vremena da se proda određeni broj primeraka i isplati projekat. Stoga sada kod sebe objavljujem originalnu verziju prevoda, pre nego što ju je izdavač uredio. Prevod je dostupan za čitanje onlajn, neću praviti epub verziju pošto je verzija za preuzimanje već u prodaji.
Knjiga nije o libertarijanizmu, već o konkurenciji pravnih sistema, i o tome da idealan pravni sistem ne postoji – postoje najrazličitiji konflikti koji se dešavaju u najrazličitijim okolnostima, a radoznala ljudska misao izmišlja veoma zanimljive načine za njihovo rešavanje.
Takođe podsećam da mi je ostalo još par projekata prevoda: „Libertarijanizam“ Erika Maka i „Praktična anarhija“ Stefana Molinjua. Mislim da je vreme da se ovi tekstovi završe, a najbolji način da se proces ubrza su vaše donacije. Uzgred, film Stefana Molinjua prikazan je na pre-party MTL-festa 2024, a nakon njegovog završetka gledaoci su imali priliku da malo razgovaraju sa autorom, a zainteresovani mogu pogledati snimak tog razgovora na kanalu MTL-TV.
Upoznala sam se sa intervjuom Havijera Mileja Aleksu Fridmanu. Naravno, momci su mnogo pričali o fudbalu)))
Veoma mi se dopala fraza o tome da se utakmica ne može dobiti vikama sa tribina, to ću primeniti. Ova okolnost mi je već odavno jasna, zato ne eruptiram tako često tim istim vikama povodom tuđih pobeda ili uspešnih poteza. Sopstvene pobede i uspešni potezi su daleko važniji.
Ali uspešnost poteza se određuje kroz to koliko on približava cilju. Za ocenu sopstvenih uspeha potrebno je imati u glavi predstavu o tome šta se postiže i u okvirima koje igre (odnosno kojim pravilima se ograničavaš).
A još tako, igra je najprirodnije i najpoželjnije stanje za čoveka. Bez drugih briga, čovek praktično samo i igra (ovo već nije Milej, već Rozov). Dakle, ako se već igra, onda treba izvući zadovoljstvo iz toga (o tome i Milej govori).
Idem dalje da igram sopstveni ekonomski prosperitet, u okvirima igre u prosperitet svojih prijatelja, u okvirima igre u izgradnju ankap-a…
Ovu temu sam predložila Mihailu Svetovu da je razradi u svom nastupu na MTL-Festu 2023, ali on je više voleo da priča o tome da treba razmišljati o globalnim stvarima i graditi libertarianski internacional. Prilikom pripreme MTL-Festa 2024, predložila sam Mihailu Požarskom temu „Šta da radi libertarijanac u Rusiji“, ali on je pričao o tome zašto je emigracija svinjac i kako svaki ko pobegne iz zemlje pogoršava situaciju za one koji su u njoj ostali. Verovatno je bolje da ja sama razmislim o ovoj temi, nego da dalje gnjavim istaknute blogere, oni su već rekli ono što su želeli.
U razmišljanjima oba Mihaila postoje zajedničke note. Svetov podseća na to da je politički emigrant izbeglica, da je obično siromašan, da je sve izgubio u otadžbini i da ne treba da se oseća sigurno na novom mestu, već naprotiv, treba da se drži percepcije „ja sam u ratu“, kako bi bio u tonusu, bio ljut, bio spreman da se drži svojih i sveti račune neprijateljima. Požarski govori o izgubljenim emigrantima koji, preselivši se u drugu zemlju, nastavljaju da žive na cringy način starim političkim agendom, kako bi sebi pružili makar neki osećaj potrebnosti i makar neki smisao svog života.
Krajnje mi se ne sviđa ni način na koji Požarski opisuje emigrante, ni to kime Svetov želi da oni budu. U mojim predstavama, libertarijanac je osoba sa razvijenim osećajem sopstvenog dostojanstva, koja ume organski da se uklopi u tržište, ceni dobrovoljnu saradnju i zna da upravo preduzetnici guraju svet napred. Funkcija libertarijanca je da mirno napreduje, čuva svoje bogatstvo i bude primer svima koji takođe žele da postanu dostojna osoba.
Čak i bežeći iz stare zemlje u novu u žurbi i bez imovine, libertarijanac ne sme to da oseća kao „ja sam žrtva, sve sam izgubio“. Ne, on je uspešno zatvorio neperspektivan projekat i odmah pristupio realizaciji novog, uzimajući u obzir stečeno iskustvo. Da li treba potpuno da se zatvori u svoje uređenje? Ako je to neophodno, u najodgovornijoj fazi svog novog životnog projekta – da. Čim se pojavi mogućnost, važno je odmah podići glavu iznad trenutnih briga, razgledati se, uspostavljati ili osvežavati prijateljske i poslovne kontakte, osmišljavati svoj novi položaj u širem kontekstu.
Treba li potpuno odbaciti sve što je ostalo u Rusiji ili drugoj zemlji iz koje je emigrant došao? Opet, ne odbaciti, već preispitati. Može se, recimo, ne samo pratiti kako stvari stoje u rusko-ukrajinskom ratu, već izabrati konkretnu brigadu, donirati joj za opremu, i već sa ponosom pričati bliskima, recimo, gledajte kako moja brigada hrabro se bori. Ili, recimo, umesto učešća u jadnim izbornim kampanjama negde na kraju sveta, jednostavno imenovati sebe za poslanika upravo ovde, u dijaspory, i sticati iskustvo u realnim poslovima, zarađivati realan autoritet. Država je negde tamo, a društvo – evo ga, ovde. Svi smo mi individualisti, mi formiramo društvo, a ne idemo na поклон državi, kao neki jadni kolektivisti.
Prilično zanimljive rezultate pokazala su istraživanja koja su proučavala vezu između nošenja i upotrebe oružja i psihopatskih predispozicija osobe. Tako su visoki pokazatelji crta ravnodušnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) kod adolescenata povezani sa češćim nošenjem oružja, nezavisno od bilo kakvih spoljnih faktora, i njegovom upotrebom pri izvršenju krivičnih dela. Takođe, prisustvo određenih psihopatskih predispozicija kod osobe, naročito emocionalne hladnoće i antisocijalnog ponašanja, povezano je sa ilegalnom upotrebom oružja i sklonošću ka nasilnim sukobima.
Međutim, u prvom istraživanju se napominje da i adolescenti sa niskim pokazateljima crta ravnodušnosti-bezdušnosti mogu biti skloni nošenju oružja, ali to nije povezano sa izvršenjem naoružanih napada i često se takvo ponašanje javlja jednostavno zbog toga što i vršnjaci nose oružje – oni samo popuštaju njihovom uticaju. A u drugom istraživanju se napominje da legalno nošenje oružja, povezano sa legalnom motivacijom za takvo ponašanje (na primer, obezbeđivanje samoodbrane), nema nikakve veze sa psihopatskim predispozicijama.
Takvi rezultati vode ka zaključku da je nošenje oružja, kada nije u svrhu izvršenja napada, potpuno normalno ponašanje koje ne ukazuje na prisustvo bilo kakvih psihičkih poremećaja kod osobe, uključujući i psihopatske predispozicije koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i čine osobu sposobnom da lako nanese štetu ljudima. Zbog toga jednostavno nema razloga za strah od oružja u rukama prosečne osobe, ako to nekome iznenada izaziva strah. Kao što nema razloga slušati one koji će reći da normalnom čoveku oružje nije potrebno.
Takođe, ne zaboravimo da će psihički zdrava osoba pokušati da poseduje oružje na legalan način, ako je to moguće. Ovde odmah treba istaći već odavno shvaćenu činjenicu – zabrane oružja utiču samo na zakone poštujuće građane, lišavajući ih mogućnosti da se efikasno brane od napada. Takvi ljudi neće biti skloni nabavci oružja ako ne postoji legalna mogućnost da to ostvare. U isto vreme, psihopate će ionako preferirati ilegalno oružje koje će nabaviti na crnom tržištu ili izraditi sami. Razmislite sami – malo je verovatno da će osoba, koja pretpostavlja da može sa određenom verovatnoćom počiniti nasilni zločin, ili ga je uopšte unapred planirala, za to uzeti legalno oružje čija se upotreba može pratiti. I sa ilegalnim oružjem psihopata će moći lako da vrši napade na obične ljude, ako oni nemaju legalno pravo na naoružanu samoodbranu.
