Kanal menja format

Za početak želim da saopštim da je epub Mrežne države ponovo otpremljen – tamo je bio dinamički gif koji čitači nisu prepoznavali, pa sam morao da ga zamenim statičnim png-om.

Odlazak s posla se ipak dogodio, i sada želim da svom kanalu posvetim više vremena. Međutim, ispostavilo se da me on u trenutnom obliku više opterećuje, zbog čega se objave pojavljuju retko i bez naročite želje. Zato je glavno čemu sada želim da dođem – to je da ponovo počnem da uživam u njemu. U vezi sa tim, nameravam da ga vodim drugačije. Umesto retkih članaka koji se jedva uklapaju u format standardne telegram objave, biće čestih beleški, uglavnom bez slika – jednostavno određene misli kojima želim da podelim sa čitaocima. U narednim danima ću se potruditi da se vratim svakodnevnim objavama, samo da uspostavim naviku, a onda ćemo videti.

Ne nameravam da potpuno skliznem u format bloga, za to imam instagram. Moguće je takođe da sada daleko od svake objave neće biti duplirana u sve društvene mreže, videćemo.

Pišite u komentarima koje bi vam teme beleški bile najzanimljivije.

Kako pokušavaju da nas prevare da je čovek navodno okrutan po svojoj prirodi

Jednom je meksički antropolog Santijago Henoves odlučio da sprovede eksperiment koji su novinari nazvali „seks-splav“. Zajedno sa sobom, na malom splavu koji je trebalo da pređe Atlantski okean, smeštio je 5 muškaraca i 6 žena, koji nisu znali jedni druge i pripadali su različitim rasama i društvenim slojevima. Navedeni cilj bio je proučavanje ponašanja ljudi koji su se našli u ekstremnoj situaciji.

Međutim, Henoves je bio uveren da je čovek po prirodi izuzetno agresivno biće i očekivao je izbijanje brutalnosti i razvrata tokom eksperimenta. Pošto se to nije dogodilo, počeo je sam da pravi provokacije. Na primer, više puta je pokušavao da okrene posadu protiv jedne određene osobe, ili je javno objavljivao detalje iz upitnika koje su učesnici popunili unapred, a koje je smatrao neprijatnim i provokativnim. Čak je dokumentovao nepostojeću brutalnost – tako je lov učesnika na ajkulu za pripremu hrane opisao kao „besumstvo gomile“. Takođe, na splavu su se stalno javljali različiti problemi, kao što su curenje vode, kvar kompasa i nedostatak radio-veze tokom nekoliko nedelja. Uprkos tome, nije došlo do bilo kakvog stvarnog nasilja, ljudi se nisu potukli. Ako su učesnici eksperimenta nekoga i zamrzeli tokom tog vremena, to je bio samo sam Henoves, koji je ostao krajnje nezadovoljan ishodom eksperimenta.

Još jedna zanimljiva priča odnosi se na grupu od 6 polinezijskih dečaka koji su, iz gluposti, proveli 15 meseci na malom ne naseljenom ostrvu. Ovu priču je otkrio pisac Rutger Bregman, kome se nije dopala mračna atmosfera romana Vilijama Goldinga „Gospodar muva“. U tom romanu, deca zaglavljena na ne naseljenom ostrvu prilično brzo prelaze na divljački način života i čak počinju da ubijaju drugu decu kojoj se nije dopadalo ono što se dešava. Bregman je odlučio da potraži slične priče, ali u stvarnom životu, i stvarnost se na kraju ispostavila mnogo optimističnijom. Polinezijski dečaci na ne naseljenom ostrvu su bez problema uspeli da uspostave sistem odnosa koji isključuje konflikte i zajednički su radili kako bi osigurali opstanak.

Ovi slučajevi još jednom pokazuju da nema osnova za to da se čovek smatra bićem koje je po prirodi brutalno. U to nas često pokušavaju ubediti sumnjive ličnosti poput pomenutog Henovesa, ali sve što oni govore je jednostavno laž. Iako, nažalost, laž ponekad postane popularna. Ovde je reč o Milgramovom eksperimentu, u kojem je napravljeno mnogo metodoloških grešaka i većina rezultata je sakrivena od javnosti, ali onim što je ipak objavljeno, prilično uspešno se varala javnost o spremnosti prosečnog pojedinca da nanese bilo kakvu bol drugim ljudima po nalogu autoriteta. Takođe, reč je o Stenfordskom zatvorskom eksperimentu, koji se ispostavilo da je od samog početka bio režiran sa unapred utvrđenim rezultatom, i u čiju istinitost je javnost verovala 50 godina, pre nego što su arhivski podaci detaljno proučeni. Njihovi organizatori Stenli Milgram i Filip Zimbardo su takođe, po svemu sudeći, bili skloni da još pre organizovanja svojih eksperimenata veruju da je većina ljudi lako sposobna da pokrene nasilje. I njihova obmana se ispostavila mnogo uspešnijom od pokušaja istog tog Henovesa da prevari sve.

Voluntarista, Bitarh

Mrežna država. Verzija u EPUB-u

Letom sam završila prevod knjige Baladjija Šrinivasanovog Mrežna država. Nije svima zgodno čitati sa ekrana pretraživača, a automatski generisani PDF je imao određene greške u formatiranju i pojedine izostavljene delove teksta. Tako sam polako, radi zabave nakon posla, pripremila verziju u EPUB formatu za elektronske čitače (usput ispravivši još nekoliko grešaka u prevodu). S obzirom na to koliko je linkova rasutih kroz tekst, ova aktivnost je bila veoma meditativna i trajala je nekoliko meseci. A vi ste baš za tih nekoliko meseci uspeli da uštedite novca kako biste mi donirali.

Takođe, konačno napuštam svoj stalni posao, koji mi je oduzeo dosta vremena i snage tokom poslednje tri godine. Tako da za još par nedelja ću imati mnogo više mogućnosti za vođenje kanala. Mislim da ga očekuje određko preformatisanje.

Pobeđivati etatizam može se i treba anonimno

Nedavno se dogodila zanimljiva priča sa pirateskom bibliotekom Libgen. Američka sudija Kolin Makmahon stala je na stranu izdavača knjiga i na njihovu žalbu zahtevala od ovog resursa da isplati 30 miliona dolara odštete zbog kršenja takozvanih „autorskih prava“ (privilegija koje izdaje stacionarni bandit). Međutim, ispostavilo se da je izvršenje ove odluke nemoguće – jednostavno niko ne zna ko je pravi kreator i rukovodilac ove pirateske biblioteke. Štaviše, odlukom sudije zabranjeno je bilo kome da učestvuje u aktivnostima resursa, na primer, da mu obezbedi skladište podataka, registruje domene ili čak širi linkove ka njemu. Uprkos tome, rad resursa se oslanja na trud hiljada dobrovoljaca širom sveta koji otpremaju fajlove i dele torrent-e, pa osim blokiranja nekih domena, resurs se nije suočio sa nikakvim problemima.

Ovaj slučaj snažno kontrastira sa pričom kreatora kriptomiksera Tornado Cash. Oni su delovali neanonimno, otvoreno se predstavljajući kao kreatori resursa. I zbog toga su bili izloženi državnom progonu. Pod udarom je završio čak i suosnivač miksera Roman Storm, koji se bavio isključivo pisanjem programskog koda za resurs i nije mogao znati u koje svrhe ga konkretni korisnici koriste. On sada konstantno insistira na tome da „ja sam samo pisao kod, zar to može biti zločin?!“. Ali ako pređete put državnoj vlasti, bilo koje действие počinje da se smatra zločinom, bez obzira na to kako se to ocenjivalo u prošlosti.

Danas se može smisliti mnogo „digitalnih“ načina za borbu protiv regulacija i zabrana stacionarnog bandita. I takvom borbom se definitivno treba baviti anonimno, jer on neće ostaviti na miru one koji odluče da mu otvoreno pridu prst u oko, čak i ako u prošlosti nije bilo presedana progonjenja za slične aktivnosti. Deanonimizacija sebe nije nimalo neophodna za uspeh, kao što se može videti na primeru istog tog Libgen-a, koji ostvaruje 16 miliona poseta mesečno, ne imajući nikakvo javno lice koje bi ga predstavljalo.

Voluntarista, Bitarh

Inspirisano letećim neboderom

Nisam uspela da pogledam let Starship-a u direktnom prenosu jer sam bila na poslovnom putovanju koje je uključivalo druženje i degustaciju alkohola. Međutim, pri prvoj prilici sam se raspitala kako stvari stoje i burno sam se obradovala uspehu.

U vezi sa tim, želim da razmislim o tome što se u poslednje vreme posebno jasno ocrtava tendencija koja postaje potpuno svakodnevna, gde preduzetnik u praktično svakoj državi može imati mnoštvo problema povezanih sa njegovim političkim stavovima, i što je taj preduzetnik veći inovator, to je veća verovatnoća da će njegov politički stav biti u suprotnosti sa mejnstrimom – teško je zamisliti potpuno sistemskog inovatora. Džek Ma u Kini, Pavel Durov u Francuskoj i Ilon Mask u SAD-u – to nije čak ni blizu iscrpan spisak, već samo preseč koji pokazuje da je tendencija sasvim globalna, i da ovi preduzetnici, zapravo, nemaju gde da pobegnu.

Nameće se sasvim očigledno pitanje. Među libertarijancima kruži ideja o Libertarijanskoj Interncionali – svest o zajedničkim interesima nosilaca libertarijanskih vrednosti i zajedničko odbranjivanje tih istih zajedničkih interesa, uprkos individualističkom karakteru same libertarijanske ideologije. Postavlja se pitanje: da li među preduzetnicima koji nailaze na sistemsko protivljenje države onim vrednostima koje hrane njihov biznis, postoji potražnja za Preduzetničkom Interncionalom? U čemu bi moglo biti zajedničko odbranjivanje zajedničkih interesa preduzetnika i da li su oni u stanju da ih osveste, uprkos individualističkom karakteru svake preduzetničke aktivnosti, a naročito inovatorske?

U zamišljenom društvu slobodnog tržišta, čovek je bogatiji i poštovaniji što više koristi donosi okolini. U stvarnom društvu, gde se slobodno tržište meša sa politikom, pored bogatstva i poštovanja, takav čovek dobija i zavist, koja se brzo pretvara u mržnju, i to veoma aktivnu mržnju.

Naravno, najočigledniji potez za preduzetnike je premeštanje biznisa u maksimalno slobodnu jurisdikciju. To jest – pod okrilje onog političara koji deli njihove vrednosti. Kod nekog uslovnog Mileja. Međutim, koliko političkih sistema može da se pohvali dugotrajnim kontinuitetom političkog kursa? Smenjivost vlasti je poznati demokratski fetiš. Zbog toga preduzetnik ne može verovati političaru koji ga mami u svoju jurisdikciju obećanjima ekonomske slobode. On zna da će političar za nekoliko godina nestati sa scene, da će na njegovo mesto isplivati neki levjak i početi da ruši sve što je prethodnik izgradio. A relokacija biznisa je gubitak vremena i novca.

Na sve to, libertarijanac će pretražiti svoj priručnik i ponuditi sasvim dostojan, teoretski dobro razrađen recept: eksteritorijalne kontraktne jurisdikcije. Ali i to je biznis. I ova usluga može se razviti samo u slučaju pojave stabilne platne potražnje. To znači da uslovni Durovi i Maskovi moraju, kao minimum, iskazati spremnost da zaključe ugovor sa onim ko će znati i pristati da obezbedi zaštitu njihovih biznisa od apetita teritorijalnih država sa njihovim pohlepnim i zavidnim biračima. I tada će se, možda, naći par-tri ludaka koji će se usuditi da pokrenu ovaj časni, ali krajnje opasan i odgovoran biznis.

Naravno, moguće su varijacije. Na primer, takav „silni“ preduzetnik može prvo pokrenuti svoju uslugu, a tek potom ponuditi svoje usluge onima kojima je potrebno. Ili preduzetnici mogu sopstvenim snagama organizovati eksteritorijalnu zaštitu.

Za sada, međutim, stiče se utisak da preduzetnici nastavljaju da se uzdaju u tradicionalnu političku zaštitu, finansirajući određenih političara, uprkos očiglednoj nepouzdanosti ove metode. Nemam recept kako da promenim njihova raspoloženja. Ja samo uživam u filigranskom sletanju ubrzača petog Starship-a na startnu platformu i nastavljam da se čudim koliko su ipak društvene inovacije teže za implementaciju od inženjerskih…

Da je čovek, našao bi se i AI

Teško se može osporiti to da je svaka osoba u svom životu kršila državne zakone, i to više puta. Pušenje na zabranjenim mestima, kršenje pravila saobraćaja, obavljanje delatnosti bez licence ili uz određene druge nepravilnosti, prodaja ličnih stvari bez prijave poreskoj upravi, pa čak i jednostavne verbalne izjave koje država smatra nezakonitim – ovi i slični postupci bili su učinjeni od strane veoma mnogo ljudi. Štaviše, neki postupci koji u trenutku njihovog vršenja uopšte nisu podrazumevali kršenje zakona, nakon nekog vremena mogu biti potpuno interpretirani kao praviobršaj – retroaktivno i bez zastarelosti, primenjujući krajnje spornu, ali ipak široko rasprostranjenu praksu kvalifikacije postupaka koji su nepoželjni vlastima kao „trajni praviobršaj“. Na primer, nedavno je protiv jedne Ruskinje pokrenut administrativni postupak zbog „propagande LGBT-a“, povodom čega je bio video snimljen i objavljen na VK još 2010. godine, gde ju je prijateljica poljubila u usne za rođendan.

I sve bi to bilo u redu, pošto su ovakva kršenja obično slučajna, beznačajna i ne podrazumevaju nanošenje štete ljudima, što znači da je malo verovatno da će državne vlasti uopšte primetiti. Ali savremene, a naročito perspektivne tehnologije im će omogućiti da prate bilo kakvu aktivnost čoveka. Američka obaveštajna služba već radi na razvoju veštačke inteligencije koja će prikupljati i analizirati podatke o građanima i vozilima sa nadzornih kamera, dronova, pa čak i sa veb-kamera i kamera pametnih telefona. U Francuskoj je policiji dozvoljeno da se na daljinu povezuje na kamere i mikrofone pametnih telefona građana. Roskomnadzor u Rusiji aktivno testira veštačku inteligenciju za blokiranje sajtova i analizu materijala objavljenih na društvenim mrežama. O Kini i ne treba ništa govoriti – tamo je totalni nadzor odavno postao obična stvar. A u Iranu se veštačka inteligencija koristi čak i za represije iz religioznih motiva – kamere sa veštačkom inteligencijom prepoznaju žene koje ne nose hidžab.

Naravno, ako stacionarni bandid pokuša da kažnjava sve za najsitnije prekršaje, prilično će brzo biti preopterećen, a među ljudima može doći do ozbiljnog nezadovoljstva. Ali verovatno nema smisla da se obija oko svakoga. Problem više sastoji u tome što pojedini ljudi mogu postati žrtve namernog maltretiranja, kako od strane države generalno, tako i od strane pojedinačnih zaposlenih u državnim organima. Na primer, neko vodi biznis koji konkuriše biznisu prijatelja ili rođaka državnog službenika, ili on sam želi da „zaštiti“ nečiji biznis, možda mu je neka devojka odbila ponudu za vezu, ili ima konflikt sa komšijom oko parking mesta – u takvim situacijama državni službenik može lako da pokvari život osobi koja mu smeta, jednostavno koristeći informacije iz sistema nadzora. Kao što smo već rekli, kod svakog čoveka se mogu pronaći barem beznačajni prekršaji, i za njih ga se, u najmanju ruku, može zatrpati kaznama.

Ozbiljan problem leži još u tome što državni službenik u takvom scenariju tehnički neće kršiti zakon. Često se iznosi argument da se na bilo kog državnog službenika može jednostavno požaliti nadležnim organima. Ali ako se u slučaju direktnih pretnji, zloupotrebe ovlašćenja ili drugih sličnih postupaka taj argument još mogao razmotriti, on potpuno gubi smisao pri maltretiranju po prethodno opisanoj šemi. Takođe će biti besmisleno i žaljenje na sistemsko maltretiranje opozicionara ili bilo kojih drugih ljudi nepoželjnih državi – pribegavajući ovakvoj šemi, stacionarni bandid će moći da z maltretira čoveka koristeći potpuno zakonite metode.

Kao što vidimo, državna moć u veku visokih tehnologija stvara ogromnu pretnju za život i blagostanje ljudi. Svaki čovek koji je postao nepoželjnim stacionarnom bandidu ili čak samo njegovim pojedinačnim činovnicima, može biti maltretiran tako da pritom maltretirači neće prekršiti nijedan zakon – sama žrtva će biti proglašena hroničnim kršiteljem zakona. Zbog toga se „monopol na nasilje“ više nikako ne može nazvati sistemom koji radi za dobro čoveka.

Voluntarista, Bitarh

MTL-Fest 2024, 4. oktobar, Tihi Omut. Upoznavanje sa Monteliberom.

Od 4. do 6. oktobra u crnogorskom Baru i njegovoj okolini održaće se MTL-Fest. Očekuju se libertarijanci iz najrazličitijih krajeva sveta, uključujući i predstavnike srodnih libertarijanskih projekata. Međutim, opis jednog ili drugog libertarijanskog zajednice obično se pravi prilično širokim potezima. Nešto poput „Montelibero je pokret za izgradnju slobodnog društva u Evropi, počevši od Crne Gore“. Kao da nisu ni lagali, ali nema garancije da će slika u glavi onoga ko pročita ovakav opis biti i najmanje slična onome što postoji u stvarnosti.

5. oktobra očekuje se mnogo zanimljivih priča o različitim pristupima izgradnji libertarijanskih zajednica. 6. oktobra – podjednako zanimljive priče o alatima koje koristimo. Ali sve je to pogled odozgo; on će omogućiti uočavanje trendova, ali neće dopustiti u potpunosti osetiti kakvi su ljudi okupili u tom Monteliberu i čime žive. A zapravo treba početi upravo od toga.

Zato 4. oktobra, prvog dana festivala, pozivamo sve zainteresovane u Tihi Omut (to je mali klub agorista Montelibera). Tamo će vas dočekati stvarni ljudi i malo vam ispričati o sebi: kako su se pridružili pokretu, šta su zatekli na licu mesta, kako su se smestili, čime se bave i kako komuniciraju sa zajednicom. Priče o strukturama i institucijama čekaće vas narednih dana, a za početak – čisto ljudska dimenzija.

Neće biti nikakvih prezentacija niti drugih atributa javnih predavanja. Sedećemo za stolom u neformalnoj atmosferi, nešto ćemo poslužiti i postepeno ćemo od priča preći na diskusiju, a možda uspemo i da dođemo do nekih zanimljivih ideja.

Okupljamo se u 19:00, rastajemo se kada odlučimo da se raziđemo. Onima kojima se učini teškim da se vraćaju kući noću, ponudićemo stan u centru Bara za prenoćevanje.

Ulaz u Omut je besplatan, donacije su dobrodošle. Adresa: ulica Muftije Murtezira Karađuzovića, broj 12, Bar.

U čemu su sve države propale

U savremenom svetu postoji jedan problem koji nijedna država nije rešila – to je problem pada nataliteta. Njegov nivo naglo opada čak i u onim zemljama u kojima on trenutno premašuje nivo reprodukcije stanovništva (jednak 2,1 – tj. na 100 žena treba da se rodi najmanje 210 dece). Verovatno ne treba objašnjavati zašto je to problem. Ali ako neko ipak ne razume, ukazaćemo samo na jednu posledicu – za smanjenjem broja stanovništva slediće pad nivoa proizvodnje, ekonomski propad i usporavanje tehnološkog progresa. Industrijska proizvodnja čak i jednostavnih dobara uključuje ogroman broj radne snage, a o tehnološki složenim dobrima i ne treba ni govoriti – u njihovim proizvodnim lancima učestvuju istovremeno milioni ljudi iz različitih delova sveta. Takođe, što je više ljudi, to je više preduzetnika, inovatora i tvoraca sposobnih da svojim izumima značajno poboljšaju život čitavog čovečanstva.

Za sada ne postoji mogućnost potpune automatizacije mnogih proizvodnih procesa (a i za to su potrebni izumitelji, kojih će pri malom stanovništvu takođe biti malo). A rešenje problema kroz podsticanje imigracije ima svoje nedostatke (i to neće raditi u budućnosti, pri globalnom padu nataliteta). Zato pred državnim vlastima već dugo stoji zadatak da reše demografsku krizu. Ali za sada su u tome potpuno propali! Kao što pokazuju istraživanja, praktično sve države koje vode „pronatalističku“ politiku nisu ostvarile zacrtane ciljeve. Štaviše, to košta ogromne sume i predstavlja teret za poreske obveznike, što samo pogoršava stanje stvari. Demografska kriza definitivno nije rešiva državnim instrumentima, i etatisti, koji smatraju državno mešanje rešenjem svih problema, moraju to priznati.

Ono što bi se moglo uraditi jeste da se smanji nivo državnog mešanja. „Prvo, ne naškodi“ – upravo takvom principu je potrebno slediti. A države itekako nanose štetu. Svojim ograničenjima i regulacijama one smanjuju ponudu stanova na tržištu, zbog čega njihova vrednost snažno raste. A povećanje poreza, zabranjujuće regulacije i tarife na građevinske materijale samo pogoršavaju ovaj problem. Regulacije, porezi i tarife takođe čine znatno skupljim i nedostupnijim mnoga druga dobra neophodna pri rađanju dece, uključujući čak i najobičniju hranu. Slično funkcioniše i sa obrazovanjem i medicinom.

Preterana regulisanost života i ekonomske aktivnosti čini rađanje dece neizdrživim teretom, koji čak ni mrvice u vidu finansijske pomoći roditeljima nisu blizu da pokriju (a i takve mrvice same po sebi predstavljaju poreski teret). Država šteti i pokušajima da preuzme stvar u svoje ruke. Tako su u Mađarskoj nacionalizovale klinike za lečenje neplodnosti i subvencionisale ih iz državnog budžeta. Ali to je dovelo samo do smanjenja ponude njihovih usluga i povećanja vremena čekanja. U krajnjoj liniji, država svojim odlukama i ograničava slobodu čoveka i pogoršava probleme sa natalitetom. I šta će na to odgovoriti etatisti?

Takođe, mnogi ljudi obično zaboravljaju na psihološki faktor, kada stres od regulisanosti života potiskuje reproduktivnu funkciju. Radnici u zoološkim vrtovima dobro znaju da se mnoge vrste životinja uopšte ne razmnožavaju u zatočeništvu, bez obzira na to koliko bili dobri uslovi u pogledu ishrane i nege. Čovek je jedna od bioloških vrsta i, shodno tome, takođe je podložan ovoj pojavi.

Kao što smatraju istraživači, da bi se rešila demografska kriza, neophodno je gledati u pravcu deregulacije svih aspekata života – rada, trgovine, medicine, obrazovanja, stanovanja i mera bezbednosti, kako bi se uklonio konstantan stres od mešanja u život i smanjili „troškovi“ rađanja dece. A dok je ukupni koeficijent plodnosti ispod nivoa reprodukcije, etatisti uopšte nemaju nikakvo moralno pravo da podržavaju bilo kakvu politiku koja ograničava slobodu čoveka. U suprotnom, oni zapravo podržavaju degeneraciju nacije, o čemu im treba svaki put podsetiti!

Voluntarist, Bitarh

MTL-fest 2024, očekivanja, deo 3

6. oktobra, poslednji dan festivala, održaće se u MTL-Siti-ju, i većina nastupa tog dana će se odnositi na razmenu praktičnog iskustva, mada je to moje lično, proizvoljno generalizovanje.

1. Ivan Gavrilov

Ivan vodi telegram kanal Ogurizam, pozicionira se kao profesionalni diletant i, sumnjam, njegova priča će biti apologija pokreta nezadržanih (da li smo u Jugoslaviji ili gde?). Neformalni centar ovog pokreta postao je Tihij Omut – klub bez natpisa, koji deli krov sa privatnim vrtićem i objedinjuje one kojima su tesni okviri onih organizacionih aktivnosti koje prate projekat Montellibero.

2. Valerij Utrosin

Valerij upravlja Mabizom, jedinicom investicionog fonda Montellibero, namenjenom pomaganju razvoja biznisa učesnika projekta. Po mom mišljenju, ovaj biznis akcelerator obavlja svoj zadatak na ocenu tri, ali možda će Valerij izložiti podatke koji će me naterati da revidiram ovu ocenu na više.

3. Igor Tolstov

Igor je naš Sondre. Većina tokenomike Montellibera su njegovi razvojni projekti. Voleo bih da čujem ne samo uvodnu priču o tokenomiki, već i koje novitete planira da implementira u svoj softver u bliskoj budućnosti.

4. Soz Nov

Poznat pre svega kao osnivač Montellibero Spejs-a, kluba kroz čije su zidove prošlo mnoštvo učesnika i gostiju projekta Montellibero, Soz se, nakon što je bio primoran da se preseli u Bugarsku, prebacio na razvoj blockchain alata, i u toj ulozi je takođe ostvario određene uspehe. Mislim da mu će dvadeset minuta nastupa jedva biti dovoljno za uvodnu priču o tome šta je Blockchain Social Network, ali možda će ostati vremena i za odgovor na kratko pitanje „gde je normalan frontend?“

5. Ilja Kopičina

Na početku se MTL-Siti razvijao kako bog da mu da, što je za ancap potpuno prirodno. Sada se, zahvaljujući Ilji, razvija na isti način, ali sa prethodnim renderima koji daju neku predstavu o tome šta developeri žele da prikažu. Takođe, ima specifičan način pisanja, sa mnoštvom Velikih Slova, tako da je za mene prisustvo na njegovom izlaganju o MTL-Siti-ju pre svega cilj da utvrdim kakav je u njemu balans patosa i samironije.

6. Vladimir Bajdalov

Treba da priča o projektu internet radija M-Siti. Imam veoma jednostavan odnos sa klasičnim radijom: on uopšte ne postoji u mom životu. S druge strane, bilo kakva Jutarnja pošta mi je prilično prijala za slušanje, tako da, ko zna, projekat može ispasti veoma zanimljiv.

7. Dmitrij Epihin

On je ključni investitor/graditelj MTL-Siti-ja i tuženi u nekoliko sudskih sporova povezanih sa konfliktima između njega i njegovih zaposlenih. Govoriće o iskustvu tokenizacije biznisa i odgovaraće na pitanja o tome gde je voda u slavini.

8. Vladislav Ketov

Najiskusniji od Montellibero biciklista, obio je svet na biciklu. Možda je čak u stanju da objasni zašto mi prednji zupčanik škripi, ali neću se sramotiti i gnjaviti ga tako diletantskim pitanjima. Planira da na festivalu održi svoju personalnu umetničku izložbu. Pustićemo našeg umetnika na njega, neka se mere čija je izložba duža.

To je to sa moje strane što se tiče najava za MTL-Fest 2024.

MTL-fest 2024, očekivanja, deo 2

5. oktobra, drugog dana MTL-festa, nastupiće šest govornika.

1. Aleksej Šustov

Aleksej ima određeno iskustvo u političkim i politotehnološkim aktivnostima, i svoje libertarianske vrednosti pokušava da realizuje upravo kroz taj okvir. On je autor knjige „Posle države“, u kojoj je ponovo otkrio koncept panarhije, koji je u tom trenutku bio nepoznat ruskoj zajednici. Nedavno je izašlo značajno prerađeno drugo izdanje knjige – „Posle države 2.030“. Aleksej tvrdi da je, s jedne strane, svaka birokratska njuška zapravo živa osoba, sa svojim vrednostima i interesima, koja je otvorena za dijalog i ubeđivanje – a s druge strane, da država, čiji predstavnik je ta njuška, ume da razgovara samo jezikom struktura i organizacija, ali nikako ne pojedinaca ili amornih zajednica. Zato on insistira na neophodnosti stvaranja takvih struktura (među ruskojezikićnim panarhistima se obično koristi termin „ekstritoritijalne ugovorne jurisdikcije“) sa naknadnim uspostavljanjem dijaloga sa predstavnicima država.

Ovde ima o čemu se posvađati. Predložena metoda bi bila sasvim validna, da nismo libertarijanci.

2. Mihail Požarski

Ja se u svom radu postepeno pomeram od teorije ka praksi, dok se Mihail, naprotiv, budući više praktičar u mladosti, sada pomerio u oblast teorije. Njegove objave i video snimci obično predstavljaju kreativno promišljanje o određenim pametnim knjigama i člancima. Ako verovati nedavnoj objavi Požarskog, on namerava da objasni emigrantskoj zajednici zašto je emigracija svinjstvo. Nadam se da se nastup neće svesti na prepričavanje njegovog istoimenog i prilično poznatog snimka. Tim više što je sam Mihail kasnije objavio snimak suprotnog sadržaja, o tome da je migracija super.

Požarskog često posmatraju u suprotnosti sa Svetovim, i organizatori festivala su krenuli upravo tim utabanim putem: Svetov izlaganje se takođe ticalo emigracije i bilo je formulisano kao „šta ruski libertarijanci treba da rade u emigraciji“. Odgovor Mihaila Svetova svodio se na to da treba graditi libertariansku internacionalu. Šta će nam o tome reći Mihail Temnov?

3. Sondre Bjelas

Sondre se redovno pojavljuje u našem Baru, ali moj nivo konverzacijskog engleskog nije mi omogućio da se sa njim bolje upoznam. U principu, prilično ga je dobro predstavili na kanalu festivala.

On predstavlja Liberstad, projekat koji je po duhu najbliži našem Montelibero. Liberstad je malo stariji i dostigao je rezultate sasvim uporedivo sa našim: to je malo naselje koje služi kao vizit karta projekta, gde živi nekoliko desetina aktivista, plus onlajn zajednica koju projekat podržava i u čijem životu učestvuje. Isto tako, ogromnu ulogu u razvoju Liberstada igraju blokčejn tehnologije, ali dok mi koristimo spoljni blokčejn Stellar, u Liberstadu su razvili sopstveni POS-blokčejn i alat za njega, potpuno open-source, i nude svima zainteresovanim da prave forke kako bi koristili proizvod za potrebe sopstvenih zajednica.

Sondre je, koliko mogu da procenim, upravo jedan od programera celog tog alata. Brzi pregled njegovog naloga na Github-u pokazao je da je takođe pomagao u razvoju jednog od monteliberovskih novčanika za Stellar. Mene je, uostalom, više zainteresovalo to što se on takođe bavi razvojem za Nostr, uključujući kod za sopstveni relej. Definitivno nam je takav potreban za Montelibero!

4. Stanislav Karkavin

Stas će na festivalu predstavljati zapravo Montelibero. On je, kao i Sondre, IT stručnjak, dobar govornik, veoma aktivan u projektu i ima jednu manu: živi u Srbiji. Zbog toga, iako je u Crnoj Gori stigao da živi intenzivno i prilično dobro poznaje stanje na terenu, potpuno zakržljali monteliberovski autohtoni stanovnici ga ipak doživljavaju kao malog autsajdera.

S druge strane, u onoj meri u kojoj će se njegovo izlaganje ticalo blokčejn komponente projekta, njegov status udaljenog učesnika mu uopšte neće smetati.

U idealu, naravno, naši programeri treba nekako idejno da razmenjuju iskustva sa onima iz Liberstada. Možda će na festu doći do nekog pomaka u tom pravcu.

5. Božo Popović

Božo je pozvan kao crnogorski bitkoiner. Kriptovalute su u Crnoj Gori u sivoj zoni: premijer propagira njihovo široko uvođenje, ali je istovremeno obavezan da deklariše težnju ka Evropskoj uniji, a u EU kriptovalute uglavnom pokušavaju da drže pod kontrolom i ne puštaju ih.

Nadam se da su organizatori ukratko dočeli Božu da će publika sastavljati ljude koji nisu sasvim slučajni, i da od njega neće biti potrebna uvodna lekcija o bitkoinu, već pre neki ili drugi insajderi koji se tiču upravo crnogorske specifičnosti.

Božov Tviter se sastoji isključivo od repost-ova, druge društvene mreže nije bilo moguće pronaći. Tako da moram konstatovati da uopšte nemam predstavu o agendi koju on promoviše. Vrednosti su, sudeći po repost-ovima, naizgled slične, i to je već nešto.

6. Jurij Polozov

Jurij je veteran Libertarianske partije Rusije, koji se davno pridružio Free State Project i uspeo ne samo da dobije državljanstvo SAD, već čak i da bude izabran u kongres države.

U principu, iz otvorenih izvora prilično dobro poznajemo osnovnu ideju projekta slobodne države, kao i da imamo površno predstavljanje o njihovim uspesima: izabrali su toliko i toliko fri-stejtera u predstavničke organe, ukinuli su određene regulacije. Najveće čuđenje kod mene izaziva to što je u zemlji od trista miliona stanovnika, sa snažnom tradicijom socijalne mobilnosti i duboko ukorenjenim libertarianstvom (milioni ljudi glasaju za kandidata u predsednika iz libertarianske partije), u projekat slobodne države tokom dvadeset godina ušlo svega šest hiljada učesnika. Šta nije u redu sa FSP-om? To je pitanje koje želim da postavim Juriju.

U trećoj objavi želim da ocrtam svoja očekivanja od trećeg dana festivala