Poslednje poglavlje, koje sumira treći deo knjige, je dopisano. Sada svi koji ne vole ongoinge mogu konačno preuzeti celu knjigu i progutati je za jedno veče. Oni koji su odlagali svoj donat do završetka rada, ne želeći da troše na ono što neće biti završeno, takođe mogu da se opuste i otvore svoje novčanike. Kada počnete da pišete knjigu i nastavite s tim, na kraju je dopišete. Kada počnete da težite ankapu i krećete se u pravom smeru, na kraju ga dostignete. Takav je red stvari.
Zatim knjiga treba da prođe kroz lekturu (šaljite svoje vredne primedbe), a nakon toga ću se pozabaviti njenom distribucijom, i vas, naravno, pozivam na to isto. Pripremite svoje izdavačke kapacitete za distribuciju fizičkih kopija, razmislite na kojim resursima da širite linkove ka tekstu, pišite recenzije, svaki doprinos je dobrodošao.
Bilo mi je veoma prijatno raditi na ovom projektu. Smatram da mi je on omogućio da ozbiljno sistematizujem svoje stavove. Nadam se da će omogućiti i vama.
Postoji tvrdnja da savremeni uslovi života negativno utiču na ljudsku psihu, s obzirom na to što se danas može primetiti veoma visok nivo stresa u društvu, rasprostranjenost psiholoških problema, pa čak i samoubistava. Istovremeno, kao primer suprotno postojećeg navode se primitivnija, konzervativnija, a često i autoritarna društva prošlosti, u kojima se navodno nisu primećivali nikakvi psihološki problemi. Ponekad takve tvrdnje idu čak toliko daleko da se smatra da su ljudi koji su naporno radili celimi danima samo kako bi obezbedili osnovni opstanak i koji su se povinovali autoritarno-konzervativnim redovima sa atributima kao što su nedostatak ženskih prava, surovo vaspitanje dece i potčinjenost autoritetu, bili psihički zdraviji od prosečnog stanovnika savremenog grada, koji u životu ima mnogo manje poteškoća i mnogo više sloboda.
U jednom indijskom članku o problemima mentalnog zdravlja u konzervativnim društvima naveden je dobar pasus koji opisuje celu situaciju: „Zbog pogrešnih konzervativnih pogleda na mentalno zdravlje, društvo karakteriše pacijente [koji pate od problema sa njime] kao lude ili slabe ljude. Ljudi sa takvim konzervativnim uverenjima, po pravilu, ostaju u neznanju i pate u tišini, skrivajući svoju bol ili potiskujući bol svojih bližnjih, koji možda takođe pate. Kao rezultat toga, takav neželjeni konzervativni ego sprečava ljude ili članove njihovih porodica ne samo da prihvate svoju bol, odnosno da se otvore o svojoj borbi, već i da potraže pomoć profesionalaca.“
Ljudi sa autoritarno-konzervativnim pogledima nemaju nikakve dokaze o tome da ljudi u strožim i autoritarnijim društvima poseduju bolje mentalno zdravlje. Naprotiv, bilo bi logično očekivati da pojave kao što su siromaštvo, nasilna prisila i zlostavljanje, nedostatak prava i sloboda ozbiljno traumiraju ljude. Ali u društvima koja se karakterišu takvim atributima, nije uobičajeno čak ni pokretanje pitanja psiholoških problema, jer niko jednostavno neće razumeti osobu koja pati, vrlo je verovatno da će je ismejati, nazvati slabuncem ili čak kazniti zbog takvog otkrivanja. Zbog toga se u njima i neće primećivati takvi problemi.
U savremenom društvu stvari nisu tako, jer je vremenom deljenje svojim problemima postalo normalna praksa koja se ne suočava sa nerazumevanjem i osuđivanjem. Sada možemo primetiti toliko mnogo psiholoških problema jer ljudi koriste priliku da o njima pričaju svima. Ako je u prošlosti osoba skrivala svoje patnje, a samoubistvo bilo apsolutno neočekivan postupak za okolinu, sada se malo ko krije, a potencijalni samoubica će se više puta požaliti na svoje stanje okolini ili će barem na neki način nagovestiti na to pre nego što pokuša da nanese sebi stvarniu štetu. Upravo u tome i sastoji razlika između autoritarno-konzervativnih i liberalnijih i slobodnijih društava – u potonjim postoji više samo vidljivih psiholoških problema, jer se manje skrivaju. Ali veći broj stvarnih problema sa psihom može se očekivati upravo od strožih i autoritarnijih društava.
Doradila sam predmet. Tokom izlaganja često sam gušila sopstvenu potrebu za pričom, jer bih mogla mnogo toga ispričati o tome kako praktikujemo agorizam kod nas u Monteliberu, ali obećala sam da knjiga bude što sažetija, a to znači da ovde nema mesta za lirske digresije.
Svako poglavlje o određenom pristupu izgradnji ankappa završavalo se nabrajanjem nedostataka tog pristupa i ukazivanjem na to da on ne može dovesti do ankappa. Sada mi je ostalo samo da sumiram sve napisano, a nakon toga ću moći, dok je sve još sveže, da se posvetim lekturi.
U 2011. godini psiholozi američkog vazduhoplovstva sproveli su ispitivanje psihičkog zdravlja 600 operatera borbenih dronova. Ispostavilo se da je 42% operatera bespilotnih letelica prijavilo umeren ili jak stres, a 20% je prijavilo emocionalnu iscrpljenost ili sagorevanje. Kasniji istraživanja pokazala su da su operateri bespilotnih letelica patili od istih nivoa depresije, anksioznosti, posttraumatskog stresnog poremećaja, zloupotrebe alkohola i suicidalnih misli kao i obične borbene posade. Mnogima će odmah pasti na pamet pitanje – zašto se to dešava?
Još u 20. veku mnogi vojni eksperti došli su do zaključka da 98% ljudi oseća jak unutrašnji otpor prema izvršenju ubistva, i samo do 2% pojedinaca sa psihopatskim predispozicijama ga nema. U analizi pitanja modernog ratovanja uz primenu borbenih dronova, važno je obratiti pažnju na to šta su ovi eksperti govorili o faktorima koji utiču na sposobnost ubijanja i faktorima koji dovode do psihološke traume na bojnom polju. Posebno će nam u tome pomoći zaključci izvedeni i navedeni u radovima Dejva Grosmana.
Kao prvo, ovakav primer sa operaterima borbenih bespilotnih letelica potvrđuje zaključak da je ubistvo najtraumatičnije iskustvo za čoveka. Kako piše Grosman, kontradikcija između potrebe da se izvrši ubistvo i nesposobnosti da se to uradi zbog unutrašnjeg otpora jače traumatizuje psihu vojnika nego bilo koje druge poteškoće borbenih dejstava. A oni vojnici koji su ipak uspeli da ubiju, najčešće do kraja života pate zbog onoga što su učinili nakon rata.
Operater drona ne oseća hladnoću, glad, nedostatak sna, fizičke povrede, gubitak drugova, rizik od pogibije u svakom trenutku i mnoge druge stvari sa kojima se suočava običan vojnik u borbi. Jedino što ih povezuje je potreba da izvrše ubistvo. To znači da ovo samo dokazuje već odavno donet zaključak da je ubistvo apsolutno neprirodno za čoveka i predstavlja najtraumatičnije iskustvo od svih mogućih.
Kao drugo, vojni eksperti iz prošlosti su, iako su došli do zaključka da distanciranje omogućava zaobilaženje otpora prema ubistvu, očigledno potcenili koliko je taj otpor snažno izražen kod čoveka. Čak i kod operatera bespilotnih letelica, koji se može nalaziti na potpuno drugoj strani planete u odnosu na borbena dejstva, taj otpor ne nestaje potpuno. Sama svest o izvršenju ubistva već je dovoljna za dobijanje psihološke traume.
Može se povući analogija sa rovovskim bitkama Prvog svetskog rata, u kojima su se ručne bombe pokazale kao psihološki efikasno oružje. Vojnik je jednostavno bacao bombu u pravcu neprijateljskih rovova, i nije morao nužno direktno posmatrati neprijatelja zbog toga, niti posledice svojih postupaka. Međutim, ako je ipak video rezultat svojih postupaka, ili čak samo čuo, na primer u vidu vrisaka neprijateljskih vojnika, to je već moglo traumatizovati njegovu psihu.
Sve ovo nam pokazuje da, sve dok je čovek u principu sposoban da osvesti samu činjenicu izvršenja ubistva, nijedna sredstva to neće učiniti lakim postupkom za njega. Uzgred, ovo se slaže i sa pretpostavkom modela mehanizma inhibicije nasilja (VIM). Iako se ovaj mehanizam direktno aktivira samo kada čovek može da posmatra patnju svoje žrtve, zbog procesa kondicioniranja (formiranja uslovno-refleksnih reakcija), njegovo funkcionisanje će još od detinjstva razvijati sposobnost osećanja reakcije odbacivanja čak i na samu pomisao o vršenju nasilja.
Kao što vidimo, ne sme se potceniti koliko je izvršenje ubistva neprirodno za čoveka. Svakom psihički zdravom pojedincu svojstven je inhibitor nasilja, čiju funkciju ne može jednostavno uzeti i zaobići ili potisnuti. Čak i ako određena sredstva i metode omogućavaju nekim ljudima da izvrše ubistva, to za njih ipak ne završava dobro. Samo minimalan procenat psihopatskih ličnosti zaista može lako izvršiti ubistvo.
Prošlo je dosta vremena otkako sam se bavila prevodom „Praktične anarhije“ Molinjua, ali s vremena na vreme treba objavljivati čak i one tekstove za koje nema donacija, inače publika zaboravi da oni postoje.
U 17. poglavlju, Bezdržavno društvo: istraživanje alternativa, autor razmatra nekoliko grupa tipičnih argumenata koje zagovornici države iznose u odbranu prava države na postojanje, i za svaku grupu daje kratko obrazloženje njihovog neuspeha. Kao i obično, on zadržava živahan polemički stil, ali se, naravno, oseća usmerenost argumenata ka zapadnjem čitaocu.
Podsećam da nastavljam projekte prevoda nekoliko knjiga na ruski jezik:
Postoji mit da bi brutalniji i agresivniji ljudi trebali biti uspešniji u produžetku roda, jer je to isplativa strategija ponašanja. Može se navesti primer istraživanja antropologa Napoleona Chignona, prema kojima veći reproduktivni uspeh u poređenju sa plemenskim drugovima svoje starosti imaju oni muškarci indijanskog naroda Yanomami, koji žive u Brazilu i Venezueli, koji vrše ubistva. Tvrdi se da oni imaju 2,5 puta više žena i 3 puta više dece.
Kao što smatraju Chignon i neki drugi istraživači, uspešnost agresivnih muškaraca u produžetku roda predstavlja pravilo za primitivna društva. Prema njihovoj evolucionoj logici, ubice eliminišu svoje komšije iz reprodukcije, imaju više potomstva, a samim tim ubistvo postaje nasledna crta. Zato su ljudi u toku evolucije postali urođeni ubice. Ali ako detaljnije istražiti takav zaključak, ispostaviće se da se protiv njega može izvesti 6 argumenata:
Kompjuterske simulacije evolucionih procesa pokazale su da ni ratna strategija (jastreb), koja se sastoji od vršenja napada, ni plašljiva strategija (golub), koja se sastoji od povlačenja pri napadima, nisu toliko evoluciono stabilne strategije kao strategija „odpornika“ (retaliator strategy), koji se ponašaju neagresivno, ali će u slučaju napada ipak pružiti otpor. Plašljivi pojedinci ne mogu da konkurišu agresivnim pojedincima, ali pritom agresivni pojedinci rizikuju povrede u borbama. Zato je mešovita strategija odpornika najoptimalnija.
Podaci istraživanja ponašanja životinja pokazuju da je većina intra-specifične agresije neletalna. Naravno, u nekim situacijama ubistva pripadnika sopstvene vrste mogu doneti korist, međutim, u većini slučajeva to nije tako. Srazmerno tome, tokom biološke evolucije razvijaju se kočnice intra-specifične agresije koje sprečavaju nanošenje štete u borbama.
Vojna istraživanja pokazala su postojanje snažnog unutrašnjeg otpora prema vršenju ubistva kod prosečnog i zdravog pojedinca. Samo 1-2% vojnika sa sociopatskim sklonostima ne osećaju ga u borbi. Takođe postoji niz evolucionih faktora zbog kojih je takav otpor svojstven čoveku. Kao i u slučaju životinja, ubistvo pripadnika sopstvene vrste za njega retko predstavlja strategiju koju podstiče prirodna selekcija.
Ljudi poseduju potencijal za konkurenciju, agresiju i čak vršenje ubistava, i ratovi se sreću u mnogim društvima. Međutim, primeri potpuno nenasilnih društava, kao što su narodi Semai i Paliyar, pokazuju da čovek može živeti mirno. To otvara pitanja u vezi sa tvrdnjom o ubistvu kao prirodnoj crti čoveka.
Istraživanja naroda Yanomami imaju metodološke probleme. Prvo, antropolog Brian Ferguson doveo je u pitanje tvrdnju da su ubice i ne-ubice bili sličnih godina. Srazmerno tome, razlika u broju dece može se objasniti razlikom u godinama ispitanih pojedinaca. Chignon je ignorisao ovu kritiku. Drugo, istražujući Chignonove podatke, Ferguson je došao do zaključka da, čak i ako su ubice imali reproduktivnu prednost, ona nije ni približno bila toliko velika kao 3 puta. Na tome se kritika Chignonovih istraživanja ne završava, postoji mnogo drugih razloga zašto ona mogu biti metodološki neosnovana.
druga istraživanja pokazuju suprotne rezultate. Tako je istraživanje ekvadorskog naroda Waorani pokazalo da žarlivi ratnici koji vrše napade na svoje plemenske drugove imaju manji reproduktivni uspeh. Oni nisu imali više žena i dece, štaviše, njihova deca su ređe doživela reproduktivni uzrast. Kao rezultat toga, ratnički nastrojeni muškarci ispostavili su se kao manje individualno prilagođeni od manje agresivnih muškaraca.
Kao što vidimo, veliki broj teorijskih i empirijskih podataka pokazuje da bi u različitim društvenim okolnostima ubice trebalo da imaju manje dece nego ne-ubice. A ideja o ubistvu kao evoluciono isplativoj strategiji za čoveka suočava se sa brojnim preprekama.
Minarhizam je izuzetno nestabilno stanje u kojem je kancerousni tumor po imenu država tek maksimalno potisnut u remisiju, oduzimanjem maksimuma funkcija i resursa za njihovo izvršavanje, i ostavljanjem samo onoga što se nikako ne može oduzeti – bilo da su se činovnici žestoko opirali, bilo da narod ne može da shvati kako može bez toga, ili nešto slično.
Zato pitanje razumem otprilike ovako: pri kom obliku vladavine će minarhička država najsporije proširivati svoja ovlašćenja? Odgovaram: akcionarska demokratija. Istorijski su ovom načinu upravljanja bili dovoljno bliski trgovački republike, kao što je, recimo, Venecija.
Smisao ovakvog oblika vladavine je u tome što pravo glasa pri upravljanju republikom pripada onima koji doprinose njenom funkcionisanju, i tačno u onoj meri u kojoj doprinose. Savremene tehnologije potpuno omogućavaju sprovođenje prilično složenih glasanja paketima akcija, sa mogućnostima delegiranja glasova i povlačenja delegiranja.
Kada ljudi raspoređuju sopstveni novac, skloni su ka njegovoj maksimalnoj uštedi i najmanje su skloni tome da bilo kome daju pravo da prisilno oduzima novac građana. Upravo to ih tera da budno prate sve potencijalne zloupotrebe od strane ovlašćenih lica, što radi pouzdanije nego jednostavno formalno nacrtana šema kočnica i ravnoteža.
Činilo bi se, po čemu je gora šema sa dobronamernim diktatorom, koji samostalno plaća sve funkcije države iz svog džepa, pružajući ostalima državni servis? Po tome što će se svi ostali morati voditi njegovim ličnim predstavljanjima o dobru, koja se mogu nepredvidivo i brzo menjati. Jednostavno uporedite tempo i amplitudu promena u konstrukcijama Bitkoina i Eterijuma.
Mi u našem Montelibero-u uvodimo upravo takav oblik vladavine: i u istoimenom fondu, i u zemljišnoj kooperativi koja gradi naselje. (To su dva različita entiteta, sa nešto različitim mehanizmima obračuna glasova: u naselju jednostavno glasamo kvadratnim metrima, a u fondu trenutno važi logaritamska formula za obračun težine glasa, kako niko ne bi imao mogućnost da dobije kontrolni paket.) Tako da ja ne samo da teoretski razmišljam o najboljem obliku vladavine, već učestvujem i u praktičnom testiranju onog za koji smatram da je najbolji.
Enriko Dandolo, predsednik odbora direktora Najsvetlije Republike Venecije
Pretty well known is the fact that the hormone oxytocin plays an important role in pro-social behavior. It promotes the formation of attachment between mother and child, pair bonding, predisposes a person to trust and benevolence towards those they consider „their own,“ helps establish relationships between people, and so on. The hormone vasopressin also plays an important role in pro-social behavior, including the formation of paternal love for children.
These hormones are often called regulators of aggression. It is believed that in intra-group relations, oxytocin promotes the establishment of altruism and non-violence, uniting and coordinating the actions of individual group members. Conversely, in the case of inter-group relations, this only increases aggressiveness, as a cohesive group is ready to fight more fiercely with other „foreign“ groups, toward whose members oxytocin does not predispose trust. This is often used to explain the emergence of wars between different groups of people [1].
At the same time, based on the theory of the violence inhibition mechanism, in species where it is strongly expressed, including humans, the restraint of aggression extends to all intra-species relations. And yet, occurring violence is explained by the presence of a small number of individuals in whom the operation of this mechanism is impaired. This conclusion is supported by many studies, including military ones. They show that the majority of people experience strong resistance to causing harm to other people and committing murder. Even on the battlefield, this applies to the majority of soldiers, and only a minority of them are the driving force of war [2].
Having two such explanations for the nature of social and aggressive behavior, the question arises as to which of them is actually correct, or if both are correct, how they relate to each other. Answering such a question is not so difficult if one looks at how the corresponding neurophysiological systems work and interact with each other.
Recall that the use of certain agonists of serotonin 1A and 1B receptors (drugs that activate them) led to the suppression of manifestations of attacking aggression in animals, while not affecting defensive aggression, as well as other forms of behavior and social communication. This result fully correlates with the expected result of the violence inhibitor’s operation, which speaks to its function as part of the serotonergic (5-HT) system.
It is interesting that the 5-HT system, including 1A and 1B receptors, is involved in the regulation of oxytocin and vasopressin secretion [3]. In one experiment, the application of a 1A receptor agonist to mice contributed not only to the suppression of attacking aggression but also to the emergence of pro-social behavior (close contact and grooming of a conspecific) due to oxytocin secretion. At the same time, the simultaneous administration of an oxytocin receptor antagonist (a drug that blocks it) did not reduce the anti-aggressive effect at all, but only suppressed pro-social behavior. And the administration along with a vasopressin receptor antagonist changed nothing at all [4].
It can be concluded that the regulation of aggression and the stimulation of pro-social behavior are functions performed by different neurophysiological systems. Moreover, the 5-HT system, responsible for the former, is capable of influencing the operation of oxytocin and vasopressin receptors, responsible for the latter, but not vice versa. This means that it is specifically the theory of the violence inhibition mechanism that explains the nature of aggression regulation, while oxytocin relates only to pro-social behavior. And the absence of such behavior in an individual, for example when encountering a „stranger“ (but a representative of their own species) or simply due to a malfunction of the oxytocin receptor, but with the violence inhibitor still functioning, absolutely does not mean that they will be predisposed to a violent attack.
1. De Dreu C. K. W. et al. (2010). The Neuropeptide Oxytocin Regulates Parochial Altruism in Intergroup Conflict Among Humans; 2. Teorija nasilja: https://antiviolence.io/ru; 3. Jørgensen, H., Riis, M., Knigge, U., Kjaer, A., & Warberg, J. (2003). Serotonin Receptors Involved in Vasopressin and Oxytocin Secretion; 4. Tan, O., Martin, L. J., & Bowen, M. T. (2020). Divergent pathways mediate 5-HT1A receptor agonist effects on close social interaction, grooming and aggressive behaviour in mice: Exploring the involvement of the oxytocin and vasopressin systems.
Posao polako privodi kraju. Knjiga je u gruboj verziji skoro gotova, potom ću je dorađivati, prilagođavajući tekst tako da čak i onaj koji nije najprofesionalniji diktor uspe da je pročita naglas, ne zapetljajući se u teške konstrukcije (želim da napravim audio knjigu). A za sada vam predstavljam tek napisano poglavlje o instrumentalnom pristupu izgradnji ankap-a. Tamo nema istorijskih studija o šifropankima i slično – samo veoma ukratko o tome čemu sve to služi, kako funkcioniše i zašto ne funkcioniše baš najbolje.
Neko bi mogao tvrditi da su u istoriji čovečanstva uvek bili ratovi, a što znači da je to sasvim prirodna pojava. Mogu se navesti mnogi argumenti zašto to nije tako, ali jedan od najupečatljivijih biće učestalost samoubistava među veteranima. U septembru 2019. godine, Ministarstvo za poslove veterana SAD objavilo je izveštaj u kojem se navodi da je najmanje 60 hiljada veterana izvršilo samoubistvo u periodu od 2008. do 2017. godine. Prema statistici, u SAD svakog dana izvrši samoubistvo skoro dve desetine veterana, a prema nekim tvrdnjama, među veteranima rata u Iraku više ljudi je izvršilo samoubistvo nego što je poginulo na bojnom polju. Izuzetno visok nivo samoubistava može se primetiti i među veteranima iz Avganistana.
Uostalom, ne mora se čak uzimati primer SAD. Postoje sveži podaci o tome da je od novembra 2020. godine najmanje 26 azerbejdžanskih veterana drugog Karabaškog rata izvršilo samoubistvo. Godine 2018. u Vrhovnoj Radi Ukrajine, jedan od predstavnika komiteta za poslove veterana izvestio je o hiljadama samoubistava među učesnicima borbi na Donbasu. Što se tiče Rusije – postoje podaci da je 2004. godine među onima koji su prošli kroz Čečeniju zabeleženo više od hiljadu pokušaja samoubistva. Sigurno lista samoubistava među veteranima čak i samo u zemljama i konfliktima koje smo razmotrili daleko ne završava ovde. A lista psihički traumatizovanih veterana, koji ipak nisu odlučili na samoubistvo, biće desetine puta veća. I strašno je zamisliti koliko nas psihijatrijskih gubitaka, pored neposrednih slučajeva pogibije u borbi, čeka sa obe strane nakon završetka vojnog konflikta između Rusije i Ukrajine.
Vojni eksperti odavno znaju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje jak unutrašnji otpor prema ubistvu, i da je manje od 2% ljudi sposobno da ga lako izvrši. Ali u ratu se čovek primorava da pokuša da potisne svoj inhibitor nasilja i vrši ubistva, jer će u suprotnom ne uspeti u postavljenom zadatku, izneveriti svoje drugove i na kraju doprineti porazu u bitci. Ova dva kontradiktorna faktora – potreba da ubija i nesposobnost da ubije, zajedno predstavljaju glavni uzrok psiholoških trauma na bojnom polju. Čak i među onima koji su se pokazali sposobnim da počine ubistvo u ratu, takve traume nisu retkost, jer nakon shvatanja učinjenog ne mogu se pomiriti sa tim i pate celog života. Definitivno, rat je potpuno neprirodan za čoveka.
