Kako da se pri ankapu brane siromašni koji ne mogu da plate privatnu policiju i kupe oružje?

Možda postoji korist za bogate u zaštiti siromašnih? A šta ako negde nema bogatih, već samo bande koje drže četvrte pod pretnjom nasilja? Ili će takvo „geto“ vremenom samo sebe izlečiti?

Anonimno pitanje

Danas je tržište oružja ekstremno regulisano i u velikoj meri stigmatizovano, zbog čega je potražnja za oružjem unapred niža nego što bi bila na potpuno slobodnom tržištu. Dakle, postoje svi razlozi za verovanje da će, zbog proširenja tržišta u ankapu, oružje biti dostupnije kako po asortimanu, tako i po ceni, a da ne govorimo o odsustvu svih onih ograničenja izmišljenih iz glave. I ako čak sada pojedini modeli oružja za samoodbranu, poput gasnih sprejeva, koštaju mrvicu i dostupni su čak i pri najskromnijim prihodima, na slobodnom tržištu će u tom smislu biti sasvim dobro.

Šta da rade ljudi koji ne žele da plaćaju nekim organizacijama za obezbeđivanje reda na teritoriji gde žive? Naravno, da to rade samostalno. Na kraju krajeva, mi održavamo red u kući ako ne želimo da plaćamo službe za čišćenje. Slično tome, nema problema u tome da se, na alarmni signal od komšije, izvadi puška kroz prozor i kontroliše da li su se svi u zoni pucnjevnog dometa smirili i pozabavili mirnim poslovima.

U suštini, jedino za šta bi u ankapu, u pogledu održavanja reda, sa većom verovatnoćom bila potrebna pomoć profesionalaca, jeste potraga za ukradenim, jer je krađa tajno prisvajanje, i pištolj u džepu po defaultu od toga ne štiti. Pa, ovde ili radi osiguranje, ili jednostavno želja za osvetom, korigovana ekonomskom opravdanošću. Tako ili drukčije, oštećeni ili sam traži izgubljeno, ili unajmljuje detektive, ili detektive unajmljuje osiguravajuća kompanija koja želi da nadoknadi troškove isplate osiguravajuće premije.

Mogu li u ankapu dovoljno stabilno postojati bande koje silom drže određenu teritoriju pod svojom zaštitom? Zapravo, takve bande se zovu države, i jedino što ih sprečava da budu uništene je saglasnost onih pod zaštitom da trpe takvo stanje stvari. Time će biti određena stabilnost postojanja kriminalnih getoa u ankapu. Dodatni faktor nestabilnosti za njih je i potpuna sloboda migracije. Previše aktivni nasilnici će u jednom prekrasnom trenutku jednostavno primetiti da su svi sa njihove teritorije pobegli. To se lako može primetiti u takvim kriminalnim enklavama kao što su pojedini gradovi u SAD-u kojima upravljaju previše revni demokrate: odatle ljudi jednostavno odlaze na mirnija mesta. Dakle, stimuli da takva getoa vremenom sama sebe izleče ili nestanu zaista postoje, a jedino što može produžiti njihovo postojanje je glupa iracionalna pokornost. Upravo radi njenog iskorenjivanja ankapisti poput mene vode svoju propagandu)))

Hajde, vrati torbicu devojci i gubi se odavde odmah!

Agresija i testosteron

Voluntarist, Bitarh

Manifestacije agresije kod mužjaka životinja i kod muškaraca vrlo često se povezuju sa polnim hormonom testosteronom. Tako, smanjenju nivoa testosterona trebalo bi da sledi i smanjenje agresivnosti, a povećanju njegovog nivoa – ekstremno visoka agresivnost. Naravno, agresija je povezana sa testosteronom, ali je ne može svesti isključivo na rad jednog hormona izolovano od ostatka neurofiziologije. U suprotnom, može se doći do određenih zabluda, na primer te da ako je visok nivo testosterona kod nekih muškaraca prirodan, onda je i nasilno ponašanje takođe apsolutno prirodno. Takođe, ovakav pogled protivreči konceptu inhibitora nasilja, prema kojem kod mnogih vrsta, pa čak i kod čoveka, postoje urođeni kočnice intraspecifične agresije.

Za početak setimo se da se inhibitor nasilja povezuje sa serotoninergičkim sistemom, i da aktivacija određenih serotoninskih receptora (1A i 1B) može potisnuti napadačku agresiju, bez uticaja na odbrambenu agresiju i druge oblike ponašanja. Ali kako testosteron može uticati na ovaj efekat? Kao što pokazuje jedno istraživanje, takav uticaj jednostavno ne postoji. Testosteronska aktivacija agresije i serotoninska inhibicija agresije rade nezavisno jedna od druge, što znači da proagresivni efekat testosterona ne consiste u potiskivanju serotoninjske funkcije. A uticaj serotonina na agresiju izazvanu testosteronom, po svemu sudeći, odvija se paralelnim inhibitornim putem. Pretpostavlja se da se ovaj uticaj dešava u oblastima mozga kao što su medijalno telo amigdale, hipotalamus, prefrontalni korteks i transparentna pregrada (septalna oblast), gde se istovremeno nalaze i receptori polnih hormona i serotoninergički nervni završeci.

Takav uticaj serotonina je neophodan za obuzdavanje agresije, kako ona ne bi prestala da bude adaptivno i funkcionalno ponašanje. Ovo se poklapa sa teorijom inhibitora nasilja, prema kojoj određene unutrašnje kočnice agresije sprečavaju njen prelazak u nasilje sa nanošenjem štete pripadnicima sopstvene vrste. I pošto testosteron ne narušava rad ovih kočnica, on ne može biti uzrok neinhibirane agresije. Naravno, testosteron povećava agresivnost, ali u normalnim okolnostima samo u okvirima prirodnih inhibitornih granica.

2022, rezultati

Malo je smešno sada ponovo čitati sa kolikim sam entuzijazmom gledala u novu 2022. godinu. Ipak, taj entuzijazam se u velikoj meri opravdao.

Projekat Montelibero se uspešno razvija, i ako smo se pre godinu dana svi okupili da slavimo u jednoj kući, sada takva mogućnost nije ni blizu, nas je u Crnoj Gori više od sto ljudi. Na lokaciji MTLcity završava se izgradnja prve dve kuće, započeta je treća, plus podignut je geodetski kupola u kojoj će biti moguće isprobati sezonsko stanovanje. U Baru se u punom jeku razvija libertarianski klub, gde se ljudi redovno okupljaju da druže, popiju ukusnu kafu, posete predavanje, igraju društvene igre, učestvuju u snimanju podkasta i tako dalje. Kapital investicionog fonda MTL iznosi već više od 170 hiljada tokena, a cena tokena je porasla sa 1 evra na nešto više od 3. Fond ima više od 600 akcionara. Tokena svih vrsta i boja oko projekta Montelibero kruži već toliko da sam izgubila račun, a iza svakog stoji neka ili druga aktivnost koja je u određenom trenutku zahtevala tokenizaciju. Ukratko, na ovom frontu sve je zaista veoma živo, i za sada nije primetno da udaramo u neki plafon.

Zauzvrat, aktivnost oko mog kanala je ipak pronašla svoj plafon. Broj pratilaca se tokom godine smanjio za stotinu, broj objava je takođe primetno opao. Završeno je ozvučavanje teksta Mehanike slobode i dopisana je moja sopstvena knjiga o ankapu, dok prevodi nekoliko drugih knjiga idu prilično polako. Neka značajnija zajednica oko kanala se tako i nije formirala, a sada nam to ni nije potrebno, jer postoji Montelibero. Tamo su, uzgred, nedavno takođe sumirali rezultate godine i, konkretno, sastavili listu najznačajnijih ličnosti za projekat. I ako bih u prvoj godini očigledno bila u prve tri, sada sam samo u druge pet, što mi se, uostalom, čini sasvim objektivnom ocenom.

Najčudniji pravac moje aktivnosti u vođenju kanala bila je serija antiruskih objava, gde sam sebi dozvolila da dajem preporuke o tome šta uraditi sa Rusijom. Pozivi za paljenje vojnih kancelarija imali su uspeha, svi ostali – ne naročito. Rusija se još uvek nije raspala, ali ide ka tome. Uostalom, nije toliko važno šta će se desiti sa tom državom, već šta će se desiti sa Rusima, a za njih zadržavam prethodnu želju. Volela bih da se Rusi rasuju po celom svetu što je više moguće, da se tamo smeste što udobnije, da čuvaju i razvijaju svoju veliku rusku kulturu, a rusku državu zaborave kao ružan san, ili da, pokazujući svoju istorijsku odgovornost, poslovno ulažu u njen demontažu.

U celini sam zadovoljna prošlom godinom. Sledeće godine želim ipak da završim sve trenutne razvučene prevode, snimim audio verziju knjige o ankapu, i, naravno, nastavim da izveštavam o izgradnji naše libertarianske utopije u sunčanoj Crnoj Gori. Svima srećna Nova godina!

Serija Andor i malo o taktici

Pogledala sam Andor. Veoma je zanimljivo, neočekivano zrelo za ovaj franšajz i prilično aktuelno.

Naravno, posmatrajući režim cara Palpatina, nisam mogla a da ne mislim na režim drugog diktatora na slovo P, već iz naše galaksije. Naravno, postoji mnogo razlika između njih. Imperija nema spoljne neprijatelje, već samo privremeno nekontrolisane periferije, povremeno buntovne provincije i tako dalje. Ukratko, to nije RF, već više neka vrsta srednjovekovne Kine. S druge strane, RF nema parlamentarsku opoziciju. Povstanički pokret Imperije finansira lokalna aristokratija, a sastoji se uglavnom od preduzetnika. U RF-u takođe okosnicu protesta čine frilanseri i drugi koji rade od kuće, a finansiran je putem kroudfaninga. Veliki biznis i ovde i tamo potpuno sraščen sa državom. Uglavnom, ima mnogo zanimljivih paralela.

Sada bih želela da vidim šta nam serija govori o metodama povstaničkog pokreta.

Veoma velika pažnja posvećena je konspiraciji. Do te mere da se izvršiocima može lako žrtvovati, pa čak i samostalno eliminisati ako postoji pretnja otkrivanja ključnih koordinacionih figura. U RF-u nije tako, jer se protest može koordinirati iz inostranstva, čak i bez skrivanja, ali uz dovoljno sigurnosti, dok od Imperije nikakve državne granice ne mogu zaštititi.

Ideja finansiranja povstanika putem eksproprijacije imperijalne imovine nije nova i duboko je ukorenjena, između ostalog, i u Ruskom carstvu. U tom kontekstu, insistiranje ruske opozicije na razotkrivanju korupcijskih šema imperijalne elite izgleda potpuno kontraproduktivno.

Nedovoljno je razrađena tema siseka „borbeno krilo – umereno krilo“. Iako bi se činilo da povstanci imaju simpatizere u Senatu, nigde sa visoke govornice ne odzvanja: „vidite, do čega dovode vaša lokalna preterivanja, zašto to zaošravate, hajde da ne teramo očajne ljude na ekstremističke akcije, jer je rat odavno završen, zar nije vreme da počnete da popuštate šrafove?“. Umesto toga, parlamentarna opozicija se vodi agendom koja uopšte ne korelira sa borbenim akcijama, što slabi njenu retoričku snagu. A ubrzo će, kao što je poznato, Senat biti potpuno raspušten.

Veoma me je obradovao lik koji je u pauzama između priprema za borbenu akciju pisao knjigu o ankapu manifest Otpora. Pravo sam osetila srodnu dušu. Nažalost, u Imperiji nema društvenih mreža pa čak ni telegram kanala za promociju takvih manifesta, što snažno centralizuje svaku organizacionu aktivnost.

U seriji se beleži zakonitost koju primećuje Džejms Skot, a to je da upravo narodi koje je imperija ugnjetala ispoljavaju svoju etničnost i svaku tu jedinstvenu kulturu, dok ljudi koje je imperija „prožvakala“ postaju unificovani i gube odlike bilo kog etnosa. Pritom, u suštini, etničnost se lako stvara od nule na bazi bilo kojih tradicija izvučenih iz prašnjavih ostava — ili stilizovanih pod njih. O tome nam piše Aleks Rozov u Meganezijskom ciklusu, i to isto može reprodukovati, ako želi, svaka zajednica koja se suprotstavi imperiji radi jačanja svog identiteta, recimo čak i libertarijanci. Mi smo, na primer, ne samo neki došljaci Rusi, već već sasvim pravi montelibertarijanci.

Čitaocu može izgledati čudnim moj izbor karakteristika serije za pregled. Ali neću se rasplinjivati o njenim umetničkim vrlinama. One postoje, i da one nisu tu, ne bi bilo smisla ići dalje.

Dobro je prikazana u seriji ruska provincija…

Nekoliko reči o naučno-tehničkom progresu i savremenoj civilizaciji

Voluntarist, Bitarh

Postoji stav prema kojem su naučno-tehnički napredak i moderna civilizacija zlo koje može samo učiniti čoveka nesrećnim. Naravno, ovaj stav nije toliko popularan i teško da će ikada dobiti značajnu podršku, ali želeo bih da kažem nekoliko reči o tome koliko je on zapravo neodrživ.

Razgovor se može započeti time što su sami protivnici napretka u velikoj meri preživeli samo zahvaljujući njemu, a nisu, sa velikom verovatnoćom, umrli od gladi, hladnoće ili bolesti još u ranom detinjstvu. Uostalom, radikalno povećanje preživljivosti ljudi i dostupnosti blaga je očigledna posledica napretka. Ali ponekad nije toliko očigledna činjenica da samo zahvaljujući napretku čovečanstvo uopšte ima bilo kakvu šansu da preživi u dugoročnoj perspektivi.

Neko može tvrditi da je napredak stvorio sredstva koja mogu ozbiljno naškoditi celom čovečanstvu (uništavajući ekologiju ili čak budući oružje masovnog uništenja). Međutim, besmisleno je raspravljati o tome da upravo nedostatak napretka može najviše naškoditi čovečanstvu. U tom slučaju, ono sa 100% verovatnoće neće moći da izađe iz granica matične planete i poginuće pri najbližoj katastrofi planetarnih razmera. Zemlja nije večna, osim toga, neka katastrofa može se dogoditi vrlo brzo, a ne za stotine miliona godina. Ispada da se protiviti napretku znači zastupati potpuno uništenje čovečanstva u budućnosti. Da li je neko od kritika napretka spreman otvoreno da podrži upravo takvu ideju?

Još jedan argument protiv napretka su navodne patnje ljudi u gradskoj sredini koja za njih nije prirodna. Umesto toga, predlaže se život blizu prirode, na koji je ljudska psiha najbolje prilagođena, i zarad sreće čoveka sada može se žrtvovati mogućnost očuvanja čovečanstva u budućnosti. Naravno, u stvarnosti su praistorijski ljudi mnogo patili, arheološki dokazi često pokazuju na njihovim ostacima tragove dugotrajnog fiziološkog stresa od gladi i bolesti. Prelazak na primitivnu poljoprivredu takođe ne rešava ovaj problem u potpunosti; još pre nekoliko vekova neuspeh u sakupljanju plodova (na primer, zbog klimatskih faktora) bio je čest uzrok gladi, a i seljaci prošlosti su redovno patili od deficita i monotonije hrane. Prosečan stanovnik modernog grada, koji je stalno sit, na toplom i prilično zdrav, očigledno će biti srećniji. Ali ovde nije reč čak ni o tome, već o tome da, prema tvrdnjama protivnika napretka, stanište čoveka mora biti konzervirano.

Jedan od najprirodnijih procesa za sve živo može se nazvati adaptacijom na promenljive uslove sredine. I modernu gradsku civilizaciju, kao i bilo koji oblik potencijalne buduće civilizacije, može se lako nazvati novim staništem na koje se jednostavno treba adaptirati. Štaviše, čovek dobija i prednost – on sam upravlja time kako će nova sredina biti uređena, što adaptaciju čini lakšom. Bez napretka, promena sredine bi se svakako dogodila zbog neizbežnih klimatskih promena, samo što bi ljudi morali da zaobiđu tu prednost, dobijajući povećanu šansu za prevremeno izumiranje umesto adaptacije.

Protivnik napretka spreman je da se pozove na prirodnost određene sredine za čoveka. Ali zašto onda negira tako prirodan proces kao što je adaptacija? Zašto ga jedna prirodnost zadovoljava, a druga ne?

Konačno, treba reći da protivnici napretka jednostavno nemaju nikakve šanse da svoje ideje sprovedu u stvarnost. Neće uspeti da ubede sve, i jedini izlaz za njih je da druge nasilno primoraju na odricanje od napretka. Ali bez napretka jednostavno neće postojati značajna sredstva za sprovođenje takve prisile, naročito u globalnom razmeru. I grupe ljudi koje promovišu napredak će uvek imati prednost u pogledu sredstava koja omogućavaju zaštitu od takve nasilne prisile. Dakle, sve ideje protiv napretka su jednostavno mrtvorođene.

Reci sve o nasleđu pri ankapu

Kako će biti raspoređen redosled nasleđivanja bez testamenta? A ako nema naslednika? A ako su moji dugovi veći od nasleđa i nema garanta/osiguranja, hoće li oni preći na nekoga?

Neprizivni

Ankap podrazumeva decentralizaciju procedura za rešavanje sporova, što automatski znači odsustvo rigidnih pravila koja je neko odozgo odredio i koja regulišu pitanje nasleđivanja. Zbog toga ne mogu reći kako će tačno biti podeljena određena imovina ili dugovi, ali mogu razmišljati o tome kako će se ovo pitanje rešavati na terenu po suštini.

Prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. U trenutku smrti osobe koja je posedovala određenu imovinu, na tu imovinu mogu nastati zahtevi najrazličitijih ljudi. Ko će i u kojim udelima na kraju dobiti imovinu zavisi pre svega od toga ko će se i koliko lako pomiriti sa odgovarajućim zahtevima. U najočiglednijim slučajevima, kada je, na primer, preminuli imao bitkoin novčanik i kada su članovi njegove porodice takođe imali pristup ključevima, njihove zahteve za vlasništvo nad bitkoinima teško će iko moći da ospori. Slično tome, ako je preminuli živeo u sopstvenoj kući, njegovi ukućani nakon njegove smrti automatski postaju stvarni vlasnici kuće, a osporavanje njihovih prava na to nasleđe značilo bi iznošenje zahteva da se oni izbace iz kuće, a za to su potrebni izuzetno jaki razlozi. Verovatno će nekim rođacima ili prijateljima preminulog koji žive odvojeno biti teško da obrazlože svoja prava na bilo koji udeo u onome gde su drugi ljudi već bili stvarni suvlasnici ostavilaca.

A šta je sa onom imovinom kojom je preminuli vladao samostalno i do koje njegovi ukućani nemaju direktan pristup? Na primer, posedovao je kompaniju. Ključeve od kancelarije kompanije ima čistačica koja dolazi povremeno, ali je malo verovatno da će njeni zahtevi da prisvoji kancelariju na osnovu činjeničnog pristupa prostoriji biti bilo kome shvaćeni ozbiljno. Ipak, ako niko od rođaka preminulog nije učestvovao direktno u biznisu i ako preminuli nije ostavio nikakva raspoređenja u vezi sa imovinom, neće biti ništa čudno u tome što će zaposleni u kompaniji rastrgati imovinu ili će je prisvojiti neko iz menadžmenta – samostalno ili u kooperaciji sa delom kolega. To će jednostavno značiti da prava vlasništva nad tim biznisom nisu bila dobro utvrđena. Naravno, što je tržište oko toga stabilnije, to je manja verovatnoća za ovakvu situaciju, i najverovatnije je vlasništvo nad kompanijom odavno tokenizovano, a pravila prelaska tokena u druge ruke bila su opisana, uključujući i moguću smrt vlasnika. Recimo, fond Montelibero i sva tokenomika koja se oko njega razvila postoje svega godinu i po dana, a kod nas su već u određenim dogovorima fiksirane ovakve mogućnosti – jer je predvidljivost pravila veoma važan element investicionog klimata.

Konačno, pričajmo o dugovima. Naravno, zahtev poverioca za povrat duga je veoma jak. Zato je jasno da u uslovima razvijenog tržišta i propisno zabeležisanih obaveza, poveriocu neće biti teško da naplati ulog iz dela imovine preminulog. Ako iznos dugova očigledno premašuje iznos deljivih aktiva – tada imamo slučaj bankrota. U toj situaciji će svi pretendenti na imovinu morati da se dogovore ko će koliko dobiti, a ako se mirno ne dogovore, neizbežno je obraćanje sudu – ne mogu se pak stvarno ratovati.

Uopšte, želim da napomenem da ankap nije samo anarhija, već i kapitalizam, odnosno razvijeni tržišni odnosi. Sva postojeća pravna rešenja, naročito iz sfere običnog prava, neće nestati, i u različitim spornim slučajevima će se, naravno, pozivati na njih. Glupe rasprave koje se svode na takmičenje čiji je advokat skuplji i ko je više podmazao sudiju, malo su verovatne u ankapu zbog decentralizovane prirode primene prava. Ali sama težnja za insistiranjem na svojim pravima neće nestati, što znači da posao za pravnike neće iščeznuti.

Ljudi sa slabim inhibitorom nasilja – najgori partneri za veze

Voluntarist, Bitarh

Bilo kakvo zlostavljanje u odnosima iz mnogih razloga zaslužuje osudu i ne sme biti dopušteno. Međutim, posebnu pažnju vredi obratiti na to čemu dovode odnosi sa degeneratima sa slabim inhibitorom nasilja, kod kojih se mogu uočiti psihopatske crte. Kao što pokazuje jedno aktuelno kanadsko istraživanje žrtava zlostavljanja u heteroseksualnim odnosima (među kojima su žene činile 93%), do 30% „abjuzera“ odgovara kriterijumima psihopatije, i upravo su takvi ljudi najjači predskazatelj dugotrajnog nasilja u odnosima. Takođe, zbog disfunkcionalog inhibitora nasilja, oni lako ignorišu signale za pomoć (izraze tuge i straha) svojih partnera, osim u slučajevima kada to mogu iskoristiti u svoje manipulativne svrhe. Na primer, manipulišući strahom, mogu zastrašivati svog partnera, primoravati ga na seksualni kontakt ili upotrebu supstanci. I što je glavni zaključak istraživanja – upravo psihopatski abjuzeri najgore utiču na psihičko zdravlje svojih partnera, ostavljajući ih sa posttraumatskim stresnim poremećajem.

Očigledno je da degenerati sa slabim inhibitorom nasilja ne bi smeli biti pušteni u odnose, barem dok ne pristanu na terapiju svog poremećaja. Pre svega, svaki normalan pojedinac treba da razmisli o sopstvenoj bezbednosti i svom psihičkom zdravlju, jer odnosi sa sličnim psihopatskim abjuzerima mogu samo naškoditi. Pored toga, ako znate da je neka osoba sposobna lako da vrši nasilje, ne osećajući nikakav otpor prema tome, bilo bi dobro upozoriti sve u svom okruženju na to i na potencijalne posledice odnosa sa tom osobom. I konačno, predispozicija za slab inhibitor nasilja jednostavno ne sme biti učvršćena u ljudskom genofondu. Dobar primer pokazuje najbliži srodnik čoveka – patuljasta šimpanza (bonobo), koja ima izuzetno nenasilno društvo i ne ubija svoje srodnike. Prema tvrdnjama nekih istraživača, ženke bonobo jednostavno odbijaju da se razmnožavaju sa agresivnim mužjacima. Postupajući na isti način, ljudi bi mogli značajno da smanje nivo pojavljivosti slabog inhibitora nasilja već u sledećoj generaciji.

Dopisala sam knjigu o ankapu. Ura.

Poslednje poglavlje, koje sumira treći deo knjige, je dopisano. Sada svi koji ne vole ongoinge mogu konačno preuzeti celu knjigu i progutati je za jedno veče. Oni koji su odlagali svoj donat do završetka rada, ne želeći da troše na ono što neće biti završeno, takođe mogu da se opuste i otvore svoje novčanike. Kada počnete da pišete knjigu i nastavite s tim, na kraju je dopišete. Kada počnete da težite ankapu i krećete se u pravom smeru, na kraju ga dostignete. Takav je red stvari.

Zatim knjiga treba da prođe kroz lekturu (šaljite svoje vredne primedbe), a nakon toga ću se pozabaviti njenom distribucijom, i vas, naravno, pozivam na to isto. Pripremite svoje izdavačke kapacitete za distribuciju fizičkih kopija, razmislite na kojim resursima da širite linkove ka tekstu, pišite recenzije, svaki doprinos je dobrodošao.

Bilo mi je veoma prijatno raditi na ovom projektu. Smatram da mi je on omogućio da ozbiljno sistematizujem svoje stavove. Nadam se da će omogućiti i vama.

Psihičko zdravlje čoveka u autoritarno-konzervativnim društvima prošlosti i savremenim liberalnim društvima

Voluntarist, Bitarh

Postoji tvrdnja da savremeni uslovi života negativno utiču na ljudsku psihu, s obzirom na to što se danas može primetiti veoma visok nivo stresa u društvu, rasprostranjenost psiholoških problema, pa čak i samoubistava. Istovremeno, kao primer suprotno postojećeg navode se primitivnija, konzervativnija, a često i autoritarna društva prošlosti, u kojima se navodno nisu primećivali nikakvi psihološki problemi. Ponekad takve tvrdnje idu čak toliko daleko da se smatra da su ljudi koji su naporno radili celimi danima samo kako bi obezbedili osnovni opstanak i koji su se povinovali autoritarno-konzervativnim redovima sa atributima kao što su nedostatak ženskih prava, surovo vaspitanje dece i potčinjenost autoritetu, bili psihički zdraviji od prosečnog stanovnika savremenog grada, koji u životu ima mnogo manje poteškoća i mnogo više sloboda.

U jednom indijskom članku o problemima mentalnog zdravlja u konzervativnim društvima naveden je dobar pasus koji opisuje celu situaciju:
„Zbog pogrešnih konzervativnih pogleda na mentalno zdravlje, društvo karakteriše pacijente [koji pate od problema sa njime] kao lude ili slabe ljude. Ljudi sa takvim konzervativnim uverenjima, po pravilu, ostaju u neznanju i pate u tišini, skrivajući svoju bol ili potiskujući bol svojih bližnjih, koji možda takođe pate. Kao rezultat toga, takav neželjeni konzervativni ego sprečava ljude ili članove njihovih porodica ne samo da prihvate svoju bol, odnosno da se otvore o svojoj borbi, već i da potraže pomoć profesionalaca.“

Ljudi sa autoritarno-konzervativnim pogledima nemaju nikakve dokaze o tome da ljudi u strožim i autoritarnijim društvima poseduju bolje mentalno zdravlje. Naprotiv, bilo bi logično očekivati da pojave kao što su siromaštvo, nasilna prisila i zlostavljanje, nedostatak prava i sloboda ozbiljno traumiraju ljude. Ali u društvima koja se karakterišu takvim atributima, nije uobičajeno čak ni pokretanje pitanja psiholoških problema, jer niko jednostavno neće razumeti osobu koja pati, vrlo je verovatno da će je ismejati, nazvati slabuncem ili čak kazniti zbog takvog otkrivanja. Zbog toga se u njima i neće primećivati takvi problemi.

U savremenom društvu stvari nisu tako, jer je vremenom deljenje svojim problemima postalo normalna praksa koja se ne suočava sa nerazumevanjem i osuđivanjem. Sada možemo primetiti toliko mnogo psiholoških problema jer ljudi koriste priliku da o njima pričaju svima. Ako je u prošlosti osoba skrivala svoje patnje, a samoubistvo bilo apsolutno neočekivan postupak za okolinu, sada se malo ko krije, a potencijalni samoubica će se više puta požaliti na svoje stanje okolini ili će barem na neki način nagovestiti na to pre nego što pokuša da nanese sebi stvarniu štetu. Upravo u tome i sastoji razlika između autoritarno-konzervativnih i liberalnijih i slobodnijih društava – u potonjim postoji više samo vidljivih psiholoških problema, jer se manje skrivaju. Ali veći broj stvarnih problema sa psihom može se očekivati upravo od strožih i autoritarnijih društava.

Knjiga o ankapu: završila sam poglavlje o agorizmu

Doradila sam predmet. Tokom izlaganja često sam gušila sopstvenu potrebu za pričom, jer bih mogla mnogo toga ispričati o tome kako praktikujemo agorizam kod nas u Monteliberu, ali obećala sam da knjiga bude što sažetija, a to znači da ovde nema mesta za lirske digresije.

Svako poglavlje o određenom pristupu izgradnji ankappa završavalo se nabrajanjem nedostataka tog pristupa i ukazivanjem na to da on ne može dovesti do ankappa. Sada mi je ostalo samo da sumiram sve napisano, a nakon toga ću moći, dok je sve još sveže, da se posvetim lekturi.