Stefan Molynieu. Praktična anarhija. Glava 18.

Ovo poglavlje, Bezdržavno društvo i nasilni kriminal, već je ugrubo preveo volonter, a ja sam sada samo lektorisala prevod.

Ovde Molinju, ne štedeći boje, nastavlja da opisuje onaj totalitarni pakao koji pokušava da nam proda umesto ancap-a – sa svetskom mrežom „organizacija za rešavanje sporova“, kojima, međutim, daje ovlašćenja za potpunu kontrolu najmanjih aspekata života, što bi, prema zamisli autora, trebalo da onemogući postojanje čoveka bez pokrivanja, jer uplašeni ORS biznis neće smeti da proda ni prokleti hot-dog onome ko se okaže precrtan sa lista.

Nema bitkoina, totalni KYC i ostala čuda totalitarizma – evo šta opčinjenost moralnom filozofijom čini pristojnim, zapravo, ljudima. Deco, ne budite kao Molinju. Moralna filozofija razvraćuje, kao i svaka težnja ka apsolutima. Ako osetite privlačnost prema njoj – držite ruke iznad ćebeta.

Koje garancije protiv zloupotreba od strane ORS-a nudi Molinju? Izvolite, evo svega što on piše povodom toga:

Ah da, ali šta ako su sa „izgojem“ postupili nepravedno i ako ga ucenjuje ORS ili AKR?

Pa, setite se da je anarhizam uvek dvostrani pregovori. Kako biste privukli ljude da potpišu ugovor sa vašim ORS-om ili AKR-om, koje kočnice i protivteže biste u njega uključili kako biste umirili njihove strahove po ovom pitanju?

Drugim rečima, on smatra da će ORS-ovi sami smisliti koje garancije svoje poštenosti mogu pružiti radi privlačenja klijenata – i to u uslovima gde to što neko nije klijent ORS-a znači da postaje potpuni marginalac. Prilično je licemerno, otprilike kao očekivati da će se države, sa svojim monopolom na nasilje, takmičiti u privlačnosti svojih zakona kako bi privukle potencijalne građane – a ne težiti da izvuku iz građana maksimum novca, pružajući im minimum usluga.

Srećom, predloženi model jednostavno neće raditi onako kako je opisan. Evo, recimo, najjednostavnijeg načina da se on zaobiđe. Osoba jednostavno izjavi da je osnovala sopstveni ORS koji pruža usluge osiguranja lično njoj – a svima ostalima iskreno nudi ugovore sa tako nepodnošivim cenama da niko neće hteti da se osigura kod nje. To je to, imamo „ne-izgoja“ sa nula-ugovorom, koji je zaključio sa nula-firmom, i koji ga iskreno poštuje, pošto zaista sam sebi plaća sve slučajeve osiguranja.

Ako Molinju smatra da ovakvo zaobilaženje sistema treba da spreče veliki i ugledni ORS-ovi, inače će ovim bagom iskoristiti razni autlosi, i neće ih biti moguće razlikovati od poštenih pojedinaca po formalnom znaku postojanja ugovora sa ORS-om – onda dolazimo do ideje licenciranja biznisa, a to je već državna regulacija. Pa dobro, nazovimo ovu regulaciju cehovnom – i šta, da li će ljudima od toga život postati lakši? Danas ceh ORS-ova odlučuje koga će pustiti na svoje tržište, a koga ne, a sutra će regulisanje ulaska na svoj poslovni deo početi svaki pas.

Ako se pak Molinju slaže da je samousluživanje u sferi rešavanja sporova legitimno, to ubija sav njegov totalitarni patos. Osoba koja se de facto nalazi van sistema osiguranja i dalje će moći da obavlja svakodnevne ekonomske aktivnosti, što znači da nema smisla u mnoštvu procedura koje se uvođim kako pored sistema ne bi proklizao ni miš. Pa to je odlično – reći će na to bezbrojni hoteli i restorani. Naši troškovi vođenja biznisa će biti manji, a ako neki snobovi žele da se osiguravaju od svakog kihanja – neka, mi biramo rizik i šampanjac.

Ukratko, ne vredi uzeti bilo koji statički model i dati mu totalni karakter. Ljudi će tražiti načine da poboljšaju lično svoje stanje. Rezultat će u svakom trenutku u velikoj meri biti određen balansom dobiti i troškova određenog ponašanja. Ali krajnje je malo verovatno da će u bilo kom trenutku rezultat ličiti na sistem ORS-a onako kako ga opisuje Molinju – on je zasnovan na previše uskom shvatanju toga koje ljude treba smatrati poštenim, i zato će neizbežno biti u konfliktu sa brojnim libertinijim anarhistima, kojima ovaj sistem izgleda kao totalitarni pakao.

Podsećam da će objave na kanalu biti češće i zanimljivije ako podstaknete autora donacijama.

Obrada infopovoda o godišnjici invazije

Pošto danas svi prisećaju kako je to bilo, i ja ću proći kroz stare materijale. To što sam pisala o ratu najlakše se može pronaći putem taga #война. Sada ponovo čitam i shvatam da sam, zapravo, ključnu želju upućenu ruskom narodu izrazila u prvoj objavi, na dan početka invazije: da se rasele po svetu, oslobodiši svoje državnosti. Sada, nakon godinu dana, drago mi je što svestim da ogroman broj bivših ruskih podanika realizuje ovaj program, i veoma se nadam da će živeti u miru i prosperitetu. Naravno, ne smatram sebe ruskom nacionalistkinjom, i zato se nisam ograničila samo na antiruske objave, već sam sastavila i antiukrajinsku, gde sam, u suštini, predstavnicima bratskog naroda poželela isto to: mogućnost da slobodno odu što dalje od rata, gde će graditi svoj miran život daleko od međudržavnih obračuna. I to dok, u celini, aktivnosti ukrajinske države po uništavanju RF ocenjujem pre pozitivno.

Za one koji su želeli da ostanu u RF i postanu heroji, takođe je bila navedena preporuka, i drago mi je što su joj sledili (ili razmišljali u sličnom pravcu) prilično mnogi – reč je o paljenju vojnih kancelarija. Za ekspate su kao najvažniji zadaci označeni poraznički razgovori i pomoć svima koji beže od rata. Mogu konstatovati da je i ovde, zapravo, pogodak u centar.

A evo da moja pozitivna agenda za međunarodnu politiku, nažalost, prodire u umove sa strašnim otporom. Šta tu može – za prosečnog birokrate je to nekako previše radikalno. Ipak, sa zadovoljstvom primećujem da tema razчленjenja RF postepeno prestaje da bude marginalna. Jednostavno svi čekaju da se to nekako samo desi. Pa i ja čekam, šta više. Ipak, teritorijalni raspad ide mnogo lakše kada odlomci imperije brzo dobiju međunarodno priznanje, a za to ne treba do mene.

Mesec dana nakon početka invazije postalo je jasno da će ovo trajati veoma dugo, o čemu je pisana najpesimističnija od mojih objava, o rutinizaciji košmara i o tome da za libertariansku politiku u RF nije ostala nijedna korisna niša za delovanje, i da je moralna obaveza obe libertarianske partije da odatle odu u potpunosti. Nažalost, u potpunosti je otišla samo jedna od dve partije, druga je režimu ostavila taoce.

U aprilu je na društvenim mrežama počela da odjekuje tema budućih reparacija, i tu sam, neočekivano za sebe, zauzela istu poziciju kao i Mihail Svetov, iako u okviru potpuno drugačije argumentacije. Ukratko, reparacije su zlo pre svega za Ukrajince.

1. jula sam naglasila da će uskoro biti sasvim verovatan prelazak sa diverzija na individualni teror. Krajem avgusta dogodio se prvi prilično glasan teroristički akt, o čemu nisam propustila da razmišljam. Verovatno je to bio skup mojih najspornijih razmišljanja u vezi sa ratom.

Pre izbora sam objavila prilično lepu ideju, kojom, međutim, koliko mi je poznato, niko nije iskoristio. Zatim se desila mobilizacija, i ja sam, nakon još par objava, izgubila interes za dalja razmišljanja o ratu. Sve je rečeno, svi zaključci su izvučeni, strane su izabrane, nema koga ubeđivati. Koje je selo danas zauzele ruske vojske postalo je konačno manje važno od toga što je crnogorska vlada nacionalizovala trajektsku vezu Kamenari-Lepetane.

Vreme je, vreme je već da vanzemaljci izvrše invaziju ili da se desi ustanak mašina, kako bismo se svi sa čistom savešću prekvalifikovali iz vojnih analitičara u ksenopsihologe i eksperte za veštačku inteligenciju.

Tužna slika napada države na privatni biznis, koja me zauzima daleko više nego rat negde na istoku

Kakav je uticaj genetike i sredine na sposobnost vršenja nasilja

Voluntarist, Bitarch

Razne sposobnosti i sklonosti čoveka u pogledu njegovog karaktera i ponašanja, naravno, nastaju usled neurofizioloških specifičnosti, koje se formiraju kako genetski, tako i pod uticajem sredine. Ali sporno pitanje je često to u kojoj meri ova dva tipa faktora određuju ličnost čoveka. Posebno se rasprave mogu odnositi na problem nasilja – kakva je u njemu uloga urođenih predispozicija čoveka i socijalnog okruženja u kojem se nalazi? Pokušajmo da damo jasan odgovor na ovo pitanje.

Počnimo sa istraživanjem koje razmatra pitanje genetskog rizika od pojave psihopatije kod sedmogodišnje dece. Važne komponente psihopatičkih predispozicija su crte bezdušnosti-bezstrastnosti (callous-unemotional traits), koje se manifestuju nedostatkom empatije, krivice i drugih socijalnih emocija, kao i antisocijalno ponašanje koje se manifestuje povećanom agresivnošću. Kao što je pokazalo ovo istraživanje, podudaranje obe komponente kod dece ima izuzetno visok nivo nasleđivanja – 81%. Pri tome, u slučaju kada deca imaju samo antisocijalno ponašanje, primećuje se umeren nivo nasleđivanja – 30%.

Razlika između ove dve grupe dece sastoji se u tome da su predstavnici prve grupe, kod kojih se primećuju crte bezdušnosti-bezstrastnosti, sposobni upravo za namerno antisocijalno ponašanje i nasilje. Oni imaju visok rizik od razvoja psihopatije i sklonosti ka nasilničkom kriminalitetu u odraslom dobu, a takođe teško podležu vaspitnim merama. Njihovo stanje je ozbiljnije nego stanje dece iz druge grupe, čiji problemi s ponašanjem nisu toliko ozbiljni i dugoročni.

Vredi navesti još jedno istraživanje u kojem je ispitivana stabilnost različitih tipova agresije od detinjstva do adolescentnog uzrasta. Stabilnost reaktivne agresije, koja nastaje kao reakcija subjektivnog pojedinca na frustraciju ili pretnju (odbrambena agresija takođe spada u reaktivnu), može se objasniti u skoro jednakoj meri genetski (48%), kao i uticajem sredine – zajedničkim (11%) i razdvojenim (41%). Međutim, stabilnost proaktivne agresije, tj. korišćenja agresivnih postupaka za ostvarivanje određenih težnji i namernog nanošenja štete ljudima, bila je pretežno genetski (85%) posredovana. Pored toga, vredi pomenuti da u zrelijem uzrastu i dalje ostaje jaka genetski posredovana stabilnost crta bezdušnosti-bezstrastnosti. Tako, između 17. i 24. godine ona iznosi 58%.

Sposobnost vršenja namernih činova nasilja, ili proaktivna agresija, definitivno ima izuzetno jak genetski uticaj. I to je u skladu sa konceptom mehanizma inhibicije nasilja, prema kojem prosečan i zdrav pojedinac oseća reakciju odbacivanja i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Ovaj mehanizam se izražava kao urođeni bezuslovni refleks, nastao je tokom biološke evolucije čoveka, a crte bezdušnosti-bezstrastnosti i psihopatičke predispozicije su rezultat narušavanja njegovog ispravnog funkcionisanja.

Kao što možemo videti, ovo narušavanje, koje vodi do sposobnosti za namerno nasilje, definitivno se može nazvati genetskim odstupanjem, za koje bi najbolji lek bio razvoj odgovarajuće genske terapije. Prilično jaki kandidati za njenu primenu mogu biti geni povezani sa ispravnim radom serotoninskog sistema, kao što su MAO-A, SERT, TPH2, kao i geni receptora 5-HT1A/1B.

Nešto drugačije stvari stoje sa reaktivnom agresijom. Njen povećani nivo često se povezuje sa hiperosetljivošću na pretnje, i to može svedočiti ne samo o narušavanju rada inhibitora nasilja, već i mehanizama reagovanja na pretnje. Pošto, kao što nam govori koncept efekta superiornosti pretnje, ovi mehanizmi se aktiviraju kako na urođene pretnje (na primer, zmije i pauke), sa kojima se čovek susretao tokom svoje evolucije, tako se i prilagođavaju pretnjama sa sticanjem iskustva, uticaj sredine igra značajnu ulogu u njihovom ispravnom funkcionisanju uporedo sa genetikom.

Primer istinski libertarianske reakcije na državni bespredel

Nedavno sam pričala o velikom međunarodnom teraktu, koji su sprovele vlasti nekoliko zemalja protiv male kripto menjačnice Bitzlato. činilo se da je u ovoj priči već sve jasno: kompanija je razorena, novac klijenata je izgubljen.

Međutim, tim menjačnice je odlučio da sačuva servis. Pošto su serveri zaplenjeni, a kod bota kompromitovan, oni sada ponovo pišu kod, i obećavaju da će od 1. marta organizovati mogućnost da svaki korisnik podigne polovinu depozita, a potom postepeno obezbediti pun pristup i ostatku sredstava.

Sviđa mi se borbeni duh u vestima koje objavljuje tim projekta. Nema nikakvog „be, me, nismo mi krivi, fors maior, ništa se ne može učiniti, ćao-ćao“. Umesto toga, okupatori se jasno nazivaju okupatorima i gotovo otvoreno se šalju putom ruskog ratnog broda – sećate se, postojao je takav stari mim.

Da, korišćenje centralizovanih servisa je opasno, ali potpuno izbegavanje poverenja u određene posrednike je veoma zahtevna stvar. I zato posebno cenim one centralizovane servise koji su na ovaj ili onaj način prošli test izdržljivosti. Sa tim se ne snalazi svaka kompanija. Recimo, menjačnica Bitfinex je u svoje vreme uspela da nadoknadi korisnicima gubitke od velikog hakovanja, dok menjačnica btc-e nije uspela da preživi najazd bandita u uniformama. Iskreno se nadam da će servis bitzlato proći svoj test izdržljivosti.

Kako libertarianske institucije regulišu reklamiranje?

Da li će tržišna regulacija oglašavanja biti efikasnija od državne? Na primer, oglašavanje psihoaktivnih supstanci, dječje pornografije ili kockanja.

Anonimno pitanje

Pitanje o tome kako libertarianske institucije regulišu nešto, zapravo je pitanje o tome kako tržišne institucije regulišu nešto.

Onaj koji postavlja oglas to radi kako bi povećao prinos od svoje aktivnosti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera svakoga da kupuje njegov proizvod po bilo kojoj ceni. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora potrošnje.

Onaj ko konzumira reklame želi da kao rezultat toga dobije informacije o tome koji su proizvodi predstavljeni na tržištu, kako oni zadovoljavaju njegove određene aktuelne ili potencijalne potrebe i gde te proizvode nabaviti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera proizvođača da uradi upravo ono što njemu, potrošaču, treba, u trenutku narudžbine, i da mu to donese direktno tamo gde potrošač ukaže. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora proizvodnje.

Konačno, postoje oni koji proizvode reklame i prikazuju ih potrošaču. U ekstremnom slučaju, oni bi želeli jednostavnim voljnim naporom da nateraju proizvođače proizvoda da im otplate lavlji deo vrednosti proizvoda za pravo da taj proizvod prodaju potrošaču. Drugim rečima, oni bi želeli da zauzme poziciju regulatora prodaje.

Kako tržišne institucije regulišu odnose između navedenih grupa? Preko mnoštva spontano nastalih povratnih veza. Reklame su previše skupe – proizvođači pokušavaju da minimiziraju njihovu nabavku, a potrošač je primoran da uloži mnogo truda kako bi pronašao bilo šta izvan svakodnevne korpe. Reklama je previše mnogo – kod potrošača se razvija „baner slepota“ i ona postaje neefikasna. Kao rezultat toga, naručilac reklame prestaje da plaća za prikaze, preferirajući plaćanje za rezultat – i reklamno tržište je primorano da se prestrukturira u korist što preciznijih i adresiranijih instrumenata oglašavanja. Ovo zadovoljava i naručioce – njihove reklame daju maksimalan prinos po jedinici uloženih sredstava – i potrošače – oni dobijaju informacije upravo o onome što žele, a ono nepotrebno im ne smeta pred očima. Za svaku od grupa zainteresovanih strana situacija na kraju ispada neidealna, ali to je svojevrsni dinamički kompromis koji sve više-manje zadovoljava. A čim prestane da zadovoljava, dolazi do prilično brze pregradnje tržišta.

A šta je sa državnom regulacijom? Država je regulator i proizvodnje, i potrošnje, i prodaje. U ekstremnom slučaju, ona bi želela jednostavnim voljnim naporom da određuje svaki aspekt života svakog od svojih podanika (pod „željama države“ ovde podrazumevam određenu pojednostavljenu refleksiju nad delovanjem pojedinih njenih funkcionera, kao i lica koja čine njenu grupu podrške – „etatiste“). To koliko je država uspešna u toj svojoj težnji, takođe određuju spontano nastale povratne veze. Ako je uspela da „proda“ potrošaču potrebu za borbom protiv dječje pornografije – potrošač će trpeti poteškoće u dobijanju odgovarajućih reklama i poskupljenje odgovarajućih usluga. Ako nije uspela da „proda“ potrebu za borbom protiv konzumiranja alkohola – potrošač uživa u tome što ga bar ne zatvaraju zbog konzumacije, iako su reklame, na primer, ograničene.

No, vaše pitanje se u suštini odnosilo na to da li tržišne institucije mogu dozvoliti trećim licima da ograniče oglašavanje određenih proizvoda, za koje su zainteresovani i proizvođači tog proizvoda i njegovi potrošači. Koliko efikasno ta treća lica mogu u ovom slučaju vršiti ulogu države, a da pritom ne budu država i da ne pribegnu direktnom nasilju.

Odgovor: mogu, ali ne toliko efikasno kao državne. Zadatak grupe uticaja je da učini određeno potrošačko ponašanje osuđujućim, da natera osobu da se stidi ga i, naprotiv, ponosi se time što ga izbegava. Ako je vaša reklamna kampanja bila uspešna – čestitam, vaš protivnik je marginalizovan. Ako je bila neuspešna – pa, onda ste marginalci vi sami. Sve je pošteno.

Ekonomska cena nasilja

Voluntarist, Bitarh

Godine 2017. Institut za ekonomiju i mir objavio je izveštaj u kojem je izvršena sveobuhvatna procena globalnih ekonomskih gubitaka nastalih usled aktivnosti usmerenih na „obuzdavanje, sprečavanje i otklanjanje posledica nasilja“. Ispostavilo se da nas nasilje košta 13,6 biliona dolara godišnje, odnosno 13,3% svetskog BDP-a (procena data za 2015. godinu). Kako bismo ovo stavili u perspektivu, smanjenje ekonomskog uticaja nasilja za 10% oslobodilo bi više sredstava nego što je ukupna vrednost svetskog izvoza hrane ili ukupni obim globalnih direktnih stranih investicija u 2014. godini. To su gigantske vrednosti.

Glavnu ulogu u ovom pitanju igraju vojni troškovi, koji dostižu 6,16 biliona dolara ili 45% svih ekonomskih gubitaka od nasilja. Troškovi unutrašnje bezbednosti, kao što su izdaci za policiju, pravosudni sistem, zatvore i privatno obezbeđenje, iznose 3,5 biliona dolara ili 26% svih gubitaka. Takođe treba istaći ubistva i nasilnu kriminalnost, koji direktno dovode do medicinskih troškova i gubitka prihoda žrtava, a indirektno do njihovog gubitka produktivnosti, kao i produktivnosti njihovih porodica i prijatelja zbog psiholoških posledica. Na to dolazi 1,79 biliona dolara ili 8% svih gubitaka. Naravno, nasilje dovodi do mnogih drugih gubitaka, na primer onih povezanih sa unutrašnjim i spoljnim konfliktima, kao i izbeglicama koji slede za njima.

Naravno, u ovu procenu nije moguće uključiti neke manje očigledne gubitke, naročito one koji su povezani sa vršenjem sistemskog nasilja i propuštenom prilikom. Naravno, već smo uračunali troškove za vojne i sigurnosne sfere, kao i gubitke od privatne nasilne kriminalnosti. Ali koliku bi korist mogla doneti sredstva kada bi bila investirana u produktivne aktivnosti, umesto da ih države oduzimaju za finansiranje sigurnosnih struktura, kao i drugih birokratizovanih, korumpiranih i neefikasnih državnih struktura? Koliki je potencijal izgubljen nanošenjem štete od strane nasilnika, kako državnih, na primer u progonu ljudi i ratovima, tako i privatnih? Očigledno je da će stvarni ekonomski gubici od nasilja biti mnogo viši od 13,3% svetskog BDP-a godišnje; ova procena je samo minimalna, od koje se može polaziti.

Mogli bismo izgubiti mnogo manje kada bismo investirali sredstva u rešavanje problema nasilja, a ne u njegovo obuzdavanje i otklanjanje posledica. U članku Instituta za ekonomiju i mir navodi se da će dolar investiran u obrazovanje doneti više koristi i jače doprineti održavanju mira nego dolar investiran u zatvore. Ali takođe ne smemo zaboraviti da je izvor svakog ozbiljnog nasilja manjina patoloških jedinki sa poremećajem u radu inhibitora nasilja, koji ne osećaju ništa loše u vezi sa nanošenjem štete drugim ljudima. Dolar investiran u razvoj efikasne terapije koja obnavlja inhibicijsku kontrolu nad agresijom kod onih kojima ona nedostaje, omogućio bi uklanjanje gubitaka od nasilja koji su za nekoliko redova veći od takve investicije. Mnogo sredstava, vremena i ljudskih života moglo bi biti spaseno i usmereno na produktivne aktivnosti koje povećavaju blagostanje svakoga.

Ljubav ankapa prema deci – prelazak u praktičnu ravan

I recently had the chance to present my book at the Montelibero club. There were about twenty-five people, no one threw tomatoes; on the contrary, they threw donations. Despite the fact that the decision to speak was spontaneous and not properly prepared, it seemed to go quite well.

But as a result, I was asked to create some kind of adaptation for children, so that there would be a way to clearly explain to them what these strange games are that their parents play, and to involve them in those very games.

Well, games it is. I want to make one game in a purely conversational genre, a trial run. We will play „the kind king.“ The child inherits a kingdom and wants to make their subjects happy. They can ask how things are in their kingdom, give orders, and find out from me what is reported back. Here, I am mainly interested in what questions the children will actually ask. Considering that I don’t have any of my own, it should be a mutually beneficial experience. I think that within a couple of weeks I will decide to hold the first game there, in the club.

Another game will require more serious development; I want to make a board game about life under etatism. In the basic module, I want to offer the roles of worker, entrepreneur, official, and politician. The goal is to show their relationships as simply as possible, but without losing realism. I also want there to be room for ethical decisions in the game.

Those are the ambitious plans. I spent more than a year on the book about ancap, and I hope to finish this significantly faster.

I also really hope that in the near future I will have much more free time, and I will be able to give the channel as much attention as it deserves.

Veza između starosti i sklonosti ka nasilju kod čoveka

Voluntarist, Bitarh

Kao što je poznato, glavni deo zločina, uključujući nasilne, čini se u uzrastu od 15-25 godina, nakon čega kriminalna aktivnost pojedinaca opada, ako potpuno i ne prestane. Postoje čak i tvrdnje da je ovakva veza između starosti i kriminaliteta univerzalna za različite grupe ljudi i društva, što znači da ovaj fenomen ima snažnu biološku determinisanost. Smanjenje kriminalne aktivnosti sa godinama često se povezuje sa formiranjem nervnog sistema i razvojem emocionalne kontrole.

Za potpuno razumevanje teme o kojoj razgovaramo, vredi pomenuti jedan važan biološki faktor. Prosečnom i zdravom pojedincu svojstveno je prisustvo inhibitora nasilja, koji izaziva reakciju odbacivanja prema nanošenju štete drugim ljudima. Naravno, njegova funkcija se razvija sa godinama, ali ovaj proces se već može primetiti u uzrastu od 4-7 godina, a kao bezuslovni refleks, koji se automatski aktivira pri opažanju signala za pomoć (izraza tuge, straha, bola), inhibitor nasilja je prisutan kod čoveka od samog rođenja.

Očigledno je da vršenje nasilja zahteva da funkcija inhibitora nasilja kod osobe bude narušena ili potisnuta. Ali veoma je važno napomenuti da takav poremećaj sam po sebi ne provocira nasilje. On samo znači da za vršenje nasilja ostaje jedan kočionič faktor manje. I ovde stupaju na scenu socijalni faktori, koji posreduju u vezi između starosti i kriminaliteta. Njihov spisak izgleda na sledeći način:

– kriminalci s vremenom počinju da razumeju da im njihove aktivnosti ne donose toliko koristi u poređenju sa rizicima koje snose i uloženim naporima;
– sa godinama ljudi teže tome da „sednu na mesto“, a negativan uticaj vršnjaka u mladom uzrastu kasnije je zamenjen društvenim neodobravanjem;
– kriminalci mogu s godinama izgubiti partnere za vršenje zločina zbog njihove smrti, zatvorenja ili gubitka poverenja u njih;
– smanjenje fizičkih sposobnosti usled starenja čini zločine opasnijim i manje uspešnim zanimanjem;
– sklonost kriminalitetu smanjuje i životno iskustvo, gubitak težnji koje ga zahtevaju, ili pak sticanje legalnih metoda za njihovo zadovoljenje.

Kao što vidimo, mnoge društvene okolnosti s vremenom čine kriminalitet manje isplativim u očima samih kriminalaca. Ali postoje i okolnosti koje mogu vratiti nasilne težnje. Postoji rasprostranjeno mišljenje da je u genocidu u Ruandi glavni deo nasilja počinila mlada ljudi u uzrastu od 19-20 godina. Međutim, kao što pokazuju podaci, glavni učesnici nasilja bili su muškarci stariji od 30 godina. Medijansko godine svih počinilaca tokom genocida iznosilo je 34 godine. I samo jedna trećina njih bila je uključena upravo u nasilne zločine.

Vredi takođe pomenuti da je starenje često povezano sa neurodegenerativnim procesima, i to može doprineti povećanoj agresivnosti. Kao primer mogu se navesti osobe koje pate od Alchajmerove bolesti. Posebno treba obratiti pažnju na funkcionisanje njihovog serotoninergičkog sistema, koji je odgovoran za mehanizam inhibicije nasilja. Istraživanja povezuju narušavanje njegove funkcije sa povećanom agresivnošću koja se primećuje kod pacijenata sa Alchajmerom koji imaju smanjenu gustinu serotoninskih 1A receptora. Pri tome, agresivnost ostaje na niskom nivou kod onih pacijenata čija gustina 1A receptora nije smanjena.

Može se zaključiti da vezu starosti i kriminalne aktivnosti, uključujući nasilnu, posreduju ne biološki, već socijalni faktori. Većina pojedinaca nije sklona tome zbog dovoljno izraženog inhibitora nasilja. Ali oni kod kojih se može primetiti njegov nedostatak, zavisni su u ispoljavanju svoje nasilnosti od uticaja sredine. I neki socijalni faktori mogu ih podstaći na nasilje u bilo kom uzrastu. Takođe, čini se da ovi pojedinci rizikuju ispoljavanje povećane agresivnosti usled starenja i neurodegenerativnih bolesti, mada treba napomenuti da to retko može prerasti u stvarnu kriminalnu aktivnost zbog njihovog stanja i starosti.

Kako nasilne ličnosti ocenjuju same sebe i šta sa tim raditi

Voluntarist, Bitarh

Razumevanje patološkosti nasilnog ponašanja može se suočiti sa problemom u kojem osoba koja, zbog disfunkcionalnog inhibitora nasilja, može lako vršiti nasilje, teško će sebe oceniti kao nezdravu ličnost. Mnogi poremećaji dovode do negativnih simptoma koje osoba jasno oseća, kao što su anksioznost, pogoršanje raspoloženja, depresija, suicidalne misli i drugo. Ali situacija je složenija kada sam poremećaj ne uzrokuje patnju. Sposobnost vršenja nasilja kao rezultat nedostatka reakcije odbacivanja i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima pripada upravo takvim poremećajima. Hajde da detaljnije analiziramo ovaj problem i utvrdimo šta je, s obzirom na to, važno razumeti o nasilnim ličnostima.

Dobra opcija bi bila posmatranje ljudi sa psihopatskim predispozicijama, pošto je psihopatija direktan rezultat narušenog rada inhibitora nasilja. Kako piše Robert Hare, koji je razvio poznati test-upitnik PCL za procenu priznaka psihopatije, psihopate imaju narcisističko i ekstremno preuveličano predstavljanje o sopstvenoj vrednosti i važnosti, zaista zapanjujući egocentrizam i osećaj dostojanstva; oni sebe smatraju centrom univerzuma, višim bićima koja imaju pravo da žive po svojim sopstvenim pravilima. Takođe je razmatrao pitanje lečenja psihopata. Prema njegovim rečima, termin „lečenje“ podrazumeva da postoji nešto što treba lečiti: bolest, subjektivni distres, neadekvatno ponašanje i slično. Međutim, koliko možemo utvrditi, psihopate su sasvim zadovoljni sobom i ne vide potrebu za lečenjem, barem u tradicionalnom smislu te reči.

Definitivno, psihopate imaju preuveličano predstavljanje o sebi. Smatraju sebe važnim i dostojnim. Često osećaju da imaju pravo da žive po svojim sopstvenim pravilima i misle da se zakoni na njih ne primenjuju. Skloni su da imaju grandiozna predstavljanja o svom potencijalu. Smatraju da zaslužuju da budu generalni direktori kompanija, ili su ubeđeni da su najbolji u svim poslovima.

Takve karakteristike ličnosti nasilnih pojedinaca nisu iznenađujuće. Još od detinjstva oni ne osećaju nikakva negativna osećanja kada drugima nanose štetu, i shodno tome to smatraju normom. Manifestacije empatije, saosećanja i nesposobnost vršenja nasilnih napada, što je svojstveno prosečnom i zdravom pojedincu, oni doživljavaju kao slabost. Možda upravo to predisponira njih da sebe stavljaju iznad drugih.

Sve ovo, naravno, ometa iskorenjivanje nasilja iz društva, pošto nasilnici sami često ne smatraju sebe abnormalnim i bolesnim. Na to ih treba uvek podsećati, pozivajući se na teoriju mehanizma inhibicije nasilja i patološkost njihovog stanja prema medicinskim definicijama. Konkretno, može se pomenuti Wakefiledov kriterijum poremećaja, kojem stanje odgovara u slučaju da ono nastane kao rezultat nesposobnosti nekog unutrašnjeg mehanizma da obavlja svoju biološku funkciju (u našem slučaju to se odnosi na inhibitor nasilja) i dovodi do nanošenja štete.

Ali najefikasnija metoda biće vršenje jakog socijalnog pritiska na njih. Osoba sa disfunkcijom inhibitora nasilja mora razumeti da niko neće rizikovati da ima bilo kakve poslove sa njom sve dok ne pristane na terapiju koja obnavlja inhibicijsku kontrolu. Takvi ljudi su opasniji čak i od onih koji pate od infektivnih bolesti, koje bez prolaska kroz lečenje danas teško ko prima na studije, posao ili rizikuje da sa njima zasnuje porodicu. Ako će značajan deo društva to razumeti, kao i ako bude razvijena efikasna terapija protiv nasilja, nasilni ljudi će početi da se leče već iz racionalnih razloga. Naravno, biće i onih koji to neće učiniti čak ni pod socijalnim pritiskom. Njih treba pažljivo pratiti i biti spremni na samoodbranu, koja takođe može uključivati primenu terapijskih preparata na onoga ko vrši napad.

Šta da rade libertarijanci koji se pridržavaju NAP-a u takvim slučajevima?

Crnogorski ribari žale se na albanske, koji su pregradili reku Bojanu gvozdenom mrežom i love skoro svu ribu.

U ovoj situaciji vidimo tipičan slučaj intervencije države u tržište, što neizbežno dovodi do najneprijatnijih posledica. Kao što se može razumeti iz članka, nije reč o tome da su neki nasumični albanski ribari pregradili reku, već o sasvim konkretnom preduzetniku kojem je albanska država dala koncesiju za lov ribe.

Kako se ovakvi problemi rešavaju bez državne intervencije, detaljno objašnjava u svojoj knjizi Upravljajući zajedničkim Elinor Ostrom. Ukratko, zajednica korisnika resursa postepeno razvija pravila korišćenja koja minimiziraju konflikte oko tog zanata, i to obično izgleda kao neka vrsta kliznog rasporeda ko, gde i kada može da lovi, kako se ne bi gužili i kako bi svima bilo dovoljno.

Država je u ovom slučaju ostavila samo opcije kao što su trpljenje i lov ostataka sa gospodarskog stola u donjem toku reke, ili ratovanje – na primer, organizovanjem diverzija protiv te iste mreže, ili protiv tog koncesionara, ili protiv činovnika koji ga pokršavaju.

Još jedna opcija, za miroljubive ali uporne – iznošenje problema na viši nivo, odnosno, u suštini, žalba nekom spoljnom arbitru. Time se, čini se, trenutno bavi crnogorska udruženja ribolovaca. Želim im uspeh; volim jegulje.