Čime je osigurano funkcionisanje NAP-a i zaštita privatnog vlasništva?

Anonimno pitanje

Na kraju moje knjige o ankapu pažljivo su sakupljene definicije pojmova iz libertarianskog leksikona koji se razmatraju u knjizi. Uzimam odatle one potrebne:

Princip neagresije – niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja.

Pravo vlasništva – od strane drugih priznat zahtev za ekskluzivnim ili preferencijalnim korišćenjem objekta.

NAP poštuju ljudi od najdubljih drevnosti i zasnovan je na pojmu pravde. Podsetiću vas kako je ja definišem:

Pravda – osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta.

Osećaj pravde smo uopšte nasledili od predaka pre ljudi, barem je njegovo postojanje eksperimentalno potvrđeno kod majmuna.

Tako možemo prilično sigurno tvrditi da je princip neagresije implicitno utkan u ljudsku prirodu tokom evolucije. Druga stvar je što je istorijski broj onih na koje se princip neagresije primenjivao, i čije je privatno vlasništvo poštovano, bio ograničen na bliski krug. Što se osoba više oseća kao tuđa, to manje okolina brine o njenim zahtevima, a samim tim i o njenim pravima.

Svaki lopov zna da je kradja od svojih poslednja stvar koju treba uraditi. Šta ga zaustavlja? Sigurno ne poštovanje privatnog vlasništva, on je već lopov. I ne strah od odmazde, koji uspešno prevazilazi idući na rizične zločine protiv imovine stranaca. Zaustavlja ga upravo osećaj zajedništva. To su svoji. Ne diraj. Sramota je. Ukratko, etika sa moralom (znate gde da pogledate definicije).

Šta je onda nateralo ljude da počnu da poštuju prava potpuno nepoznatih lica? Pre svega – razvoj globalne trgovine.

Istorijski se trgovina dugo smatrala prezrenim zanimanjem, jer je trgovac doživljavan pre svega kao prevarant i iznuđivač. Tajno sazna gde je jeftinije, pohvali robu ljudima, proda je skuplje – prevarant. Ili kupi dok robe bude u izobilju, a zatim proda skupo kada roba postane deficitarna – iznuđivač. Zato je trgovcu uvek psihološki prijatnije prodavati ne lokalnu potrošnu robu, već prezake čudnovate stvari. Za njih niko ne zna nabavnu cenu, tj. ne može ga razotkriti kao prevaranta, i oni su uvek u deficitu, ljudi nemaju sećanja na to da se ista roba nekada prodavala primetno jeftinije, pa trgovac nije doživljen ni kao iznuđivač. To je jednostavno skupa roba, premijum segment.

Što su obimi trgovine veći, to se trgovac manje treme oko maksimizacije profita iz svakog sitnog posla, ali sve više ceni propusnu moć svojih prodajnih mesta. I evo ga, on se više ne cjenka oko svakog svekla redačusa, već javno ističe fiksne cene za ceo asortiman. Slično tome, nabavke se vrše po sve dugoročnijim ugovorima. Čestna trgovacka reč počinje da ima vrednost u najširim krugovima, što još više smanjuje troškove trgovine i još jače širi svetsku trgovinu.

Za čoveka koji živi u zatvorenom društvu, dovoljno je poštovati moralne norme u krugu svojih, a strance doživljavati kao prirodne neprijatelje u odnosu na koje je sve dozvoljeno. Za trgovca svako postaje potencijalni klijent ili potencijalni reklamni agent. To preuređuje njihov moral. Oni koji se oslanjaju na prevaru stranaca, na duge staze gube od onih koji brinu o reputaciji.

E, a sada, nakon svih ovih razmišljanja, mogu kratko formulisati čime su osigurani poštovanje NAP-a i zaštita privatnog vlasništva. Oni su osigurani evoluciono razvijenim mehanizmima prilagođavanja čoveka životu u globalnom svetu.

U vezi sa tim, nije iznenađujuće što oni koji danas raspaljuju ratove, to čine upravo pod zastavom borbe protiv globalizma.

Prevarant i iznuđivač, pokretač progresa

Terapija protiv nasilja pomoću prirodnih trava

Voluntarist, Bitarh

Prilično zanimljive rezultate pokazuju istraživanja niza sredstava iz azijskih zemalja (Japan, Kina, Koreja), popularnih u „netradicionalnoj“ medicini, koja se koriste za terapiju poremećaja nervnog sistema. Praksa njihove primene i laboratorijska ispitivanja pokazuju snažan anti-agresivni efekat. I ovde nije reč samo o opštem smirujućem efektu. Čini se da su ova sredstva sposobna da obnove ispravno funkcionisanje mehanizma inhibicije nasilja.

Prvo od tih sredstava je kamishoyosan (ili Jia Wei Xiao Yao Wan), koji predstavlja mešavinu 10 biljaka, veoma često prepisivanu u azijskim zemljama kod određenih poremećaja. Nedavno istraživanje njegove primene na miševima pokazalo je jasan anti-agresivni efekat, koji je povezan sa aktivacijom serotoninskih 1A receptora i generalnim poboljšanjem rada serotoninskog sistema, koji je odgovoran za inhibiciju nasilja. Naravno, tačan mehanizam takvog delovanja još uvek nije poznat i potrebno ga je utvrditi u budućim istraživanjima. Međutim, shogaol, koji je sastavni deo đumbira – jedne od komponenti mešavine, deluje kao parcijalni agonista 1A receptora (preparat koji ih aktivira).

Još jedno sredstvo sa analognim dejstvom je yokukansan (ili YiganSan), koji je mešavina 7 biljaka. U ovom slučaju je već utvrđeno da anti-agresivni efekat daje biljka uncaria, tačnije njena komponenta – geisoshizin metil-eter. Ova supstanca takođe radi kao agonista serotoninskih 1A receptora. Primena kako same mešavine, tako i ekstrakta biljke i pojedinačne aktivne supstance, uz značajan anti-agresivni efekat, nije pokazala uticaj na aktivnost ispitanih jedinki, što znači da definitivno nije reč o običnom opštem smirujućem dejstvu.

Ideja farmakološke terapije nasilnog ponašanja kroz obnovu ispravnog rada serotoninskog sistema i mehanizma inhibicije nasilja već dugo se razvija oko primene agonista serotoninskih 1A i 1B receptora. I moguće je da se u ovoj terapiji može zaobići čak i sintetisanje novih hemijskih jedinjenja, pošto takva već postoje u nizu prirodnih lekovitih biljaka; potrebno je samo proučiti njihov uticaj na inhibitor nasilja.

U nekom od ovih ili u nekom drugom prirodnom sredstvu trebalo bi pronaći supstancu koja će davati dovoljno selektivan anti-agresivni efekat, koji ne utiče na ostale neurofiziološke funkcije. Takođe je moguće da se neko od sredstava može koristiti bez ekstrakcije konkretne aktivne supstance, već u vidu ekstrakta, tinkture ili odvaraka, i da će to biti dovoljno za ostvarivanje selektivnog efekta. Naravno, sve ovo je potrebno još eksperimentalno proveriti, međutim, istraživanja u ovom pravcu imaju dobre perspektive u razvoju anti-agresivnih agenasa, pri čemu bi to značajno pojeftinilo i pojednostavilo proces.

Osim toga, takva istraživanja mogu još jednom potvrditi koncept inhibitora nasilja i snažno ga popularizovati među masama. Ne zaboravimo da milioni ljudi svakodnevno pate od kućnog i porodičnog nasilja, pri čemu u mnogim slučajevima izvor nasilja živi zajedno sa njima. To znači da problem žrtava porodičnog i kućnog nasilja može biti rešen prilično jednostavno – dodavanjem tinktura i ekstrakata lako dostupnih biljaka u hranu i piće nasilnika. U slučaju efikasnosti takvog pristupa, ova sredstva mogu generalno postati široko primenjiva u terapiji nasilnog ponašanja.

Vesti projekta Montelibero, izdanje 14

Od prethodnog izdanja prošlo je, strašno reći, pola godine, tako da će sada ovo biti manje vesti, a više pregled trenutnog stanja projekta.

Montelibero je ušao u prilično zrelu fazu u kojoj se mnoge ranije intuitivne prakse kodifikuju, i ako prođete kroz nedeljne objave u glavnom Montelibero telegram kanalu (pretragom putem taga #sundaypost), tamo su svuda „objavljena ponuda za toliki i toliki token“, „promenjeni su uslovi tolike i tolike programe“ i tako dalje. Projekat je ubrao nisko viseće plodove, kada su ljudi ulagali na čist entuzijazam, i sada je započeo preorijentaciju na promišljenije investitore kojima su potrebni dokumenti koji izgledaju uobičajeno, jer bez njih investicije izgledaju sumnjivo.

Gradnja u MTL-city-ju ide sporije od zamišljenog – u prošlom izdanju sam pisala da prvi stambeni blok obećavaju da će biti predat do Nove godine, pa eto – sada obećavaju do leta. Potpuno je izgrađen i trenutno se završava. Četiri stana u vlasništvu fonda su već obećani u zakup dvema porodicama učesnika projekta (šta drugacije, to su veoma mali stanovi, zato su uzeti po dva po porodici), a peti stan je выставljen na prodaju kako bi se izmirili obaveze prema investitorima sa udelom – ne može im se uručiti po pola kvadrata stana u naturi. Takođe, građevinska kompanija je počela da otkupljuje tokene, prodajom kojih je plaćala gradnju, za 40% više od cene plasmana. To kod mene izaziva dvosmislena osećanja. Naravno, dobro je što su investitori zaradili, ali je loše što krajnji potrošač dobija smeštaj prilično skupo. Ja zbog ovog građevinskog buma i pada bitkoina više nemam mogućnosti da gradim.

Svaki studio ovde će krajnjeg kupca koštati više od 30 hiljada evra (i to su cene potpuno po tržištu, to je ono najneprijatnije)
Betonirani put, kanal za odvodnjavanje vode, struja, osvetljenje. Sada na ovim stubovima visi i optički kablovi, samo je fotografija starija

Ipak, razne vesti o tome da su u MTL-city-ju potpuno završene sve komunikacije, pa čak i to da je već doveden optički internet, ne mogu biti druge nego radost. Do maja obećavaju da će dovesti do kraja veliku akumulaciju vode, koja će omogućiti kupovinu vode na veliko i distribuciju po celom naselju. SVE komunalne usluge obećaju da će biti tokenizovane, pa čak i da će se očitanja brojila upisivati u blokčejn.

Cisterna zapremine 60 kubika, nešto slično postoji u ruševinama Starog Bara.

A da bi se potpuno razgalili ljubitelji tehnoloških noviteta, jedan od učesnika projekta, Ralf, koji predstavlja, uzgred, nas u nemačkoj dijaspore, drugoj po veličini posle Rusa, započeo je proizvodnju tople vode pomoću bitkoin majnera. Prototip je već sastavljen, dalje se očekuje skaliranje. Postoji nada da će se kao rezultat toga topla voda moći dobijati jeftinije nego ako se greje samostalno običnim kućnim bojlerom.

Prototip bojlera

Klub o kojem sam mnogo pisala u poslednjim izdanjima, i koji je danas postao centar života svih barskih učesnika projekta, takođe se tokenizovao. Kupovina tokena kluba omogućava svima željnim da podrže projekat, plus daje mogućnost ulaska u zatvoreni čet gde se diskutuju putevi njegovog daljeg razvoja. Klub još uvek nije dostigao tačku nulte zarade, ali je, barem zahvaljujući prodaji tokena, stvaraocu uspelo da nadoknadi znatan deo svojih početnih ulaganja.

20. marta klub je proslavio svoju godišnjicu, na koktelu povodom ovog događaja prisutno je oko pedeset ljudi, srdačno su proveli vreme, čak sam i ja osvojila besplatan koktel na kvizu o istoriji kluba, deleći pobedu sa još jednim aksakalom Montelibera, jedanaestogodišnjim Savelijem, koji je došao u Crnu Goru samo tri dana nakon mene.

Crni baloni su više od zlatnih, to sam ja

Kao što sam i strelela u poslednjem izdanju, priliv ruskih emigranata u Crnu Goru je usporio. Uz to, sama Crna Gora nastavlja da otežava uslove za dobijanje boravka (VNZ), što takođe ne doprinosi optimizmu. A baš danas su ovde na izborima prošao stari predsednik (uopšte govoreći, to je vrlo ispravno kada inkumbent izgubi izbore), a novi jako želi da vuče zemlju u EU, što neizbežno mora dovesti do pojačavanja regulatornog pritiska. Veoma je šteta što je Milo Đukanović lično išao na izbore, ne možeći da poveri to nekom dovoljno popularnom istomišljeniku. Šta, nema takvih? Pa i zaslužili su onda, koliko god to gorko zvučalo iz usta stranaca. Uostalom, Crna Gora je parlamentarna republika, a parlamentarni izbori će biti za još par meseci. Tada ćemo videti kakva će tamo biti vladajuća koalicija, nadam se da će biti krhka.

Oba su gora

Odakle potiču rasističke predrasude i na šta liberali zaista treba da obrate pažnju

Voluntarist, Bitarh

Postoji jedna činjenica – ogromna većina ljudi ne čini niti učestvuje u nasilnom kriminalitetu. Uprkos predrasudama koje se javljaju kod nekih ljudi prema predstavnicima drugih etničkih i jezičkih grupa, naroda, rasa, seksualnih i drugih manjina, besmisleno je osporavati ovu činjenicu čak i u njihovom slučaju. Uostalom, zašto se takve predrasude uopšte javljaju, ko je za njih kriv i na koga bi liberali, koji teže njihovom iskorenjivanju, trebali prvenstveno obratiti pažnju?

Udeo ljudi uključenih u nasilni kriminal je veoma mali u odnosu na celo društvo, ali svojim postupcima nanose mnogo štete i time privlače ogromnu pažnju. Takvim ponašanjem, manjina nasilnika kvari reputaciju čitavih grupa ljudi kojima sami pripadaju u očima predstavnika drugih grupa i uopšte celog društva. Zato bi liberali, koji sanjaju o izgradnji harmoničnog multikulturalnog društva, prvenstveno trebali obratiti pažnju upravo na ove nasilnike, jer njihovo prisustvo samo stvara probleme i ometa postizanje otvorenog tolerantnog društva sa normalnim odnosom prema mirnim predstavnicima manjina, koji među njima čine ogromnu većinu. Same optužbe drugih za rasizam i druge poroke malo im mogu pomoći u stvarnosti, dok se pravi koren problema koji žele da reše jednostavno ignoriše.

Pri razmatranju ovog problema ne možemo zaobići razumevanje teorije mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj pojedinci sposobni da vrše nasilne napade jednostavno pate od poremećaja koji im ne dozvoljava da osećaju odbojnost i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Naravno, takav poremećaj zahteva razvoj i primenu efikasne terapije koja vraća inhibicionu kontrolu nad agresijom. Ali dok takva terapija ne postoji, bar bi trebalo odvajati nasilne pojedince od svih ostalih. Na primer, društva koja slobodno primaju migrante trebala bi, kako radi sopstvenog dobra, tako i radi dobra većine samih migranata, testirati ih na prisustvo poremećaja u radu inhibitora nasilja i sposobnost njegovog vršenja, i ne puštati kod sebe onaj njihov manji deo kod kojeg budu otkriveni.

Ne postoje loši narodi, narodi kriminalci, narodi nasilnici i slične gluposti koje se mogu čuti od ljudi sa rasističkim pogledima. Ali u svakom narodu, nažalost, u određenom broju i dalje postoji manjina ljudi sposobnih da lako vrše nasilje. I upravo oni privlače najviše pažnje i najviše kvare reputaciju sopstvenih naroda. Zato bi liberali trebalo da počnu rešavati problem predrasuda prema manjinama upravo od njih. I, naravno, ne bi škodilo dopremiti svima činjenicu da ogromna većina ljudi ne vrši nasilje i da je problem samo u malom broju nasilnika.

Neprihabitan pogled na NAP

U mojoj knjizi o ankapu postoji poglavlje na koje moram najčešće da se pozivam – o konfliktima, moralu i pravu. I čini se da ću ga uskoro malo korigovati.

Znate, odavno me uznemirava ta među libertarijancima poznata težnja da one koji iniciraju nasilje nazivaju kršiteljima NAP-a. Posebno, naravno, oni koji NAP nazivaju ugovorom.

Podsetiću svoju formulaciju NAP-a: niko nema pravo da inicira nasilje nekažnjeno. Ovaj princip prvenstveno govori o tome da ne postoje privilegovane osobe koje imaju pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja. Pa ko ga onda krši? Krše ga oni koji ljudima daju takvo pravo.

Podsetiću svoju definiciju prava: prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. Drugim rečima, kršitelji NAP-a su oni koji su prihvatili zahteve određenih lica da nekažnjeno iniciraju nasilje. Ako baš želimo da budemo oštri: ne krši NAP Putin, već oni koji smatraju da on ima pravo da izdaje naređenja o ubistvima.

Jedini ko ima pravo da, bez ikakvog sudskog postupka, poništi kaznu za inicijaciju nasilja jeste žrtva nasilja. Upravo ona može oprostiti napadaču – nakon nadoknade štete ili jednostavno tako. Ali čak ni žrtva nasilja ne može, bez kršenja NAP-a, tvrditi da je napadač imao pravo da napadne. Da, napao je, nakon čega je došlo do pomirenja strana. To ne stvara presedan. Sledeći napad će podjednako zahtevati kaznu. Od svakoga ko je saglasan sa NAP-om.

Upravo u tome leže koreni libertarijanskog morala.

Nekoliko čudnih pitanja koja ne zahtevaju opširne odgovore

Zdravo, situacija je sledeća. Trenutno čitam na engleskom par novijih knjiga o ankapu — White, Right and Libertarian i A Spontaneous Order: The Capitalist Case for a Stateless Society (prvo sam počeo da čitam prvu zbog memnog naslova i Hoppea koji je napisao predgovor, a onda sam odlučio da počnem sa drugom jer je ona ranije izašla i valjda je bolje čitati ih po redu izlaska). Prvo sam samo čitao, a onda sam, kako potpuno ne bih poludeo u trenutnim okolnostima, odlučio da radim pisani prevod (i da počnem temeljnije da razvijam engleski). Predlog je sledeći: da se njihovi prevodi objave na tvom sajtu. Kako ti zvuči ta ideja?

Anonimno pitanje

Nemam ništa protiv, šaljite po poglavljima kako prevod bude gotov, objavljivaću. Priložite svoj novčanik, i tada će čitaoci, ako žele, moći i da vam doniraju za prevod, što ja, uostalom, ne mogu da garantujem. Ne isključujem mogućnost da ću osetiti potrebu da unesem neku redakciju.

Da li je moguće kupiti reklamu na vašem kanalu?

Administracija telegram kanala „SPL“

Radim za donacije. Uvek možete poslati novac koji smatrate prikladnim i postaviti pitanje tipa „recite svoje mišljenje o telegram kanalu SPL“, ili „na telegram kanalu SPL je izašao ovaj i onaj post, šta mislite o njemu?“ ili nešto slično. Poenta je da umesto standardnog reklamnog teksta u kanalu izađe moj sopstveni jedinstveni post sa ličnim mišljenjem, to je mnogo zanimljivije.

Da li imate emoji Ankare?

Timofej

Imam emoji Montilibero.

Preporuči dela gde autor, sa bilo koje pozicije, kritikuje ankap kroz celu knjigu.

Potaro

Naravno, Anarhija, država i utopija Roberta Nozika. Kroz celu knjigu autor dokazuje da čak i ako bi ankap iz nekog tajanstvenog razloga odjednom nastao, on bi odmah, prema logici koju opisuje, počeo da mutira u državu.

Neka to gori…

9. marta prošle godine slavila sam prvo paljenje vojnog komesarijata nakon početka širokoobimne ruske invazije na Ukrajinu. Juče je paljač osuđen na 13 godina kolonije.

Koliko mogu da razumem iz članka, paljenje se dogodilo dan nakon moje publikacije sa predlogom da se pale vojni komesarijati, što znači da se Kiril Butilin teoretski mogao inspirisati time, iako je mnogo verovatnije da mu je ideja došla nezavisno.

Prema članku, Kiril je uhapšen na granici između Litvanije i Belorusije na dan objavljivanja video materijala koje je snimio na kanalu Vatahanteri. Malo je verovatno da su ga otkrili na osnovu tih materijala, čini se da je ipak ostavio tragove neposredno tokom diverzije.

Moram konstatovati: potcenila sam opasnost diverzija protiv režima. Čini se da je on sposoban da prilično efikasno vodi istragu protiv unutrašnjih neprijatelja – barem sve dok njegova tehnička baza i motivacija zaposlenih ne degradiraju u dovoljnoj meri.

Šanse za Kirilovo oslobađanje pre demontaže ruskog režima su male. Osim ako Ukrajina u toku odavno najavljene ofanzive ne uspe da zarobi toliko zarobljenika da bude dovoljno za otkup svih zarobljenih Ukrajinaca, i da ostane još fond za razmenu ruskih kolaboracionista. Sami razumete, verovatnoća je zanemarljiva, jer je Rusija ima ogroman fond za razmenu: samo civila ima na stotine hiljada, i bilo koga u bilo kom trenutku mogu učiniti taocem.

Uglavnom, jedini savet u vezi sa ratom koji zadržava stalnu aktuelnost je emigracija. Zemlje koje još uvek puštaju ruske državljane i dalje postoje, iako se čini da će svakom sledećem talasu biti sve teže. Ne odlažite.

Slava herojima!

Budućnost je u idejama nerazumljivim stacionarnom banditu

Voluntarist, Bitarch

Kada se osoba pridržava određenih stavova o društvenom uređenju, želi određene društvene promene, a naročito kada sprovodi neku praktičnu aktivnost usmerenu na njihovu popularizaciju i realizaciju, može se suočiti sa određenim rizicima i pretnjama. Mislim da nije potrebno podsećati da opozicioni stavovi vrlo često bivaju progonjeni od strane postojeće političke vlasti. Čak i u prilično liberalnim i demokratskim društvima Zapadnog sveta, ljudska prava i slobode su i dalje ograničeni, a stavovi koji nisu u skladu sa vladinom agendom potiskuju se. A šta tek reći o neliberalnim i nedemokratskim društvima? U njima se može dobiti stroga kazna, ili čak izgubiti život, samo zbog izražavanja mišljenja koje nije u skladu sa „zvaničnim“ gledištem.

Aktivnost koja dovodi u pitanje ustaljeni društveni sistem je očigledno opasna i rizična. Ali da li se ovaj problem odnosi na apsolutno svaku takvu aktivnost? Pogledajmo nekoliko upečatljivih primera koji su omogućili da se to uspešno izbegne.

Jedan od njih je nastanak i širenje internet mreže. To je dovelo do ranije neviđene informacione slobode, efikasnog ujedinjavanja ljudi koji dele iste interese i slobodne organizacije različitih aktivnosti, uključujući i one usmerene na postizanje društvenih promena. Veoma važnu ulogu u formiranju upravo slobodnog interneta odigralo je to što su stacionarni banditi (države) jednostavno potcenili njegov potencijal. Mnogi konzervativni „eksperti“ u prošlosti su bili krajnje skeptični prema internetu i smatrali su da on neće imati značajan uticaj na društveni i ekonomski život.

Zamislimo šta bi se dogodilo da su vlade od početka razumele potencijal interneta. Sigurno ne bi dozvolile takvu slobodu, uvodeći mnoštvo zakona koji regulišu njegov rad mnogo pre širokog širenja. Moguće je da bi kreiranje bilo kojih internet resursa bilo pod direktnom regulacijom i licenciranjem vladinih organa. Takođe, internet provajdere bi od početka obavezali da tehnički projektuju rad mreže tako da spreče nastanak i funkcionisanje resursa koje vlada ne odobrava.

Naravno, ništa od toga se nije dogodilo. Vlade su se ozbiljno bacile na regulisanje interneta tek kada je pristup njemu već bio u rukama skoro svakog čoveka, kada je u njemu kreirano beskonačno mnogo resursa, kao i kada je postao neizbevan deo ekonomske aktivnosti. Oni i njihovi „eksperti“ ispostavili su se kao budale, nesposobne da razumeju principijalno novo informaciono sredstvo.

Slična priča desila se sa kriptovalutama. Države direktno zabranjuju korišćenje bilo čega drugog, osim sopstveno emitovanog novca, kao sredstva za razmenu i plaćanje. Ali u početku kriptovalute skoro niko nije doživljavao kao novac; posmatrane su kao igračka, zabava malog broja „gikova“. I tek kada su postale ogromnih razmera, vlade su preuzele njihovu regulaciju. Najverovatnije, da su vlade od početka bile svesne potencijala kriptovaluta, jednostavno bi uvele zakone koji zabranjuju sva takva sredstva. Sada je za uvođenje potpune i nagle zabrane kasno.

Može se zaključiti da će biti najbezbednije učestvovati u promociji i realizaciji onih ideja usmerenih na postizanje društvenih promena koje nijedna vlada u početku neće shvatiti ozbiljno. I takva aktivnost ima najveće šanse da zaista promeni svet, jer vlade, zbog sopstvenog nerazumevanja i nezainteresovanosti, neće je zabraniti, niti kažnjavati ljude povezane s njom.

Možda bi oni koji se i dalje bave aktivnostima koje su potpuno jasne i svesne stacionarnim banditima trebali da pređu na druge ideje koje oni potcenjuju uprkos njihovom ogromnom potencijalu? Na primer, to može biti potpuno iskorenjivanje nasilja kao instrumenta za postizanje bilo kakvih ciljeva i metoda interakcije između ljudi, što se i promoviše na ovom kanalu.

U zanimljivim vremenima živimo

Gruzijska parlamentarna većina je nakon protesta povukla zakon o stranim agentima koji je usvojen u prvom čitanju. Da li je to neka vrsta pobede? Pa, ne baš. Tokom ovih dana mnogi ljudi su prebijeni, uhapšeni, a njihova imovina je oštećena. O taktičkoj pobedi će se moći govoriti nakon što svi privedeni budu pušteni i svim oštećenima isplaćene odštete. Ali uopšte, naravno, bilo bi dobro postići raspust parlamenta i nove izbore – kakvo poverenje može postojati u šmekere koji su dopustili ovakav sranje?

U Crnoj Gori u punom jeku je oduzimanje imovine biznismena koji su dobili delove imovine pri prethodnoj vlasti u korist države (tako zvana nacionalizacija). Pritom to radi tehnički premijer, čijoj je vladi već izgovoren votum nepoverenja. To je već dovelo do toga da jedan grad ostane skoro potpuno odsečen od ostatka zemlje, i ako vlada ne uspe da reši problem do početka turističke sezone, veoma se nadam da će to ipak konačno paralizovati vlast, premijera će vratiti u Ulcinj, ili odakle god on izronio, a novu vladu uopšte neće moći da formiraju.

U Ruskoj Federaciji i Belorusiji sve je odavno jasno: tamo je opozicija ili u zatvoru, ili je pobegla u inostranstvo, ili je zatvorila usta i čeka da bude osuđena ili pozvana u vojsku, što je skoro ista stvar.

U Ukrajini je sve isto, samo što se iz zemlje ne može izaći zbog ratnog stanja – zato vlast ima punu podršku međunarodne zajednice.

Neću govoriti za SAD i ostatak sveta, jer se ne interesujem naročito za detalje, ali i tamo se stiče utisak da politika radikalizuje, i da ljudima unutar države, u okvirima političkog procesa, postaje sve teže dolaziti do kompromisa.

To može dovesti do različitih posledica.

U državama sa razvijenim federalizmom ljudi se mogu grupisati po interesima, smanjujući stepen političkog sukoba unutar subjektov federalne jedinice i povećavajući taj stepen između njih. Odluke centra će pritom sve više biti sabotirane. To je uslovno američki scenario.

U unitarnim državama ili fiktivnim federacijama poput Ruske Federacije, režimi će ili težiti diktaturi (beloruski scenario), ili izgubiti mogućnost donošenja bilo kakvih odluka – pošto će svaka odluka u korist jedne ili druge strane političkog sukoba dovesti do masovnih i sve radikalnijih protesta suprotne strane. To je uslovno gruzijski ili izraelski scenario.

Kao rezultat opisanih procesa dobićemo sledeću sliku.

U svetu će, s jedne strane, porasti broj autoritarnih diktatura, kao i demokratskih političkih formacija sa diktaturom ubedljive većine. S druge strane – povećaće se broj anokratija gde je vlast države paralizovana i gde se realne odluke donose van legalnog političkog procesa.

A pored svega tog sjaja, biće ogromnog broja ekspata koji nemaju nikakva politička prava, ali žive u onim zemljama čija im politika odgovara bar malo više nego politika zemalja iz kojih su odselili, i koji igraju važnu ulogu u ekonomiji zemalja u kojima žive, pa će se morati računati i na njihov prećutni zahtev da se „jednostavno ne mešaju u naše poslove“.

Ja, naravno, pozivam sve svoje čitaoce da na svaki način doprinose povećanju broja ovih poslednjih. Politička vlast je zlo. Postati ekspat, odnosno dobrovoljno odustati od političke vlasti nad drugima u korist samoupravljanja – to je u trenutnoj situaciji najlibertarijanskiji put.

Ovo je premijer Crne Gore Dritan Abazović, spalili su ga na kotorskom karnevalu prošle nedelje. Palite i vi svoje političare.

Šta se često ne uzima u obzir pri proceni reproduktivnog uspeha nasilnih jedinki

Voluntarist, Bitarh

Nasilničko ponašanje i psihopatske predispozicije dugo su se, kroz mnoga istraživanja, smatrala adaptivnim crtama koje bi trebalo da daju reproduktivnu prednost. Naravno, aktuelnija istraživanja opovrgavaju ovakav pogled. Istraživanja plemenskih naroda nisu pronašla realnu prednost ubica u broju dece u odnosu na one koji nisu ubice. Istraživanja psihopatskih ličnosti, iako pokazuju njihov uspeh u romantičnim odnosima (što je objašnjivo manipulativnim ponašanjem i sposobnošću korišćenja osećanja drugih radi sopstvene koristi), to nije uvek slučaj u dugoročnim odnosima i dobijanju dece. Ovakvi zaključci, koji na prvi pogled mnogima deluju kontraintuitivno, zapravo su veoma logični ako pogledamo šta zapravo predstavljaju nasilni pojedinci i kako to utiče na uspeh u nastavku roda.

Vredi postaviti jedno jednostavno pitanje: zašto nasilnom pojedincu uopšte treba deca? Odgovor na ovo pitanje je prilično očigledan u slučaju normalnih ljudi, koji žele da se brinu o nekome, da nekoga vaspitaju, ostave nešto za sobom u budućnosti, jednostavno zato što osećaju potrebu za tim. Ali nasilnike mnogo ređe brinu takve stvari, njima je zanimljivija direktna lična korist ovde i sada, čemu potreba da se brine o nekome ili brine o dalekoj budućnosti može samo smetati. Naravno, to ne znači da takva osećanja kod nasilnih pojedinaca uopšte ne postoje, ona mogu biti izražena podjednako kao i kod normalnih ljudi. Ali, barem u proseku, to se od njih može očekivati ređe.

Čak i ako samo pretražimo internet, na primer posetimo sajt „Quora“, gde različiti ljudi komuniciraju u formatu pitanja i odgovora, možemo videti potvrde onoga što govore aktuelna istraživanja. Navimo kao primer komentar jedne žene koja odgovara na pitanje da li psihopate žele decu. Ona skreće pažnju i na svoj egoizam, neželju da se brine o nekome i troši svoje vreme, kao i na negativne aspekte povezane sa dobijanjem dece. Ona smatra da je većina roditelja nesrećna i da je dobijanje dece „paklen kult“.

Međutim, treba napomenuti da postoje i razlozi zbog kojih psihopata može težiti dobijanju dece. Prvenstveno navodimo društveni uticaj. U prošlosti je bilo neprihvatljivo i osuđivano svesno i otvoreno odbijanje stvaranja porodice i nastavka roda, takvu osobu bi mnogi verovatno smatrali abnormalnom. Sličan pritisak je mogao igrati svoju ulogu, kao što njegovo odsustvo sigurno igra u savremenom svetu, gde odbijanje porodice i dece postaje apsolutno normalan lični izbor. Naravno, normalna osoba sa osećanjima koja su prethodno navedena često će i dalje biti sklona tome da dobije decu, najmanje bar jedno dete. A kod psihopate su u takvim uslovima mnogo veće šanse da postane krajnje ubeđeni „childfree“ (bez uvrede za nenasilne ljude koji su odlučili da ne dobiju decu).

Takođe, razlog mogu biti lični uverenja osobe, društveni uticaj koji u nekim situacijama i dalje postoji i koji podstiče dobijanje dece i osuđuje odbijanje toga, ili čak jednostavno slučajna trudnoća. Ali čak i ako psihopata dobije dete, malo je verovatno da će moći uticati na njega na pozitivan način. Naprotiv, najverovatnije će rezultat biti psihološka trauma kod deteta, što će samo smanjiti njegov reproduktivni uspeh u budućnosti. Kao što vidimo, nasilje ponovo nije adaptivna crta u dugoročnoj perspektivi.

Dobro je što su psihopate ipak manje uspešni u nastavku roda nego normalni i psihički zdravi pojedinci, naročito u savremenim društvenim uslovima. Ipak, bilo bi još bolje da nijedan od njih uopšte ne dobija i ne vaspitava decu, barem dok ne bude razvijena efikasna terapija za njihovo stanje, usmerena na obnavljanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja koji im nedostaje.