Ko teži političkoj moći i kako rešiti problem patokratija

Voluntarist, Bitarh

U pitanju toga ko obično poseduje političku moć, postoji velika razlika između zdravog prosečnog pojedinca, koji oseća odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima, empatiju i ostala socijalna osećanja, i manjine „degenerisanih“, koje ne brine za dobrobit drugih ljudi i koji su spremni da ostvare svoje ambicije čak i po cenu brojnih žrtava. Očigledno je da pojedinci koji pripadaju prvoj kategoriji jednostavno ne teže političkoj moći, već preferiraju da grade socijalne veze na osnovu dobrovoljnih sporazuma. I to nam dobro pokazuje samu suštinu institucije državnosti, još jednom dokazujući da su države jednostavno stacionarni banditi.

Mislim da se svi slažu da moć veoma često poseduju psihopatske ličnosti. Ovakvo stanje stvari moglo bi se objasniti njihovim visokim manipulativnim sposobnostima. Ali suština nije samo u tome – u borbi za moć takvim pojedincima jednostavno niko ne predstavlja ozbiljnu konkurenciju. Zdravim ljudima moć, podržana silnim prisiljavanjem, nije potrebna, a oni verovatno ne bi mogli u potpunosti da je iskoriste, čak i ako zauzmu visoku političku poziciju. U isto vreme, psihopata žudi za moćju i uvek je sposoban da iskoristi sve njene instrumente, uključujući i one za uništavanje potencijalnih konkurenata. Takođe, zauzevši moć, on privlači druge slične ličnosti koje takođe žude za visokim položajem. A pravednim i empatičnim ljudima ne preostaje ništa osim da se povuku, inače im mogu biti primenjene državne represije.

Možemo dugo diskutovati o problemima koje dovodi zloupotreba moći. Ali bilo bi bolje uvideti da takvoj zloupotrebi jednostavno nije moguće izbeći. Iz već navedenih razloga, psihopata, ili barem pojedinac koji nije potpuno bolestan, ali je ipak bezosećajniji, uvek će imati prednost u sticanju političke moći. Svaki „monopol na nasilje“ vremenom postaje patokratija – režim u kojem moć pripadaju ljudima sa psihičkim poremećajima. I ovde bi bilo prikladno pitati etatiste – zar zaista želite da živite u socijalnom sistemu koji će u određenom trenutku garantovano predati vaše živote na raspolaganje psihički bolesnim pojedincima?

Ljudi koji proučavaju problem patokratija obično kao rešenje predlažu obaveznu psihološku evaluaciju za sve potencijalne kandidate za političke funkcije. Naravno, ako detaljnije analiziramo takav pristup, shvatićemo da on verovatno ne može izbeći problem korupcije. Ali da je to uspelo, brzo bismo dobili vlast koja barem nije sposobna da efikasno koristi represivne i nasilne instrumente. A to bi omogućilo lakše dostizanje slobodnog nenasilnog društva.

Zato je ipak važna razrada metoda socijalnog pritiska koji ne bi dozvolili psihopatima da ostvare bilo kakav uspeh. Svaki pojedinac koji pokazuje znake psihopatije, a naročito onaj koji je nekada vršio nasilje, treba da bude izložen ozbiljnom ostracizmu (naročito u sferi izbornih prava) i podstaknut na prolazak terapijskih procedura usmerenih na lečenje njegovog psihičkog poremećaja. Jer, da bismo garantovano rasterali „monopole na nasilje“ i „stacionarne bandite“, prvo moramo učiniti apsolutno nemogućim nastanak patokratija, tj. rešiti problem postojanja nasilnih psihopatskih pojedinaca u društvu. Ako ih ne bude – nikome neće biti potrebna nikakva politička moć.

A zašto ste vi u Rusiji?

Pogledala sam opcije koje ste označili u poslednjoj anketi.

Evo telegrama:

Evo twittera (tamo postoji strogo ograničenje broja opcija):

Evo glasanja na ovom sajtu (mega uzorak, naravno):

Где вы сейчас?
Results

Kažu da se tokom tridesetog punog meseca u godini, na dve sekunde odmah nakon ponoći, malo otvori dugme za kreiranje ankete na fejsbuku, ali meni se još uvek nije otvorilo, tako da za tamošnju publiku ne mogu ništa reći.

Uglavnom, drago mi je zbog twitter-a, mada je generalno logično očekivati da će u društvenoj mreži koja je blokirana u RF udeo aktivnih učesnika koji žive van RF biti malo veći.

Ali, bilo kako, onih koji ostaju u RF je veoma mnogo, i želim da razumem spektar vaših izgovora.

Почему вы остаётесь в РФ? (опрос для тех, кто в РФ)
Results

Gde ste sada?

Nakon što je juče ruska Duma u režimu specijalne operacije usvojila zakon prema kojem je svaki građanin RF već primio poziv, i ako ga ne vidi, to su njegovi problemi, moje novinske trake na svim društvenim mrežama su, naravno, eksplodirale vriscima „bežite“.

Umesto toga, želela bih da razumem da li uopšte ima smisla pozivati svoju publiku na stvari koje možda za nju već dugo nisu relevantne. Zato sam napravila anketu, dugo ovde nije bilo anketa, to je nered.

I, koristeći priliku, čestitam svima Dan kosmonautike. Pozdrav iz mirnog života.

Где вы сейчас?
Results

Čime je osigurano funkcionisanje NAP-a i zaštita privatnog vlasništva?

Anonimno pitanje

Na kraju moje knjige o ankapu pažljivo su sakupljene definicije pojmova iz libertarianskog leksikona koji se razmatraju u knjizi. Uzimam odatle one potrebne:

Princip neagresije – niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja.

Pravo vlasništva – od strane drugih priznat zahtev za ekskluzivnim ili preferencijalnim korišćenjem objekta.

NAP poštuju ljudi od najdubljih drevnosti i zasnovan je na pojmu pravde. Podsetiću vas kako je ja definišem:

Pravda – osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta.

Osećaj pravde smo uopšte nasledili od predaka pre ljudi, barem je njegovo postojanje eksperimentalno potvrđeno kod majmuna.

Tako možemo prilično sigurno tvrditi da je princip neagresije implicitno utkan u ljudsku prirodu tokom evolucije. Druga stvar je što je istorijski broj onih na koje se princip neagresije primenjivao, i čije je privatno vlasništvo poštovano, bio ograničen na bliski krug. Što se osoba više oseća kao tuđa, to manje okolina brine o njenim zahtevima, a samim tim i o njenim pravima.

Svaki lopov zna da je kradja od svojih poslednja stvar koju treba uraditi. Šta ga zaustavlja? Sigurno ne poštovanje privatnog vlasništva, on je već lopov. I ne strah od odmazde, koji uspešno prevazilazi idući na rizične zločine protiv imovine stranaca. Zaustavlja ga upravo osećaj zajedništva. To su svoji. Ne diraj. Sramota je. Ukratko, etika sa moralom (znate gde da pogledate definicije).

Šta je onda nateralo ljude da počnu da poštuju prava potpuno nepoznatih lica? Pre svega – razvoj globalne trgovine.

Istorijski se trgovina dugo smatrala prezrenim zanimanjem, jer je trgovac doživljavan pre svega kao prevarant i iznuđivač. Tajno sazna gde je jeftinije, pohvali robu ljudima, proda je skuplje – prevarant. Ili kupi dok robe bude u izobilju, a zatim proda skupo kada roba postane deficitarna – iznuđivač. Zato je trgovcu uvek psihološki prijatnije prodavati ne lokalnu potrošnu robu, već prezake čudnovate stvari. Za njih niko ne zna nabavnu cenu, tj. ne može ga razotkriti kao prevaranta, i oni su uvek u deficitu, ljudi nemaju sećanja na to da se ista roba nekada prodavala primetno jeftinije, pa trgovac nije doživljen ni kao iznuđivač. To je jednostavno skupa roba, premijum segment.

Što su obimi trgovine veći, to se trgovac manje treme oko maksimizacije profita iz svakog sitnog posla, ali sve više ceni propusnu moć svojih prodajnih mesta. I evo ga, on se više ne cjenka oko svakog svekla redačusa, već javno ističe fiksne cene za ceo asortiman. Slično tome, nabavke se vrše po sve dugoročnijim ugovorima. Čestna trgovacka reč počinje da ima vrednost u najširim krugovima, što još više smanjuje troškove trgovine i još jače širi svetsku trgovinu.

Za čoveka koji živi u zatvorenom društvu, dovoljno je poštovati moralne norme u krugu svojih, a strance doživljavati kao prirodne neprijatelje u odnosu na koje je sve dozvoljeno. Za trgovca svako postaje potencijalni klijent ili potencijalni reklamni agent. To preuređuje njihov moral. Oni koji se oslanjaju na prevaru stranaca, na duge staze gube od onih koji brinu o reputaciji.

E, a sada, nakon svih ovih razmišljanja, mogu kratko formulisati čime su osigurani poštovanje NAP-a i zaštita privatnog vlasništva. Oni su osigurani evoluciono razvijenim mehanizmima prilagođavanja čoveka životu u globalnom svetu.

U vezi sa tim, nije iznenađujuće što oni koji danas raspaljuju ratove, to čine upravo pod zastavom borbe protiv globalizma.

Prevarant i iznuđivač, pokretač progresa

Terapija protiv nasilja pomoću prirodnih trava

Voluntarist, Bitarh

Prilično zanimljive rezultate pokazuju istraživanja niza sredstava iz azijskih zemalja (Japan, Kina, Koreja), popularnih u „netradicionalnoj“ medicini, koja se koriste za terapiju poremećaja nervnog sistema. Praksa njihove primene i laboratorijska ispitivanja pokazuju snažan anti-agresivni efekat. I ovde nije reč samo o opštem smirujućem efektu. Čini se da su ova sredstva sposobna da obnove ispravno funkcionisanje mehanizma inhibicije nasilja.

Prvo od tih sredstava je kamishoyosan (ili Jia Wei Xiao Yao Wan), koji predstavlja mešavinu 10 biljaka, veoma često prepisivanu u azijskim zemljama kod određenih poremećaja. Nedavno istraživanje njegove primene na miševima pokazalo je jasan anti-agresivni efekat, koji je povezan sa aktivacijom serotoninskih 1A receptora i generalnim poboljšanjem rada serotoninskog sistema, koji je odgovoran za inhibiciju nasilja. Naravno, tačan mehanizam takvog delovanja još uvek nije poznat i potrebno ga je utvrditi u budućim istraživanjima. Međutim, shogaol, koji je sastavni deo đumbira – jedne od komponenti mešavine, deluje kao parcijalni agonista 1A receptora (preparat koji ih aktivira).

Još jedno sredstvo sa analognim dejstvom je yokukansan (ili YiganSan), koji je mešavina 7 biljaka. U ovom slučaju je već utvrđeno da anti-agresivni efekat daje biljka uncaria, tačnije njena komponenta – geisoshizin metil-eter. Ova supstanca takođe radi kao agonista serotoninskih 1A receptora. Primena kako same mešavine, tako i ekstrakta biljke i pojedinačne aktivne supstance, uz značajan anti-agresivni efekat, nije pokazala uticaj na aktivnost ispitanih jedinki, što znači da definitivno nije reč o običnom opštem smirujućem dejstvu.

Ideja farmakološke terapije nasilnog ponašanja kroz obnovu ispravnog rada serotoninskog sistema i mehanizma inhibicije nasilja već dugo se razvija oko primene agonista serotoninskih 1A i 1B receptora. I moguće je da se u ovoj terapiji može zaobići čak i sintetisanje novih hemijskih jedinjenja, pošto takva već postoje u nizu prirodnih lekovitih biljaka; potrebno je samo proučiti njihov uticaj na inhibitor nasilja.

U nekom od ovih ili u nekom drugom prirodnom sredstvu trebalo bi pronaći supstancu koja će davati dovoljno selektivan anti-agresivni efekat, koji ne utiče na ostale neurofiziološke funkcije. Takođe je moguće da se neko od sredstava može koristiti bez ekstrakcije konkretne aktivne supstance, već u vidu ekstrakta, tinkture ili odvaraka, i da će to biti dovoljno za ostvarivanje selektivnog efekta. Naravno, sve ovo je potrebno još eksperimentalno proveriti, međutim, istraživanja u ovom pravcu imaju dobre perspektive u razvoju anti-agresivnih agenasa, pri čemu bi to značajno pojeftinilo i pojednostavilo proces.

Osim toga, takva istraživanja mogu još jednom potvrditi koncept inhibitora nasilja i snažno ga popularizovati među masama. Ne zaboravimo da milioni ljudi svakodnevno pate od kućnog i porodičnog nasilja, pri čemu u mnogim slučajevima izvor nasilja živi zajedno sa njima. To znači da problem žrtava porodičnog i kućnog nasilja može biti rešen prilično jednostavno – dodavanjem tinktura i ekstrakata lako dostupnih biljaka u hranu i piće nasilnika. U slučaju efikasnosti takvog pristupa, ova sredstva mogu generalno postati široko primenjiva u terapiji nasilnog ponašanja.

Vesti projekta Montelibero, izdanje 14

Od prethodnog izdanja prošlo je, strašno reći, pola godine, tako da će sada ovo biti manje vesti, a više pregled trenutnog stanja projekta.

Montelibero je ušao u prilično zrelu fazu u kojoj se mnoge ranije intuitivne prakse kodifikuju, i ako prođete kroz nedeljne objave u glavnom Montelibero telegram kanalu (pretragom putem taga #sundaypost), tamo su svuda „objavljena ponuda za toliki i toliki token“, „promenjeni su uslovi tolike i tolike programe“ i tako dalje. Projekat je ubrao nisko viseće plodove, kada su ljudi ulagali na čist entuzijazam, i sada je započeo preorijentaciju na promišljenije investitore kojima su potrebni dokumenti koji izgledaju uobičajeno, jer bez njih investicije izgledaju sumnjivo.

Gradnja u MTL-city-ju ide sporije od zamišljenog – u prošlom izdanju sam pisala da prvi stambeni blok obećavaju da će biti predat do Nove godine, pa eto – sada obećavaju do leta. Potpuno je izgrađen i trenutno se završava. Četiri stana u vlasništvu fonda su već obećani u zakup dvema porodicama učesnika projekta (šta drugacije, to su veoma mali stanovi, zato su uzeti po dva po porodici), a peti stan je выставljen na prodaju kako bi se izmirili obaveze prema investitorima sa udelom – ne može im se uručiti po pola kvadrata stana u naturi. Takođe, građevinska kompanija je počela da otkupljuje tokene, prodajom kojih je plaćala gradnju, za 40% više od cene plasmana. To kod mene izaziva dvosmislena osećanja. Naravno, dobro je što su investitori zaradili, ali je loše što krajnji potrošač dobija smeštaj prilično skupo. Ja zbog ovog građevinskog buma i pada bitkoina više nemam mogućnosti da gradim.

Svaki studio ovde će krajnjeg kupca koštati više od 30 hiljada evra (i to su cene potpuno po tržištu, to je ono najneprijatnije)
Betonirani put, kanal za odvodnjavanje vode, struja, osvetljenje. Sada na ovim stubovima visi i optički kablovi, samo je fotografija starija

Ipak, razne vesti o tome da su u MTL-city-ju potpuno završene sve komunikacije, pa čak i to da je već doveden optički internet, ne mogu biti druge nego radost. Do maja obećavaju da će dovesti do kraja veliku akumulaciju vode, koja će omogućiti kupovinu vode na veliko i distribuciju po celom naselju. SVE komunalne usluge obećaju da će biti tokenizovane, pa čak i da će se očitanja brojila upisivati u blokčejn.

Cisterna zapremine 60 kubika, nešto slično postoji u ruševinama Starog Bara.

A da bi se potpuno razgalili ljubitelji tehnoloških noviteta, jedan od učesnika projekta, Ralf, koji predstavlja, uzgred, nas u nemačkoj dijaspore, drugoj po veličini posle Rusa, započeo je proizvodnju tople vode pomoću bitkoin majnera. Prototip je već sastavljen, dalje se očekuje skaliranje. Postoji nada da će se kao rezultat toga topla voda moći dobijati jeftinije nego ako se greje samostalno običnim kućnim bojlerom.

Prototip bojlera

Klub o kojem sam mnogo pisala u poslednjim izdanjima, i koji je danas postao centar života svih barskih učesnika projekta, takođe se tokenizovao. Kupovina tokena kluba omogućava svima željnim da podrže projekat, plus daje mogućnost ulaska u zatvoreni čet gde se diskutuju putevi njegovog daljeg razvoja. Klub još uvek nije dostigao tačku nulte zarade, ali je, barem zahvaljujući prodaji tokena, stvaraocu uspelo da nadoknadi znatan deo svojih početnih ulaganja.

20. marta klub je proslavio svoju godišnjicu, na koktelu povodom ovog događaja prisutno je oko pedeset ljudi, srdačno su proveli vreme, čak sam i ja osvojila besplatan koktel na kvizu o istoriji kluba, deleći pobedu sa još jednim aksakalom Montelibera, jedanaestogodišnjim Savelijem, koji je došao u Crnu Goru samo tri dana nakon mene.

Crni baloni su više od zlatnih, to sam ja

Kao što sam i strelela u poslednjem izdanju, priliv ruskih emigranata u Crnu Goru je usporio. Uz to, sama Crna Gora nastavlja da otežava uslove za dobijanje boravka (VNZ), što takođe ne doprinosi optimizmu. A baš danas su ovde na izborima prošao stari predsednik (uopšte govoreći, to je vrlo ispravno kada inkumbent izgubi izbore), a novi jako želi da vuče zemlju u EU, što neizbežno mora dovesti do pojačavanja regulatornog pritiska. Veoma je šteta što je Milo Đukanović lično išao na izbore, ne možeći da poveri to nekom dovoljno popularnom istomišljeniku. Šta, nema takvih? Pa i zaslužili su onda, koliko god to gorko zvučalo iz usta stranaca. Uostalom, Crna Gora je parlamentarna republika, a parlamentarni izbori će biti za još par meseci. Tada ćemo videti kakva će tamo biti vladajuća koalicija, nadam se da će biti krhka.

Oba su gora

Odakle potiču rasističke predrasude i na šta liberali zaista treba da obrate pažnju

Voluntarist, Bitarh

Postoji jedna činjenica – ogromna većina ljudi ne čini niti učestvuje u nasilnom kriminalitetu. Uprkos predrasudama koje se javljaju kod nekih ljudi prema predstavnicima drugih etničkih i jezičkih grupa, naroda, rasa, seksualnih i drugih manjina, besmisleno je osporavati ovu činjenicu čak i u njihovom slučaju. Uostalom, zašto se takve predrasude uopšte javljaju, ko je za njih kriv i na koga bi liberali, koji teže njihovom iskorenjivanju, trebali prvenstveno obratiti pažnju?

Udeo ljudi uključenih u nasilni kriminal je veoma mali u odnosu na celo društvo, ali svojim postupcima nanose mnogo štete i time privlače ogromnu pažnju. Takvim ponašanjem, manjina nasilnika kvari reputaciju čitavih grupa ljudi kojima sami pripadaju u očima predstavnika drugih grupa i uopšte celog društva. Zato bi liberali, koji sanjaju o izgradnji harmoničnog multikulturalnog društva, prvenstveno trebali obratiti pažnju upravo na ove nasilnike, jer njihovo prisustvo samo stvara probleme i ometa postizanje otvorenog tolerantnog društva sa normalnim odnosom prema mirnim predstavnicima manjina, koji među njima čine ogromnu većinu. Same optužbe drugih za rasizam i druge poroke malo im mogu pomoći u stvarnosti, dok se pravi koren problema koji žele da reše jednostavno ignoriše.

Pri razmatranju ovog problema ne možemo zaobići razumevanje teorije mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj pojedinci sposobni da vrše nasilne napade jednostavno pate od poremećaja koji im ne dozvoljava da osećaju odbojnost i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Naravno, takav poremećaj zahteva razvoj i primenu efikasne terapije koja vraća inhibicionu kontrolu nad agresijom. Ali dok takva terapija ne postoji, bar bi trebalo odvajati nasilne pojedince od svih ostalih. Na primer, društva koja slobodno primaju migrante trebala bi, kako radi sopstvenog dobra, tako i radi dobra većine samih migranata, testirati ih na prisustvo poremećaja u radu inhibitora nasilja i sposobnost njegovog vršenja, i ne puštati kod sebe onaj njihov manji deo kod kojeg budu otkriveni.

Ne postoje loši narodi, narodi kriminalci, narodi nasilnici i slične gluposti koje se mogu čuti od ljudi sa rasističkim pogledima. Ali u svakom narodu, nažalost, u određenom broju i dalje postoji manjina ljudi sposobnih da lako vrše nasilje. I upravo oni privlače najviše pažnje i najviše kvare reputaciju sopstvenih naroda. Zato bi liberali trebalo da počnu rešavati problem predrasuda prema manjinama upravo od njih. I, naravno, ne bi škodilo dopremiti svima činjenicu da ogromna većina ljudi ne vrši nasilje i da je problem samo u malom broju nasilnika.

Neprihabitan pogled na NAP

U mojoj knjizi o ankapu postoji poglavlje na koje moram najčešće da se pozivam – o konfliktima, moralu i pravu. I čini se da ću ga uskoro malo korigovati.

Znate, odavno me uznemirava ta među libertarijancima poznata težnja da one koji iniciraju nasilje nazivaju kršiteljima NAP-a. Posebno, naravno, oni koji NAP nazivaju ugovorom.

Podsetiću svoju formulaciju NAP-a: niko nema pravo da inicira nasilje nekažnjeno. Ovaj princip prvenstveno govori o tome da ne postoje privilegovane osobe koje imaju pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja. Pa ko ga onda krši? Krše ga oni koji ljudima daju takvo pravo.

Podsetiću svoju definiciju prava: prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. Drugim rečima, kršitelji NAP-a su oni koji su prihvatili zahteve određenih lica da nekažnjeno iniciraju nasilje. Ako baš želimo da budemo oštri: ne krši NAP Putin, već oni koji smatraju da on ima pravo da izdaje naređenja o ubistvima.

Jedini ko ima pravo da, bez ikakvog sudskog postupka, poništi kaznu za inicijaciju nasilja jeste žrtva nasilja. Upravo ona može oprostiti napadaču – nakon nadoknade štete ili jednostavno tako. Ali čak ni žrtva nasilja ne može, bez kršenja NAP-a, tvrditi da je napadač imao pravo da napadne. Da, napao je, nakon čega je došlo do pomirenja strana. To ne stvara presedan. Sledeći napad će podjednako zahtevati kaznu. Od svakoga ko je saglasan sa NAP-om.

Upravo u tome leže koreni libertarijanskog morala.

Nekoliko čudnih pitanja koja ne zahtevaju opširne odgovore

Zdravo, situacija je sledeća. Trenutno čitam na engleskom par novijih knjiga o ankapu — White, Right and Libertarian i A Spontaneous Order: The Capitalist Case for a Stateless Society (prvo sam počeo da čitam prvu zbog memnog naslova i Hoppea koji je napisao predgovor, a onda sam odlučio da počnem sa drugom jer je ona ranije izašla i valjda je bolje čitati ih po redu izlaska). Prvo sam samo čitao, a onda sam, kako potpuno ne bih poludeo u trenutnim okolnostima, odlučio da radim pisani prevod (i da počnem temeljnije da razvijam engleski). Predlog je sledeći: da se njihovi prevodi objave na tvom sajtu. Kako ti zvuči ta ideja?

Anonimno pitanje

Nemam ništa protiv, šaljite po poglavljima kako prevod bude gotov, objavljivaću. Priložite svoj novčanik, i tada će čitaoci, ako žele, moći i da vam doniraju za prevod, što ja, uostalom, ne mogu da garantujem. Ne isključujem mogućnost da ću osetiti potrebu da unesem neku redakciju.

Da li je moguće kupiti reklamu na vašem kanalu?

Administracija telegram kanala „SPL“

Radim za donacije. Uvek možete poslati novac koji smatrate prikladnim i postaviti pitanje tipa „recite svoje mišljenje o telegram kanalu SPL“, ili „na telegram kanalu SPL je izašao ovaj i onaj post, šta mislite o njemu?“ ili nešto slično. Poenta je da umesto standardnog reklamnog teksta u kanalu izađe moj sopstveni jedinstveni post sa ličnim mišljenjem, to je mnogo zanimljivije.

Da li imate emoji Ankare?

Timofej

Imam emoji Montilibero.

Preporuči dela gde autor, sa bilo koje pozicije, kritikuje ankap kroz celu knjigu.

Potaro

Naravno, Anarhija, država i utopija Roberta Nozika. Kroz celu knjigu autor dokazuje da čak i ako bi ankap iz nekog tajanstvenog razloga odjednom nastao, on bi odmah, prema logici koju opisuje, počeo da mutira u državu.

Neka to gori…

9. marta prošle godine slavila sam prvo paljenje vojnog komesarijata nakon početka širokoobimne ruske invazije na Ukrajinu. Juče je paljač osuđen na 13 godina kolonije.

Koliko mogu da razumem iz članka, paljenje se dogodilo dan nakon moje publikacije sa predlogom da se pale vojni komesarijati, što znači da se Kiril Butilin teoretski mogao inspirisati time, iako je mnogo verovatnije da mu je ideja došla nezavisno.

Prema članku, Kiril je uhapšen na granici između Litvanije i Belorusije na dan objavljivanja video materijala koje je snimio na kanalu Vatahanteri. Malo je verovatno da su ga otkrili na osnovu tih materijala, čini se da je ipak ostavio tragove neposredno tokom diverzije.

Moram konstatovati: potcenila sam opasnost diverzija protiv režima. Čini se da je on sposoban da prilično efikasno vodi istragu protiv unutrašnjih neprijatelja – barem sve dok njegova tehnička baza i motivacija zaposlenih ne degradiraju u dovoljnoj meri.

Šanse za Kirilovo oslobađanje pre demontaže ruskog režima su male. Osim ako Ukrajina u toku odavno najavljene ofanzive ne uspe da zarobi toliko zarobljenika da bude dovoljno za otkup svih zarobljenih Ukrajinaca, i da ostane još fond za razmenu ruskih kolaboracionista. Sami razumete, verovatnoća je zanemarljiva, jer je Rusija ima ogroman fond za razmenu: samo civila ima na stotine hiljada, i bilo koga u bilo kom trenutku mogu učiniti taocem.

Uglavnom, jedini savet u vezi sa ratom koji zadržava stalnu aktuelnost je emigracija. Zemlje koje još uvek puštaju ruske državljane i dalje postoje, iako se čini da će svakom sledećem talasu biti sve teže. Ne odlažite.

Slava herojima!