Bilo koji vlasnik servera može pokrenuti sopstveni relej (relay), koji će primati takve poruke, čuvati ih i prosleđivati.
Bilo koji programer može napisati sopstveni klijent koji će se povezivati na jedan ili više takvih releja, primati od njih poruke, po želji ih filtrirati i ukrašavati pre prikazivanja korisniku (na primer, učitavati medije tamo gde su u poruci bili linkovi ka njima), kao i slati korisnikove poruke na relej.
Bilo koji korisnik može preuzeti klijent, podesiti na koje se releje povezuje (ako klijent to omogućava) i uživati u životu.
Na GitHub-u se lako pronalaze biblioteke za Nostr za nekoliko jezika, klijenti (može se napraviti fork prilagođen Monteliberu) i releji (takođe, može se pokrenuti sopstveni relej za potrebe Montelibera).
Da biste napravili nalog na Nostru, dovoljno je generisati par privatnog i javnog ključa, nakon čega se privatni čuva, a javni može slobodno deliti (evo mog: npub1jj4xxj47j9yjthhrd2kwklx5vl9j45ruvhl0ftdfamf7v6nx799ssf45q3), baš kao što su tvorci asimetričnog šifrovanja zapovedili. Ključevi se mogu generisati direktno u određenom Nostr klijentu (ja sam generisala u pretraživačkoj ekstenziji Alby), na specijalnom servisu, ali radi bezbednosti može se koristiti i potpuno samostalni skript, ako posedujete kompetencije (ja nemam). Zauzvrat, uspela sam da povežem javni Nostr ključ sa imenom ancapchan@getalby.com (tako zvana NIP5 verifikacija), napravim sopstvenu Lightning adresu ⚡️ancapchan2018@gmail.com (iza koje stoji adresa ⚡️ancapchan@getalby.com), kao i da povežem ovu ekstenziju sa svojim sajtom, tako da sada, ako je imate instaliranu, njena ikonica na sajtu ancapchan.info menja boju iz žute u plavu, i kada kliknete na nju, videćete poziv za slanje donacije:
Uopšte, Lightning je nativno integrisan u Nostr protokol kao sredstvo za prenos vrednosti. Tako, klijenti za društvene mreže zasnovani na Nostru nude, umesto lajkova, takozvane „zaps“, koji prate slanje male količine satoshija. Pored toga, novac u sistemu može biti koristan za korišćenje plaćenih releja koji nude dodatne funkcionalnosti, poput filtera za spam.
U celini, protokol mi deluje obećavajuće. Nadam se da će uskoro razviti dovoljno pogodnu infrastrukturu, da će se pridružiti više ljudi i da će postepeno moći da preuzme primat od sadašnjih centralizovanih rešenja. Takođe se nadam da će kolektivni razum programera koji učestvuju u projektu Montelibero biti dovoljan za kreiranje sopstvenih rešenja zasnovanih na Nostru: sopstvenog releja, mosta ka Telegramu i mnogih drugih stvari koje mi trenutno čak i ne padaju na pamet.
Sve je tačno, mogu i prodati. Za to je potrebno da se robovi doživljavaju kao roba:
prodavca
kupca
okruženjem.
Ako vas porobljaju, ali svi potencijalni kupci ne budu doživljavali robove kao robu, onda čestitam, nećete biti prodati, ostaćete rob onoga ko vas je porobio. Na primer, države.
Ako vas porobljaju, ali sam onaj koji vas je porobio ne doživljava robove kao robu – čestitam, i tada vas neće prodati, ostaćete rob onoga ko vas je porobio, odnosno, na primer, države.
Ako vas porobljaju, požele da vas prodaju, potencijalni kupac bude spreman da kupi, ali svi oko vas ne smatraju robove robom – čestitam, slobodno tržište robova neće nastati, transakcija će teško biti realizovana jer će se smatrati nelegitimnom, i vi ćete, ponovo, ostati u ropstvu kod onoga ko vas je porobio, na primer, kod države.
A ako svi oko vas budu smatrali nelegitimnim ne samo transakcije kupovine i prodaje robova, već i same činove porobljavanja – pa, tada – nažalost za vas – nećete samo biti neprodati, već vas verovatno i neće porobljati, već ćete nekako preživljavati bez gospodara.
Nema koga jadnika porobljati: nahraniti, dati mu krevet, zaposliti ga. Čak su Navalnom dali krevet! I smeštaj besplatno!
Verovatno ste već upoznati sa tim da su ruske vlasti nedavno donele odluku da pozive za vojsku izdaju u elektronskom obliku i da smatraju da su regruti ih primili samim činom pojavljivanja poziva u bazi. I ako regrut sam ne dođe u vojni odeljenje, očekuju ga različite sankcije: zabrana napuštanja zemlje, registracije preduzetničke radnje i nekretnine, upravljanje automobilom, odbijanje izdavanja kredita i drugo. Kako će se takve mere u praksi odraziti?
Očigledno je da će one gurat ljude da napuste legalno pravno polje i pređu u odnose koji su, sa tačke gledišta države, ilegalniji. Potencijalnih regruta ima na milione i daleko ne bi rizikovao svaki od njih da se pojavi u vojnom odeljenju po sopstvenoj volji, bez obzira na preteće sankcije. Ali istovremeno, malo je verovatno da će odustati od vođenja barem donekle punopravnog života. Zbog toga će ljudi sve više svesno kršiti niz državnih zakona. To će, sa svoje strane, stvoriti preopterećenje organa reda, kojima neće biti dovoljno vremena, snage i sredstava da efikasno reše sva kršenja zbog njihovog prevelikog broja, a takođe će doprineti razvoju sivih i crnih tržišta koja rade van domašaja države i njenih regulacija. Stacionarni bandid, kao što vidimo, takvim merama sam sebi kopa grob.
Takođe vredi napomenuti da su ruske državne vlasti za sada najavile samo niz sankcija protiv regruta u slučaju njegovog nepojavljivanja po elektronskom pozivu. Međutim, s obzirom na to da će se poziv sada smatrati uručenim nakon njegovog postavljanja u bazu, a da je višestruko nepojavljivanje po uručenim pozivima osnov za krivično gonjenje, ti isti milioni potencijalnih regruta mogu se potpuno naći u statusu „ilegalnih“ ljudi, što će samo višestruko pojačati posledice opisane u prethodnom pasusu. Uпрочем, najverovatnije stacionarni bandid neće sebi stvoriti tako veliki problem. Ako do ozbiljnih kazni i dođe, one će biti selektivne i pokazne, ali ne i masovne.
Ipak, za svaki slučaj, od stacionarnog bandida treba očekivati sve, radi sopstvene bezbednosti. Uпрочем, dobra vest je u tome da će time stacionarni bandid samo još više uništiti sebe ako se odluči na tako nešto. A alternativa mu će se uvek naći, naročito ako za nju bude potrebno milionima ljudi i ako se stacionarni bandid ispostavi previše preopterećenim da sve kontroliše i suzbije. To može postati procvat agorizma – dobrovoljnog slobodnog tržišta koje se nalazi van državnog mešanja, a u slučaju jačeg pritiska na milione „vojno obaveznih“ – pojava takozvanih „neregistrovanih ljudi“, koji pravno uopšte ne postoje sa tačke gledišta države.
Tako je ispalo? Tako je lakše objasniti liberalima sa ostacima religijske svesti? Postoje li neke neočigledne zamke kod sloboda koje ne postoje u objašnjenju kroz prava?
Λ (izvučeno iz ćaskanja)
Sloboda je prirodno stanje čoveka izvan društva. Robinson je slobodan na nenastanjenom ostrvu do pojave Petka, i on nema nikakva prava, jer nema kome da uputi zahteve, niti kome da se pomiri sa njima. Kada se pojavi društvo, to znači ograničavanje sloboda i pojavljivanje prava. Pošto je knjiga o ankapu posvećena upravo životu u društvu, u njoj se više diskutuje o pravima, jer su upravo ona stvorena od strane društva.
Mihail Svetov je objavio još jedan uvodni video o libertarianizmu.
Očigledno, najstariji video na SVTV kanalu, Pet minuta o libertarianizmu, preko kojeg je zaista mnogi saznali za ovu ideologiju, iz nekog razloga više nije zadovoljavao.
Hajde da uporedimo šta se promenilo.
Stari video je kao brzalica od gusto isečenih libertarianskih teza, slabo povezanih u jednu logičku liniju. Ključne teze: libertarianizam je o tome da cilj ne opravdava sredstva, o pravu žrtve na zaštitu od nasilja, o pravu da se voli i mrzi. Libertarianizam je moralni kompas. U videu se pojavljuju pominjanja Mihailovih ličnih ukusa koji nemaju veze sa temom.
Novi video se čita u umerenom tonu pripovedača, opremljen je jednostavnom, ali dovoljno privlačnom animacijom, i mnogo je preciznije logički utemeljen.
Meni, naravno, nije dopao sam početak videa, gde se samopripadnost predstavlja kao nešto neotuđivo i nejasno od koga dato, a princip nenagresije se iz nekog razloga naziva ugovorom. Zašto ne obrnuto, ugovor o samopripadnosti i neotuđivo prirodno pravo na otpor nasilju? To je, zapravo, važno, jer prema Mihailu, kršenje ugovora o nenagresiji izbacuje čoveka iz pravnog polja, i tu se već javlja pitanje: a šta je zapravo pravno polje?
Uzgred, video red na ovom mestu direktno protivreči tekstu. Agresor preti nasiljem, čime bi zapravo trebalo da izađe iz pravnog polja, tu se pojavljuje spoljni zaštitnik, i šta agresor radi? Bacam nož i predaje se. To jest, pribegava pravnoj proceduri! On pokazuje da više nije agresor, i da sada njegovo raspucavanje iz svih cevi više nije toliko privlačno u očima spoljnog posmatrača. Drugim rečima, agresor ne izlazi iz bilo kog pravnog polja. Ili izlazi upravo u trenutku agresije, kada je dopustivo napuniti ga olovom. Tako se, barem, može razumeti iz videa.
Uglavnom, Svetov se nikada nije isticao strogošću konceptualne baze, ali za političara je to ipak preteran zahtev, njegov posao je da privuče publiku. Sa tim bi video trebalo da se nosi prilično dobro, mogu ga slobodno preporučiti za širenje.
30. aprila je u Tbilisiju održan Forum im. Kahi Bendukizea – od istog organizacionog komiteta koji je ranije u Moskvi organizovao Čitanja Adama Smitha. Sudeći po fotografijama, prisutno je bilo oko sto osoba, ali izgleda da je tako skroman broj povezan sa kapacitetom sale, verovatno je moglo biti više. Prenos je bio na veoma lošem tehničkom nivou, zvuk je povremeno nestajao. Pretpostavljam da su onih 26 osoba koje su se okupile da slušaju prenos u Budvi imale priliku da popune tu mučnu tišinu diskusijom o onome što su uspeli da čuju. Nadam se da će uskoro pojaviti normalan snimak, bez grešaka.
Izloženo je osam referata, od kojih su za mene bila najzanimljivija dva: pregled trendova ruske ekonomije Natalije Zubarevič (ukratko – ne nadajte se, ovim tempom neće sama uginuti još dugo, ovaj debeli će se dugo sušiti) i pregled trendova razvoja privatnih gradova Vere Kičanove (ukratko – rano je sahrniti Prosperu, a postoji i projekat Montelibero). Iskreno, ne znam zašto baš ova dva referata izdvajam – hajde da smatramo da je to jednostavno seksizam.
Takođe, otprilike u to vreme u Crnoj Gori kod Tivata, na dvomesečnom događaju pod čudnim nazivom Zuzalu, Montelibero je predstavio jedan od aktivista našeg projekta. Jedna od sekcija događaja bila je potpuno posvećena čarter gradovima i mrežnim državama. Prenos je postojao, ali sam ja za to saznala tek naknadno. Snimak još nije postavljen u arhivu, moraću da sačekam. Kada dočekam, potrudiću se da napravim kratak pregled onoga što su stigli da ispričaju Titus Gebel, Patri Fridman i drugi manje poznati ljudi, od kojih sam u klubu Montelibero imala priliku da popričam samo sa Piterom Jangom.
A u Rusiji je u međuvremenu potpuna stabilnost: nedavno je policija zgrabila dva člana LPR-a, jednog su opljačkali i zatvorili na 12 dana u podrum, o drugom uopšte ništa nije poznato. I dalje smatram da je pozicija rukovodstva LPR-a zločin. Umesto da organizovano evakuišu libertarijance iz Rusije, oni besmisleno i uz rizik po život nastavljaju da borave tamo, i čak su nedavno doneli odluku o održavanju redovnog partijskog kongresa u septembru. Pozivam svoje čitaoce koji su ostali u RF da ostave ove idiote u njihovom beznadežno jadnom položaju i da konačno završe preseljenje tamo gde su libertarijanci mnogo potrebniji. Kod nas ovde, zapravo, osvajanje sveta ide punim hodom.
Prevela sam redno poglavlje knjige Erika Maka Libertarijanizam. Ovde autor ukratko (pa, koliko je reč „ukratko“ primenljiva na Erika Maka) objašnjava da, kada Rolz pokušava da ispriča zašto libertarijanci greše, negirajući potrebu za određenom od strane Rolza uvedenom osnovnom strukturom koja će svima nametnuti jedinstvena pravila i procedure u ime pravde, on ne može istovremeno tvrditi da će ta struktura, navodno, biti „bela i pufnasta“, uvodeći jasna i razumna pravila prema kojima će se moći platiti porezi i spavati mirno. Ne, prema Rolzu, porezi će morati da se plate, ali to i dalje neće dati pravo na miran san: naknadno vaš prihod može ipak biti proglašen nepravednim, i bićete primorani da dodatno platite u ime pravde.
Usput, što se tiče plaćanja. Blokirali su mi pristup Kiwi novčaniku, a pri pokušaju oporavka otkrila sam da sam sa svim svojim selidbama odavno izgubila ruski SIM karton na koji je on bio vezan. Novac odatle sam uspela da izvučem, ali više ne smatram ovaj kanal primanja sredstava pouzdanim. Shodno tome, više nemate opciju da mi donirate u državno regulisanim fiducijarnim instrumentima (a sve objave u privatnom kanalu na Boosty-ju sada su otvorene – sumnjam da ćete tamo pronaći mnogo zanimljivog). Za jednokratne donacije na vašem disposalu su ostale samo različite vrste kriptovaluta (posebno preporučujem tokene koji su u opticaju u okviru projekta Montellibero). Kripto novčanici po svom dizajnu obično nisu namenjeni za redovne donacije, ovde je potrebno kustodijansko čuvanje. Tako da, kao privremeno rešenje, možete jednostavno postaviti mesečni podsetnik „doniraj Ancap-chan“.
Kao što znamo, neka sredstva prirodnog porekla, na primer ekstrakti biljaka i njihove mešavine, potencijalno su sposobna da daju snažan, a istovremeno selektivan anti-agresivni efekat, koji nastaje usled aktivacije neurofiziološkog mehanizma inhibicije nasilja. Ako neko još nije upoznat sa ovom temom, savetujem da pročita naš materijal o tome. Ali ovakva ideja može se suočiti sa određenom kritikom, sumnjama u pogledu efikasnosti i svrsishodnosti pristupa. I kako bi se otklonuli nesporazumi, važno je razmotriti je.
Ovo ne liči na homeopatiju ili nikako proverenu narodnu medicinu. Na primer, jedno od potencijalno efikasnih anti-agresivnih sredstava koja razmatramo, mešavina 10 biljaka pod nazivom Kamishoyosan, je zvanično odobreno lekovito sredstvo u Kini i Tajvanu, a u drugoj zemlji je to jedno od najčešće propisivanih sredstava kod raka želuca i dojke. Takođe, u azijskim zemljama Kamishoyosan se često primenjuje kod nesanice, iritabilnosti, promena raspoloženja, uključujući psihološke probleme tokom menopauze kod žena, i mnogih drugih neurofizioloških problema. Naravno, istraživanja potvrđuju efikasnost ovog sredstva i detaljno opisuju njegov uticaj na nervni sistem.
Istraživanja i razvoj u ovom pravcu su mnogo dostupniji od kreiranja sintetičkih anti-agresivnih agenasa. Sva prirodna sredstva neophodna za to, po pravilu, koštaju mrvicu, i čak kupovina dodatne opreme ukoliko je potrebno dobiti ekstrakte biljaka (iako se u praksi skoro uvek može zaobići i bez toga, jednostavno pravljenjem odvara ili tinktura ili kupovinom gotovih ekstrakata) i dalje je daleko dostupnije od kreiranja pune hemijske laboratorije. Bioaktivne supstance ovih sredstava su već dobro opisane, ili barem jednostavno poznate. Štaviše, neke od njih pokazuju veoma slična svojstva sa analognim sintetičkim preparatima, na primer, dejstvo supstance emodin iz određenih biljaka poredi se sa dejstvom sintetičke supstance CP-94253, koja je eksperimentalno pokazala selektivni anti-agresivni efekat.
Takva sredstva je nemoguće zabraniti. Čak i ako imate laboratoriju i mogućnost sinteze supstanci koje potencijalno mogu biti mnogo efikasnije od bioaktivnih supstanci iz prirodnih sredstava, vašu aktivnost će brzo zaustaviti ako se ona iz nekog razloga ne dopadne državnim organima. Sredstva koja mi razmatramo su previše rasprostranjena, fizički je nemoguće zabraniti ih, a mnoge eksperimente nad njima i njihovu pripremu za primenu može se lako sprovesti u kućnim uslovima oslanjajući se samo na informacije sa Interneta.
Ideju primene ovih sredstava je veoma lako proširiti. Ako neka od biljaka ili mešavina biljaka postane poznata po svom selektivnom anti-agresivnom efektu, brzo će početi da je koriste svi, na primer, u lečenju nasilnosti svojih najbližih. I malo je verovatno da će neko sumnjati ili smatrati rizičnom ideju njene primene, jer jedna stvar su neke nepoznate sintetičke pilule, a sasvim druga su odvari, tinkture i ekstrakti biljaka koje ljudi već dugo koriste.
Tema korišćenja prirodnih sredstava za lečenje određenih patologija, uključujući patologiju nasilnog ponašanja, često je potcenjena, ali je zapravo veoma perspektivna iz niza navedenih razloga. Zato u pitanju rešavanja problema nasilja treba posvetiti deo pažnje ovom pristupu, jer postoji velika šansa da će on dati značajne rezultate. Najmanje će omogućiti potvrdu same ideje terapije nasilnog ponašanja kroz dejstvo na inhibitor nasilja.
Ništa nije samo po sebi dobro niti loše, već sve zavisi od okolnosti. Hajde da vidimo kakve su naše okolnosti.
Za početak – i ja i ti, i pomenuti zetnici – smo emigranti.
Između nas i zetnika postoji konflikt. To znači da računamo na korišćenje istog objekta u različite, međusobno isključive svrhe. Šta je zapravo predmet konflikta? To je javno mnjenje među građanima države koja nas prima, odnosno Crne Gore.
Mi planiramo da ga koristimo kako bi Crnogorci smatrali da su svi Rusi koji su došli u Crnogoru protiv Putina i Putinove agresije, da su oni takvi mirni, civilizovani evropski ljudi kao i sami Crnogorci, i da ih treba primati u zemlji sa istom spremnošću kao i ukrajinske izbeglice, ili barem na opštim osnovama, kao neke Nemce.
Zetnicima je potrebno potpuno drugačije javno mnjenje – da Crnogorci znaju da svi Rusi podržavaju Putina, da on vodi pravedan rat protiv NATO-a koji je napao Rusiju u Ukrajini, da je Rusija uvek bila prijatelj i stariji brat za sve bratske balkanske narode, i da sada, kada Rusija protera NATO iz Ukrajine, doći će i proterati NATO i iz Crne Gore, jer je ova zlonamerna anglosaksonska organizacija, uopšte gledano, bombardovala Crnogoru, pa neka odlazi. I uopšte – Crna Gora je Srbija. Crnogorski braćice su молодци, evo, izabrali su sebi prosrpskog predsednika, neka nastave u tom duhu.
Čini se da imamo istu želju kao i zetnici – da imamo dobre odnose sa lokalnim stanovništvom. Međutim, mi se obraćamo različitim grupama lokalaca. Oni se obraćaju onima koji pate od velikosrpskog resentimenta. Mi se obraćamo onim koji smatraju da su agresivni ratovi nedopustivi. Dakle, i mi i zetnici eksploatišemo lokalni politički rascep. Do čega to može dovesti? Do toga da građane Rusije počnu izbacivati iz zemlje – jednostavno zbog mešanja u lokalnu politiku, jer je to privatna tuča, a obe visoke strane koje se tuku ne žele eskalaciju.
Upravo zato mi ne trčimo ulicama sa zastavama BSB i ne vičemo da je Putin huilo. Trčanje ulicama sa zastavama je privilegija Ukrajinaca, njih niko neće izbaciti iz zemlje.
Tako da smo, naravno, zainteresovani za to da zetnici ne trče crnogorskim ulicama. Međutim, odmah im udariti u lice ipak nije korektno. Prvo, zetnik se može ispostaviti da je zapravo Srbin, i tu okolnost, kako bi se izbegla neprijatnost, ima smisla razjasniti pre nego što se udari u lice. Drugo, zetnik, čak i ako je Rus, možda jednostavno ne razume gorenavedene zaključke i trčanje sa zet-simbolikom posmatra samo kao podršku omiljenom sportskom timu.
Kratko rečeno, u našoj situaciji je ipak bolje prići im i započeti razgovor. I ako je u pitanju Rus, argumentovano mu dati do znanja da Rusi ne bi trebalo damahuju svojom političkom orijentacijom na ulici, jer je to protiv duhovnih vrednosti. A ako on na to počne agresivno da reaguje – e onda, naravno, vredi ga izprovocirati – i udariti ga u lice već u okviru samoodbrane, kao što nas uči veliki i užasni princip nenapadanja.
Pogledala sam rezultate ankete o razlozima zbog kojih moji čitaoci ostaju u Rusiji.
Najviše me raduje što je pod direktnom zabranom izlaska za sada samo najmanje brojna kategorija. Velikoj većini put povlačenja barem nije pod paljbom.
Podjednako me raduju i agoristi koji su nabavili izgovor za mobilizaciju. Nadam se da je to dobar, kvalitetan izgovor.
Oni koji već sede na koferima verovatno su dobro proučili pitanje i znaju kuda da idu. Materijala o emigraciji ima mnogo; dok se čeka pasoš i ostale papire, oni se mogu proučiti uzduž i popreko.
Partizani, ponosna sam na vas. Već imate više od godinu dana borbenog iskustva, i moji saveti vam sigurno nisu potrebni. S vremena na vreme u Rusiji nešto tajnovito gori ili eksplodira, pojedine neprijatne ličnosti upadaju u nevolje, uključujući i one sa letalnim ishodom, tajne informacije ne ostaju dugo u uskom krugu ovlašćenih nosilaca, borbeni duh vojske je nizak, državni patrioti žderu jedni druge i tako dalje. Ako je neko od vas priložio ruku bilo čemu od toga, ili nečemu što moja mašta nije obuhvatila – ne želim ništa o tome da znam do kraja rata ili do završetka vaše evakuacije.
Sada nekoliko reči utehe za lenje i one vezane nepremostivim svakodnevnim poteškoćama. Veoma je malo verovatno da će tempo proizvodnje mrtvaca i invalidnih među Rusima na frontu premašiti trista hiljada ljudi godišnje. Dakle, čak i ako mobilizacioni potencijal RF iznosi samo trideset miliona, država će godišnje pojesti samo jedan procenat vojnih obveznika. Tako da, od stotine i nešto ljudi koji su odgovorili da nameravaju ostati u RF, na ratu će za godinu dana poginuti ili postati invalid samo jedna-dve osobe. To je dobra šansa za preživljavanje, dovoljna da se ne drhtite od straha. Ja bih drhtala od gađenja, ali to je pitanje navike. Ipak, preporučujem vam da pri svakoj prilici dokupujete bitkoine: ako kurs naglo skoči, možda ćete preispitati svoje ambicije i ipak otići u inostranstvo.
Naravno, glavni razlog za to da se nigde ne ide je strah od nepoznatog. Kako se legalizovati, kako živeti, koliko će se morati trošiti, kako nabaviti novac, koliko dugo će se morati živeti u takvom neizvesnom režimu – to brine mnoge čak i više nego što žele da pokažu.
Pokušaću da podelim svoje iskustvo.
Smatra se da je najlakše emigrirati IT stručnjacima koji rade remote. To je istina. I dalje se iskreno čudim zašto je u RF ostao još i jedan IT-ovac. Ove prežderane tvari su podigle cene zakupa stanova u nebo i još se usuđuju da se žale da je nivo servisa u inostranstvu nekako gori nego u Moskvi. Čak i ako ih u malu Crnu Goru uleti još sto hiljada, i cene skoče još dvostruko u odnosu na sadašnje – čak i tada će moći da žive u komforu, ne odričući se skoro ničega, dok će svi ostali imigranti morati da pakuju stvari i beže u Afriku, ili gde god je još relativno jeftino.
Ja sam, bez IT veština, imala sreće da pronađem remote posao koji zahteva samo osnovno poznavanje računara. ChatGPT me ne može zameniti, ali bi me mogla zameniti dobro sastavljena dispečerska aplikacija, međutim jednostavnije je plaćati meni 700 evra mesečno nego celom timu programera za takav program, tako da ne moram da brinem o svom zaposlenju. Ipak, ovakvih poslova nema previše, a bez njih bih morala da radim offline i rukama, u čemu, uostalom, nema velike tragedije. Ako niste IT-ovac, bolje je odmah računati upravo na takav ishod.
Mnogi imigranti, kako bi svedli račun, iznajmljuju stanove odmah u grupi prijatelja. To je veoma razumno. Razmišljanja o privatnosti i svakodnevne sitnice odlaze u drugi plan u poređenju sa postignutom uštedom. U RF nikada nisam živela s nekim više od pola godine – akumulirale bi se tenzije i postepeno bismo se udaljivali. Ovde sam već oborila taj rekord: ne stignu se do malih kaprisa, znate li. Oni koji imaju iskustvo života u domu ili zajedničkom smeštaju odmah imaju prednost.
Postoji još jedna očigledna zakonitost. S jedne strane, što je dalje, to više prepreka čeka nove imigrante. To su i veći troškovi života i sve veća složenost legalizacije u novoj zemlji. A s druge strane, što je dalje, to manje resursa u proseku ima svaki novi imigrant: Rusija siromašije, imovinu u njoj je pre odlaska sve teže prodati po dobroj ceni i tako dalje. Zato je činjenica da tok izbeglica iz RF ne presušuje povezana samo s tim što ruska država čini boravak u RF nepodnošljivim čak i bržim tempom nego tempom osiromašivanja građana. Zaključak: ako odete sada, biće vam lakše nego ako odete za pola godine. Drugi zaključak: u nekom trenutku izlazak iz RF će ipak postati skoro nemoguć, čak i ako jako poželite.
U 2021. godini sam otišla u Crnu Goru, jednostavno zato što se pojavio zanimljiv projekat – hajde, navodno, da izgradimo ovde libertariansku zajednicu i napravimo svojevrsni evropski New Hampshire (u američkom New Hampshire-u, kako sam skoro čula, bivši član LPR zaseda u kongresu države). I takođe je uticala slabost covid ograničenja (pamtite, bio je taj covid, pod njegovim izgovorom su se sve države takmičile ko će smešnije pokvariti život podanicima). Iznajmila sam najjeftiniji studio za 120 evra mesečno i dobila boravak već dva meseca nakon dolaska – čak dve nedelje kasnije nego što je utvrđeno državnim propisima, povodom čega sam čak imala drskost nešto da gunđam. Sada se taj isti studio iznajmljuje drugoj osobi za već 200. Podnevši dokumente za produženje boravka u junu, novi dokument sam dobila tek u novembru, a račun u banci za firmu koju sam osnovala ne uspevam da otvorim do sada – bukvalno mi ne daju mogućnost da platim poreze, dođavola. Oni koji su došli upravo sada, već fizički ne mogu da podnesu dokumente za boravak – red zauzimaju od devet uveče prethodnog dana, malo ko je u stanju da izdrži tako nešto.
Kada bih upravo sada odlučivala u koju zemlju da odem iz Rusije sa mojim iskustvom i trenutnim poslom, verovatno bih se odlučila za Kirgistan, jer je Crna Gora već previše luksuzna i previše komplikovana. U Kirgiziji su takođe planine, takođe more, takođe ima mnogo ljudi koji govore ruski, takođe je mesna kuhinja, takođe je narod ljubazan prema imigrantima, takođe je nestabilna vlada – ali pri tome je život jeftiniji i čini se da je malo lakše sa birokratskim procedurama.
A da sam upravo sada odlučila da idem baš u Crnu Goru – u Kirgistanu ipak nema Montelibero – onda više ne bih računala na nikakav boravak, već bih jednostavno radila „visa run“ svakog meseca – leti u Albaniju, zimi u Srbiju. A možda bih potpuno odustala od toga i živela kao ilegalac. Dok ne pokušate da pređete granicu, nikoga ne zanima legalnost vašeg statusa boravka. A kada pokušate i zakače vas – maksimum je kazna i šest mesečna zabrana ulaska.
Izvinite zbog nesrazmerno dugačkog i neurednog posta, poželela sam nekako da se isplačem. Jednostavno smatram važnim da podržim svoje čitaoce, gde god da su zaglavljeni trenutno i u kom god statusu da se nalaze. Čak i ako se niste sačuvali i završili na frontu – pa, odstrelite sebi nešto, što nije previše važno za život, ali je neophodno da biste ratovali. Uvek postoji izlaz.
