Veza između socioekonomskog statusa osobe i ravnodušnosti prema nasilju

Voluntarist, Bitarh

Opšte je poznato da socioekonomski status osobe ima tesnu vezu sa njenom sposobnošću i sklonošću ka vršenju činova nasilja. Međutim, bilo bi netačno tvrditi da je ta veza direktna i da je svaka osoba podjednako podložna negativnom uticaju okruženja, čak i u slučaju mladih, za koje se smatra da su izuzetno sugestibilni. Kao što znamo, odsustvo osećaja odbojnosti i unutrašnjeg otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, koji sprečava zdravu osobu da počini nasilne napade, potiče iz psihičkog poremećaja koji se sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja. A zaključci nekih istraživanja ukazuju na to da ona može posredovati u vezi između socioekonomskog statusa i nasilja.

Za početak, setimo se da prilično dobar pokazatelj ove disfunkcije mogu biti psihopatske crte, pre svega one koje se odnose na interpersonalnu i afektivnu (emocionalnu) psihopatiju. Takođe, psihopatske crte su povezane sa nasilnim kriminalitetom, a posebno sa namernim i ciljanim činovima nasilja. U ovoj disfunkciji važnu ulogu igra ne samo okruženje, već i genetski faktor. Istraživanja su već pokazala da gen MAO-A posreduje u uticaju zlostavljanja u detinjstvu na nasilni kriminalitet. Bez obzira na to da li je tretman bio dobar ili okrutan, nosioci visokoaktivne varijante gena nisu postajali nasilniji, međutim, nosioci niskoaktivne varijante u drugom slučaju bili su 4 puta skloniji brutalnom nasilju. A gen HTR1B na sličan način posreduje u vezi između zlostavljanja i psihopatskih crta. Oba gena su direktno povezana sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja.

Podjednako važan rezultat pokazuje istraživanje različitih varijanti gena transportera serotonina (SLC6A4, koji kodira protein 5-HTT) kod mladih ljudi sa različitim socioekonomskim statusom, određenim na osnovu prihoda i profesionalnog statusa njihovih roditelja. Kako je utvrđeno, homozigotnost po dugom alelu ovog gena u slučaju niskog socioekonomskog statusa značajno je povećala rizik od pojave narcisističkih crta i crta bezdušnosti-ravnošnosti u poređenju sa prosečnim pokazateljima. Upravo ove crte pripadaju komponentama psihopatije koje pokazuju disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, što je socioekonomski status osobe bio viši, to su i pokazatelji za ove crte bili niži. Međutim, povišen rizik od njihovog pojavljivanja u svakom slučaju nije primećen kod nosilaca kratkog alela gena, čiji se pokazatelji značajno nisu razlikovali od proseka bez obzira na socioekonomski status.

Još jednom vidimo da određene varijante gena, povezanih sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja, mogu ili učiniti osobu otpornom na uticaj okruženja, ili stvoriti rizik da taj uticaj može smanjiti otpor koji osoba oseća prema nanošenju štete drugima. Nasilje nije jednostavno rezultat socioekonomskog statusa ili zlostavljanja. Iako ovi faktori stvaraju rizik od nasilja, to nije uvek slučaj, jer se koreni takvog patološkog ponašanja nalaze u neurofiziologiji i genetici čoveka. I to nam ukazuje na potrebu za kreiranjem terapijskih rešenja za problem nasilja.

O pravu nacija na samoopredeljenje

Nedavno sam imala priliku da poslušam debate dvojice ruskih emigranata o tome kako se postaviti prema ruskom narodu. Ispalo je tako da su u jednom od Montelibero četova izazvali burnu diskusiju, pa sam i ja odlučila da se priključim sa svojim mišljenjem.

Ukratko pozicije strana:

Mihail Svetov. Narod treba voleti; narod je žrtva režima; protiv režima je sada besmisleno nastupati, treba dočekati pogodan trenutak; narodu je potreban vođa, dobri gospodar, koji će preuzeti vlast i vladati vođeno ljubavlju.

Mark Fejgin. Nemamo vremena da se mazi sa narodom, on je već sve upropastio; ako narod sam ne sruši Putina, onda nema razloga za žaljenje ako će i dalje drugi odlučivati umesto njega; uzeće i reparacije i raskomadaju zemlju; uzgred, ako je raskomadaju, to nije loše, postoji šansa za pojavu ruskog Tajvana, gde bi Mark lično mogao smestiti svoje umorne kosti.

Ono što kod cele ove retorike kod mene izaziva najveće odbojnost jeste to što svi govore o nekom tu ruskom narodu. Ali pravo nacija na samoopredeljenje nije u tome da neko stranac nazove određenu zajednicu ljudi narodom i izdvoji za taj narod komad zemlje. To je u tome da ljudi sami sebe definišu kao narod, počnu da se ponašaju kao narod i izbore svoje priznanje kao naroda. Ljudi imaju takvo pravo – da se samoopredele u narode.

Narod Montelibero se, recimo, već samoopredelio. Svako može pripisati sebe našem narodu, uveriti se da ga i narod priznaje kao svog, a vremenom se odlučiti i na aliju – fizički se relocirati u dom svog naroda. Ako je on zaista naš po duhu, čeka ga topao doček.

Mark Fejgin sa svojim snovima o ruskom Tajvanu iznenada se ispostavio bližim nama po duhu nego Mihail Svetov sa svojim snovima o dobrom moskovskom gospodaru. Ali Mihail poseduje veoma dragocenu sposobnost da zainteresuje ljude za libertarijanizam, čak i ako do tada nisu imali pojma o njemu. Kasnije će oni razumeti temu i postepeno se udaljiti od Mihailove pozicije, ali kao aperitiv, Svetov je dobar.

Zato smo veoma srećni što Mihail Svetov namerava da dođe kod nas krajem septembra na festival Montelibero (sajt je tek napravljen, budite strpljivi, dopunjavaće se). A pošto već dolazi, onda će, naravno, i nastupiti. Tema još uvek nije određena.

I ja ću nastupiti, sa kratkim pregledom onoga što je narod Montelibero uspeo da postigne za nešto više od dve godine, i šta ga još očekuje.

Ali ovakvi nastupi su samo mali deo programa, ipak nije konferencija, već festival. Zabavićemo se, to motiviše za život.

Zašto je Evropa postala najrazvijeniji region sveta

Voluntarist, Bitarch

U svetskoj istoriji se stvorila takva situacija da je Evropa, ili takozvani „Zapad“, postala razvijeniji i progresivniji region od ostatka sveta. Čak ni „Istok“, koji je, činilo bi se, takođe imao mnoga dostignuća, nije uspeo da postigne isto bogatstvo i razvoj. O ovoj temi se može dugo razmišljati i iznositi raznovrsni argumenti, međutim, sada ćemo razmotriti ovo pitanje sa tačke gledišta koncepta kulture kompromisa, unoseći neka razmišljanja u vezi sa nasiljem u ljudskim međusobnim odnosima. Ova objava će biti kratak rezime i komentar na snimak na ovu temu od Savromata.

Po čemu se istorija Zapada razlikovala od istorije Istoka? Može se pogledati Kina, vodeća sila Istoka, koja se neprestano raspadala i ponovo objedinjavala, a ceo taj proces bio je praćen uništavanjem svih ostalih od strane jedne strane – jedini pobednik je uzimao sve. To je primer igre sa nultom sumom, kada se bogatstvo ne stvara, već se redistribuiše, ili čak potpuno gubi zbog troškova vođenja konflikata. Sasvim drugačija situacija se stvorila u Evropi, gde nije bilo jednog pobednika koji bi uništavao sve i uzeo sve. I u mnogim evropskim konfliktima, pobednik je umesto uništavanja pobijeđenog samo primoravao ga na potčinjenost, prihvatajući njegovo pravo na život, imovinska, pa čak i politička prava. Setimo se srednjovekovnih slobodnih gradova i verskih redova, koji su iako formalno bili pod kraljem, ipak zadržavali čak i autonomnu jurisdikciju. Takva kultura kompromisa jasno se formirala još do početka drugog milenijuma i tokom dugog vremena doprinosila je akumulaciji i uvećanju bogatstva.

Može se navesti mnogo razloga zašto je to tako ispalo. Ali suština je sledeća – brutalno nasilje definitivno nije strategija koja bi mogla dovesti do bogaćenja i razvoja. Društva sklona totalnom uništavanju protivnika osuđuju sebe na nepoštovanje najosnovnijih prava i rasipanje bogatstva. Društva sklona traženju kompromisa i izgradnji dogovora uvećavaju bogatstvo.

Jedan pretpostavljeni faktor koji je doprineo razvoju kulture kompromisa u Evropi mogao je biti biološki – niži procenat nasilnih pojedinaca sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, a naročito brutalnih psihopatskih ličnosti. Čak i ako je to važilo samo za određeni deo evropskog društva, to je već moglo biti dovoljno za razvoj i širenje takve kulturnom norme. Naravno, ka vlasti i osvajanjima u svakom slučaju teže upravo psihopatske ličnosti, ali ako deo njih nije bio apsolutno bezosećajni klinički psihopati, to je povećavalo šansu da budu predisponirani da sažalje se nad pobijeđenim i time ne unište bogatstvo društva u celini.

Naravno, u svakom društvu ogromna većina stanovništva je prilično nenasilna, a ekstremno brutalnih psihopatskih pojedinaca je sasvim malo, ali čak i mala razlika u tome koliki procenat čini taj mali broj može imati kardinalno različit uticaj na društvo. I po svemu sudeći, veći procenat takvih pojedinaca stvara i veći rizik od osmeškivanja društva zbog totalnog nepoštovanja osnovnih prava na život i imovinu.

Jebeni cirk

Prilično je teško dodati nešto originalno onoj eksploziji svakвозмоžnih analiza i stvaranja memova koja se dogodila u poslednjih nekoliko dana u vezi sa tenkom koji je zaglavio u vratima cirkusa.

Najrealističnija verzija onoga što se dogodilo, čini mi se, jeste ona koju predlaže Aleksej Šustov, (on je, inače, nedavno izdao novo izdanje svoje knjige Posle države, sve još nisam pronašla vremena da je pročitam i objavim recenziju), tako da sam sada oslobođena potrebe da iznesem svoju verziju.

Najuravnovesniji predlog o tome kako bi trebalo iskoristiti ovaj incident, po mom mišljenju, naišla sam kod Romana Popkova. Ukratko: to je bila odlična demonstracija za razumne skeptike da se Putinov režim zaista može srušiti direktnim nasiljem, i da je za to dovoljno imati malu vojsku. Sećam se da sam, kada sam razgovarala sa Piterom Jangom iz fonda slobodnih privatnih gradova, pomenula da najveću Zelenskijevu grešku u ovom ratu smatram odbijanje regrutovanja pune ugovorne vojske od građana RF.

Dodaću, međutim, da se generali uvek pripremaju za prošle ratove, i sada će Putin gotovo sigurno povući sa fronta onih par divizija koje bi ionako, po ideji, trebalo da brane Moskvu. Tako da će za ponovljenje Prigožinovog manevra sada biti potrebne daleko ozbiljnije snage. Dakle, verovatno će biti potrebno izmisliti nešto drugo. Pa, barem će to malo oslabiti RF na frontu, što je takođe nešto korisno.

Ako ni sada Ukrajina ne počne da razvija retoriku o neophodnosti međunarodne podrške raspadu RF, onda ja više ne znam kakvi su još znaci potrebni njenom rukovodstvu. Ne da sam ih visokog mišljenja, ali ovaj potez danas izgleda potpuno očigledno. Jednostavno objaviti da će Ukrajina odmah priznati državnost bilo kog subjekta RF koji izađe iz njenog sastava. Nije toliko važno da li će Ukrajina uspeti da garantuje zaštitu svakoj takvoj novoj državi. Važno je da to postane rutinski deo političke retorike, opšte mesto za svakog pristojnog političara. Ima li subjekt RF pravo da se odvoji od RF? Naravno da ima, jer je moskovski režim zločinački i nelegitiman. Tačka. Nema tu šta diskutovati.

Samo se plašim da se ni u ukrajinskom jeb*nom cirkusu ništa neće promeniti. Jednostavno će nastaviti da melju rusku vojsku u dodeljenom ćošku i da mole Zapad za opremu, druge replike im nisu napisali.

Kome su regulacije korisne i do koje pretnje mogu dovesti

Voluntarist, Bitarch

Ko uvek i prvi zahteva uvođenje novih poreza? A ko zahteva uvođenje novih zakona u vezi sa regulisanjem ekonomije i tržišta? Etatisti će reći da su u tome prvenstveno zainteresovani obični građani radi zaštite njihovih interesa, obezbeđivanja bezbednosti i pružanja socijalnih pogodnosti. Ali takav odgovor bi bio glup, jer je pravilan odgovor – velike korporacije koje bukvalno „spavaju u istom krevetu“ sa državom.

Zašto je Džef Bezos – osnivač kompanije Amazon, koja knjiži svoju profit kao troškove kako ne bi plaćala poreze, podržao povećanje korporativnih poreza u SAD? Svakom razumnom čoveku će biti očigledno da je to neophodno za uklanjanje konkurenata na tržištu. Ali to je stara priča, postoji i aktuelniji primer – poznate korporacije i milijarderi, na primer Ilon Mask i Microsoft, aktivno pozivaju na regulaciju i ograničavanje razvoja Veštačke Inteligencije. Sve to, naravno, opravdavaju navodnom potrebom da se obezbedi bezbednost, budući da je VI – za sada još uvek nedovoljno razumljiva tehnologija, uključujući i pitanje rizika. Ali takve reči zvuče kao izmišljeno opravdanje, naročito jer, zašto bi veliki igrači na tržištu ograničavali tehnologiju na kojoj mogu zaraditi? Očigledno je da je stvar u tome da se na tržište ne dopuste privatni razvojni projekti u oblasti VI, jer mnoge male kompanije jednostavno neće moći da izdrže regulacije, dok će ih velike korporacije lako podneti. Posebno treba obratiti pažnju na to da oni koji pozivaju na regulaciju ove sfere sami izuzetno aktivno rade na njenom razvoju.

Sa težnjom ka monopolizaciji tržišta sve je jasno, kao i sa rezultatima tog procesa. Zbog nedostatka konkurencije svi će samo osirometi, a tehnološki napredak će biti usporen. Ali problem nije samo u tome, postoji i daleko strašniji scenario. Ako tehnologija VI zaista nosi neku opasnost, bilo bi krajnje glupo pokušavati da je ograniči, naročito u razvijenim zapadnim društvima, gde će poslušni građani, koji ne teže da nanesu štetu drugima, zaista slediti regulacije. Međutim, regulacije neće slediti oni koji žele da koriste VI za nanošenje štete. To se odnosi na same državne vlasti i njihove raznovrsne strukture. A naročito se odnosi na one strukture koje uopšte nisu pod kontrolom zapadnih jurisdikcija. Neki hakeri iz Severne Koreje, koji su već postali poznati po hakovanju i krađi sredstava sa kripto berzi, progonjenju ljudi, kao i pokušajima hakovanja odbrambenih mreža drugih država, pljunuće na zapadne zabrane; oni će aktivno razvijati i koristiti VI kako bi nanosili štetu drugima. A vojne strukture će pogotovo svuda koristiti VI, i čak i ako se na Zapadu to zabrani njihovim vojnicima (i to je sumnjiv scenario, jer vojska obično ima potpuno slobodne ruke za tako nešto), time će se baviti jurisdikcije neprijateljske Zapada. Na kraju, zabranama i regulacijama će profitirati samo civilni sektor i razvoj VI-sredstava koja bi se mogla koristiti za suprotstavljanje VI-pretnjama.

Mogućnost velikih korporacija i monopolista povezanih sa državom da preko nje promovišu regulacije koje im odgovaraju ne samo da svima šteti ekonomski, već može ugroziti i upravo onu bezbednost radi koje se sve to navodno radi. I da li će neko nakon ovoga i dalje opravdavati samo postojanje stacionarnih bandita i njihovu sposobnost da svima nameću zabrane?

Sprečavanje nuklearnog rata pri ankapu

Zdravo! Baš mi se ne sviđaju tvoji odgovori o sprečavanju nuklearnog rata. Kažeš da će ankapisti prebaciti troškove na nomenklaturu, ali ti odgovori su daleko od stvarnosti. Za glavu Lukašenka je bila raspisana nagrada od 11 miliona evra, ali nije bilo čak ni pokušaja da ga eliminišu.

Recimo da postoji nomenklatura koja sedi u veoma dubokom bunkeru ispod gusto naseljenog grada. Štite je lojalne tajne službe.
Šta će libertarijanci raditi ako ta nomenklatura započne nuklearni rat protiv Ankapistana (=čime im prete kako ga ne bi dopustili)? Poželjno je navesti neke konkretne vojne mere.

Nenavision

Dobro, hajde da zamislimo sledeću sliku. Zelenski dolazi na front da podeli još jednu kutiju medalja, a tamo ga iznenada kidnapuje neprijateljska DRG i odvozi u RF. Zatim mu podmetnu mirovni sporazum koji on pristaje javno da potpiše. Na svečanoj ceremoniji potpisivanja on se neizbežno približava Putinu na razdaljinu rukovanja, nakon čega stegne vilicu, polomi sebi lažni zub – ukratko, dešava se haos u stilu Frenka Herberta, samo što se Vladimir Putin ispostavi kao manje srećan od Vladimira Harkonena i on takođe umire.

U RF vlast preuzima klub razbesnelih patriota, preseljava se u bunker ispod Moskve, okružuje se lojalnim tajnim službama i izdaje naređenje o trenutnoj opštoj mobilizaciji, kao i dovodi Strateške rakete na najviši stepen borbene spremnosti.

U Ukrajini u međuvremenu centralna vlast biva paralisana novim majdanom, kontrolu nad snabdevanjem fronta, kao i ostale državne funkcije, preuzimaju volonteri, majdan deklariše potpuno ukidanje poreza i potpunu slobodu privatne inicijative, kao i opšte naoružanje – ukratko, bukvalno mesec dana nakon incidenta sa otmicom Zelenskog, u Ukrajini je u prvi pogled ankap.

Odlično, izgrađena je minimalno verodostojna slika smrtonosnog klinca između diktatora fanatika i ankap društva koje ima jasne teritorijalne granice. Kako se ankapisti zaštititi od Girkina? Nuklearne bombe nemaju, rakete srednjeg dometa i stratešku avijaciju nemaju, jedinstveno komandovanje nemaju, vremena za polako raspravljanje nemaju.

Ankapisti reaguju na pretnju na svoj omiljeni način: ko može šta. To u najvećoj meri znači bavljenje svojim daleko važnijim poslovima nego ratom. Na primer, bezcarinsko uvozenje robe iz EU u Ukrajinu, kao i njen bezcarinski izvoz preko rupčave ruske granice u oblasti uslovnog Šebekina, i prodaja te robe tamo za bitkoine.

Front se postepeno raspada jer mobilisani shvataju da neće biti krivičnog gonjenja zbog dezertiranja, dovoljno je samo da im svoje ne pucaju u leđa odmah. Naoružanje i municija sa skladišta polako i tajanstveno nestaju u nečije privatne zalihe. Nekoliko visoko motivisanih grupa priprema se za partizanski rat, a manje fleksibilni se pripremaju da stoje do smrti na svom malom delu fronta, ali protivnik iz nekog razloga preferira da napreduje tamo gde njih nema.

Girkin shvata da mu opšta mobilizacija više nije potrebna i da se može zaobići i bez nuklearnog oružja. On se fokusira na organizaciju efikasne okupacione administracije, plus je primoran da posvećuje sve više pažnje unutrašnjoj agendi. Sve češće mora da izlazi iz bunkera, putuje po regionima, rešava isključivo civilna pitanja – i nakon tri meseca ga ipak ubijaju ukrajinski partizani, negde na putu iz aerodroma Vladivostoka ka gradu. Prvi automobil aktivira minu, zatim je konvoj granatiran minobacačima, a potom su preživeli neutralisani streljačkim oružjem. Ova epizoda postaje povod da se ranije razbacani atentati na predstavnike Girkinove okupacione administracije pretvore u pravi lov.

Vlast u Rusiji preuzima Sobjanin, koji naređuje trenutno povlačenje do granica iz 2014. godine i započinje pregovore sa međunarodnom zajednicom o ukidanju sankcija u zamenu za povlačenje ruskih trupa i iz Krima, uz zamenu za UN-ove mirotvorce. Usput pušta Navaljnija, izjavljujući da bi bio radostan da vidi svog bivšeg oponenta na mestu gradonačelnika Moskve, jer ne sumnja da će on ovog puta sigurno pobediti na izborima. Ali to je već sasvim druga priča.

Kolona lako oklopne tehnike – laka meta

Zašto kazne za zločine postaju sve humanije

Voluntarista, Bitarh

U dalekoj prošlosti bilo je potpuno normalno primenjivati fizičke kazne, kao što su udarci bičem ili štapom, čak i za neznatne prekršaje. A krađa, uvrede, vođenje načina života koji nije u skladu sa opšteprihvaćenim, mogli su osobu čak i dovesti do smrtne kazne. Vremenom su kazne postale manje nasilne, a smrtna kazna je ostala samo za najbrutalnije zločine. Ali ni to nije kraj, u mnogim zemljama je smrtna kazna zabranjena, a u nekima (na primer, u Norveškoj) čak je i zatvorska kazna postala izuzetno blaga forma kažnjavanja, pri kojoj se osoba samo lišava slobode, ali joj se istovremeno omogućava pristup svim dobrima neophodnim za vođenje punopravnog života.

Razmišljajući o temi zašto kazne postaju humanije, može se doći do različitih zaključaka. Međutim, veoma dobro objašnjenje daje članak o funkciji i regulaciji agresije psihologa Sejmura Fešbaha, napisan još 1964. godine. U njemu je opisan koncept empatičkog inhibiranja, čije prisustvo sprečava čoveka da nanose štetu drugim ljudima. Ovaj koncept se može nazvati ranim prototipom kasnije iznete teorije mehanizma inhibiranja nasilja, koja detaljnije i dublje analizira pitanje psihologije nasilja.

Kao što tvrdi Fešbah, fizički napad donosi čoveku psihološki nelagodu. I to, između ostalog, postaje veliki problem i prepreka u primeni fizičkih kazni. Druge forme kažnjavanja, koje ne zahtevaju direktno nanošenje bola i štete, daleko su manje neprijatne za one koji ih izvršavaju i nanose im manje negativnih psiholoških posledica.

Može se navesti primer onoga što je o telesnim kaznama pisao zemljoposednik A. S. Zeleny 1857. godine: „Jedna od najneprijatnijih i najtežih dužnosti našeg patrijarhalnog zemljoposedničkog upravljanja (a za mene – da, verovatno i ne samo za mene – najneprijatnija i najteža) jeste potreba da se, s vremena na vreme, naši ljudi izlože telesnoj kazni (pletkama) … telesna kazna u sebi ima nešto odbojno … život nekako grubi; sve je nekako neprijatno u duši… iako svestan sam da je izvršen čin kažnjavanja samo ispunjenje dužnosti i da je to zlo za sada neophodno“.

Naravno, uvek se može naći degenerisana osoba koja uopšte ne oseća ništa loše u vezi sa nanošenjem štete drugim ljudima. Štaviše, sistem zatvorskog kažnjavanja umesto fizičkih kazni zahteva red veličine više sredstava za svoje održavanje i predstavlja težak teret za celo društvo. Na prvi pogled, pretukati štapom neznatnog prestupnika i pogubiti značajnog prestupnika mnogo je profitabilnija strategija nego njih zatvoriti. Ali kada je reč o širokoj primeni kazni za zločine, teško da bi se našlo toliko degenerisanih osoba da bi se fizičke kazne efikasno primenjivale na sve koji su pogrešili za bilo koji najmanji prekršaj.

Ljudima svojstveno inhibiranje nasilja čini direktne fizičke kazne sa nanošenjem bola i štete izuzetno ograničenim i neskalibilnim instrumentom. Zbog toga se umesto njih pribegava posrednijim kaznama u kojima nije potrebno direktno nanošenje bola, čak i ako su one ekonomski troškovitije. Naravno, stacionarni banditi i dalje mogu usmeriti svoje najdegenerisanije agente na posebno neprihvatljive zatvorenike, na primer iz političkih motiva, i surovo ih kažnjavati, pa čak i organizovati montirana „samoubistva“. Ali to se ne odnosi na ogromnu većinu prestupnika u većini mesta zatvorenja. I to samo još jednom potvrđuje koncept inhibitora nasilja.

Kritika Montelibera od bitkoinera

Na kanalu Hype Coin News objavljen je podkast na koji su dva bitkojnera želela da pozovu našeg Soza iz Montelibera, kako bi im ispričao o Monteliberu. Ali momci nisu uzeli u obzir crnogorsko polako – Soz je zakasnio, i ceo podkast je prošao bez njega. U rezultatu je ispao razgovor osobe koja zna nešto o Monteliberu sa osobom koja ne zna ništa, ali pokušava da razume.

Glavno pitanje koje je mučilo sagovornike tokom većeg dela podkasta bilo je: „zašto koriste neki shitcoin, kako se već zvao, Stellar, kada postoji normalni pravoslavni Bitkoin?“

Na ovo pitanje imam dva odgovora.

Prvi je upotrebljivost (usability). Na primer, ja ne mogu da dam link do objave sa kanala Hype Coin News, kao ni do samog kanala – jer je zatvoren. Kako se na njega prijaviti – bog zna, ja sam se nekada davno nekako prijavila, više se ne sećam kako (zato jednostavno objavljujem podkast direktno ovde). Približno ista situacija je i sa pokušajima upravljanja tokenima na Bitkoin sidechain-u Liquid. Da, MTL fond ima tamo Bitkoin subfond, ali sve što sam uspela tamo da uradim je da kupim L-MTL tokene za Bitkoine i s vremena na vreme u ručnom režimu „gurnem“ glavnog Bitkoin gurua kako bi mi u ručnom režimu prebacio dividende na Lightning novčanik. To nije punokrvna tokenomika, već više neka rezervacija za Bitkoin maksimaliste.

Ali ako se postavi cilj, može se napisati custom novčanik (u podkastu se priča o takvom pokušaju) sa pristojnom upotreblivosti, i prvi odgovor bi postao nebitan. Zato sam pripremila drugi odgovor, fundamentalniji.

U čemu naši Bitkojneri vide glavnu prednost Bitkoina kao platforme za tokenomiku? U tome što, izdavanjem tokena, dokazivo zamrzavate Bitkoine kao kolateral. Ali ako bi investicioni fond zamrzavao sve prilive, ispadlo bi da on investira u Bitkoin, i samo u njega. Međutim, MTL fond mora da investira novac u onaj ili drugi biznis. Tako će njegovi tokeni na kraju biti obezbeđeni ne početnim nošiocem vrednosti prenetim u fond, već obavezama. Nije bitno šta je bilo na ulazu. Neko je kupovao MTL tokene za Bitkoine, neko za rublje, neko čak i za bogom dane Lumene. Većina tih sredstava je potom pretvorena u evre, i za te evre su izvršene kupovine na spoljnom tržištu. A u bilansu fonda su se pojavili zapisi o tome koje je aktive stekao. Preciznije – tokeni stečenih aktiva fonda. Fond nema ni jedan evro – ni na bankovnim računima, ni u kešu – jer se takve entitete ne mogu staviti u blockchain. Zato on ima tokenizovane evre (trezor fonda je obavezan da ih zameni za keš na prvi zahtev, a to su već konkretni ljudi, i njih se može angažovati onoliko koliko je potrebno). Plus tokenizovani biznisi koji donose dividende. Plus tokenizovane investicije za koje postoji nada da će im cena rasti – na primer, zemlja ili onaj isti Bitkoin.

Kada bismo koristili tokenomiku zasnovanu na Bitkoin sidechain-u, dobili bismo apsurd. Zamrznem svoj Bitkoin u sidechain-u i dobijem MTL token. Zatim fond, da bi investirao sredstva, mora da pronađe nekoga ko će prihvatiti taj zamrznuti Bitkoin u sidechain-u i dati evre za njega. A gde da se nađe taj čovek?

Jasno je da bi Bitkojneri želeli da vide nešto poput projekta Bitcoin Beach, gde postoji velika lokalna ekonomija, i gde svi u okviru te ekonomije vode evidenciju i obračune u Bitkoinu. Treba zemlja – kupiš za Bitkoine. Treba traktor – kupiš za Bitkoine. Treba platiti poreze glupoj državi – platiš Bitkoinima.

Da, u takvom svetu tokenomika može biti zasnovana na Bitkoinu. Šta nam je smetalo da uradimo nešto slično? Pa ništa, samo što je to potpuno paralelan zadatak. Kada franšiza Bitcoin Beach dođe u Crnu Goru, moći ćemo da se uklopimo u nju. Ali za sada nam je lakše koristiti drugo rešenje, jeftinije i jednostavnije.

Tokenomika je perpendikularna u odnosu na Bitkoin. Bitkoin je o mogućnosti čuvanja i prenosa vrednosti bez poverenja. Tokenomika je o mogućnosti monetizacije poverenja. Jedno drugome ne smeta.

Za kraj predlažem da osvežite pamćenje sa par mojih tekstova o tokenomici: deo 1, deo 2.

Vesti projekta Montelibero, izdanje 15

Prošlo je tačno dva meseca od prethodnog izdanja, proći ćemo kroz novosti.

24. maja iznad MTL-sitija je podignuta libertarianska zastava. Nadam se da ovo nije samo akcija za podizanje morala, već i deklaracija namere da se teritorija štiti od državnih prisvajanja, inače bi umesto Gadsdenove zastave sa zmijom trebalo podići zastavu Montelibero.

Pisala sam da u MTL-sitiju obećavaju primopredaju prvih stanova do leta. Pa, može se uslovno reći da je obećanje ispunjeno: 28. maja prvi vlasnik stana u MTL-sitiju uselio se u svoj dom. On je sam radio na gradilištu, bavivši se između ostalog i završnim radovima u svom stanu, zbog čega se i uselio prvi, još pre potpunog formalnog završetka radova.

U prošlom izdanju sam žalila da mi uz trenutne cene gradnje neće biti dovoljno novca, i sada sam ipak primorana da izložim svoj komad zemlje na prodaju.

Parcela površine 202 kv.m je povoljno smeštena direktno u geometrijskom centru MTL-sitija. Komunikacije su dovedene odozdo, što znači veću pogodnost pri povezivanju na kanalizaciju. Uzduž parcele prolazi glavni put, što olakšava pristup – nema potrebe za manevrisanjem po uskim unutrašnjim stazama. Na parceli se nalaze dva hrasta koji stvaraju obiman hlad (što je veoma aktuelno leti), a ako postoji želja za gradnjom s razmahom, oni se mogu poseći i prodati kao drva. Takođe, parcela je opterećena dugom od 2055 evra za plaćanje izgradnje zajedničke infrastrukture. Cena je 8000 evra (sa uračunatim opterećenjem iznosi 10055). Moguće je na rate. Javite se u privatnoj poruci.

Montelibero je bio predstavljen na dve velike konferencije: Zuzalu (pafosno okupljanje u Luštica Bay, sa počasnim državljaninom Crne Gore Vitalikom Buterinom, Dritanom Abazovićem koji doživljava svoje poslednje dane kao premijer Crne Gore, i ostalim poznatim ljudima kao što je Titus Gebel) i Edcon (dvodnevna kriptovalutna konferencija, takođe sa Buterinom i raznim Ethereum startapima). Kao rezultat imamo određeni broj poslovnih kontakata, plus povećanu verovatnoću da će MTL-siti imati manje problema sa legalizacijom objekata.

Prilično je napredovao u razvoju svoje funkcionalnosti Montelibero Wallet, koji predstavlja bota na Telegramu. On već podržava više naloga, preko njega se može trgovati (iako Lobstr još uvek ima pogodniji interfejs za to), opremljen je specijalnim alatima za akcionare MTL fonda, ali najzgodnije je – sada je preko njega moguće uplatiti/isplatiti novac u USDT (TRC20) ili bitkoinu (Lightning). Dakle, ako sam ranije slala bitkoine on-chain na novčanik fonda, a zatim bi fond zvanično izdao BTCMTL tokene kroz multi-sig rešenje, što je trajalo dan – sada će celokupan postupak uplate Lightning-a u zamenu za SATMTL tokene trajati oko pet minuta, bez uključivanja ljudi u razmenu i bez provizija.

Učesnici Montelibero su u predvečerje jedriličarske sezone pokrenuli jaht-klub. Učesnici se okupljaju subotom ili u prvom Montelibero klubu, ili u barskoj marini, i imaju mogućnost da po povlašćenim cenama naruče krstarenje jahtom ili prođu obuku za škipera. Za plaćanje se prihvata EURMTL.

Oživio se kanal podkasta Montelibero, gde sada izlaze razgovori o pojedinačnim zanimljivim slučajevima zapošljavanja u Crnoj Gori (za sada postoje epizode o kuvaru i tehničaru za elektroniku) i nedeljni pregledi novosti projekta.

Opravdanje i normalizacija nasilja – znak psihopatije

Voluntarista, Bitarh

Diskutujući o temi nasilja, možete naići na ljude koji u ovoj pojavi ne vide ništa loše. Naravno, oni će najverovatnije osuditi određene oblike nasilja, ali će ga istovremeno nazvati potpuno normalnim instrumentom, na primer, kao što je nož, koji se može koristiti u dobro na kuhinji, a može i u zlo pri napadu na čoveka. Od toga kako se nož koristi, on sam po sebi ne postaje loš, i sa nasiljem je navodno ista situacija. Na primer, često mogu opravdavati državno nasilje, rasпраve zbog kršenja određenih normi koje su za sagovornika važne, neko može opravdavati nasilne „kazne“ prema deci zbog „neposlušnosti“ i druge oblike nasilja koji nekim ljudima deluju racionalno isplativim ili neophodnim.

Ako osoba koristi ovakvu argumentaciju, vredi je pitati da li bi ona sama mogla počiniti nasilje u istim situacijama u kojima opravdava njegovu primenu, i da li bi takav postupak smatrala opravdanim i racionalnim? Stvar je u tome što najmanje dve stavke iz različitih verzija „Liste psihopatskih crta“ Roberta Hare-a razmatraju pitanje opravdavanja nasilja. Jedna od njih ocenjuje odsustvo žaljenja i krivice u vezi sa nanošenjem bola i patnje drugim ljudima, kao i sklonost da se smatra da žrtva nasilja to uopšte i zaslužuje. Druga ocenjuje neželju da se preuzme odgovornost za nanošenje štete, njeno prebacivanje na žrtvu ili okolnosti, racionalizaciju nasilja, kao i poricanje ozbiljnosti njegovih posledica za žrtvu. Obe stavke dodatno pripadaju afektivnoj komponenti psihopatije, koja je direktno povezana sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka.

Osim toga, vredi napomenuti da kod ljudi sa niskim nivoom psihopatskih crta agresivno ponašanje, ako i postoji, ima reaktivni karakter. Takvo ponašanje zavisi od konkretne situacije (na primer, provokacije, konflikta ili pretnje), nije unapred planirano i ne nosi u sebi namerno pursuit određenog cilja. U isto vreme, agresivno ponašanje ljudi sa visokim nivoima psihopatije je proaktivnije, tj. planirano, namerno i ciljano. Ali kao što istraživanja pokazuju, ovi ljudi su skloni da svoja proaktivna agresivna dela prikažu kao reaktivna, a žrtvu kao krivca koji je izazvao čin nasilja (takvo ponašanje je poznatije kao „victim blaming“). Takođe, konkretno, visoki nivoi afektivne psihopatije (ali ne i druge njene komponente) kod muškaraca povezani su sa sklonošću da veruju da u slučaju silovanja žena može biti sama kriva i da u takvom postupku nema toliko štete za žrtvu. Ponovim, ljudi koji opravdavaju nasilje skloni su da za njega krive žrtvu.

Naravno, nisu svi ljudi koji opravdavaju nasilje zapravo psihopatske ličnosti sa disfunkcijom inhibitora nasilja. Ali korišćenje ovakve argumentacije značajno povećava rizik da razgovarate upravo sa takvom osobom. A razgovarati sa psihički bolesnim nasilnim pojedincima i bar malo ozbiljno shvatati njihovu argumentaciju nema smisla – ona je formirana usled izobličenja percepcije koje stvara poremećaj od kojeg pate. Uvek podsećajte da je pozicija opravdavanja nasilja veoma slična onome što bi izgovorio psihopata, naročito u slučaju da je osoba izrazila i sopstvenu sposobnost i spremnost da počini čin „opravdanog“ nasilja. To može zaposliti zagovornika nasilja u ćošak, kao i diskreditovati ga u očima drugih ljudi. I ne bojte se da je takav argument sličan apelu na ličnost (ad hominem), jer je u ovom slučaju on zasnovan ne na logičkoj varki, već na konstataciji naučno dokazanog čina o vezi između psihopatičnosti čoveka i njegove sklonosti da opravdava nasilne postupke.