Vesti projekta Montelibero, izdanje 16

Znate, u poslednje vreme u Monteliberu je prilično zanimljivo.

U MTL-Siti-ju su se već formovala četiri domaćinstva. Prva tri su građevinari koji su se uselili u novogradnje stanove – jedan ga je čak i kupio, dok dvoje iznajmljuju. Četvrto domaćinstvo je porodica gradonačelnika MTL-Siti-ja. Ranije je on primao radove na izgradnji na daljinu, a sada će moći da nadgleda gradnju sa krova svojih apartmana, pijući kafu.

A 23. septembra će se u MTL-Siti-ju održati libertarianski festival. Nedavno smo napravili izlet, procenili gde napraviti koje lokacije i shvatili da tamo može prilično komotno da se zabavlja oko tri stotine ljudi, od kojih dvesta na glavnom trgu sa scenom, a još stotina će se bez problema rasporediti po ostalim aktivnostima. Sa scene je tokom dana planirano nekoliko izlaganja. Prvo ću ja ukratko pričati o tome kako su prošle ove dve i po godine za Montelibero (aa, jebote, nastupati na sceni pred gomilom ljudi, zasraću se!!!), zatim puštamo Svetova kako bismo sve prebacili na njega i što pre zagušili moj propast, i dalje još nekoliko ljudi radi ozbiljnosti (poput jednog crnogorskog poslanika). Uveče na istoj sceni koncert do kraja, a oni najdosadniji se povlače na mirnije mesto i organizuju panel diskusiju. Paralelno sa svim tim – prezentacije lokalnih monteliberskih biznisa i drugih inicijativa, ispaštanje dece na posebnom prostoru, i sveprisutni networking.

Povodom održavanja festivala, obimna gradnja na teritoriji MTL-Siti-ja se privremeno obustavlja: nije planirano polaganje novih temelja, fokusiramo se na završne radove onoga što je već izgrađeno. Ali nakon toga, građevinari će se naravno ponovo razmahati. Nedavno je građevinska kompanija sprovela rebranding, sada se ponosno zove Tokenopolis i izlazi na široko tržište investicija. Oni koji smatraju da je ulaganje u investicioni fond Montelibero previše konzervativno i donosi previše skroman prinos, mogu kupiti tokene biznisa koji je već ukorenjen u Crnoj Gori bez posrednika i ostvariti ozbiljniju profit.

Sam investicioni fond trenutno prolazi kroz reorganizaciju. Nagomilao se razan socijalni teret koji je u kontradikciji sa neposrednim ciljevima fonda, odnosno ostvarivanjem profita. Zbog toga je početa potraga za pristupima kako bi se taj neprofilni teret skinuo sa njega.

Jedna od ideja je stvaranje posebnog, čisto humanitarnog fonda. Fond je osnovan još početkom leta, zove se Treći fond Montelibero, već je investirao u održavanje jesenjeg festivala i računa da postepeno preuzme kako nišu sponzorisanja različitih neprofitnih projekata koji promovišu libertarijanizam, tako i funkciju kase uzajamne pomoći. Kao što je poznato, takve kase su bile veoma zastupljene u 19. veku, dok država nije uzurpirala oblast socijalnog osiguranja. Ali obavezno državno socijalno osiguranje u Crnoj Gori za imigrante uopšte nije ništa. To znači da postoji prostor za delovanje. Nedavno sam uložila u fond simboličnih deset evra, kako bih ga pogledala iznutra. Pričaću kako se razvija.

Druga ideja za transformaciju investicionog fonda je stvaranje neke libertarianske asocijacije, u koju bi fond ušao kao običan član zajedno sa drugim ljudima i organizacijama. Ova ideja se sada aktivno diskutuje, pojavio se veliki broj prigovora, i postoji čak i određena šansa da će to dovesti do raskola Montelibera još pre nego što Mihail Svetov dođe u Crnu Goru.

Tako ili ovako, fond je ispunio svoj primarni zadatak: na početku projekta on je bio praktično jedini način za ulaganje novca i, nasuprot tome, za dobijanje investicija. Sada se pojavio dovoljan broj alternativa: niz sasvim samostalnih biznisa koji su nastali bez učešća MTL fonda i dobili finansiranje od učesnika Montelibera. A pojačana konkurencija je snažan stimulus za optimizaciju, što upravo i posmatramo.

Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Prevod poglavlja o islamskom pravu.

Strašno dugo nisam počela prevod knjige Dejvida Fridmana o raznim egzotičnim pravnim sistemima. Ali onda su mi u privatnim porukama poslali link do parodije Skota Aleksandra Pravni sistemi koji uopšte ne liče na naš (jer sam ih jednostavno izmislio) – posramila sam se i sela da prevodim.

Dakle, prevedeno je peto poglavlje knjige, o islamskom pravu. Ono je očekivano ispadlo slično unapređenom jevrejskom, i, zbog njegove prvobitne decentralizovanosti, libertarijanci iz njega mogu za svoje potrebe pozajmiti veoma mnogo.

Molim vas, ne zaboravite da donirate za ovaj i sve ostale prevode, a ja ću se potruditi da ovaj proces ne odužim previše.

Naši praktični uspesi u terapiji nasilja

Voluntarist, Bitarh

Glavna aktivnost projekta „Voluntarist“ je proučavanje prirode nasilnog ponašanja, u čemu smo uspeli zahvaljujući teoriji mehanizma inhibicije nasilja. Nasilje je pre svega patologija, poremećaj rada unutrašnjih neurofizioloških mehanizama, zbog čega čovek prestaje da oseća dovoljno odbacivanje i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Takođe, niz eksperimenata na životinjama pokazuje mogućnost terapije ovakvog poremećaja; određena sredstva sposobna su da eliminišu napadačku agresiju u intra-specifičnim sukobima, pritom ne utičući na zaštitnu agresiju i druge oblike ponašanja, tj. deluju selektivno. Neka od takvih sredstava su čak prirodnog porekla, pretežno pripadaju azijskoj medicini.

S obzirom na dostupnost sredstava iz ove kategorije, koja se distribuiraju kao lekovite biljke ili bioaktivni suplementi, organizacija eksperimenata za njihovu proveru nije previše težak zadatak i bila je po snazi čak i malog tima ljudi povezanih sa našim projektom. Za sada eksperimenti traju, do konačnog protokola i zaključaka je još daleko, međutim, neki međuteksti rezultati su već pokazali uspeh kojim se ne može ne podeliti.

1. Uređaj eksperimenta

Eksperiment se sastoji od kombinovanja paradigme rezidenta-narušitelja i socijalne izolacije kod pacova. Razvijanje teritorijalnosti (na primer, u svom kavezu) i odsustvo socijalnih kontakata provocira kod njih napadačku agresiju pri susretu sa srodnikom, naročito ako taj ima manju težinu. Prvo sledi serija kontrolnih eksperimenata, nakon čega se mogu testirati sredstva. Zbog malog broja dostupnih jedinki (5 rezidenata i 5 narušitelja), one se koriste ponovo, međutim, eksperimenti se sprovode ne češće od jednom u 3 dana, i naizmenično se sprovodi kontrolni eksperiment za merenje agresivnosti jedinki-rezidenata, kako bi se uverili u njeno prisustvo i u to da će u daljem praćenju njen pad biti posledica primene sredstva, a ne spoljnih faktora.

2. Kamišojosan i Si Ni San

Nekoliko već testiranih sredstava pokazalo je značajan uticaj na ponašanje pacova, međutim, smanjenje agresivnosti nije nastupilo, bilo je nedovoljno ili neselektivno. Ipak, među njima se jedno sredstvo pokazalo izuzetno efikasnim. To je Kamišojosan (a u našem slučaju kineski analog Cjia Wei Xiao Yao Wan proizvodnje Min Shan) – popularno sredstvo u azijskoj medicini koje je potencijalno, na osnovu farmakoloških podataka, sposobno da aktivira mehanizam inhibicije nasilja.

Oslanjajući se na to da je u naučnoj publikaciji o ovom sredstvu demonstrisan samo delimičan efekat u slučaju jednokratne oralne primene u dozi od 400 mg/kg, odlučili smo da proverimo doze od 500 mg/kg i 1 g/kg. Pritom, druga doza je primenjena na izuzetno agresivnoj jedinki, koja je uvek aktivno napadala srodnika puštenog u njen kavez. Međutim, originalno istraživanje nije vršilo merenja agresivnosti baš u intra-specifičnim sukobima, a prema drugom istraživanju doza od 200 mg/kg je najbolja za maksimalno povećanje socijalne aktivnosti kod miševa pri kontaktu sa srodnicima, pa smo odlučili da testiramo i nju.

Kao što se i očekivalo, efekat Kamišojosana nije bio ni sedativan ni stimulativan, već se pokazao baš kao antiagresivan. Agresivni napadi su eliminisani u sva tri eksperimenta, i čak ako su se povremeno pojavljivali, to je bilo isključivo u neintenzivnim oblicima. Pritom, iako doze od 500 mg/kg i 1 g/kg nisu remetile socijalnu i nesocijalnu aktivnost pacova, smanjenje njihove agresivnosti se odvijalo kroz povećanje neaktivnosti. Međutim, doza od 200 mg/kg je zamenila agresivno ponašanje upravo neagresivnom socijalnom aktivnošću.

Međutim, otvoren je ostao pitanje konkretnog mehanizma delovanja Kamišojosana. Bilo je potrebno utvrditi koja komponenta i koja bioaktivna supstanca iz ove mešavine ekstrakata biljaka ostvaruje ovaj efekat, pa smo odlučili da proverimo sredstvo Si Ni San, u čijem se sastavu nalaze samo tri komponente iz Kamišojosana i koje je trebalo da ostvari isti efekat. Proverena je doza od 500 mg/kg i rezultat je potvrđen – ranije visoko agresivna jedinka, koja je vršila aktivne napade na jedinku-narušitelja, uključujući i kontrolni eksperiment pre primene sredstva, prestala je sa napadima. Pritom, njena nesocijalna aktivnost nije bila značajno smanjena, a socijalna neagresivna aktivnost je čak porasla, iako je takođe porasla i neaktivnost, ali ne na štetu ovih oblika aktivnosti (već samo napada). To znači da je efekat bio baš antiagresivan, a ne sedativan.

Detaljno proučavanje materijala o mešavinama sličnim Si Ni Sanu navodi nas na to da glavna bioaktivna supstanca u njima, uključujući Kamišojosan, može biti peoniflorin iz ekstrakta božura (Paeonia lactiflora) – jedne od komponenti ovih mešavina. Istraživanja ukazuju na to da ova supstanca aktivira serotoninjske 5-HT/1A receptore i utiče na ekspresiju gena TPH2 i SERT, koji su povezani sa funkcionisanjem serotonina i inhibitora nasilja. Takođe, generalno supstance iz ovog ekstrakta utiču i na ekspresiju gena MAO-A, koji je takođe izuzetno važan u pitanju agresivnog ponašanja. Na osnovu svega ovoga, dobijamo najperspektivnijeg kandidata za komponentu iz prethodno navedenih mešavina koja aktivira mehanizam inhibicije nasilja.

3. Inhalacioni eksperimenti

Pored oralne primene, u slučaju određenih sredstava može se pribegnuti i inhalacionoj primeni (udisanju preparata sa bioaktivnim supstancama). Naročito ako se uzme u obzir opšta mogućnost kreiranja efikasnog sredstva ove vrste; na primer, nedavno odobren inhalacioni preparat Zavegepant (ili Zavzpret) pokazao se toliko efikasnim u terapiji hronične migrene da kod nekih pacijenata deluje već nakon 15 minuta i traje do 48 sati nakon primene.

Do sada je uspelo proveriti tri takva sredstva koja u svom sastavu imaju supstance d-limonen i linalool, koje deluju kao agonisti serotoninjskih 5-HT/1A receptora. Sva ona su eterična ulja različitih delova pomorandže (gorkog pomorandže). Korišćena su ulje kore plodova, koje se skoro potpuno sastoji od d-limonena, cvetova (neroli), koje okvirno sadrži 34% linaloola i 10% d-limonena, kao i grančica i listova (petitgrain), sa sadržajem do 40% linaloola.

Inhalacija je tekla na sledeći način – u izolovanu komoru (60 l) tokom 10 minuta isparavala je mešavina eteričnog ulja, iste količine emulgatora (rastvarača ulja) i po potrebi vode. Nakon toga je u komoru stavljen pacov i ostao je tamo još 10 minuta uz nastavak isparavanja mešavine u komoru. Korišćeno je 2 ml ulja iz kore pomorandže, 4,5 ml ulja neroli i 5 ml ulja petitgrain, u mešavini zapremine 10 ml (dovoljnoj za 20 minuta isparavanja).

Sva sredstva su pokazala značajan antiagresivan efekat, napadi su ili potpuno eliminisani ili svedeni na izuzetno retke i neintenzivne manifestacije. I, naravno, efekat je selektivan. Pritom, inhalacija para drugih eteričnih ulja (karanfila, lemgrasa, žalfije), koja u sastavu nemaju ove supstance, nije eliminisala intenzivne agresivne napade. Očigledno je da supstance u njima ne utiču na neurofiziološke mehanizme povezane sa inhibitorom nasilja.

Eksperimenti se i dalje nastavljaju i verovatno će biti pronađena i druga sredstva koja utiču na inhibitor nasilja. Ipak, već smo uspeli da potvrdimo samu koncepciju ovog mehanizma i mogućnost takvog uticaja, pribegnućim različitim metodama dostave aktivnih supstanci u organizam.

Takođe, uz materijal prilažem snimke procesa sprovođenja uspešnih eksperimenata:

Libertarijanizam, oružje i presumpcija poverenja

Mihail Požarski je objavio veoma dobar video sa nepravilnim nazivom: Zašto se plašimo oružja.

Ispravnije bi bilo nazvati ga „Zašto se oni plaše oružja“. A još bolje „Zašto se mi ne plašimo oružja“. Govorim o nama, libertarijancima, ili, ako ne uzimamo tako široko, o narodu Montelibero, u odnosu na koji sam potpuno sigurna, i koji zaista jeste takav, kao što Mihail i opisuje.

Zaista, priznajući pravo bližnjeg da bude naoružan, mi time iskazujemo poverenje prema njemu. Najbolji poklon za dete je nož. Koje dete ne nosi nož? U svoj knjževnosti za decu, sva deca imaju noževe. Pa, dobro, muški deo.

Ja u detinjstvu nisam imala nož. A moj prvi dečko me je osvojio time što mi je čim sam ušla ponudio da pogledam koji je bič sam napravio. On mi je poklonio prvi nož, kako nisam mogla da omekšem pred takvim poverenjem?

I mada je on bio iz neke levjačke sekte, i rašli smo se posle par meseci, ova epizoda je odigrala svoju važnu ulogu. Svaki put kada čujem ovo „želite da podelite oružje svima kako bi se svi međusobno poklali“, iskreno se čudim: prvo, zašto bi to odjednom bilo deljeno, neka sami kupe, ili neka im poklone ljudi kojima su dragi; a drugo, zašto bi se odjednom poklali, jesu li oni budale?

Ova osnovna pretpostavka poverenja u ljude je veoma karakteristična za libertarijance. Ako je čovek uveren da su ljudi samo skupak poroka, on ne može postati niko drugi do etatista i može se nadati samo nečijoj čvrstoj ruci koja će sve ukrotiti. Kažu da postoje i religijski libertarijanci koji, smatrajući čoveka posudom greha, se uzdaju u Gospoda i smatraju sebe Njegovim oruđjem, ali to je neka prekomorska jeres o kojoj se ne usuđujem da definitivno sudim, znam samo da ona nije karakteristična za narod Montelibero.

Uglavnom, hvala Mihailu na dobrim formulacijama, video podstiče na razmišljanje.

Tamo je bilo i nešto o psihopatiji, ali o tome neka već Bitarh i Voluntarist razmišljaju, to je njihova tema.

Ratni zločini i psihopatija

Voluntarista, Bitarh

Prilično očigledna će biti činjenica da su izuzetno okrutni ljudi koji vrše nasilje kako privatno, tako i po službenom naređenju, na primer tokom službe u policiji ili oružanim snagama, psihopatski pojedinci sa problemima u inhibiciji nasilja. I ako u slučaju privatnih kriminalaca postoji veliki broj istraživanja koja upoređuju distribuciju psihopatskih crta kod njih i u opštoj populaciji, kada su u pitanju ratni zločinci, takvih podataka je veoma malo. Uostalom, postoji jedno istraživanje koje razmatra muškarce koji su služili u policiji ili oružanim snagama u Čileu tokom režima diktatora Augusta Pinocheta i počinili zločine protiv čovečnosti, kao što su masovna hapšenja, mučenja, ubistva i „nestanci“ ljudi koji nisu bili prihvatljivi za režim.

Prosečan pokazatelj nivoa psihopatije prema PCL-R testu (skala od 0 do 40) za uzorak čilijskih muškaraca koji nisu kriminalci bio je 5,21. Čilijski muškarci koji su kriminalci pokazali su prosečan nivo psihopatije 4 puta viši – 20,93. Ovaj rezultat se poklapa sa drugim istraživanjima koja sprovode slična poređenja između uzoraka nasilnih kriminalaca i ostatka populacije u različitim zemljama.

Ali mnogo zanimljivije rezultate pokazuju čilijski muškarci koji su počinili zločine protiv čovečnosti. Njihov prosečan nivo psihopatije bio je 21,06, skoro isti kao i kod običnih kriminalaca. činilo bi se da između njih nema nikakve razlike. Ali hajde da pređemo na poređenje različitih komponenti psihopatije. Za svaku od 20 stavki PCL-R testa osoba može dobiti 0, 1 ili 2 boda, u zavisnosti od odsustva, delimičnog ili potpunog prisustva neke od psihopatskih crta. Ove stavke su podeljene u 4 kategorije koje označavaju ocenu manipulacije u međuljudskim odnosima (sklonost ka laži i obmani), afektivnu psihopatiju (odsustvo empatije i krivice), impulsivan način života i antisocijalno ponašanje. I u prve dve kategorije, prosečni pokazatelji stavki kod ovih zločinaca bili su mnogo viši (1,43 i 1,64) od pokazatelja običnih kriminalaca (0,91 i 1,19) i ostatka populacije (0,31 i 0,37). Istovremeno, u poslednje dve kategorije njihovi pokazatelji (1,00 i 0,51) bili su, iako mnogo viši od ostatka populacije (0,24 i 0,16), niži nego kod običnih kriminalaca (1,28 i 0,99).

Činjenje okrutnih i masovnih zločina protiv čovečnosti povezano je sa izrazito izraženom manipulativnošću i lažljivošću, kao i sa osećajnom tupošću i nemilosrdnošću, čak i u poređenju sa izvršenjem običnih privatnih činova nasilja. Pri tome, izvršioci takvih zločina izgledaju mnogo normalnije od običnih kriminalaca u svom načinu života, oni nisu toliko impulsivni i antisocijalni.

Napomenimo da se druga kategorija stavki PCL-R testa, koja je odgovorna za afektivnu psihopatiju, može najdirektnije povezati sa mehanizmom inhibicije nasilja, čije narušeno funkcionisanje kod čoveka prvenstveno dovodi upravo do odsustva unutrašnjeg odbojnosti i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, dok ostale kategorije više odražavaju crte koje često prate takvu nemilosrdnost. Na osnovu toga može se zaključiti da je kod onih koji počine zločine protiv čovečnosti narušavanje rada inhibitora nasilja mnogo izraženije nego kod privatnih nasilnih kriminalaca. Pri tome, oni dobro umeju da se obuzdaju u situacijama kada je to racionalno isplativo, na primer u svakodnevnom životu. To može biti povezano sa prilično visokim nivoom inteligencije kod ovih pojedinaca, što im je omogućilo, između ostalog, da uspešno uđu u policijsku ili vojnu službu i dobiju čast da prime naređenje diktatora o uništavanju ljudi koji mu nisu bili po volji.

Šta raditi sa efektom „zečaja bez karte“ pri ankapu u sferi odbrane, bezbednosti i prava?

Evgenij Fiškin

Mnogo puta sam morao da odgovaram na nešto slično, ali jednostavnije je ponovo odgovoriti ukratko, nego tražiti linkove ka starim objavama.

Opšta preporuka: povećati nivo decentralizacije. Što je više decentralizacije u određenoj sferi, to je manje „besplatnih putnika“ – za njih više ne ostaju stimulansi.

Decentralizacija u sferi odbrane – naoružati se. Za komšiju sa puškom više nisi samo komšija, već i onaj ko će pružiti prijateljsku vatrenu podršku. Postoji stvarna opasnost od napada ozbiljnog neprijatelja – to je odličan povod za redovne timбилdinge. Pucali ste malo, a onda idete na pivo.

Decentralizacija u sferi bezbednosti je, uslovno rečeno, o tome da privatne ključeve čuvate kod sebe, a ne na berzi. Postaviti alarm u stanu kako bi na poziv došlo obezbeđenje koje ste sami angažovali, a ne neka državna policija. I tako dalje.

Decentralizacija u sferi prava – rešavati stvari sami, a ako sami ne uspete, onda se obratiti onima kojima verujete, a ne onima koje su neki tuđi ljudi imenovali. Većina konflikata se rešava van suda čak i uz postojanje države, iako bi se moglo pomisliti: evo vam centralizovana služba za rešavanje konflikata, zašto je ne koristite? Neudobno je? E, upravo to!

Zašto nas ovakva slika ne iznenađuje? Zato što je to prirodno ponašanje kada država ne postoji.

Bitkojneri diskutuju o Monteliberu, nastavak

Pre mesec dana momci iz projekata HypeCoinNews i Bitcorn pokušali su da pokrenu zajednički podkast Bitkom v Bitcoin, pozvavši Soza za prvu epizodu da im ispriča o Monteliberu. Došlo je do lošeg starta, pa su morali sami da diskutuju o Monteliberu. Kasnije sam ja prokomentarisala jednu od teza tog razgovora kod sebe.

I tako, juče je konačno izašao snimak razgovora sa Sozom.

Kratko su mi zamerili na nepreciznosti mog komentara: zamrzavanjem bitkoin-a u sidechain-u likvidnosti, dobijam zauzvrat LBTC novčiće, kojima kasnije mogu slobodno kupovati LMTL tokene ili bilo koje druge, a fond, prodavajući mi svoje tokene, može dalje da raspolaže dobijenim LBTC-om kako želi, uključujući i njihovu prodaju za evre. Ali pošto je likvidnost tog tržišta izuzetno mala, u suštini komentar ostaje potpuno validan: primena ovog mehanizma za akumulaciju resursa oflajn je nepraktična.

Dalje se razgovor više od sat vremena nastavio o drugim stvarima (ko može da napravi tajm-kodove – bilo bi od velike pomoći, pošaljite im u komentare). Slušala sam i zavidela: ja treba da držim predavanje o Monteliberu na predstojećem festivalu, a bolje od Soza sigurno neće biti, ma koliko se trudila(

Dodaću još nešto, verovatno, u ime Soza o siromašnima. U principu, siromašnom je dovoljno samo da dođe u zemlju i počne da zarađuje, legalizaciju može potpuno da ignoriše. Kultura plaćanja „na crno“ je ovde izuzetno razvijena. Dokumente ne traže na svakom koraku (a ako i pitaju jednom u pola godine, nema nikakvih sankcija ako kažete da su dokumenti ostali kod kuće). Poteškoće će nastati samo pri pokušaju izlaska iz zemlje. Ali ako ste siromašni, kakva vam je potreba za putovanjima po inostranstvu! Ostanite u Crnoj Gori, uživajte u njenom ogromnom, bez šale, prirodnom i kulturnom raznovrsnošću, učestvujte u aktivnostima lokalne zajednice – i uopšte se ne stresirajte. Ovde Romi čine pet procenata stanovništva, učite od njih ispravan odnos prema državi (odnos prema privatnom vlasništvu je bolje učiti od nas).

Veza između socioekonomskog statusa osobe i ravnodušnosti prema nasilju

Voluntarist, Bitarh

Opšte je poznato da socioekonomski status osobe ima tesnu vezu sa njenom sposobnošću i sklonošću ka vršenju činova nasilja. Međutim, bilo bi netačno tvrditi da je ta veza direktna i da je svaka osoba podjednako podložna negativnom uticaju okruženja, čak i u slučaju mladih, za koje se smatra da su izuzetno sugestibilni. Kao što znamo, odsustvo osećaja odbojnosti i unutrašnjeg otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, koji sprečava zdravu osobu da počini nasilne napade, potiče iz psihičkog poremećaja koji se sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja. A zaključci nekih istraživanja ukazuju na to da ona može posredovati u vezi između socioekonomskog statusa i nasilja.

Za početak, setimo se da prilično dobar pokazatelj ove disfunkcije mogu biti psihopatske crte, pre svega one koje se odnose na interpersonalnu i afektivnu (emocionalnu) psihopatiju. Takođe, psihopatske crte su povezane sa nasilnim kriminalitetom, a posebno sa namernim i ciljanim činovima nasilja. U ovoj disfunkciji važnu ulogu igra ne samo okruženje, već i genetski faktor. Istraživanja su već pokazala da gen MAO-A posreduje u uticaju zlostavljanja u detinjstvu na nasilni kriminalitet. Bez obzira na to da li je tretman bio dobar ili okrutan, nosioci visokoaktivne varijante gena nisu postajali nasilniji, međutim, nosioci niskoaktivne varijante u drugom slučaju bili su 4 puta skloniji brutalnom nasilju. A gen HTR1B na sličan način posreduje u vezi između zlostavljanja i psihopatskih crta. Oba gena su direktno povezana sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja.

Podjednako važan rezultat pokazuje istraživanje različitih varijanti gena transportera serotonina (SLC6A4, koji kodira protein 5-HTT) kod mladih ljudi sa različitim socioekonomskim statusom, određenim na osnovu prihoda i profesionalnog statusa njihovih roditelja. Kako je utvrđeno, homozigotnost po dugom alelu ovog gena u slučaju niskog socioekonomskog statusa značajno je povećala rizik od pojave narcisističkih crta i crta bezdušnosti-ravnošnosti u poređenju sa prosečnim pokazateljima. Upravo ove crte pripadaju komponentama psihopatije koje pokazuju disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, što je socioekonomski status osobe bio viši, to su i pokazatelji za ove crte bili niži. Međutim, povišen rizik od njihovog pojavljivanja u svakom slučaju nije primećen kod nosilaca kratkog alela gena, čiji se pokazatelji značajno nisu razlikovali od proseka bez obzira na socioekonomski status.

Još jednom vidimo da određene varijante gena, povezanih sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja, mogu ili učiniti osobu otpornom na uticaj okruženja, ili stvoriti rizik da taj uticaj može smanjiti otpor koji osoba oseća prema nanošenju štete drugima. Nasilje nije jednostavno rezultat socioekonomskog statusa ili zlostavljanja. Iako ovi faktori stvaraju rizik od nasilja, to nije uvek slučaj, jer se koreni takvog patološkog ponašanja nalaze u neurofiziologiji i genetici čoveka. I to nam ukazuje na potrebu za kreiranjem terapijskih rešenja za problem nasilja.

O pravu nacija na samoopredeljenje

Nedavno sam imala priliku da poslušam debate dvojice ruskih emigranata o tome kako se postaviti prema ruskom narodu. Ispalo je tako da su u jednom od Montelibero četova izazvali burnu diskusiju, pa sam i ja odlučila da se priključim sa svojim mišljenjem.

Ukratko pozicije strana:

Mihail Svetov. Narod treba voleti; narod je žrtva režima; protiv režima je sada besmisleno nastupati, treba dočekati pogodan trenutak; narodu je potreban vođa, dobri gospodar, koji će preuzeti vlast i vladati vođeno ljubavlju.

Mark Fejgin. Nemamo vremena da se mazi sa narodom, on je već sve upropastio; ako narod sam ne sruši Putina, onda nema razloga za žaljenje ako će i dalje drugi odlučivati umesto njega; uzeće i reparacije i raskomadaju zemlju; uzgred, ako je raskomadaju, to nije loše, postoji šansa za pojavu ruskog Tajvana, gde bi Mark lično mogao smestiti svoje umorne kosti.

Ono što kod cele ove retorike kod mene izaziva najveće odbojnost jeste to što svi govore o nekom tu ruskom narodu. Ali pravo nacija na samoopredeljenje nije u tome da neko stranac nazove određenu zajednicu ljudi narodom i izdvoji za taj narod komad zemlje. To je u tome da ljudi sami sebe definišu kao narod, počnu da se ponašaju kao narod i izbore svoje priznanje kao naroda. Ljudi imaju takvo pravo – da se samoopredele u narode.

Narod Montelibero se, recimo, već samoopredelio. Svako može pripisati sebe našem narodu, uveriti se da ga i narod priznaje kao svog, a vremenom se odlučiti i na aliju – fizički se relocirati u dom svog naroda. Ako je on zaista naš po duhu, čeka ga topao doček.

Mark Fejgin sa svojim snovima o ruskom Tajvanu iznenada se ispostavio bližim nama po duhu nego Mihail Svetov sa svojim snovima o dobrom moskovskom gospodaru. Ali Mihail poseduje veoma dragocenu sposobnost da zainteresuje ljude za libertarijanizam, čak i ako do tada nisu imali pojma o njemu. Kasnije će oni razumeti temu i postepeno se udaljiti od Mihailove pozicije, ali kao aperitiv, Svetov je dobar.

Zato smo veoma srećni što Mihail Svetov namerava da dođe kod nas krajem septembra na festival Montelibero (sajt je tek napravljen, budite strpljivi, dopunjavaće se). A pošto već dolazi, onda će, naravno, i nastupiti. Tema još uvek nije određena.

I ja ću nastupiti, sa kratkim pregledom onoga što je narod Montelibero uspeo da postigne za nešto više od dve godine, i šta ga još očekuje.

Ali ovakvi nastupi su samo mali deo programa, ipak nije konferencija, već festival. Zabavićemo se, to motiviše za život.

Zašto je Evropa postala najrazvijeniji region sveta

Voluntarist, Bitarch

U svetskoj istoriji se stvorila takva situacija da je Evropa, ili takozvani „Zapad“, postala razvijeniji i progresivniji region od ostatka sveta. Čak ni „Istok“, koji je, činilo bi se, takođe imao mnoga dostignuća, nije uspeo da postigne isto bogatstvo i razvoj. O ovoj temi se može dugo razmišljati i iznositi raznovrsni argumenti, međutim, sada ćemo razmotriti ovo pitanje sa tačke gledišta koncepta kulture kompromisa, unoseći neka razmišljanja u vezi sa nasiljem u ljudskim međusobnim odnosima. Ova objava će biti kratak rezime i komentar na snimak na ovu temu od Savromata.

Po čemu se istorija Zapada razlikovala od istorije Istoka? Može se pogledati Kina, vodeća sila Istoka, koja se neprestano raspadala i ponovo objedinjavala, a ceo taj proces bio je praćen uništavanjem svih ostalih od strane jedne strane – jedini pobednik je uzimao sve. To je primer igre sa nultom sumom, kada se bogatstvo ne stvara, već se redistribuiše, ili čak potpuno gubi zbog troškova vođenja konflikata. Sasvim drugačija situacija se stvorila u Evropi, gde nije bilo jednog pobednika koji bi uništavao sve i uzeo sve. I u mnogim evropskim konfliktima, pobednik je umesto uništavanja pobijeđenog samo primoravao ga na potčinjenost, prihvatajući njegovo pravo na život, imovinska, pa čak i politička prava. Setimo se srednjovekovnih slobodnih gradova i verskih redova, koji su iako formalno bili pod kraljem, ipak zadržavali čak i autonomnu jurisdikciju. Takva kultura kompromisa jasno se formirala još do početka drugog milenijuma i tokom dugog vremena doprinosila je akumulaciji i uvećanju bogatstva.

Može se navesti mnogo razloga zašto je to tako ispalo. Ali suština je sledeća – brutalno nasilje definitivno nije strategija koja bi mogla dovesti do bogaćenja i razvoja. Društva sklona totalnom uništavanju protivnika osuđuju sebe na nepoštovanje najosnovnijih prava i rasipanje bogatstva. Društva sklona traženju kompromisa i izgradnji dogovora uvećavaju bogatstvo.

Jedan pretpostavljeni faktor koji je doprineo razvoju kulture kompromisa u Evropi mogao je biti biološki – niži procenat nasilnih pojedinaca sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, a naročito brutalnih psihopatskih ličnosti. Čak i ako je to važilo samo za određeni deo evropskog društva, to je već moglo biti dovoljno za razvoj i širenje takve kulturnom norme. Naravno, ka vlasti i osvajanjima u svakom slučaju teže upravo psihopatske ličnosti, ali ako deo njih nije bio apsolutno bezosećajni klinički psihopati, to je povećavalo šansu da budu predisponirani da sažalje se nad pobijeđenim i time ne unište bogatstvo društva u celini.

Naravno, u svakom društvu ogromna većina stanovništva je prilično nenasilna, a ekstremno brutalnih psihopatskih pojedinaca je sasvim malo, ali čak i mala razlika u tome koliki procenat čini taj mali broj može imati kardinalno različit uticaj na društvo. I po svemu sudeći, veći procenat takvih pojedinaca stvara i veći rizik od osmeškivanja društva zbog totalnog nepoštovanja osnovnih prava na život i imovinu.