Mrežna država, poglavlje 2.2. Mikroistorija i makroistorija.

Nastavljam da drvim prevod knjige Balajija Šrinivasana (uskoro ću čak naučiti ovo prezime) Mrežna država.

U novom poglavlju Mikroistorija i makroistorija autor se kreće uskom i opasnim stazom duž granice jeresi scientizma, koja je, kao što je poznato, zasnovana na odobravanju primene metoda prirodnih nauka na društvene nauke. Za sada se čini da linija nije pređena, ali na sve to gledam sa velikom sumnjom i nadam se da ću na vreme primetiti metodičku nepravilnost.

Prvi put mi prilikom prevoda knjige skoro više vremena oduzima ne sam prevod, već priprema teksta – sve te beskonačne spoljne i interne veze i slično. Teško zamišljam kako će to izgledati na papiru, iako se, čini se, planira izdanje i papirne verzije.

Ankap-paternalizam

Nedavno se u Montelibero dogodilo nešto specifično. Pojavila se osoba koja je želela da uđe u našu tokenomiku sa većim iznosom. Verovatno je pročitala uputstva i počela da ih sledi. Nabavila je negde na eksternoj berzi dolarske stablecoine i krenula da ih menja za naše evroske. U međuvremenu, berzanski „order book“ obično izgleda otprilike ovako:

Šta ovde vidimo? Postoji određeni broj tokena koji se trguju u oba smera sa manje-više prihvatljivim spread-om, a zatim počinju nalozi po potpuno besmislenim cenama, na primer, za prodaju se nudi 5 EURMTL po ceni od 1000 USDC za svaki. Da bi takav nalog bio izvršen, potrebno je da prvo neko kupi više od četiri hiljade EURMTL po ceni od oko 1.12, a u uobičajenim okolnostima se to, naravno, nikada ne dešava. Ali kada neko, bez gledanja, širokim gestom ubaci na tržište, na primer, 40000 USDC, on će otkupiti sve jevre evre, a preostalim iznosom će dokupiti preskupe. To se i dogodilo.

Prema libertarianskim principima, ova transakcija je, kao i svaka druga dobrovoljna transakcija, potpuno legitimna. Osoba ima puno pravo da proda čašu vode za dijamant u srcu pustinje ili kilogram brašna za antikvnu ikonu u blokiranom Lenjingradu. Tako je i u našem slučaju – na tržištu nije bilo povoljnijih ponuda, i kupac je pristao na ono što je bilo dostupno.

U čemu je razlika između našeg slučaja i goreopisanih slučajeva kupovine u uslovima ekstremnog deficitа? U našem slučaju na tržištu nije bilo stvarnog deficita. Bilo je dovoljno kupiti onoliko tokena koliko je izloženo na prodaju po prihvatljivoj ceni, zatim malo sačekati i uveriti se da su došli drugi trejderi i postavili nove naloge po cenama koje nisu mnogo gore. Takođe je bilo moguće napisati u čatu: želim, navodno, da kupim evre za četrdeset hiljada dolara, a na vašoj berzi ih nema toliko, ko je spreman da proda još? Konačno, moglo se obratiti direktno MTL fondu, rekavši: momci, vi ovde emitujete stablecoin, hajde da pod moje dolare izdate još novčića.

Ali da bi se to uradilo, potrebno je razumeti specifičnost robe koja se nabavlja i specifičnost trgovinskih instrumenata. I to nas dovodi do diskusije o paternalizmu u ankapu.

Šta je paternalizam? To je zahtev za takvim društvenim uređenjem koje smanjuje cenu greške. Postoji li takav zahtev u ankapu? Naravno, da. Čak i ako gledamo samo na tokenomiku, on postoji, prvo, sa strane novajlija koji još uvek nisu do kraja razumeli principe njenog rada, a zbog toga rizikuju da mnogo izgube iz neopreznosti. Drugo, postoji zahtev sa strane programera instrumenata tokenomike: ako je instrument opasan za korišćenje, ljudi će koristiti alternativna rešenja. Treće, postoji zahtev sa strane aktivista zajednice: njima je važno da ljudi dolaze i ostaju, a ne da beže u užasu, nailazeći na slične skrivene prepreke.

Kako je obrađen goreopisani slučaj?

Prvo, u MTL-Wallet novčanik su dodate dodatne provere. Ako korisnik želi da razmeni veliki iznos po tržišnoj ceni, bot poredi efektivni kurs razmene za predloženi iznos i za iznos koji je sto puta manji. Ako se oni razlikuju za više od 10%, bot ispušta upozorenje.

Drugo, uspelo je da se pronađe taj trejder koji se obogatio na svom nalogu i da se on ubedi da vrati zarađeno (nisam upoznat sa detaljima, možda je nešto ostavio sebi, ali oštećeni je, ipak, ostao u potpunom oduševljenju). To je bilo najteže, jer ankap zajednica nema i ne sme da ima nikakve instrumente prisilnog vraćanja.

Treće, fond planira da postavi zaštitne naloge za sve glavne trgovinske parove, kako bi neopreznom kupcu bilo izuzetno teško da ih probije.

Kakve zaključke mogu izvući iz onoga što se dogodilo?

Prvo, paternalizam je prirodan i protiv njega se ne treba boriti.

Drugo, u ankapu je paternalizam ograničen libertarianskim principima, odnosno samopripadnošću i principom neagresije.

Treće, čak i sa takvim ograničenjima, u društvu se mogu kreirati potpuno funkcionalni paternalistički instrumenti.

Tako da, evo vam još jedan argument u kolekciju za rasprave sa etatistima o tome da ankap nije ljudojedstvo, i da je privatni paternalizam efikasniji od državnog.

Mrežna država. Deo 2, Istorija kao trajektorija. 2.1. Prolog.

Nastavljam prevod knjige Baladži Šrinivasana Mrežna država. U komentarima prevoda prvog dela iznete je ideje da se zatim odmah prevede peti deo, koji se odnosi na samo izgradnju mrežne države. Zanimljivo, ali ne: svako dovoljno originalno delo teži da uvede sopstveni konceptualni aparat (što je u mojoj knjizi o ankapu takođe veoma vidljivo), a bez njega čitanje u neporedku postaje teže.

Zato vam evo početka drugog dela knjige, gde autor izlaže svoja razmišljanja o tome da je istorija primenjena disciplina, da u istoriji nema nikakve predodređenosti i da prave zajednice treba stvarati upravo na bazi pravilno obrađene istorije. U prologu dat je kratak sažetak celog drugog dela.

Nadam se da ću ipak s vremena na vreme prekidati prevod knjige svojim originalnim objavama, inače ćete ovde potpuno doziveti dosadu i razbežati se. Ali prevodi će izlaziti prilično često.

Čime se razlikuje agresivno ponašanje kod zdravih ljudi i psihopatski predisponiranih individua

Voluntarist, Bitarh

Daleko da se svako agresivno ponašanje kod čoveka može nazvati rezultatom nekog psihičkog poremećaja, ili, barem, tako ozbiljnog poremećaja kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Neko agresivno ponašanje, na primer, samoodbrana, je zapravo potpuno prirodno, polazeći od etološke definicije i evolucionih podataka. Zbog toga se javlja pitanje u čemu je razlika između agresivnog ponašanja običnih ljudi i psihopatskih pojedinaca

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je agresivno ponašanje podeliti na reaktivne i proaktivne forme. Reaktivna agresija se manifestuje spontano ili impulsivno, ona nije planirano ponašanje i ne nosi u sebi apsolutno nikakve ciljeve osim nanošenja štete neposredno u konfliktnoj situaciji. Naravno, ona može biti patološka i ponekad je možei svrstati u nasilje sa etoločke tačke gledišta. Ali reaktivna agresija može biti i potpuno prirodno nepatološko ponašanje, na primer ista ta samoodbrana. Sa druge strane, proaktivna ili instrumentalna agresija sastoji se u postizanju određenog rezultata, to je planirano i motivisano nanošenje štete žrtvi. U patoločnosti i nasilnosti ponašanja kojim osoba namerno pokušava nešto postići upravo putem nanošenja štete drugim ljudima, teško je sumnjati.

Kao što pokazuje veliki broj istraživanja, postoji snažna veza između nivoa psihopatskih crta kod čoveka i reaktivnosti/proaktivnosti njegovog agresivnog ponašanja. Na primer, psihopatski kriminalci su skloniiji nasilnim napadima, a njihovo agresivno ponašanje može biti i proaktivno i reaktivno, dok su zločini nepsihopatskih pojedinaca više reaktivni. To je naročito tačno u slučaju najnasilnijih zločina, kao što su silovanja i ubistva. U isto vreme, manje ozbiljni zločini, kao što su krađa ili provala, sa jednakom verovatnoćom mogu biti počinjeni i od strane psihopate i nepsihopate. Slične rezultate pokazuju i istraživanja nekriminalnog stanovništva. Pojedinci skloni instrumentalnoj agresiji su više psihopatični.

Čak i u slučaju osuđenih ubica, viši nivoi psihopatije su povezani sa većom proaktivnošću ili instrumentalnošću njihovih zločina. U slučaju kliničkih psihopata, čak 90-93% ubistava su čisto instrumentalna, bez i najmanjeg traga reaktivnosti. I čak jedno bilo koje vršenje akta instrumentalnog nasilja od strane kriminalca već je povezano sa povišenim nivoom psihopatije. Takođe, aktuelno istraživanje ubica osuđenih na smrt u Kaliforniji pokazuje da pojedinci sa niskim nivoom psihopatije (manje od 15% uzorka) često ranije nisu počinili zločine, kajali su se za učinjeno i ponašali su se u skladu sa sudskim normama. Ostali pojedinci bili su skloni gorem ponašanju. A 5 pojedinaca (manje od 1% uzorka) sa najvišim pokazateljem psihopatije bili su i najokrutniji kriminalci – serijski seksualni ubice.

Ovi i mnogi drugi podaci još jednom potvrđuju da, iako nije svako agresivno ponašanje znak psihički nezdravog pojedinca, vršenje nasilnih napada kao planiranog i namernog ponašanja sa ciljem postizanja određenih ciljeva definitivno pokazuje disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Takvi ljudi predstavljaju najveću pretnju za svakog člana društva, jer su zbog svoje patologije sposobni da koriste nasilje kao alat koji je običnim ljudima pripremio samo ulogu žrtve.

Počinjem da prevodim novu knjigu

Pre godinu dana na kanalu Русский Крипто Фронтиръ počeo je izlaziti prevod knjige Balajija Šrinivasana The Network State. Entuzijazma je bilo dovoljno samo za prvo poglavlje, a čak i deo tog prevoda više nije dostupan. Zato ja preuzimam proces, kao što sam već ranije uradio sa prevodom Fridmanove Mehanike slobode i njegovih Pravnih sistema koji se značajno razlikuju od naših.

Original neću objavljivati kod sebe, jer autor obećava da će ga držati na sopstvenom sajtu posvećenom ovoj knjizi i vršiti tamo ažuriranja po potrebi, tako da se ograničavam na objavljivanje prevoda.

Ukratko, knjiga predstavlja detaljan vodič za izgradnju jednog sasvim konkretnog tipa eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija: samoupravnog arhipelaga teritorija raspoređenih širom sveta, koje imaju diplomatsko priznanje tradicionalnih teritorijalnih država – barem od strane dela takvih država.

Prvo poglavlje je, u suštini, prošireni uvod, koji je potpuno dovoljan da se razume da li treba čitati dalje.

Pošto prevod ima sponzora, nadam se da ću moći da izbacujem tekst prilično brzo. Nažalost, ostali moji prevodi koji su u toku nemaju takve sponzore, i proces teče izuzetno sporo. Ne prestajem da se nadam da se situacija još uvek može nekako poboljšati.

Kako će funkcionisati prostitucija pri ankapu?

Cifra

Činilo mi se zanimljivim da prodiskutujem o ovom pitanju baš nakon nekoliko objava o hipotetskom ćelijskom stimulatoru, koji omogućava postizanje ozbiljnih kratkoročnih prednosti po cenu prevremenog trošenja organizma. Profesionalna prostitucija na slobodnom tržištu je upravo isti taj trade-off. Intenzivna eksploatacija sopstvenog organizma dok je mlad i lep, a dalje je već lična stvar kako raspolagati plodovima te eksploatacije: može se protrošiti, može se uspešno investirati, ili se može neuspešno investirati.

Što je manje prepreka za ulazak na tržište, to je na njemu veća konkurencija, niže cene i manje šanse da se mladost i lepota zamene dovoljno ozbiljnim prihodom da takva razmena uopšte ima smisla. Zbog toga je, naravno, prostitucija kao masovna profesija pri ankapu malo verovatna. Mnogo je verovatnije da će se njom okrenuti kao dodatnom poslu u periodu traženja odgovarajućeg stalnog zaposlenja, uključujući i period edukacije. Otprilike iz istih razloga iz kojih ljudi idu da rade kao kuriri, taksisti ili konobari.

Naravno, kao i sada, u odbranu ovih slabo plaćenih nekvalifikovanih radnika u sektoru usluga istupaće različiti aktivisti, sa određenim stepenom nespretnosti. Ali, pošto pri ankapu neće imati opcije da „postignu zabranu rada platformi-agregatorima“ ili „postignu kriminalizaciju kupovine usluga“, ovaj aktivizam će se svesti ili na zahteve za smanjenjem provizija platformi, ili na kampanje tipa „ja uvek plaćam radnicima u servisima dobre bakšiše, radite kao ja“.

Kao što je poznato, trenutno rad agregatora taksija izaziva aktivno protivljenje profesionalnih licenciranih taksista. Pri ankapu se ova delatnost ne licencira, i profesionalni licencirani taksisti jednostavno nestaju, tako da konkurenciju taksistima-frilenserima koji koriste različite agregate pružaju samo oni koji preferiraju sami da sede za volanom, uključujući i besplatno prevoženje prijatelja. Isto je i sa prostitucijom – neće nestati stalni bračni savezi i obične prijateljske avanture – oba imaju svoje troškove, ali se ovde obično ne govori o direktnoj uplati. Uostalom, negde na spoju između punopravne prostitucije i potpuno besplatnog seksa sasvim može stajati rad za donacije: osoba se može stideti da navede fiksnu cenu, ali jasno daje do znanja da će biti drago dobrovoljnoj nagradi.

Upravo tako ja kreiram svoje tekstove. Pojaviće se i besplatno, jer volim proces kreativnosti, ali daću prednost pitanju sa donacijom, čak i ako ono nije toliko zanimljivo kao besplatno – jer mi je potreban novac, i zato što činjenica plaćanja stvara moralnu obavezu. Uz to, tako se vrši najjednostavnije rangiranje na one kojima je moj odgovor važniji i one kojima je manje važan. Otprilike isti mehanizam će važiti u okvirima ankapa i sa donacijama za seks: ako jednoj strani u principu odgovara proces, ali ne želi da hobi pretvori u profesiju, a druga strana predstavlja neodređen krug lica, onda je umesto dugog i detaljnog traženja ekskluzivnog partnera sasvim verovatna ovakva donatna šema.

Podsećam da je pitanja najbolje postavljati ovde, a načini za doniranje su navedeni ovde.

Koliko-koliko si donirao? Tako, druženje sa drugaricama se otkazuje, zakazujem sastanak.

Diskutujemo o čarobnom stimulatoru

Dakle, čitaoci su na nekoliko platformi diskutovali o fantastičnoj pretpostavci izloženoj u prethodnom postu, njenim posledicama i sopstvenom ličnom ponašanju.

Evo glavnih ideja.

  1. Čovečanstvo se već sada sastoji i od fanatičnih dostigača i od onih koji žive polako. Ako će kontrast biti malo jači – to je odlično. Dostigači će ostvarivati još veće uspehe, goreći svojim idejama, dok će ostali koristiti rezultate u režimu koji je komforan za njih (zasebno stoji mišljenje da će se oni koji koriste stimulator prostorno separirati od onih koji ga ne koriste, ili obrnuto, pojaviće se zajednice zagovornika prirodnosti).
  2. Prvo što će ljudi pod stimulatorom uraditi jeste da razviju drugu verziju stimulatora, lišenu neželjenih efekata prve verzije, i tek tada ćemo svi početi da živimo.

Takođe, mnogi su primetili da vrednost uslovnog Harvarda ne leži u znanjima, već u netvorkingu; to je dugoročni zadatak koji stimulator ne rešava. Kao što ne rešava ni mnoštvo drugih zadataka, poput pronalaženja dugoročnog bračnog partnera, odgajanja dece, selekcije novih sorti baobaba i tako dalje.

Zanimljivo je kako se pitanje o stimulatoru koji ubrzava život prepliče sa drugim pitanjem na koje sam nedavno odgovarala – o posledicama pojave tehnologije besmrtnosti za izabrane. Hajde da i ovde uvedem dodatna ograničenja. Neka bude da je proizvodnja stimulatora jeftina i lako replicibilna tehnologija koju je praktično nemoguće zabraniti. Takođe, neka ova tehnologija ne predviđa alternativne puteve koji bi omogućili da se u relativno kratkom roku doradi tako da se ukloni ključni neprijatni neželjeni efekat. Inače nije zanimljivo.

Kako bi se ovaj stimulator mogao pojaviti? Najverovatnije pri istraživanjima u oblasti traumatologije ili nečemu sličnom. Dugo su se mučili sa životinjama, nisu uspeli da prevaziđu efekat prevremenog starenja, i na kraju su ga pustili u upotrebu u prvoj pomoći kao poslednje sredstvo, prvo za vojsku. Ako se ne primeni – umireš za pola sata, ako se primeni – živiš određeno vreme kraće. Zatim onaj koji oporavlja, iz dosade, uzme da pročita udžbenik iz više matematike, ili recimo, priručnik za popravku haimarsa u terenskim uslovima – i sa iznenađenjem otkrije da materijal odlično usvaja. Sve, džin je izašao iz boce.

Takođe je sasvim očigledno da će stimulator koristiti rakni bolesnici u bilo kom uzrastu. Takođe, ovo je više nego opravdano sredstvo protiv Alchajmera. Ukratko, pojaviće se sasvim značajan broj ljudi za koje će primena stimulatora doneti dvostruki plus – i produženje (ili ozbiljno olakšanje) života, i pojačanje sposobnosti. Umesto da živi dvadeset godina kao marazmatik, paralitičar ili da operiše svakih pola godine, čovek će prilično lako izabrati deset godina komfornijeg starenja, praćenog procvatom kognitivnih funkcija.

Više nego je verovatno da će se stimulator primenjivati u siromašnim višedetnim porodicama. Zašto poslati ćerku u prostituciju ili sina u štetnu proizvodnju, ako postoji način da se cela porodica izvuče iz siromaštva sa mnogo manjim troškovima, čak i što se tiče smanjenja očekivane dužine života. Drugim rečima, stimulator će ubrzati socijalne liftove. Oni koji imaju prihvatljive početne uslove imaju manje stimulaca za korišćenje preparata. Na taj način, stimulator će doprineti povećanju jednakosti, o čemu levjaci toliko vole da pričaju.

Što se tiče zaista masovnog prelaska na stimulator – to mi se čini malo verovatnim. Na kraju krajeva – pa, znamo da se u Severnoj Koreji aktivno koristi metamfetamin za povećanje produktivnosti rada – i šta s tim? Jedino studenti pred sesiju ponekad prate taj primer, ali se ne može reći da potrošači ovog stimulatora bukvalno istiskuju sa tržišta rada one koji ga preziru. Opet, savremene leviste vlade su mnogo više zabrinute za nezaposlenost nego za produktivnost rada. Ako neki maniaci budu spremni da zamene čitave kreativne kolektive – onda će se za one koji su ispale iz konkurentske trke jednostavno izmisli još više „bullshit job“-ova.

A kod ankapizma? Ne vidim ozbiljnu razliku, ova tehnologija nije ključna za formiranje društva. Jedino što će „bullshit job“-ova pri ankapizmu biti suštanstveno manje, a to znači da će oni koji ne koriste stimulator imati manje stabilnu zaradu, ali će moći da uživaju u nižim cenama. Uostalom, ni oni koji koriste stimulator neće postati uzori stabilnosti, jer je stimulator više stvar nadljudskog napora, a ne konstantnog povećanja efikasnosti. Tako da će niša za „radne konje“ još dugo ostati dovoljno široka.

Šta znači „ne želim stimulator“? Sat kuca!

Rođendan – ne samo jednom godišnje

Poslali su mi tekst sa opisom jednog fantastičnog pretpostavka i pitanjem o tome šta bi trebalo promeniti u ljudskim odnosima kako nas posledice ne bi previše plašile. Dakle…

Zamislite da je razvijen i postao dostupan neki ćelijski stimulator koji, ubrzavanjem bioloških procesa u vašem organizmu, može veoma brzo, bukvalno za sat vremena, izlečiti vas od bolesti ili povrede, omogućiti vam da se za nedelju dana pripremite za prijemni ispite na prestižnom univerzitetu ili obavite ogromne količine posla u najkraćem roku. Cena toga je ubrzano „trošenje“ organizma, vizuelno i fiziološki ne razlikovljivo od prirodnog starenja tokom dužeg vremenskog perioda u prirodnim uslovima i, recimo, bez ikakvih drugih neželjenih efekata. Da li biste koristili takvu tehnologiju?

U početku vam verovatno neće dopasti ova ideja, ali kasnije ćete možda pomisliti da li ne bi vredelo bar jednom žrtvovati komad svog života i bukvalno proslaviti nekoliko rođendana u jednoj godini zarad nekog značajnog dostignuća, na primer, upisa na neki Harvard, što bi trebalo da vam obezbedi dobru profesiju, blistavu karijeru i visoke prihode tokom celog, nešto skraćenog, ostatka života. Ali malo je verovatno da ćete biti jedini takav pametnjak, i ubrzo ćete shvatiti da bi, pri postojanju ovakvog sredstva, u potrazi za efikasnošću i brzim profitom, mnogi mogli početi da ga koriste, prvo u nekoj jednoj situaciji, a zatim još i još. To znači da će ostati konkurentan u učenju ili radu, bez pribegavanja ovom sredstvu, postati jednostavno nemoguće. A tada će poslodavci, naravno, pri ostalim jednakim uslovima, radije sarađivati sa ljudima koji nikada ne dobijaju prehladu, ne umaraju se i mogu za nedelju dana obaviti mesečnu normu rada. I iznenada ćete se naći u poziciji profesionalnog sportiste koji razume da je bez dopinga pobeda nemoguća, a da će ga doping sa velikim stepenom verovatnoće odvesti u grob ili ga učiniti invalidom ranije za nekih pet godina.

Kako biste rešili ovaj problem? Glupa državna zabrana preparata neće pomoći. Pa državni agenti će i sami biti srećni da iskoriste njegov efekat, pre svega u vojnim svrhama, ako je reč o drugima, i za povećanje efikasnosti u političkoj borbi, ako je reč o njima samima. Kako, po vašem mišljenju, je potrebno uticati na ljudske međusobne odnose kako ne bi dolazilo do situacija u kojima neke ljude apsolutno nije briga za druge ljude i oni su samo srećni ako oni potpuno potroše svoj životni resurs zarad njihovog profita?

U sledećoj objavi ću izložiti svoja razmišljanja o predloženoj situaciji, a do tada bih želeo da pročitam vaše ideje u komentarima.

Da li je legitimno prodavati oružje psihički nezdravoj i potencijalno opasnoj osobi?

Ako nije legitimno, onda kada tačno postaje nelegitimno, u trenutku prodaje ili kada ta ista nezdrava osoba počini zločin?

Ancapman

Mi, naravno, razmatramo ankap, jer se u državi ovo pitanje rešava putem političkih igara oko regulacija, a nas zanima šta je ispravnije.

Ankap je slobodno tržište plus decentralizacija primene prava. Tržište znači da prodavac sam odlučuje kome i po kojoj ceni da proda oružje. Anarhija znači da se konflikti rešavaju putem direktnog prisustva strana.

Psihopata želi da kupi oružje. Vlasnik oružja želi da ga proda. Treća osoba se plaši da će psihopata nekoga ubiti i volela bi da oružje ne bude prodato psihopati. Dakle, on ima konflikt sa prodavcem. A odakle će ta treća osoba znati da je kupac opasni psihopata? Zar imamo društvo totalne kontrole o kojem sanjas autor knjige Praktična anarhija Stefan Molinju?

Naravno, lako je zamisliti društvo gde su svi opasni psiho-ljudi prepoznati. To je selo ili mali gradić gde se svi znaju. Ovaj nije psihopata, već bezopasni hipi, on svira na šetalištu. A ovaj stalno glasno svađa sa ženom, i čini se da tamo dolazi do tuča. A na pokušaje da ga se smiri, on se još više razbesni i izbacuje besmutećnosti pretnje. Možda mu ne treba oružje? I vlasnik jedine prodavnice oružja u celom kraju radije neće preuzeti suvišan odgovornost. Ili će neoprezno prodati, i tada će ga sutra u berbernici pitati da li je idiot.

Ali ljudi, znate li, ponekad iz nekog razloga žive i u megapolisima. Da li će megapolisi opstati pri ankapu? Sasvim je moguće: ljudi se okupljaju zato što mnogi oflajn poslovi imaju primetan pozitivan efekat razmere, i nastaviće da ga imaju čak i u odsustvu državnih regulacija.

U megapolisu, uopšteno govoreći, svi ljudi izgledaju isto. Oružje se može prodati na hiljadu mesta. Niko se neće dobrovoljno kotizirati za vođenje složenog sistema registracije oružja i totalnog medicinskog pregleda, što znači da ga neće biti. Zato ćemo jednostavno prihvatiti kao činjenicu da će pri ankapu svaki solventni psihopata uvek naći mogućnost da kupi oružje, uključujući i anonimno, i čak će onaj svađalica iz malog grada to lako uraditi, jednostavno odlaskom u megapolis.

Kako se zaštititi od posledica? U malom gradu opasnom psihopati će mnogo lakše odbiti iznajmljivanje stana. Biće primoran da s vremena na vreme seli, dok se ne nastani na rubu grada, gde vlasnici nekretnina neće stalno primati žalbe na njihovog zakupca. U megapolisu može biti nejasno kome se žaliti na burnog komšiju, jer uopšteno govoreći jednostavno ne znaš ko je vlasnik susednog stana. Ali ako jako nervira, može se, ponovljam, preseliti u pristojniji kraj gde se više pažnje posvećuje miru stanara.

A ako burni psihopata ipak nabavi oružje i namerava da ga upotrebi, situacija postaje sasvim jednostavna: izvadi svoje i neutrališi psihopatu. Ili će to uraditi neko drugi ko stigne prvi. Ovde nema vremena razmišljati o tome da li je bilo legitimno prodati mu oružje i na koga prebaciti krivicu za nastalu situaciju. Verovatnoća da slučajno postanete meta metka je znatno niža od verovatnoće da slučajno postanete meta automobila ili da se utopite, ali to ne primorava ljude da odustanu od automobila ili kupanja.

A uopšte, pitanje o psihopatama i oružju već su mi postavili pre nekih pet godina. Bože, pet godina! Koliko dugo već vodim ovaj kanal!

Agresivnost kao rezultat „samokontrole“, a ne njenog gubitka

Voluntarista, Bitarh

Dugo se na nasilje gledalo kao na nešto što nastaje usled gubitka kontrole osobe nad sobom. Čak i terapijske mere usmerene na suzbijanje agresivnosti osobe najčešće podrazumevaju razvoj i jačanje samokontrole, kako se kratkoročnim impulsima ne bi dopustilo da određuju ponašanje jače od racionalnog razmišljanja i dugoročnih ciljeva. Naravno, u slučaju reaktivne agresije, koja nastaje kao rezultat frustracije, impulsivnosti, emocionalnog izliva, to su prilično očigledne stvari. Ali takva agresija daleko da nije najveći problem. Ona je, po pravilu, kratkoročna, ne izlazi iz okvira konkretne provokativne ili konfliktne situacije i ne prati je nikakav nameran cilj. Takođe, neki oblici reaktivne agresije, na primer odbrambena, potpuno su normalni i prirodni.

U čemu je zapravo najveći problem, jeste u kontrolisanoj agresiji. Aktuelno istraživanje, objavljeno ovog meseca, tvrdi da značajan deo agresije nije rezultat gubitka samokontrole. Ona često, naprotiv, zahteva samokontrolu, na primer, za izvršenje proračunatog čina osvete. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi ne smanjuje nužno njihove sklonosti ka nasilju, već može čak i obrnuto – učiniti ih još efikasnijim u vršenju nasilja. I psihopatski pojedinci, na koje dolazi najveći deo nasilnih zločina, često još od adolescentsnog uzrasta osećaju pojačan razvoj samokontrole.

Naravno, ovo ne bi trebalo da bude neko posebno otkriće za one koji znaju za teoriju mehanizma inhibicije nasilja i razumeju zašto ogromna većina ljudi ne nanosi drugima štetu, barem namerno. Čovek često vrši nasilje ne zbog viška emocionalnosti i iracionalnog ponašanja, ne zbog impulsivnog karaktera, već naprotiv – zbog nedostatka emocionalnosti i krajnje hladnokrvnog, proračunatog ponašanja usmerenog ka ostvarivanju koristi i ličnih ciljeva, bez obzira na to da li će neko biti povređen, pa čak i po potrebi lično i neposredno naneti štetu, pa sve do ubistva. Međutim, dobro je što takav stav sada postaje popularan u naučnim krugovima i zamenjuje zastarele poglede koji akcentuju reaktivnu agresiju na štetu proučavanja i razumevanja proaktivne.

Samokontrola i racionalnost će, naravno, zaustaviti čoveka u vršenju impulsivnih agresivnih postupaka na emocionalnoj osnovi. Ali ako zamislimo apsolutno racionalnog čoveka, sposobnog da donosi odluke i deluje potpuno bezemocionalno, on će biti mnogo veća pretnja nego običan neobuzdan idiot, koji će se verovatno zaustaviti kada vidi i shvati da njegovi postupci mogu zaista nekome ozbiljno naškoditi. U potpunoj i zdravoj regulaciji agresije ne može se zaobići to da čovek oseća snažno odbojnost i otpor pri svakom pokušaju da nekome nanese štetu i izvrši nasilni napad.

Ne može biti ni govora o tome da se na neki način suzbijaju, ograničavaju i kontrolišu takav otpor prema nasilju, kao ni osećanja u čijem razvoju on igra ključnu ulogu, kao što su empatija i krivica. A terapija agresivnih pojedinaca u prvom redu mora biti usmerena upravo na razvoj i obnovu takvih emocionalnih reakcija, tj. vraćanje ispravnog rada mehanizma inhibicije nasilja. Jer čovek koji je sposoban da oseća takve reakcije u prilično jakim manifestacijama, sigurno neće počiniti nasilje.