Poslali su mi tekst sa opisom jednog fantastičnog pretpostavka i pitanjem o tome šta bi trebalo promeniti u ljudskim odnosima kako nas posledice ne bi previše plašile. Dakle…
Zamislite da je razvijen i postao dostupan neki ćelijski stimulator koji, ubrzavanjem bioloških procesa u vašem organizmu, može veoma brzo, bukvalno za sat vremena, izlečiti vas od bolesti ili povrede, omogućiti vam da se za nedelju dana pripremite za prijemni ispite na prestižnom univerzitetu ili obavite ogromne količine posla u najkraćem roku. Cena toga je ubrzano „trošenje“ organizma, vizuelno i fiziološki ne razlikovljivo od prirodnog starenja tokom dužeg vremenskog perioda u prirodnim uslovima i, recimo, bez ikakvih drugih neželjenih efekata. Da li biste koristili takvu tehnologiju?
U početku vam verovatno neće dopasti ova ideja, ali kasnije ćete možda pomisliti da li ne bi vredelo bar jednom žrtvovati komad svog života i bukvalno proslaviti nekoliko rođendana u jednoj godini zarad nekog značajnog dostignuća, na primer, upisa na neki Harvard, što bi trebalo da vam obezbedi dobru profesiju, blistavu karijeru i visoke prihode tokom celog, nešto skraćenog, ostatka života. Ali malo je verovatno da ćete biti jedini takav pametnjak, i ubrzo ćete shvatiti da bi, pri postojanju ovakvog sredstva, u potrazi za efikasnošću i brzim profitom, mnogi mogli početi da ga koriste, prvo u nekoj jednoj situaciji, a zatim još i još. To znači da će ostati konkurentan u učenju ili radu, bez pribegavanja ovom sredstvu, postati jednostavno nemoguće. A tada će poslodavci, naravno, pri ostalim jednakim uslovima, radije sarađivati sa ljudima koji nikada ne dobijaju prehladu, ne umaraju se i mogu za nedelju dana obaviti mesečnu normu rada. I iznenada ćete se naći u poziciji profesionalnog sportiste koji razume da je bez dopinga pobeda nemoguća, a da će ga doping sa velikim stepenom verovatnoće odvesti u grob ili ga učiniti invalidom ranije za nekih pet godina.
Kako biste rešili ovaj problem? Glupa državna zabrana preparata neće pomoći. Pa državni agenti će i sami biti srećni da iskoriste njegov efekat, pre svega u vojnim svrhama, ako je reč o drugima, i za povećanje efikasnosti u političkoj borbi, ako je reč o njima samima. Kako, po vašem mišljenju, je potrebno uticati na ljudske međusobne odnose kako ne bi dolazilo do situacija u kojima neke ljude apsolutno nije briga za druge ljude i oni su samo srećni ako oni potpuno potroše svoj životni resurs zarad njihovog profita?
U sledećoj objavi ću izložiti svoja razmišljanja o predloženoj situaciji, a do tada bih želeo da pročitam vaše ideje u komentarima.
Ako nije legitimno, onda kada tačno postaje nelegitimno, u trenutku prodaje ili kada ta ista nezdrava osoba počini zločin?
Ancapman
Mi, naravno, razmatramo ankap, jer se u državi ovo pitanje rešava putem političkih igara oko regulacija, a nas zanima šta je ispravnije.
Ankap je slobodno tržište plus decentralizacija primene prava. Tržište znači da prodavac sam odlučuje kome i po kojoj ceni da proda oružje. Anarhija znači da se konflikti rešavaju putem direktnog prisustva strana.
Psihopata želi da kupi oružje. Vlasnik oružja želi da ga proda. Treća osoba se plaši da će psihopata nekoga ubiti i volela bi da oružje ne bude prodato psihopati. Dakle, on ima konflikt sa prodavcem. A odakle će ta treća osoba znati da je kupac opasni psihopata? Zar imamo društvo totalne kontrole o kojem sanjas autor knjige Praktična anarhija Stefan Molinju?
Naravno, lako je zamisliti društvo gde su svi opasni psiho-ljudi prepoznati. To je selo ili mali gradić gde se svi znaju. Ovaj nije psihopata, već bezopasni hipi, on svira na šetalištu. A ovaj stalno glasno svađa sa ženom, i čini se da tamo dolazi do tuča. A na pokušaje da ga se smiri, on se još više razbesni i izbacuje besmutećnosti pretnje. Možda mu ne treba oružje? I vlasnik jedine prodavnice oružja u celom kraju radije neće preuzeti suvišan odgovornost. Ili će neoprezno prodati, i tada će ga sutra u berbernici pitati da li je idiot.
Ali ljudi, znate li, ponekad iz nekog razloga žive i u megapolisima. Da li će megapolisi opstati pri ankapu? Sasvim je moguće: ljudi se okupljaju zato što mnogi oflajn poslovi imaju primetan pozitivan efekat razmere, i nastaviće da ga imaju čak i u odsustvu državnih regulacija.
U megapolisu, uopšteno govoreći, svi ljudi izgledaju isto. Oružje se može prodati na hiljadu mesta. Niko se neće dobrovoljno kotizirati za vođenje složenog sistema registracije oružja i totalnog medicinskog pregleda, što znači da ga neće biti. Zato ćemo jednostavno prihvatiti kao činjenicu da će pri ankapu svaki solventni psihopata uvek naći mogućnost da kupi oružje, uključujući i anonimno, i čak će onaj svađalica iz malog grada to lako uraditi, jednostavno odlaskom u megapolis.
Kako se zaštititi od posledica? U malom gradu opasnom psihopati će mnogo lakše odbiti iznajmljivanje stana. Biće primoran da s vremena na vreme seli, dok se ne nastani na rubu grada, gde vlasnici nekretnina neće stalno primati žalbe na njihovog zakupca. U megapolisu može biti nejasno kome se žaliti na burnog komšiju, jer uopšteno govoreći jednostavno ne znaš ko je vlasnik susednog stana. Ali ako jako nervira, može se, ponovljam, preseliti u pristojniji kraj gde se više pažnje posvećuje miru stanara.
A ako burni psihopata ipak nabavi oružje i namerava da ga upotrebi, situacija postaje sasvim jednostavna: izvadi svoje i neutrališi psihopatu. Ili će to uraditi neko drugi ko stigne prvi. Ovde nema vremena razmišljati o tome da li je bilo legitimno prodati mu oružje i na koga prebaciti krivicu za nastalu situaciju. Verovatnoća da slučajno postanete meta metka je znatno niža od verovatnoće da slučajno postanete meta automobila ili da se utopite, ali to ne primorava ljude da odustanu od automobila ili kupanja.
A uopšte, pitanje o psihopatama i oružju već su mi postavili pre nekih pet godina. Bože, pet godina! Koliko dugo već vodim ovaj kanal!
Dugo se na nasilje gledalo kao na nešto što nastaje usled gubitka kontrole osobe nad sobom. Čak i terapijske mere usmerene na suzbijanje agresivnosti osobe najčešće podrazumevaju razvoj i jačanje samokontrole, kako se kratkoročnim impulsima ne bi dopustilo da određuju ponašanje jače od racionalnog razmišljanja i dugoročnih ciljeva. Naravno, u slučaju reaktivne agresije, koja nastaje kao rezultat frustracije, impulsivnosti, emocionalnog izliva, to su prilično očigledne stvari. Ali takva agresija daleko da nije najveći problem. Ona je, po pravilu, kratkoročna, ne izlazi iz okvira konkretne provokativne ili konfliktne situacije i ne prati je nikakav nameran cilj. Takođe, neki oblici reaktivne agresije, na primer odbrambena, potpuno su normalni i prirodni.
U čemu je zapravo najveći problem, jeste u kontrolisanoj agresiji. Aktuelno istraživanje, objavljeno ovog meseca, tvrdi da značajan deo agresije nije rezultat gubitka samokontrole. Ona često, naprotiv, zahteva samokontrolu, na primer, za izvršenje proračunatog čina osvete. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi ne smanjuje nužno njihove sklonosti ka nasilju, već može čak i obrnuto – učiniti ih još efikasnijim u vršenju nasilja. I psihopatski pojedinci, na koje dolazi najveći deo nasilnih zločina, često još od adolescentsnog uzrasta osećaju pojačan razvoj samokontrole.
Naravno, ovo ne bi trebalo da bude neko posebno otkriće za one koji znaju za teoriju mehanizma inhibicije nasilja i razumeju zašto ogromna većina ljudi ne nanosi drugima štetu, barem namerno. Čovek često vrši nasilje ne zbog viška emocionalnosti i iracionalnog ponašanja, ne zbog impulsivnog karaktera, već naprotiv – zbog nedostatka emocionalnosti i krajnje hladnokrvnog, proračunatog ponašanja usmerenog ka ostvarivanju koristi i ličnih ciljeva, bez obzira na to da li će neko biti povređen, pa čak i po potrebi lično i neposredno naneti štetu, pa sve do ubistva. Međutim, dobro je što takav stav sada postaje popularan u naučnim krugovima i zamenjuje zastarele poglede koji akcentuju reaktivnu agresiju na štetu proučavanja i razumevanja proaktivne.
Samokontrola i racionalnost će, naravno, zaustaviti čoveka u vršenju impulsivnih agresivnih postupaka na emocionalnoj osnovi. Ali ako zamislimo apsolutno racionalnog čoveka, sposobnog da donosi odluke i deluje potpuno bezemocionalno, on će biti mnogo veća pretnja nego običan neobuzdan idiot, koji će se verovatno zaustaviti kada vidi i shvati da njegovi postupci mogu zaista nekome ozbiljno naškoditi. U potpunoj i zdravoj regulaciji agresije ne može se zaobići to da čovek oseća snažno odbojnost i otpor pri svakom pokušaju da nekome nanese štetu i izvrši nasilni napad.
Ne može biti ni govora o tome da se na neki način suzbijaju, ograničavaju i kontrolišu takav otpor prema nasilju, kao ni osećanja u čijem razvoju on igra ključnu ulogu, kao što su empatija i krivica. A terapija agresivnih pojedinaca u prvom redu mora biti usmerena upravo na razvoj i obnovu takvih emocionalnih reakcija, tj. vraćanje ispravnog rada mehanizma inhibicije nasilja. Jer čovek koji je sposoban da oseća takve reakcije u prilično jakim manifestacijama, sigurno neće počiniti nasilje.
Znate, u poslednje vreme u Monteliberu je prilično zanimljivo.
U MTL-Siti-ju su se već formovala četiri domaćinstva. Prva tri su građevinari koji su se uselili u novogradnje stanove – jedan ga je čak i kupio, dok dvoje iznajmljuju. Četvrto domaćinstvo je porodica gradonačelnika MTL-Siti-ja. Ranije je on primao radove na izgradnji na daljinu, a sada će moći da nadgleda gradnju sa krova svojih apartmana, pijući kafu.
A 23. septembra će se u MTL-Siti-ju održati libertarianski festival. Nedavno smo napravili izlet, procenili gde napraviti koje lokacije i shvatili da tamo može prilično komotno da se zabavlja oko tri stotine ljudi, od kojih dvesta na glavnom trgu sa scenom, a još stotina će se bez problema rasporediti po ostalim aktivnostima. Sa scene je tokom dana planirano nekoliko izlaganja. Prvo ću ja ukratko pričati o tome kako su prošle ove dve i po godine za Montelibero (aa, jebote, nastupati na sceni pred gomilom ljudi, zasraću se!!!), zatim puštamo Svetova kako bismo sve prebacili na njega i što pre zagušili moj propast, i dalje još nekoliko ljudi radi ozbiljnosti (poput jednog crnogorskog poslanika). Uveče na istoj sceni koncert do kraja, a oni najdosadniji se povlače na mirnije mesto i organizuju panel diskusiju. Paralelno sa svim tim – prezentacije lokalnih monteliberskih biznisa i drugih inicijativa, ispaštanje dece na posebnom prostoru, i sveprisutni networking.
Povodom održavanja festivala, obimna gradnja na teritoriji MTL-Siti-ja se privremeno obustavlja: nije planirano polaganje novih temelja, fokusiramo se na završne radove onoga što je već izgrađeno. Ali nakon toga, građevinari će se naravno ponovo razmahati. Nedavno je građevinska kompanija sprovela rebranding, sada se ponosno zove Tokenopolis i izlazi na široko tržište investicija. Oni koji smatraju da je ulaganje u investicioni fond Montelibero previše konzervativno i donosi previše skroman prinos, mogu kupiti tokene biznisa koji je već ukorenjen u Crnoj Gori bez posrednika i ostvariti ozbiljniju profit.
Sam investicioni fond trenutno prolazi kroz reorganizaciju. Nagomilao se razan socijalni teret koji je u kontradikciji sa neposrednim ciljevima fonda, odnosno ostvarivanjem profita. Zbog toga je početa potraga za pristupima kako bi se taj neprofilni teret skinuo sa njega.
Jedna od ideja je stvaranje posebnog, čisto humanitarnog fonda. Fond je osnovan još početkom leta, zove se Treći fond Montelibero, već je investirao u održavanje jesenjeg festivala i računa da postepeno preuzme kako nišu sponzorisanja različitih neprofitnih projekata koji promovišu libertarijanizam, tako i funkciju kase uzajamne pomoći. Kao što je poznato, takve kase su bile veoma zastupljene u 19. veku, dok država nije uzurpirala oblast socijalnog osiguranja. Ali obavezno državno socijalno osiguranje u Crnoj Gori za imigrante uopšte nije ništa. To znači da postoji prostor za delovanje. Nedavno sam uložila u fond simboličnih deset evra, kako bih ga pogledala iznutra. Pričaću kako se razvija.
Druga ideja za transformaciju investicionog fonda je stvaranje neke libertarianske asocijacije, u koju bi fond ušao kao običan član zajedno sa drugim ljudima i organizacijama. Ova ideja se sada aktivno diskutuje, pojavio se veliki broj prigovora, i postoji čak i određena šansa da će to dovesti do raskola Montelibera još pre nego što Mihail Svetov dođe u Crnu Goru.
Tako ili ovako, fond je ispunio svoj primarni zadatak: na početku projekta on je bio praktično jedini način za ulaganje novca i, nasuprot tome, za dobijanje investicija. Sada se pojavio dovoljan broj alternativa: niz sasvim samostalnih biznisa koji su nastali bez učešća MTL fonda i dobili finansiranje od učesnika Montelibera. A pojačana konkurencija je snažan stimulus za optimizaciju, što upravo i posmatramo.
Dakle, prevedeno je peto poglavlje knjige, o islamskom pravu. Ono je očekivano ispadlo slično unapređenom jevrejskom, i, zbog njegove prvobitne decentralizovanosti, libertarijanci iz njega mogu za svoje potrebe pozajmiti veoma mnogo.
Molim vas, ne zaboravite da donirate za ovaj i sve ostale prevode, a ja ću se potruditi da ovaj proces ne odužim previše.
Glavna aktivnost projekta „Voluntarist“ je proučavanje prirode nasilnog ponašanja, u čemu smo uspeli zahvaljujući teoriji mehanizma inhibicije nasilja. Nasilje je pre svega patologija, poremećaj rada unutrašnjih neurofizioloških mehanizama, zbog čega čovek prestaje da oseća dovoljno odbacivanje i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Takođe, niz eksperimenata na životinjama pokazuje mogućnost terapije ovakvog poremećaja; određena sredstva sposobna su da eliminišu napadačku agresiju u intra-specifičnim sukobima, pritom ne utičući na zaštitnu agresiju i druge oblike ponašanja, tj. deluju selektivno. Neka od takvih sredstava su čak prirodnog porekla, pretežno pripadaju azijskoj medicini.
S obzirom na dostupnost sredstava iz ove kategorije, koja se distribuiraju kao lekovite biljke ili bioaktivni suplementi, organizacija eksperimenata za njihovu proveru nije previše težak zadatak i bila je po snazi čak i malog tima ljudi povezanih sa našim projektom. Za sada eksperimenti traju, do konačnog protokola i zaključaka je još daleko, međutim, neki međuteksti rezultati su već pokazali uspeh kojim se ne može ne podeliti.
1. Uređaj eksperimenta
Eksperiment se sastoji od kombinovanja paradigme rezidenta-narušitelja i socijalne izolacije kod pacova. Razvijanje teritorijalnosti (na primer, u svom kavezu) i odsustvo socijalnih kontakata provocira kod njih napadačku agresiju pri susretu sa srodnikom, naročito ako taj ima manju težinu. Prvo sledi serija kontrolnih eksperimenata, nakon čega se mogu testirati sredstva. Zbog malog broja dostupnih jedinki (5 rezidenata i 5 narušitelja), one se koriste ponovo, međutim, eksperimenti se sprovode ne češće od jednom u 3 dana, i naizmenično se sprovodi kontrolni eksperiment za merenje agresivnosti jedinki-rezidenata, kako bi se uverili u njeno prisustvo i u to da će u daljem praćenju njen pad biti posledica primene sredstva, a ne spoljnih faktora.
2. Kamišojosan i Si Ni San
Nekoliko već testiranih sredstava pokazalo je značajan uticaj na ponašanje pacova, međutim, smanjenje agresivnosti nije nastupilo, bilo je nedovoljno ili neselektivno. Ipak, među njima se jedno sredstvo pokazalo izuzetno efikasnim. To je Kamišojosan (a u našem slučaju kineski analog Cjia Wei Xiao Yao Wan proizvodnje Min Shan) – popularno sredstvo u azijskoj medicini koje je potencijalno, na osnovu farmakoloških podataka, sposobno da aktivira mehanizam inhibicije nasilja.
Oslanjajući se na to da je u naučnoj publikaciji o ovom sredstvu demonstrisan samo delimičan efekat u slučaju jednokratne oralne primene u dozi od 400 mg/kg, odlučili smo da proverimo doze od 500 mg/kg i 1 g/kg. Pritom, druga doza je primenjena na izuzetno agresivnoj jedinki, koja je uvek aktivno napadala srodnika puštenog u njen kavez. Međutim, originalno istraživanje nije vršilo merenja agresivnosti baš u intra-specifičnim sukobima, a prema drugom istraživanju doza od 200 mg/kg je najbolja za maksimalno povećanje socijalne aktivnosti kod miševa pri kontaktu sa srodnicima, pa smo odlučili da testiramo i nju.
Kao što se i očekivalo, efekat Kamišojosana nije bio ni sedativan ni stimulativan, već se pokazao baš kao antiagresivan. Agresivni napadi su eliminisani u sva tri eksperimenta, i čak ako su se povremeno pojavljivali, to je bilo isključivo u neintenzivnim oblicima. Pritom, iako doze od 500 mg/kg i 1 g/kg nisu remetile socijalnu i nesocijalnu aktivnost pacova, smanjenje njihove agresivnosti se odvijalo kroz povećanje neaktivnosti. Međutim, doza od 200 mg/kg je zamenila agresivno ponašanje upravo neagresivnom socijalnom aktivnošću.
Međutim, otvoren je ostao pitanje konkretnog mehanizma delovanja Kamišojosana. Bilo je potrebno utvrditi koja komponenta i koja bioaktivna supstanca iz ove mešavine ekstrakata biljaka ostvaruje ovaj efekat, pa smo odlučili da proverimo sredstvo Si Ni San, u čijem se sastavu nalaze samo tri komponente iz Kamišojosana i koje je trebalo da ostvari isti efekat. Proverena je doza od 500 mg/kg i rezultat je potvrđen – ranije visoko agresivna jedinka, koja je vršila aktivne napade na jedinku-narušitelja, uključujući i kontrolni eksperiment pre primene sredstva, prestala je sa napadima. Pritom, njena nesocijalna aktivnost nije bila značajno smanjena, a socijalna neagresivna aktivnost je čak porasla, iako je takođe porasla i neaktivnost, ali ne na štetu ovih oblika aktivnosti (već samo napada). To znači da je efekat bio baš antiagresivan, a ne sedativan.
Detaljno proučavanje materijala o mešavinama sličnim Si Ni Sanu navodi nas na to da glavna bioaktivna supstanca u njima, uključujući Kamišojosan, može biti peoniflorin iz ekstrakta božura (Paeonia lactiflora) – jedne od komponenti ovih mešavina. Istraživanja ukazuju na to da ova supstanca aktivira serotoninjske 5-HT/1A receptore i utiče na ekspresiju gena TPH2 i SERT, koji su povezani sa funkcionisanjem serotonina i inhibitora nasilja. Takođe, generalno supstance iz ovog ekstrakta utiču i na ekspresiju gena MAO-A, koji je takođe izuzetno važan u pitanju agresivnog ponašanja. Na osnovu svega ovoga, dobijamo najperspektivnijeg kandidata za komponentu iz prethodno navedenih mešavina koja aktivira mehanizam inhibicije nasilja.
3. Inhalacioni eksperimenti
Pored oralne primene, u slučaju određenih sredstava može se pribegnuti i inhalacionoj primeni (udisanju preparata sa bioaktivnim supstancama). Naročito ako se uzme u obzir opšta mogućnost kreiranja efikasnog sredstva ove vrste; na primer, nedavno odobren inhalacioni preparat Zavegepant (ili Zavzpret) pokazao se toliko efikasnim u terapiji hronične migrene da kod nekih pacijenata deluje već nakon 15 minuta i traje do 48 sati nakon primene.
Do sada je uspelo proveriti tri takva sredstva koja u svom sastavu imaju supstance d-limonen i linalool, koje deluju kao agonisti serotoninjskih 5-HT/1A receptora. Sva ona su eterična ulja različitih delova pomorandže (gorkog pomorandže). Korišćena su ulje kore plodova, koje se skoro potpuno sastoji od d-limonena, cvetova (neroli), koje okvirno sadrži 34% linaloola i 10% d-limonena, kao i grančica i listova (petitgrain), sa sadržajem do 40% linaloola.
Inhalacija je tekla na sledeći način – u izolovanu komoru (60 l) tokom 10 minuta isparavala je mešavina eteričnog ulja, iste količine emulgatora (rastvarača ulja) i po potrebi vode. Nakon toga je u komoru stavljen pacov i ostao je tamo još 10 minuta uz nastavak isparavanja mešavine u komoru. Korišćeno je 2 ml ulja iz kore pomorandže, 4,5 ml ulja neroli i 5 ml ulja petitgrain, u mešavini zapremine 10 ml (dovoljnoj za 20 minuta isparavanja).
Sva sredstva su pokazala značajan antiagresivan efekat, napadi su ili potpuno eliminisani ili svedeni na izuzetno retke i neintenzivne manifestacije. I, naravno, efekat je selektivan. Pritom, inhalacija para drugih eteričnih ulja (karanfila, lemgrasa, žalfije), koja u sastavu nemaju ove supstance, nije eliminisala intenzivne agresivne napade. Očigledno je da supstance u njima ne utiču na neurofiziološke mehanizme povezane sa inhibitorom nasilja.
Eksperimenti se i dalje nastavljaju i verovatno će biti pronađena i druga sredstva koja utiču na inhibitor nasilja. Ipak, već smo uspeli da potvrdimo samu koncepciju ovog mehanizma i mogućnost takvog uticaja, pribegnućim različitim metodama dostave aktivnih supstanci u organizam.
Takođe, uz materijal prilažem snimke procesa sprovođenja uspešnih eksperimenata:
Mihail Požarski je objavio veoma dobar video sa nepravilnim nazivom: Zašto se plašimo oružja.
Ispravnije bi bilo nazvati ga „Zašto se oni plaše oružja“. A još bolje „Zašto se mi ne plašimo oružja“. Govorim o nama, libertarijancima, ili, ako ne uzimamo tako široko, o narodu Montelibero, u odnosu na koji sam potpuno sigurna, i koji zaista jeste takav, kao što Mihail i opisuje.
Zaista, priznajući pravo bližnjeg da bude naoružan, mi time iskazujemo poverenje prema njemu. Najbolji poklon za dete je nož. Koje dete ne nosi nož? U svoj knjževnosti za decu, sva deca imaju noževe. Pa, dobro, muški deo.
Ja u detinjstvu nisam imala nož. A moj prvi dečko me je osvojio time što mi je čim sam ušla ponudio da pogledam koji je bič sam napravio. On mi je poklonio prvi nož, kako nisam mogla da omekšem pred takvim poverenjem?
I mada je on bio iz neke levjačke sekte, i rašli smo se posle par meseci, ova epizoda je odigrala svoju važnu ulogu. Svaki put kada čujem ovo „želite da podelite oružje svima kako bi se svi međusobno poklali“, iskreno se čudim: prvo, zašto bi to odjednom bilo deljeno, neka sami kupe, ili neka im poklone ljudi kojima su dragi; a drugo, zašto bi se odjednom poklali, jesu li oni budale?
Ova osnovna pretpostavka poverenja u ljude je veoma karakteristična za libertarijance. Ako je čovek uveren da su ljudi samo skupak poroka, on ne može postati niko drugi do etatista i može se nadati samo nečijoj čvrstoj ruci koja će sve ukrotiti. Kažu da postoje i religijski libertarijanci koji, smatrajući čoveka posudom greha, se uzdaju u Gospoda i smatraju sebe Njegovim oruđjem, ali to je neka prekomorska jeres o kojoj se ne usuđujem da definitivno sudim, znam samo da ona nije karakteristična za narod Montelibero.
Uglavnom, hvala Mihailu na dobrim formulacijama, video podstiče na razmišljanje.
Tamo je bilo i nešto o psihopatiji, ali o tome neka već Bitarh i Voluntarist razmišljaju, to je njihova tema.
Prilično očigledna će biti činjenica da su izuzetno okrutni ljudi koji vrše nasilje kako privatno, tako i po službenom naređenju, na primer tokom službe u policiji ili oružanim snagama, psihopatski pojedinci sa problemima u inhibiciji nasilja. I ako u slučaju privatnih kriminalaca postoji veliki broj istraživanja koja upoređuju distribuciju psihopatskih crta kod njih i u opštoj populaciji, kada su u pitanju ratni zločinci, takvih podataka je veoma malo. Uostalom, postoji jedno istraživanje koje razmatra muškarce koji su služili u policiji ili oružanim snagama u Čileu tokom režima diktatora Augusta Pinocheta i počinili zločine protiv čovečnosti, kao što su masovna hapšenja, mučenja, ubistva i „nestanci“ ljudi koji nisu bili prihvatljivi za režim.
Prosečan pokazatelj nivoa psihopatije prema PCL-R testu (skala od 0 do 40) za uzorak čilijskih muškaraca koji nisu kriminalci bio je 5,21. Čilijski muškarci koji su kriminalci pokazali su prosečan nivo psihopatije 4 puta viši – 20,93. Ovaj rezultat se poklapa sa drugim istraživanjima koja sprovode slična poređenja između uzoraka nasilnih kriminalaca i ostatka populacije u različitim zemljama.
Ali mnogo zanimljivije rezultate pokazuju čilijski muškarci koji su počinili zločine protiv čovečnosti. Njihov prosečan nivo psihopatije bio je 21,06, skoro isti kao i kod običnih kriminalaca. činilo bi se da između njih nema nikakve razlike. Ali hajde da pređemo na poređenje različitih komponenti psihopatije. Za svaku od 20 stavki PCL-R testa osoba može dobiti 0, 1 ili 2 boda, u zavisnosti od odsustva, delimičnog ili potpunog prisustva neke od psihopatskih crta. Ove stavke su podeljene u 4 kategorije koje označavaju ocenu manipulacije u međuljudskim odnosima (sklonost ka laži i obmani), afektivnu psihopatiju (odsustvo empatije i krivice), impulsivan način života i antisocijalno ponašanje. I u prve dve kategorije, prosečni pokazatelji stavki kod ovih zločinaca bili su mnogo viši (1,43 i 1,64) od pokazatelja običnih kriminalaca (0,91 i 1,19) i ostatka populacije (0,31 i 0,37). Istovremeno, u poslednje dve kategorije njihovi pokazatelji (1,00 i 0,51) bili su, iako mnogo viši od ostatka populacije (0,24 i 0,16), niži nego kod običnih kriminalaca (1,28 i 0,99).
Činjenje okrutnih i masovnih zločina protiv čovečnosti povezano je sa izrazito izraženom manipulativnošću i lažljivošću, kao i sa osećajnom tupošću i nemilosrdnošću, čak i u poređenju sa izvršenjem običnih privatnih činova nasilja. Pri tome, izvršioci takvih zločina izgledaju mnogo normalnije od običnih kriminalaca u svom načinu života, oni nisu toliko impulsivni i antisocijalni.
Napomenimo da se druga kategorija stavki PCL-R testa, koja je odgovorna za afektivnu psihopatiju, može najdirektnije povezati sa mehanizmom inhibicije nasilja, čije narušeno funkcionisanje kod čoveka prvenstveno dovodi upravo do odsustva unutrašnjeg odbojnosti i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, dok ostale kategorije više odražavaju crte koje često prate takvu nemilosrdnost. Na osnovu toga može se zaključiti da je kod onih koji počine zločine protiv čovečnosti narušavanje rada inhibitora nasilja mnogo izraženije nego kod privatnih nasilnih kriminalaca. Pri tome, oni dobro umeju da se obuzdaju u situacijama kada je to racionalno isplativo, na primer u svakodnevnom životu. To može biti povezano sa prilično visokim nivoom inteligencije kod ovih pojedinaca, što im je omogućilo, između ostalog, da uspešno uđu u policijsku ili vojnu službu i dobiju čast da prime naređenje diktatora o uništavanju ljudi koji mu nisu bili po volji.
Mnogo puta sam morao da odgovaram na nešto slično, ali jednostavnije je ponovo odgovoriti ukratko, nego tražiti linkove ka starim objavama.
Opšta preporuka: povećati nivo decentralizacije. Što je više decentralizacije u određenoj sferi, to je manje „besplatnih putnika“ – za njih više ne ostaju stimulansi.
Decentralizacija u sferi odbrane – naoružati se. Za komšiju sa puškom više nisi samo komšija, već i onaj ko će pružiti prijateljsku vatrenu podršku. Postoji stvarna opasnost od napada ozbiljnog neprijatelja – to je odličan povod za redovne timбилdinge. Pucali ste malo, a onda idete na pivo.
Decentralizacija u sferi bezbednosti je, uslovno rečeno, o tome da privatne ključeve čuvate kod sebe, a ne na berzi. Postaviti alarm u stanu kako bi na poziv došlo obezbeđenje koje ste sami angažovali, a ne neka državna policija. I tako dalje.
Decentralizacija u sferi prava – rešavati stvari sami, a ako sami ne uspete, onda se obratiti onima kojima verujete, a ne onima koje su neki tuđi ljudi imenovali. Većina konflikata se rešava van suda čak i uz postojanje države, iako bi se moglo pomisliti: evo vam centralizovana služba za rešavanje konflikata, zašto je ne koristite? Neudobno je? E, upravo to!
Zašto nas ovakva slika ne iznenađuje? Zato što je to prirodno ponašanje kada država ne postoji.
Pre mesec dana momci iz projekata HypeCoinNews i Bitcorn pokušali su da pokrenu zajednički podkast Bitkom v Bitcoin, pozvavši Soza za prvu epizodu da im ispriča o Monteliberu. Došlo je do lošeg starta, pa su morali sami da diskutuju o Monteliberu. Kasnije sam ja prokomentarisala jednu od teza tog razgovora kod sebe.
Kratko su mi zamerili na nepreciznosti mog komentara: zamrzavanjem bitkoin-a u sidechain-u likvidnosti, dobijam zauzvrat LBTC novčiće, kojima kasnije mogu slobodno kupovati LMTL tokene ili bilo koje druge, a fond, prodavajući mi svoje tokene, može dalje da raspolaže dobijenim LBTC-om kako želi, uključujući i njihovu prodaju za evre. Ali pošto je likvidnost tog tržišta izuzetno mala, u suštini komentar ostaje potpuno validan: primena ovog mehanizma za akumulaciju resursa oflajn je nepraktična.
Dalje se razgovor više od sat vremena nastavio o drugim stvarima (ko može da napravi tajm-kodove – bilo bi od velike pomoći, pošaljite im u komentare). Slušala sam i zavidela: ja treba da držim predavanje o Monteliberu na predstojećem festivalu, a bolje od Soza sigurno neće biti, ma koliko se trudila(
Dodaću još nešto, verovatno, u ime Soza o siromašnima. U principu, siromašnom je dovoljno samo da dođe u zemlju i počne da zarađuje, legalizaciju može potpuno da ignoriše. Kultura plaćanja „na crno“ je ovde izuzetno razvijena. Dokumente ne traže na svakom koraku (a ako i pitaju jednom u pola godine, nema nikakvih sankcija ako kažete da su dokumenti ostali kod kuće). Poteškoće će nastati samo pri pokušaju izlaska iz zemlje. Ali ako ste siromašni, kakva vam je potreba za putovanjima po inostranstvu! Ostanite u Crnoj Gori, uživajte u njenom ogromnom, bez šale, prirodnom i kulturnom raznovrsnošću, učestvujte u aktivnostima lokalne zajednice – i uopšte se ne stresirajte. Ovde Romi čine pet procenata stanovništva, učite od njih ispravan odnos prema državi (odnos prema privatnom vlasništvu je bolje učiti od nas).
