Mrežna država, poglavlje 2.4: Bog, Država, Mreža

Rat je rat, ali knjiga se sama neće prevesti. Objavljujem sledeće poglavlje Mrežne države: Bog, Država, Mreža. U njemu autor razvija Hobsovu definiciju Levijatana kao veštačkog subjektivnog bića koje stoji iznad ljudske zajednice i ukazuje na to da u ovu metaforu zapravo savršeno uklapa ne samo Država, već i onaj veštački subjekt koji joj je prethodio, odnosno Bog, kao i onaj veštački subjekt koji je nasleđuje, odnosno Mreža.

Metafora je ispala sažeta i efektna, a autor prilično detaljno razvija ovu temu, opisujući tonom prirodnjaka kako se mali levijatani ukrštaju. Poglavlje je, po mom ukusu, ispalo prilično sveže i zanimljivo; volim stručno pakovanje značenja.

Stoćima MTL-festa, deo 2, Pavel Usanov

Pavel Usanov je ekonomista iz Sankt Peterburga, pristalica austrijske škole, predaje na Evropskom univerzitetu, pored sopstvenog Hayek instituta. Mnoge serije svojih predavanja objavljuje na svom Jutjubu. Na festivalu se pojavio ovako. Prvobitno su želeli da pozovu Grigorija Baženova – on je takođe ekonomista, ali mejnstrimni, i takođe predavač, ne sećam se tačno gde, mislim u HSE, plus radi za savez nezavisnih proizvođača goriva. Grigorij takođe ima videoblog, otprilike četiri puta popularniji od Pavlovog, zbog čega su prioriteti organizatora festivala potpuno razumljivi. Međutim, Baženov se u jednom trenutku povukao, pozivajući se na sastanak katedre, pa je zato zamenjen Usanovom.

Predviđena tema Baženovljevog predavanja bila je: „Monetarna politika u libertarijanizmu: između zlatnog standarda i kripto valuta“. Kada je promenjen govornik, postavilo se pitanje nove teme. Znajući da je Pavel pre svega ekonomski istoričar, predložila sam modifikovanu varijantu: „Nedržavne monetarne sisteme: teorija i istorija“. Na tome su se složili. Želela sam da dobijem dobar uvod u našu monteliberovsku tokenomiku, iz kojeg bi bilo jasno zašto naš finansijski sistem ima upravo takve obrise.

Na monteliberovskom kanalu predavanje je za sada dostupno samo kao fragment strima, dok ga je Pavel kod sebe već objavio.

U predavanju se zaista može videti uvod u našu tokenomiku: Pavel konstatuje da, hteli mi mi to ili ne, novac kao univerzalno sredstvo razmene danas i dalje predstavlja dolar i, u manjoj meri, evro, dok je bitkoin dobar svojim potencijalom, ali ga još treba realizovati. Tako i u tokenomici Montelibera sve se meri pomoću stejbla u evrima, dolarima i bitkoinima; nismo izmišljali nikakvu sopstvenu egzotiku poput libertlandovskih merita kao novac.

Dan nakon festivala, Pavel i ja smo snimili poseban video, već o mojoj knjizi, i on ga je takođe objavio na svom kanalu. Nadam se da će nakon nekog vremena snimiti i kratak pregled nje. Barem rubrika sa recenzijama knjiga postoji na njegovom kanalu.

U celini, čovek se pokazao kao sasvim jednostavan i druželjubiv, i ovo definitivno nije poslednja epizoda njegove saradnje sa Monteliberom. Nisam sigurna da bi Grigorij Baženov to uradio bolje, u svakom slučaju, vreme će pokazati.

Kako bi se libertarijanac trebalo ponašati ako sazna da deca u porodici njegovih komšija trpe nasilje u kući?

Juče smo sedeli u klubu i pitaju me: evo, kažu, ovde su na MTL-lanču mučili Svetova pitanjima, i on nije odgovorio na temu, a ti, kažu, šta misliš o tome?

U odbranu Svetova odmah ću napomenuti da, ako mu se prebacuje komunikacija pomoću šablona, i ja se po pravilu oslanjam na svoje prethodne odgovore na slična pitanja, ili na ranije formulisane opštije koncepcije. Zato, izvolite, za početak odgovor na srodno pitanje o tome šta dete treba da radi kada je izloženo nasilju u kući. A zatim ćemo razraditi misao o tome šta treba da rade treća lica kada se suoče sa nasiljem nad tuđom decom.

Libertarianski moral nalaže mešanje u konflikte na pravednoj strani. Pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete nanete tokom tog konflikta. Zato, kao prvo, videvši konflikt, mora se brzo i odokativno utvrditi šta je predmet konflikta, uporediti ga sa štetom koju su strane pretrpele, i dalje doneti odluku o mešanju ili nemešanju.

Međutim, u slučaju sa decom situacija se komplikuje time što dete nije u potpunosti pravni subjekt, nalazi se pod jurisdikcijom roditelja, a za upad u tuđu jurisdikciju potrebni su prokletno jaki razlozi. Zato je najbolja taktika koju naš hipotetički libertarijanac može primeniti ta da privuče na svoju stranu dovoljno ozbiljnu grupu podrške. To mogu biti drugi komšije (komšija će najlakše obrazložiti zašto ga ovaj konflikt uopšte dotiče — on ga čuje, vidi i oseća iritaciju), ali mogu se privući i obični prolaznici, samo da budu spremni da izraze svoje nezavisno mišljenje o onome što se dešava.

Ovaj proces na neki način liči na bitcoin majning. U uslovima konfliktujućih lanaca, istinitim se smatra onaj iza kojeg stoji više akumuliranog hešrejta. Tako je i u našem slučaju — roditelj navodi obrazloženja za svoje pravo i privlači pristalice svoje pozicije — a komšija, koji se protivi nasilju nad detetom, navodi svoje argumente i privlači svoje pristalice. Svaki pristalica deluje kao čvor u mreži sa svojim hešrejtom, odnosno sposobnošću da nametne troškove suprotnoj strani. Ako su oni koji se protive nasilju u kući sposobni da stvore ozbiljne probleme, to postaje jak argument za prestanak nasilja ili izbegavanje problema na neki drugi način, na primer, selidbom.

Naravno, sudar pozicija ne mora nužno biti toliko oštar, sasvim je verovatno da će strane doći do kompromisa. Na primer, može se postići dogovor da dete na dan isplate ode da prespava kod komšinice, a roditelji mogu potom pijančiti po svom zadovoljstvu dok je dete bezbedno. Ili komšije mogu predložiti sistem nenasilnih kazni za dete, ako je ono zaista sklono nanošenju ozbiljne štete okolini.

Ipak, scenario moguće eskalacije je uvek korisno imati na umu, kako bi se u tuđe konflikte intervenisalo uzimajući u obzir sopstvene mogućnosti. I kako bi se te mogućnosti unapred razvijale.

Mreža moralnog pritiska

Šta će se desiti ako se nasilni pojedinci uklone iz kolektiva ili društva

Prilično je poznata priča o biologu Robertu Sapolskinju, koji je posmatrao babune decenijama. Alfa mužjaci u posmatranom čoporu ponašali su se prilično brutalno, pokazujući ekstremno visok nivo nasilja prema svojim srodnicima. Međutim, u jednom trenutku čopor je otkrio ljudsku smeću do koje su mogli prići samo ti alfa mužjaci, jer su se za pristup smeću morali boriti sa alfa mužjacima drugog čopora. U jednom trenutku su na smeću pokupili infekciju, nakon čega su uginuli, ostavivši čopor bez preterano agresivnih jedinki. I najzanimljivije počinje dalje – iako je u čoporu i dalje postojala hijerarhija (alfa mužjaci su dobili zamene), tuče i nasilje među srodnicima su prestali, i ovaj rezultat se zadržao decenijama, čak i kada su prvobitni mužjaci već stigli da uginu od starosti.

Ponekad se javlja pitanje – zar određeni broj nasilnih jedinki u svakom kolektivu i društvu nije normalno stanje stvari? Zar ako nasilnici budu uklonjeni, njihovo mesto neće obavezno zauzeti neko drugi? Pozitivan odgovor na ova pitanja, naravno, nema nikakvih realnih osnova, a niti se slaže sa etološkim zapažanjima prikazanim iznad. Ne postoji nikakav prirodan broj nasilnih jedinki, postoje samo patološke jedinke, čije uklanjanje (a još bolje – terapija njihovog nasilja) će dovesti do uklanjanja iz socijuma patologije koja sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja.

Uopšte bi bilo glupost pretpostaviti da će kod nenasilnih jedinki, usled nestanka trenutnih nasilnika, odjednom biti potisnuta inhibicija nasilja i da će oni, koji su ranije osećali odbojnost prema nanošenju štete srodnicima, prestati to da osećaju. Jedino jedinke koje to nisu osećale od početka, ali su se krile, mogu se ispoljiti u takvoj situaciji. Naravno, istraživanja pokazuju povećanje nivoa testosterona kod mužjaka primata na koje više ne vrše pritisak mužjaci višeg ranga. Međutim, inhibicija nasilja je funkcija serotoninskog sistema, kojoj testosteron ne protivreči, povećavajući agresivnost samo u jasnim granicama. Inhibiciona funkcija serotonina i proagresivna funkcija testosterona kod zdrave jedinke rade paralelno, održavajući agresiju kao funkcionalno ponašanje.

Tragom MTL-festa, deo 1, Liberlend

Vit Edlička, samoproglašeni predsednik samoproglašene republike Liberlend, planirao je da govori na MTL-festu na temu „kako izgraditi najslobodniju državu na svetu“. Liberlend se nalazi na teritoriji koja se zove Gornja Siga, koja sa tačke gledišta Srbije treba da bude u Hrvatskoj, sa tačke gledišta Hrvatske treba da bude u Srbiji, ali u stvarnosti to je hrvatska strana Dunava, i upravo sa hrvatskim vlastima liberlenderi imaju najviše problema.

U kratkom periodu pre festa, Edlička i još nekoliko liberlendera su uhapšeni od strane Hrvatske, uz naknadnu deportaciju u Mađarsku. A 22. septembra, dan pre MTL-festa, hrvatske snage bezbednosti su upale na teritoriju naselja, uništivši sve tamošnje objekte i konfiskovavši svu pokretnu imovinu. Tako je Vitova priča o njegovom projektu obogaćena svežim, vrelim činjenicama.

Pozicija Hrvatske je definisana otprilike ovako: da, položaj granice nije regulisan, ali mi smo odgovorni za bezbednost spoljnog perimetra Šengen zone, u koju smo nedavno stupili, i zato težimo da presekemo sve provokacije, uključujući i provokacije od strane nekog kvazidržavnog entiteta.

Pozicija Liberlenda, s druge strane, svodi se na to da, pošto Hrvatska ulazi u Šengen zonu, ona više nema pun suverenitet nad granicom i ne može da postupa proizvoljno, vođena svojim ćudima. Za uništavanje tuđe imovine, kao i za bezrazložno pritvaranje ljudi izvan svojih državnih granica, morao bi se odgovarati pred sudom. Takođe, Liberlend insistira na tome da je teritorija na koju ne polaže pravo nijedna trenutna država – terra nullius, i da pojava nove države na njoj ne pritišće nijedne međunarodne norme, a ako je tako, onda budite ljubazni da poštujete naš državni suverenitet, kao što mi poštujemo vaš, gospodo Hrvati, i uopšte, čemu ratovati, hajde da budemo prijatelji, zar ne želite moćan turistički klaster pored sebe?

Ne postoji ništa što bi više iritiralo one na vlasti od podsećanja na pravne norme. Jer pravne norme stavljaju strane u konfliktu na isti nivo: demokratski izabrano praviteljstvo suverene države članice EU i neke šaljive figure sa par drvenih šupa i kućom-čamcem. Zbog toga će, naravno, hrvatska strana po mogućnosti ignorisati sve pravne procedure, jednostavno ostavljajući sve izjave Liberlenda bez pažnje. Ipak, cela ova priča može podići dosta prašine, ako, naravno, publika ne zaboravi da dodaje drva na ovu vatru.

Evo stranice sa kontaktima hrvatskog Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je organizovalo upad na teritoriju suverene slobodne republike Liberlend. Evo iste te stranice na engleskom. Možete slati pritužbe na različite adrese sa navedenog spiska, što će biti posebno korisno ako predstavljate neki zvanični medij. Takođe, naravno, ne bi škodili i repostovi.

MTL fest 2023, utisci

Juče sam imao priliku da posetim MTL-fest. Festival je održan u MTL-City-ju bukvalno na gradilištu, a pripreme su bile potpuno decentralizovane, po principu „ko najviše želi, uzme sebi deo posla i radi“. Tako da, naravno, nije prošlo bez propusta, ali je festival, kao rezultat primene takvog pristupa, svakako dobio svoj eklektični šarm.

Sreo sam Svetova uživo, popričali smo, mada mi knjiga još uvek nije uspela da mu uručim, svi su bili previše zauzeti. Zato Usanov nije ostao nepriznat. Sa njim još uvek razmišljamo o snimanju posebnog videa. Moj nivo konverzacijskog engleskog, nažalost, nije mi omogućio da posvetim dovoljno pažnje govornicima na engleskom jeziku.

Sopstveno izlaganje sam, iznenađujuće, uspeo da ne zeznem, hvala Danu Lesnovu što me je naterao da uradim dve probne prezentacije. Istina je da je nastup odmah nakon Svetova bilo sumnjivo zadovoljstvo, jer se na njega odmah nakuplja dvadesetak ljudi i počne da ga zasupaju pitanjima, on nastavlja da govori, odlazi dalje, i publika se naglo smanjuje.

Ako pogledamo koji delovi festivala su bili popunjeniji, a koji manje, vidi se da su libertarijanci dobro usavršili veštinu organizacije konferencija i razne male trgovine: ljudi su se okupljali uglavnom u lektorijumu, u food court-u i na sajmu. Međutim, ispostavilo se da se ova tema slabo kombinuje sa muzičkim festivalom. Prvo, glasna muzika je smetala lektorijumu, a drugo, baš zbog DJ programa skoro niko nije namerno dolazio, i svi su radije slušali govornike ili sedeli malo dalje i ćaskali – a da se tapše ispred bine, očigledno je potrebna sasvim drugačija publika.

Kao što se i očekivalo, veoma je nedostajala senka: ceo dan na otvorenom nije za Crnu Goru. Bilo je trenutaka kada sam osećao bliskost toplotnog udara, pa sam morao da rastresem penu koju sam poneo sa sobom i ležim malo u hladovini. Takođe, u food court-u je postojao određeni nagib ka alkoholnim pićima: nudili su pivo, sidar i razne žestoke rakije, a kafa i mors-čaj su bili samo na jednom mestu gde je bio najduži red. Spasila me je mineralna voda koju sam poneo sa sobom.

Međutim, sve ove male nepravilnosti ne umanjuju glavno: festival je prošao veoma energično, došlo je približno 270 ljudi, sastav govornika za prvi put je bio iznad očekivanja – a na nekoliko lokacija fest su uopšte opisivali kao godišnji i koji definitivno nije prvi. Dakle, osećaj skromnog debija nije lebdeo u vazduhu, fest je odmah bio percipiran kao deo nepokolebljive tradicije, to je super!

Razne slike i kratke video snimke sa festa možete pogledati u posebnom kanalu. Nadam se da će i tekstualni izveštaji uskoro početi pojavljivati tamo.

Mrežna država, poglavlje 2.3: Politička vlast i tehnološka istina

Objavljujem prevod sledećeg poglavlja Mrežne države. U njemu Baladži Šrinivasan razmišlja o tome da, ako se na istoriju gleda odozgo nadole, to je narativ diktiran od strane vlasti, koji omogućava establišmentu da i dalje zadrži svoju moć – a ako se gleda odozdo nagore, to je jednostavno besstrasna fiksacija činjenica iz prošlosti. I mada postoji iskušenje da se potpuno fokusiramo na pristup odozdo nagore, na čisto tehnološke aspekte istorije – ne, to je put ka političkom porazu. Ko želi da ima prihvatljiv svet oko sebe, obavezan je da gura sopstveni istorijski narativ, i ne može zaobići pristup odozgo nadole.

Rad na prevodu se, kao što možete videti, malo usporio. Nadam se da je to privremeno, čim se završi festival – nastaviću brže. Uzgred, na festivalu će se prodavati u papirnom obliku mali tiraž moje sopstvene knjige o ankapu, koju smo odlučili da odštampamo kao probu.

Zašto neke privatne kompanije nanose štetu

Voluntarista, Bitarh

Privatne kompanije, naročito sa strane zagovornika levih socio-ekonomskih stavova, često se smatraju društveno neodgovornim, koje rade isključivo radi sopstvene materijalne koristi, pri čemu potpuno ignorišu uticaj svojih aktivnosti na društvo i sredinu u kojoj se nalaze. Ne može se poreći da je takva tvrdnja u određenoj meri tačna, jer nije teško zamisliti kako neki biznismen može ispuštati toksični otpad u reku ili iscrpljivati poslednje snage svojih radnika, ne pružajući im pravičnu nadoknadu za rad. Ali to nije uvek tako i problem „loših“ kompanija vredi detaljnije razmotriti.

U tome će nam pomoći istraživanje na temu korporativne psihopatije. U njemu je 346 australijskih radnika prošlo anketu u kojoj su ocenjivali svoje rukovodioce (menadžere) po stepenu psihopatičnosti pomoću PM-MRV testa, pri čemu su mogli ocenjivati kako trenutne, tako i prethodne rukovodioce, zbog čega je ukupno dato ocena za 567 individuuma. Na osnovu rezultata ankete, menadžeri su podeljeni na normalne, disfunkcionalne (delimično psihopatične) i psihopatične. Sam test uključuje standardne stavke za procenu primarne psihopatije, kao što su površni šarm, lažljivost, manipulativnost, grandiozno mišljenje o sebi, nedostatak kajanja zbog nanošenja štete radnicima, hladnokrvnost, nedostatak empatije i neželja da preuzmu odgovornost (prebacivanje krivice za sopstvene greške na druge). Pored psihopatičnosti menadžera, ocenjivano je i to da li su aktivnosti kompanija sa tim ili onim menadžerima bile društveno i ekološki odgovorne, korisne za lokalnu zajednicu i lojalne prema zaposlenima.

Od 567 menadžera, 292 su ocenjeni kao normalni, 132 kao disfunkcionalni i 143 kao psihopatični. Ovakvom visokom udelu psihopatičnih osoba među menadžerima (čak 25%), koji daleko premašuje opšti udeo u društvu (svega 1%), ne treba se čuditi, jer takve pozicije, koje osobi daju moć nad drugima, jako privlače psihopate i daju im mogućnost da u potpunosti razviju svoje okrutne sposobnosti. Sada treba da obratimo pažnju na to kako kompanije sa ovakvim ili onakvim menadžerima vode svoje poslovanje.

U slučaju normalnih menadžera, velika većina ispitanika (89,3%) ocenila je delovanje kompanije kao društveno i ekološki odgovorno. Međutim, ovaj pokazatelj pada na 66% u prisustvu disfunkcionalnih menadžera i na 52,5% u slučaju psihopatičnih menadžera. Takođe, 85,8% ispitanika ocenilo je delovanje kompanije kao korisno za lokalnu zajednicu ako su u njoj radili normalni menadžeri. Za kompanije sa disfunkcionalnim menadžerima ovaj pokazatelj pada na 75%, a u slučaju psihopatičnih menadžera čak na 55,1%. Pored toga, većina ispitanika (79,6%) bila je saglasna da se kompanija ponaša lojalno prema radnicima kada postoje normalni menadžeri, međutim, ovaj pokazatelj pada čak na 23,7% u prisustvu psihopatičnih menadžera. Ovo potvrđuje da korporativni psihopate uopšte ne brinu o onima koji rade sa njima ili pod njima. Vredi još napomenuti da se u slučaju normalnih menadžera 82% ispitanika osećalo priznatim za dobro obavljen posao, dok je u prisustvu psihopatičnih menadžera to izjavilo samo 24,8% ispitanika.

Može se videti koliko parametri kao što su društvena i ekološka odgovornost, pružanje koristi lokalnoj zajednici i lojalnost radnicima od strane kompanije zavise od psihopatičnosti njenih menadžera. Pored toga, u istraživanju koje razmatramo davala se ocena upravo primarnoj psihopatiji, a njeno pojavljivanje, kao što je poznato, snažno je povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, zbog čega pojedinac prestaje da oseća unutrašnji otpor i odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima. I problem „loših“ kompanija teško će biti rešen sve dok se na njihovim rukovodećim pozicijama nalaze ličnosti sa takvom patologijom. Ona nesumnjivo zahteva terapiju i iskorenjivanje iz društva.

Alternative pravu na nošenje pištolja

Primetila sam da se skoro svi odgovori na pitanja „kako će to raditi?“ svode na pravo pištolja. Čim nešto nije u redu – pucaj, a onda se razmotravaj. Prekršiš zakon (kojeg nema, tj. jednostavno se nekome učiniš lošom osobom) – ubili će te. Ne želiš da platiš prema sudskoj presudi – odbranite se pucnjavom, ali tužilac može unajmiti odred privatnog specijalca protiv tebe. I tako dalje. Princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Sve se indirektno svodi na ideju „ko ima pušku, taj je u pravu“. Zar ne bi bilo bolje organizovati društveni poredak u kojem su takve situacije sprečene unapred i mnogo ranije?

Moskovljanin (ne Kinez)

Za početak ću napomenuti da je status kvo upravo onakav kako je opisano u pitanju: princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Zbog toga onaj ko je naoružan može lako da diktira svoju volju onima koji su nenaoružani. Naoružan može biti bilo koji bandita, konkretno, policajac. Ako primeni oružje sa posebnim cinizmom, postoji šansa da će ga naknadno okrću, otpustiti, dati mu uslovnu kaznu, ili čak i stvarnu – to je, tako ili drugačije, odložena kazna koja nimalo ne sprečava ni već dogodilo se произвоolje sa primenom oružja, niti nove analogne radnje.

Ankap se razlikuje od status kvo po tome što pravo na oružje ima svako, svako ga može primeniti, i onaj ko želi, preteći oružjem, da diktira svoju volju slučajno izabranoj žrtvi, rizikuje da nailazi na naoružano protivljenje ne samo od strane žrtve, već i od strane bilo koga drugog. Može li se reći da je u ankapu onaj ko ima pušku, u pravu? Pa, tada bismo morali priznati da su u pravu svi koji su se setili da ponesu pušku sa sobom. Čak i tako, meni se to čini privlačnijim od situacije „u pravu je onaj ko je odlučio da primeni naoružano nasilje, a ostali su nenaoružana, bespravna stoka“. Ali dobro, stalno pričamo o ankapu, a pitanje je o hipotetskom društvu bez prava pištolja.

Prva ideja je najočiglednija. Nema pištolja – nema prava pištolja. Nažalost, ako društvo lišimo pištolja, jednostavno se pojavljuje pravo kasteta, noža, pa čak i samo pravo pesnica. Da ne govorim o mogućnosti udaranja u masu kamionom.

Druga ideja je stvaranje pametnog okruženja u kojem se svako nasilje sprečava tehnološkim sredstvima toliko brzo da jedva stigneš da iskoristiš svoje pravo pištolja. Od fantastike sam čitala opis takvog društva kod Lema, ali mi se nije dopalo: previše uveličava, umesto ozbiljnih prognoza dobija se neka parodija koja diskredituje ideju. Mogu samo napomenuti da ovaj put podrazumeva ogromno poverenje u tehnološka rešenja. Ako ih ne prepustimo državnim monopolima i dozvolimo privatnicima da potpuno samostalno projektuju rešenja u navedenom smeru, sasvim možemo dobiti brojne komercijalne zone gde se čisto tehnološkim putem obezbeđuje visok nivo bezbednosti.

Treću ideju aktivno gura Bitarh. On polazi od toga da nema ničeg užasnog u samoodbrani, ali da se baš nad sklonošću agresivnom nasilju može raditi. Odbiti čoveku želju za napadom je mnogo humanije nego ubijati. Šta reći o tome? Za mene je moralni status vakcine protiv nasilja otprilike isti kao i moralni status bilo koje druge vakcine. Ako uspete da obezbedite masovno testiranje i vakcinaciju nenasilnim sredstvima – svaka čast. Ako ne uspete – spremite se za akte masovnog neposlušnosti, tužbe i izuzetno lošu reputaciju vašeg predloženog rešenja.

Eto, ukratko, to su varijante zamene za društvo „prava pištolja“ koje su mi pale na pamet. Imate li još neke? Opišite u komentarima.

Stojiš tako i razmišljaš: jesam li dovoljno u pravu, ili da stavim još par pušaka ispod krinoline?

Kritična greška distopija o nenasilnom društvu: ne treba ništa isecati iz čoveka

Voluntarist, Bitarch

U nizu dela koja prikazuju nenasilno društvo ili rezultate iskorenjivanja nasilnog ponašanja kod konkretne osobe, suština se svodi na navodno postojanje nekog agresivnog stimulusa, upravo zbog kojeg čovek postaje sposoban da nekoga udari ili ubije, počini brutalne zločine ili uopšte izazove ratove. Nazvavši ga uzrokom nasilja, autori dela dalje opisuju društva u kojima su, kako bi ga iskorenili, odlučili da potisnu ili bukvalno iseku taj stimulus iz čoveka. Rezultati takvog procesa pokazuju se kao krajnje utješni – dobijamo „kastrirane“ ljude i društvo koje je izgubilo apsolutno sav svoj kreativni potencijal.

Počnimo sa „Povratkom sa zvezda“ Stanislava Lema, gde se ljudima sprovodi procedura „betrizacije“ – neutralizacija agresivnih stimulusa u mozgu i jačanje instinkta za samoodržanje. Prema Lemovim tvrdnjama, u mirnom društvu ljudi će postati bezinicijativni, nesposobni da obavljaju složene zadatke i prestaće da osećaju jake emocije. Setimo se takođe „Satirikona“ (A Clockwork Orange) Entonija Berdžesa, gde je glavnom junaku sprovedeno potpuno pranje mozga. Budući da je verni katolik, Berdžes je sklon mišljenju da čoveka na nasilje gura greh prvoroditeljstva, međutim, on ima slobodnu volju i izbor da li će počiniti nasilje, a iskorenjivanje te slobode bilo bi grešno. Takođe se može ukratko pomenuti anime serijal „Psychopass“, u čijem je društvu čak bila zabranjena određena umetnička dela jer podstiču čoveka na agresiju, a u jednoj sceni ljudi koji su ipak videli nasilje ispostavili su se kao potpuno ravnodušni i bezemotivni prema patnji žrtve. Postoji još jedno delo u kojem je umetnost takođe bila zabranjena iz istog razloga, ali njega će biti prikladno pomenuti malo kasnije.

Sva ova dela prave istu kritičnu grešku. U stvarnosti, ne prisustvo, već upravo nedostatak određenih stimulusa čini čoveka sposobnim za nasilje. Kao što pokazuju istraživanja, agresija često nije rezultat gubitka samokontrole, već čak zahteva samokontrolu za namerno izvršavanje činova nasilja. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi im ne pomaže uvek, već naprotiv – može ih učiniti još efikasnijim agresorima. I psihopatski pojedinci, koji vrše ogromnu većinu nasilnih zločina, često već od adolescentsnog uzrasta pokazuju pojačan razvoj samokontrole.

Ista pozicija može se izvesti i iz teorije mehanizma inhibicije nasilja – sposobnost pojedinaca da nanose štetu drugim ljudima proizilazi iz njihove nesposobnosti da prema tome osete unutrašnje odbojnost i otpor. Takođe, kod njih su smanjeni empatija i osećaj krivice. Štaviše, dejstvo najperspektivnijih sredstava za terapiju agresivnog ponašanja (agonista određenih serotoninskih receptora) sastoji se u stimulisanju i obnavljanju punovredne nervne aktivnosti, a ne u potiskivanju i iskorenjivanju bilo čega.

Svet u kojem su odlučili da se bore protiv nasilja i drugog zla isecanjem nečega iz čoveka, najrealističnije prikazuje film „Equilibrium“. Njegovi događaji odvijaju se nakon „Trećeg svetskog“ rata, a kao glavni uzrok rata navedene su ljudske emocije, koje su sada odlučili da potisnu primenom određenog preparata. Ali ako se pažljivije pogleda na ljude u ovom delu, oni su pre postali bezosećajni psihopate nego miroljubivi i idealni. To je posebno vidljivo kod „klerika“ – vojnika čiji je zadatak da pronađu ljude koji su pokazali emocije, unište umetnička dela i ubiju sve koji se opiru režimu.

Nasilnim ljudima ne treba manje, već više emocija. Njima nije potrebno potiskivanje, već naprotiv – stimulisanje nervne aktivnosti. Da bi se izbeglo nasilje, potrebno je osećati jače, a ne slabije. A Lemova „betrizacija“ u stvarnom svetu bi verovatno dovela do totalne psihopatije, a ne do nekog mirnog, ali pasivnog društva. Priroda nasilja opisana u distopijskim delima ima malo zajedničkog sa stvarnim nasiljem.