Poglavlje 58, Welfare i imigracija: drugi deo argumentacije, završava peti deo Mehanike slobode. Ako je u Poglavlju 14 Friedman dokazivao da radnička imigracija koristi i samim migrantima i građanima, sada se on fokusira na to da migranti mogu težiti jednostavnom cilju – da se oslone na socijalnu pomoć. On tvrdi da upravo slobodna migracija dovodi do toga da vlada dobije podsticaj da smanji socijalna davanja, dok visoke imigraciono barijere omogućavaju da nivo redistribucije ostane visok. Dakle, za zagovornike male države sasvim je opravdano početi sa smanjenjem socijalnih davanja, a zatim otvoriti vrata, ili početi sa olakšavanjem migracija, nakon čega će zahtev za smanjenjem socijalne pomoći doći sa svom neizbežnošću.
Čini mi se da ovde Friedman previše insistira na ekonomiji, ne uzimajući u obzir faktor populizma u demokratskim zemljama.
Pa, završivši sa petim delom, odmah sam prešla na šesti, i za početak sam prevela poetični uvod, tako da je sa poezijom u ovoj knjizi sada, izgleda, gotovo.
Primila sam mali donat za prevod Friedmana, razumev naznake, evo vam nove oblasti.
Poglavlje 56 sam objavila ranije, zajedno sa Poglavljem 34, pošto su im teme bliske. Tako da oni koji žele da čitaju po redu mogu da osveže u pamćenju temu nacionalne odbrane, a zatim da pređu na Poglavlje 57.
Prvobitna apsorpcija, kratak osvrt na moralnu filozofiju. Poglavlje je posvećeno odgovoru na pitanje o tome kakve uopšte osnove libertarijanci mogu imati za apsorpciju onoga što nije proizvedeno, naročito zemlje. Istražuju se dva pristupa: po Brodiju (ako ne može, ali je veoma isplativo, onda može, ali budi ljubazan da platiš kompenzaciju) i po Loku (pomešavši med sa katranom, vlasnik meda polaga prava na celu burad).
Pomešavajući Lokovu argumentaciju sa svojom, autor dolazi do zaključka da je dobijeni proizvod malo jestiv, ali je u principu sposoban da prođe kao libertarijanska osnova za apsorpciju neproizvedenih resursa.
Dok sam se bavila Friedmanovim prevodom, polako i tužno objavljujući po jedno poglavlje, Sergej Ankapov završio je sopstveni prevod, i sada prikuplja novac za štampano izdanje. Pošto je i moja verzija prevoda već blizu završetka, sada ću, naravno, požuriti, i uskoro ćete imati čak dve opcije na izboru: besplatnu amatersku i plaćenu zvaničnu, sa predgovorom autora (mada, ako predgovor bude to zaslužio, i njega ću vremenom odvući sebi).
Tako funkcioniše konkurencija: Sergeju će zbog mene biti teže da prikupi novac, a meni će biti jednostavno sramota što nisam uspela u kraćem roku, i time delimično umanjila vrednost svog rada.
Da biste dobili živu sliku o anarhoko-individualizmu, mogu preporučiti da poslušate takvog anarhoko-individualistu kao što je Aleksandar Tatarkov. O svom svetskoggledu govori prilično mnogo. A mi ćemo razgovarati o razlikama u odnosu na libertarijanstvo.
Osnovni postulat anarhoko-individualiste jeste taj da upravo pojedinac određuje sebi kako će graditi svoj život i svoje odnose sa okolinom, a bilo koji norme koje dolaze spolja imaju za njega status dobrih želja, i on ima puno pravo da ih izvršava, uzme na znanje, ignoriše, demonstrativno krši i tako dalje. Naravno, anarhoko-individualista je saglasan sa tim da snosi punu odgovornost za izabrani liniju ponašanja, ali zadržava za sebe pravo da izbegne tu odgovornost. Jedino u čemu se anarhoko-individualista ograničava je to što se ne bavi izgradnjom institucija vlasti, to je tabu. Kršenje ovog tabua pretvara ga u običnog makijavelistu.
Nije teško videti da anarhoko-individualista, ne kršeći svoje principe, može postojati sa okolinom i u stanju hobsovskog rata svih protiv svih, i sedeti u lotosu dostižući prosvetljenje, i pridružiti se bilo kojoj kooperativnoj aktivnosti, i ankapovati kao privatni preduzetnik.
Osnovni postulat libertarijanstva je princip samo-pripadnosti. Čovek pripada samom sebi, i to je prilično blisko predstavljanju anarhoko-individualista. Ali to takođe znači priznanje institucije vlasništva, jer ako se vlasništvo potpuno negira, onda ne može biti govora ni o samo-pripadnosti, a ako se vlasništvo delimično negira, to znači dopuštanje narušavanja samo-pripadnosti, na primer, prisile. Zato se libertijanac, za razliku od anarhoko-individualiste, ograničava ne samo u izgradnji institucija vlasti, već i u narušavanju tuđeg vlasništva.
Od kada je libertarianizam izmišljen, sam fenomen vlasništva je bio predmet analize i sada se obično tumači kao čitav skup različitih prava. Maksimalistički pristup vlasništvu, kada se ono tumači kao apsolutno neograničeno pravo raspolaganja objektom, veoma je pogodan za crtanje karikatura o libertarianizmu ili bilo kakvu drugu kritiku istog. Takvih pokušaja u informacionom prostoru ima mnoštvo, a od najzanimljivijih navešću tekst Laksi Katal Fundamentalni problemi anarho-kapitalizma.
Anarho-individualizam je pogodna osnovna okvirna struktura u kojoj čovek deluje gradeći od nule svoje odnose sa nepoznatim okruženjem, gde važe njemu nepoznata pravila, ili pravila koja još uvek nisu utvrđena.
Libertarianizam je sledeći logičan korak ka izgradnji mirnog, prosperitetnog društva, kada ljudi već generalno priznaju pravni subjektivitet jedni drugih, a samim tim mogu razvijati okvire za definisanje prava vlasništva i njihovog prenosa.
Napomenaću da libertarianizam nije u potpunosti sinonim za anarho-kapitalizam. Radi razumevanja razlika, upućujem čitaoca na odgovarajuće poglavlje Friedmanove Mehanike slobode Da li je anarho-kapitalizam libertaren?
Novo poglavlje Mehanike slobode, Podrazumevana pravila, efekat razmere i problem stabilnosti predstavlja detaljniju analizu mogućnosti kolapsa bezdržavnog društva u poređenju sa prvim izdanjem knjige. Pre četrdeset godina autor je bio optimističniji, ali kasnije su stigli ozbiljni prigovori na predloženi model, pa je morao da unese niz preciziranja.
Ključno preciziranje bila je ideja da, bez obzira na to da li država postoji ili ne, društveni ugovor je jednostavno mirni sporazum o tome kakva raspodela prava neće izazvati kod ljudi želju da nasilno promene status kvo. To na neki način odjekuje mojom formulacijom da su prava potraživanja koja se tolerišu. Zatim Fridman dodaje aparat Šelingovih tačaka, koji je koristio u nekoliko prethodnih poglavlja, i pokazuje da je bezdržavno društvo zaista izloženo opasnosti od kolapsa u fazi svog nastanka, ali ako se pravila manje-više utvrde, tada će razvijena inercija obezbediti potrebnu stabilnost.
Predstavljam prevod još jednog poglavlja Mehanike slobode, Anarhija i efikasno pravo. Ovde Fridman podseća na svoj opis pravnog sistema na slobodnom tržištu i primenjuje na njega uobičajenu analizu ekonomske efikasnosti. Dobija se zaključak da korist pružalaca prava i njihovih izvršilaca na tržištu prava nije uvek precizno povezana sa koristiom klijenata odgovarajućih agencija. Drugim rečima, ankap ne dovodi do stopercentne pravde za sve, a i oblast privatnog prava je podložna tržišnim neuspesima (njih Fridman detaljno analizira u prethodnom poglavlju). Ipak, pokušaji uspostavljanja pravnih normi pomoću političkih mehanizama su podložniji sličnim neuspesima u mnogo većoj meri, tako da tržište ipak rešava stvari.
Friedmanov prevod je nedavno ohrabren donacijom, pa evo vam sledećeg poglavlja Mehanike slobode.
Najčešći argument ekonomista u korist države je tvrdnja da je spoljno prisiljavanje korisno za rešavanje problema tržišnih neuspeha. Neki ankapi, poput Vladimira Zolotoreva, u odgovoru jednostavno poriču postojanje samog fenomena, ukazujući na to da ako se nešto ne radi, to znači da se to zapravo i nije želelo. Friedman predlaže da se ne raspravlja sa ekonomistima, već da se njihov argument protiv države jednostavno preusmeri, pokazujući da upravo zbog tržišnih neuspeha država nanosi toliku potpuno neizbežnu štetu.
Inače, preporučena mi je priča fantastičara Vernora Vingea Nekontrolisani, napisana 1985. godine pod ozbiljnim uticajem Mehanike slobode. U njoj je izložen klasičan zaplet „država napada Ankapistan“. Uglavnom mi se dopao stil autora. Priča se ispostavila kao deo većeg ciklusa, pročitaću ga u celosti u slobodno vreme.
Kao što sam obećala, donosim sebi već prevedena pod uredništvom Vladimira Zolotoreva dva poglavlja nove knjižice Davida Friedmana Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Uz to, polako slažem engleski original po poglavljima, za neko vreme ću završiti ovaj meditativni proces.
U Poglavlju 52, Pozitivna predstava o pravima, David Friedman, koristeći konceptualni aparat koji je uveo u prethodnom poglavlju, razvija ideju Schellingovih tačaka i strategija potraživanja sa modela mikrosocijuma od dve osobe na društvo proizvoljne složenosti.
U stvarnosti, Friedman detaljnije i utemeljenije uvodi upravo onu definiciju prava koju ja redovno koristim u svojim tekstovima: prava su potraživanja koja se tolerišu. Nije iznenađujuće što smo otkrili ovakav paralelizam u razmišljanju: da ga nije bilo, retko da bih se odlučila da prevedem njegovu knjigu nakon što sam pročitala bukvalno samo par poglavlja.
Nastavljam da objavljujem prevod Mehanike slobode Dejvida Fridmana.
U poglavlju Pregovaranje u uslovima anarhije autor analizira na koji način u Hobsovskom prirodnom stanju, gde nema nikakvih mogućnosti da se prisili neko drugi na poštovanje dogovora, ti sami dogovori uopšte mogu nastati i biti poštovani. Drugim rečima, kako ljudi uopšte izlaze iz stanja rata svih protiv svih bez ikakve države. Za objašnjenje se koristi prilično zanimljiv koncept iz teorije igara, kao što su Šelingove tačke. Ne znam kako je vama, ali za mene je materijal bio potpuno nov, tako da sam iskreno uživala u procesu uređivanja teksta.
