Vladimir Zolotorev je nakon duge pauze objavio sledeće poglavlje prevoda knjige Davida Fridmana Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od našeg. Ukupno je do danas nasumično prevedeno četiri poglavlja. Današnje je posvećeno pravnom sistemu amiša koje je Mihail Svetov zavideo.
U tekstu se oseća da su ovi daunšifteri simpatični ne samo mnogim Amerikancima, već i samom Fridmanu. Zanimljivo je da li oni sada imaju problema zbog podrške Trampu…
Engleski original sam postavila na svoj sajt negde krajem avgusta. Istu sudbinu snosi i prevod kako se on objavljuje na mises.in.ua. Obično se u prevod unose ispravke sitnih grešaka, ali u celini nema velike razlike da li ćete ga čitati kod mene ili kod Vladimira.
Na prvi pogled, slobodni kapitalizam, koji nije ograničen državom, ima jednu fundamentalnu osobinu – neizbežnu koncentraciju celog kapitala u jednim rukama. To dovodi do situacije koja nije ni malo bolja od „državnog kapitalizma“ u SSSR-u (uslovno rečeno, ako sada 1% poseduje 99% kapitala, jasno je da će vremenom 0,1% posedovati 99,9% i tako dalje). To jest, odsustvo državnog uplitanja u tržište vodi do pojave tako svemoćnog monopolističkog kapitaliste da će država delovati kao manje zlo.
Gde pročitati, ako postoji, 1) Oporverzavanje (poželjno empirijsko) teze o koncentraciji kapitala. 2) Šta može zaustaviti koncentraciju, osim neekonomskog (čitaj, državnog) uplitanja?
Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00080000 BTC
Nažalost, bilo koji pokušaji empirijskog potvrđivanja ili opovrgavanja teze o neizbežnoj koncentraciji kapitala u kapitalizmu nailaze na izobličujuće uticaje države. Mogu se navoditi primeri kako se kapital koncentriše jer veliki kapitalisti uspešno lobiraju svoje interese, što rezultira donošenjem regulativa u državi koji su povoljni velikom biznisu, a nepovoljni malom. Pritom ostaju van okvira tržišni razlozi koncentracije kapitala. Takođe se može demonstrirati kako državne antimonopolne službe sprečavaju tu preslavu koncentraciju kapitala, a pritom ostaju van okvira čisto tržišni mehanizmi koji joj takođe se protive. Zato bih želela da se fokusiram upravo na tržišne mehanizme koji rade u jednom ili drugom pravcu.
Koncentracija kapitala
Glavni tržišni razlog koncentracije kapitala je pozitivan efekat stiska (economies of scale). Velika kompanija može sebi priuštiti korišćenje većeg broja kapitalnih dobara koja povećavaju produktivnost rada, što joj omogućava ostvarivanje veće dobiti i njeno ulaganje, ponovo, u sve kapitalnijem intenzivnije faktore proizvodnje.
Takođe treba napomenuti da se potrošačka dobra sve više komplikuju, a proizvodnja mnogih od njih neizbežno zahteva angažovanje ozbiljnog kapitala. Na primer, mala brodogradionica neće izgraditi kruzer, a mali studio neće snimiti blokbaster.
Razbrašivanje kapitala
Sada ćemo pogledati razloge koji doprinose smanjenju koncentracije kapitala.
Prvo, pored pozitivnog efekta stajaće, postoji i negativan. Što je struktura veća, to više troškova odlazi na parazitske procese. Naredbe kroz lanac rukovodstva idu duže nego u slučaju njegovog odsustva. Naredba u lancu rukovodstva ima veću verovatnoću da se izobliči nego u uslovima kada preduzetnik sam sebi ili direktnim izvršiocima postavlja zadatke. Zaposleni u velikim strukturama više nisu motivisani profitom kompanije, na koji utiču veoma posredno, već veštačkim KPI-jevima. Kao rezultat toga, oni su više fokusirani na postizanje KPI-jeva, a ne na interese poslovanja. Sve ovo smanjuje maržu. Pri određenoj veličini strukture, negativni efekat stajaće se ispostavi jačim od pozitivnog. Biznis koji je prerastao optimalnu veličinu počinje da troši kapital, prepuštajući udeo na tržištu manjim konkurentima.
Drugo, upravo mala preduzeća uvode lavlji deo inovacija. Čak i u velikoj kompaniji, iskusna proizvodnja je komparativno male veličine i oslanja se na mali broj deficitarnih stručnjaka. Osetivši superprofit kao rezultat implementacije svoje ideje, takav stručnjak prilično lako napušta kompaniju i otvara sopstveni startap, koji zatim skuplja najbolje plodove sa tržišta. Uspešni startapi rastu, a udeo starih kapitala opada.
Treće, radi smanjenja rizika, veliki preduzetnik će radije ne stavljati sva jaja u jednu korpu i uložiće novac u nekoliko kompanija. Tako se razvodnjava struktura vlasništva nad kompanijama, vlasnik više ne može pažljivo da prati razvoj svog poslovanja, odgovornost se prenosi na menadžment, i upravo top menadžeri postaju glavni korisnici procesa, dok relativni prihod investitora opada.
Na kraju, ne nestaje ni faktor razvodnjavanja kapitala prilikom nasleđivanja. Što je kompanija veća, to je veća šansa da će u testamentu biti pomenut gomila ljudi, kao i razni fondovi, dok će malo preduzeće verovatnije pripadati jednom nasledniku.
I šta nam to govori?
Nije ni o čemu. Optimalna veličina biznisa za svaku industriju, a često i za svaki region je svoja i stalno se menja; ona se određuje nivoom razvoja tehnologija koje mogu doprineti kako povećanju prinosa od centralizacije (na primer, auto-servisi su brzo potisnuti od strane fabrika automobila nakon uvođenja trake), tako i povećanju prinosa od decentralizacije (tako je širokopojasni internet naglo povećao broj proizvođača sadržaja i smanjio prosečnu veličinu redakcije).
Koncentracija kapitala u rukama nekolicine može i rasti i opadati, to je, u suštini, nebitno. Bitno je to što na slobodnom tržištu blagostanje najsiromašnijih raste čak i kada blagostanje najbogatijih raste još brže. I upravo na ovu temu postoji mnoštvo empirijskih istraživanja (iako se, naravno, i ovde mora imati na umu da će empirija neizbežno biti iskrivljena državnim intervencijama). Više o tome možete pročitati u jednom od poglavlja „Mehanike slobode“ autora Dejvida Fridmana, koju prevodim, a koja se baš tako i zove: Bogati postaju bogatiji, i siromašni postaju bogatiji. Željena empirija je i tamo prisutna.
… kada siromašenje radničke klase nikako da se ne dogodi…
Objavljujem pretposlednje poglavlje Mehanike slobode, Vanškolsko obrazovanje: libertarijanski pristup deci. Fridman detaljno priča kako je bacao knjige u svoju decu, posmatrajući koje će im se zalepiti, i druge fora koje su svakom ankapu drage srcu. Ako je u prvim poglavljima knjige, napisanim dok autor još nije imao sopstvenu decu, agitovao za sasvim vegetarijansku ideju o uvođenju školskih vaučera, onda se kasnije pretvorio u mnogo većeg ekstremistu i počeo da napada škole kao takve.
Poglavlje 64, Nepravilna upotreba argumenata o eksternalijama, posvećeno je pitanju kako je mozak čak i najobjektivnijeg istraživača sklon prilagođavanja činjenica unapred postavljenoj konceptu kada je reč o traženju argumenata za određene namerne postupke. A da ne govorimo o težini pripisivanja određenih mogućih posledica pozitivnim ili negativnim, kao i o mogućem svesnom pristrasnom odabiru činjenica. Sve to ozbiljno podriva utemeljenje utilitarnih razmatranja kojima se opravdava neka politika, pa je u takvim stvarima prikladnije rukovoditi se pre opšteteorijskim, pravnim i etičkim kriterijumima, a spekulacije o tome da će se desiti kraj sveta ako se odmah ne krene u pravčenju u željenom smeru, ostaviti demagogima.
Dobro, priznajem, FED je zakazao. Recimo da je Federalni rezervis zaista naduvavao finansijske mehuriće tokom rata, pa čak i nakon toga, što je dovelo do depresije 1930-39. Ali šta je sa panikama iz 1873. (a potom i dugom depresijom 1873-79.), razornom iz 1893. i produženom depresijom do 1896, i kratkoročnom iz 1908? Tamo FED-a nije ni bilo u blizini.
Pri čemu više naglašavam depresiju iz 1893, jer je ona najstrašnija po obimu i šteti (ustupajući mesto samo onoj velikoj). Stopa nezaposlenosti je dostigla 17-19% u samom vrhuncu! I sve se to dešavalo u periodu vladavine Grovera Klivlenda, koji se smatra najlibertarijanskijim predsednikom SAD. Bio je za: niske poreze, nemešanje u ekonomiju. I protiv: visokih tarifa (koje su tada bile prosto ogromne!), subvencija biznisu, penzija i materijalne pomoći ugroženima (na primer, odbio je da dodeli 100.000$ poljoprivrednicima u Teksasu 1887. godine nakon neuspeha prinosa). I, naravno, koristio je… odnosno uložio veto na antikonstitucionalne (kako je on smatrao) zakone koje je Kongres želeo da progura. Inače, šta misliš o njemu?
A kao stariji brat, koji sve izlaže mnogo detaljnije, ali kojeg malo ko će čitati, ovog puta nastupa knjiga Miltona Fridmana i Ane Švarc Monetarna istorija Sjedinjenih Država: 1867-1960. Odande ću uzimati ilustracije.
Kriza 1873-1879
Vidim da je u to vreme smanjenje poslovne aktivnosti bilo praćeno smanjenjem novčane mase, smanjenjem cena i – pažnja! – povećanjem realnih prihoda. Drugim rečima, proizvodnja je rasla ludim tempom – i to uprkos deflaciji (razlozi deflacije su dobro poznati: SAD su se vraćale punoj konvertibilnosti dolara u zlato nakon što su isemitovale gomilu neobezbeđenih grinbeka tokom godina Građanskog rata). Dakle, deflacija ne mora nužno dovesti do usporavanja proizvodnje. U suštini, nazvati ovaj period depresijom je donekle čudno, pre je reč o običnoj strukturnoj reorganizaciji ekonomije u uslovima brzog ekonomskog rasta i smanjenja novčane mase. Dvadesetih godina 20. veka takođe je postojao lud ekonomski rast – ali on je bio praćen naduvanjem novčane mase, o čemu sam pisala odgovarajući na pitanje o Velikoj depresiji.
Kriza 1893-1896
Krizi je prethodio značajan porast novčane mase, sa 210 na 308 miliona dolara na računima Trezora u periodu od 1879. do 1888. godine. To je bilo povezano sa množenjem broja pristalica „mekog novca“: povratka grinbeka, odnosno neobezbeđenih trezorskih povratnica, ili neograničenog emitovanja srebrnih dolara (baš u to vreme srebro je počelo naglo da omekšava, jer su stope njegovog vađenja porasle). U međuvremenu, bimetalni standard je pretpostavljao fiksni odnos između cene zlata i srebra. Koje mogućnosti za arbitražu to nudi, svi zainteresovani mogu u popularnom obliku pročitati kod Elijezera Judkovskog u četvrtom poglavlju fanfikcije Hari Poter i metode racionalnog razmišljanja. Do čega vodi tvrdoglavost države u očuvanju bimetalnog standarda, takođe se može pročitati kod Saifeddina Amusa u Bitcoin standardu, gde je sumirano iskustvo ne samo SAD, već i, na primer, kineskog carstva.
Dodajmo tome da, iako u SAD u to vreme još nije bilo FED-a, postojala je neregulisanu emisija novčanica od strane otprilike 8000 banaka u uslovima delimične rezerve. Zbog toga, kada su svi ovi faktori monetarne ekspanzije delovali dovoljno dugo, bio je dovoljan bilo kakav skok konjunkture da dođe do bankarske panike. Ona se i dogodila 1893. godine. U uslovima delimične rezerve, to je neizbežno značilo bankrot mnoštva banaka. Obim novčane mase se naglo smanjio, a za njim je opao i obim investicija.
Istovremeno, iako je na vrhuncu krize nezaposlenost porasla do značajnih vrednosti, a prihodi opali, tržište se veoma brzo prilagodilo novim uslovima i ubrzo je ponovo opalo. Tako i ovde vidimo trend: kriza brzo prolazi ako država ne reaguje naglo i ne pokušava da je leči regulisanjem. Na ilustraciji se vidi klasična V-oblikna struktura krize: brz pad, brza oporava. Realni prihod se oporavio do nivoa pre krize već 1895.
Kriza 1908. godine
Isto što i ranije: kreditna ekspanzija (novčana masa je porasla sa 261 milion dolara u 1897. na 339 miliona dolara u 1906.), bankarska panika, V-oblikna priroda krize, i nešto više od godinu dana za oporavak do pokazatelja pre krize.
Grover Cleveland (predsednik 1885-1889. i 1893-1897.)
Kao što se ne može ne primetiti prema datumima predsedstva, kriza 1893. godine nikako nije mogla biti zasluga Clevelanda, jer je on tek što je preuzeo dužnost od svog republikanskog prethodnika Benjamina Harrisona. Tako bi mu pre bilo pravilnije pripisati brz izlazak iz krize, a rekordan broj veta koji je izneo na nacrte zakona usvojene od strane Kongresa je upravo tome doprinosio: on je sprečavao naduvavanje državnih rashoda (kasnije je na isti način na krizu 1921. reagovao Warren Harding – i sa istim uspehom), zastupao smanjenje carina, odbio je nacrt zakona o emisiji dodatnih srebrnih dolara, a problem zlatne rezerve Trezora rešio je privlačenjem privatnog kapitala – sindikat od nekoliko finansijera je jednostavno otkupio dovoljnu količinu obveznica.
Cleveland se ispostavio kao jedini predsednik u istoriji SAD koji je uspeo da obavlja dva mandata neuzastopno – i to karakteriše žestinu strasti koja je u to vreme vladala oko pitanja šta je korisnije – Laissez Faire ili regulisanje ekonomije. Nažalost, Clevelandova borba protiv rasta etatizma se na kraju pokazala izgubljenom: dok je za vreme njega Demokratska stranka, nasuprot Republikanskoj, ostala praktično libertarijanska, kasnije su demokrate progutali pristalice Mihaila Svetova populističke partije, i od tada umesto izbora između slobode i etatizma, građani SAD biraju između džinovske klizme i sendviča sa izmetom.
Objavljuje se još jedno, sasvim malo, poglavlje Mehanike slobode, Konzervativna greška. U njemu Friedman gomila na jedno mesto imigraciju, globalno zagrevanje, fraking, GMO i razne druge istopolne brakove, tvrdeći da neprihvatanje razvoja čovečanstva u odgovarajućim pravcima koreni u jednom jednostavnom kognitivnom pristrasnosti. Pri čemu je ova pristrasnost karakteristična kako za one koji sebe nazivaju konzervativcima, tako i za one koji sebe nazivaju liberalima (reč je o sistemu koordinata SAD, naravno). Pristrasnost se sastoji u pretpostavci da se jedan divan trenutak može zaustaviti. Ne, ne može.
Prevod Mehanike slobode se bliži kraju. Paralelno sa tim, rasporedila sam po poglavljima i objavila na svom sajtu engleski tekst Friedmanove knjige iz 2019. godine o pravnim sistemima koji se veoma razlikuju od naših. Od Vladimira Zolotoreva je do sada izašao prevod tri poglavlja, sva ona su duplirana kod mene, i nameravam da nastavim u istom duhu. Ako želite da ohrabrite prevod – šaljite Vladimiru donacije. A ako on dugo zastane, ja ću preuzeti inicijativu.
U malom poglavlju sa čudnim naslovom Kapitalistički kamioni Friedman odgovara na pitanje o tome u čemu se država razlikuje od kondominijuma, a takođe savetuje potencijalne kupce kamiona o tome da li vredi uzeti Kamaz.
S jedne strane, Friedmanovi argumenti bi mogli ohrabriti pristalice ugovornih jurisdikcija. S druge strane, on u istom trenutku ukazuje i na njihova ograničenja: takve zajednice će neizbežno biti kompaktne i maločlane, jer je u demokratijama veoma izražena negativna ekonomija obima. Tako da entuzijasti charterskih gradova imaju o čemu da razmišljaju. Na primer, da li je u njihovim gradovima potreban jedinstven pravni sistem, ili ipak prepustiti izradu većeg dela normi kondominijumima i drugim lokalnim organizacijama.
Stigao mi je još jedan donat za projekat prevođenja Fridmana, a takođe je stiglo i pitanje: da li će prevedena Mehanika slobode biti objavljena u fb2 formatu. Zapravo, planirala sam da se ograničim na epub, ali pošto je već tako, biće i fb2. I pošto je stigao novac, ovo je odlična prilika da objavim novo poglavlje.
Poglavlje 61 ima svečano ime: Moj izgubljeni spor: odakle počinje moja moralna filozofija. Fridman deli sećanja stara pola veka, o tome kako se sporio sa filozofom Isajom Berlinom i nije uspeo da mu dokaže da su moralne sudove više stvar ukusa nego objektivne činjenice.
Ugledni filozof je studentu Dejvidu kao dva i dva jasno objasnio da je, sve dok se oslanjamo na opažanja naših čula, objektivnost bilo kojih činjenica krajnje uslovna. Dalje je razvijena ideja da je, možda, dovoljno korisno međusobno usaglašena opažanja smatrati činjenicama, pošto se dobro slažu jedna sa drugom, kao i sa opažanjima drugih ljudi. Na isti način, međusobno usaglašene moralne sudove hrabro možemo smatrati moralnim činjenicama, a one koji nisu sposobni da ih primete smatrati ludacima.
Kao rezultat toga, Fridman je u velikoj meri promenio svoj stav u vezi sa moralom, i sada je mnogo skloniji tome da osnovne moralne tvrdnje doživljava slično činjenicama fizičke stvarnosti. Međutim, pritom je svestan da nema pristojne argumentacije protiv moralnog nihilizma, i da se ona teško može pojaviti.
Poglavlje 59, o problemu izvlačenja onoga što treba iz onoga što jeste kod Ajn Rend, objavila sam pre otprilike godinu dana. U njemu je Fridman razmatrao argumentaciju za objektivističku etiku u govoru Džona Golta, pronašao je mnogo logičkih rupa i konstatovao da se pomoću same retorike one ne mogu zatvoriti.
U Poglavlju 60, Ekonomija poroka i vrlina, autor analizira moralne osobine i postupke sa pozicije ekonomske analize i teorije igara, nudeći na taj način sopstveni pristup objektivizmu – odnosno izvlačenju onoga što treba iz onoga što jeste. I ranije sam nebrojeno puta konstatovala u diskusijama i odgovorima na pitanja čitalaca da je tržišno društvo bogatije i blagoludnije, te da je stoga manje sklono dominaciji težnje da se uspe na tuđi račun nego društvo sa jakim državnim intervencijama. Fridman je pod ovo empirijsko zapažanje postavio strožu osnovu, hvala njemu.
Kada sam pomenula da konkurenti ne spavaju, i da alternativni prevod Friedmanove knjige već prolazi kroz pripremu za štampu, zaboravila sam da dam link za prikupljanje sredstava za njen odštampavanje. Ko želi da učestvuje u projektu, uplatite donaciju tamo.
U trenutku ove objave prikupljeno je 59350 od 80000 rubalja.
Takođe, koliko se može zaključiti prema Dejvidovom sajtu, on želi da postavi prevode svojih pesama na ruski (verovatno, uključujući i moje), ali link za sada ne radi.
