Тег: Fridman

Mehanika slobode, poglavlja 49-50

Počinjem da objavljujem prevod petog dela Mehanike slobode.

Kao i obično, sve počinje poetičkim epigrafom. U njemu Friedman ironično komentariše Hobbesovu ideju o mitskom prirodnom poretku u kojem se odvija rat svih protiv svih, i gde je samo država sposobna da zaštiti ljude od tog primordijalnog užasa. A ja sam morala da se setim kako se sastavljaju soneti.

Poglavlje 49, Prvi pravni sistem. Friedman najavljuje svoju novu knjigu o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od našeg. Tada je još uvek bila u procesu pisanja, sada je već napisana, ali još uvek nisam počela sa njenim prevodom. On tvrdi da bukvalno svi (ili skoro svi) današnji pravni sistemi izvode svoje poreklo iz prilično jednostavne za razumevanje tradicije krvne osvete, a zatim to demonstrira na nekoliko primera.

Poglavlje 50, Anarho-kapitalizam: verzija za vrtić. Ovde Friedman ukazuje kako se ovaj početni pravni sistem, putem jednostavne modifikacije, pretvara u osnovni model pravnog poretka kod ankap-a – koji ima otprilike takav odnos prema stvarnim savremenim modelima bezdržavnog obezbeđivanja prava, kakav ima ekonomija Robinsona Krua prema stvarnoj ekonomiji.

Zatim ću se nakratko prebaciti na prevod Erika Maka. Za njega je još uvek prikupljeno veoma malo, ali nadam se da ćete me ohrabriti svojim donacijama. Podaci za uplatu su na stranici prevoda.

I jedna mala kuriozitet, koja ilustruje popularno mišljenje da ankap-i obično nisu jaki u matematici. Kada je rad počeo da se bliži završetku, jasno sam videla da mi se statistika prevedenih poglavlja nekako ne poklapa, ponovo sam izbrojala i ispostavilo se da je ukupno poglavlja nešto više, a prevedeno nešto manje nego što sam ranije pokazivala na slikama. Sve teče…

Mehanika slobode, poglavlje 48

Završila sam poslednje poglavlje drugog izdanja Mehanike slobode, iz 1989. godine. Ostala su samo relativno sveže glava trećeg izdanja, objavljenog 2015. godine. Poglavlje je čudno i u ovoj knjizi deluje pomalo van teme, jer se umesto mehanike slobode u njemu govori o malo poznatom autoru detektiva sa početka 20. veka – G. K. Čestertonu. Završetak prvog izdanja je, po mom mišljenju, izgledao nešto logičnije, dok ovo poglavlje deluje kao neka proširena dodatak knjizi.

U recenziji se priča o tome koliko je Česterton bio odličan, pravi liberal stare škole, koji uspešno kombinuje to sa katolicizmom i određenom empatijom prema Jevrejima. Verovatno je to zanimljivo ljubiteljima Čestertona, a meni se, u suštini, sviđaju priče o ocu Braunu – ali, po mom mišljenju, u Mehanici slobode ovo poglavlje je višak.

Dalje ću vam na neko vreme omogućiti odmor od Fridmana i prebaciti se na Molinju.

Mehanika slobode. Poglavlje 46

U četrdeset šestoj glavi Mehanike slobode, Dejvid Fridman analizira ideju privatnog novca, slobodnog bankarstva i svega toga što se osamdesetih godina prošlog veka činilo daleko udaljenijim i manje izvodljivim nego što je to sada.

Glavni deo poglavlja, Tržište novca, predstavlja izlaganje same konceptualne ideje privatnog novca. Još uvek nisam pročitala Hajekovo istoimeno delo, ali čini se da se Fridman u velikoj meri oslanjao upravo na njega. Autor analizira zašto će održavanje monetarnog sistema od strane države uvek biti loše i zašto ne postoji nikakav problem u tome da se time bave privatnici.

Prvo dodatno podpoglavlje, Koju tačno robu?, bavi se pitanjem na kojoj se tačno robi treba bazirati monetarni sistem u Prelepoj Americi Budućnosti. Fridman predlaže korišćenje korpe berzanskih robe čija će cena što bolje korelirati sa nivoom potrošačkih cena. Ukratko, bumer je izmislio stablecoin. Savremeni mehanizmi omogućavaju lako izdavanje tokena vezanih za bilo koju korpu robe, ali praksa pokazuje da su najpopularniji tokeni koji su u odnosu jedan prema jedan vezani za običan fiatni dolar.

Drugo dodatno podpoglavlje, Preferencije nisu predviđanje, sadrži autorove žalbe na to da je sistem koji je izumeo sjajan, ali neizvodljiv, i da će privatni novac pre biti vezan za zlato, čija neelastična ponuda Fridmanu iz nekog razloga deluje kao tragedija – nego za indeks potrošačkih cena.

Mehanika slobode, poglavlje 45

Nakon duže pauze objavljujem samo jedno poglavlje iz knjige „Mehanika slobode“ Davida Friedmana, ali se nadam da ću se uskoro ubrzati. Kao i obično, podsećam vas da projekat prevoda možete podržati svojim donacijama na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo

Poglavlje 45, Postoji li libertarijanska spoljna politika, posvećeno je razmatranjima o moralnoj dilemi koja se nalazi pred potencijalnom libertarijanskom vladom Sjedinjenih Država. S jedne strane, za odbranu od tako ozbiljnog protivnika kao što je Sovjetski Savez, potrebni su značajni napori, što implicira mrežu međunarodnih saveza. S druge strane, svaki savez podrazumeva mogućnost da će se morati ratovati za tuđe interese u ratovima koji nemaju nikakve veze sa libertarijanskim vrednostima. Na kraju, Friedman dolazi do zaključka da je politika nemešanja ipak poželjnija za libertarijance.

Od tada je Sovjetski Savez prestao da postoji, i time su argumenti u korist politike nemešanja samo ojačali.

Prevod Mehanike slobode, poglavlje 44

Nastavljam da vam isporučujem sadržaj za polagano čitanje u karantinu, ovog puta se vraćajući dedu Fridmanu. Poglavlje 44, Privatno sprovođenje zakona, srednjovekovna Islandija i libertarijanstvo, naravno, nije uporedivo sa prethodnim po veličini, ali je takođe prilično veliko. Ipak, čita se neuporedivo lakše, jer ovog puta to nije teorija, već istorija, i to zasnovana na beletristici.

Uopšte, doba saga na Islandu je možda moj omiljeni istorijski period, posle možda samo antičke Helade, tako da sam tekst uređivala sa velikim zadovoljstvom, volela bih da je uvek tako. Nadam se da će i vas čitanje obradovati, a zatim možete odmah preuzeti sagu o Egilu – i krenite, uronite u svet proto-anka!

Prevod Mehanike slobode, poglavlje 43

Nakon veoma duge pauze, objavljujem editovanu verziju Poglavlja 43 Mehanike slobode Dejvida Fridmana. Sam prevod je davno uradila Jelena Makejeva po nalogu LPR-a. Morao sam da uskladim terminologiju ranog prevoda sa onom koju koristim u novom. Čini se da je stari prevod težio da materijal prikaže što jednostavnije. Pri tome, niz termina nije bio preveden, već rečenom opisano – otprilike kao da bih u članku o lingvistici umesto reči „sinonimi“ svuda pisala „reči sličnog značenja“. Morao sam da žrtvujem lakoću radi strože terminologije koja se koristi u ekonomskoj teoriji.

Poglavlje se zove Odgovori: ekonomska analiza prava i ima potpuno monstrumuznu veličinu. Nije iznenađujuće, jer je Fridman zapravo pokušao da ugura u jedno poglavlje materijal svog zasebnog dela pod nazivom Law’s Order, na koji je navedena referenca u prilogu knjige, a koji je, nažalost, trenutno dostupan samo na engleskom jeziku.

Specifičnost Fridmanovog pristupa je u tome što on izvodi pravo iz ekonomije, a ne iz libertarijanskih principa, pošto ovi poslednji nisu u stanju da daju jasne odgovore na mnoštvo konkretnih primenjenih pravnih zadataka (pozdrav svima zagovornicima mišljenja da se bilo koje pravno pravilo može izvesti iz jednog jednostavnog NAP-a).

Dobila sam molbu da organizujem mogućnost pretplate na redovne donacije za podršku projektu. Nažalost, nisam baš upoznata sa alatima koji se obično koriste za to. Zato, za početak, predlažem svima kojima je zanimljivo da projektu obezbede dovoljno široko i redovno finansiranje, da mi se jave u privatnoj poruci na Telegramu ili Fejsbuku. Zatim ćemo prodiskutovati o tome kako je najbolje to organizovati, tako da i vama bude zgodno da plaćate, i da ja ne bih morala da otkrivam svoj identitet.

Mehanika slobode. Prevod poglavlja 41-42.

Počinjem da objavljujem prevod četvrtog dela Mehanike slobode Dejvida Fridmana. Ovaj deo je napisan za drugo izdanje knjige, između 1973. i 1989. godine, i zamišljen je kao prošireni postscriptum knjizi, po čemu se i zove. Čini se da autor prvobitno nije planirao pisanje još dva dela nakon ovog.

Kao i obično, novi deo se otvara poetičnim epigrafom, u kojem autor izjavljuje da mu je dosadno da objašnjava očigledne istine onima koji su već ubeđeni u istinitost učenja, pa će radije krenuti u oblast nerešenih problema i graničnih pitanja libertarijanizma.

Poglavlje 41 se zove upravo tako – Problemi. U njemu Dejvid Fridman detaljno razrađuje zašto je besmisleno pokušavati izvesti celo libertarijansko učenje iz jednog jedinstvenog, jednostavnog osnovnog principa u kojem bi se kasnije samo trebalo slediti. Naprotiv, on, prateći Makijavelijem, izjavljuje: nema ničega što je po sebi dobro ili loše, već je sve stvar okolnosti.

Poglavlje 42, Moja uverenja. Ovde autor nastavlja razmišljanja iz prethodnog poglavlja, razmatrajući pitanje: ako sve što je ispravno ne možemo izvesti iz jednog osnovnog libertarijanskog principa, da li onda ne treba preći na utilitarianizam i početi zahtevati prosto maksimiziranje ukupne koristi, na neki misteriozan način kalkulišući različite radosti i nesreće. I iako i tu ekstremnost na kraju odbacuje, ipak se oseća da mu je ekonomska računica draža od apstraktnih moralnih normi. I to me vraća na moje sopstvene prigovore protiv strategije ubeđivanja etatista da prestanu sa saradnjom sa državom, koja se zasniva na moralnoj argumentaciji.

Mehanika slobode. Poglavlja 38-40 i postscriptum prvom izdanju.

Poglavlje 38, Ekonomija krađe, ili odsustvo vladajuće klase, daje ekonomsku analizu industrije krađe, pokazuje da konkurencija u ovoj sferi vodi ka osiromašivanju društva, i da je ova industrija, u suštini, neisplativa čak i samim lopovima. Sličan sistem argumenata pokazuje da ni država, kao vrsta krađe, nije isplativa čak ni najvišim političarima, pošto njihovi troškovi ispadaju veći od profita. Naravno, ovaj argument deluje paradoksalno, jer mu se lako mogu suprotstaviti brojni kontraeemplari, međutim, glavni zaključak poglavlja ne odnosi se na poricanje mogućnosti individualne koristi kroz državu, već na ukazivanje na to da se iza postupaka države ne vidi nikakav jedinstven klasni interes.

Poglavlje 39, Desna strana zamke javnog dobra, govori o veoma zanimljivom paradoksu, povezanom sa tim da se javna dobra uvek nedovoljno proizvode u odnosu na potražnju za njima, usled nepogodnosti pri njihovoj monetizaciji. Kod države, takvim javnim dobrom ispostavljaju se dobri zakoni koji život čine jednostavnim, udobnim i bez tereta, nasuprot lošim, koji raspoređuju troškove na sve, a profit donose malima. Međutim, kod anarhije je sve upravo obrnuto: pošto se zakoni u određenom smislu kupuju na tržištu, dobri zakoni ispostavljaju se kao privatno dobro i proizvode se do potpunog zadovoljenja potražnje, dok se loši ispostavljaju kao društveno zlo: spremni su samo retki da troše na njihovu proizvodnju radi sopstvenog profita, a njihovo uvođenje mogu sabotirati svi, i to veoma jeftino. Na taj način, ako se uspe nekako preći sa države na anarho-kapitalistički poredak, on će se pokazati potpuno otpornim na pokušaje povratka države.

U Poglavlju 40, Kako stići odavde tamo, Fridman mi kaže da sam odličan i da ispravno razumem strategiju izgradnje ankap-a, a Mihailu Svetovu predlaže da smiri žegavost u izgradnji vertikale vlasti u libertarijanskoj partiji i fokusira se na lične prosvetiteljske projekte. Hvala, Dejvide!

U Postscriptumu za perfekcioniste Fridman objašnjava koje teme nije obradio u knjizi i zašto.

Ovde se završava prvo izdanje Mehanike slobode. Svaki sledeći delovi su pisani za drugo i treće izdanje knjige

Kako izgraditi uzajamnu pomoć u smislu pravosuđa i pravde u okviru anarho-kapitalizma?

Vladimir

Uz lagodan pokret Mihaila Svetova, ankap mnogi doživljavaju kao bezdržavno društvo za najmračnije individualiste – i suprotstavljaju mu svetli svet ugovornih jurisdikcija, teritorijalnih i eksteritorijalnih, gde se ljudi okupljaju u zajednice, dogovorivši se da žive po zajedničkim pravilima, i gde je najvažnije sveto pravo svakog učesnika takve zajednice – da je napusti.

Ali za čoveka je zapravo prilično neudobno potpuno se zatvarati u okvirima uske zajednice, doživljavajući svet izvan nje kao mesto nastanjenja čudovišta. Retko koja zajednica u svetu preživi svog osnivača. Čak su i ideolozi levog anarhizma, koji su generalno zastupali kolektivističke vrednosti, kao što je Kropotkin, primećivali da je sumorno postojanje u zatvorenom kolektivu na marginama života nešto što apsolutnoj većini uopšte nije potrebno.

Zato je za čoveka koji želi da živi u pravednom društvu, pre svega važna mogućnost da ga gradi, a da pritom ne upadne u samoizolaciju. Postoje li takve mogućnosti u ankapu? Hajde da istražimo.

Očekivati da će se čovečanstvo u potpunosti pridržavati istih predstava o pravdi, spremni su samo najekstremniji komunisti ili teokrate, stoga odmah možemo polaziti od toga da će u ankapu te predstave kod različitih ljudi biti različite.

Dakle, imate određene predstave o pravdi i želeli biste da se upravo njih pridržava arbitar u slučaju da dođe do nekih konflikata, čak i ako se druga strana u konfliktu pridržava drugih predstava. Meni se čini najpraktičnijim model Dejvida Fridmana, koji podrazumeva konkurenciju i prirodnu selekciju između agencija za održavanje reda, između arbitražnih agencija i između pravnih sistema. Na taj način, klijentu je potrebno obezbediti sasvim malo: da agencija za održavanje reda, kojoj se obratio zbog konkretnog konflikta, koristi usluge suda koji radi u okviru konkretnog pravnog sistema koji odgovara klijentovim predstavama o pravdi.

Šta vam je za to potrebno? Voditi efikasnu propagandu principa kojima se vodite. Što su vaše ideje popularnije, to će biti lakše insistirati na tome da se sud oslanja na njih. A ideje će, zauzvrat, u uslovima slobodnog tržišta biti najrasprostranjenije u onim oblastima delatnosti gde je njihova primena najpogodnija i obezbeđuje maksimalnu ekonomsku dobit. Dakle, što manje budu odvojene od realnosti, to će vam biti lakše da promovišete svoje ideje.

Konačno, ako nema previše pristalica vaših predstavljanja o pravičnosti, možete odlučiti da se ne bavite sudom, već da privlačite srodne mislioce radi uzajamne pomoći. Time ćete steći reputaciju zajednice u kojoj se čvrsto čuvaju svoji. To ima svoje prednosti: ljudi će vas se plašiti da diraju ako nemaju značajnu nadmoć u snazi. Ali to ima i mane: ljudi će se plašiti da sa vama sklapaju ugovore. Da li vam je takva reputacija potrebna? Odlučite sami. Države koja bi sve češljala po istom modelu i svima činila jednako nezgodno, u ankapu nema.

Mala, ujedinjena zajednica sa svojim predstavljanjima o pravičnosti

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 35-37

Juče je Devid Fridman proslavio 75. rođendan. Nažalost, nisam imao dovoljno vremena da pripremim ceo prevod za njegov jubilej, pa objavljujem naredne tri poglavlja.

Poglavlje 35. U čemu se prognoza svodi na spekulaciju. Ovde se Fridman priznao pred nama da je opisao samo jednu od mnogih varijanti anarho-kapitalističkog društva – agorističku, koja je podjednako strana i komunama i korporacijama, ali teži samozapošljavanju i malim agencijama frilensera (awww!). Istovremeno se ispostavilo da reč agorizam nije izmislio Konkin, već Robert le Fevr, o kome, nažalost, ništa ne znam.

Poglavlje 36. Zašto baš anarhija? U ovom poglavlju Fridman mora da objasni zašto mu ideja ograničene države toliko ne odgovara i zašto tako uporno zastupa baš ideju anarhije. Nažalost, autor odgovara: ograničenu državu smo već probali: ne uklapa se u nikakve okvire, uporno nam se zaklanja na lice.

Poglavlje 37. Revolucija – najgori izbor. Ovde se Fridman ne polemiše toliko sa ankapima, koliko sa klasičnim anarhistima koji su uvereni da se država može ukinuti samo revolucionarnim putem. Argumentacija ne blista originalnošću, ali je prilično jasna.