Тег: sloboda

Ja sam mamin vibecoder

Preselila sam se ovde u Srbiju, iznajmila apartman, potrošivši skoro sav novac, i, po pravilima stvari, trebalo bi da tražim posao, ali je sa tim ovde prilično teško: za legalizaciju boravka u zemlji je potrebno legalno zaposlenje, a glavni uslov za zaposlenje praktično svuda je posedovanje boravišne dozvole: niko ne želi da se bavi lokalnom birokratijom i izbijajući boravišnu dozvolu svom potencijalnom zaposlenom. Zato za sada prokrastiniram: mnogo šetam po okolini, istražujem gde kupiti šerpe, svrgla Vučića, upisala se kao igrač (game master) u gradsku igru o vampirima i „vibe-kodovala“ publikator za Telegram, o čemu je, zapravo, i post.

Telegram ima mnogo različitih formata za objave: postoje obične poruke, uz koje se pomoću lukavog lifehacka može zakačiti jedna slika ili video sa YouTube-a; postoje novomodne rich-poruke, dostupne vlasnicima premium naloga (nedavno su mi ga poklonili, ali ga ne koristim) i botovima; postoje albumi do deset medijskih fajlova — i svaki format ima svoja ograničenja: negde je formatiranje teksta skraćeno, negde prošireno, negde je maksimalna količina teksta 1024 karaktera, a negde 32k — kraće, haos je. I da se ne bih zbunjivala u tom zoološkom vrtu, u jednoj aplikaciji sam prikupila mogućnost objavljivanja u bilo kom dostupnom formatu.

Za to, istina, treba napraviti kanal, kreirati bota, dati botu administratorska prava nad kanalom i uneti podatke o kanalu i botu u podešavanja aplikacije. Kanala se može napraviti mnogo, i može se svakom dodeliti njegov bot ili svuda staviti isti, a u mom publikatoru se mogu sačuvati profili svakog od kanala.

Čini mi se da je ovaj pet-projekat već sasvim dostojan toga da bude predstavljen javnosti. Zato skidajte aplikaciju sa GitHub-a, proveravajte kako radi, šaljite predloge u „issues“ šta gde dodati. Interfejs je neugledan, čak je i ikonica još uvek standardna, ali dosadilo mi je beskonačno doterivati kod i želim već da podelim.

Naravno, na bilo koji način su dobrodošli donacije, ako otkrijete da vam je ova stvar bila korisna.

I, da ne bih dva puta ustajala, pomenućem ostale stvari u kojima sam nekako umešana, i gde teoretski mogu nešto zaraditi.

  1. Moja knjiga o ankapu, izdata na papiru u izdavaštvu „Sloboda“. Tamo je ostalo još malo Fridmanove „Mehanike slobode” u mom prevodu i drugih dobrih stvari. Takođe sam angažovana da leksografišem za izdavaštvo knjigu Talloka i Bukenena „Račun konsenzusa”, uskoro šaljemo u štampu, kada postane dostupna u prodaji, najaviću.
  2. VPN servis, čiju sam reklamu postavljala sa sumnjom koliko je to vredna stvar, međutim, koliko mogu da procenim, ljudi se s vremena na vreme registruju preko mog referral linka, i izgleda da ne pišu u privatne poruke sa žalbama da su kupili sranje.
  3. Stiker paket za Telegram sa mnom, čiji je glavni kontributor postao Soz.

Malo novosti kanala

Na mom sajtu se od 2018. godine nakupilo mnoštvo tekstova, i odjednom sam osetila potrebu da sav taj korpus materijala prevedem na engleski. Desi se ponekad da razgovaram sa nekim govornikom engleskog, pomenem da imam sajt sa materijalima o ankapu, on se zainteresuje, ode na navedenu adresu, a tamo ćirilica. I čak nema ni dugmeta za prebacivanje na engleski. Iznoglašeno je to ispalo glupo. Pa eto: sada postoji dugme.

Zbog toga sam savladala vibe-coding, napravila WordPress dodatak i set Python alata koji komuniciraju sa tim dodatkom, kao i API pozive ka LLM-u, jer bez njih ne može. Strašno je uzbudljivo, a pritom sam uspela da se ograničim isključivo na besplatne alate. Trebaće mi još nekoliko dana da do-prevedem poslednje, najstarije objave, i da pokrenem skriptu za zamenu internih linkova u prevodima sa ruskih na engleske. Ali, naravno, to će biti čisto neuronski prevod, i izvorni govornici će se možda mrštiti čitajući određene fraze. S druge strane, ako englesku verziju sajta ne nudimo Amerikancima, već recimo Nemcima, postoji šansa da uopšte ništa ne primete. Ipak, ako među čitaocima bude onih koji žele i mogu da lektirišu, ako ne sve objave jednu za drugom, već barem one najvrednije, to bi bilo sjajno. Kada se završi engleska verzija sajta, na isti način ću napraviti i srpsku, a onda ćemo videti.

Zapravo, nisam se bacila na ovu aktivnost bez razloga, već zato što ove jeseni ipak preselim u Srbiju. Crna Gora uvodi vize za Ruse, i svi načini za legalan život u toj zemlji postaju previše skupi za mene. Pritom, retorika vlade ne ostavlja sumnje u to da ne planiraju da stanu, i istiskivanje stranaca pre stupanja u EU je njihova svesna politika. Tako da ne vidim razlog da se držim te zemlje do poslednjeg, bolje ću pokušati da se od nule razvijem u susednoj. I ako je Crna Gora Montelibero, onda je Srbija Liberland. Znači, biće mnogo komunikacije sa engleskoj jezikovnom publikom, a to znači da je potreban prevod sajta — otprilike je takav bio moj tok misli.

To je bila druga vest, a treća je još veselija. Otprilike sredinom aprila planiram da se porodim. I činjenica da pritom neću morati da se oslanjam na čuvenu crnogorsku medicinu već me ispunjava velikom radošću, tako da se sve sklapa izuzetno povoljno.

Zbog trudnoće postajem sve manje pogodna za fizički rad, pa sam počela da tražim poslove na daljinu. Za sada sam uradila prelom svoje „Libertarijanske teorije rata“ za izdavačku kuću „Sloboda“, klijentu se dopalo, dao mi je novu knjigu, sada radim na njoj, a videćemo kasnije koliki im je red čekanja za narudžbine. Mala je verovatnoća da će ovaj jedan honorarni posao biti dovoljan za život, ali početak je napravljen. Ako imate još zanimljivih opcija za rad na daljinu, predložite. Ali čak i ako nemate, možete jednostavno donirati za razvoj projekta, jer on, kao što vidite, sasvim napreduje.

„Ankap“ na „Slobodi“

Moja knjiga „Ankap“ izašla je u štampanom izdanju u izdavačkoj kući „Sloboda“ i dostupna je za kupovinu na Ozonu. Prvi primerci se prodaju jeftinije, danas je cena manja od 300 rubalja (malo varira u zavisnosti od načina plaćanja), a rasprodaja će trajati još 19 dana, ili sve dok ukrajinska bespilotna letelica ne pogodi Ozonov skladište u moskovskoj oblasti, što je dodatni podsticaj da se ne odlaže kupovina.

Ujedno, nabavite tamo i druge knjige iste izdavačke kuće.

Mehanika „Slobode“

Ne razumem baš najbolje izdavanje knjiga na papiru, osim ako to nisu knjige za malu decu koje mogu fizički da se žvaću ili, u nešto starijem uzrastu, kreativno razmrljaju. Čak i ako osoba vodi ustaljen život u sopstvenom domu, čuvanje papirnih knjiga kod kuće je luksuz, jer za njih treba nabaviti tako čudan vintage predmet enterijera kao što je knjižni regal (ako knjiga u domu ima malo, bolje je odgovarala mala polica u toaletu). A ako osoba iznajmljuje stan, prinuđena je s vremena na vreme da se seli i čak ne zna u kojoj će državi biti za pola godine, tada je za nju izraz „papirna knjiga“ definitivno nešto za bogataše. Zato papirne knjige migriraju u javne prostore i češće ih možete videti u nekim tajm-kafeima pored društvenih igara. One retke papirne knjige koje su mi iz nekog razloga završavale u rukama poslednjih godina, brzo su prelazile u jedan od takvih prostora, a sada u apartmanu koji iznajmljujem stoji jedan jedini strip na srpskom o Corto Malteseu, koji je „zalutao“ sa festivala stripa.

Ipak, papirne knjige, ovaj duboko nišni proizvod, neko i dalje ne samo da kupuje, već čak proizvodi i nove primerke. Tako su se moji poznanici time bavili još u Rusiji, osnovavši izdavačku kuću „Sloboda“, potom su nastavili u Crnoj Gori, a sada i u Nemačkoj. Uostalom, oni su i dalje orijentisani na rusko tržište i prodaju se uglavnom na Ozonu. Sumnjam da će moje sopstvene knjige biti izdavane na taj način, jer su ekstremno male po obimu, što znači da bi udeo poštavnih troškova u troškovima nabavke gotovog proizvoda bio nesrazmerno veliki. Uпрочем, ako uspejem da napišem još jedan rad, onda tri knjige pod jednim koricama već imaju šanse.

Zato je „Sloboda“ izdala moj prevod Fridmanove „Mehanike slobode“, i tamo na Ozonovom sajtu postoji čak nekoliko desetina recenzija. Prevod sasvim možete pročitati potpuno besplatno u elektronskom obliku, ali ako vam je prijatno da posedujete težak suvenirni ciglić, izvolite. Koliko razumem, u linkovima koje ću ovde davati ugrađeno je pominjanje da su primljeni baš od mene. Mislim da je to za analitiku, kako bi izdavači razumeli koliko je efikasno reklamirati se na taj način. I sama nemam pojma, videćemo.

Šta tamo ima o libertarijanizmu, osim Fridmana?

2. Alja Zanoza. Priručnik za racionalni egoizam. Pa, ovde sam odmah izbacila as iz rukava, naravno. Sa Aljom ste verovatno upoznati preko njenog jutjub kanala, kojem, očigledno, sija skorije preimenovanje u „Srpsku polit-topku“. Tekst knjige nije u otvorenom pristupu, tako da je kupovina cigle od dvesta strana ne samo suvenir, već i krajnje izopačen način da se upoznate sa samim sadržajem Aljinog kreativca. Ako me autor „bombarduje“ tekstom, možda ću čak objaviti recenziju.

3. Linda i Moris Tanehili. Tržište slobode. Ovo je još jedan ekskluziv, koji ranije nije bio izdat na ruskom jeziku. Fridman i Tanehili su gotovo sigurno aktivno razmenjivali ideje (sudim po gotovo podudarnim godinama izdanja i referencama kod Fridmana, pošto nisam direktno upoznata sa stvaralaštvom Tanehilija). Recimo, čuvena ideja privatnih agencija za obezbeđenje, koje treba da zamene najtoksičniju funkciju države, puštena je u mase u 20. veku upravo od strane Tanehilija.

4. Hans-Herman Hoppe. Teorija socijalizma i kapitalizma. Ovo više nije ekskluziv izdavačke kuće „Sloboda“, već reprint izdanja novisibirske Hyde Park Library. Sudeći po anotacijama, najvredniji deo knjige uopšte nisu razmišljanja o socijalizmu i kapitalizmu, već Hoppe-ova argumentativna etika, na kojoj on, pretpostavljam, gradi sve dalje konstrukcije.

5. Ajn Rand. Kapitalizam. Apologija. Ovo je već primetno manje popularan autor, ako sudimo po broju recenzija na Ozonu. Ovde je zbirka raznovrsnih članaka u kojima Ajn Rand primenjuje instrumentarijum svog razvijenog objektivizma za razmišljanje o različitim političkim pojmovima. Možda ću i ja u starosti sastaviti zbirku dodataka za različite aspekte stvarnosti za sopstvene teorije…

6. Dejvid Berglend. Libertarijanizam u jednoj lekciji. Nekako se desilo da sam znala za ovu knjigu o osnovama libertarijanizma, ali u svoje vreme nisam stigla da je pročitam, već sam odmah prešla na Rotbarda. U rezultatu, nemam pojma koliko je ovaj direktni konkurent mog Ankapa dobar za nosioce ruske kulture. Ako je neko poredio, podelite mišljenje.

Možda ću u predvidljivoj budućnosti uraditi detaljnije recenzije ovih knjiga, kao i noviteta izdavačke kuće, ukoliko se takvi pojave.

Kakva je garancija slobode govora pri libertarijanizmu?

Fjodor Svetlov

Kratko: garancije slobode govora pri libertarijanizmu su iste kao i pri liberalizmu.

A sada detaljnije.

U početku, pojam „sloboda govora“ je liberalna doktrina koja podrazumeva da građani uskraćuju državi pravo da progoni svoje građane zbog njihovih izjava. Obično se sloboda govora propagira u vezi sa slobodom verskog uverenja, štampom i sličnim stvarima, budući da građani, shvatajući da će država sigurno pronaći rupe u opštoj zabrani, posebno definišu sfere u kojima država ne sme samo da ne progoni građane, već da im to uopšte nije dozvoljeno. Šta garantuje slobodu govora prema liberalnim doktrinama? Naravno, podela vlasti. Izvršna vlast napada slobodu govora, zakonodavna opisuje koja su tačno ograničenja izvršne vlasti, a sudska tumači ono što je zakonodavna izmislila; kao rezultat, grane vlasti se zapliću u sopstvene noge, a ako odjednom počnu da koračaju u korak, građani imaju pravo na ustanak, koje se tumači kao pravo na ponovno konstituisanje vlade ako je prethodna, putem dugog niza zloupotreba, potpuno diskreditovala sebe kao nosioca liberalnih vrednosti.

Libertarijanizam podrazumeva da je jedina dopustiva funkcija vlade zaštita prava privatne svojine (pošto ne veruju svi u to da se i bez vlade prava privatne svojine mogu efikasno zaštititi na decentralizovan način).

Može li libertarijanska vlada progoniti svoje građane zbog izjava? Da, lako. Na primer, neki građanin kleveta drugog građanina, i taj zbog toga trpi gubitke. Postoji gubitak – postoji razlog za tužbu. Sud može dodeliti osobi oštećenoj klevetom kompenzaciju na račun klevetnika, i to se, nesumnjivo, može tumačiti kao kršenje slobode govora. Drugi primer – prevara. Nema klevete, naprotiv, proizvod se hvali tako da pljuva curi, samo što stvarna svojstva proizvoda daleko zaostaju za opisom. Može li sud smatrati ovu izjavu kršenjem prava privatne svojine, ako je transakcija izvršena, a zatim osporavana? Može.

Konačno, postoje bezbrojni primeri kada ljudi slobodu govora ne razumeju sasvim ispravno, već kao pravo da nekažneno iznose bilo kakve izjave na bilo kojoj privatnoj platformi, ako je ta platforma u principu namenjena tome da se na njoj iznose izjave. Može li vlasnik platforme banovati onoga ko mu ometa razvoj biznisa? Naravno, to je njegova privatna svojina. Hoće li libertarijanska vlada podržati ovakav napad na slobodu govora? Obavezna je da podrži. A ako platforma pripada članu vlade? E, tu je očigledna pravna kolizija.

Šta sledi iz svih ovih razmišljanja? Da, libertarijanska vlada ima manje ovlašćenja od liberalne. Ali ona ima ovlašćenja da napadne slobodu govora. Može li početi da zloupotrebljava ta ovlašćenja? Može. Šta ostaje građanima kao krajnja mera? Pa, isto to sveto pravo na ustanak.

Ne zaboravite da zalivate gredicu uljem.

Paradajzi, unuco, možda i uvenu, ali mitraljez neće zarđati

Bori se! Bori se! Bori se!

Trump je pustio Ulbrichta. Tokom prvog mandata je to odbio da uradi, izjavivši nešto u tom smislu da je i vaš bitkoin prevara, i Ulbricht vaš kriminalac, i uopšte ostavite me na miru, nisam ja za to.

Šta se promenilo za 8 godina? Da li je libertarianska partija postala uticajnija i uspela da pritisne Trampa jače nego pre njegovog prvog mandata? Naravno da ne. Uporedite rezultate kandidata za predsednika libertarianske partije 2016. i 2024. godine. Sve je potpuno obrnuto. Širom sveta je uticaj političkih partija opao, a uticaj memova porastao. Naravno, organizacione strukture znače mnogo, ali danas im nije potreban vekovni koren, vladaju startapi. Mileja nije doveo na mesto predsednika libertarianska partija, već mem o čoveku sa motornom testerom. Trump nije lider Republikanske partije, već Donald Graditelj Zida, Donald Isušivač Močvare, Donald mirotvorac, Donald Besmrtni, i naravno, Donald Fašista takođe.

Čovek koji za nekoliko dana stvara kapitalizaciju od 15 milijardi dolara za svoj lični memcoin, više ne može ostaviti Ulbrichta u zatvoru.

U knjizi o libertarianskoj teoriji rata, koju sa velikim trudom pišem već ko zna koliko vremena, posvećujem veliku pažnju misaonim subjektima (naročito kolektivnim), koje radi kratkoće nazivam duhovima. Duhovi izražavaju zajednicu koja nastaje između ljudi, opisuju motive koji ih ujedinjuju – ukratko, koriste se kao pomoćno sredstvo da se složene motivacije svakog učesnika grupe svedu na jednostavne modele. Ne „Vaća je hteo uzbuđenje, Petar se pravio važan pred Mašom, Nikola je planirao pljačku, Oleg se pridružio iz društva“, već „obuzeo ih je duh slobode“.

Memovi vladaju. Onaj ko pametno koristi memove, oseća duh vremena. Forsirajte prave memove, vežite za njih one od kojih mnogo zavisi, neka ih memovi podržavaju, a neka oni, zauzvrat, postanu zavisni od njih.

Ankapi ne moraju da jebu decu. Ali da podrže šalu o tome – to je njihov sveti duž. Ankapi ne moraju upravo sada da se bore za svoju slobodu. Ali misao o tome da treba znati ne samo da beže za slobodu, skrivaju se za slobodu i lažu za slobodu, već i da se za nju bore, treba da ih ispuni trepetom. To znači da se duh slobode ukorenio i da njegovi zahtevi rastu. Jednog dana će zahtevati i borbu. Prvo kupite Trampov memcoin, a zatim otkrijete da poziv Fight! Fight! Fight! nije prazan zvuk.

Zašto ste odlučili da gradite materijalnu osnovu preko prava, a ne preko sloboda?

Tako je ispalo? Tako je lakše objasniti liberalima sa ostacima religijske svesti? Postoje li neke neočigledne zamke kod sloboda koje ne postoje u objašnjenju kroz prava?

Λ (izvučeno iz ćaskanja)

Sloboda je prirodno stanje čoveka izvan društva. Robinson je slobodan na nenastanjenom ostrvu do pojave Petka, i on nema nikakva prava, jer nema kome da uputi zahteve, niti kome da se pomiri sa njima. Kada se pojavi društvo, to znači ograničavanje sloboda i pojavljivanje prava. Pošto je knjiga o ankapu posvećena upravo životu u društvu, u njoj se više diskutuje o pravima, jer su upravo ona stvorena od strane društva.

Slobodan čovek pre pojave potrebe za ankapom

Zašto je pravo svojine sloboda, a ne ograničenje sloboda drugih?

Anonimno pitanje

Naravno, pravo svojine je upravo ograničenje sloboda drugih. Pravo svojine je pretenzija na to da se raspolaže određenim objektom i da se spreči da njime raspolažu drugi. Njihova sloboda raspolaganja privatizovanim objektom će prirodno biti smanjena.

Pri tome, naravno, u različitim društvima mogu se praktikovati potpuno različiti redovi ostvarivanja takvih pretenzija, uključujući i one primenljive na različite klase objekata. To mogu biti redovi tipa „želiš da koristiš – uzmi, koristi, a zatim vrati na mesto kako bi mogli uzeti drugi“. Mogu biti redovi „želiš da koristiš – uzmi, a drugima obezbedi takvu zamenu protiv koje se neće pobuniti“. Ili „možeš uzimati sve dok za druge ostane dovoljno objekata istog kvaliteta“.

Ali ipak, govorimo o svojini kada se red korišćenja objekata određuje ekskluzivnijim pravilima, poput onih izloženih u mojoj knjizi u odgovarajućem poglavlju. Naravno, čak i u ovom slučaju uopšte nije neophodno da svaki objekat stečen u svojinu bude u potpunom i bezdelnom raspolaganju onoga ko ga je stekao. Praktike poput korišćenja sopstvene svojine na štetu drugih i dalje će nailaziti na sasvim opravdan otpor.

Postavlja se pitanje, ako su prava svojine samo ograničenja sloboda, zašto onda odjednom tvrdimo da je društvo u kojem se ona poštuju slobodno? Od čega je slobodno? Pre svega, naravno, od rata svih protiv svih. Znajući da imaš pravo na taj predmet i da ga drugi poštuju, nećeš trošiti ogromne resurse na svakosekundnu spremnost da odbraniš svoju vlast nad predmetom u sukobu sa drugim pretendentima, što oslobađa resurse za prijatnije aktivnosti, odnosno povećava slobodu. Znajući da nemaš pravo na taj predmet jer pripada drugome, nećeš tražiti načine za njegovo direktno oduzimanje, već ćeš se fokusirati na povećanje svojih mogućnosti za tržišnu razmenu. To povećava bogatstvo mogućnosti, odnosno, ponovljam, slobodu.

Složenije, ali detaljnije izlaganje o tome kako prava svojine obezbeđuju slobodu u društvu, uvek možete pročitati kod Davida Fridmana u Mehanici slobode, u poglavlju U odbranu svojine.

branilac slobode

Prava i slobode na nasilje ne mogu postojati

Voluntarist, Bitarh

Na pitanje da li čovek ima pravo da primeni nasilje, imamo samo jedan odgovor – nema! Nijedan čovek na svetu ne bi smeo da poseduje pravo da inicira čin nasilja prema drugom čoveku. Ali neki ljudi (a najčešće zagovornici autoritarno-konzervativnih stavova i silovite metode rešavanja problema) mogu reći da je to zapravo ograničavanje slobode. Sloboda na nasilje je takva sloboda kao i druge slobode, a što znači da sami sebi protivrečimo i da smo sami autoritaristi koji žele prisilno nametnuti svima jedinstven scenario života.

Prilično neadekvatna manipulacija po svojoj suštini, u kojoj se ignoriše činjenica da nasilje dovodi ljude do oduzimanja slobode. To jest, kada jedan čovek inicira čin nasilja prema drugom čoveku, on time onoga lišava slobode. Shodno tome, nasilje je nesloboda. Pravo na nasilje je zapravo pravo da se ljudi liše slobode. A uklanjanje nasilja, težnja ka njegovom potpunom iskorenjivanju kao fenomena u celini – to je uklanjanje faktora koji ljude dovodi do neslobode. I nikakve verbalne manipulacije neće promeniti suštinu fenomena nasilja!

Ankap-chan, objasni, a zašto ne deliš stavove Bitarka, Voluntaristа i Agoristа, i priznaješ agresivno nasilje van okvira samoodbrane?

Ako nije jasno gde tačno priznaješ – evo dijalogom u četu:

Ljubičasti zmaj: @ancapsan, zanimljivo, a šta ako Bitarh ipak izumi svoj libertarijanski vakcin, testira ga i dobije odobrenje nezavisnih lekara, hoćeš li se vakcinisati?

Ankap-tjan: Ovde je važno razumeti koje će se tačno promene dešavati u organizmu, i odlučivati na osnovu konkretnih činjenica. Ako dejstvo bude baš onako kako Bitarh sanja, a u šta ja ne verujem jer genetika izgleda ne radi baš tako – onda zašto da ne, to neće uticati na mogućnosti samoodbrane, a ako mi bude potrebno baš nasilno osvetiti se, i sada bih radije da za to ne delujem sama, već da angažujem stručnjaka.

Lio Bertes (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.0000427btc)

Prvobitno sam mislila da će to pretvoriti u šalu, ali odgovoriću, izgleda, ozbiljno.

Predmet mog glavnog neslaganja sa Bitarhom je moja netrpeljivost prema operisanju holističkim konstrukcijama. Ja više volim da posmatram ne nasilje kao fenomen, već nasilje koje jedan konkretan subjekt vrši nad drugim konkretnim subjektom. I to konkretno nasilje već posmatram u kontekstu libertarijanske ideologije, koja svoju vrednost proglašava slobodom. I ta sama sloboda znači da zadržavam pravo, između ostalog, i na osvetu, ako mi to bude volja. Naravno, pritom ostavljam okolini pravo da pokuša da me zaustavi i pozove na odgovornost.

Moji sopstveni moralni stavovi, koji mogu podstaći da stupim u konflikt, uključujući i nasilan, za mene su iznad apstraktne želje da imam mir potpuno lišen agresivnog nasilja. Pokušaji da manipulišu mnom u duhu „dokle god u svetu postoji nasilje, čovečanstvo je u opasnosti“ mogu izazvati samo samo prefrkanje: „onda neka ostane u opasnosti“. Ja bih, možda, čak i izoštrila tu tezu. Ako pretpostavimo da postoji dugme čijim pritiskom se uništava čovečanstvo, želela bih da ga imam. Ne da bih ga pritisnula, već da bih znala da to mogu da uradim. To je veoma važan stimul za čoveka – proširenje mogućnosti, odnosno stepeni slobode. Slobode.

I još mi je važnije da imam mogućnost da odgovorim na nasilje upućeno meni, kako direktno u trenutku napada, tako i naknadno, ako mi to bude pogodnije. Dobrovoljno neću uništavati u sebi sposobnost za takvo nešto. Tako da, izvini, u gore navedenom dijalogu sam lagala.

Uz sve to, duboko cenim istraživanja Bitarka sa Voluntaristikom koja se tiču ispitivanja mehanizama koji utiču na stav ljudi prema ispoljavanju nasilja. Štaviše, poštujem Bitarkovu težnju da dobije na raspolaganje dugme koje iskorenjuje u čovečanstvu sklonost ka agresivnom nasilju. Na kraju krajeva, čime je to gore od želje da se ima dugme za uništenje čovečanstva? Istina, on žudi tim dugmetom kako bi ga pritisnuo, i to malo menja situaciju: možda ću ga tek morati zaustaviti, kao što se u klasičnim akcionim filmovima zaustavljaju ludi naučnici. Pa dobro, biće to zanimljivo.

Pacov traži još jednu dozu genoterapije