Тег: sloboda

Radimo sa argumentima protiv slobode

U svom nedavnom članku o idejnoj raznolikosti govorila sam o tome kako se ideje slobode šire i o tome zašto je to bolje od direktnog misionarstva u okviru jedinstvenog, krutog učenja. Sada bih želela pogledati srodni problem: šta učiniti sa idejama neslobode i njihovim nosiocima.

Čime su privlačne ideje neslobode?

Prvo, one su relevantne trenutnom stanju stvari. Današnji svet je prilično daleko od ideala slobode i de jure i de facto. Zato se čini sasvim prirodnim želja da se razmišlja u okvirima realističnog pristupa i da se ne bavi utopijama. Razumevanje toga da je država rođena kao čisto banditovska formacija, a zatim se razvila u modernu korporativnu strukturu radi još efikasnijeg i stabilnijeg suzbijanja nezadovoljnih, otimanja sredstava od podanika i osvajanja novih podanika od suseda, nimalo neće pomoći u komunikaciji sa državnim strukturama. Pomoći će proučavanje međuzavisnosti između tih samih struktura, kako formalnih tako i neformalnih, upoznavanje sa državnim funkcionerima i druge stvarne teme koje su sposobne da donesu novac, uticaj i dostojnu kvalitet života.

Drugo, postoji mnoštvo primera raspada državnih struktura, prelaska teritorije u stanje failed state – i svaki put se neizostavno ispostavi da se teritorija pretvara u banditovanski enklavu, gde o slobodi može govoriti samo kao o slobodi pljačkanja i ubijanja, ne plašeći se osvete države zbog njenog odsustva. To jest, država očigledno suzbija razuzdanost privatnog banditizma i stoga je treba posmatrati kao blagoslov, a te vaše ideje slobode poljuljaju temelje, pa zato platite kaznu za ekstremizam i recite hvala što niste dobili zatvorsku kaznu.

Argument od failed state: u pozadini poljuljani temelji

Treće, postoji jednostavan i razumljiv princip: ako radi – ne diraj. Zagovornici status kvo uvek će preferirati trenutnu, manje ili više proučenu situaciju, i čak i ako sami jasno vide nedostatke sistema, radije će se pomiriti s njima, samo da ne bi birali neizvesnost budućnosti. Ako potencijalni reformator nema jasan, realističan plan korak po korak, sa kojim će oponent biti potpuno saglasan, taj isti oponent će uvek preferirati da ne dira ništa.

Kako sa tim raditi?

Sa zagovornicima života u realnom svetu sve je prilično jednostavno. Čim im ispred očiju budu primeri iz stvarnog sveta da neka slobodna tehnologija efikasno izdržava i nosi udar države, oni će je jednostavno uključiti u svoju sliku stvarnog sveta. Tako svaki realista tačno zna da u internetu ništa nije nemoguće blokirati, to je jednostavna i razumljiva, lako uočljiva činjenica. I realista će sam ismevati naivne sanjare iz nekog Roskomnadzora, u čijem je malom svetu unošenje resursa u registar blokiranih resursa momentalno uništava odgovarajuće informacije ili servis. Slično tome, za realiste ne podleže sumnji da država nije u stanju da blokira transfere u bitcoinima, pa stoga sasvim legitimno doživljavaju kompleks anti-pranja novca zakona kao neki skup loše delujućih magija, koji ne vredi uzimati zdravo za gotovo. Dakle, samo ih hranite činjenicama iz života, i nakon nekog vremena oni će sami ismevati naivne etatiste koji se u bilo čemu oslanjaju na taj jadni rudiment sedamnaestog veka, takozvanu državu.

Ka adeptima ideje da se ne dira ono što radi, takođe nije teško pronaći pristup. Oni su generalno psihološki spremni da podrže koncept poput „sve novo je slobodno“. Njima se može demonstrirati kako je određeno poduhvatanje sjajno radilo i razvijalo se nakon svog pojavljivanja, a zatim bi došla država i počela da popravlja ono što radi. Nakon toga je obično počelo da radi lošije. To su i pokušaji državnog regulisanja interneta, i ograničavanje sfere elektronskih transfera, i KYC režimi u bankama i berzama, i razne platforme poput Ubera – svuda je princip „radi – ne diraj“ kršen upravo od strane države. Takođe, ona pokušava da se uvlači u bilo koje dobrovoljne dogovore. Na kraju, može se navesti brojni primeri kako država popravlja već postojeće mehanizme koji se odnose direktno na funkcionisanje države. Građani su naučili da postižu relativno fer brojanje glasova na izborima – država menja zakon o izborima, otežavajući građanima mogućnost kontrole falsifikacija. Pojavljuje se opasnost da okrug pređe u ruke opozicije – država se bavi gerimenderingom ili uklanja protivnika sa izbora. Ukratko, država toliko aktivno sama krši princip nepopravljanja onoga što radi, da predlagati da se država ne dira jer ona radi – ispostavlja se barem nedoslednim.

Ostalo je razrešiti argument o failed state. Ovde je glavni kontraargument u tome što ovo stanje ne nastaje zato što su ljudi težili ankapu. Failed state uvek nastaje nakon diktature. Ako je diktatura ignorisala stvarnost, stvorila sebi spoljne i unutrašnje neprijatelje, akumulirala kritične ranjivosti u sistemu – onda je na kraju država pukla, ostavljajući građane siromašnima, rascjepkanima i nekompetentnima u onome što se tiče mirne saradnje. To je rađalo situaciju failed state, kada ljudi veruju samo najjačim društvenim vezama, najgrubljim argumentima, poput pretnje oružjem, i najkraćim strategijama, jer u uslovima velike neizvesnosti nema smisla planirati dugoročno.

Shodno tome, ako se građani već sada uče da veruju slabim društvenim vezama, planiraju dugoročno, ne uključujući državne milostinje u svoje planove i ne zasnivajući svoje strategije obogaćivanja na pljački – što ih je više, to je manje verovatno pojavljivanje failed state kada se još jedna diktatura sruši. Niz zemalja koje nisu uspele da savladaju svoju diktaturu, ipak nisu propale u failed state nakon smrti diktatora, već su počele da grade nešto pristojnije. Kao primer dobro odgovaraju Španija i Portugalija. Ispostavlja se da što aktivnije zagovornici diktature iskorčavaju civilno društvo u zemlji, čak i ako ono nije lojalno diktatoru, to je veća verovatnoća da će to završiti kao failed state. Dakle, oni jednostavno ne ratuju na pravoj strani.

Sa takvim civilnim društvom, pretposlednjoj diktaturi Evrope, na primer, failed state već ne preti.

Sloboda i bezbednost

U videu o koronavirusu i državi ukazivala sam na to da glavna opasnost epidemije nije u smrtima, pa čak ni u tome što država, skrivajući se iza bezbednosti, ugrožava slobode – već u tome što će taj napad biti prihvaćen s naklonjenostišću, i po završetku epidemije mnoge od uvedenih ograničenja će ostati.

I zaista jeste. Mihail Svetov lajkuje poruku o tome da u Majamiju tokom sedam nedelja izolacije nije došlo do nijednog ubistva. Mihail Požarski piše članak o tome kakvi su kanibali švedski socijalisti koji kvari svoje starce kovidom. I bukvalno skoro svako nezadovoljno frkne na bilo koga ko prizna da ne poštuje zabranu šetnje ili drugih izlazaka iz kuće van hitne potrebe.

Da, ako sve zatvorimo kod kuće, na ulicama će se manje ubijati. Više će se ubijati kod kuće. Ako se ljudima ne dozvoli da idu na posao, neće umreti od upale pluća. Umreće od gladi. Svako ograničenje koje uvodi država radi spasavanja života ima cenu koja se ne izražava samo u novcu. Već i u tim istim životima.

Vrlo se nadam da će Šveđani opstati i ipak ne pristati da razmenjuju slobodu za bezbednost. I još uvek se veoma nadam da će, kada se sve ovo završi i kada izračunamo višak smrtnosti kod Šveđana i njihovih suseda, ispasti da su, izabravši slobodu, Šveđani dobili ne samo novac, već i živote, a da je ta hvaljena bezbednost u rukama države u stvarnosti značila ne samo uništenje ekonomije, već i još više smrtnih slučajeva. Ako lekcija za čovečanstvo bude upravo takva, biću srećna. Ali čak i ako se ispostavi da sloboda znači povećanje rizika od smrti, to i dalje nije razlog da se od nje odrekne. Inače, čemu sve ovo?

Nedavno sam pročitao o školi Samerhil, čija je ideja bila u nenasilnom obrazovanju dece.

„U školi Summerhill učenici sami biraju koje časove će posećivati. Pored toga, ovde ne postoji nikakav sistem ocenjivanja. Za izostajanje sa časova ne sledi nikakva kazna“ (Vikipedija). Može li se ova škola nazvati nekim libertarijanskim projektom?

2R

Nedavno je levoanarhistički kanal Prometej objavio članak o anarhizmu i obrazovanju, koji je, sa svoje strane, sažetak članka Ekaterine Toljačove Malo anarhizma sistemu obrazovanja. Tamo se govori i o Summerhill-u, i o mnogim drugim sličnim projektima upravo kao primerima implementacije libertarijanskog pristupa.

Iz onoga što sam ukratko pretražila na Guglu o Summerhill-u, vidi se da je to jedan od najdoslednijih libertarijanskih obrazovnih projekata, gde je sloboda deteta ograničena samo time što se fizički nalazi u internatu, ali se pritom bavi čime god želi. Koliko se može suditi po odlomcima iz knjige osnivača škole Aleksandra Nila „Vaspitanje slobodom“ koje sam pronašla, što je dete ranije ušlo u školu, to je više pokazivalo interesovanja za učenje: deci koja su bila „inficirana“ obaveznim obrazovanjem bilo je potrebno vreme da povrate ukus za spoznavanje.

Diplomci škole su obično bili ljudi sa preduzetničkim duhom, ili gejkovi kojima niko nije smetao da se bave samo onim što ih zanima, i nastavili su da se specijalizuju za to i u odraslom životu. Uz to, iz škole nikada nisu izlazili pravi geniji: ili je to specifičnost obrazovne metodike, ili je ulogu odigrao mali broj učenika, ne više od stotine dece svih uzrasta.

Na taj način, mogu pretpostaviti da je ova škola daleko ispred svog vremena: u industrijskoj eri bio je tražen drugi tip diplomaca, dok su upravo takvi ljudi danas najpotrebniji. O tome, na primer, raspravlja Ekaterina Šulman u intervjuu za izdavačku kuću „Takie dela“. Ona opisuje probleme savremene ruske škole u svetlu promenjenih društvenih trendova – ali ne nudi recepte, jer ih ne zna. Međutim, jedan od recepata su upravo takvi internati, poput Summerhill-a. Možda je to čak i bolje od kućnog obrazovanja, jer pedagoške sposobnosti roditelja mogu biti skromne.

Glavni nedostatak Samerila je taj što takvo obrazovanje ne može biti masovno. Zato je jedina stvarna alternativa savremenom obaveznom srednjem obrazovanju – jednostavno potpuno ukidanje njegove obaveznosti. U savremenom društvu čovek ima neizmerno dugo detinjstvo. Tokom tog vremena, veštine minimalno neophodne za dalji odrasli život stiču se čak i kroz besciljno surfovanje internetom, jednostavne kućne poslove i druženje sa prijateljima. Oni koji žele više, dobiće izuzetno motivisane nastavnike u različitim Samerilima. A onima kojima to nije pristupačno, ostaće onlajn kursevi. Iskustvo Samerila pokazuje da kada je dete prepušteno sebi, ono rado usvaja novo; dovoljno mu je da zna da će steći znanje u trenutku kada za njim i zatraži.

Naravno, postoji mnoštvo profesija za koje je potrebno usklađivanje sa strogim standardima. U sistemu slobodnog obrazovanja dovoljno je da ti standardi budu poznati. Deca koja su zainteresovana za određenu profesiju znaće šta tačno treba da postignu, a kada savladaju potreban obim znanja, jednostavno će polagati otvoreni ispit. Nikakvi državni propisi za to nisu potrebni, profesionalne standarde na kraju diktiraju poslodavci.

Summerhill school

A da imate izbor: da se borite protiv države u RF ili u drugoj zemlji, šta biste izabrali?

Andrej

Mislim da sam dovoljno kosmopolitska da se ne fokusiram samo na RF: bilo koja država je neprijatna u bilo kom svom aktivnom izlivanju. Kao što sam već napisala, čini mi se da je izgraditi ankap u zemlji gde već ima prilično malo države i gde već postoji tradicija poštovanja privatne imovine i preduzetničke inicijative, znatno lakše nego tamo gde toga uopšte nema. Izgradnja ankap-a, dok si imigrantkinja, prirodnije je zanimanje: za imigrante je prirodno da državu smatraju nečim nejasnim i neprijateljskim, nečim što treba izbegavati kad god je to moguće. Tako da bih, naravno, volela da se preselim u neku relativno slobodnu zemlju i delujem tamo.

Kao protivprimer ovakvom pristupu obično se navode savremene zapadne feministkinje koje se bore za neke sitnice koje su mnogima beznačajne, a potpuno ne uznemirene kršenjem prava žena u recimo arapskim zemljama. Da, i ja bih radije raspadala Rusiju, a ne Turkmenistan, i Gruziju, a ne Rusiju. Na ruševinama hipotetičke Venecuelsle može izrasti ankap, ali će morati da raste iz takvog govna da bi ići tamo u to vreme zahtevalo da budeš ili trvelac ili preduzetnik od Boga. Druga stvar je pažljivo demontirana država u već pristojnom društvu. Nema nikakve estetike divljih devedesetih, sve je slobodno i dostojanstveno.

U Rusiji danas među protestantima poštovanje zakona ima gotovo religiozan karakter. Da, znamo da su zakoni govna, ali radi spasenja duše ćemo ih poštovati do poslednjeg slova, a ako vlast sama bude kršila svoje zakone, podnećemo tužbu protiv nje njenom sopstvenom sudu, izgubiti u tri instance i pobediti na ESRP. Divim se optimizmu i doslednosti tih ljudi. Sama sam previše nestrpljiva da bih košila travnjak demokratije dvesto godina i na kraju dobila socijaldemokratsko društvo, a zatim razmišljala šta uraditi sa tako duboko ukorenjenom državom. Poštovanje zakona može biti i dobro i loše. Bolje je da postoji poštovanje prava svojine i netolerancija prema kršenjima prava te vrste, čak i ako je to u suprotnosti sa trenutnim zakonima.

Za mene je pokazatelj uspeha civilnog društva ne veličina mitinga, ne broj opozicionih poslanika u parlamentima i ne redovna smena prvih ljudi države – već smanjenje državnog budžeta za čak deset procenata godišnje uz blagostanje ljudi koje raste još značajnijim tempom. U tom smislu Gruzija mi deluje prilično obećavajuće: ovde su pupoljci slobode prilično dobro počeli da niču, ovde je država prilično slaba i ovde se ne protivi naročito zaradivanju na crno.

Sutra polako krećem u pravcu Rusije, ali se potpuno sigurno ovde vratim, i vrlo je moguće, na duže vreme.

Može li se nekako uskladiti libertarijanstvo sa idejom o odsustvu ljudske slobodne volje?

Veoma često ovakva lukava pitanja udaraju u nejasnoću definicija. S druge strane, nejasnoća definicija je odličan povod za razmišljanje o celokupnoj navedenoj temi, čime ću se sa zadovoljstvom baviti.

Istorijski gledano, govoreći o slobodnoj volji, podrazumeva se da, iako je Bog sveznajući i svemoguć, odredio sve zakone postojanja, i da bez Njegovog providjenja nijedna travčica neće procvetati, ali je upravo za čoveka napravio izuzetak. Stvoriv ga po sopstvenom liku i podobu, znajući od početka do kraja svu njegovu sudbinu, Bog, ipak, ni na koji način ne interveniše u njegovo ponašanje, osim u onim slučajevima kada interveniše – tada se to naziva čudom i božanskim nadahnućem, ali to je već druga priča.

Koncept slobodne volje se učvrstio u hrišćanskoj doktrini nipošto od samog početka; još kod блаženog (blagoslovljenog) Avgustina vidimo potpuno predodređenje, gde čovek nema nijednu šansu za spasenje ako mu to nije od početka suđeno. U okviru ove čudne doktrine „ja sam rob (tj. govoreći alat) i to ću surovo konstatovati“, nikakve šanse za pojavu libertarijanskih ideja čak ni nisu mogle da postoje. Zaista, o kakvoj samopripadnosti se može govoriti kod govorećeg alata koji ne sme ni da kimne osim po volji gospodara.

Ako se pak prebacimo sa teologije na svakodnevnije razumevanje slobodne volje, onda bi se ona mogla definisati kao sposobnost delovanja uprkos tuđim manipulacijama. Nakon toga možemo konstatovati da, zaista, prilično mnogi ne poseduju u punoj meri slobodnu volju, jer njihov izbor određuje kontekst, a ne unutrašnja sklonost (takve stvari se detaljno razmatraju u novomodnoj bihevioralnoj ekonomiji). Mogu li u društvu gde se aktivno primenjuju slične prakse manipulacije postojati izraženi libertarijanski odnosi? Da, mogu. Takve slike nam veoma vole crtati, prikazujući svet trijumfalnih korporacija. Sve dok su manipulacije nenasilne, libertarijanci će jasno ukazivati na njihovu legitimnost, dok bi nasilno protivdelovanje njima, poput uništavanja nosilaca reklama, upravo u takvom društvu moglo biti suzbijeno.

Ipak, o potpunom zombiranju u našim fantazijama danas nema reči, ali čak i da ima, imali bismo situaciju sa privatnim ropstvom, koje ili ima dobrovoljni karakter, pa tada nemamo pravne osnove da mu se suprotstavimo, ili je prisilno, i tada, ponovo, libertarijanska doktrina pruža sve alate neophodne za suprotstavljanje takvim praksama.

San upravnika

Spremnost na ankap

1. Koje su osobine potrebne čoveku za život u ankapi? A prilikom izgradnje?
2. S obzirom na to da će biti obezbeđena potpuna sloboda — da li su moguće neke ustaljene vrednosti koje bi, donekle objektivno u nekoj perspektivi, mogle poništiti takve osobine (i od kojih bi trebalo uzdržati zbog praktičnih razloga)? Ne znam zašto mi kao ilustracije toga isplivavaju Svetovlje omiljene amishe, koji odbijaju tehnički progres i prilično su izolovani.

Atomski tramvaj

Čini se da ste u sporu između Marksa i Makloskija na strani devojke, i da sledite nju misleći da za prelazak na određeni tip društva nije dovoljno imati neki tehnološki poredak, već je potrebna i određena ideologija. I meni se čini da je to tako, inače bi moja działalnost na uceњу vrednosti ankapa ljudima bila besmislena.

Vidim dve takve ključne ljudske osobine. Prvo, težnja ka slobodi, inače odakle će se uzeti anarhija. Drugo, težnja ka bogatstvu, inače odakle će kapitalizam?

Bez prvog ćemo lako dobiti klasično piramidalno društvo, gde će biti normalno ponižavati sebe i ponižavati druge – radi toga da bi sebi otkinuli komad. Bez drugog imaćemo višak konzervativizma, kada će svako ko je postigao nešto veći uspeh od ostalih, pre nego što investira ta sredstva za postizanje još većeg uspeha u budućnosti, radije organizovati proslavu za komšije gde će se sav višak pojesti. Guglajte šta je potlač i dobićete dobru ilustraciju onoga što mislim.

I odatle glatko prelazimo na drugi deo pitanja.

Imamo društvo ljudi koji cene svoju slobodu, teže bogatstvu, i stoga su oko sebe izgradili ankapi, odnosno slobodno tržište, koje bi nakon toga trebalo da reši bilo šta. Koja ljudska osobina, koja ne protivreči dvema osnovnim za ankapi, može postepeno da ih podgrati i dovede do uništenja društva slobodnog tržišta?

Možda bih kao takvu osobinu mogao nazvati opsesivnom sumnjičavošću. Ako čoveka previše mnogo stvari kod drugih ljudi uznemirava, to će sprečavati kooperaciju. Da, on i dalje može biti slobodouman, da, i dalje može težiti bogatstvu, ali svuda žive takvi kreteni! Kod jednog dete muči mačku, kako da od njega kupuje namirnice? Drugi ima odvratan muzički ukus, pa neka se ne nada dizajnu enterijera. Treći je uopšte seksista, sa njim je i da bude na istom hektaru neprijatno. I eto, čovek počinje da se koleba i računa kuda da beži, i gde će ga konačno prestati da iritiraju ti jadni ljudi.

Tako da ni bez određene zdrave debljine kože u ankapu ne može proći. Toliko voljeni institut reputacije kod ankap je onaj trojanski konj koji je sposoban da reši čak i tržište!

Pogledajte, kakav simpatičan institut!

Zdravo. Ako se koristi samo tradicionalna terminologija za karakterizaciju političkih struja (levo/desno), da li bi bilo korektno nazvati libertarijanstvo socijalno levim i ekonomski desnim pokretom?

анонимный вопрос

Pitanje me je podsetilo na rasprave o samodefinisanju Libertarijanske partije SAD: socially liberal, fiscally conservative. Otprilike je jasno šta se pod tim podrazumeva, ali to izgleda kao pokušaj da se reč „večnost“ sastavi od četiri poznata slova.

„Levi“ i „desni“ su toliko neodređeni termini, toliko lako opterećeni potpuno proizvoljnim agendama, da je čak i neprijatno ih koristiti.

Prvobitno su desni u francuskom parlamentu predstavljali aristokratiju, a sada se povezuju sa nacistima i hrišćanskim konzervativcima, pa zašto umesto korektnog „pokreta za ekonomsku slobodu“ koristiti „ekonomski desni pokret“? Da bi se svi zbunili? Ili samo radi suprotstavljanja ekonomskim levima?

Socijalno levi ne zagovaraju samo slobodu upotrebe psihoaktivnih supstanci ili pravo na abortus, već i, na primer, kriminalizaciju klijenta seksualnih radnica, kao i kontrolu oružja. Pa zašto se zvati nejasnim terminom „socijalno levi“, ako se može odmah govoriti o pokretu za ličnu slobodu?

Zdravo, šta misliš o drugom delu snimka TrashSmash o tome da civilima ne sme da se daje oružje, i da su argumenti za legalizaciju oružja besmisleni?

anonimno pitanje

U drugom delu svog hoplofobičnog videa, TrashSmash je ipak uspeo da kaže jednu pametnu rečenicu, citiram:

Jedini preostali ubedljivi argument za olakšavanje pristupa oružju je lična sloboda.

43:09-43:15

Za libertarijanca ovaj argument zaista prevazilazi sve ostale. Pravo vlasništva, pravo na njegovo korišćenje za samoodbranu, sport, lov, kolekcionarstvo i druge mirne aktivnosti – iznad je svih statističkih proračuna i drugih pozivanja na društvenu korist.

Zato, umesto da se zakopavate u lavirinte razbacanych podataka, prikupljenih upitnim metodama sa manipulativnim ciljevima na račun poreza, i koristite ih za rasprave sa još jednim apologetom razoružavanja građana, jednostavno ga namamite.

Samo ga nemojte voditi u lov sa pijanim tipovima, bolje ga odvedite u streljanu, neka posluša uputstva o bezbednosti, ispuca nekoliko desetina metaka, i na kraju čuje „Hvala na bezbednom pucanju, dođite ponovo“. I kada se njegovi strahovi smire, možete čestitati sebi: bilo je manje hoplofoba u svetu.

To toliko približava ljude!

A šta vi mislite?

Как правильнее либертарианцам вести оружейную политику в современной России?
Results

U krugovima naših libertarijanaca ima mnogo razgovora i šala o ugovornom ropstvu. Međutim, kako je to moguće sa tačke gledišta libertarijanizma? Jer ne mogu nikome predati svoju volju, telo i um – oni pripadaju samo meni, i koliko god ja želeo, ne bih mogao da zaključim robovlasnički ugovor. Ili bih mogao?

anonimno pitanje

Ne volim da upadam u akademsizam, zato se trudim da angažujem eksperte iz onih koji to ne rade. O ugovornom ropstvu preporučujem da pročitate kod ŽŽ korisnika Artema Željanova putem tagova ropstvo, ropstvo i trgovina robljem.

Lik se pozicionira ne samo kao teoretičar, već i kao praktičar u ovoj oblasti, što njegovom načinu izlaganja daje dodatnu svežinu.

Dajem miks njegovih teza i sopstvenih razmišljanja.

Definišićemo robota kao subjekt koji je primoran na određenu ili drugu aktivnost, a vlasnika robova kao lice ili organizaciju koja je krajnji korisnik prinudne aktivnosti robota. Napomeniću da prisila baš na rad nije odlučujuća karakteristika ropstva – dovoljno je, na primer, da je robot primoran da živi tamo gde mu je određeno, da jede ono što mu se daje i da poštuje raspored koji mu je vlasnik robova nametnuo. Takođe nije od suštinskog značaja da li vlasnik robova ostvaruje profit od robota. Robot može biti gubitak, ali ipak biti u ropstvu.

U modernom svetu je privatno vlasništvo nad robovima, čini se, dozvoljeno samo u Maroku, dok je državno, naprotiv, legalizovano svuda. Čovek postaje rob ulaskom u zatvor, u vojsku, u dom za decu. Da li smatrati robom australijskog državljana koji je obavezan da dođe i glasa na izborima je sporno pitanje. Ja bih to radije definisala kao prirodnu obavezu od koje se može otkupiti.

U čemu je razlika između ropstva i zaposlenja? Rob po podrazumevanim uslovima nema pravo da pregovara sa vlasnikom robova o visini svoje naknade, kao ni pravo da samoinicijativno raskine odnose sa njim.

A sada prelazimo na ugovorno ropstvo. To je ono ropstvo koje nastaje usled zaključenja ugovora, odnosno dobrovoljno. Na taj način, u trenutku sklapanja transakcije, svaka od strana smatra da dobija više nego što gubi.

Tako, na primer, Irci koji su pobegli u Sjedinjene Države od gladi u 19. veku, nisu mogli da plate preseljenje, pa su se prodavali u robstvo. U Sjedinjenim Državama ih je kupalo neko privatno lice, i prema ugovoru su robovi bili obavezni da rade za njega ugovoreni period. Slažite se, takav model je bio profitabilan za sve učesnike u transakciji. Emigrant je kupovao život i kartu cenom privremenog ograničenja slobode. Kapetan je dobijao novac samo ako isporuči kondicionog roba na onu obalu. Vlasnik robova je dobijao jeftinu radnu snagu, koja će se isplatiti samo ako ostane sposobna za rad tokom celog perioda predviđenog ugovorom.

Napomenaću da dobrovoljno robstvo ne znači prodaju tela, uma i volje, čak i ako ugovor nije na određeno vreme, već doživotan, upravo zato što se ne protivi libertarijanskim principima. Ugovorno robstvo samo znači prisiljavanje na rad po zahtevu vlasnika robova, u skladu sa ugovorom. Čuvajući slobodu volje, rob uvek može smatrati dalji boravak u robstvu neprihvatljivim za sebe, i početi da sabotira gospodareva uputstva i preduzima akcije za svoje oslobođenje. Ako uspe da ga ubedi da zaključi novi dogovor, gde će s jedne strane uslov biti oslobođenje, a s druge neka korist, nedostižna prema trenutnom robovskom ugovoru – tada je dobijanje slobode sasvim realno.

Najnevinija vrsta robstva su erotske igre između dominanta i submisiva. Prema ugovoru, submisiv može biti prisiljen od strane dominanta na bilo šta, ali ugovor se može rastiati ili suspendovati po želji jedne od strana.

Najodvratnija vrsta robstva je, naravno, državno robstvo. Državi robovi dolaze besplatno, ona ne brine o koristi, nije zainteresovana za očuvanje robova – i zato ne postoji takva surovost koju ona ne bi mogla lako da pokaže prema njima, ostajući potpuno nekažnjena.