Рубрика: Voluntarist

Kako je država pretvorila prava u privilegije

Nekada je čovek jednostavno seo u kočije, a kasnije – za volan automobila i krenuo. Ne zato što je država „dozvolila“, već zato što je put bio put, prevoz – prevoz, a odrastao čovek se smatrao sposobnim da odgovara za svoje postupke.
 
Potom se pojavio stacionarni bandit („država“). Nije odmah oduzela slobodu – to bi bilo previše primetno. Delovala je pažljivo: prvo evidentiranje, zatim registracija, zatim licenca i, na kraju, kazna zbog njenog odsustva. I gle, ono što je juče bilo pravo, danas se naziva „dozvola“.
 
Voziti transport bez vozačke dozvole? Kada su automobili tek počeli da se pojavljuju, ljudi su učili da voze otprilike isto kao što su upravljali konjem: praksom, savetima poznanika i ponekad bolnim lekcijama. Dozvola je postepeno postala ne samo potvrda veštine, već dozvola za korišćenje sopstvenog prevoznog sredstva.
 
Preći granicu bez pasoša? Pre ere totalne pasoške kontrole, milioni ljudi su putovali, selili se i tražili posao bez rituala koji su nam uobičajeni sa vizama, pečatima i ponižavajućim pitanjem: „A šta je cilj vašeg putovanja?“. Danas se čovek rodi na planeti, ali da bi prešao nekoliko kilometara u drugom pravcu, mora dokazati službeniku da ima opravdan razlog.
 
Izgraditi kuću na svojoj zemlji bez odobrenja? Čini se, zemlja je tvoja, novac je tvoj, rizik je tvoj. Ali ne: donesi projekat, dobij dozvolu, uskladi razmake, visinu, namenu, materijale, instalacije i, možda, nijansu ograde.
 
Kupiti lek bez recepta? Nekada je čovek mogao sam da odlučuje šta da uzima, konsultujući se sa lekarom, apotekarom ili sopstvenim zdravim razumom. Sada su mnogi preparati dostupni tek nakon zvaničnog blagoslova. I ne radi se o tome da li je lekarski savet koristan. Radi se o drugom: zašto se savet pretvorio u dozvolu?.
 
Otvoriti radionicu, proizvodnju ili mali biznis bez licence? Praviti sapun, peći hleb, prevoziti ljude, popravljati kuće, šišati kosu, podučavati decu, primati goste – država to sve sve češće posmatra ne kao mirnu razmenu između ljudi, već kao sumnjivu i ilegalnu delatnost koju prvo treba legalizovati.
 
Kupovati, nositi i koristiti oružje za samoodbranu bez licence? U mnogim zemljama i epohama oružje je bilo uobičajeni alat slobodnog čoveka – opasno, zahtevajući odgovornost, ali ne i državni poklon. Sistem dozvola okreće sve naopačke: miran čovek mora da objasni zašto mu je potrebno sredstvo zaštite, a država odlučuje da li je dovoljno ubedljivo uplašen za svoj život.
 
A šta učiniti sa detetom koje želi da ode od roditelja-abuzera kod drugog pouzdanog odraslog? U prirodnom poretku, ono bi moglo naći utočište kod rođaka, komšije, učitelja ili poznanika porodice. U dozvoljavajućem poretku, odrasla osoba spremna da pomogne nailazi na zapravo zabranjujuću proceduru regulisanja starateljstva, dok dete u međuvremenu ostaje unutar „propisno regulisanog“ nasilja. Papiri su u redu – znači, očigledno je sve u redu. Birokratija ima neverovatnu sposobnost da ne primećuje čoveka iza savršeno popunjenog obrasca.
 
Baviti se medicinskom praksom bez državne licence? Naravno, ne obmanjivati pacijente, ne skrivati kvalifikacije, ne nanositi štetu – za to mora postojati odgovornost. Ali sam čin dobrovoljne pomoći, konsultacije ili lečenja između ljudi nije uvek zahtevao birokratsku dozvolu. Licenciranje je zamenilo pitanje „Jesi li kompetentan i pošten?“ pitanjem „Da li si unet u ispravan spisak?“.
 
Glavni trik dozvoljavajuće države biće to što će prvo proglasiti prirodnu radnju opasnom, zatim je zabraniti bez dozvole, a onda izdati dozvolu i nazvati to zaštitom slobode. Tako se pravo pretvara u privilegiju. Pravo je ono što možete raditi sve dok ne narušavate prava drugih. Privilegija je ono što možete raditi samo kada vam je rečeno „da“.
 
I najneprijatnije pitanje ovde ne glasi: „Zašto nam to zabranjuju?“. Ono glasi drugačije: „Zašto smo uopšte navikli da tražimo dozvolu za sopstveni život?“.

Voluntarista, Bitarh

Nije ga spasao ni Tor, ni VPN: šta je GDID u Windowsu i zašto je opasan za svakoga od nas

Pre nekog vremena svet je obletela priča o 19-godišnjem hakeru Piteru Stoksu iz grupe Scattered Spider. Momak je provalio u mrežu draguljara i zahtevao 8 miliona dolara za neotkrivanje podataka. Nije bio idiot: koristio je VPN, sedeo preko RDP-a, skrivao tragove. Ali FBI je ipak pokucao na njegova vrata. Znate na čemu je pao? Ne na curenju IP adrese i ne na odavanju saučesnika. Odali ga je sopstveni računar pomoću GDID tehnologije.

GDID (Global Device Identifier) je jedinstveni identifikator koji Microsoft čvrsto vezuje za svaku instalaciju Windowsa. To nije vezivanje za hardver ili nalog, već digitalni pasoš vašeg sistema. I taj sistem maniakalno prikuplja telemetriju: koje programe otvarate, na koje sajtove idete, kada isključujete računar.

Kako funkcioniše zamka sa VPN-om? Mnogi misle da postaju anonimni nakon njegovog uključivanja. Metaforički, VPN su lažne brade i tamne naočare. Stavite ih (promenite IP), uđete u Telegram ili Tor da pročitate opozicione kanale, obavite svoje poslove. Windows beleži: „Korisnik sa GDID br. 12345 otvorio Tor.exe u 14:00“. Zatim skinete svoje „lažne brade“ (isključite VPN) kako biste ušli u bankovnu aplikaciju i napravili porudžbinu na Ozonu sa svoje stvarne kućne IP adrese (kao što verovatno već znate, na mnoge ruske servise nije moguće ući sa uključenim VPN-om). Malo kasnije Windows ponovo pravi zapis: „Korisnik sa GDID br. 12345 ušao da igra Dotu sa IP adrese grada Sizran.“. Dalje sve to uredno pakovano odlazi na servere Korporacije Dobra u Redmond.

Ali ja sam u Rusiji, Microsoft je otišao, FBI ne može do nas da dopre?! Da, viši inspektor ne može jednostavno poslati faks Bilu Gejtsu sa molbom da izda logove opozicionara. Ali:

1) Podaci brokera i telemetrija redovno curiraju. Specijalne službe odlično znaju kako da kupe potrebne baze provajdera i korporacija na crnom tržištu.
2) Državni trojanci i špijunski programi (koji mogu stići do vas pod bilo kojom maskom) umeju da očitaju vaš GDID lokalno. A dalje je stvar tehnike – upariti ga sa logovima provajdera koji, prema „Jarovom zakonu“, i onako piše svu vašu saobraćaj.
3) Ako požele da vas dohvate, mogu da izmište slučaj „sajber prevare“ i pošalju upit preko Interpolove linije. A takve upite korporacije često odobravaju bez suvišnih pitanja.

Kako se onda zaštititi?

Radikalno rešenje – prelazak na Linux. Ako se bavite opozicionom delatnošću, upravljate kanalima ili radite sa osetljivim informacijama – obrišite Windows. Prestanite dobrovoljno puštati korporativnog nadzornika u svoju kuću. U 2026. godini Linux nije crni ekran za geekove. Uslovni Linux Mint ili Ubuntu se instaliraju u par klikova i izgledaju razumljivije od Windowsa. Sistem otvorenog koda nikome ne „šapće“ iz kutije.

Kompromisno rešenje – ućutkajte Windows. Jer ponekad bez Windowsa ne može nigde: specifičnost posla, korporativni softver, omiljene igre. I ako ste prinuđeni da živite u istoj sobi sa špijunom, morate mu barem zatvoriti usta selotejpom. Zbog toga su entuzijasti napravili odlične besplatne alate: wpd.app (Windows Privacy Dashboard) i O&O ShutUp10++.

Preuzmete, pokrenete i u par klikova isečete svu telemetriju. Oni isključuju prikupljanje podataka, blokiraju slanje izveštaja Microsoftu, gase Cortanu i zabranjuju aplikacijama da čitaju vašu lokaciju. Ali važna nijansa: Windows je tvrdoglav stvor. Nakon svakog velikog ažuriranja, sistem će pokušati da se krišom resetuje i ponovo počne da špijunira. Zato proveravajte ove alate nakon ažuriranja.

I zapamtite glavno pravilo digitalne higijene: razdvajajte identitete! Uređaj sa kojeg pišete objave o slobodi ne bi trebalo da zna kako se zovete, gde živite i koja vam je omiljena vrsta kafe kada naručujete dostavu.

Voluntarista, Bitarh

„Takav je zakon džungle“: kako zatvoriti vukove u kavez i slučajno smisliti opravdanje autoritarizmu

Svaki put kada se pokrene razgovor o slobodi, samoorganizaciji i odbacivanju državnog čizme na vratu, u komentarima se obavezno pojavi skeptik. On smatra da su takve ideje samo idealizam, jer u prirodi uvek vlada najjači mužjak. Alfa drži čopor u strahu, a ako ukloniš vođu – vukovi će se međusobno pojesti. I čovek je čoveku vuk!
 
Ali hajde da za sada ostavimo političko-ekonomske traktate po strani i razgovaramo jezikom biologa. Jer glavni biološki adut pristalica „čvrste ruke“ nije samo zabluda, već grandiozni naučni mit u koji ljudi slepo veruju već pola veka.
 
Odakle se uopšte pojavio ovaj mit o zlobnom alfa mužjaku koji režira nad srodnicima, dominira i drži vlast silom? Godine 1970. američki biolog Dejvid Mič izdao je knjigu „Vuk“, u kojoj je jednostavno objasnio surovu hijerarhiju predatora. Knjiga je trenutno postala bestseler, a imidž „alfe“ je rasprostranjen u udžbenicima menadžmenta, filmovima i govorima političara. Zvuči kao idealno opravdanje autoritarizma: mužjaci se bore za status, jak potčinjava slabog, red se održava strahom.
 
Uostalom, postojala je jedna sićušna, ali izuzetno važna nijansa. Mič je vršio posmatranja u tesnom ograđenju zoološkog vrta. Tamo su sabrali odrasle vukove koji se nisu poznavali iz različitih mesta i zatvorili ih iza rešetaka. Naučnici su praktično stvorili zatvorsku baraku, pogledali u kampovski hazar u zatvorenom prostoru sa lokalnim „nadzornicima“ i sa pametnim izrazom lica proglasili da je to prirodni poredak stvari.
 
Kada je taj isti istraživač nakon nekoliko godina izašao u divljinu da posmatra prave, slobodne vukove, uhvatio se za glavu. Nikakvih krvavih tirana tamo nije bilo. Vučji čopor na slobodi je jednostavno srećna porodica. „Alfe“ su obični mama i tata. Oni ne pritiskaju srodnike radi samopotvrđivanja, već uče mlade kako da love, brinu se o ranjenima, dele plen i koordinišu čopor kroz brigu i autoritet.
 
Mič je potom trideset godina uzalud molio izdavače da prestanu da štampaju njegovu staru knjigu. Ali autoritaristima je toliko zavelačnica bajka o „pravu jačeg“ da je mit o alfa mužjaku i danas življi od svih ostalih.
 
Naravno, ljubitelj diktature može priznati da sa vukovima stvari stoje tako. Međutim, mi smo ipak primati, što znači da bi kod nas sigurno trebalo da vlada najzlobniji. Ali ni to nije tačno.
 
Istaknuti primatolog Frans de Val decenijama je proučavao šimpanze i dokazao: vođa kod primata nije nimalo najmišićaviji i najagresivniji mužjak. Glupi tirani na vrhu hijerarhije ne žive dugo. Ako alfa počne da se ponaša kao bananas diktator, tuče slabe i oduzima hranu, srodnici se brzo udruže u koaliciju, pričekaju lancera i prirede mu prerani impičment (uz moguć letaalni ishod).
 
Pravi lider kod šimpanzi je suptilni političar i diplomat. On redovno deli ukusnu hranu, čisti krzno saveznicima, štiti ženke sa mladuncima i, što je najvažnije, razdvaja tuče. Njegov status ne počiva na životinjskom užasu okoline, već na poverenju, poštovanju i uzajamnoj koristi. To je dobrovoljno priznanje liderstva, a ne potčinjavanje pod prisilom.
 
Vidite ironiju? Čitava pseudonaučna koncepcija „prirodne tiranije“ rođena je iz posmatranja životinja koje su nasilno stavljene u kavez. Etatisti svih vrsta obožavaju ovaj trik: prvo zatvoriti ljude u veštački kavez od zabrana, poreza, regulacija i preraspodele dobara, zatim sačekati kada na tlu veštačkog deficita i neslobode počne ogorčena borba za resurse i status, nakon čega izaći na govornicu u belom smokingu i svečano objaviti o iskvarenoj i divljoj prirodi čoveka, kojeg će od međusobnog uništenja spasiti samo stražar sa pendrekom.
 
Tržišni odnosi, horizontalne veze, uzajamna pomoć i dobrovoljne zajednice – to je ono što je zaista ugrađeno u našu prirodu. A nasilje, kult vođe i prinuda – to je sistemska greška koja nastaje tamo gde se ljudi lišavaju slobode i gurnu u ograđenje. Zato prestanite da mešate zakone prirode sa redom u zatvorskoj ćeliji!

Voluntarista, Bitarh

Lomača od knjiga radi kopirajzma: distopija u kojoj već živimo

Zamislite si sliku: kamioni dolaze, istovaraju milione štampanih knjiga, nakon čega ih bezmilosno rastvaraju, prolaze kroz skenere, a zatim šalju u shreder, pod nož i u reciklažu.
 
Mislite da je ovo mračan scenario distopije? Ne, ovo je surova stvarnost 2026. godine. Kompanija Anthropic, tvorci neuronske mreže Claude, pretvorila je milione fizičkih knjiga u konfeti kako bi obučila svoj AI model. Možete odmah pomisliti da su tehnofasisti koji su potpuno poludeli. Samo što je najluđe u ovoj situaciji to što su na ovaj vandalizam krenuli ne zbog dobrog života, ne po sopstvenoj želji, i svakako ne iz mržnje prema književnosti.
 
Prema idiotskim zakonima o „intelektualnoj svojini“ u SAD, ako ste kupili knjigu i skenirali je, ali pritom zadržali fizički original na polici, trenutno postajete pirat koji je napravio „ilegalnu kopiju“. Upravo zbog ovog pravnog apsurda vlasti stalno progone slobodne mrežne biblioteke poput Zlib ili Anna’s Archive.
 
Da ne bi upali pod valjak višebiljardnih tužbi vlasnika autorskih privilegija, korporativni birokrate su pronašli rupu u zakonu: ako se papirni original fizički uništi tokom procesa digitalizacije, onda je sve legalno. Jedna kopija je postojala – i ostala je, samo je promenila format. Zato je kompanija Anthropic bukvalno morala da usitni milione knjiga samo da bi digitalne kopije priznate kao „legalne“.
 
Ray Bradbury je u svom romanu „451 stepeni Fahrenhajta“ upozoravao na vatrogasce koji spaljuju knjige. Ali on je, naivni romantičar, mislio da će se to dešavati zbog direktne državne cenzure. Bradbury je imao previše dobro mišljenje o političarima. U našoj stvarnosti, državne vlasti svojim debilnim zakonima uništavaju milione vrednih knjiga samo zbog autorskih privilegija.
 
I razmere tragedije su kolosalne. Pod nož ne idu samo izlizane žanrovske detektive. Kupuju se cele antikvarijat i skladišta gde prašnjavaju retki radovi, od kojih su mnogi dostupni samo u jednom ili nekoliko primeraka. Uništava se ono što se više nikada neće odštampati.
 
Postoji i jedan važan nijans u ovom književnom genocidu. Znate li zašto AI korporacije tako žestoko love staru staru papirnu literaturu? Zato što su tekstovi objavljeni do otprilike 2022. godine čisti, sto-postotni, organski ljudski proizvod. Bez nikakvih halucinacija neuronskih mreža. U budućnosti će vrednost takvih štampanih knjiga stalno rasti – to je čvrsta garancija da je tekst napisao čovek, a ne AI. I upravo se to jedinstveno nasleđe sada nepovratno melje u prah.
 
Ali hajde da pogledamo ovu situaciju iz ugla opstanka čovečanstva. Uništavanje papirnih knjiga je igra sa vatrom u najdirektnijem smislu. Živimo u izuzetno krhkom svetu. Zamislite bilo koju globalnu prirodnu ili tehnogenu katastrofu: snažan solarni nalet, masovni EMP udar, pad meteora ili totalni blackout. Data centri nestaju. Čuveni „cloud“ se rasipa. Serveri se preko noći pretvaraju u beskorisni metalni otpad.
 
Gde će preživeli uzeti osnovno znanje o inženjerstvu, pružanju prve pomoći, prečišćavanju vode ili agronomiji? Na internetu? On više ne postoji. U bibliotekama? One su poslate pod nož da ne bi uznemiravale autorska prava.
 
Uništavanje fizičkih nosilaca informacija ostavlja civilizaciju potpuno golom i nezaštićenom pred bilo kojom globalnom krizom. Papirna knjiga ne traži struju, ne trebaju joj serveri, ažuriranja i pretplate. Ona jednostavno tiho čuva znanje, čekajući kada ćete je otvoriti.
 
Kakav zaključak se iz toga nameće? Kada nas zakoni primoravaju da uništavamo osnovno znanje kako bismo ugodili statičnom banditima – to više nije zaštita autorskih prava. To je prava, direktna egzistencijalna pretnja opstanku cele naše civilizacije!

Voluntarist, Bitarh

Zakon u ime mrtve devojčice: kako tuđa nesreća postaje nečija moć

Znate li ovu frazu? Njome se može zatvoriti bilo koja diskusija, bilo koji spor o slobodi, pravu i zdravom razumu. Čim činovnik izgovori „štitimo decu“ – i to je to, protivnik već izgleda kao ljubilac ljudi.
 
Američki naučnici sa Univerziteta Teksasa u El Pasu odlučili su da provere: koliko to zapravo funkcioniše? Ne na nivou „pa, svi to razumeju“, već u laboratorijskim uslovima, sa kontrolnim grupama, ciframa i statistikom. Rezultati su bili zastrašujući.
 
Uzmimo nacrt zakona o ograničenju solitarne zatvorske kazne za tinejdžere. Damo ljudima suv tekst. Podržava ga 75%. A sada dodajmo priču o devojčici Rouzmeri, koja je izvršila samoubistvo nakon šest nedelja u izolaciji. Podrška – 100%. Čak ne 90%, ne 95%, već 100%. Ili evo zakona o alkomonitoringu za uslovno oslobođene. Bez priče – 60% je „za“. Sa pričom o poginulom tinejdžeru – 80%.
 
A dalje sledi najzanimljivije. Naučnici su razdvojili varijable: evo vam samo ime žrtve u nazivu zakona, evo vam priča bez imena, a evo vam i jedno i drugo. Pogodite šta je upalilo? Naravno, ne ime, već priča. Sam po sebi „zakon u ime Vasija Pupkina“ gotovo ništa ne daje. Ali tužnom priči od tri pasusa aktivira se režim „potpisaću sve, samo uradite nešto“.
 
Mehanizam je veoma primitivan: uzmeš tragediju, povežeš je sa bilo kojim zakonom koji ti je potreban, i vojlà – kritičko razmišljanje stanovništva se potpuno isključuje. A sada hajde da vidimo kako to funkcioniše kod nas.
 
2012. godina, ginula je Dima Jakovljev – mali dečak kojeg su usvojili Amerikanci i koji je umro od toplotnog udara, ostavljen od strane adoptivnog oca u automobilu. Užasna tragedija. U isto vreme, vlasti SAD usvajaju „Magnitskij zakon“, koji udara po novčanicima ruskih pripadnika bezbednosnih službi i činovnika. I kako bi se osvetili, Duma usvaja zakon koji Amerikancima potpuno zatvara mogućnost usvajanja ruske sirotnje (uključujući i one koji su već stigli da se upoznaju sa budućim adoptivnim roditeljima). I taj akt političke osvete nazvali su upravo „Zakonom Dime Jakovljeva“. On ne pojačava kontrolu nad usvojiteljima, ne reformiše sistem, već jednostavno zatvara granicu za sve američke roditelje i hiljade dece koja su zaista mogla dobiti porodicu.
 
Zašto? „Radi zaštite dece od nasilja“. Iako svako ko je barem jednom otvorio statistiku zna: verovatnoća nasilja u ruskom domu za decu je orders magnitude veća nego u evropskoj ili američkoj adoptivnoj porodici. Ali koga zanima statistika kada postoji mrtav dečak i lepo ime zakona?
 
Ista 2012. godina. Pojavljuje se registar zabranjenih sajtova. Formalni cilj je zaštita dece od sadržaja koji podstiče na samoubistvo, narkotika, pornografije. Ko će to osporiti? „Šta, vi ste za dečju pornografiju?“ – i to je to, razgovor je završen.
 
A dalje počinje ono što smo svi posmatrali. Tinejdžerski problemi uopšte nisu nestali, ali registar Roskomnadzora, kreiran „za decu“, postepeno, kao boa, guta sve redom: opozicione sajtove, nezavisne medije, stranice sa kritikama vlasti, mrežu X (Tviter), Fejsbuk, Instagram, VPN servise i uopšte svaku misao koja se ne poklapa sa generalnom linijom partije. Mehanizam je već uskladen, infrastruktura cenzure je izgrađena, ostaje samo proširivati listu.
 
Čemu sve ovo? Birokratija ne ume da saoseća. Kada država plače nad žrtvama sa govornice, ona zapravo suzama podmazuje taj šraf koji namerava da zavrne u vaša građanska prava. Kreiranje zakona na osnovu pojedinačnih, najemotivnijih i najstrašnijih slučajeva (pravnici to nazivaju „hard cases“) je direktan put ka totalitarizmu. Empatija je prelepa ljudska osobina, i upravo zato je moramo čuvati od znojnih ruku političara.
 
Sledeći put kada vam ponude da odustanete od komadića slobode, tajne korespondencije ili prava izbora u ime „bezbednosti“ i sećanja na novu žrtvu – uključite unutrašnjeg skeptika na maksimum. Jer mrtvima ovi zakoni više ne mogu pomoći. A nama i vama sa ovim represivnim kreativom tek predstoji da živimo.

Voluntarista, Bitarh

„Bog je trpeo i nama je zapovedao“: kako tradicionalne porodice razmnožavaju idealne robove za državu

Sigurno ste čuli popularnu priču u našim krugovima, da ako želiš pobediti Levijatana – odeš u šume, rodi deset dece, podučavaj ih kod kuće po svetim knjigama zaobilazeći državne škole i imaćeš slobodu. Mnogi libertarijanci, naročito konzervativnog smisla, odnose se prema religiji, konkretno prema hrišćanstvu, sa velikom simpatijom. I logika ovde, na prvi pogled, deluje nepobitno. Crkva istorijski gradi fantastične paralelne institucije. Ona je sposobna da iščupa decu iz čvrstog stiska državnog obrazovnog sistema, gde im od najranijih dana utuvljuju etatizam i veru u to da su „porezi plaćanje za civilizaciju“. Nekome se može učiniti da je to idealan štit od totalitarizma.
 
Samo što i sunce ima mrlje, a u zatvorenim zajednicama te mrlje ponekad postaju prave crne rupe. Govorimo o nasilju nad decom, elegantno prikrivenom „božanskim planom“.
 
Nedavno je sprovedeno obimno psihološko istraživanje, i brojke su ispale prilično jezive. Ispostavilo se da je jedna stvar ako dete tuku tek tako (što je samo po sebi odvratno). Ali ako ga tuku kaišem, govoreći: „Grešnik si, Bog će te kazniti“, ili ga teraju da ćuti o nasilju zarad „ časti zajednice“, trauma se množi sa sto. Osećaj krivice jednostavno izgori psihu iznutra.
 
I upravo ovde se srušila nada velikog broja libertarijanaca. Mnogi od nas fantaziraju da će iz zatvorenih tradicionalnih zajednica izaći ponosni slobodnomišljavci, neka mala John Galtova, koji će pokazati srednji prst stacionarnom banditi. Ali u stvarnosti tako odrastaju slomljeni, potisnuti ljudi sa ekstremnim nivoom anksioznosti i depresije. Dete koje su od detinjstva „lomili“ u ime viših sila neće ići da sruši državu, jer jednostavno nema snage za to. Odrastiće kao osoba navikla da se pokorava autoritetu koji ga udara čizmom ili svetom knjigom po glavi. Naći će sebi novog gospodara, a država obožava takve ljude.
 
A sada o glavnom – principu neagresije (NAP). Nasilje nad detetom je direktno i najgrublje kršenje NAP-a. Deca nisu vlasništvo roditelja, kao stolica ili kripto-novčanik. Ona imaju prava. I ako otac pravi kod kuće filijalu inkvizicije zato što se dete nije pravilno pomolilo ili je postavilo neprijatno pitanje – to nije „sloboda veroispovesti“, već banalna, otvorena agresija.
 
I upravo ovde će mnogim pravim anarhistima treptati oko, ali libertarijanci moraju maksimalno pažljivo pratiti šta se dešava iza visokih ograda „paralelnih institucija“. Ako vidimo otvoreno fizičko ili brutalno psihološko nasilje nad decom, nema apsolutno ništa sramotnog u tome da na takve roditelje pustimo službu za socijalnu zaštitu.
 
Da, nekome se može veoma dopasti ideja pozivanja države u pomoć. Ali hajde da ostanemo u realnosti. Mi još uvek nemamo privatne detektivske agencije za zaštitu prava dece koje im nude utočište i normalnu zamensku porodicu, a agresorima dozu leka za pojačanje njihovog inhibitora nasilja. A spasiti žrtvu od kršenja NAP-a u trenutku je važnije od teoretske čistoće. Ako kućni tiranin kvari život bespomoćnoj osobi, koristiti postojeći mehanizam zaštite (makar i državni) je normalno i moralno opravdano. To je zaštita osnovnog prava na život i nepovredivost. Ne postajete etatista zato što spasavate dete od batina. Postajete čovek.
 
Decentralizacija i sloboda od države su predivne stvari. Ali ne sme se dozvoliti tiranima da se skrivaju iza Biblije ili bilo čega drugog, pretvarajući svoje porodice u suverene totalitarne sekte. Prava sloboda ne počinje time što odbijamo da plaćamo poreze, već priznanjem prava svakog čoveka, čak i najmalog, na život bez nasilja.

Voluntarist, Bitarh

Porezi su pljačka. Ali znate šta je još gore? To je nepravedna pljačka!

Koja je bajka najpopularnija među odraslima? Ne, ne ona o tome da „ću početi da se bavim sportom od sledećeg ponedeljka“, pa čak ni ona da „pozvaćemo vas kasnije“. Najžilavija i najomiljenija bajka je mit o „pravednom poreskom sistemu“.
 
Svaki put kada neki političar u skupom odelu (kupljenom, uzgred, vašim novcem) izađe na govornicu i počne da propoveda: „Nateraćemo bogate da plate više kako bismo pomogli siromašnima!“, etatisti nam prodaju sliku plemenitog Robina Huuda. Ali u stvarnosti dobijamo Notingemskog šerifa, koji jednostavno istresa sitniš iz džepova radnika.
 
Hajde da vidimo kako ovaj „praznik pravde“ funkcioniše u stvarnom životu. Važno je razumeti da za ceo ovaj banket plaćate upravo vi – ona ista siromašna i nestalna „srednja klasa“. Ljudi koji jednostavno žele normalno da žive, otplate kredit za stan, odu na odmor i obezbede obrazovanje svojoj deci.
 
Kako nam država prodaje poreze? „Pogledajte onog tipa u Majbaху! Sada ćemo uvesti progresivnu stopu, porez na luksuz, oduzećemo mu imovinu i proživeti!“. Zvuči kao odličan plan, zar ne? Ali tu stupa na scenu surova stvarnost.
 
Stvar je u tome što zaista bogati ljudi ne primaju platu. Oni nemaju platni list koji računovođa Marija Ivanovna gleda uz tužan uzdah, odsečavajući odatle trećinu za državu. Bogatstva bogataša leže u akcijama, trastovima, fondovima, nekretninama i lukavim finansijskim instrumentima. Njima nije potrebno da podižu milione u gotovini da bi kupili jahtu. Oni jednostavno uzmu kredit u banci pod zalog svojih akcija uz smešnu kamatu. A krediti, kao što je poznato, ne oporezuju se!
 
Takođe, superbogati imaju ono što mi nemamo – čitave armije visoko plaćenih advokata i poreskih konsultanata. Za njih poreski zakon nije omča oko vrata, već jednostavno meni u restoranu, gde uvek može pronaći rupu, popust ili ofšor zonu. Oni se ne izbegavaju poreza, već ga optimizuju. I to rade briljantno.
 
A sada se vraćamo našoj srednjoj klasi. Tebi, meni, momku koji radi kao IT stručnjak, lekar ili drži malu kafeteriju. Svi smo mi za državu idealne mlečne krave. Stoimo u toru, nećemo pobeći nigde, a svi naši prihodi su prozirni kao suza bebe. Državi je lenjo i previše skupo da juri po prerijama divlje mustange (milijardere sa njihovim advokatima). Zašto se naprezati ako se može jednostavno doći u štalu i uzeti svoje?
 
Naravno, beskorisno je da se srednja klasa ogorčeno pita zašto nakon svih odbitaka, PDV-a u prodavnicama, akciza na benzin i skrivenih dažbina od plate ostaje samo mrvica. Oligarsi su već prebacili imovinu na Kajmanska ostrva. Tako da ćeš ti plaćati novi ivičnjak i zlatnu četku za toalet u gradskoj upravi. Ništa lično, samo socijalna pravda!
 
Upravo zato se srednja klasa trenutno uništava širom sveta. Država konstantno zateže šrafove, izmišlja nove dažbine, kazne i takse, predstavljajući to kao „brigu o društvu“. Šišaju nas tako često da ne stignemo da nam ponovo izraste vuna. Trudiš se, rasteš kao stručnjak, uzimaš dodatne poslove, otvaraš firmu, nakon čega naglo prelaziš u novu poresku kategoriju. Ti si sada „bogataš“ (po mišljenju poreske uprave, ako možeš sebi priuštiti meso svaki dan – ti si već skoro Rokefeler), i počinju da te mulju udvostručenom snagom.
 
Na kraju, šta imamo? Porezi nisu samo pljačka (iako fraza „Taxation is theft“ nikada neće izgubiti na aktuelnosti), već banalna nepravda. To je sistem u kojem su siromašni zavisni od milostinje, bogati igraju po svojim pravilima u VIP sobi, a za sve to plaća srednja klasa, koja svake godine postaje sve siromašnija pokušavajući da ostane na površini. Zato sledeći put kada čujete od nekog etatiste bajku o tome da porezi čine društvo „jednakim i pravednim“, jednostavno mu se nasmejte u lice!

Voluntarist, Bitarh

Država je slomila demografiju, i sada je čak ni migranti neće spasiti

Svaki moderni etatista ima na raspolaganju prilično zanimljiv „čit-kod“. Države širom sveta su svojim gušećim regulacijama, ludim porezima i inflacijom uguralle autohtono stanovništvo u takvu demografsku jamu iz koje se ne može jednostavno izaći. Dobijati decu u vreme kada poreska uprava nevidljivom (i sasvim vidljivom) rukom otima polovinu tvojih prihoda, a hipoteka liči na doživotno ropstvo zbog igara centralnih banaka – to je nedozvoljen luksuz za mnoge mlade porodice.
 
I tada prosečni autoritarni birokrat češe potiljak. On zapravo ima dva puta:
 
Prvi put je totalna deregulacija. Radikalno smanjiti poreze, olakšati regulacije, ukloniti birokratske barijere, dati ljudima da dišu, grade kuće, stvaraju biznise, bogaćaju se i samouvereno gledaju u sutrašnjicu. Učiniti tako da ljudi sami požele da rađaju, jer su sigurni u svoju budućnost.
 
Drugi put je, uz stezanje srca, pustiti milione migranata u zemlju, kako bi se barem nekako zapušili zevajući rupovi u budžetu i na tržištu rada, ali pritom ni za milimetar ne popustiti omču oko vrata sopstvenih građana.
 
Kao što mislite, šta činovnik bira? Naravno, drugu opciju! Autoritarni etatisti obično ne vole migrante, ali se boje gubitka moći nad ekonomijom i društvom do drhtaja u kolenima. Bolje je uvesti novu krv, nego dati slobodu svojoj.
 
Ali tu se dogodio sistemski kvar, „čit-kod“ je prestao da radi. Pogledajmo Španiju (o tome je nedavno odlično pisano u El Confidencial). Lokalni socijalisti su godinama molili migrante kao spasitelje solidarnog penzionog sistema (tj. legalizovane finansijske piramide). Ali iznenada je isplivala neprijatna istina – migranti stare! U Španiju je krenuo masovni priliv ljudi starijih od 45 godina.
 
I tada matematika udara činovnika pravo u lice. Čak i ako gospoda etatisti sanjaju o uvođenju takvih idealnih „pasivnih hamstera“ od 55+ godina, koji će tiho mesti ulice, voziti volan i reč krivu neće reći protiv vlasti – to više ekonomski ne funkcioniše. Takav „hamster“ će mlitavo odraditi 5–10 godina, platiti svoje tri pare poreza (ako uopšte izađe iz sive zone), a zatim nastupa penzioni uzrast. I šta dalje? A dalje će taj čovek 20+ godina isisavati iz budžeta koji puca po šavovima novac za minimalnu socijalnu penziju i besplatnu medicinu, koja u starosti košta beskrajno skupo. Umesto rešenja demografskog problema, država dobija gigantsku finansijsku crnu rupu. Prisustvo takvih migranata stvara kolosalno opterećenje za budžet, zapravo ne donoseći ekonomiji nikakav neto plus.
 
I znate šta je najironičnije? Etatizam je zarazna stvar, proširio se celom planetom. Birokratska omča nije ekskluziv razvijenih zemalja. Jer vlade onih zemalja odakle tradicionalno dolaze migranti, sa ne manjim entuzijazmom igraju iste igre: uvode nove zabrane, množe činovnike i terorišu biznis. Ishod je predvidiv: tamo stopa rađanja takođe ubrzano leti u provaliju! Mit o tome da negde na globalnom jugu postoji „beskonačan rezervoar mlade radne snage“ razbio se o realnost. U zemljama Latinske Amerike, Severne Afrike ili Centralne Azije mladih postaje sve manje, jer je dobijanje dece u uslovima njihovog rodnog, lokalnog državnog regulisanja – isti takav finansijski samoubistvo. Zato u bogate zemlje sada ne putuju zdravi dvadesetogodišnjaci, već upravo oni umorni ljudi pred pedesete. Države širom sveta su svojim ludim pravilima napravile globalnu demografsku zimu.
 
Alternativa opciji „ne mešati se u živote ljudi“ jednostavno ne postoji. Želite da nacija raste, a demografska kriza ostane u prošlosti? Ukinite poreze i totalnu regulisanost života! Kada čovek ima slobodu, vlasništvo i sigurnost da sutra država neće doći da to otme – on će sam izgraditi veliku porodicu. A dok etatisti nastavljaju da stežu omču, nikakvo uvoženje pokornih „hamstera“ neće spasiti njihove budžete od neizbežnog bankrota.

Voluntarista, Bitarh

Pisani ugovori su potporni štap za slabe koji uništava civilizaciju

Sada živimo u neverovatnom vremenu kada, da biste kupili pretplatu na striming servis, morate pristati na pravni talmud koji po obimu prevazilazi „Rat i mir“. Navikli smo da mislimo da je to normalno, znak „civilizovanosti“ i „pravne države“. Samo što u stvarnosti papirni ugovor debeo kao cigla nije znak progresa, već pre lekarski izveštaj o bolesti društva. Dijagnoza koja vrišti: „Više ne verujemo jedni drugima!“.
 
Iz tog razloga, hajde da razmotrimo jednu smele ideju: u zaista zdravom, slobodnom društvu, ogromna većina transakcija trebalo bi da se zaključuje jednostavnim rukovanjem. I ovde nije reč samo o romantici u duhu vesterna, već o suhoparnoj, pragmatičnoj i izuzetno efikasnoj stvari – institutu reputacije.
 
Čim prestanemo da verujemo reči, počinjemo da razmnožavamo papire. A gde su papiri – tu su pravnici, notari, regulatori i, naravno, naš omiljeni stacionarni bandit, koji rado preuzima ulogu vrhovnog arbitra za vaše poreze. Ali hajde da pogledamo u istoriju. Mislite da bi ljudi, bez državne kontrole i tona makulature, jednostavno počeli da se kidaju jedni druge? Nikako.
 
Kako su radile berze dijamanata u Antverpenu i Njujorku? Vekovima su tamo pravoslavni Jevreji zaključivali poslove vredne milione dolara. Znate kako je izgledao ugovor za partiju dijamanata? Nikako. Dva čoveka bi pogledala kamenje, rukovale i izgovorile: „Mazal u’Bracha“ („Sreće i blagoslova“). I to je to, posao je završen. Ako bi neko prekršio reč ili pokušao da podmetne smeće, nije ga vukli na sud. On je jednostavno zauvek izbačen iz zajednice. Njegova reputacija bi bila svedena na nulu i više nije mogao da kupi čak ni hleb od svojih. Rizik da izgubi obraz i biznis bio je hiljadu puta strašniji od bilo kakve državne kazne.
 
Još jedan primer je srednjovekovno Lex Mercatoria (Trgovinsko pravo). Zamislite: 11. vek, trgovci trguju od Engleske do Levanta. Ne postoji jedna jedinstvena država, već gomila različitih feudalaca. Kako da zaključuju ugovore? Stvorili su privatno pravo, bez kraljeva i činovnika. Ako je trgovac iz Genove prevario trgovca suknom iz Flandrije, ovaj nije pisao žalbu Papi rimskom. Vest o prevari bi se proširila svim sajmovima u Šampanji, i sa Genovljaninom jednostavno niko više nije hteo da posluje. Reputacija je bila tvrđa od zlata.
 
A šta tek reći o Divljem zapadu. Iz filmova deluje kao da su tamo ljudi samo pucali jedni u druge. U stvarnosti, dok tamo nije stigla federalna vlast sa svojim zakonima, ljudi (rudarji, farmeri, stočari) stvarali su klubove zahteva (claims clubs). Zemlju su kupovali i prodavali na časnu reč i zapis u knjizi kluba. Konflikte su rešavali komšije uz čašu viskija, a ne sudije u perikama. I to je radilo!
 
Ali danas smo odzvonili u veštini dogovaranja. Najvažniju ljudsku funkciju – sposobnost preuzimanja odgovornosti i rešavanja konflikata – dali smo na autsorski rad Levijatanu. Čim nešto krene naopako: „Tužiću te!“ ili „Zvaću policiju!“. Savremeni čovek se pretvorio u slabog i infantilnog tinejdžera koji trči da se požali „tatici-državi“ jer mu je neko srušio kulić u pesku. I „tatica“ je tome beskrajno radovan. Jer dok se mi tužimo, on prikuplja takse, širi aparat birokrata i piše nove zakone o tome kako pravilno da dišemo.
 
Totalno oslanjanje na pisane ugovore je potpora za društvo kojem su noge atrofirale. To je put u ništavilo! Pad socijalnog poverenja i totalna pravna infantilnost bukvalno izjeda savremenu zapadnu civilizaciju iznutra. Rimsko carstvo nije palo samo zbog varvara, već se zagušilo u sopstvenoj birokratiji i porezima, kada građani prestanu da budu građani i postanu samo „poreska baza“. I mi sada gazimo po istim grabljama. Društvo u kojem ljudi ne mogu verovati jedni drugima na reč, gde svako komšiju smatra potencijalnim prevarantom, a za kupovinu polovnog automobila potreban je ugovor od 100 stranica – to je krhko društvo. Ono će kolapsirati čim birokratski aparat zakaže, a to će se neizbežno dogoditi sa verovatnoćom od 100% na duge staze.

Voluntarista, Bitarh

Mreža poverenja: kako će matematika i kriptografija zameniti sudove i policiju

Zamislite da tražite dobrog automehaničara. Ne gledate reklame, već zovete najboljeg prijatelja Petu. Peta kaže: „Ne razumem se u kola, ali moj brat Kolja popravlja auta, a on se kune da u garaži u дядя Ašota rade savesno“. Odlazite kod Ašota jer verujete Peti, a Peta veruje Kolji.
 
U IT-u je „Mreža poverenja“ („Web of Trust“) digitalna verzija ovog principa. Umesto pasoša sa orlom ili pečata ministarstva, vaš identitet je digitalni ključ. Njega potpisuju prijatelji, kolege i kontragenti. Stvara se ogromna kriptografska mreža. Što se više poštovanih ljudi zauzme za vas, to je vaš značaj u društvu veći. A sada pogledajmo praktične primene ovog principa.  

  1. Kadaistar i registar imovine. Zašto nam trebaju činovnici koji prepisuju papire od naših poreza? U WoT sistemu, vaša imovina je vezana za digitalni ključ. Kupujete kuću? Transakcija se zapisuje u distribuiranu bazu podataka (kao blockchain) i potpisuje: od vas, prodavca i, recimo, pet svedoka-notara sa besprekornim rejtingom u Mreži poverenja. Nakon toga niko neće moći da vam oduzme pravo na imovinu, jer će svaki „lažni“ potpis biti odbijen.
  2. Garancija poslova. Recimo da kupujete partiju robe od neznanca iz drugog grada. Prebacujete novac na specijalan račun koji će se otvoriti samo uz prisustvo dva od tri ključa (multi-potpis 2 od 3). Jedan ključ je kod vas, drugi kod prodavca, a treći kod unapred izabranog Arbitra. Roba je stigla? Vi i prodavac stavljate dva potpisa – posao je završen. Prodavac je poslao ciglu umesto laptopa? Zovete Arbitra, on pregleda dokaze i svojim ključem vam vraća novac.
  3. Arbitraža („privatni sudovi“). Može se postaviti pitanje: „A šta sprečava Arbitra da se dogovori sa prodavcem i prevari me?“. Ovaj problem rešava reputacija u Mreži poverenja. Privatna arbitražna agencija živi samo od poverenja strana. Ako se ispostavi da je sudija primio mito, nezavisni revizori će mu sniziti rejting u WoT koloni. Socijalni kapital sudije će pasti na nulu i nijedna razumna osoba ga više neće uključiti u pametni ugovor.
  4. Problem „besplatnog vozača“. Recimo da nisu svi doprineli novčano za asfalt u naselju, ali svi njime koriste. Kako naterati one koji ne plaćaju da to učine bez poreske policije? Pomoću Mreže poverenja! Nisi platio donaciju za putni fond? Niko te ne kažnjava, živi kao i do sada. Ali, algoritam automatski poništava tvoj nivo poverenja kod komšija. Prilikom prilaska rambli u naselju, pametni senzor će samo reći: „Vaš ključ nije servisiran, uplatite dobrovoljni doprinos ili idite maci putem tabačnog puta“. Život bez prisile, ali sa prirodnim posledicama!
  5. Ostracizam umesto zatvora. Zatvori su veoma skupi (mi ih plaćamo), i oni ne ispravljaju ljude, već od njih prave profesionalne kriminalce. Mnogo bolje bi bio ugovorni ostracizam. Osoba je prevarila partnere za novac i odbila da plati odštetu prema sudskoj odluci? Autoritativni arbitraži zakače na njegov otvoreni ključ kripto-oznaku: „Prevarant“. Njegov rejting u globalnoj mreži poverenja pada ispod nule. Aktiviraju se automatski protokoli: pametne brave u car-sharingu se ne otvaraju, kase u supermarketima odbijaju njegove transakcije, privatne obezbeđujuće firme ga ne puštaju na privatne posede. To je strašnije od zatvora. Svako u takvoj situaciji će ići da nadoknadi ono što je dugovao.
  6. Kreditiranje bez banaka. Zamislite sistem mikrokredita koji se ne zasniva na tome da li osoba zvanično radi u kancelariji, već na njenoj istoriji u Mreži poverenja. Potrebna vam je sredstva za pokretanje biznisa? Vaši jemci su čvorovi u mreži sa kojima ste kontaktiirali poslednjih 5 godina. Ljudi će vam pozajmljivati novac ili investirati u vaš startup direktno preko P2P, videći vaš kristalno čist profil u Web of Trust.

 
Država nas vekovima ubeđuje da ćemo bez batine skliznuti u kameno doba i pokoliti jedni druge. Ali istina je da nam tehnologije već danas omogućavaju da gradimo strukture zasnovane na dobrovoljnosti, reputaciji i matematici. Bez batina i poreza – samo uzajamno poštovanje i odgovornost za svaki digitalni rukovanje!

Voluntarist, Bitarh