Pravo i zakon pri prelasku na ankap

U komentarima je postavljeno još jedno pitanje o temi, i ne želim da odgovaram isključivo sa teorijskih pozicija, jer već nešto više od tri godine imam mogućnost da pokušam nešto da implementiram. Zato želim da razmislim o problemima prava i zakona u ankap zajednici na primeru Montelibera.

Ograničiću pojmovni aparat koji koristim. Pravo – red rešavanja konflikata prihvaćen u zajednici. Zakon – pravna norma koju zajednica smatra dopustivim nametnuti silom. Sud – procedura rešavanja konflikata od strane treće strane koja nije uključena u konflikt. Jurisdikcija – podsudnost, odnosno krug konflikata koje je u zajednici uobičajeno rešavati određenim sudom.

Montelibero, kao i svaka druga ankap zajednica u eri dominacije država, ne može pretendovati na punu jurisdikciju nad svojim članovima. Da, svako pitanje može biti rešeno u jurisdikciji Montelibera – ali samo ako država nije svesna toga. U suprotnom, država može nametnuti svoje zahteve o tome šta strane u konfliktu moraju uraditi.

Zajednica Montelibero je mala. U njoj nema mogućnosti za punovrednu tržišnu konkurenciju mnoštva različitih sudova. Međutim, to nije razlog za poklanjanje državi. Na kraju krajeva, implementirali smo tokenomiku – i sada imamo sopstveni, veoma jeftin i efikasan finansijski sistem. Na jednom jedinom blokčejnu, bez konkurencije između njih (pokušali smo da dodamo druge, ali se nisu primili). Iako privatno ništa ne sprečava razmenu bilo kojih vrednosti: bilo robe, bilo fjat novca, bilo raznih kriptovaluta. Isto važi i za sudove: uz obostrano saglasje, sporove može rešavati bilo bacanje novčića, bilo medijacija kod unapred dogovorenog autoriteta, bilo dvoboj – ali ako nema saglasnosti, moraćemo se osloniti na neki unificirani sudski mehanizam po defaultu.

Svaka jurisdikcija je podložna snažnom pozitivnom efektu razmere: što se više konflikata u njoj rešava, to će za veći broj potencijalnih konflikata unapred biti dogovorena upravo ta jurisdikcija. To je razumljivo: ljudi štede kognitivne resurse i bez posebne potrebe neće držati u glavi mnogo različitih pravnih mehanizama, te će u krajnjoj liniji težiti jednoj opciji, čak i ako ona u konkretnom slučaju nije najoptimalnija. Postoje i negativni efekti razmere: čak i najefikasniji sudija teško može značajno da poveća svoju produktivnost, pa će pri povećanju potražnje verovatno podići cenu. Zbog toga je za skaliranje ovakvih usluga praktično primeniti mehanizam franšize: sudije mogu biti različite, ali će koristiti jedinstvenu proceduru i jedinstvene pravne norme.

Odakle da one dođu? Šelinova tačka ovde su procedure prihvaćene u nadležnoj jurisdikciji, odnosno u crnogorskim sudovima. Zašto? Barem zato što će se teoretski upravo njima obratiti oni koji budu nezadovoljni odlukom suda Montelibera. Ali, pošto je lokalno zakonodavstvo puno svakakvog etatističkog smeća, to se, naravno, mora izbaciti i zameniti sopstvenim domaćim pojmovima. Osnovnih principa u libertarianizmu je malo, ali konkretne pravne norme koje im ne protivreče mogu biti različite. I tu će Šelinove tačke biti presedanti. Svakom sledećem sudu će biti lakše da primeni prethodno korišćenu normu nego da izmišlja novu za svaki sledeći slučaj. Takođe, svim članovima zajednice Montelibero će biti lakše da polaze od ustaljene pravne prakse, jer je predvidljivost u poslovima osnova za poverenje.

Ali, kao što je poznato, malo je razumeti da li su zakoni dobri, treba pitati da li se oni izvršavaju.

Dokle god je sudska praksa mala, moramo se osloniti uglavnom na savesnost strana i neformalni autoritet sudije. Potencijalna mogućnost obraćanja državi za izvršenje sudskih odluka aktuelna je samo za najkrupnije slučajeve, gde iznos koji je u pitanju opravdava prateće troškove. U najsitnijim slučajevima, strana koja je izgubila će bez pitanja platiti, jer je iznos zanemarljiv. Problem su slučajevi srednje veličine, kada je angažovanje državnog izvršenja i dalje preskupo i sramotno, a strana koja je izgubila ne želi da plati.

Najcivilizovaniji način za postizanje izvršenja sudskih odluka je široka upotreba zaloga. Pri čemu ovde predviđam postepenu evoluciju od jednokratnih zaloga za obezbeđenje konkretnog tužbenog zahteva – ka stalnim zalozima koji potvrđuju spremnost na izvršenje odluka konkretne jurisdikcije.

U početku to može funkcionisati otprilike ovako. Član zajednice želi da stupi u pravne odnose sa drugim članom zajednice. Na primer, da iznajmi auto, stan, pozajmi novac, zaključi ugovor o radu. Pored direktnog ugovora kontraktenata jedno s drugim, oni takođe obaveštavaju sud o tome i prebacuju na račun koji kontroliše sud iznose zaloga, čija veličina zavisi od veličine odgovornosti koju nameće ugovor koji se zaključuje. Zatim iz ovog zaloga može biti naplaćena penala, recimo, od radnika za oštećenje opreme, kao i od poslodavca – za radnu povredu koja se desila njegovom krivicom.

Ali postepeno, kako sud gradi sopstvenu reputaciju, zalog će postati stalni: priznaješ jurisdikciju MTL-suda – postavljaš na račun koji on kontroliše određeni depozit, svojevrsnu „cenu časti“, ako koristimo staroirske termine. Sada svako može biti siguran da ti se u okvirima cene časti može bezrezervno verovati. Želiš da povećaš reputaciju – jednostavno povećaš depozit. Napuštaš zemlju, ili, recimo, poslednja odluka suda je izazvala tvoje nepoverenje – smanjiš depozit. Izlaziš iz jurisdikcije – povlačiš depozit u potpunosti (sa određenim zastojem, kako bi se utvrdilo da nemaš dugova po starim ugovorima).

Štaviše, na bazi ovog rešenja može se razviti, recimo, institut jamstva, kada jamac povećava poverenje u osobu za koju jamči, rizikujući sopstveni sudski depozit.

Bilo bi sjajno ako bi povećanje cene časti doprinelo poštovanju u zajednici, ali se takav odnos neće formirati sam od sebe – prvo će biti potrebno razviti tradiciju uključivanja ljudi sa visokom cenom časti u odgovorne pravne odnose, na primer, kao svedoka u velikim transakcijama ili kao tužitelja u slučajevima od društvenog značaja. Takođe, sasvim može pojaviti mehanizam povećanja tuđe cene časti putem uplata sudskih depozita na tuđi račun – ako lična poštenost osobe daleko prevazilazi njene finansijske mogućnosti. Rezultat će biti nešto poput hoppeanske prirodne aristokratije.

I, naravno, ceo ovaj mehanizam će raditi mnogo gore ako se ispostavi da postoji veliki broj članova zajednice koji ga potpuno ignorišu, ali na isti način stupaju u pravne odnose jedni s drugima. Oni mogu biti previše siromašni da bi zamrzli novac zarad reputacije. Mogu ne verovati konkretnom sudu. I, na kraju, mogu ne verovati samom mehanizmu.

Faktor siromaštva se do određene mere rešava kroz mehanizme jamstva. Faktor nepoverenja u konkretan sud – kroz konkurentske sudove. Faktor nepoverenja u mehanizam – jednostavno je pitanje navike. Poverenje se gradi, samo treba ne pokušavati da ga nametneš.

Zlostavljanje životinja, nasilje nad ljudima i psihopatija

Voluntarist, Bitarh

Radnje koje su okrutne prema životinjama ili dovode do njihove smrti bez opravdanog razloga, na primer, mučenje, nanošenje povreda, trovanje ili odbacivanje, mnogima će izgledati kao jasan znak da osoba koja to čini ima psihičke poremećaje i sasvim može biti sposobna da podjednako lako vrši nasilje nad ljudima. Zapravo, mnoga istraživanja su otkrila vezu između okrutnog tretiranja životinja i različitih oblika nasilja. Takođe, jedno od njih je detaljno istražilo vezu sa nivoom psihopatije.

Kao što pokazuje jedno švajcarsko istraživanje, ljudi koji su bili okrutni prema životinjama u detinjstvu, tokom svog života 3 puta češće vrše teške činove nasilja, kao što su pljačka, otmica ili napad[1]. A drugo istraživanje, sprovedeno na dva uzorka žena, pokazalo je vezu sklonosti ka takvom tretmanu sa proaktivnom agresijom, sadizmom, psihopatičnim predispozicijama i crtama bezosećajnosti i beskrušnosti[2]. Oko 60% pojedinaca koji izjavljuju da su u detinjstvu bili svedoci ili učesnici u okrutnom tretiranju životinja, takođe izveštavaju o iskustvu zlostavljanja dece ili nasilja u domaćinstvu. Ispostavilo se da je okrutno tretiranje životinja „crveni alarm“ za nasilje u porodici[3]. Konačno, prema podacima različitih istraživanja, od 23% do 77% domaćinstava u kojima se javlja nasilje od strane intimnog partnera, takođe pokazuje prisustvo okrutnog tretiranja životinja (a ako se pored stvarnog okrutnog tretiranja dodaju i pretnje da će se ono primeniti, dobijamo od 21% do 89% takvih domaćinstava)[4].

Ljudi koji okrutno tretiraju životinje u proseku imaju više pokazatelja psihopatije. Pritom je sa psihopatijom najsnažnije povezana primena mučenja nad životinjama. Prosečan rezultat za pojedince koji su vršili takve radnje prema PPTS testu iznosio je 13,04 poena, dok je za one koji to nisu činili bio 10,19 poena (prosečna razlika je iznosila 2,85 poena). Sledeća po jačini takve veze je ubijanje životinja (prosečna razlika je iznosila 2,65 poena), a nakon toga nanošenje štete životinjama (prosečna razlika je iznosila 2,34 poena)[5].

Može se sa sigurnošću tvrditi da je okrutno tretiranje životinja zaista povezano sa većom sklonošću osobe ka vršenju nasilja nad drugim ljudima. Takođe postoji značajna veza sa psihopatičnim predispozicijama, što može ukazivati na prisustvo psihičkih poremećaja. Posebno treba obratiti pažnju na poremećaje u radu mehanizma inhibicije nasilja, čime neki istraživači objašnjavaju nesposobnost određenih pojedinaca da percipiraju patnju životinja, kao i bezosećajni i prezriv odnos prema njima[2].

Unutrašnji konflikti volonterskih organizacija

Nedavno sam objavio dugačak post Unutrašnja dinamika libertarianskih zajednica. Tamo se, između ostalog, pominje opasnost od ekstremne ozbiljnosti u sitnicama:

Podsvesno shvatajući određenu komičnost svoje pozicije, onaj koji se raspravlja, u polemičkom zanosu, počinje da optužuje protivnike za kršenje čak i osnovnih vrednosnih principa.

I evo, sasvim nedavno, pišu mi u privatnoj poruci:

Smatram da je trenutni Sekretar prekoračio svoja ovlašćenja. Savet nije u stanju da samostalno reši ovu krizu, jer deo članova Saveta podržava postupke Sekretara, dok ostali ostaju ravnodušni prema onome što se dešava. Ovo nije jedini slučaj na koji postoje primedbe, ali ovaj slučaj je već jeziv.

Koji je to jeziv slučaj? Pa, admin Telegram četa je uključio „slow mode“ u četu. Zašto je slow mode potreban u četu od dve desetine ljudi, nemam pojma, ali ovaj slučaj upravo ilustruje kako se u strogo dobrovoljnoj organizaciji ljudi lako uvrede zbog najmanjeg znaka nepoštovanja od strane onih koji poseduju određena tehnička ovlašćenja.

A evo i drugog primera, već javnog – i takođe ogorčenost upućena sekretaru: jedan od sudija MTL-suda je uklonio sekretara suda sa vođenja slučaja, jer je on, po njegovom mišljenju, некоrektno vodio prepisku sa stranama, a takođe je bez potrebe prisustvovao u četu gde su sudije razgovarale o slučaju. A sekretar odluči da se ne ukloni, umesto toga su uklonili sudiju.

Ovaj obrazac se stalno ponavlja. Šta je potrebno za njegov nastanak?

  1. Organizacija koja se sastoji od volontera
  2. Postojanje jedinstvene administrativne pozicije u njoj
  3. Postojanje tehničkih mogućnosti administratora da ograniči prava ostalih učesnika organizacije.

To je sve. Pre ili kasnije će nastupiti situacija u kojoj će administrator početi široko da tumači svoje funkcije i primeni svoje tehničke mogućnosti tako da ograniči prava drugih učesnika organizacije, pri čemu će deo učesnika taj postupak smatrati zloupotrebom.

Da u organizaciji postoje plaćeni zaposleni, postupci administracije bi se dočekali smirenije (svaka kapris za vaš novac). Da je umesto jednog administratora bilo celo kolegijum, moglo bi se apelovati na jednog, tražeći da poništi postupke drugog (takođe veoma bogata klasa konflikata, ali daleko manje oštrih). Konačno, da administrator nije imao tehničke mogućnosti kojima se može zloupotrebiti, bilo bi mu mnogo teže.

Ne diramo tačku 1, jer neka o konfliktima u hijerarhijskim komercijalnim organizacijama diskutuju Bitarch i Voluntarist.

Tačku 2 je mnogo lakše pobediti. Ako je grupa mala i sastoji se od formalno ravnopravnih učesnika, onda svi treba da budu admini (ako deo učesnika ima neki ekvivalent probnog perioda, admin prava im se mogu dodeliti nakon uspešnog završetka istog) – to je vidljivo potvrđivanje uzajamnog poverenja unutar organizacije. Kao opcija – potpuno zaobilaženje administratora.

Što se tiče tačke 3, ona previše zavisi od izabranih alata za komunikaciju. U Montelibero za to se koristi skoro isključivo Telegram. U njemu je jedina mogućnost da se isključe tehničke mogućnosti administriranja grupe ta da se grupa kreira pomoću servisnog naloga, dodaju učesnici, a zatim se iz grupe obriše njen kreator. U principu – i to je izlaz za malu, slogornu grupu koja želi da komunicira isključivo o poslu i ne želi da gubi unutrašnu povezanost zbog nečijeg povređenog ponosa.

Naravno, od administratora ima i koristi. Ali to je upravo ona linija argumentacije pomoću koje etatisti objašnjavaju korist od države. Ne, korist ne dolazi od administratora, već od tradicije poštovanja kolega. Primenjeno na radne grupe, to znači samootgraničenje u pogledu off-topic tema i stila komunikacije. Ako se takva tradicija uspostavi – administrator nije potreban. Ako se ne uspostavi – snagama samo jednog administratora ona se ne može uvesti. U svakom slučaju, potrebna je dobra volja ostalih učesnika.

Kako korporativni psihopate utiču na uslove rada i dugoročni uspeh kompanije

Voluntarist, Bitarh

U biznisu sa brzom fluktuacijom kadrova i relativno površnom procenom ličnih osobina zaposlenih prilikom njihovog imenovanja na različite funkcije, često priliku za napredovanje dobijaju besramni i lažljivi korporativni psihopate. A njihove karakteristike, kao što su ultra-racionalnost i odsustvo emocionalne uznemirenosti i empatije prema drugim zaposlenima, čak mogu u početku delovati korisno u aktivnostima usmerenim na ostvarivanje profita. U međuvremenu, u dugoročnoj perspektivi, postupci korporativnih psihopata mogu dovesti do katastrofalnih posledica.

Počnimo od toga što mnogi zaposleni psihološki ne mogu da izdrže da budu njihovi potčinjeni. Kod psihopatičnih menadžera značajno se povećava fluktuacija kadrova. Takođe, zbog njih u kompaniji opada nivo kooperacije između različitih odeljenja. Na primer, psihopatični menadžeri mogu narediti zaposlenima da ne komuniciraju sa drugim odeljenjima na bilo koji način, osim preko njihovog posredovanja. To se radi kako bi prikrili prevarantske šeme koje sprovode. Još jedna odika upravljanja korporativnih psihopata je maltretiranje i zastrašivanje potčinjenih s ciljem da ih uključe u svoje šeme, kao i prisilno otpuštanje svih koji ne pristaju da im se bezrezervno potčine.

Pri tome, za više rukovodstvo, koliko god to kontraintuitivno zvučalo, psihopatični menadžeri deluju kao odlični radnici, jer se dobro snalaze u smanjenju novčanih troškova kompanije. Naravno, u stvarnosti to nije njihova zasluga, već je prisvajaju od drugih menadžera koje su prisilili na učešće u svojim šemama. Oni su vešti u tome da obmanjuju više rukovodstvo i prikrivaju maltretiranje kojim se bave prema svojim potčinjenim.

Naravno, u dugoročnoj perspektivi takve manipulacije i stvaranje nepodnošljivih uslova rada samo nanose štetu. Smatra se da su upravo korporativni psihopate često razlog bankrota kompanija. Dobri ljudi sa veštinama i talentima daju otkaz pod njihovim rukovodstvom, etička reputacija kompanije opada, kvalitet proizvoda se smanjuje, zbog čega se gube klijenti. Takođe, prevarom i manipulacijama korporativni psihopate dolaze do pozicija za koje nisu pogodni, dok istovremeno, radi sopstvenih ličnih interesa, „ućutkuju“ zaista iskusne radnike.

U istraživanjima se često navodi primer američkog kriznog menadžera Alberta Danlopa, koji se specijalizovao za „spasavanje“ kompanija, što je zapravo predstavljalo njihovo dovođenje u stanje pogodno za prodaju, potpuno ignorišući njihovu budućnost. Kako mnogi istraživači smatraju, on je bio psihopata. Na Vol Stritu je bio poznat po svom nemilosrdnom i zastrašujućem pristupu smanjenju troškova i bezdušnoj ravnodušnosti prema otpuštanju zaposlenih. Postavši generalni direktor kompanije „Scott Paper“, otuđio je imovinu u vrednosti od oko 2 milijarde dolara, otpustio trećinu zaposlenih i nakon godinu dana uspešno je prodao konkurentu. Međutim, ta kompanija se već pokazala kao neizdrživa, a njena glavna kancelarija je zatvorena. U konačnici je oko 11 hiljada ljudi ostalo bez posla. Danlop je pak ostao sa 100 miliona dolara otpremnine. Slično je postupio i sa kompanijom „Sunbeam“. Nakon godinu dana njegovog upravljanja, kompanija je prijavila ogroman porast prodaje, a njene akcije su porasle za 50%. Međutim, kasnije se ispostavilo da je to bila prevara. Na samom početku, Danlop je stvorio utisak da kompanija trpi ogromne gubitke, kako bi kasnije izgledalo da se njena situacija naglo promenila na bolje. Na kraju je zbog prevare završio na klupi optuženih, a kompanija je bankrotirala.

Rukovodioci u čijoj ličnosti se prepoznaju crte psihopatije, kao što su nemilosrdnost i bezdušnost, stvaraju nepodnošljive radne uslove i u potrazi za isključivo ličnom koristi mogu čak uništiti kompaniju. Takvih pojedinaca treba se plašiti; oni nikada ne bi smeli dobiti rukovodeće pozicije, barem dok ne prođu terapiju koja ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje su i nemilosrdni psihopate.

Mrežna država – sve!

Dakle, dogodilo se. Poslednje, a ujedno i ključno, poglavlje Mrežne države je prevedeno. U njemu Baladži detaljno objašnjava:

  • Šta je mrežna država (to je Montellibero koji je dobio diplomatsko priznanje od Salvadora);
  • Šta će se desiti ako iz definicije mrežne države izbacimo jedan od delova (u većini slučajeva će se ona slomiti, ali ako se izbaci stav o neophodnosti diktature osnivača mrežne države, biće čak i bolje – uslovno rečeno, Bitcoin umesto Ethereum-a);
  • Da digitalizacija prožima sve, sa čim je nemoguće boriti se, a mrežna država je upravo način da se predvodi taj proces, umesto direktne borbe protiv digitalnog gulaga centralizovanih nacionalnih država;
  • Da je startap zajednici, ako pretenduje razvoju, potreban visok nivo unutrašnjeg poverenja, a prijatni bonusi biće očigledne demonstracije složnosti (na primer, MTL-fest) i odsustvo javnih prepirki;
  • Da je tokenomika sjajna (ali Baladži se opsesivno fokusira na internu valutu zajednice, iako je sopstvena računica sporedna stvar, dok je mnogo važniji sam princip javne fiksacije novčanih i društvenih obaveza);
  • Da je izuzetno važno izmoliti prvo diplomatsko priznanje od bilo koga, pa makar i od Nauru-a, a dalje će već biti lakše;
  • I na kraju nudi razne tehnološke ideje o povezivanju oflajna i onlajna, po kojima se oseća da osoba razmišlja iz paradigme obilja kapitalnih dobara – radujmo se za njega.

Ako se neko još nije uhvatio za knjigu, sada je pravo vreme. Ne vidim veliki smisao u pravljenju audio-knjige – previše je eksternih linkova, od kojih je mnoge prilično zanimljivo pregledati. Iz istog razloga je malo verovatno izdavanje teksta u epub formatu – takva knjiga se ionako mora čitati dok ste onlajn, i poželjno u pretraživaču. Autor obećava da će povremeno dopunjavati knjigu. Ako neko bude pratio ažuriranja, šaljite mi linkove ka novim delovima teksta, ažuriraću prevod.

A za sada – hvala svima na dugom čekanju, kanal zvanično izlazi iz odmora. Trebaću da pročešljam da li se nakupilo zanimljivih pitanja od čitalaca, da napišem novi članak za Ježa, i da konačno završim sa prevodima Maka i Molinju, koliko se već može odlagati.

P.S. Čitaoci su brzo generisali pdf. On nije bez grešaka – unutrašnje napomene su u njemu postale eksterne linkovi – ali je u celini sasvim pogodan za čitanje.

Zašto su fizičke „kazne“ dece apsolutno nedopustive

Voluntarist, Bitarch

Tako zvane fizičke (telesne) „kazne“ ili batine su varvarska praksa primene nasilja nad decom sa ciljem da se promeni njihovo ponašanje. Nažalost, i dalje postoje roditelji koji smatraju takvu praksu dopustivom, ili čak potpuno normalnom. Takođe je podržavaju neki društveni delatnici ultrakonzervativnih i autoritarnih stavova, na primer, američki psiholog Džejms Dobson. Po njegovom mišljenju, samo blage metode vaspitanja nisu dovoljne – potrebno ih je kombinovati sa nanošenjem bola deci zbog neposlušnosti i osporavanja autoriteta roditelja, jer je to najbolji metod sprečavanja lošeg ponašanja. Pored toga, autoritarno vaspitanje dece bi, prema njegovim rečima, trebalo da doprinese očuvanju javnog reda i sprečavanju socijalnih nemira sličnih onima koji su se dešavali u SAD-u 1960-ih godina. Sigurno će većini ljudi Dobsonov stav delovati krajnje okrutno, obmanjujuće, varvarski, neadekvatno, ili čak potpuno besmisleno. Ipak, razmotrićemo konkretne argumente protiv primene nasilja nad decom.

Pre svega, neophodno je primetiti da telesne „kazne“ jednostavno ne rade. Namerno pišemo pod navodnicima, jer okrutni roditelji koriste reč „kazna“ kako bi zamaskirali svoje nasilje i izbegli optužbe da otvoreno podržavaju nanošenje štete deci. Dakle, umesto uspostavljanja roditeljskog autoriteta, batine samo demonstriraju roditeljsku slabost i emocionalni slom. Takođe, analiza 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece pokazuje da fizičke „kazne“ ne uklanjaju neželjeno ponašanje, već dovode do 14 značajnih negativnih posledica:

– Pogoršanje sposobnosti za moralno rasuđivanje;
– Povećana agresivnost dece;
– Povećano antisocijalno ponašanje;
– Pojačanje destruktivnog ili štetnog ponašanja usmerenog ka drugim ljudima ili predmetima;
– Pojačanje simptoma anksioznosti ili depresije;
– Problemi sa mentalnim zdravljem deteta;
– Pogoršanje odnosa između roditelja i deteta;
– Smanjenje kognitivnih sposobnosti i pogoršanje uspeha u školi;
– Smanjenje samopoštovanja;
– Veća verovatnoća da postanu žrtve fizičkog nasilja;
– Antisocijalno ponašanje u odraslom dobu;
– Problemi sa mentalnim zdravljem u odraslom dobu;
– Problemi sa zloupotrebom alkohola ili droga u odraslom dobu;
– Podrška nasilju nad decom u odraslom dobu (ovde bi bilo prikladno ponovo pomenuti Dobsona, kojeg su i u detinjstvu tukli).

Posledice fizičkih „kazni“ su analogne onima koje nastaju usled traume izazvane nekim drugim tipovima detinjstva iskustava – fizičkim i emocionalnim nasiljem, zanemarivanjem, seksualnim nasiljem, domaćim nasiljem i prisustvom psihičkih oboljenja u porodici. Takođe, istraživanja su pokazala da deca, kada se suoče sa štetnim iskustvima, postaju preosetljiva na emocionalne reakcije drugih ljudi, jer neke od njih, na primer bes, počinju da asociraju sa naknadnim lošim postupcima. Kod dece koja su bila izložena fizičkim „kaznama“, mozak počinje da funkcioniše na isti način kao i kod dece izložene drugim oblicima nasilja. Pored toga, negativno detinjstvo iskustvo može povećati rizik od pojave određenih fizioloških problema, na primer, pogoršanja mišićnog metabolizma.

Konačno, neki istraživači smatraju da je kažnjavajući politički stav, uključujući odobravanje rata kao instrumenta nacionalne politike i smrtne kazne, posledica nasilnog vaspitanja. Oni koje su u detinjstvu tukli, zastrašivali i sramotili roditelji, i koji nisu prevazišli odgovarajuće psihološke probleme pomoću psihoterapije, skloni su da prenesu svoj detinji bes na političke stavove i druge grupe ljudi. Postoji mišljenje da je široka praksa okrutnih metoda vaspitanja dece u Nemačkoj početkom 20. veka odigrala značajnu ulogu u kasnijem rastu broja pristalica nacističkih stavova.

Unutrašnja dinamika libertarianskih zajednica

Slediće dugačak tekst u tri dela. Napisan je po nalogu Soza, uz donaciju od 50 EURMTL. Rad je trajao skoro ceo mesec. Za obična pitanja sa priloženim donacijama to je nepristojno mnogo, ali se sećam da su u vreme kada Bitarh još nije sam objavljivao na mom kanalu, već je naručivao od mene pisanje longrida, tempi bili slični. Nažalost, teško uspevam da zadržim velike zamisle u glavi, pa sa povećanjem obima zadatka vreme rada raste očigledno u nelinearnoj proporciji: do par dana za post u telegram formatu, mesec dana za longrid, godinu i po za knjigu od 84 stranice…

Zadatak od klijenta nije bio formulisano previše precizno, ali se svodio na kreiranje i predstavljanje pomirivog narativa za zajednicu Montelibero, koja trenutno doživljava unutrašnje trenje zbog razlika u pristupima postizanju ciljeva pokreta.

činilo mi se prikladnim da malo proširim temu, ali ne toliko da finalni recepti budu neprimenljivi na konkretnu zajednicu.

Deo 1. Zašto libertarijanci ne vole ugovore?

Postoji mišljenje da libertarijanci obožavaju ugovore i da im se skoro mole. To nije tačno. Libertarijanci u masi imaju prilično običan sistem vrednosti, i zato ne vole ugovore. Ono što vole, kao i svi normalni ljudi, je atmosfera otvorenosti i uzajamnog poverenja. Onaj ko tvrdi suprotno, verovatno je i sam nekada to voleo, ali je njegovo poverenje iznevereno.

Šta je poverenje? To je ubeđenje da će kontrahent iskreno zastupati tvoje interese, a ako oni dođu u sukob sa njegovim sopstvenim, on će ipak po mogućnosti uzimati tvoje u obzir, i ako bude potrebno, povremeno žrtvovati svoje. Otvorenost pak znači da kontrahenti saopštavaju potpune i pouzdane informacije o svojim interesima i ostalim činjenicama koje se odnose na predmet interakcije. Kako se to ne može voleti?

Upravo zato libertarijanci preferiraju da se okupljaju u zajednice. U krugu ljudi koji dele zajedničke vrednosti, poverenje je obično veće, a ako su te vrednosti libertarijanske, onda — naročito u poslovnim pitanjima — uzajamno poverenje može sa strane izgledati kao da graniči sa naivnošću.

Ugovor je pak proizvod uzajamnog nepoverenja. Izvoli precizno izložiti šta ćeš zahtevati od mene i šta si spreman da mi daš zauzvrat, i koje instrumente imamo da jedni druge primoramo na poštovanje napisanog. A još preciziraj značenje termina, kako na sudu ne bi isplivalo da si mislio na nešto sasvim drugo nego na ono na šta sam ja nagoveštavao…

Ne da libertarijanci potpuno zanemaruju ugovore prilikom zaključivanja poslova međusobno, ali to je obično samo kratak rezime komunikacije u ćaskanju, čisto da se ne zaboravi: pozajmljujem toliko-toliko, na određeni rok, pod određenu kamatu, isplate u jednakim delovima mesečno prvog u mesecu. Što je poverenje veće, to više nijansi ostaje po strani.

Poverenje u poslovima i mogućnost oslanjanja na ljude u tome da će zastupati tvoje interese — to je ogromno dragocenost, jer svodi transakcione troškove na zanemarljiv minimum, a time obezbeđuje maksimalnu tržišnu efikasnost. Ali ta dragocenost je, nažalost, veoma krhka.

Poverenje može uništiti prevarant. To je veoma banalan rizik, i on se delimično ublažava jednostavnim stažom boravka u zajednici. Što prevarant duže mora da održava besprekornu reputaciju kako bi stekao poverenje, to mu je potreban veći posao da bi prevario kontrahenta i na kraju ipak ostao u profitu.

Ali poverenje može uništiti i „zatucani pedant“. Onaj ko u libertarianskoj zajednici zahteva što detaljniji ugovor, a potom počne da insistira na tome da se on poštuje do poslednjeg slova — to je odvratan kontrahent. On se bukvalno pozicionira kao tuđi, govori da ste svi vi sumnjivi tipovi i spremni da prevarite svakoga pri prvoj prilici. Zato, evo deset stranica sitnog teksta na neizgovornom pravnom jeziku, sada idemo kod notara da overimo, a ovde nam je propisan državni sud, a ovde je navedena kazna za kašnjenje, i tako dalje, i tako dalje.

Zato libertarianske zajednice teže da odbace i prevarante i pedante, nastojeći da sačuvaju nevinu jednostavnost poverenja. Ali dosledno odbacivanje takođe zahteva svesne i neprijatne napore. Prevarant može biti šarmantan, i ako nije lično tebe prevario, javlja se iskušenje da nastaviš prijateljstvo s njim. Pedant može biti vrhunski profesionalac, i to daje stimulaciju da se on trpi, uprkos svemu uznemirujućem u komunikaciji.

Zato je u stvarnim libertarianskim zajednicama redak potpuni ostracizam. Obično se član zajednice koji izaziva odbacivanje jednostavno potisne na periferiju. Tamo on može ili preurediti svoje ponašanje i vremenom se vratiti bliže jezgru, ili ostati u nejasnom statusu delimičnog izopštenika, ili napustiti zajednicu po sopstvenoj volji. Tako su libertarianske zajednice prilično otporne na probleme sa pojedincima, i oni ne utiču primetno na atmosferu poverenja. Međutim, mnogo opasnija je druga pojava. Raskol.

Deo 2. Zašto libertarijanci ne vole korporacije?

Postoji mišljenje da je svet pobednika libertarijanizma rat korporacija. Pročitavši prvi deo, lako je zaključiti da to takođe nije tačno. Ali nije sve tako jednostavno.

Zajednice čiji članovi dele libertarianske vrednosti sposobne su da imaju veoma visok nivo unutrašnjeg poverenja. Međutim, libertarianske zajednice obično imaju ne samo vrednosti, već i ciljeve. Njihovim članovima se ne sviđa spoljni svet, gde je situacija sa slobodom prilično loša, i oni nastoje da na neki način ujedine napore članova zajednice kako bi uticali na spoljni svet i učinili ga slobodnijim. Ta plemenita težnja, nažalost, može dovesti do prilično tužnih rezultata.

Da bi se zajednica pretvorila u pokret — odnosno da bi se članovi zajednice podstakli na postizanje nekog cilja — taj cilj mora biti ili brzo i proverljivo dostižan, čak i po cenu ozbiljnih napora (na primer, pokret za ukidanje nekog represivnog zakona), ili lako podeljiv na faze koje očigledno približavaju konačnom cilju (na primer, pokret za ulazak u EU, za šta postoji kontrolna lista zahteva).

Međutim, može se desiti i da cilj izgleda primamljivo, ali pati od nedostatka konkretnosti u realizaciji (na primer, učiniti Crnu Goru slobodnom zemljom). U tom slučaju, oko cilja mogu nastati, na primer, odmah nekoliko pokreta, koji se razlikuju u predstavljanju o tome kako se tačno taj cilj postiže. Na primer, deo zajednice odluči da se fokusira na političke transformacije u Crnoj Gori, a deo na izgradnju ekonomije nezavisne od države. A još jedan deo izjavi da ne želi da se pridržava predloženog cilja i da mu je dovoljno samo da živi u skladu sa svojim vrednostima (odnosno da ostane samo zajednica).

Situacija se pogoršava ako određena aktivnost pokreta sa strane izgleda ne samo kao da ne približava deklarisanom cilju, već da mu je potpuno suprotna. Na primer, ako je cilj slobodno društvo, onda se bilo kakve regulacije komunikacije i poslovnih odnosa lako mogu proglasiti suprotnim konačnom cilju, čak i ako one obavljaju važan taktički zadatak smanjenja stepena konflikta u sporu ili poboljšanja koordinacije u radnoj grupi.

Dodajmo ovde prirodno izolovanje učesnika jednog pokreta od učesnika drugog pokreta — i ubrzo ćemo sigurno videti da je nivo poverenja između nekoliko pokreta u okviru jedne zajednice opao, uprkos očuvanom jedinstvu osnovnih vrednosti.

To izolovanje se još više pojačava ako se pokret formira u korporaciju. Bila je to samo koordinacija ljudi ujedinjenih ciljem, a postale su procedure upravljanja, delegiranje ovlašćenja, postavljanje zadataka radnim grupama, evidencija i kontrola — ukratko, nam nam poznati metodi kako bi se aktivnost učinila efikasnijom.

U kontekstu ovakvog komplikovanja primarne zajednice, oni koji pokušavaju da se vrate u srećnu prošlost, kritikujući sadašnjost, doživljeni su kao sumorni retrogradi koji negiraju svaki pomak ka cilju.

Dakle, relativno homogena zajednica ne može usaglašeno kretati ka bilo kom složenom cilju. Ali pri pojavi struktura za postizanje složenih ciljeva, ona, prvo, i dalje ne može potpuno usaglašeno kretati bilo kuda, a drugo, gubi i atmosferu poverenja. Šta raditi?

Deo 3. Kako libertarijanci postići balans poverenja i efikasnosti?

Spolja je prilično lako odrediti koliko je veliko unutrašnje jedinstvo težnji u zajednici. Ako u njoj spore o fundamentalnim pitanjima, znači da jedinstva nema. To je samo diskusioni prostor, zajednica ujedinjena vrednošću diskusije kao takve, a ne njenim predmetom. Ako se pak spore oko sitnica, znači da je dogovor o osnovnim stvarima odavno postignut, on se čak i ne diskutuje. To, uostalom, ne čini sporove zbog malih detalja manje smešnim i potencijalno manje razornim.

Đavo počinje od pene na usnama anđela koji je stupio u borbu za sveto i pravedno дело. Najbolji put ka raskolu zajednice je zverska ozbiljnost u sitnicama (setimo se pedanta iz prvog dela). Podsvesno razumejući određenu komičnost svoje pozicije, sporilac u polemičkom zanosu počinje da optužuje protivnike za kršenje već osnovnih vrednosnih principa. Time daje do znanja da protivnike doživljava kao tuđe, koji su nejasno završili u zajednici.

Zato je prvo pravilo za libertariansku zajednicu koja ne želi raskole — ovde su svi libertarijanci. Odnosno, saglasni su međusobno u vezi sa osnovnim principima svoje ideologije.

Drugo pravilo razvija prvo: ne treba zahtevati ideološku čistotu od drugih. Može se nazvati ne samo libertarijancem, već i agoristom. Može se okupiti grupa agorista oko sebe. Ali tvrditi drugim libertarijancima da oni nisu agoristi, a samim tim su latentni etatisti – loša je ideja.

Treće pravilo generalizuje drugo: preterana detaljnost je štetna. Što je detaljnije razrađen neki opis, neki ugovor, neki statut ili neka pravila – to je veća verovatnoća da stvarnost neće odgovarati opisu, da će pravila biti prekršena, a statut tumačen na osnovu trenutne koristi. Dobar dokument je kratak, slikovit i teži da zabeleži upravo duh onoga što se želelo iskazati.

Četvrto pravilo razvija treće: savez je bolji od spajanja. Ako neka grupa može postojati autonomno – neka postoji. Ako pred njom stoji zadatak koji ne može da reši sopstvenim snagama, neka stupi u savez sa drugim grupama. Ako će se grupe, umesto rešavanja zadatka, početi objedinjavati u jednu organizaciju radi rešavanja tog zadatka, sav zanos će otići na uspostavljanje procesa objedinjavanja.

Peto pravilo je antiteza četvrtom: ne treba suditi o tome šta je bolje za druge. Ako su se, na primer, neke grupe već spojile u nešto što deluje neprirodno veliko, ne treba paničiti i objaviti im rat. Ili im je tako u redu, ili će se vremenom sami raspasti. Bolje je kontaktirati pojedinačne članove te grupe, primenjujući četvrto pravilo.

Moglo bi se fantazirati dalje, ali pet pravila je već previše, vidi treće pravilo. Zato ću se ograničiti na izloženo i na kraju ukratko rezimirati sva tri dela teksta.

  1. poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  2. Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  3. Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.
  • Poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  • Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  • Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.

    • Ne budite sebi neprijatelji, već imamo dovoljno neprijatelja spolja.

    Teorija moralnog nativizma i moralna intuicija

    Voluntarist, Bitarh

    Moralni nativizam je teorija koja na pitanje o tome odakle potiču moralna intuicija, moralni sud i drugi važni elementi moralne psihologije, daje odgovor da su oni u određenoj meri urođeni i nastali kao rezultat biološke evolucije čoveka. Moralni nativizam se oslanja na dvostepeni argument. Prvi argument sastoji se u tome da razum sadrži moralnu gramatiku: složen sistem principa, pravila i konceptualnih gradivnih blokova koji generišu i povezuju različite mentalne predstave od kojih zavisi moralna intuicija. Drugi argument sastoji se u tome da su, barem neki osnovni atributi ove moralne gramatike, urođeni i ne zasnivaju se isključivo na iskustvu, već pre dolaze „iz ruke prirode“. Kulturni faktori nesumnjivo utiču na razvoj morala; međutim, značajan broj činjenica ukazuje na to da su barem neki aspekti moralnog spoznavanja urođeni.

    Kako možemo potvrditi poziciju moralnog nativizma? Darvin, De Vaal, Kropotkin i drugi biolozi naglasili su da empatičko i altruističko ponašanje, po svemu sudeći, ima duboke evolucione korene. Pacovi osećaju stres kada čuju krike drugih pacova i vrše altruističke činove kako bi ih zaštitili od nanošenja štete. Veliki primati osećaju očiglednu tugu zbog smrti ili nestanka onih za koje su bili vezani, a takođe često teše žrtve napada. Ljudske bebe jače plaču kao odgovor na plač drugih beba nego na uporedive, kompjuterski generisane zvukove ili čak na snimak sopstvenog plakanja; to znači da „oni reaguju na svest o tuđem bolu, a ne samo na određenu visinu zvuka“. Ljudska deca su takođe biološki predisponovana da prepoznaju i teše one koji osećaju emocionalnu patnju. U širem smislu, mala deca su predisponovana da pomažu drugima u postizanju njihovih ciljeva, dele sa njima vredne resurse i pružaju im korisne informacije. Takođe, klinička i eksperimentalna istraživanja potvrdila su da određene oblasti mozga leže u osnovi moralnog spoznavanja, i da oštećenje tih oblasti može dovesti do poremećaja moralnih sudova, dok druge kognitivne funkcije ostaju neoštećene.

    Možemo se takođe pozvati na norme koje su univerzalne za sva društva. Istraživanje stotina jurisdikcija pokazuje da se zabrana ubistva čini univerzalnom i u visokoj meri invariantnom. Sva poznata opravdanja i razlozi za počinjenje ubistva sastoje se od relativno kratke liste svima poznatih odbrambenih argumenata. Pri tome, prema namernim ubistvima stav je još strožiji. A istraživanje sprovedeno među deset kultura iz različitih delova sveta, uključujući stanovnike sela, gradova, pa čak i predstavnike nomadskih naroda, pokazuje da oko 95% ljudi prebijanje, silovanje, krađu, klevetu i lažno svedočenje ocenjuje kao protivpravne (odnosno „loše“ ili „izuzetno loše“) postupke.

    Konačno, ne sme se izostaviti ni teorija mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj mnoge vrste životinja i čovek poseduju snažne kočnice protiv nanošenja štete predstavnicima sopstvene vrste. Kod životinja se ove kočnice najčešće ispoljavaju kroz ritualizaciju borbi. Kod čoveka se one sastoje od bezuslovnih (urođenih) i uslovnih (stečenih tokom socijalizacije) refleksa, koji prvenstveno izazivaju reakciju odbacivanja i unutrašnji otpor prema posmatranju patnje drugih ljudi i vršenju agresivnih radnji prema njima. Mnoga istraživanja, uključujući antropološka i vojna, potvrđuju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje snažan unutrašnji otpor prema vršenju nasilja. I samo mali broj potpuno disfunkcionalnih pojedinaca ne oseća ni najmanji otpor čak ni prema počinjenju ubistva – njih nazivaju psihopatima.

    Od teorije do prakse: slučajevi socijalne podrške u ankp zajednici Montelibero

    Ovo je moj drugi članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

    Pišem ovu objavu u libertarianskom klubu, pijuckajući „suspended“ pivo. Nedavno su mi trebali novac, pa sam na berzi prodala svoje dugnice. Nekoliko puta su mi besplatno pomogli u prevozu stvari u novi stan. U ranoj fazi postojanja Montelibera primala sam bezuslovni osnovni dohodak. A sasvim na početku projekta, kada sam tek došla u Crnu Goru, dobila sam velikodušan početni novac od jednog od ideologa zajednice – on je cenio to što svojim ličnim primerom ubeđujem ljude da se pridruže pokretu. Konačno, preko jednog od učesnika projekta uspela sam da pronađem stabilan udaljeni posao sa pristojnim prihodom koji mi omogućava da živim i čak malo štedim, a da pritom nisam IT stručnjak.

    To su bili samo oni slučajevi socijalne podrške gde sam ja bila primalac. Mogu se setiti još nekoliko. Moja poznanica je od privatnog dobrotvornog fonda dobila zajam za razvoj svog privatnog vrtića, a drugoj pomažem da dobije investicije za otvaranje sopstvene zlatarske radionice. A kada je jedan budala pozajmio gomilu novca i nije žurio sa vraćanjem, pomogli su mu da tokenizuje svoj dug, i sada su sve njegove obaveze dostupne javnosti u blokčejnu. Manje strpljivi poverioci prodaju njegove dugnice sa velikim diskontom. A kada neko otkupi dovoljno mnogo ovih dugovnih obaveza, za njega će postati tržišno opravdano otići kod dužnika i vrlo ljubazno ga zamoliti da preispita svoje prioritete u trošenju za lične potrebe, kako bi u najkraćem roku otkupio svoje menice po nominalnoj vrednosti.

    Ankap zajednica Montelibero je mlada. Zbog toga se velika socijalna podrška ovde obično svodi na zajmove ili ulazak u udeo u biznisu. A mala podrška poprima oblik usluga u naturi ili jednokratnih poklona. Još uvek nismo došli do toga da razmišljamo čime zameniti (i treba li uopšte zameniti) državne penzijske isplate za naše članove. Za sada nam je mnogo aktuelnije pomagati jedni drugima u pronalaženju načina za zaradu.

    Naš zadatak kao libertarianske zajednice je da nabavimo dovoljno resursa kako bismo preoblikovali svet oko sebe po svom ukusu, a da pritom ne dozvolimo državi da nam te resurse oduzme. Pored toga, veoma nam je važno da druge zajednice preuzimaju i repliciraju naše iskustvo, a da oni koji znaju za nas, ali nisu deo zajednice, gajnu prema nama naklonost.

    Zato je potrebno, s jedne strane, biti ponosni i samostalni, ne tražeći novac od države ili nejasnih spoljnih nevladinih organizacija, a s druge strane – ne steći imidž karikaturalnih ankapaca koji mogu pomoći samo za novac.

    Kao rezultat toga, kreirali smo prilično originalnu internu tokenomiku na blokčejnu, gde se tokeni izdaju za označavanje bilo kakvih javnih obaveza, koje se kasnije mogu slobodno trgovati. S jedne strane, to omogućava lako privlačenje slobodnih resursa zajednice za privatne potrebe. A s druge strane, za državu, naročito tako arhaičnu kao crnogorska, svi ovi blokčejni su mračna šuma. U tokenomiki je pohranjena prilično ozbiljna vrednost, ali ona je teško analizabilna za spoljnog posmatrača, uprkos potpunoj transparentnosti blokčejna.

    U tokenomici čovek može lako potvrditi svoju poslovnu reputaciju: pokaže link ka svojim ugovorima, a zatim ka transakcijama u blokčejnu koje su izvršene u skladu sa ugovorima. U tokenomici je lako dati u zalog neku imovinu sa niskim likviditetom kako bi se dobio zajam nominiran u visokolikvidnim euro-stejblkoinima. U tokenomici, konačno, može se jednostavno prikupljati mikro-donacije. Na primer, kada je staza do kluba počela da zarasta kupinom, jedna od aktivistkinja je organizovala zajedničko uređenje. Desetak ljudi je došlo i radilo makazama par sati, a mnogi drugi su poslali donacije za ovo plemenito delo na novčanik aktivistkinje. Zatim je ona podelila prikupljeni novac podjednako između učesnika. Tako se, bukvalno u prolazu, stvaraju javna dobra u ankapu.

    Ne mogu se spomenuti svi slučajevi, ali opšti princip je sledeći: ideološko srodstvo stvara poverenje, instrumenti tokenomike ga učvršćuju, preduzetnički duh omogućava njegovo korišćenje za rešavanje socijalnih zadataka.

    Kako funkcioniše nedržavna socijalna podrška

    Ovo je moj članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

    1. Zašto je ona potrebna?

    Iako slobodno tržište doprinosi opštem bogaćenju, sama trgovina neće dovesti do toga da svako postane imućan. Neko neće uspeti ili stići da uštedi dovoljno za pokrivanje iznenadno nastalih hitnih potreba. Čije potrebe mogu biti veće od njihovog kreditnog limita, stoga mogućnost zajma neće rešiti problem.

    Takvi ljudi imaju potrebu za milosrđem okoline.

    2. Mogu li oni računati na njega?

    U društvu neznanaca ljudi pokazuju milosrđe radohladnije što su imućniji, što im njihov položaj deluje stabilnije i što im nesrećni položaj onoga ko moli deluje nezaslužnije.

    U sjedinjenim zajednicama važnu ulogu igraju dodatni faktori: zahvalnost zajednice, dalji rast njene povezanosti i to što će primer milosrđa podstaći na milosrđe i druge članove zajednice.

    3. Ko može računati na milosrđe?

    3.1. Pre svega – svoje. Odnosno članovi porodice, prijateljski krug, učesnici sjedinjene zajednice.

    3.2. Oni koji su i sami milosrdni. Pomaganje njima je takođe povod da se izrazi sopstvena zahvalnost. Ovde se mogu svrstati i svi oni koji se smatraju dostojnim zahvalnosti iz nekih drugih razloga. Obično su to pozitivni spoljni efekti povezani sa njihovim delovanjem. Tako, na dobrotvornost mogu sigurno računati umetnici, cenjeni radnici u sferi usluga i slično.

    3.3. Oni koji umeju da izraze zahvalnost. To je valuta koju može pronaći apsolutno svako.

    3.4. I, na kraju, oni koji su pokušavali sami da se brinu o sebi, a nisu živeli samo za taj dan. To je posebno aktuelno ako teška vremena nastupe za mnoge.

    4. Kakav efekat daje ovaj sistem stimulansa?

    Kao što nije teško pogoditi, ovi stimulansi će doprineti tome da se ljudi okupljaju u zajednice, trude se da budu korisni i zahvalni drugima, ali da ne zaborave i sami da se osiguraju. Ozbiljna odstupanja od opisanog socijalno odgovornog ponašanja moći će sebi da priušte uglavnom veoma ponosni i samostalni ljudi, koji zapravo sami odbijaju socijalnu podršku, a ko smo mi da im je namećemo?

    5. Koje oblike će poprimiti socijalna podrška pri ankapu?

    Napomenimo: ponašanje tržišta se ne može planirati, stoga, opisujući budućnost samoregulišućih sistema, možemo graditi samo verodostojna pretpostavke.

    5.1. Spontana podrška

    Čoveku je iznenada potrebna pomoć, on šalje zahtev svom krugu poznanika, i željni ili zadovoljavaju zahtev bez dodatne komunikacije, ili stupaju u kontakt i preciziraju optimalnu varijantu za sebe i objekat pomoći.

    Tržište je ovde u stanju da obezbedi potrebne instrumente: verifikaciju potrebe, pogodnost prenosa novca, izbor pružalaca usluga u naturi – besplatno ili putem sredstava koja su prebacili dobrotvori.

    5.2. Regularna podrška

    Čoveku je potrebna stalna pomoć, ili su sredstva potrebna za održavanje neke infrastrukture sa visokim troškovima održavanja koja se ne isplati direktnim uplatama onih koji je koriste.

    Tržište ovde obezbeđuje konkurentno okruženje u kojem deluju (a) fondovi koji akumuliraju jednokratne i regularne dobrovoljne uplate i troše ih na dobrotvorne projekte; (b) izvođači spremni da realizuju ove projekte na komercijalnoj osnovi.

    6. Ograničenja socijalne podrške pri ankapu

    Dobrotvornost je razmena resursa za moralno zadovoljstvo. U uslovima odsustva prisile, podršku neće dobijati oni kojima je najpotrebnija, već oni čija će podrška doneti više moralnog zadovoljstva. To pokreće konkurenciju među onima kojima je potrebna pomoć, u kojoj pobeđuju oni koji bolje zadovoljavaju kriterijume iz tačke 3.

    Da li će svi dobiti pomoć? Ne može se tačno reći, ali verovatnoća je veća što je društvo bogatije i što je tržište razvijenije, uključujući i tržište dobrotvornosti.

    Hoće li obim pomoći biti veći nego pri državnoj raspodeli? Sasvim je moguće da ne, ali će se ona sigurno trošiti efikasnije, i takva raspodela će se sigurno osećati kao pravednija .