Kako korporativni psihopate utiču na uslove rada i dugoročni uspeh kompanije

Voluntarist, Bitarh

U biznisu sa brzom fluktuacijom kadrova i relativno površnom procenom ličnih osobina zaposlenih prilikom njihovog imenovanja na različite funkcije, često priliku za napredovanje dobijaju besramni i lažljivi korporativni psihopate. A njihove karakteristike, kao što su ultra-racionalnost i odsustvo emocionalne uznemirenosti i empatije prema drugim zaposlenima, čak mogu u početku delovati korisno u aktivnostima usmerenim na ostvarivanje profita. U međuvremenu, u dugoročnoj perspektivi, postupci korporativnih psihopata mogu dovesti do katastrofalnih posledica.

Počnimo od toga što mnogi zaposleni psihološki ne mogu da izdrže da budu njihovi potčinjeni. Kod psihopatičnih menadžera značajno se povećava fluktuacija kadrova. Takođe, zbog njih u kompaniji opada nivo kooperacije između različitih odeljenja. Na primer, psihopatični menadžeri mogu narediti zaposlenima da ne komuniciraju sa drugim odeljenjima na bilo koji način, osim preko njihovog posredovanja. To se radi kako bi prikrili prevarantske šeme koje sprovode. Još jedna odika upravljanja korporativnih psihopata je maltretiranje i zastrašivanje potčinjenih s ciljem da ih uključe u svoje šeme, kao i prisilno otpuštanje svih koji ne pristaju da im se bezrezervno potčine.

Pri tome, za više rukovodstvo, koliko god to kontraintuitivno zvučalo, psihopatični menadžeri deluju kao odlični radnici, jer se dobro snalaze u smanjenju novčanih troškova kompanije. Naravno, u stvarnosti to nije njihova zasluga, već je prisvajaju od drugih menadžera koje su prisilili na učešće u svojim šemama. Oni su vešti u tome da obmanjuju više rukovodstvo i prikrivaju maltretiranje kojim se bave prema svojim potčinjenim.

Naravno, u dugoročnoj perspektivi takve manipulacije i stvaranje nepodnošljivih uslova rada samo nanose štetu. Smatra se da su upravo korporativni psihopate često razlog bankrota kompanija. Dobri ljudi sa veštinama i talentima daju otkaz pod njihovim rukovodstvom, etička reputacija kompanije opada, kvalitet proizvoda se smanjuje, zbog čega se gube klijenti. Takođe, prevarom i manipulacijama korporativni psihopate dolaze do pozicija za koje nisu pogodni, dok istovremeno, radi sopstvenih ličnih interesa, „ućutkuju“ zaista iskusne radnike.

U istraživanjima se često navodi primer američkog kriznog menadžera Alberta Danlopa, koji se specijalizovao za „spasavanje“ kompanija, što je zapravo predstavljalo njihovo dovođenje u stanje pogodno za prodaju, potpuno ignorišući njihovu budućnost. Kako mnogi istraživači smatraju, on je bio psihopata. Na Vol Stritu je bio poznat po svom nemilosrdnom i zastrašujućem pristupu smanjenju troškova i bezdušnoj ravnodušnosti prema otpuštanju zaposlenih. Postavši generalni direktor kompanije „Scott Paper“, otuđio je imovinu u vrednosti od oko 2 milijarde dolara, otpustio trećinu zaposlenih i nakon godinu dana uspešno je prodao konkurentu. Međutim, ta kompanija se već pokazala kao neizdrživa, a njena glavna kancelarija je zatvorena. U konačnici je oko 11 hiljada ljudi ostalo bez posla. Danlop je pak ostao sa 100 miliona dolara otpremnine. Slično je postupio i sa kompanijom „Sunbeam“. Nakon godinu dana njegovog upravljanja, kompanija je prijavila ogroman porast prodaje, a njene akcije su porasle za 50%. Međutim, kasnije se ispostavilo da je to bila prevara. Na samom početku, Danlop je stvorio utisak da kompanija trpi ogromne gubitke, kako bi kasnije izgledalo da se njena situacija naglo promenila na bolje. Na kraju je zbog prevare završio na klupi optuženih, a kompanija je bankrotirala.

Rukovodioci u čijoj ličnosti se prepoznaju crte psihopatije, kao što su nemilosrdnost i bezdušnost, stvaraju nepodnošljive radne uslove i u potrazi za isključivo ličnom koristi mogu čak uništiti kompaniju. Takvih pojedinaca treba se plašiti; oni nikada ne bi smeli dobiti rukovodeće pozicije, barem dok ne prođu terapiju koja ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje su i nemilosrdni psihopate.

Mrežna država – sve!

Dakle, dogodilo se. Poslednje, a ujedno i ključno, poglavlje Mrežne države je prevedeno. U njemu Baladži detaljno objašnjava:

  • Šta je mrežna država (to je Montellibero koji je dobio diplomatsko priznanje od Salvadora);
  • Šta će se desiti ako iz definicije mrežne države izbacimo jedan od delova (u većini slučajeva će se ona slomiti, ali ako se izbaci stav o neophodnosti diktature osnivača mrežne države, biće čak i bolje – uslovno rečeno, Bitcoin umesto Ethereum-a);
  • Da digitalizacija prožima sve, sa čim je nemoguće boriti se, a mrežna država je upravo način da se predvodi taj proces, umesto direktne borbe protiv digitalnog gulaga centralizovanih nacionalnih država;
  • Da je startap zajednici, ako pretenduje razvoju, potreban visok nivo unutrašnjeg poverenja, a prijatni bonusi biće očigledne demonstracije složnosti (na primer, MTL-fest) i odsustvo javnih prepirki;
  • Da je tokenomika sjajna (ali Baladži se opsesivno fokusira na internu valutu zajednice, iako je sopstvena računica sporedna stvar, dok je mnogo važniji sam princip javne fiksacije novčanih i društvenih obaveza);
  • Da je izuzetno važno izmoliti prvo diplomatsko priznanje od bilo koga, pa makar i od Nauru-a, a dalje će već biti lakše;
  • I na kraju nudi razne tehnološke ideje o povezivanju oflajna i onlajna, po kojima se oseća da osoba razmišlja iz paradigme obilja kapitalnih dobara – radujmo se za njega.

Ako se neko još nije uhvatio za knjigu, sada je pravo vreme. Ne vidim veliki smisao u pravljenju audio-knjige – previše je eksternih linkova, od kojih je mnoge prilično zanimljivo pregledati. Iz istog razloga je malo verovatno izdavanje teksta u epub formatu – takva knjiga se ionako mora čitati dok ste onlajn, i poželjno u pretraživaču. Autor obećava da će povremeno dopunjavati knjigu. Ako neko bude pratio ažuriranja, šaljite mi linkove ka novim delovima teksta, ažuriraću prevod.

A za sada – hvala svima na dugom čekanju, kanal zvanično izlazi iz odmora. Trebaću da pročešljam da li se nakupilo zanimljivih pitanja od čitalaca, da napišem novi članak za Ježa, i da konačno završim sa prevodima Maka i Molinju, koliko se već može odlagati.

P.S. Čitaoci su brzo generisali pdf. On nije bez grešaka – unutrašnje napomene su u njemu postale eksterne linkovi – ali je u celini sasvim pogodan za čitanje.

Zašto su fizičke „kazne“ dece apsolutno nedopustive

Voluntarist, Bitarch

Tako zvane fizičke (telesne) „kazne“ ili batine su varvarska praksa primene nasilja nad decom sa ciljem da se promeni njihovo ponašanje. Nažalost, i dalje postoje roditelji koji smatraju takvu praksu dopustivom, ili čak potpuno normalnom. Takođe je podržavaju neki društveni delatnici ultrakonzervativnih i autoritarnih stavova, na primer, američki psiholog Džejms Dobson. Po njegovom mišljenju, samo blage metode vaspitanja nisu dovoljne – potrebno ih je kombinovati sa nanošenjem bola deci zbog neposlušnosti i osporavanja autoriteta roditelja, jer je to najbolji metod sprečavanja lošeg ponašanja. Pored toga, autoritarno vaspitanje dece bi, prema njegovim rečima, trebalo da doprinese očuvanju javnog reda i sprečavanju socijalnih nemira sličnih onima koji su se dešavali u SAD-u 1960-ih godina. Sigurno će većini ljudi Dobsonov stav delovati krajnje okrutno, obmanjujuće, varvarski, neadekvatno, ili čak potpuno besmisleno. Ipak, razmotrićemo konkretne argumente protiv primene nasilja nad decom.

Pre svega, neophodno je primetiti da telesne „kazne“ jednostavno ne rade. Namerno pišemo pod navodnicima, jer okrutni roditelji koriste reč „kazna“ kako bi zamaskirali svoje nasilje i izbegli optužbe da otvoreno podržavaju nanošenje štete deci. Dakle, umesto uspostavljanja roditeljskog autoriteta, batine samo demonstriraju roditeljsku slabost i emocionalni slom. Takođe, analiza 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece pokazuje da fizičke „kazne“ ne uklanjaju neželjeno ponašanje, već dovode do 14 značajnih negativnih posledica:

– Pogoršanje sposobnosti za moralno rasuđivanje;
– Povećana agresivnost dece;
– Povećano antisocijalno ponašanje;
– Pojačanje destruktivnog ili štetnog ponašanja usmerenog ka drugim ljudima ili predmetima;
– Pojačanje simptoma anksioznosti ili depresije;
– Problemi sa mentalnim zdravljem deteta;
– Pogoršanje odnosa između roditelja i deteta;
– Smanjenje kognitivnih sposobnosti i pogoršanje uspeha u školi;
– Smanjenje samopoštovanja;
– Veća verovatnoća da postanu žrtve fizičkog nasilja;
– Antisocijalno ponašanje u odraslom dobu;
– Problemi sa mentalnim zdravljem u odraslom dobu;
– Problemi sa zloupotrebom alkohola ili droga u odraslom dobu;
– Podrška nasilju nad decom u odraslom dobu (ovde bi bilo prikladno ponovo pomenuti Dobsona, kojeg su i u detinjstvu tukli).

Posledice fizičkih „kazni“ su analogne onima koje nastaju usled traume izazvane nekim drugim tipovima detinjstva iskustava – fizičkim i emocionalnim nasiljem, zanemarivanjem, seksualnim nasiljem, domaćim nasiljem i prisustvom psihičkih oboljenja u porodici. Takođe, istraživanja su pokazala da deca, kada se suoče sa štetnim iskustvima, postaju preosetljiva na emocionalne reakcije drugih ljudi, jer neke od njih, na primer bes, počinju da asociraju sa naknadnim lošim postupcima. Kod dece koja su bila izložena fizičkim „kaznama“, mozak počinje da funkcioniše na isti način kao i kod dece izložene drugim oblicima nasilja. Pored toga, negativno detinjstvo iskustvo može povećati rizik od pojave određenih fizioloških problema, na primer, pogoršanja mišićnog metabolizma.

Konačno, neki istraživači smatraju da je kažnjavajući politički stav, uključujući odobravanje rata kao instrumenta nacionalne politike i smrtne kazne, posledica nasilnog vaspitanja. Oni koje su u detinjstvu tukli, zastrašivali i sramotili roditelji, i koji nisu prevazišli odgovarajuće psihološke probleme pomoću psihoterapije, skloni su da prenesu svoj detinji bes na političke stavove i druge grupe ljudi. Postoji mišljenje da je široka praksa okrutnih metoda vaspitanja dece u Nemačkoj početkom 20. veka odigrala značajnu ulogu u kasnijem rastu broja pristalica nacističkih stavova.

Unutrašnja dinamika libertarianskih zajednica

Slediće dugačak tekst u tri dela. Napisan je po nalogu Soza, uz donaciju od 50 EURMTL. Rad je trajao skoro ceo mesec. Za obična pitanja sa priloženim donacijama to je nepristojno mnogo, ali se sećam da su u vreme kada Bitarh još nije sam objavljivao na mom kanalu, već je naručivao od mene pisanje longrida, tempi bili slični. Nažalost, teško uspevam da zadržim velike zamisle u glavi, pa sa povećanjem obima zadatka vreme rada raste očigledno u nelinearnoj proporciji: do par dana za post u telegram formatu, mesec dana za longrid, godinu i po za knjigu od 84 stranice…

Zadatak od klijenta nije bio formulisano previše precizno, ali se svodio na kreiranje i predstavljanje pomirivog narativa za zajednicu Montelibero, koja trenutno doživljava unutrašnje trenje zbog razlika u pristupima postizanju ciljeva pokreta.

činilo mi se prikladnim da malo proširim temu, ali ne toliko da finalni recepti budu neprimenljivi na konkretnu zajednicu.

Deo 1. Zašto libertarijanci ne vole ugovore?

Postoji mišljenje da libertarijanci obožavaju ugovore i da im se skoro mole. To nije tačno. Libertarijanci u masi imaju prilično običan sistem vrednosti, i zato ne vole ugovore. Ono što vole, kao i svi normalni ljudi, je atmosfera otvorenosti i uzajamnog poverenja. Onaj ko tvrdi suprotno, verovatno je i sam nekada to voleo, ali je njegovo poverenje iznevereno.

Šta je poverenje? To je ubeđenje da će kontrahent iskreno zastupati tvoje interese, a ako oni dođu u sukob sa njegovim sopstvenim, on će ipak po mogućnosti uzimati tvoje u obzir, i ako bude potrebno, povremeno žrtvovati svoje. Otvorenost pak znači da kontrahenti saopštavaju potpune i pouzdane informacije o svojim interesima i ostalim činjenicama koje se odnose na predmet interakcije. Kako se to ne može voleti?

Upravo zato libertarijanci preferiraju da se okupljaju u zajednice. U krugu ljudi koji dele zajedničke vrednosti, poverenje je obično veće, a ako su te vrednosti libertarijanske, onda — naročito u poslovnim pitanjima — uzajamno poverenje može sa strane izgledati kao da graniči sa naivnošću.

Ugovor je pak proizvod uzajamnog nepoverenja. Izvoli precizno izložiti šta ćeš zahtevati od mene i šta si spreman da mi daš zauzvrat, i koje instrumente imamo da jedni druge primoramo na poštovanje napisanog. A još preciziraj značenje termina, kako na sudu ne bi isplivalo da si mislio na nešto sasvim drugo nego na ono na šta sam ja nagoveštavao…

Ne da libertarijanci potpuno zanemaruju ugovore prilikom zaključivanja poslova međusobno, ali to je obično samo kratak rezime komunikacije u ćaskanju, čisto da se ne zaboravi: pozajmljujem toliko-toliko, na određeni rok, pod određenu kamatu, isplate u jednakim delovima mesečno prvog u mesecu. Što je poverenje veće, to više nijansi ostaje po strani.

Poverenje u poslovima i mogućnost oslanjanja na ljude u tome da će zastupati tvoje interese — to je ogromno dragocenost, jer svodi transakcione troškove na zanemarljiv minimum, a time obezbeđuje maksimalnu tržišnu efikasnost. Ali ta dragocenost je, nažalost, veoma krhka.

Poverenje može uništiti prevarant. To je veoma banalan rizik, i on se delimično ublažava jednostavnim stažom boravka u zajednici. Što prevarant duže mora da održava besprekornu reputaciju kako bi stekao poverenje, to mu je potreban veći posao da bi prevario kontrahenta i na kraju ipak ostao u profitu.

Ali poverenje može uništiti i „zatucani pedant“. Onaj ko u libertarianskoj zajednici zahteva što detaljniji ugovor, a potom počne da insistira na tome da se on poštuje do poslednjeg slova — to je odvratan kontrahent. On se bukvalno pozicionira kao tuđi, govori da ste svi vi sumnjivi tipovi i spremni da prevarite svakoga pri prvoj prilici. Zato, evo deset stranica sitnog teksta na neizgovornom pravnom jeziku, sada idemo kod notara da overimo, a ovde nam je propisan državni sud, a ovde je navedena kazna za kašnjenje, i tako dalje, i tako dalje.

Zato libertarianske zajednice teže da odbace i prevarante i pedante, nastojeći da sačuvaju nevinu jednostavnost poverenja. Ali dosledno odbacivanje takođe zahteva svesne i neprijatne napore. Prevarant može biti šarmantan, i ako nije lično tebe prevario, javlja se iskušenje da nastaviš prijateljstvo s njim. Pedant može biti vrhunski profesionalac, i to daje stimulaciju da se on trpi, uprkos svemu uznemirujućem u komunikaciji.

Zato je u stvarnim libertarianskim zajednicama redak potpuni ostracizam. Obično se član zajednice koji izaziva odbacivanje jednostavno potisne na periferiju. Tamo on može ili preurediti svoje ponašanje i vremenom se vratiti bliže jezgru, ili ostati u nejasnom statusu delimičnog izopštenika, ili napustiti zajednicu po sopstvenoj volji. Tako su libertarianske zajednice prilično otporne na probleme sa pojedincima, i oni ne utiču primetno na atmosferu poverenja. Međutim, mnogo opasnija je druga pojava. Raskol.

Deo 2. Zašto libertarijanci ne vole korporacije?

Postoji mišljenje da je svet pobednika libertarijanizma rat korporacija. Pročitavši prvi deo, lako je zaključiti da to takođe nije tačno. Ali nije sve tako jednostavno.

Zajednice čiji članovi dele libertarianske vrednosti sposobne su da imaju veoma visok nivo unutrašnjeg poverenja. Međutim, libertarianske zajednice obično imaju ne samo vrednosti, već i ciljeve. Njihovim članovima se ne sviđa spoljni svet, gde je situacija sa slobodom prilično loša, i oni nastoje da na neki način ujedine napore članova zajednice kako bi uticali na spoljni svet i učinili ga slobodnijim. Ta plemenita težnja, nažalost, može dovesti do prilično tužnih rezultata.

Da bi se zajednica pretvorila u pokret — odnosno da bi se članovi zajednice podstakli na postizanje nekog cilja — taj cilj mora biti ili brzo i proverljivo dostižan, čak i po cenu ozbiljnih napora (na primer, pokret za ukidanje nekog represivnog zakona), ili lako podeljiv na faze koje očigledno približavaju konačnom cilju (na primer, pokret za ulazak u EU, za šta postoji kontrolna lista zahteva).

Međutim, može se desiti i da cilj izgleda primamljivo, ali pati od nedostatka konkretnosti u realizaciji (na primer, učiniti Crnu Goru slobodnom zemljom). U tom slučaju, oko cilja mogu nastati, na primer, odmah nekoliko pokreta, koji se razlikuju u predstavljanju o tome kako se tačno taj cilj postiže. Na primer, deo zajednice odluči da se fokusira na političke transformacije u Crnoj Gori, a deo na izgradnju ekonomije nezavisne od države. A još jedan deo izjavi da ne želi da se pridržava predloženog cilja i da mu je dovoljno samo da živi u skladu sa svojim vrednostima (odnosno da ostane samo zajednica).

Situacija se pogoršava ako određena aktivnost pokreta sa strane izgleda ne samo kao da ne približava deklarisanom cilju, već da mu je potpuno suprotna. Na primer, ako je cilj slobodno društvo, onda se bilo kakve regulacije komunikacije i poslovnih odnosa lako mogu proglasiti suprotnim konačnom cilju, čak i ako one obavljaju važan taktički zadatak smanjenja stepena konflikta u sporu ili poboljšanja koordinacije u radnoj grupi.

Dodajmo ovde prirodno izolovanje učesnika jednog pokreta od učesnika drugog pokreta — i ubrzo ćemo sigurno videti da je nivo poverenja između nekoliko pokreta u okviru jedne zajednice opao, uprkos očuvanom jedinstvu osnovnih vrednosti.

To izolovanje se još više pojačava ako se pokret formira u korporaciju. Bila je to samo koordinacija ljudi ujedinjenih ciljem, a postale su procedure upravljanja, delegiranje ovlašćenja, postavljanje zadataka radnim grupama, evidencija i kontrola — ukratko, nam nam poznati metodi kako bi se aktivnost učinila efikasnijom.

U kontekstu ovakvog komplikovanja primarne zajednice, oni koji pokušavaju da se vrate u srećnu prošlost, kritikujući sadašnjost, doživljeni su kao sumorni retrogradi koji negiraju svaki pomak ka cilju.

Dakle, relativno homogena zajednica ne može usaglašeno kretati ka bilo kom složenom cilju. Ali pri pojavi struktura za postizanje složenih ciljeva, ona, prvo, i dalje ne može potpuno usaglašeno kretati bilo kuda, a drugo, gubi i atmosferu poverenja. Šta raditi?

Deo 3. Kako libertarijanci postići balans poverenja i efikasnosti?

Spolja je prilično lako odrediti koliko je veliko unutrašnje jedinstvo težnji u zajednici. Ako u njoj spore o fundamentalnim pitanjima, znači da jedinstva nema. To je samo diskusioni prostor, zajednica ujedinjena vrednošću diskusije kao takve, a ne njenim predmetom. Ako se pak spore oko sitnica, znači da je dogovor o osnovnim stvarima odavno postignut, on se čak i ne diskutuje. To, uostalom, ne čini sporove zbog malih detalja manje smešnim i potencijalno manje razornim.

Đavo počinje od pene na usnama anđela koji je stupio u borbu za sveto i pravedno дело. Najbolji put ka raskolu zajednice je zverska ozbiljnost u sitnicama (setimo se pedanta iz prvog dela). Podsvesno razumejući određenu komičnost svoje pozicije, sporilac u polemičkom zanosu počinje da optužuje protivnike za kršenje već osnovnih vrednosnih principa. Time daje do znanja da protivnike doživljava kao tuđe, koji su nejasno završili u zajednici.

Zato je prvo pravilo za libertariansku zajednicu koja ne želi raskole — ovde su svi libertarijanci. Odnosno, saglasni su međusobno u vezi sa osnovnim principima svoje ideologije.

Drugo pravilo razvija prvo: ne treba zahtevati ideološku čistotu od drugih. Može se nazvati ne samo libertarijancem, već i agoristom. Može se okupiti grupa agorista oko sebe. Ali tvrditi drugim libertarijancima da oni nisu agoristi, a samim tim su latentni etatisti – loša je ideja.

Treće pravilo generalizuje drugo: preterana detaljnost je štetna. Što je detaljnije razrađen neki opis, neki ugovor, neki statut ili neka pravila – to je veća verovatnoća da stvarnost neće odgovarati opisu, da će pravila biti prekršena, a statut tumačen na osnovu trenutne koristi. Dobar dokument je kratak, slikovit i teži da zabeleži upravo duh onoga što se želelo iskazati.

Četvrto pravilo razvija treće: savez je bolji od spajanja. Ako neka grupa može postojati autonomno – neka postoji. Ako pred njom stoji zadatak koji ne može da reši sopstvenim snagama, neka stupi u savez sa drugim grupama. Ako će se grupe, umesto rešavanja zadatka, početi objedinjavati u jednu organizaciju radi rešavanja tog zadatka, sav zanos će otići na uspostavljanje procesa objedinjavanja.

Peto pravilo je antiteza četvrtom: ne treba suditi o tome šta je bolje za druge. Ako su se, na primer, neke grupe već spojile u nešto što deluje neprirodno veliko, ne treba paničiti i objaviti im rat. Ili im je tako u redu, ili će se vremenom sami raspasti. Bolje je kontaktirati pojedinačne članove te grupe, primenjujući četvrto pravilo.

Moglo bi se fantazirati dalje, ali pet pravila je već previše, vidi treće pravilo. Zato ću se ograničiti na izloženo i na kraju ukratko rezimirati sva tri dela teksta.

  1. poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  2. Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  3. Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.
  • Poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  • Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  • Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.

    • Ne budite sebi neprijatelji, već imamo dovoljno neprijatelja spolja.

    Teorija moralnog nativizma i moralna intuicija

    Voluntarist, Bitarh

    Moralni nativizam je teorija koja na pitanje o tome odakle potiču moralna intuicija, moralni sud i drugi važni elementi moralne psihologije, daje odgovor da su oni u određenoj meri urođeni i nastali kao rezultat biološke evolucije čoveka. Moralni nativizam se oslanja na dvostepeni argument. Prvi argument sastoji se u tome da razum sadrži moralnu gramatiku: složen sistem principa, pravila i konceptualnih gradivnih blokova koji generišu i povezuju različite mentalne predstave od kojih zavisi moralna intuicija. Drugi argument sastoji se u tome da su, barem neki osnovni atributi ove moralne gramatike, urođeni i ne zasnivaju se isključivo na iskustvu, već pre dolaze „iz ruke prirode“. Kulturni faktori nesumnjivo utiču na razvoj morala; međutim, značajan broj činjenica ukazuje na to da su barem neki aspekti moralnog spoznavanja urođeni.

    Kako možemo potvrditi poziciju moralnog nativizma? Darvin, De Vaal, Kropotkin i drugi biolozi naglasili su da empatičko i altruističko ponašanje, po svemu sudeći, ima duboke evolucione korene. Pacovi osećaju stres kada čuju krike drugih pacova i vrše altruističke činove kako bi ih zaštitili od nanošenja štete. Veliki primati osećaju očiglednu tugu zbog smrti ili nestanka onih za koje su bili vezani, a takođe često teše žrtve napada. Ljudske bebe jače plaču kao odgovor na plač drugih beba nego na uporedive, kompjuterski generisane zvukove ili čak na snimak sopstvenog plakanja; to znači da „oni reaguju na svest o tuđem bolu, a ne samo na određenu visinu zvuka“. Ljudska deca su takođe biološki predisponovana da prepoznaju i teše one koji osećaju emocionalnu patnju. U širem smislu, mala deca su predisponovana da pomažu drugima u postizanju njihovih ciljeva, dele sa njima vredne resurse i pružaju im korisne informacije. Takođe, klinička i eksperimentalna istraživanja potvrdila su da određene oblasti mozga leže u osnovi moralnog spoznavanja, i da oštećenje tih oblasti može dovesti do poremećaja moralnih sudova, dok druge kognitivne funkcije ostaju neoštećene.

    Možemo se takođe pozvati na norme koje su univerzalne za sva društva. Istraživanje stotina jurisdikcija pokazuje da se zabrana ubistva čini univerzalnom i u visokoj meri invariantnom. Sva poznata opravdanja i razlozi za počinjenje ubistva sastoje se od relativno kratke liste svima poznatih odbrambenih argumenata. Pri tome, prema namernim ubistvima stav je još strožiji. A istraživanje sprovedeno među deset kultura iz različitih delova sveta, uključujući stanovnike sela, gradova, pa čak i predstavnike nomadskih naroda, pokazuje da oko 95% ljudi prebijanje, silovanje, krađu, klevetu i lažno svedočenje ocenjuje kao protivpravne (odnosno „loše“ ili „izuzetno loše“) postupke.

    Konačno, ne sme se izostaviti ni teorija mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj mnoge vrste životinja i čovek poseduju snažne kočnice protiv nanošenja štete predstavnicima sopstvene vrste. Kod životinja se ove kočnice najčešće ispoljavaju kroz ritualizaciju borbi. Kod čoveka se one sastoje od bezuslovnih (urođenih) i uslovnih (stečenih tokom socijalizacije) refleksa, koji prvenstveno izazivaju reakciju odbacivanja i unutrašnji otpor prema posmatranju patnje drugih ljudi i vršenju agresivnih radnji prema njima. Mnoga istraživanja, uključujući antropološka i vojna, potvrđuju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje snažan unutrašnji otpor prema vršenju nasilja. I samo mali broj potpuno disfunkcionalnih pojedinaca ne oseća ni najmanji otpor čak ni prema počinjenju ubistva – njih nazivaju psihopatima.

    Od teorije do prakse: slučajevi socijalne podrške u ankp zajednici Montelibero

    Ovo je moj drugi članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

    Pišem ovu objavu u libertarianskom klubu, pijuckajući „suspended“ pivo. Nedavno su mi trebali novac, pa sam na berzi prodala svoje dugnice. Nekoliko puta su mi besplatno pomogli u prevozu stvari u novi stan. U ranoj fazi postojanja Montelibera primala sam bezuslovni osnovni dohodak. A sasvim na početku projekta, kada sam tek došla u Crnu Goru, dobila sam velikodušan početni novac od jednog od ideologa zajednice – on je cenio to što svojim ličnim primerom ubeđujem ljude da se pridruže pokretu. Konačno, preko jednog od učesnika projekta uspela sam da pronađem stabilan udaljeni posao sa pristojnim prihodom koji mi omogućava da živim i čak malo štedim, a da pritom nisam IT stručnjak.

    To su bili samo oni slučajevi socijalne podrške gde sam ja bila primalac. Mogu se setiti još nekoliko. Moja poznanica je od privatnog dobrotvornog fonda dobila zajam za razvoj svog privatnog vrtića, a drugoj pomažem da dobije investicije za otvaranje sopstvene zlatarske radionice. A kada je jedan budala pozajmio gomilu novca i nije žurio sa vraćanjem, pomogli su mu da tokenizuje svoj dug, i sada su sve njegove obaveze dostupne javnosti u blokčejnu. Manje strpljivi poverioci prodaju njegove dugnice sa velikim diskontom. A kada neko otkupi dovoljno mnogo ovih dugovnih obaveza, za njega će postati tržišno opravdano otići kod dužnika i vrlo ljubazno ga zamoliti da preispita svoje prioritete u trošenju za lične potrebe, kako bi u najkraćem roku otkupio svoje menice po nominalnoj vrednosti.

    Ankap zajednica Montelibero je mlada. Zbog toga se velika socijalna podrška ovde obično svodi na zajmove ili ulazak u udeo u biznisu. A mala podrška poprima oblik usluga u naturi ili jednokratnih poklona. Još uvek nismo došli do toga da razmišljamo čime zameniti (i treba li uopšte zameniti) državne penzijske isplate za naše članove. Za sada nam je mnogo aktuelnije pomagati jedni drugima u pronalaženju načina za zaradu.

    Naš zadatak kao libertarianske zajednice je da nabavimo dovoljno resursa kako bismo preoblikovali svet oko sebe po svom ukusu, a da pritom ne dozvolimo državi da nam te resurse oduzme. Pored toga, veoma nam je važno da druge zajednice preuzimaju i repliciraju naše iskustvo, a da oni koji znaju za nas, ali nisu deo zajednice, gajnu prema nama naklonost.

    Zato je potrebno, s jedne strane, biti ponosni i samostalni, ne tražeći novac od države ili nejasnih spoljnih nevladinih organizacija, a s druge strane – ne steći imidž karikaturalnih ankapaca koji mogu pomoći samo za novac.

    Kao rezultat toga, kreirali smo prilično originalnu internu tokenomiku na blokčejnu, gde se tokeni izdaju za označavanje bilo kakvih javnih obaveza, koje se kasnije mogu slobodno trgovati. S jedne strane, to omogućava lako privlačenje slobodnih resursa zajednice za privatne potrebe. A s druge strane, za državu, naročito tako arhaičnu kao crnogorska, svi ovi blokčejni su mračna šuma. U tokenomiki je pohranjena prilično ozbiljna vrednost, ali ona je teško analizabilna za spoljnog posmatrača, uprkos potpunoj transparentnosti blokčejna.

    U tokenomici čovek može lako potvrditi svoju poslovnu reputaciju: pokaže link ka svojim ugovorima, a zatim ka transakcijama u blokčejnu koje su izvršene u skladu sa ugovorima. U tokenomici je lako dati u zalog neku imovinu sa niskim likviditetom kako bi se dobio zajam nominiran u visokolikvidnim euro-stejblkoinima. U tokenomici, konačno, može se jednostavno prikupljati mikro-donacije. Na primer, kada je staza do kluba počela da zarasta kupinom, jedna od aktivistkinja je organizovala zajedničko uređenje. Desetak ljudi je došlo i radilo makazama par sati, a mnogi drugi su poslali donacije za ovo plemenito delo na novčanik aktivistkinje. Zatim je ona podelila prikupljeni novac podjednako između učesnika. Tako se, bukvalno u prolazu, stvaraju javna dobra u ankapu.

    Ne mogu se spomenuti svi slučajevi, ali opšti princip je sledeći: ideološko srodstvo stvara poverenje, instrumenti tokenomike ga učvršćuju, preduzetnički duh omogućava njegovo korišćenje za rešavanje socijalnih zadataka.

    Kako funkcioniše nedržavna socijalna podrška

    Ovo je moj članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

    1. Zašto je ona potrebna?

    Iako slobodno tržište doprinosi opštem bogaćenju, sama trgovina neće dovesti do toga da svako postane imućan. Neko neće uspeti ili stići da uštedi dovoljno za pokrivanje iznenadno nastalih hitnih potreba. Čije potrebe mogu biti veće od njihovog kreditnog limita, stoga mogućnost zajma neće rešiti problem.

    Takvi ljudi imaju potrebu za milosrđem okoline.

    2. Mogu li oni računati na njega?

    U društvu neznanaca ljudi pokazuju milosrđe radohladnije što su imućniji, što im njihov položaj deluje stabilnije i što im nesrećni položaj onoga ko moli deluje nezaslužnije.

    U sjedinjenim zajednicama važnu ulogu igraju dodatni faktori: zahvalnost zajednice, dalji rast njene povezanosti i to što će primer milosrđa podstaći na milosrđe i druge članove zajednice.

    3. Ko može računati na milosrđe?

    3.1. Pre svega – svoje. Odnosno članovi porodice, prijateljski krug, učesnici sjedinjene zajednice.

    3.2. Oni koji su i sami milosrdni. Pomaganje njima je takođe povod da se izrazi sopstvena zahvalnost. Ovde se mogu svrstati i svi oni koji se smatraju dostojnim zahvalnosti iz nekih drugih razloga. Obično su to pozitivni spoljni efekti povezani sa njihovim delovanjem. Tako, na dobrotvornost mogu sigurno računati umetnici, cenjeni radnici u sferi usluga i slično.

    3.3. Oni koji umeju da izraze zahvalnost. To je valuta koju može pronaći apsolutno svako.

    3.4. I, na kraju, oni koji su pokušavali sami da se brinu o sebi, a nisu živeli samo za taj dan. To je posebno aktuelno ako teška vremena nastupe za mnoge.

    4. Kakav efekat daje ovaj sistem stimulansa?

    Kao što nije teško pogoditi, ovi stimulansi će doprineti tome da se ljudi okupljaju u zajednice, trude se da budu korisni i zahvalni drugima, ali da ne zaborave i sami da se osiguraju. Ozbiljna odstupanja od opisanog socijalno odgovornog ponašanja moći će sebi da priušte uglavnom veoma ponosni i samostalni ljudi, koji zapravo sami odbijaju socijalnu podršku, a ko smo mi da im je namećemo?

    5. Koje oblike će poprimiti socijalna podrška pri ankapu?

    Napomenimo: ponašanje tržišta se ne može planirati, stoga, opisujući budućnost samoregulišućih sistema, možemo graditi samo verodostojna pretpostavke.

    5.1. Spontana podrška

    Čoveku je iznenada potrebna pomoć, on šalje zahtev svom krugu poznanika, i željni ili zadovoljavaju zahtev bez dodatne komunikacije, ili stupaju u kontakt i preciziraju optimalnu varijantu za sebe i objekat pomoći.

    Tržište je ovde u stanju da obezbedi potrebne instrumente: verifikaciju potrebe, pogodnost prenosa novca, izbor pružalaca usluga u naturi – besplatno ili putem sredstava koja su prebacili dobrotvori.

    5.2. Regularna podrška

    Čoveku je potrebna stalna pomoć, ili su sredstva potrebna za održavanje neke infrastrukture sa visokim troškovima održavanja koja se ne isplati direktnim uplatama onih koji je koriste.

    Tržište ovde obezbeđuje konkurentno okruženje u kojem deluju (a) fondovi koji akumuliraju jednokratne i regularne dobrovoljne uplate i troše ih na dobrotvorne projekte; (b) izvođači spremni da realizuju ove projekte na komercijalnoj osnovi.

    6. Ograničenja socijalne podrške pri ankapu

    Dobrotvornost je razmena resursa za moralno zadovoljstvo. U uslovima odsustva prisile, podršku neće dobijati oni kojima je najpotrebnija, već oni čija će podrška doneti više moralnog zadovoljstva. To pokreće konkurenciju među onima kojima je potrebna pomoć, u kojoj pobeđuju oni koji bolje zadovoljavaju kriterijume iz tačke 3.

    Da li će svi dobiti pomoć? Ne može se tačno reći, ali verovatnoća je veća što je društvo bogatije i što je tržište razvijenije, uključujući i tržište dobrotvornosti.

    Hoće li obim pomoći biti veći nego pri državnoj raspodeli? Sasvim je moguće da ne, ali će se ona sigurno trošiti efikasnije, i takva raspodela će se sigurno osećati kao pravednija .

    Kako nastaje dominantno ponašanje i koja je razlika između socijalne i agresivne dominacije

    Voluntarist, Bitarh

    Dominantno ponašanje je težnja da se promoviše sopstvena inicijativa, usmeravaju i kontrolišu postupci drugih. Takvo ponašanje karakteriše visoko samopouzdanje i sigurnost u sopstvene odluke. Ali zašto neke životinje ili ljudi uopšte pokazuju dominantnije ponašanje od drugih? Takođe, kakva je veza između dominacije i agresije? Odgovori na ova pitanja za neke mogu biti potpuno neočekivani.

    Počnimo od jednog zanimljivog eksperimenta. U njemu su posmatrane grupe ljudi koji su međusobno interagovali tokom 28 dana. Sa različitim periodima, različiti učesnici eksperimenta primali su placebo ili triptofan – supstancu koja učestvuje u sintezi serotonina. Raniji eksperimenti su pokazali da primanje triptofana i generalno povećanje nivoa serotonina smanjuju agresivno ponašanje kod životinja i ljudi. Međutim, takođe je bilo poznato da povećanje nivoa serotonina kod životinja stimuliše dominantno ponašanje. Ovaj rezultat je takođe reprodukovan i kod ljudi.

    U okviru eksperimenta, ponašanje učesnika je podeljeno u 4 kategorije. Dominantno ponašanje, kao što je izražavanje sopstvenog mišljenja, postavljanje ciljeva za druge ljude i slično, značajno se pojačavalo kada bi osoba primila triptofan. Istovremeno, značajno je slablilo svadljivo ili konfliktno ponašanje, koje karakterišu obmana, neuzdržanost, podizanje glasa na druge i slično. Podređeno ponašanje (sklonost izbegavanju odgovornosti i praćenju drugih čak i u slučaju neslaganja sa njima) takođe je slablilo, ali samo malo, dok se kompromisno ponašanje nije menjalo.

    Neko može smatrati da dominantna jedinka po svojoj prirodi mora biti agresivna. Ali kao što vidimo, primanje sredstva poznatog po svom antiagresivnom efektu dovelo je do pojačanja dominantnog ponašanja. Uostalom, ovde nema nikakve kontradikcije. Čak i proučavanje ponašanja životinja, na primer, vukova, pokazuje da alfa-mužjaci ne smeju biti agresivni prema svojim podređenima niti ih na bilo koji način prisiljavati. Napadi alfa-mužjaka na podređene jedinke su izuzetno retki. I vođa čopora, po pravilu, je najstariji mužjak, otac porodice, a mit prema kojem je hijerarhija u čoporu vukova strogo vertikalna i na njenom čelu je najagresivniji mužjak koji je svoj položaj stekao nasiljem, uopšte je zasnovan na proučavanju vukova koji se drže u kavezima, a ne onih u divljoj prirodi. Takođe razmislite, koji čopor ima veće šanse za preživljavanje – onaj koji je složan i kooperativan, ili onaj u kojem jedni nasilno potčinjavaju druge i svi se međusobno sukobljavaju?

    Istraživanja takođe demonstriraju da se dominacija kod ljudi može podeliti na dva oblika – socijalnu i agresivnu. Za oba oblika dominacije karakteristično je samouvereno i lidersko ponašanje. Međutim, neki dominantni pojedinci biraju strategije u kojima se oslanjaju na druge ljude (na primer, podređene) i skloni su socijalnom učenju (korišćenju rešenja koja su se pokazala uspešnim kod drugih ljudi). U isto vreme, drugi pojedinci pribegavaju agresivnim i makijavelističkim strategijama. Oni nisu skloni da se oslanjaju na socijalne informacije, čak i ako to može biti korisno. Takođe, socijalno dominantni pojedinci imaju bolje odnose sa ljudima u okruženju i dobijaju veće priznanje svojih liderskih kvaliteta nego agresivno dominantni pojedinci.

    Kao što vidimo, pravi „alfa“ nije onaj ko je najagresivniji i spreman da nasilno primora druge na pokornost, već onaj ko se dobro odnosi prema drugima, daje im primer i dobija priznanje svojih liderskih kvaliteta bez pribegavanja nasilnom prisiljavanju. I sudeći po istraživanjima, za takvo, zdravo dominantno ponašanje odgovaran je serotoninski sistem (veza je dvosmerna – povećanje nivoa serotonina stimuliše takvo ponašanje, a postizanje visokog socijalnog položaja dovodi do veće proizvodnje serotonina), koji je takođe odgovoran za funkcionisanje mehanizma inhibicije nasilja, koji sprečava nasilno ponašanje i nanošenje štete drugima.

    Mrežna država. Prevod poglavlja 5.1 i 5.2.

    Prevod Mrežne države neumoljivo se bliži kraju. Spremni su poglavlje 5.1 (kratka preambula za peti deo knjige) i poglavlje 5.2, gde Baladži Šrinivasan detaljno analizira fenomen nacionalne države: šta je nacija, šta je država, po čemu se razlikuju, kako utiču jedna na drugu, šta predstavlja njihova kombinacija, i još mnogo toga u tom smislu.

    Iz prilično novih misli: različite strategije državnog upravljanja se upoređuju sa različitim paradigmama programiranja.

    Sledeći deo će već sigurno, sasvim sigurno biti poslednji, i nadam se da će biti najzanimljiviji, jer konačno treba razumeti šta autor predlaže u praktičnom smislu – nakon što se toliko dugo i detaljno raspyao o svetskoj situaciji i predstojećim izazovima!

    Esencijalizam i konstruktivizam

    Voluntarist, Bitarh

    Možda ste, dok ste polagali testove političkih stavova poput PolitiScales, naišli na skalu kao što je konstruktivizam–esencijalizam. Ako neko nije upoznat sa ovim pojmovima, u ovom tekstu ćemo ih ukratko opisati, uključujući i razmatranje iz ugla problema koje ovde proučavamo.

    Pozicija konstruktivizma zastupa stav da čoveka stvara sredina (naročito socijalna) u kojoj se nalazi, i da su njegove osobine ličnosti stečene. S druge strane, esencijalizam tvrdi da postoje određene urođene i prirodne karakteristike koje čine čoveka onim što on jeste.

    Konstruktivizam se lako može uočiti kada neko pokušava da objasni određene društvene pojave, uključujući društvene odnose između ljudi, pozivajući se isključivo na samu društvenu sredinu kao uzrok njihovog formiranja u obliku u kojem ih posmatramo. Izrazito konstruktivističkim može se nazvati pristup SSSR-a, koji se sastojao u stvaranju novog „sovjetskog čoveka“ – promeni same psihologije ljudi putem njihovog ponovnog vaspitanja u novoj sredini uz indoktrinaciju komunističkom ideologijom. Istakav je i pristup istraživanja rodnih uloga koja se trenutno sprovode na Zapadu, prema kojima pojmovi muškarca i žene nisu biološki determinisani – ljudi se ne rađaju kao muškarci i žene, već to postaju. Sličan pristup se primenjuje i u odnosu na seksualnu orijentaciju osobe. U ovim i nizu drugih radova, esencijalizam je izložen ogromnim kritikama, uz optužbu da ova ideja fiksira biološki determinisanu razliku između muškaraca i žena, različitih rasa i etničkih grupa.

    Konstruktivizam se teško može nazvati produktivnim pristupom, barem iz razloga što ignoriše zaista naučno razumevanje toga kako je čovek sazdan, njegova psihologija i ponašanje. Mnogo toga kod čoveka je ipak biološki determinisano, a sredina učestvuje u njegovom razvoju, uključujući razvoj ličnosti, isključivo u povezanosti sa urođenim biološkim predispozicijama koje najčešće posreduju njenom uticaju. Sada nećemo razmatrati potvrdu ovakvog pogleda u svim mogućim oblicima društvenih pojava, već ćemo se osvrnuti na podatke koje imamo o takvoj pojavi u društvenim međuljudskim odnosima kao što je nasilje.

    Na primer, poznato je da dok se sklonost ka reaktivnoj (afektivnoj i impulsivnoj) agresiji može podjednako objasniti genetikom i sredinom, proaktivna (instrumentalna i namerna) agresija je pretežno objašnjiva genetikom, a sredina, ako i dovodi do njenog nastanka, to po pravilu čini uz prisustvo genetske predispozicije za to. Takođe, kod antisocijalnog ponašanja dece u povezanosti sa određenim karakteristikama primarne psihopatije, kao što su crte ravnodušnosti i bezdušnosti, zapaža se izuzetno visok nivo nasleđivanja. Pored toga, takvo ponašanje, koje je često namerno, veoma je teško ispraviti. U isto vreme, samo po sebi antisocijalno ponašanje, bez crta ravnodušnosti i bezdušnosti, ima samo umerenu naslednost, često nije namerno i lako se ispravlja tokom vaspitanja dece.

    Ovi i drugi slični dokazi dobro odgovaraju teoriji mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj zdrava osoba poseduje urođenu sklonost da oseća odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima. I odsustvo takve sklonosti treba posmatrati kao patologiju, a ne kao nešto što nastaje isključivo iz društvenih razloga. Naravno, poboljšanje društvene sredine može značajno smanjiti pojavu takve patologije. Međutim, čak i u pitanju agresivnog ponašanja, sredina ne utiče podjednako na pojavu njegovih različitih oblika. Zato je za garantovano rešavanje problema neophodno lečiti i patologiju, jer se u svakoj sredini mogu pojaviti pojedinci koji ne osećaju ni najmanji unutrašnji otpor prema tome da ostvare svoje ciljeve kroz namerno nanošenje štete drugim ljudima.