Partneri i ja smo osnovali investicioni fond MEREXP i delimo deo naše analitike u telegram kanalu. Možeš li da oceniš kanal?

Lisoz Tech (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 15 USDC)

Evo linka do kanala: https://t.me/merexp_analytics

Počeo je da se puni tek nedavno, od 2. maja, i za sada to radi u dnevnom režimu (nekada je i u mom bila podjednako blagotvorna slika). Materijale može se okvirno podeliti u dve kategorije: pregledi konkretnih tržišta i članci koji objašnjavaju prednosti Merexp Analytics.

Koliko se može razumeti, prednosti sastoje u tome što kompanija koristi svoje autorske metrike. Meni je, konkretno, veoma dopao analiza rada ovih metrika na istorijskim podacima o bitkoinu. Istina je da iz materijala kanala ostaje nejasno kako se prikupljaju sirovi podaci za sve ove metrike, ali možda kompanija ove informacije deli sa svojim klijentima.

Fond posmatra bitkoin jednostavno kao još jednu imovinu na berzi, što pregledima daje poseban šarm, jer se o tržištu bitkoina obično piše ili u kontekstu vesti iz sveta kriptovaluta, ili u kontekstu tehničke analize, dok se ovde uglavnom diskutuje o uticaju oscilacija fiducijarne likvidnosti i sličnim stvarima.

Strogo govoreći, ovo je već najmanje drugi pokušaj pokretanja kanala fonda, prvi se desio u decembru 2023, a u februaru 2024 objave su već prestale. Tamo su objave bile mnogo manje regularne i odnosile su se isključivo na bitkoin.

Nešto me je iznenadilo to što nigde u materijalima kanala nema linka ka sajtu investicionog fonda ili njegovog analitičkog sektora. To nije veoma praktično u pogledu prezentacije materijala (na primer, sajt bi mogao sadržati zgodan arhiv pregleda podeljen po rubrikama za pojedinačna tržišta), kao i nedostatak informacija o fondu koje je nezgodno predstavljati u formatu telegram kanala (na primer, informacije o obimu privučenih investicija i o portfoliju fonda). Umesto sajta, za sva pitanja se predlaže obraćanje botu za podršku. Ne razumem baš najbolje ovakav model prezentacije materijala i interakcije sa potencijalnim klijentima, mada je to možda jednostavno trenutni trend. Evo, ljudi čak i na Instagramu uspevaju da vode biznis.

Bot za povratne informacije sam testirala u najnepovoljnije vreme – u petak uveče. Vreme odgovora iznosilo je 40 minuta, što je veoma dobro.

A možda se sajt i ostali interaktivni alati upravo sada aktivno dovršavaju i uskoro će se pojaviti. Ako je tako, ovakav pristup mi čak i dopada: prvo potpuno razviti sopstvene ključne „know-how“ koji obezbeđuju prednost nad konkurentima, i tek onda obratiti pažnju na to kako ih predstaviti javnosti. To je mnogo poštenije nego prvo napraviti lepu prezentaciju i sajt, zatim privući venture investicije, i tek onda, možda, potrošiti investicije na razvoj metrika i algoritama.

U svakom slučaju, prijavila sam se na kanal jer je sadržaj tamo prilično originalan. Kod bitkoina će čak biti moguće pratiti kako se ostvaruju prognoze, i ako se pokažu kao pouzdane, ko zna, možda počnem da tražim tačke ulaska, a ne samo da kupujem novčiće na slepo, odmah po dobijanju prihoda koji prelaze minimalni životni standard.

Kao desni libertarijanac i pravni individualista, mogu li da podržim Ruski dobrovoljački korpus?

Maks Stirner

Sa predloženih pozicija uopšte je čudno postavljati pitanja o tome da li se nešto sme raditi. Naravno da sme, pitanje je samo mere odgovornosti.

Ako je reč o sankcijama od strane ruske države, onda se rešavanje zadatka svodi na traženje dovoljno bezbednih načina za prebacivanje novca, objavljivanje propagande, isporuku municije i tako dalje.

Međutim, verujem da je pitanje pre o tome da li će drugi desni libertarijanci i pravni individualisti, saznavši za vašu takvu aktivnost, smatrati da su obavezni da vas podvrgnu opstrukciji.

RDK je poluautonomna naoružana formacija u sastavu Oružanih snaga Ukrajine (OSU): u nečemu se potčinjava centralnom komandovanju, u velikoj meri zavisi od njega u snabdevanju, a čini se prilično autonomna u pitanjima regrutovanja i u pitanjima informisanja o svojim aktivnostima. Ali u sastavu OSU postoje i druge jedinice koje samostalno sprovode regrutovanje i k crowdsourcing. Po čemu se RDK toliko razlikuje da Nemac Stirner pita o dopustivosti pomoći baš RDK-u, a ne nekom Azovu?

Azov je pomenut s razlogom. I ova brigada i Ruski dobrovoljački korpus dobijaju brojne optužbe da u njima služe nacisti. Ekonomska teorija nam govori da su vrednosti subjektivne. Svaki čovek ima potpuno pravo da preferira jednu naciju u odnosu na sve ostale, samo po sebi to ne daje osnove za njegovu osudu. Da li momci iz Azova i RDK-a istrebljuju predstavnike svih ostalih nacija radi veličine one nacije koju preferiraju nad ostalima? Ne, oni istrebljuju ljude po drugom kriterijumu, i taj kriterijum se ne razlikuje od onog kojim se rukovode druge vojne formacije u sastavu OSU.

Ostaje jedina razlika RDK-a (i još nekoliko manjih jedinica) u odnosu na ostale delove: oni su fizički, pešaka, prešli međunarodno priznatu rusko-ukrajinsku granicu kako bi se borili protiv ruske vojske na ruskoj teritoriji. I šta, to ih čini agresorima? Ne, oni su i dalje učesnici odbrambenog rata. Isto kao i operateri dronova koji pogađaju rafinerije u dubokoj ruskoj pozadini.

Ah, da, takođe imaju ruske pasoše, ili su ih barem imali na početku rata. I šta, to nekako menja njihov pravni status? Ne, čak ni po ruskim zakonima. Oni i dalje ostaju vojnici OSU, u odnosu na koje važe svi mogući prava i ograničenja povezana sa zakonima i običajima rata koje je RF obavezala da poštuje (ali ne poštuje). Ali čak i da u RF postoji zakon prema kojem svaki građanin RF koji stupi u redove stranih oružanih snaga podleže streljanju bez suđenja, kakvo bi značenje to imalo za pravnog individualistu?

Uostalom, verujem da je čitalac sa nadimkom Maks Stirner ruski državljanin. Zbog toga se njegovo pitanje može preformulisati strože: opravdava li libertarianski moral rat protiv sopstvene države? Zapravo, libertarianski moral opravdava rat protiv bilo koje države. Čak i protiv država predvođenih libertarijancima, kao što su Havijer Milej, Naib Bukele ili Hans-Adam II. Boriti se protiv sopstvene je čak i smislenije, jer upravo sa njom imaš glavne račune, upravo ona nanosi neposrednu štetu, dok su svi ostali samo neki grabežljivci koji lutaju u blizini, kojima naravno takođe ne bi trebalo da bude mesta na zemlji. Međutim, uspešan rat zahteva saveznike. Većina nas ih nema. RDK ih ima. Radujmo se za njih.

Kako su psihopatske predispozicije povezane sa autoritarnim pogledima i šta se potencijalno sa tim može učiniti

Voluntarist, Bitarh

Bilo bi prilično očigledno postaviti pretpostavku da je među pristalicima autoritarnih pogleda i nasilnih metoda dostizanja ciljeva broj psihopatski predisponiranih jedinki veći nego među pristalicima libertarianskih i nenasilnih pogleda. Ovakva pretpostavka proizilazi iz jednostavne činjenice da će upravo osoba koja ne oseća unutrašnji otpor prema nanošenju štete drugim ljudima i u određenim okolnostima je čak sama spremna da izvrši nasilni napad, sa mnogo većom verovatnoćom završiti u prvom, a ne u drugom taboru. Ali šta o tome mogu reći različita istraživanja koja razmatraju ljude sa desnim, kao i levim autoritarnim pogledima?

Najčešće su takva istraživanja orijentisana na proučavanje pristalica autoritarno-desnih pogleda. Na primer, jedno od njih je pokazalo da su desni autoritarizam, sklonost predrasudama i orijentacija na socijalnu dominaciju (preferencija za društvo u kojem postoji grupna hijerarhija i nejednakost) povezani sa faktorima psihopatije kao što su interpersonalni (skloniost manipulisanju drugima i smatraju sebe boljim od svih) i afektivni (nedostatak empatije i osećaja krivice). Napomenimo da je ispoljavanje upravo ovih faktora psihopatije kod pojedinca najtesnje povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, koja osobu čini sposobnom da nanosi štetu ljudima, ne osećajući pri tome nikakvo odbojnost.

Mnogo ređe se proučava pitanje autoritarno-levih pogleda, čak su i postojeći instrumenti za to prilično novi. Uostalom, već postojeća istraživanja pokazuju da je sklonost levom autoritarizmu, a naročito njegovoj komponenti kao što je dopustivost sprovođenja nasilne revolucije protiv uspostavljenog društvenog sistema, snažno povezana sa psihopatijom i antagonističkim narcizmom (sklonošću da se smatra da je svet visoko konkurentno mesto u kojem je potrebno postići sopstvenu dominaciju nad drugima). Pritom, ni sklonost altruizmu, ni sklonost socijalnoj pravdi nisu bile povezane sa levim autoritarizmom. Ovo može govoriti o tome da neke leve političare ne zanimaju socijalna pravda i jednakost, već ih koriste samo kako bi opravdali nasilje protiv drugih ljudi radi zadovoljenja sopstvenih egocentričnih potreba.

Zanimljive rezultate pokazalo je pilot istraživanje o uticaju psilocibina na sklonost osobe ka autoritarnijim ili libertarianskim pogledima. Nakon dve sesije primene sredstva, kod ispitanika su značajno opale autoritarne predispozicije, i taj efekat se u dovoljnoj meri održao čak i nakon 7-12 meseci. Ovde će biti veoma važno napomenuti da se psihedelika već dugo proučavaju u pogledu antiagresivnog i empatičkog efekta. One utiču na rad serotoninskog sistema koji igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za funkciju inhibitora nasilja, preciznije – one su agonisti njegovih 2A receptora (dovevode do njihove aktivacije). Uostalom, postoje istraživanja koja nagoveštavaju da empatički efekat psihedelika može biti povezan sa aktivacijom 1A receptora, za koje su one često parcijalni agonisti.

Agonisti serotoninskih 1A receptora u nizu istraživanja su se pokazali kao jedni od potencijalno najefikasnijih antiagresivnih agenata, pritom ne dovodeći do potiskivanja odbrambenog ponašanja i drugih neželjenih efekata koji su svojstveni mnogim sredstvima, uključujući psihedelike. Pošto je proučavanje pitanja terapije poremećaja u regulaciji agresije i disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja orijentisano upravo na ova sredstva, trebalo bi proveriti i njihov uticaj na sklonost osobe ka autoritarizmu. Moguće je da će nasilna i psihopatska osoba kao rezultat takve terapije ne samo da prestane da maše pesnicama i manipuliše drugim ljudima na njihovu štetu, već će biti sklona da prestane da podržava svoje saborce po psihičkom poremećaju u društvu i politici, naginjući ka libertarianskim pozicijama.

Princip „nepoznavanje zakona ne oslobađa odgovornosti“ je nelegalan čak i u trenutnom pravnom sistemu

Voluntarist, Bitarch

Svi su sigurno čuli za princip prema kojem je svaka osoba kao da je obavezna poznavati zakone zemlje u kojoj se nalazi, i kršenje zakona zbog nepoznavanja istog ne oslobađa od odgovornosti. Ovaj princip je poznat još od vremena starog Rima i danas ga koriste sve države sveta.

Lako je razumeti poreklo ovog principa u starom Rimu, kada su svi zločini bili očigledni, na primer, krađa ili ubistvo. Prilikom činjenja takvih prekršaja zaista je nemoguće opravdati se neobaveštenošću o postojanju zakona koji to zabranjuje, jer svi ljudi koji žive u društvu još od ranog detinjstva znaju da su takva dela krivična. Međutim, moderne države su stvorile toliko zakona da ih može proučiti i precizno razumeti samo stručnjak za koga je to profesionalna delatnost, ali ne i prosečna osoba. Štaviše, zakoni se još i stalno menjaju, što je jednostavno nemoguće pratiti. To dolazi u protivrečnost sa drugim opšteprihvaćenim principom pravnog sistema većine zemalja sveta – realnošću izvršenja zahteva zakonodavstva. Na primer, ne može se zahtevati od morskog prevoznika da isuši okean kako bi podigao potonuli brod sa dragocenim teretom. Niti se može obavezati neko da se pojavi na sudu, kod istražitelja ili u vojnom zvanju po pozivu u roku od jednog minuta (teleportacija za sada postoji samo u naučnoj fantastici). Čak i u ratnom vremenu, nalog koji je unapred neizvodljiv smatra se kriminalnim i krivica će biti na komandiru koji ga je izdao. O ovom pravnom principu se obično retko seća, ali su ga nedavno američki pravnici uspešno iskoristili na sudu.

U SAD je postala široko poznata priča žene iz Teksasa koja je želela da glasa na predsedničkim izborima 2016. godine, ali nije imala to pravo jer je bila pod nadzorom (nešto slično probnoj meri) zbog „poreskog kriminala“. Ona to nije znala, niko joj nije saopštio da ne može glasati, i na izbore je odlučila ići samo zato što ju je majka ubedila. Ali sudu je bilo svejedno, njenu neobaveštenost su nazvali „nebitnom“ za sudski proces, i 2018. godine je osuđena na 5 godina zatvorske kazne. Tek 2022. godine je apelacioni sud preispitao ovu odluku na osnovu nedostatka dokaza da je bila obaveštena da nema pravo glasa. Praktično, sud je odlučio da ide protiv principa „nepoznavanje zakona ne oslobađa od odgovornosti“.

S obzirom na to da se pravni sistem u SAD oslanja na pravni presedan, može se očekivati da će takvih odluka u budućnosti biti mnogo više. To će, zauzvrat, svima pokazati da ljudi nemaju nikakvu obavezu da prate i pokušaju da ispune unapred neizvodljiv zahtev da budu upoznati sa bezbrojnim zakonima kojima stacionarni banditi pokušavaju da ih zastrašuju na svakom koraku.

Mrežna država. Završen je prevod četvrtog dela

Da ne bih zamarao čitaoce vestima o svakom sitnom detalju, predstavljam odmah veliki deo prevoda Mrežne države.

Poglavlje 4.4. Predvidiva budućnost: ovde se autor jednostavno zabavio par zanimljivih tehničkih predviđanja. Ona imaju prilično indirektnu vezu sa temom knjige.

Poglavlje 4.5. Američka anarhija, kineska kontrola i međunarodni centrizam. Tekst monstruoznih razmera, gde autor uglavnom, naravno, piše o SAD-u, analizirajući korak po korak kako će upravo u Štatu rasti stepen sukoba između pristalica establišmenta i pristalica decentralizacije, i javlja da to, uopšte govoreći, uopšte nije smešno niti romantično (išreno govoreći, činilo mi se tokom čitanja da je autor od Bitcoin-maksimalista napravio slamenu lutku, i da oni nipošto ne propagiraju društva totalnog nepoverenja, ali ko zna kakvi se frikovi zapravo tamo vrti, u tim njihovim Amerikama). Alternativa u vidu kineskog recepta za digitalni gulag ga, razumljivo, takođe ne privlači. Kao i obično, on se nada da će mu inostranstvo pomoći, i uglavnom se oslanja na Izrael i Indiju. Međutim, to je, po njegovom мнению, samo baza za izgradnju mnoštva startup zajednica, od kojih će deo dostići visoki status mrežnih država.

Poglavlje 4.6. Uslovi pobede i neočekiviti završeci. Ovde je autor razmotrio alternativne scenarije u kojima pobeđuje jedan od ekstremnih polova, a ne željeni centrizam.

Poglavlje 4.7. Na putu ka recentralizovanom centru. Pa ovde je Balajiju Šrinivasanu ostalo samo da još jednom naglasi da institucije nisu strašne, centralizacija je normalna, samo ne treba biti opsednut time da staro više ne radi, već će biti ispravnije pokrenuti tržišni proces izgradnje novih institucija.

Potrudiću se da ne odudim previše sa prevodom završnog, petog dela knjige, gde se pretpostavlja nalaze recepti onoga što autor predlaže da se uradi.

Vlade već mogu razmišljati o tome da manipulišu osećanjima i ponašanjem ljudi pomoću raspršivanih preparata, zato smo i mi obavezni da se opiremo biološkim metodama

Voluntarist, Bitarch

Postoji izuzetno zanimljivo istraživanje Vojnom-mornaričkih postdiplumskih studija u gradu Monterey u državi Kalifornija o upotrebi oksitocina u policijske i vojne svrhe. Oksitocin je hormon koji pojačava poverenje i predisponira ka izgradnji poverljivih odnosa, što se predlaže koristiti za prisilno smanjenje nevolje ljudi da komuniciraju sa agentima sile. U njemu se takođe razmatraju različite metode dostave oksitocina, od kojih je najefikasnija inhalaciona, puštanje oksitocina putem ovlaživača vazduha, aerozolnog raspršivača ili drugog uređaja, jer pri inhalaciji on gotovo trenutno dospeva u mozak i počinje da deluje.

Neki od predloženih scenarija primene su prilično bezazleni i mogu biti korisni. To je stimulisanje poverenja kod deteta koje je žrtva ili svedok zločina, kod osobe koja izražava suicidalne namere, u scenariju uzimanja talaca radi sprovođenja uspešnih pregovora, kod kriminalaca radi njihove rehabilitacije, ili kod terorista, kako bi brzo poverovali podmetnutom novajliji.

Ali takođe se predlažu izuzetno mračni scenariji koji bi mogli omogućiti stacionarnim banditima (državama) da učvrste vlast, pa čak do izgradnje totalitarne diktature, bez suočavanja sa otporom. Prvi scenario je kontrola protesta putem stimulisanja poverenja protestnika prema policiji i snagama bezbednosti. Drugi scenario je borba protiv pobuna, uključujući masovno raspršivanje oksitocina, kako bi se steklo poverenje stanovništva i predisponiralo ono ka izdavanju pojedinaca koji su nepoželjni vlastima.

Vredi napomenuti da je ovo istraživanje objavljeno još 2007. godine, i na njemu je naznačeno da je „neklasifikovano“ (razgradirano) i „dozvoljeno za javni pristup“. Šta su američki vojnici mogli još smisliti u međuvremenu, što je tajno i nije u javnom pristupu, nama ostaje samo da nagađamo. Naročito s obzirom na postojanje takvih ideja u njihovoj prošlosti kao što su „gej-bombama“, koje bi pri bacanju na neprijateljske trupe trebalo da učine vojnike nesposobnim za borbu izazivajući snažno uzbuđenje.

Jedno je sasvim jasno – možemo sigurno pretpostaviti da stacionarni banditi žele da manipulišu našim osećanjima i ponašanjem, pribegavajući biološkim metodama uticaja. I moguće je da će im jednog dana uopšte biti dostupna sredstva sposobna da ljudima peru mozak i učine ih apsolutno pokornim.

Za takvu pretnju može se ponuditi jedno efikasno rešenje – delovati preventivno, takođe pribegavajući biološkim sredstvima koja se mogu lako i jeftino proizvoditi. Reč je o sredstvima za pojačanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja, čiji nedostatak dovodi do psihopatskih predispozicija i sposobnosti vršenja namernih i planiranih činova nasilja. Težnja da se ima nasilna vlast nad ljudima takođe je znak prisustva psihopatskih crta, i pojačanje inhibitora nasilja trebalo bi da predisponira osobu da to napusti. Takođe bi to trebalo da učini agente sile stacionarnih bandita nesposobnim da efikasno vrše činove nasilja.

Ali šta je sa dostavom takvih sredstava njihovim pacijentima? Treba napomenuti da agenti sile ne postoje izolovano od društva. Oni žive pored nas, hodaju istim ulicama, neće moći da jure neslaganjem u gasnim maskama, naročito ako ih neko zasuje bojom, naposletku, oni se regrutuju direktno iz društva. Oni nisu više zaštićeni od biološkog uticaja običnih ljudi nego obični ljudi od istog takvog uticaja sa njihove strane. Naročito će biti ranjivi ako sredstva za permanentno pojačanje inhibitora nasilja postanu dostupna i jeftina, na primer, preparati genske terapije. I pitanje je samo ko će preuzeti inicijativu u biološkim metodama uticaja, hoće li ljudi uspeti da pobede takvu patologiju kao što je disfunkcija inhibitora nasilja i iskorene je iz društva pre pojave efikasnih sredstava za pranje mozga.

Asocijacija Montelibero, moj pogled

Kanal je još uvek na odmoru, ali posetio nas je najveći investitor Montelibera, pa sam imao priliku da provedem veče ćaskajući sa njim, i bilo bi irgendwie čudno ne objaviti svoja razmišljanja u vezi sa tim.

Moj prethodni pregled Montelibera ticao se tokenomike. Sada želim da razmotrim tako zagonetni entitet kao što je Asocijacija Montelibero. Prvi put sam je pomenuo u šesnaestom (i, očigledno, poslednjem) izdanju vesti – od tada više ne pišem o Monteliberu uopšte, već samo o pojedinim aspektima.

Razlog pojave Asocijacije bio je taj što se u zajednici Montelibera nagomilali problemi:

  1. Određivanje ciljeva. Ciljevi projekta Montelibero prvobitno su bili deklarisani kao libertarianske transformacije u Crnoj Gori. Međutim, oni koji dolaze u zemlju su više opterećeni pitanjima svoje legalizacije u toj državi, zarađivanjem za život, povećanjem kvaliteta tog istog života kroz razvoj unutrašnje kulture u zajednici, i tako dalje. Ankapistij ne žele da grade ankap za druge, sasvim im odgovara da grade ankap za sebe, uz određene minimalne troškove kako im država ne bi smetala pod nogama.
  2. Nedostatak aktivista za stvaranje javnih dobara. Ko će graditi puteve – to nije previše oštar problem, jer se lako može definisati krug glavnih budućih korisnika izgradnje puta. Ali ko će (preciznije, radi kojih stimulansa) pisati kod novčanika za našu tokenomiku, ko će organizovati veliki godišnji festival i mnoštvo manjih međuperiodnih aktivnosti, ko će plaćati hosting, ko će se baviti sadržajem i promocijom info-resursa – i tako dalje? Administriranje prikupljanja malih namenskih doprinosa za bilo kakvu takvu sitnicu bilo bi preskupo, isplativije je nekako agregirati administrativne troškove.
  3. Nedovoljna jasnoća mehanizama za donošenje kolektivnih odluka. Na primer, ko će i kako odlučiti koga poslati da drži izlaganje na konferenciji, ako su organizatori konferencije kontaktirali jednog od učesnika Montelibera i pozvali nekog predstavnika Montelibera?

Može se jednostavno odmachnuti od ovakvih problema, tvrdeći da će ih tržište rešiti. Ali tržište je zapravo uopšteni naziv za celokupnost dobrovoljnih privatnih inicijativa. I upravo jedna takva inicijativa je glasila otprilike ovako:

Pošto labava zajednica bez fiksnog članstva loše odgovara na ovakve izazove, hajde da od njenih učesnika napravimo organizaciju sa fiksnim članstvom, prikupimo u nju aktiviste, uvedemo tamo likvidnu demokratiju, i već u okviru asocijacije oni mogu raditi na stvaranju različitih kul infrastrukturnih stvari za celu zajednicu, kao i donositi kolektivne odluke koje će potom preneti celoj zajednici.

Polovinu prošlog leta Asocijacija je bila u fazi preliminarnog razmatranja. Na festivalu je zvanično osnovana. Trenutno u svom sastavu ima nešto više od sto ljudi. Pokušaću ukratko da nabrojim njena osnovna dostignuća:

  1. Stvaranje mehanizma verifikacije identiteta svojih učesnika i standardizovanog zapisa u blokčejn informacije o toj činjenici
  2. Stvaranje suda koji je već uspeo da razmotri nekoliko predmeta
  3. Stvaranje otvorenog standarda blokčejnizacije odnosa – ličnih, imovinskih, kolaborativnih i slično
  4. Stvaranje konkursne komisije za izbor organizacionog komiteta festivala Montelibero 2024. godine
  5. Stvaranje unutrašnjih frakcija ujedinjenih zajedničkim pravcem interesovanja (stvara asocijacije sa svetovnim građanskim društvom)

Još u fazi preliminarnog razmatranja Asocijacija se suočila sa ozbiljnim poteškoćama, a neke od njih su tek jasnije postale vidljive nakon početka njenog rada.

Kao prvo, mnogim ankapistima se ispostavilo strano samo ideja zvaničnog stupanja negde, potčinjavanja odlukama kolegijalnog organa i tako dalje. Radna grupa oko konkretnog projekta – koliko god želite! Članstvo u klubu – izvolite! Ali Asocijacija je po dizajnu izgledala kao nešto previše slično političkoj partiji, i zbog toga je bila odbačena čak i bez obzira na argumente u njenu korist.

Kao drugo, Asocijacija ima unutrašnje kontradiktorne ciljeve. S jedne strane, da bi se bavila konstruktivnim radom, potrebna joj je visoka koncentracija aktivista. S druge strane – da bi prenosila legitimne odluke celoj velikoj zajednici, mora biti što brojnija. S treće strane, principijalni protivnici asocijacije doživljavaju svaki pokušaj Asocijacije da prenese svoje odluke spolja kao napad na sopstvenu slobodu i pokušavaju da ih na svaki način delegitimizuju.

Posebno treba pomenuti likvidnu demokratiju. U savet Asocijacije, ako malo pojednostavimo model, ulazi dvadeset njenih učesnika sa najvećim brojem glasova delegiranih od strane ostalih članova Asocijacije. To stvara stimulans za one koji žele da uđu u Savet da agitiraju sopstvene simpatizere da stupe u Asocijaciju, po mogućnosti pasivno, kako bi se sva njihova aktivnost u organizaciji svela na stupanje, verifikaciju i delegiranje glasa.

Kao rezultat, nastala je kontradiktorna situacija.

S jedne strane, Asocijacija obavlja određene korisne aktivnosti. Na primer, sud koji je ona osnovala rešio je nekoliko konflikata koji su do tada bili u neizvesnosti. Međutim, u jednom od tih konflikata tuženi (član Asocijacije) nije priznao nad sobom jurisdikciju suda, čime je doveo u pitanje tvrdnju da je Asocijacija kontraktna jurisdikcija. Potencijalno još korisniji projekat je razvoj standarda blokčejnizacije odnosa. Konačno, upravo Asocijacija planira da preuzme teret organizacije festivala.

S druge strane, sve to izgleda kao pokušaj stvaranja monopola na praznom mestu, objedinjavajući pod jednim brendom potpuno različite aktivnosti, čak i na štetu efikasnosti. Tako, za razvoj standarda blokčejnizacije i pripadajućih alata potrebna je kompaktna radna grupa, a ne birokratska struktura. Za stvaranje tradicije rešavanja konflikata na sudu potrebni su primeri uspešnog rešavanja konflikata, a ne pokušaji prisilnog vođenja na sud pod pretnjom gubitka članstva u Asocijaciji. Glomazne procedure demokratskog usaglašavanja odbijaju entuzijaste, a ne privlače ih. Pokušaji da se naduvan prestiž članstva postigne ekonomskim stimulisanjem članova Asocijacije i ograničenjima za ne-članove dovode pre do suprotnog efekta: svaki anti-etatista zna da ako pokušavaju da ti nametnu neki besplatan servis, preteći sankcijama zbog njegovog nekorisćenja, od takvih poklona treba bežati što dalje.

Sada moji zaključci.

  1. Stvaranje Asocijacije bilo je odgovor malog aktivnog dela zajednice na sasvim stvarne izazove pred kojima zajednica stoji.
  2. Ovo rešenje je neuspešno po dizajnu i sasvim je prirodno da ga deo zajednice odbacuje.
  3. Pokušaji infiltracije u Asocijaciju sa strane u cilju ispravljanja nedostataka njenog dizajna su štetni: grešno je pokušavati da se tržište zameni politikom.
  4. Pokušaji da se uništi Asocijacija u cilju povratka u prošlost su kontraproduktivni, jer čak i ako cena deluje prihvatljivo, zajednica će na kraju svakako morati da rešava iste probleme koje je Asocijacija pokušavala da reši.
  5. Jedina strategija koja mi deluje razumno: ignorisati samo njeno postojanje kao nekog celovitog entiteta, bez ikakvog odbacivanja ljudi koji su u njoj. Članstvo u Asocijaciji nije ni dobro ni loše, ono nema više smisla od minđuše u uvu.
  6. A problemčiće ćemo morati da rešavamo sopstvenim snagama, dobar ujak neće doći i pomoći, a zli ujak neće doći i smetati. Ne postoji on, taj kolektivni ujak.

Zašto je postizanje dobrovoljnih slobodnih odnosa nemoguće u društvu u kojem je previše ljudi sposobno da vrši nasilje

Voluntarist, Bitarh

Postoji stav da je jedini obavezni uslov za postizanje slobode delovanja, dogovora i udruživanja stvaranje značajnih troškova za kriminalce. Navodno je dovoljno samo to da svako nanošenje štete neizbežno zahteva kompenzaciju, i da svi ljudi poseduju oružje, što će napade učiniti neisplativim (nemojte misliti da smo protiv posedovanja oružja – ono je korisno za evolucionu selekciju, ali sada govorimo o drugom). U tom slučaju, čak i ako bi svi bili psihopate, značajno nasilje u praksi ne bi nastalo. Štaviše, neko bi mogao reći da je nasilnost uopšte neophodna za slobodnog čoveka, na primer, da bi se lako ubijalo za bilo kakve napade na njegov račun i vršila nasilna osveta (po principu „oko za oko“). Ali mi možemo lako osporiti ovu poziciju i dokazati zašto je sloboda moguća samo u društvu mirnih ljudi.

Kao prvo, bilo bi glupo verovati da ljudi uvek deluju racionalno i dobro procenjuju koristi i rizike. Čak i u društvima gde su za krađu otsecani prsti i ruke, lopovi nisu potpuno nestali. A to se još više odnosi na psihopatske pojedince. Kao što istraživanja pokazuju, oni se previše koncentrišu na svoje ciljeve, propuštajući važne trenutke. Na primer, u zadatku gde su morali da prolaze kroz lavirint manipulišući polugama i izbegavajući one koje su bolno udarale strujom, dobro su se snalazili sa prvim uslovom, ali lošije od običnih ljudi sa drugim. U kockarskim igrama loše su savladavali dugoročne strategije, bilo im je važno da brzo ostvare ogroman dobitak, čak i rizikujući da sebe dovedu u minus. Takođe, psihopatski piloti u Drugom svetskom ratu su lako jurili za neprijateljem, zaboravljajući da prate gorivo, položaj drugih aviona i ostale faktore važna za pobedu.

Razumejući ovo, da li će još neko misliti da se psihopatski pojedinci mogu ubediti ili dovoljno zaplašiti tako da sigurno ne vrše nasilje, ne organizuju kriminalne grupe, ili čak ne pokušaju silom potčiniti sve i stvoriti sopstvenu vlast u društvu gde takva neće postojati? Ne zaboravimo da su današnje države nastale upravo nasilnim potčinjavanjem ljudi. I težeći položaju „stacionarnog“ bandita, „nomadski“ banditi su ignorisali rizik od smrti od ruku onih koji su se branili i svojih konkurenata.

Kao drugo, postoji mnogo načina nanošenja štete ljudima bez direktnog nasilja. Razne vrste manipulacija, uključujući tračeve, ucenama, pretnje, okretanje ljudi jednih protiv drugih, provociranje neprijateljske reakcije (kako bi vas predstavili drugima kao neadekvatne), iscrpljivanje, psihološko i ekonomsko nasilje i slično, što psihopate često koriste u potrazi za sopstvenom koristi. Biće nemoguće propisati sдерживаюće faktore i kazne za sve takve scenarije. A to znači, što je više psihopatskih pojedinaca oko vas, to će se više takve manipulacije primenjivati lično na vas, i umesto produktivnog delovanja, sve vreme ćete trošiti na to da se zaštitite od pokušaja da vam neko „igra po glavi“. Takođe, psihopatski pojedinci su skloni sabotaži kolektivnog rada zarad lične koristi.

Zamislimo sada suprotnu situaciju – psihopatskih pojedinaca nema ili ih je zanemarljivo malo. U takvom društvu sloboda međusobnih odnosa nastaje trenutno i bez dodatnih zahteva. U isto vreme, u društvu psihopata verovatno se može očekivati nešto slično onome što se trenutno dešava na Haitiju ili scenario filma „Nova Zemlja“, gde su silovnici poslati da žive na ostrvu organizovali masovni pokolj, a u jednom trenutku je mali njihov deo čak silom potčinio sve ostale i monopolizovao posedovanje resursa. I ako ne biste želeli u „slobodnom“ društvu svakodnevno učestvovati u ratu svih protiv svih, trebalo bi prvo pomisliti o iskorenjivanju takve patologije kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja, koja neke ljude čini psihopatski predisponovanim i sposobnim da lako nanose štetu drugim ljudima.

Mogu li psihopate osećati empatiju i po čemu se ona razlikuje od empatije normalnih ljudi

Voluntarist, Bitarch

Opšteprihvaćeno je mišljenje da psihopatski pojedinci slabo osećaju empatiju ili je uopšte ne pokazuju. To ih, naravno, čini hladnokrvnim i bezosećajnim, sposobnim čak i da lako počine ubistvo ako za to postoji razlog i ako nema značajnih rizika. Ali, pored toga, nedostatak empatije kod njih je dugo stavljao pod znak pitanja mogućnost sprovođenja lake i efikasne terapije njihovog stanja.

Međutim, istraživanje psihopatskih kriminalaca otkrilo je da oni mogu osećati empatiju. Štaviše, u okviru eksperimenta kod njih je primećen isti nivo aktivacije neuronskih ogledala, koji su odgovorni za sposobnost učenja kroz oponašanje drugih ljudi i, kako se veruje, uključeni su i u ispoljavanje empatije, kao i kod zdravih pojedinaca.

Međutim, psihopate izdvaja jedna veoma važna razlika. Dok se kod normalnih ljudi empatija javlja spontano, bez obzira na to da li osoba želi da je oseća, psihopate mogu namerno kontrolisati taj proces. Njihovo uobičajeno stanje je isključena empatija, oni je pokazuju samo kada to sami žele. I u okviru eksperimenta, normalna aktivacija neuronskih ogledala kod psihopata primećena je samo kada su istraživači direktno tražili od njih da pokažu empatiju.

Rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što psihopate često sami izjavljuju o sebi, na primer, na sajtovima za pitanja i odgovore kao što je Quora. Ako potražite tamo pitanja upućena psihopatama o tome da li su sposobni da osećaju empatiju, videćete mnogo pozitivnih odgovora, ali uz napomenu da empatiju mogu bukvalno uključivati i isključivati kada žele, kao da imaju prekidač za to. Ipak, postoje i psihopate koje izjavljuju potpunu nesposobnost osećanja empatije. Međutim, s obzirom na podatke koje već imamo, može se pretpostaviti da oni jednostavno ne umeju da je kod sebe uključe.

Istraživači još uvek ne znaju kako da empatiju, koju psihopate mogu namerno pokazivati, pretvore u spontano ispoljavanu empatiju, svojstvenu većini ljudi. Ipak, činjenica da psihopate mogu pokazivati empatiju, barem pod određenim uslovima, daje terapeutima nešto sa čime mogu raditi.

Takođe vredi postaviti pretpostavku da se empatija prilično lako može učiniti spontanom primenom određenih sredstava koja aktiviraju neke serotonin receptore i povoljno utiču na funkciju serotoninskog sistema u celini. Farmakološka aktivacija serotonin 1A i 1B receptora u eksperimentima na životinjama često dovodi do toga da one prestanu vršiti agresivne napade na svoje srodnike, pa čak i postanu sklonije da im pomažu, na primer, deleći hranu sa njima, čak i ako to ne donosi testiranom pojedincu nikakvu ličnu korist. Ovakav efekat povezan je sa aktivacijom mehanizma inhibicije nasilja, koji u slučaju čoveka igra važnu ulogu u razvoju empatije.

Rezultati ovog istraživanja daju odgovor na još jedno važno pitanje. Neko sasvim može pronaći i ukazati na pojedince koji su u svom običnom društvenom životu normalni porodični ljudi, dobri prijatelji i kolege, poslušni građani, tj. punopravni članovi društva, uprkos tome što su u određenim uslovima, na primer, tokom službe u organima reda ili kao vojnici na bojnom polju, lako vršili nasilje i čak ubistva, ne osećajući prema tome ni najmanju odbojnost. Kao što je poznato iz niza istraživanja, uključujući i vojna, sposobnost da se lako vrši nasilje i ubistva u sličnim uslovima i dalje će biti manifestacija visoke psihopatičnosti pojedinca. Ali ovde nema nikakve kontradikcije. Jer je moguće da su upravo takvi slučajevi objašnjivi time što psihopatski pojedinci mogu biti empatični kada to namerno žele, na primer, želeći da imaju ispunjen društveni život. Međutim, ne treba zaboraviti da takvi pojedinci u svakom trenutku mogu poželeti da ne osećaju empatiju, a to nosi određene pretnje po društvo.

Mrežna država, poglavlje 4.3. Tehnonomijske ose.

Čestitam svima Dan svetog Patrika, a ujedno i kraj Maslenice, dok ljubiteljima snimanja redova u ubrzanom režimu čestitam priliku da se posvete omiljenom hobiju. Toliko praznika u jednom danu – zar to nije sjajno, zar to nije panarhija!

Što se mene tiče, tiho je prevedeno još jedno poglavlje Mrežne države. Baladži Šrinivasan nastavlja da razmišlja o trendovima bliske budućnosti, i ako je u prethodnom poglavlju govorio o sociopolitičkim trendovima, sada se dotiče tehnoekonomskih posledica digitalizacije i internetizacije svega i svakog.

Tako on primećuje da naglo smanjenje praga publikovanja povećava disperziju: pored tradicionalnih, doteranih i odmerenih, ali malo zanimljivih pozicija, na površinu izbija mnoštvo najneobičnijih htonija. A pored kolebanja diskursa putem društvenih mreža, postoji i kolebanje finansijske stabilnosti putem bezbrojnih kriptovaluta.

Drugi zanimljiv aspekt koji autor razmatra jeste to što totalna digitalizacija svega i svakog dovodi do toga da digitalni entiteti postaju primarni, dok se fizički, u suštini, materijalizuju po narudžbini, ako postoji takva potreba.

Takođe, on se ukratko dotiče zagonetke: zašto u fizičkom svetu ne primećujemo tako lud skok produktivnosti kao u digitalnom svetu. Zatim, ponudivši čitav niz hipoteza, predlaže da među njima biramo samostalno.

Ukratko, poglavlje je prilično zasićeno idejama i generalizacijama, tako da ne vidim veliku svrhu u prepričavanju, jednostavnije je pročitati.